sociologija - religija

Mишић Бранислав Социологија

Увод „Све религије признају битије Божије. Све признају Бога као првоузрочника свега што постоји. Све признају реалну везу божанске силе са човјеком. Све признају да Бог захтијева испуњавање моралног закона, све признају, осим материјалног, и невидљиви свијет; све признају загробни живот.“

– Валентин Свенцицки, О Богу

Религија Страна 1


Религија

Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим бићем, односно Богом. Бог (на санскритском “господар хлеба”) је људска замисао о некој натприродној сили. И сама реч религија води порекло од латинске речи “religare” што значи поново свезати, преповезати. Дакле, религија је облик друштвене свести у коме се природне и друштвене силе приказују као натприродне, независне од човека, природе и историје. Свака религија подразумева више или мање једноставно учење које се односи на суштину, сврху и порекло свега постојећег. Такође, свака религија подразумева одређене облике верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на посвећеним местима, односно у одређеним институцијама

Теорије религије

Постоје три основне групе теорија религије. Према првој, религија је изум једне (обично владајуће односно привилеговане) групе људи као средство заштите привилегија исте те групе људи. Према другој групи теорија, религија је трајна егзистенцијална карактеристика људског бића. Најзад, према трећој групи теорија, религија је само људска склоност ка сујеверју произашла из недовољног познавања праве природе ствари.



Када, где, како и зашто су настале прве религије?

Први облици религије јављају се још у првобитној људској заједници као последица човековог увиђања да се многе ствари у природи дешавју и без његове воље и да он на те појаве не може да утиче нити да их контролише ма колико се трудио. Такве појаве су на пример суше, поплаве, муње, громови и слично. Тако је човек дошао на идеју о постојању виших сила. Тако су у човековом уму настали први облици “богова” који су симболизовали јединствене моћи које суверено владају човековим постојањем. Човек је настојао да ове више силе умилостиви молитвама и жртвовањем.

Подела религије

Постоје две врсте религија , политеистичке религије и монотеистичке религије. За политеистичке религије (грчки: poli - више, много и theos - бог) карактеристично је веровање у више богова, различита божанства која владају различитим секторима природе и људског деловања. Политеизам је карактеристичан за старе, природне, паганске религије. Политеистичке религије су више ритуалне, обредне него теоријске. Политеистичке религије углавном не теже ширењу за разлику од монотеистичких. Најзначајније старе религије су биле политеистичке (египатска, старогрчка, римска, одинизам...). Готово сви народи на тлу Европе су пре примања хришћанства исповедали разне паганске, природне, политеистичке религије. Иако су политеистичке религије по настанку старије од монотеистичких, данас су готово ишчезле (изузетак су хиндуизам и племенске религије).

За монотеистичке религије (грчки: monos - један и theos - бог) је карактеристично обожавање једног бога, и то је основна разлика у односу на политеистичке религије. Друга битна разлика између политеистичких и монотеистичких религија је у томе што су политеистичке религије махом народне религије, док су монотеистичке религије наднационалне и универзалне (изузетак је јеврејска религија) и у начелу се не ограничавају на један клан, племе, народ или државу. Монтеистичке религије настајле су у периоду од шестог века пре нове ере до седмог века нове ере.



У свим монотеистичким религијама могу се наћи извесне заједничке карактеристике. Прва заједничка карактеристика је већ споменути универзални, наднационални карактер. Друга - све монотеистичке религије су откривене, а то значи да су их основали и утемељили пророци - религијски и морални реформатори којима се, сваком понаособ, открио, у духу приказао, бог. Трећа заједничка карактеристика - све монотеистичке религије су сотеролошке (грчки: soter - спасилац) што значи да је пророк у исто време и спасилац, избавитељ народа. Четврта заједничка карактеристика је противчулно, аскетско и асексуално становиште које заузимају све монотеистичке религије, стављајући духовно изнад материјалног и телесног, чак проглашавајући нагоне и страсти злим. Управо ову страну религије оштро су критиковали многи филозофи и научници, међу којима су најпознатији Зигмунд Фројд и Фридрих Ниче. Најзад, све монотеистичке религије су есхатолошке (грчки eshaton - оно крајње) што значи да према овим религијама постоји крај света.



Хришћанство

Хришћанство је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије, и настало је на простору некадашњег Римског царства. Религија је заснована појавом Исуса Христа, сиромашног човека из Назарета у Галилеји и Његовим оснивањем Цркве, као заједнице Тела Његовог, у првом веку нове ере.

Исус Христ је проповедао о божјем и небеском краљевству, тако скупљајући много поборника, који су га сматрали месијом. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповедало једнакост свих љиду пред богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због проповедања једнакости брзо је завладало међу сиромашнима. Као религија хришћанство се појавило у периоду распада робовласничке државе, касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала које проповедају јеванђеља. Догматске расправе, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство разједињено. У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хеленистички образованог јеврејског проповедника - Апостола Павла, организовало у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Данас, хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу светску религију, чији број верника прелази 2.200.000.000.

Данас се под хришћанством углавном подразумевају три главне деноминације: Православна, Римокатоличка и Протестантска црква. Крајем ХIХ века, и почетком ХХ јавља се међу овим хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама где је проблем заједничког деловања био најизраженији. Идеје о помирењу православаца и католика су посебно ојачаје међу теолозима после II ватиканског сабора и помирењу римског папе и цариградског патријараха (посета Павла IV Цариграду 1967. године)



Историја хришћанства

Званично, хришћанство је религија која која настаје у првом веку нове ере. Тачније, година рођења Исуса Христа, преставља годину новог рачунања времена. Али, слободно се може рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година пре нове ере, појавом Аврама, Исака и Јакова. То је прича стара више хиљада година. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су веровали у бога Јехову (хебрејски: јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV века). Њихов задатак, био је да проповедају божије речи и тако подуче народ о постојању бога Јехове. Такође, имали су задатак да припреме пут и наговесте рођење Исуса Христа-Сина божијег.

Хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада био окупиран под Римљанима. За само три века свог развијања, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство је било организовано у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Први хришћани су, за симбол Исуса Христ, одабрали знак рибе. „Исус Христ, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба

Исус Христос

Исус се сматра оснивачем хришћанске религије, рођен је у Витлејему у Палестини По њему је религија и добила име. Година његовог рођења представља годину почетка нове ере и новог начина рачунања времена. Исус као спаситељ проистиче из бога као дух, а на путу ка земљи поприма све више људских особина, тако на крају постаје човек и као такав шири своје учење о спасу међу људима, да би се коначно мученичком смћу жртвовао за људски род и опет у виду духа ускрснуо и вратио се на небо. Исус је према хришћанском веровању ширио своју веру, љубав, разумевање, скромност, снисходљивост по Галилеји, Јудеји и околним провинцијама због чега је осуђен на смрт закуцавањем на крст са кога је трећег дана васкрсао. До недавно се сматрало да



су Исус и саме библијске приче мит или легенда. Најновија истраживања показују да је Исус ипак историјска личност, проучавајући дела нехришћанских књижевника из првог века нове ере – Јосифа Флавија и Тацита. Неки аутори и истраживачи раног хришћанства тврде да историјску позадину за легенду о Исусу Христу представља Јешуа пророк мале јеврејске секте ебионита, други тврде да је припадао секти назореја. Основни извор о животу и раду Исуса Христа представља Нови завет, други део свете хришћанске књиге, Библије (грч. Библија у преводу „Књига“).



Jудаизам

Јеврејска религија или јудаизам проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног бога, оца свих људи. Овај бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 24 књиге, канонизован у Јавнеу (Јамнији) око 90. године нове ере који је настајао скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа. Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.

Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека. Састоји се из два дела: Мишина (текст учења) и Гемара (објашњење учења). Постоје два Талмуда: Јерусалимски талмуд (приређен око 450. године нове ере) и Вавилонски талмуд (приређен око 500. године).

Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски: Моше, око 1225 п.н.е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице-законе који су постали основ јеврејске религије. Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија, пошто њему у прилог иде хронолошко првенство: Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на божијој планини Хереб видео у жбуну бога (Јехову) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију - да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.

Према подацима из 1991. године у свету има 17.865.000 припадника јеврејске религије. Држава Јевреја је Израел.



ИсламИслам је монотеистичка аврамска религија која потиче од учења исламског пророка Мухамеда из 7. века. Заснива се на вери у једног Бога (арапски: Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Курану, светој књизи ислама. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења које је од Бога, а преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила), у пустињској пећини примио Мухамед.

Следбеници ислама се називају муслимани, "они који се потчињавају" Божјој вољи. У свету има између милијарду и 1.8 милијарде муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства. Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске струје: сунитима (85%) или шиитима (15%). Ислам је преовлађујућа религија на Средњем Истоку, као и многим државама Африке и Азије. Муслиманске заједнице постоје такође у Србији и многим земљама Балкана.

Алах

У преисламској Арабији је владао древни семитски политеизам. Свако племе је обожавало свог главног бога или богињу, у облику камена, можда метеорског порекла, или дрвета или шумарка. Они су били слављени у храмовима, давањем понуда и жртвовањем животиња. Постојање злих духова, било је универзално познато и тако ће остати и у исламу. Алах (Бог) био је поштован заједно са важним арапским богињама, и гозбе, прославе и ходочашћа представљавали су уобичајене активности.

У предисламској Арабији су постојали и понеки хенотеисти, који су поштовали једног бога као главног између осталих, и монотеисти, као у култу ал-Рахмана. У градовима у оазама, као што је Јатриб који ће касније бити назван Медина, налазила су се велика и утицајна јеврејска племена. Северне и источне области



су, преко важних трговинских пута, биле под снажним хеленистичким и римским утицајем. Ту се политеизам сретао са арабизованим јудаизмом и византијским хришћанством. Прозелитске мисије које су слали хришћани су успеле да придобију неке преобраћенике (нпр. из породице Мухамедове прве жене), али као страно откровење, хришћанство није спремно прихватано.[3] У 6. веку наше ере, Мека, са својим Ћаба храмом у коме се налазио чувени црни метеорит, представљала је религиозни центар централне Арабије и мали али важан трговачки град. Велике разлике између богатих трговаца и сиромашних становника улице, груби обичаји и декадентни морал мучили су и притискали Мухамеда.

Мухамед

Мухамед је рођен у Меки 571. године, у данашњој Саудијској Арабији, у Тиџани, у јужном делу Хеџаса, око 80 километара од Црвеног мора у каменој долини. Пореклом је из племена Курејши које је имало веома значјан друштвени положај у Меки. Још као дете Мухамед је остао без оба родитеља, па је бригу о њему преузео стриц. Као врло млад Мухамед је постао путујући трговац. На својим путовањима упознао је хришћанство, јудаизам и источњачке религије. Од када је око 610. године у пећини поред Меке доживео откровење, почиње Мухамедова посланичка мисија. Мухамед је неколико година проповедао своје учење по Меки, али без већег успеха јер није био прихваћен од стране богатих. Коначно, у лето 622. године дошло је до чувене хиџре (арапски: пресељење) Мухамеда и његових присталица из Меке у Медину. Овај догађај означава почетак муслиманске ере. У новој средини Мухамед је имао много више присталица и успеха у ширењу свог учења. Основао је верску заједницу на чијем челу је сам био. Непуних осам година од дана хиџре, 630. године Мухамед се тријумфално вратио у Меку, која постаје свети град муслимана, средиште ислама и циљ ходочашћа. Овај догађај муслимани су назвали Ал Фатах (арпски: отварање, почињање, освајање). Мухамед је ујединио арапска племена и постао њихов верски и световни поглавар. Створена је јединствена арапска држава која је током векова успела да припоји Сирију и Египат, делове северне Африке, дошавши до Иберијског полуострва (711) и Пиринеја (732).



Поделе

Ислам се састоји од већег броја верских деноминација које су у суштини сличне по веровањима али међу њима постоје значајне теолошке и правне разлике. Најзначајнија је подела на суните и шиите, док се суфизам обично сматра пре мистичним редом него посебном школом ислама. Највећи број извора тврди да су отприлике 85% светских муслимана сунити а око 15% шиити, уз незнатну мањину коју чине припадници мањих исламистичких секти.

Сунити

су вјерници ислама, који представљају већину међу муслиманима. За разлику, од шиита, сунити уз Куран следе и суне, правила ислама утемељена на обичајима посланика Мухамеда. Суна значи књига и речи које се односе на пророка Мухамеда. Сунити признају (првог) калифа Абу Бакра као наследника пророка Мухамеда и признају четири верске школе Ханафи, Малики, Шафи и Ханбали.

Шиити

(од арапског: ши`а Али - Алијева странка) су други по величини огранак ислама. По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака Алију и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти (калифи и имами). Шиити верују да је Алија директни наследник и вођа свих муслимана после Мухамедове смрти, за разлику од сунита који верују да је Абу Бекр, први калиф после Мухамеда, легитимно добио вођство над муслиманима. Ова разлика у мишљењу се десила 632. године и тај раскол је оштро поделио ове две муслиманске традиције у многим њиховим веровањима и делањима.

Шиити су данас већина у Ирану и Ираку. Значајних шиитских мањине има и у Пакистану, Индији, Авганистану, Либану, Азербејџану, Јемену, Бахреину и осталим земљама Персијског залива.

ЗороастризамРелигија Страна 11


Зороастризам или заратустризам је религија заснована на учењима светог пророка Заратустре, и важи за вероватно најстарију дуалистичку религију. Била је то доминантна религија у Персији до 7. века. Врхунац је доживела у доба Сасанидске династије. Неки следбеници ову религију називају маздаизам.

Према грчким историчарима, свети пророк Заратустра, живео је отприлике 6000. године пне., а према Пахлави изворима, око 600. пне. По истраживањима иранолога Џексона и Херсфилда, овај други датум изгледа ближи истини. (Вероватно је да су грчки историчари у ствари грешком приписали Заратустри заснивање маздаизма, који је у Персији постојао хиљадама година пре Христа и кога је Заратустра заправо реформисао у нову религију). Данас преовладава мишљење да је Заратустра живео стотинак година пре доласка на власт Кира Великог (558. пне. - 529. пне.)

Ахура Мазда или Ормазд (господар мудрости одн. мудри господар) је врховни апстрактни Бог који је створио видљиви и невидљиви свет. Он нема ни почетак ни крај, већ је вечан.

Све зло на свету је створио Ахриман или Ангра Маињу (зао дух) који је својим приклањањем злу створио смрт. Он је такође одувек постојао, али ће бити поражен на Судњи дан.

Њему су супротстављени Амеша Спентас или Свети бесмртници. Они су у почетку били личне особине Асура Мазде. Има их седам: Целовитост, Добре мисли, Праведност, Снага, Оданост Вери, Савршенство и Бесмртност. Они представљају неку врсту анђела.

Ахриман и Амеша Спентас симболизују избор између Добра и Зла, стварања и уништавања. Људи се у њиховој дуготрајној борби, која по легенди траје 9 миленијума, могу приклонити једној или другој страни, зависно од тога да ли су добри или лоши.

Зороастријски пантеон је у основи прерушени персијски, с тим што су божанства подељена на добра и лоша.

Зороастријска етика се састоји из добрих мисли, добрих речи и добрих дела. Људи после смрти прелазе мост који води преко пакла. Ако су били лоши, мост ће се сузити и они ће пропасти у пакао. Насупрот њима, праведници ће наћи пут



до Светлости. Нада постоји и за оне који заврше у паклу, јер ће и они бити спашени када Добро најзад тријумфује.

Ова Религија сматра да је Бог створио по природи добар свет, у коме треба живети лепо и просперитетно, али без претеривања или одрицања, као што су монаштво или пост.

Зороастријанство је квази дуалистичка религија по томе што предвиђа победу Добра, то јест Ахура Мазде, на крају историје. Поштовање према њему Зороастријанци показују поштовањем „чистих супстанци“ које је Бог створио: земље, воде, а нарочито ватре. Ово је довело до тога да их многи сматрају верницима који обожавају ватру.

Верски списи

Авеста је име древних, углавном фрагментарних, списа Зороастризма, као и назив за староирански језик којим су они писани.

Од других Зороастерских списа издвајају се књиге Денкарта (дело религије) којих има девет, у којима су детаљно описани живот и проповеди пророка Заратустре, као и његова борба против демона (дева). Денкарт је такође канонизовани део Зороастерске религије.

Распрострањеност

После пада Персије под исламску власт, Зороастријанство је скоро нестало. У Персији данас живи само око 10.000 верника (углавном у провинцијама Јазд и Керман). У Индији их има око 75.000 (Парси).Укупно у свету, њихов број се процењује на мање од 300.000.

Заратустрино проповедање

Заратустра је стога и свештеник и пророк, а у Денкарту се показује сва сила моћи не само његовог учења, већ и вере коју исповеда. Као свештеник, Заратустра



има право да обавља службу култа и да организује свештеничке редове, Маге, који ће живети у заједницама и у култним светилиштима, поштовати свету ватру и преко својих изасланика, који могу бити и религијски недовољно учени, ширити и наметати Маздеанску веру. Као пророк, Заратустра је дужан да обелодањује вољу доброг и да оглашава шта је све зло; да би по сопственом нахођењу и по нахођењу оних који га заступају, Мага, у том науму успео, он има право да оглашава кривицу, а кривица је увек зло. То значи да су само они који поштују вољу Заратустре и његових следбеника – свештеника – праведни, да су они једини прави аријевци, и да других изван њих, осим у краљевском роду и војној пратњи нема. Добри могу постати и они који се придруже Заратустри у походу; они своју праву доброту и припадност Маздином учењу могу да искажу тек када се искупе сопственим доказом. Денкарт је спис у коме се Заратустрин маздаизам показује као воља једног који је предодређен да у име власти спроводи начело праве вере и расне чистоће. Начело праве вере манифестује се овлаштењем које Бог доказује чудесима, а расна чистоћа је последица тог овлашћења — онај ко осети на којој су страни моћ и власт и ко се приклони свету који је у стању то да дарује, јесте изузетан, а такав је само онај народ кога је Заратустра упутио у начела спровођења вере. Да би се уопште могао схватити период у коме је живео пророк Заратустра, неопходно је објаснити неке основне појмове везане за Персијско порекло. После тешке злоупотребе у време хитлеризма, израз аријевски под прилично је тешком хипотезом, тако да је неопходно поново одредити његово порекло у простору и времену, јер политичке догодовштине, нажалост, преиначују етимологију речи којима се служе онако како им устреба. Термин "аријевски" који одговара протоперсијском контексту у којем се родио Заратустра, толико је нераздвојив од индо-иранске епопеје да се не може изоставити. Позивајући се на етимологију санскритског израза arya: племенит, пророк из античке Персије добија овај епитет с двојаким разлогом: етничким и, захваљујући личној узоритости, духовним. С оне стране етничке референце, уз израз аријевски везиваћемо духовну преузвишеност славног порекла човековог, за чим је индо-иранска душа сачувала тежњу у своје две легендарне епопеје, тј. споменицима националне књижевности. Видећемо да су истинске, моралне и универзалистичке вредности Аријеваца дијаметрално супротне расизму који је подметнут овом древном изразу.


sociologija - religija

Documents