1

1. POJAM SOCIOLOGIJE RADA

Najrazvijenija sociološka disciplina...sociološka istraživanja rada, posebno industrijskog, prevazilaze bilo koje drugo područje socioloških istraživanja. Socilogija rada je postigla veliki stepen egzaktnosti u odnosu na druge sociološke discipline. I, jednim delom, uspela je da se izdigne od početne pretežno parcijelno-empirističke usmerenosti istraživanja, do sagledavanja globalnog nivoa društva.

Značajnija istraživanja: ELTON MEJO- istraživanja ljudskog činioca, krajem dvadesetih godina;

ŽORŽ FRIDMAN- Istraživanje razmrvljenog rada i njegovih otuñujućih posledica po čoveka u savremenom društvu, pedesetih godina;

HARI BREJVERMAN- istraživanja strukture moći i uticaja u procesima rada, sedamdesetih godina;

I sociologija rada je po svojoj biti sociologija koja dubinski proučava

odgovarajuće područje društvene stvarnosti.. Rad je specifična osobina čoveka i osnovni uslov njegovog opstanka u

odgovarajućim kulturnoistorijskim uslovima...proučavajući rad, naučnici su doprineli da se čovek približi odgovoru na „večna pitanja“ ko je on i u čemu je smisao njegovog bitisanja u svetu...

Sociologija rada se etablira u u sistemu socioloških disciplina u vreme procvata empirizma u sociološkim istraživanjima i redukcionizma kao osnove teorijskog objašnjenja rezultata tih istraživanja (od 20-ih do 50-ih) .Taj empirizam ni dan danas nije sasvim prevladan.. Veliki deo socioloških istraživanja se orijentisao samo ne preovladavajući oblik podele rada ili su za analizu uzimali neki specifičan način obavljanja radne aktivnosti iz tog tipa podele rada... Takav NEISTORIJSKI PRISTUP proučavanju rada vodio je ka redukcionističkim objašnjenjima u dvostrukom smislu: prvo, gubio se iz vida stvaralački aspekt rada koji je u procesima industrijskog rada potisnut u stranu i, drugo, pristup radu sa stanovišta ciljne racionalnosti i tehnoekonomske efikasnosti zanemario je potrebu proučavanja rada kao večnog uslova opstanka i samoostvarenja čoveka i razvoja društva, i ograničio se na analizu njegove utilitarno-praktične strane...

2

Sociološki pristup radu se zasniva na teorijskoj problematizaciji podele rada na repetitivni i stvaralački i upućuje na potrebu proučavanja rada u njegovoj vremenskoj dimenziji , čiji smer odreñuje vrednosni sistem kulture, dok su u ekonomskim proučavanjima rada retki pokušaji da se objasne uticaji vrednosnog sistema kulture na ekonomiju odreñenog društva...(taj uticaj su naglašavali Maks Veber, Torsten Veblen, Žan Furastije..) Ta „kulturološka paradigma“ postaje središnje polje istraživanja naučnika u najnovije vreme - vreme koje karakteriše globalna društvena kriza i procesi restrukturacije društvenih odnosa, simbolično krunisanim rušenjem Berlinskog zida... SPECIFIČNOST DRUŠTVENOG DETERMINIZMA SE, PRE SVEGA, OGLEDA U TOME ŠTO ON SAČINJAVA MNOGOSTRUKO DEJSTVO ISTOVREMENO DRUŠTVENO-ORGANIZACIJSKIH, TEHNIČKOTEHNOLOŠKIH I KULTURNIH ČINILACA NA DRUŠTVENI ŽIVOT ČOVEKA... Na taj način se težište sociološkog proučavanja rada i procesa u njemu pomera sa utilitarno-pragmatičkog na stvaralački aspekt rada...i samim tim rehabilituje se pojam umeća.

2. PREDMET SOCIOLOGIJE RADA

-Da bi imala status posebne sociološke discipline sociologija rada mora imati predmet proučavanja, metode, pojmove, teorije; -soc. rada ima posebno mesto zahvaljujući istraživačkoj praksi kojom se dolazi do osobenih znanja u vezi sa ljudskim radom; -u početku je predmet soc. rada bio industrijski rad kao dominantna forma rada; -Skot je prvi definisao sociologiju rad kao industrijsku sociologiju kao specifičnu sociološku disciplinu koja proučava industriju, njene tvorevine i odnos prema širem društvu; -isticanjem industrije soc. rada se ograničava na izučavanje jednog aspekta rada, dominantnog u modernim društvima; -Fridman i Nevil: predmet soc. rada je izučavanje kolektiva različitih po svojoj veličini i funkcijama koje se konstituišu u toku rada; predmet je svaki radni kolektiv, radna grupa, ono što na njih utiče; -Šnajder: industrijska sociologija se bavi industrijom kao produktivnim sistemom i ima cilj da analizira socijalnu strukturu industrije pomoću socioloških teorije (a to je matrica socijalnih ponašanja čiji su elementi uloge, vrednosti, komunikacije i status);

3

-Kaplov: sociologija rada je disciplia usmerena na proučavanje dr.uloga koje nastaju klasifikacijom ljudi na osnovu rada koji obavljaju; -Šćepanski: soc.rada proučava rad kao dr.proces i analizira uticaje dr. uslova na motive, tok, intenezitet i rezultate rada; -Županov: soc.rada je sociologija radnih organizacija; -SOCIOLOGIJA RADA OZNAČAVA USMERENOST SOCIOLOGIJE NA ANALIZU RADA I NJEGOVE ORGANIZACIJE NE SAMO U ZNAČENJU PLAĆENOG RADA. TAJ OPŠTI PREDMET SE ANALIZIRA U ŠIREM SOCIJALNOM KOMPARATIVNOM KONTEKSTU POSEBNO U MEðUODNOSU SA EKONOMSKIM I POLITIČKIM INSTITUCIJAMA; -SOCIOLOGIJA RADA SE BAVI PROUČAVANJEM RADA KAO KOMPLEKSNE POJAVE. PROUČAVA ČOVEKA POJEDINCA U NJEGOVIM RADNIM ULOGAMA, ZATIM DR, GRUPE KOJE SU RADNE GRUPE, SOCIJALNE ORGANIZACIJE I INSTITUCIJE KOJE SU U VEZI SA RADOM. CILJ JE DA SE UOČE PRAVILNOSTI I MENJANJA U DR. SFERI RADA.

3. NASTANAK I KONSTITUISANJE SOCIOLOGIJE RADA

4. SAVREMENA SOCIOLOGIJA RADA 5. PRISTUP OPŠTE SOCIOLOGIJE I

SOCIOLOGIJE RADA PROBLEMU RADA

Rad je jedno od najsloženijih područja naučnog proučavanja. Sociolozi tu složenost obrazlažu najmanje na dva načina:

1. složenost problema rada se obrazlaže činjenicom da ga proučava više nauka, interdisciplinarnih i transdisciplinarnih pristupa;

2. ta složenost se obrazlaže prirodnoistorijskom činjenicom da rad predstavlja takvu ljudsku osobinu i društvenu i kulturnu pojavu koja uslovljava mnoge druge pojave;

Prvo stanovište naglašava da je rad svesna , svrsishodna aktivnost pomoću koje čovek, udružen sa drugim čovekom, zadovoljava svoje potrebe i potrebe zajednice. To stanovište najčešće precenjuje značaj pojedinih

4

činilaca rada ( tehničkotehnoloških, organizacionoekonomskih, pravnopolitičkih i sl.) za strukturalne osobenosti i razvojne procese u društvu, a zapostavlja potrebu da se obrazlože uticaji vrednosnih činilaca na procese rada i smisaonost izbora konkretnih ciljeva čovekove društvene delatnosti. To stanovište zanemaruje potrebu analize različitih sadržaja rada iz kojih proizlaze čovekova vrednosna opredeljenja i čovekov izbor. Drugo stanovište polazi od saznajno-iskustvenih istraživanja odnosa bitnih činilaca u procesima i organizaciji rada kao i širih društvenoistorijskih i kulturnih uslova njihovog ispoljavanja. PRVO STANOVIŠTE JE VIŠE UTILITARNO-PRAGMATIČKOG, A DRUGO VIŠE TEORIJSKOG KARAKTERA.

ULOGU RADA U DRUŠTVU TREBA SHVATITI KAO STVARANJE, A ISTORIJU KAO PROCES STVARALAŠTVA ČOVEKA KOJI IDE ZA SVOJIM SVRHAMA, I TO UVEK UZ VREDNOVANJE I PREVREDNOVANJE POSTIGNUTOG. Specifičnost sociološkog pristupa proučavanju rada je dvojak: 1. sociologija problemu rada prilazi kao složenoj pojavi tj. kao pojavi na kojoj se temelje i iz koje proilzlaze sve bitne odrednice čoveka kao bio-psiho-socio-kulturnog bića; 2.pojam rada je u sociologiji osnovna analitička kategorija pomoću koje sociologija objašnjava meñusobnu uslovljenost osnovnih kategorija (čoveka, društva i istorije) i na taj način utemeljuje sebe kao opštu, teorijsku i osnovnu nauku o društvu; Problem rada je toliko složen da ne postoji nijedna ljudska, društvena i kulturna pojava koja njime nije uslovljena ili bar oposredovana. Rad je uslov, ne samo čovekove egzistencije, nego i esencije.. Ne samo da je rad stvorio čoveka u smislu njegovog biološkog formiranja i egzistencijalnog opstanaka u prirodi, već je proizveo potrebu čoveka za drugim čovekom, kao što je omogućio i postavljanje pitanja o smislu vlastitog postojanja i vrednostima preduzetih aktivnosti u toj zajednici. SOCIOLOŠKI PRISTUP PROBLEMU RADA JE OSOBEN PO TOME ŠTO NIKAD NE GUBI IZ VIDA TU NJEGOVU SLOŽENOST I SVETSKOISTORIJSKI ZNAČAJ I ŠTO UVEK TRAGA ZA OSNOVNIM, OPŠTIM I SUŠTINSKIM I RELATIVNO TRAJNIM VEZAMA I ODNOSIMA, KAKO IZMEðU RADA I DRUGIH ČINILACA DRUŠTVENOISTORIJSKIH PROCESA, TAKO I IZMEðU SPECIFIČNIH

5

ČINILACA UNUTAR PROCESA RADA I NJIHOVOG ODNOSA SA DRUGIM SPECIFIČNIM I OPŠTIM ČINIOCIMA IZVAN RADA. Opšte-sociološki pristup radu je više teorijski dok je pristup sociologije rada problemu rada više teorijsko-empirijski. Za opštu sociologiju rad je, pre svega osnovna analitička kategorija u sklopu teorijskog objašnjenja društvenih zakonitosti.. Teoriijski karakter sociologije rada ne sastoji se u prostom preuzimanju teorijskih postavki opšte sociologije već u njihovoj valjanoj operacionalizaciji. Ta operacionalizacija je neophodna da bi se ostvarila druga osobenost soc. rada, a to je njen empirijski karakter. Medjutim, prilikom preduzimanja empirijskih istraživanja sociologija rada se mora odnositi kritički prema predmetu istraživanja i ne sme da zanemari svoj humanističko-emncipatorski karakter.

Opštesociološki pristup radu sociologiji rada služi kao plodan okvir za formulisanje polaznih pretpostavki i kao osnov za deduktivno objašnjenje podataka prikupljenih empirijskim istraživanjem.

Istorija soc. rada od druge decenije 20-og veka nam daje za pravo da konstatujemo da je ova soc. disciplina u odnosu na druge soc. discipline najdalje otišla u raznovrsnosti primene metoda i tehnika i u obimu empirijskih istraživanja. Razlozi za slabo korišćenje saznanja o društvu do kojih je došla sociologija rada su višestruki, a mogu se podeliti u dve grupe: 1.imanentni, naučni razlozi (pretarani empirizam i psihologizam u objašnjenjima rada i neadekvatan pristup samom problemu istraživanja koji je više usmeren na traženje mogućnosti da se očuva status qvo nego da se on menja ukoliko ne odgovara potrebama ljudi u radu);

i 2. izvannaučni, društveni i kulturni razlozi ( tradicionalno prezreni odnos prema radu od strane onih klasa koje imaju dominantan dr. uticaj; zatim, odnosom inteligencije prema radu koji se vidi samo kao otuñujući i repetitivan-ind.rad, dok se stavaralačka komponenta pripisuje duhovnom radu.

-zablude o tehnoekonomskom determinizmu čine sociološka saznanja o ulozi ljudskog činioca nepotrebnim u društvenoekonomskom i ukupnom društvenom razvoju..

PODELA RADA JE MOST IZMEðU TEHNIČKOTEHNOLOŠKIH I SOCIJALNIH SISTEMA. KARAKTER PODELE RADA NE ZAVISI DIREKTNO OD KARAKTERA TEHNIČKOTEHNOLOŠKIH ČINILACA, VEĆ OD CILJEVA DRUŠTVA U ODREðENOM ISTORIJSKOM PERIODU. KARAKTER DR. PODELE RADA MOŽE SE OBJASNITI POTREBAMA

6

ČOVEKA U ODREðENOM ISTORIJSKOM PERIODU I STALNOM SELEKCIJOM VREDNOSTI NA PUTU KA OSTVARIVANJU TIH POTREBA. Ako su ciljevi društva u odreñenom istorijskom periodu nastajali iz individualnog i/ili grupnog interesnog usmerenja, tada se njihovom ostvarenju pristupa sa stanovišta rada kao proizvodne delatnosti, a ako se oni zasnivaju na svesti o ukupnim ljudskim posledicama koje nastaju realizacijom tih ciljeva, tada je reč o radu kao praksisu.

Pristup sa stanovišta tehnoekonomskog determinizma je jednostrano naučno stanovište jer u radu vidi samo racionalno-instrumentalni proizvodni karakter, sa profitom kao osnovnim ciljem čoveka i društva. Pristup sa stanovišta dr. totaliteta shvata da je racionalno-instrumentalni karakter rada samo jedna strana , a da je druga strana rada sadržana rada sadržana u potrebama i vrednosnim aspiracijama koje se nastoje ostvariti kao sloboda, sreća i ljudska solidarnost... SOCIOLOGIJA RADA MOŽE ISPUNITI TRI OSNOVNE FUNKCIJE: 1.SAZNAJNU: proširuje naučne vidike o radu; pitanje suštine rada, dr, podele rada, otuñenja i dr. mogućnosti razotuñenja čoveka su osnovna saznajna teorijska polazišta na kojima soc. rada zasniva svoju naučnu osnovu; oslanja se na filozofsko-antropološka i opšta sociološka znanja o radu; 2. PROFESIONALNO-PRAKTIČNU: osnovni zadatak ove funkcije je preduzimanje konkretnih istraživanja dr. odnosa u kojima se odvija radna aktivnost čoveka; 3.HUMANISTIČKO-EMANCIPATORSKU: pomoću ove funkcije soc. rada ukazuje na smisao radno-profesionalne delatnosti, osposobljavajući stručnjake za kritičko propitivanje užih i širih društvenih odnosa u kojima se odvija proces rada; oslanja se na prethodne dve. Veza sa saznajnom funkcijom ne dozvoljava da se procesu rada prilazi na izrazito empiristički, parcijalan i neistoričan način, a veza sa profesionalnopraktičnom funkcijom ne dozvoljava da se emancipacija shvati jednostavno kao želja već kao realno moguća društvena perspektiva.

7

6. SOCIOLOŠKI PRISTUP RADU SA

STANOVIŠTA UMEĆA

Sociološko istraživanje i objašnjenje procesa i odnosa u radu je nametnulo korišćenje pojma umeće..taj pojam se zanemarivao jer su istraživanja bila orijentisana na aktuelno i postojeće u procesima rada, bez istorijskog pristupa. I zbog toga se najčešće nije uviñalo da i pojam umeća ima specifična značenja u različitim periodima istorijskog razvoja saznanja o procesima rada. Otuda je pojam umeća bio upotrebljavan kao jedan od onih pojmova koji su sami po sebi razumljivi...ta podrzumevajuća upotreba pojmova vodi stvaranju zabluda koje umanjuju emancipatorski potencijal socioloških saznanja.

Pojam umeća se shvata kao naučena veština, ili kao izvesna praktično tehnička spretnost u procesima rada... Filozofska problematizacija pojma umeća je sastavni deo biti same filozofije.Ovde upotreba termina umeće je najsličnija starogrčkom tehne. PLATONOVO SHVATANJE UMEĆA podrzumeva sposobnost čoveka da svoje prirodne nedostatake nadomesti uvežbavanjem za nešto što će mu omogućiti da opstane..kako je čovek po prirodi dat kao nezaštićeno stvorenje, on je prinuñen da te nedostatke nadomesti umećem.. Umećem čovek sebi stvara udobnost.. ARISTOTELOVO SHVATANJE UMEĆA – zahvaljujući umeću, kao inventivnom podražavanju prirode, čovek samo dovršava ono što je priroda započela..To je čovekova sposobnost da napravi bilo šta što samo ne nastaje u prirodi, što nije „prirodno biće“. POD POJMOM UMEĆA UVEK SE PODRAZUMEVA SPOSOBNOST, MOGUĆNOST ČOVEKA I OSTVARENJE TE MOGUĆNOSTI KROZ NEKU VRSTU DELOVANJA ILI PROIZVOðENJA, KOJE SE USMERAVA ISKUSTVENIM ILI NEKIM DRUGIM OBLIKOM ZNANJA SA CILJEM DA SE OBUZDAJU ONE PRIRODNE I DRUŠTVENE SILE KOJE MOGLE DA UGROZE ČOVEKA. DEKART-merilo istine se ne nelazi u biću već u mišljenju; sloboda delovanja čoveka se sastoji u umeću umovanja, tj. u sposobnosti da sam napravi istinu...tu priroda postaje materijal koji treba obraditi i preraditi i sredstvo koje čovek treba da koristi što je moguće efikasnije.. BEKON-redukuje pojam umeća, odstranjuje sve što smeta praktično-tehničkom savladavanju prirode... NOVOVEKOVNO SHVATANJE BITI BIĆA u filozofiji uticalo je na CEPANJE CELOVITOSTI POJMA UMEĆA NA: OTKRIĆE, PRONALAZAK I

8

KREACIJU...Upotreba tih termina uvek je povezana sa izdiferenciranim sferama saznanja: naukom, tehnikom i umetnošću.

Neopravdano je tvrditi da je stvaralačko delovanje isključivo karakteristično za umetnost i eventualno za nauku a ne i za tehniku..ta shvatanja su nastala u 19-om veku uporednim proučavanjem civilizacija i došlo do zaključka da „merilo“ starih civilizacija ima duhovno, a industrijske materijalno obeležje...industrijalizacija, nasuprot zanatstvu nema osobine umeća... Medjutim, u procesu industrijskog rada ne sudeluju samo mašine, već i čovek. Dok on bude u njemu, biće umeća i u toj vrsti istorijskog delovanja čoveka.. SLOBODNI, STVARALAČKI , SMISAONI ODNOS ČOVEKA PREMA CELINI PRIRODE I DRUŠTVA, ILI, PAK, TEŽNJA DA SE ON OSTVARI KAO REALNA MOGUĆNOST, PREDSTAVLJA UMEĆE RADA...

Proces rada je takvo područje čovekovog odnosa prema svetu u kome se spajaju njegove potencijalne sposobnosti sa sklonostima koje se mogu steći i povezati sa znanjem. Iako u tom procesu nastaje dosta toga što je opredmećeno, ostvareno i postvareno, sa jedne strane, uvek opstaje i ono što je subjektivno, živo, delatno, potencijalno ljudsko, sa druge...

Pojam, VEŠTINA, u savremenoj upotrebi u nauci, upućuje više na mogućnost čoveka da učenjem stekne sklonost prema nečemu, ili, još uže, na „zanatlijsku spretnost“ u upotrebi sredstvima rada.. Hari Brejeverman 70-ih godina pokušava da pokaže da su savremeni kapitalistički odnosi uništili tradicionalno shvatanje umeća ostavljajući akterima u procesu rada pojednostavljeno shvatanje umeća kao spretnosti...

7. SOCIOLOGIJA RADA I DRUGI NAUČNI PRISTUPI RADU

Rad ima višedimenzionalni karakter i ne mže samo sociologija da ga prouava... -Frederik Tejlor-da se ustanove i u praksi primene načela „naučne

organizacije rada“ kao bi rad ljudi postao pouzdan i precizan.. -ERGOLOŠKI PRISTUP: Ergonomija je nauka koja proučava odnos izmeñu

čoveka i sredstava za proizvodnju i koja pokušava da iznañe najpogodnije uslove u fizičkom i psihičkom pogledu odnosa čovek-mašina; Ergologija je sveobuhvatna,

9

opšta nauka o radu kao svrsishodnom delovanju, a zadatak ergologije je da istraži sve činioce koji doprinose uspešnosti tog delovanja; u centru ergološkog pristupa je proces rada pojedinaca i užih grupa; opisuju se mere i putanje rada, vreme rada, utrošena energija...; metodi koji omogućavaju tehnička snimanja i merenja rada..... polazi se od shvatanja da su tehnički momenti od primarnog značaja za efikasnost rada.... ergonomija je disciplina koja izučava fizičke odnose izmeñu mašine i čoveka sa ciljem da se umanji napor, nelagoda i zamor ljudi...

-PSIHOLOŠKI PRISTUP: Psihologija rada je primarno usmerena na proučavanje individualnog i meñuindividualnog ponašanja ljudi u sferi rada. Naglasak je na saznanjima koja su u vezi sa individualnim psihološkim svojstvima ljudi od kojih zavisi prilagoñavanje ljudi uslovima rada....Značajno je za preaktično usmeravanje...sociologija rada može da zapadne u psihologističku redukciju stvarnosti ako preuzme ponašanje kako svoj osnovni analitički koncept.....pojedinci i radne organizacije nisu identični...

-SOCIJALNO-STRUKTURALNI PRISTUP ILI DRUŠTVENO-SISTEMSKI PRISTUP: dominantan je u savremenoj sociologiji rada, a sociologija radne organizacije je njen centar izučavanja....izučavaju se socijalno-strukturalni okviri koji oblikuju individualna ponašanja.....strukturalistička izučavanja vode zaboravu individue u širem društvenoistorijskom kontekstu....marksistička soc. rada kritikuje prethodna tri pristupa.....

-AKCIONI PRISTUP: karakteristično metodološko stanovište da se zaposleni i njihovi problemi tretiraju kao objekti...zaposleni se uključuju u sam proces istraživanja...ne samo pisati i objašnjavati promene već ih i inicirati....

-TEHNIČKOTEHNOLOŠKE NAUKE: zahvataju probleme rada koji obuhvataju sredstva...u ekspanziji su od početka 19-og veka....često vode degradaciji rada...

-PEDAGOŠKE NAUKE: više se oslanjaju na psihološke , a manje na sociološke pojave...kako rad utiče na čoveka....

-MEDICINA RADA: ima za cilj da obrazlaže i analizira oboljenja čoveka koja nastaju zbog negativnog delovanja uslova rada....postoji veza izmedju soc. rada i medicine rada...neka društva u firmama organizuju rekreaciju...

-PRAVNO-POLITIČKE NAUKE: sindikati, interesne organizacije u radu, socijalna politika.....soc. rada proučava prava iz radnog odnosa...

-ORGANIZACIONO-EKONOMSKE NAUKE: proučavaju rad sa stanovišta efikasnosti i produktivnosti..Postoje tri područja gde se susreću soc. rada i org.ekonomske nauke: 1. soc. rada može dobro doći onima koji se bave org.ek. sistemom rada; doprinosi razrešenju sukoba i objašnjava zašto i kako

10

nastaju...2.upravna vrednost-utvrñivanje puteva i načina raspodele moći i vlasti...3.soc. rada ima podsticajni značaj za funkcionisanje procesa rada jer ispituje ulogu raznih činilaca na pojedince sto doprinosi produktivnosti...

-SOCIOLOGIJA RADA PRISTUPA RADU NA TEORIJSKO-EMPIRIJSKI NAČIN, teorijska znanja opšte sociologije su pretpostavka-heuristički valjan okvir za istraživanje problema rada....

8. SOCIOLOGIJA RADA I INTER-TRANSDISCIPLINARNI PRISTUPI RADU

---interdisciplinarni pristupi su ergonomija i ergologija, a transdisciplinarni su prakseologija i kibernetika... PRAKSEOLOGIJA ističe da je sam rad kao praksa prepoznatljiva osobenost čoveka koja mu omogućava da kritički osmisli svoju praktičnu aktivnost.....stvaralački aktivizam čoveka je u središtu tog pristupa radu...osobenost stvaralačkog rada nastaje kao izraz delatnosti čoveka a to su postupci u radu, proces rada, rezultati rada. u kulturnoistorijske pretpostavke u kojima je ta delatnost moguća....svrha dela je da omogući zadovoljenje ljudskih potreba i da omogući samoostvarenje čoveka....rad se odreñuje kao slobodna stvaralačka aktivnost čoveka kao proces humanizacije prirode i naturalizacie čoveka...

9. ZADACI I FUNKCIJE SOCIOLOGIJE RADA U OBRAZOVANJU ZA STRUKU

10. ZADACI I FUNKCIJE SOCIOLOGA U ORGANIZACIJI

Delatnost sociologa u organizaciji rada pripada oblasti primenjene

sociologije (organizacija rada je opštija i šira od preduzeća). Empirijska sociologija je svako iskustveno istraživanje u skladu sa teorijsko-metodološkim pretpostavkama.. Primenjena sociologija je praktično-

11

profesionalno delovanje sociooga a cilj je da istražuje mogućnost primene teorijsko i empirijskog saznanja u raznim oblicima organizovanja rada...

Preduzeće ima tri celine: tehničku, ekonomsku i socijalnu...Sociolog ima mesto u sve tri celine a najveći deo sociologa je u trećoj... Profesionalna delatost sociologa ima dva smera: 1) istraživanje problema sa kojima se susreću (kako da organizacija bude savršenija) i istraživanje uzajamnog delovanja formalnog i neformalnog odnosa; istraživanje motivacijskih činilaca; 2) odnos preduzeća i dr. sredine...globalno društvo i tržište...istraživanje povoljnijih mogućnosti za stabilniji kolektiv..ukazivanje na humaniji način zapošljavanja.....meñusobna integracija...istraživanje kolektiva...

11.POJAM RADA I DRUGI OSNOVNI POJMOVI

-Marks rad odreñuje kao proces izmeñu čoveka i prirode u kome čovek

svojom aktivnošću omogućuje, reguliše i nadzire razmenu materije sa prirodom....

-RAd je aktivnost proizviñenja stvari upotrebljivih za čovekov život......to je svesna i svrsishodna delatnost...stvaralačka i društvena delatnost....treba da se razlikuje od drugih aktivnosti kao što su molitva, spavanje...Čovekov rad ima instrumentalni karakter...naglašena je sklonost poistovećivanja rada i proizvodnje kao i svoñenja rada ne proizvodni rad. U najširem značenju, rad kao stvaranje mogao bi označiti sve one ljudske delatnosti koje se označavaju kao proizvodnja, ali ukoliko se se izrazom proizvodnja označavaju samo one delatnosti proizvoñenja stvari, onda mnoge delatnosti ne bi bile proizvodnnja iako bi bile rad;

-rad najpre treba razlikovati od svih aktivnosti koje nisu rad, koje su „ne-rad“ takve su mnoge duhovne aktivnosti čoveka, npr. molitva, kao i psiho-fizičke aktivnosti – npr. spavanje koje nemaju neposrednos

12

instrumentalno značenje, ne rezultiraju proizvoima već su izraz čovekovog bivstvovanja; doduše u Marksovom tumačenju rad je specifičan izraz bivstvovanja čoveka, ali instrumentalnost je bitna osobina rada jer čovek radom dolazi do stvari neophodnih za egzistenciju;

-U novovekovnom konceptu rada uočljiv je naglasak na ishodima rada kao korisne stvari i na elementima prinudnosti i neslobode za onog ko radi...time se rad uspešno razlikuje od igre...

-Sociologija rada se do sada bavila oblicima rada čija se instrumentalnost iskazivala tako što je rad najčešće bivao rad za druge – koristan; industrijski rad, rad za odreñenu naknadu rad čija je svrhovitost izražena u odreñenim korisnim ishodima za one koji su organizovali rad u zaradi za one koji su radili;

-prvo pretežno izučavan industrijski rad; -mora se uzeti društvo uopšte u svim oblicima nastajanja,

nestajanja, a ne samo moderno društvo; -promenljiv kulturnovrednosni tretman rada u pojedinim epohama i

u pojedinim društvima; pomeranje značenja rada u pojedinim epohama i društvima (labour, arbeit...-stav izbegavanja rada);

-novovekovno značenje uz protestantsku etiku vrednosno je preinačilo pojam rada-rad univerzalno obeležje čoveka-masovna proizvodnja, rad ne mora biti kazna i raditi ne mora znaliti biti u nevolji...

-PROCES RADA je prirodnoistorijski proces jer se susreću prirodne dispozicije sa kulturnim osobenostima – proizvode se dobra egzistencije; OSNOVNI ČINIOCI PROCESA RADA SU: akteri, predmeti, sredstva, potreba, interesi, vrednosti i norme; Objektivni deo procesa rada su predmeti i sredstva, a subjektivni deo je čovek; Proces rada je složen proces jer: čovek deluje na prirodu da bi je prilagodio svrsi; zatim, čovek deluje na drugog čoveka; čovek deluje na samog sebe;

-SADRŽAJ RADA: odnosi se na individualni rad, na tzv. radno mesto....... Sadržaj industrijskog rada obuhvata : 1)raspodelu funkcija; 2) skup operacija koje se izvode na odreñenom predmetu pomoću sredstava rada;

-USLOVI RADA: u direktnoj su vezi sa sadržajem rada; zavise od moći i raspodele? -MOTIVACIJA ZA RAD: zajednički je pojam psihologije i sociologije rada, sociološki

pristup motivaciji zavisi od socio-kuturnih uslova..... Postoje tri dominantna vida vrednovanja rada: 1) rad kao poziv-put spasenja; 2) rad kao dug i obaveza prema dobrobiti društva (socijalizam); 3) rad kao gušenje gordosti u čoveku;

-RADNO PONAŠANJE MOŽE BITI: 1) funkcionalno (izvršava naloge radnog mesta); 2)ekonomskoorganizaciono (postizanje željenog ekonomskog standarda); 3)stratifikaciono;

13

4)inovaciono; 5) adapciono; 6) ceremonijalno; 7) destruktivno; 8)karakterološke forme radnog ponašanja...

12.RAD KAO PROIZVODNJA I KAO PRAKSIS Prema Marksu rad je: proces humanizacije prirode i naturalizacije čoveka; proizvodnja samih oruña za rad; racionalna i svrhovidna delatnost; materijalna, ekonomska aktivnost usmerena prema izradi dobara; generička čovekova aktivnost; praksis kao slobodna stvaralačka aktivnost čoveka; bez oruña ne može biti interakcije sa prirodom-rada, a ni oruña bez svrhovite ljudske aktivnosti; Poslednjih 50 godina razvoj marksističke misli obeležen je sa 2 glavna smera: 1) antropološkim smerom koji pojam rada odreñuje kao praksis, kreativnu, slobodnu delatnost; 2) strukturalističkim smerom koji rad odreñuje kao proizvodnu delatnost;

Antroploški smer je karakterističan za frankfurtsku školu i za saradnike YU časopisa „Praxis“ . Taj smer pre svega naglašava neekonomsku funkciju rada. Rad nije samo proizvodnja dobara pa se zato ne može redukovati samo na proizvodnju profita. Takav rad je karakterističan za kapitalističko društvo u kojem on postaje puka proizvodnja. Antropološki smer gleda na rad kao na generičku bit čoveka. Rad koji je redukovan na puku proizvodnju profita i dobara pa prema tome ne omogućava proizvodnju samih ljudskih odnosa i samorazvitka pojedinca je neljdski rad, proces samootuñivanja. Bit čoveka je čovek sam, što znači njegova aktivnost odnosno potreba za samorealizacijom. Ta je aktivnost praxis. Iako praxis nije ni subjektivistička ni voluntaristička koncepcija rada, ostaje ipak sociološki neodreñena kategorija. Strukturalistički smer posebno noviji francuski, naglašava da rad nije nikakav praxis, već kapitalističkom logikom odreñena proizvodna aktivnost. Strukturalizam pokušava pokazati da je rad determinisan socijalnom strukturom. Rad nije slobodna aktivnost već aktivnost koja je usmerena na proizvodnju i reprodukciju kapitala.

Antropološki i strukturalistički smer oblikovali su unutar marksizma dva različita poimanja rada: rad kao proizvodnja i kao praksis. Praksis ima kritičko-revolucionarni karakter koji transcendira sve postojeće strukture i ostvaruje se u spontanoj participaciji neinstitucionalizovanih grupa kao što su pokreti i marginalne grupe. Proizvodnja ima instrumentalno-funkcionalni karakter, koji se integriše u postojeće strukture i ostvaruje u racionalnoj koordinirajućoj delatnosti institucionalizovanjih grupa kao što su organizacije i profesije.

14

Za razdvajanje pojma rada na proizvodnju i praksis nalazi se opravdanje i kod samog Marksa u trećoj knjizi kapitala kada govori o carstvu nužnosti materijalne proizvodnje i carstvu slobode u kojem vlada slobodna aktivnost.

Potrebno radno vreme služi reprodukciji radne snage, a produženo radno vreme reprodukciji kapitala. Oba zajedno tvore društveno potrebno radno vreme vreme potrebno za reprodukciju kapitala. To vreme, odreñuje sam kapital....51.... Pristup sa stanovišta tehnoekonomskog determinizma je jednostrano naučno stanovište jer u radu vidi samo racionalno-instrumentalni proizvodni karakter, sa profitom kao osnovnim ciljem čoveka i društva. Pristup sa stanovišta dr. totaliteta shvata da je racionalno-instrumentalni karakter rada samo jedna strana , a da je druga strana rada sadržana rada sadržana u potrebama i vrednosnim aspiracijama koje se nastoje ostvariti kao sloboda, sreća i ljudska solidarnost...

13. DRUŠTVENA DELATNOST I RAD

Ljudi obavljaju razne delatnosti u društvu. Društvena delatnost se može odrediti kao polazna osnova i bitan element dr. strukture i razvoja društva. Samostalnu, izolovanu i potpuno izdvojenu aktivnost pojedinca ne možemo smatrati dr. delatnosću. Ona ima svoju apstraktnu opštost koja je zajednička svim oblicima delatnosti kao što su biološko-reproduktivna delatnost, ekonomska, kulturna i politička, u okviru kojih se vrši raščlanjivanje svih elemenata i analizira svaki oblik posebno. Postoji nešto što je zajedničko svim konkretnim oblicima dr. delatnosti u svakom obliku društvene strukture.

Dr. delatnost spada u red najznačajnijih socioloških kategorija. Dr. delatnost je manje ili više svesna čovekova aktivnost, tj. proces trošenja čovekove psihofizičke energije u cilju zadovoljavanja neke ljudske, individualne ili društvene potrebe; ovim procesom se postiže odreñeni efekat, bilo na nekom predmetu, na drugoj individui ili grupi individua ili nekom delu dr. strukture.

Iz te definicije sledi da svi oblici aktivnosti bez obzira da li su prirodni ili društveni, imaju zajedničke komponente iskazane u vidu trošenja energije i postizanja cilja. Svaka dr. delatnost čoveka je svesna i usmerena na postizanje odreñenog rezultata.

Društvena delatnost je svesno i organizovano usmeravanje čovekove psihofizičke energije prema odreñenom cilju i svaka dr. delatnost je prožeta ne jednim nego sa više oblika dr. svesti. Npr. proizvodnja materijalnih dobara sadrži u sebi kako tehnološki tako i

15

ekonomski oblik dr. svesti. Čovek se ne raña osposobljen za bilo koji vid dr. delatnosti. dr. delatnost je stalno izložena uticajima mnoštva činilaca čiji su krajnji cilj promene, ali promene u kvalitativnom pogledu. Svi oblicii dr. strukture su stalno izloženi uticajima dr. delatnosti. Društvena delatnost vrši integrativnu ulogu izmeñu čoveka i dr. sredine.

U svim oblicima dr. delatnosti rad se pojavljuje kao osnovno obeležje čovekove egzistencije. Rad je ne samo prvi nego i glavni element dr. strukture. Rad je svesna i svrsishodna aktivnost ljudi koji uz pomoć odreñenih sredstava vrše razmenu materije sa prirodom da bi obezbedili zadovoljenje potreba. Radom čovek menja prirodno stanje predmeta a to vodi povećanju njihove korisnosti i upotrebe. Bez sredstava za rad teško bi se uspostavio odnos izmeñu čoveka i prirode. Rad je osnova i element dr. delatnosti.

14.PODELA RADA I NJENI MODALITETI

Prema Marksu i Engelsu , rad kao svrsishodna praktična delatnost je bio presudan u očovečenju čoveka i njegovog uzdizanja iznad neposredne datosti. Svako dr-istorijsko vreme imalo je donekle osobene vrste rada, ali i osobene vidove ili oblike podele rada. Te osobenosti podele rada ponekad su proizlazile iz prirodnog okruženja datog društva, iz primenjivane tehnologije, ali i iz osobenosti ustrojstava globalnih društava i kultura koje su oblikovale život ljudi u datim okolnostima...56...

Soc. rada je od samog početka imala u svom istraživačkom vidokrugu ljudske probleme izazvane podelom rada i posebno novovekovnom industrijskom ili tehničkom podelom rada.

Ljudski rad u svom totalitetu može biti pojmljen kao ukupnost proizvodnih aktivnosti društva kao celine. Iz te perspektive se podela rada javlja kao uposebljeno delovanje pojedinih delova društva, recimo „rad sela“, „rad grada“, rad različitih regiona ili rad grana delatnosti (poljprivrede, industrije) pa se govori o podeli rada izmeñu grada i sela, o regionalnoj podeli rada, o granskoj podeli rada....57...

Rad se može poimati i kao radna delatnost relativno samostalnih jedinica rada (domaćinstva, gazdinstva, radnji, preduzeća, kompanija) pa se podela rada u ovom slučaju iskazuje kao posebna delatnost tih jedinica rada...57... Vremenom neke vrste rada postaju poseban zadatak date jedinice rada koja je za takav rad osposobljena, čiji to postaje zanat, struka, profesija i tako nastaje dr.- profesionalna podela rada...57... Najveći deo istorije ljudskog rada u znaku je dr.-prof. podele rada, podele rada na struke, zanimanja, profesije, i, mada mnoga ranija zanimanja nestaju, teško je govoriti o nestajanju ili ukidanju tog vida podele rada. Ova podela rada dominira kako u predin. tako i o ind. društvima.. U moderim industrijskim i

16

postindustrijskim društvima došlo je do umnožavanja broja posebnih zanimanja i profesija i do ovih odnosa meñu pojedinim dr.-prof. grupacijama kako u sferi rada, tako i u globalnom društvu.

U novovekovnim društvima nastaje tehnička podela rada unutar osnovnih radnih jedinica, gde se deli konkretan proces rada, pa se podeljeni radovi svode na jednostavne radne operacije.

Svi dosadašnji i istorijski uobličeni vidovi podele rada se mogu poimati kao

rezultanta procesa dr. diferencijacije čime se osigurava „rast dr. organizma“, što podrazumeva da se sve razvijenije i diferenciranije potrebe ljudi zadovoljavaju preko sve više specijalizovanih organa u društvu čija je to specifična funkcija.

Prva podela rada, na osnovu prirodnih razlika meñu ljudima, po polu, starosti i fizičkim sposobnostima...59...A. Smit je smatrao da podela rada povećava efikasnost ljudskog rada (tehnička podela rada na struke i zanate)....59...Marks je ukazao na specifične potrebe za odreñenim vidovima podele rada kako bi se olakšalo vladanje ljudima u uslovima klasne podele rada. Tako se odgovarajućom podelom rada ljudima koji rade oduzima kontrola nad celinom radnog procesa, povećava se njihova zavisnost od onih koji upravljaju radom i uspostavlja se kontrola njihovog ponašanja u radu.

Neki vidovi podele rada vode rastu individualne autonomije ljudi u radu dok neki drugi, posebno tehnička podela rada, umanjuju tu autonomiju, povećavaju zavisnost radnika od onih koji rukovode radom...59..

Uspostavljanje dr. hijerarhije u razmerama globalnog društva se prenose odgovarajućim sistemom podele rada u sferu rada, ali i hijerarhije koje na osnovu podele rada nastaju u toj sferi, mogu se prenositi u druge sfere dr. života. Pod dejstvom podele rada stvaraju se posebni interesi i zasebne svesti pojedinih aktera, podeljeni pogledi na stvarnost rada kao i na ukupne životne prilike ljudi usled čega dolazi do teškoća u saradnji ljudi u sferi rada kao i u drugim sferama društva.

Da bi se osigurale prednosti datog sistema podele rada, odnosno da bi se ostvarivali interesi radi čije je realizacije uspostavljen dati vid podele rada, bilo da se ona osigurava nekom vrstom „duhovne integracije“ (ideologija, kulturna orijentacija) ili se integracija materijalizuje u vidu odreñene organizacije rada mnogi problemi u vezi sa podelom rada se iskazuju u realnom životu kao problemi u organizaciji rada i povodom organizacije rada...60..obavezno...61..

-rad je prva pretpostavka društva i glavna analitička kategorija Marksove sociologije, a podela rada je glavni okvir sociološke analize društva i njegovih istorijskih tipova......podela rada je glavna sila dosadašnje istorije, jedan od osnovnih zakona formiranja i razvoja dosadašnjih oblika društvenog života..........po Marksu podela rada ima

17

3 oblika: OPŠTA podela rada, POSEBNA I TEHNIČKA............ Marks je u podeli rada otkrio osnovnu zakonitost formiranja raznih oblika društvenog života, zakonitu osnovu društvenih struktura dosasašnje istorije.....podela rada je nužnost oblika dr. strukture, organizacija, ustanova i svesti ljudi...podela rada je u vezi sa privatnom svojinom.... U početku podela rada je bila prirodna, po polu i starosti, a kasnije je imala bitna obeležja jednog od osnovnih zakona dr. života ljudi.....podela rada je uzrok klasne diferencijacije društva i stalni izvor čovekove otuñenosti.....ima protivrečan karakter-progresivno kretanje i klasna podeljenost...afirmacija je čovekove društvenosti i otuñenosti....podela na umni i fizički, selo i grad, neproizvodni i proizvodni, naredbodavni i izvršni, potreban rada i višak rada...

15. PODELA RADA I OTUðENJE

Rad u savremenom industrijskom društvu, uz mnoge druge osobine, ima često i karakter otuñenog rada. Iz toga proizlaze odreñena ponašanja pojedinaca i dr. grupa u sferi rada, specifičan odnos čoveka prema radu, osoben radni moral, ograničena motivacija za rad, konflikti i pritisci u pravcu promena prirode i organizacije rada, pa i odreñene vizije globalnih dr. promena koje bi omogućile razotuñenje rada.

Marksovo stanovište o otuñenju je jedan od onih filozofsko teorijskih postulata zbog kojih ga naučnici grañanske ideje industrijskog kapitalističkog društva nisu potpuno osporavali. Mnogi aspekti života u savremenim društvima ne mogu se potpuno razumeti i objašnjavati bez razumevanja otuñenja.

I Dirkem i Marks su imali vrlo kritičan stav prema društvu kakvo nastaje na osnovama industrijske civilizacije, tako da i koncept otuñenja i koncept anomije predstavljaju kritiku predominacije ekonomske aktivnosti u životu modernih društava. Razlike počivaju u odreñenju uzroka uspostavljenih odnosa u društvu i u viñenju politike promena tih društava..243...dvojstvo društva i čoveka i odreñena nadreñenost društva pojedincu jer bez moralne i socijalne kontrole nije moguće prevladati čovekovu egoističnost i anarhičnost.

Marksov koncept otuñenja najpre polazi od drugačije koncepcije čoveka, kao bića prakse, pa je čovek ono što on realno čini, što je njegova aktivnost i opredmećenje te aktivnosti, ali ne nužno kao neka postvarena, od čoveka izdvojena realnost. Za Marksa otuñenje izražava ono stanje društva kada se proizvodi čovekove delatnosti javljaju kao sile izvan čoveka. Dirkemov ideal je uspostaviti moralno društvo sa delotvornom socijalnom kontrolom pojedinaca, a Marksov je ideal čovečno društvo, u kome su

18

prevladani uzroci otuñivanja čoveka od njegove generičke suštine – prakse kako svrsishodne, stvaralačke i slobodne delatnosti. Anomija u Dirkemovoj analizi modernih industrijskih društava obeležava prepreke redovnom funkcionisanju društva, otuñenje pak govori o preprekama produktivnom radu individuuma i traži adaptivnu promenu socijalnog sistema. I koncept anomije i koncept otuñenja sadrže primetnu dozu utopijskog izbora pravaca dr. promena. Marksov koncept otuñenja je otvarao mogućnost za dublje objašnjenje dr. uslova koji dovode do udaljavnja pojedinaca od društva, da je usmeravao istraživanja na sferu rada kao koren drugih negativnih pojava u savremenom društvu i da je idejom o razotuñenju rada doprinosio konkretizaciji i bogaćenju savremenih vizija humanizaicje društva čiji ideal nije moralno i stabilno društvo shvaćeno kao stvarnost kojoj se pojedinci moraju prilagoñavati, već je ideal čovek svestrano razvijenih potreba koji ima slobodu za samoodreñenje i samorealizciju čime se onda uspostavlja čovečno društvo.

Istraživanja otuñenog rada u savremenim društvima... Simen skreće pažnju na 6 dimenzija otuñenja: nemoć, besmislenost, anomija, samootuñenje, kulturna izolacija i socijalna izolacija...244...245...bitnoooo....

Keniston: u istraživanju otuñenja treba da se ima u vidu od čega je pojedinac otuñen, kakva je priroda otuñenja (kakvo stanje nastaje usled promene neotuñanog stanja), kakva je intenzivost otuñenja, za svaki specifičan vid otuñenja; šta je izvor otuñenja, šta pojedinac čini usled svoje otuñenosti..

Ana Finifter: otuñenje predstavlja raskorak izmeñu vrednosti i potreba čoveka i socijalno strukturisanih mogućnosti realizaciju tih potreba. Iz toga proizlazi da se ljudi otuñuju od onih objekata, institucija i vrednosti za koje smatraju da su odgovorni za pomenuti raskorak.

Vidljiv je psihologizam u osnovnom pristupu, svoñenjem otuñenja na stanje svesti pojedinca bez adekvatnog uvida u stanje društva, strukturalna svojstva i procese koji se ne mogu svesti samo na ona stanja koja imaju svoj subjektivni izraz...246...247...

Robert Blauner je realizovao jedno od najpoznatijih istraživanja otuñenog rada, koristeći Simenov pristup istraživanju otuñenja. Po njemu, otuñenje rada postoji kada radnici nisu u stanju da kontrolišu svoj neposredni radni proces, ako nemaju osećaj smislene povezanosti svog rada sa celokupnom proizvodnjom, ako ne pripadaju datoj integrisanoj zajednici i kao rad nije sredstvo za njihovu samorealizaciju.

19

16. RAD I SOCIOKULTURNE VREDNOSTI

U samom konceptu kulture je dugo trajanje izvesnih obrazaca življenja, reagovanja, meñusobnog odnošenja, ponašanja, usled čega efekte kulture kao determinante rada nije moguće uočiti u svim aspektima radnog života. Kultura se poima kao življenjem (interakcijom) ljudi stvorena celina ustaljenih dr. normi, vrednovanja, obrazaca življenja, pravila odnošenja kojima se osigurava osobeno ljudska egzistencija ljudi, gde je sabrano i prerañeno ono što je društveno nasleñe koje članovi datog društva prećutno usvajaju i tome saobražavaju svoja individualna ponašanja.

Sve se više proučava kulturalna uslovljenost rada i to posebno u kontekstu sve intenizvnijih povezivanja i interakcija sfera rada u svetskim razmerama, ali i u vezi sa ponašanjem konkretnih radnih organizacija unutar globalnih društava. Saznajna o kulturalnoj uslovljenosti rada sve učestalije nalazimo u komparativnim istraživanjima sfere rada u vezi sa stilom rukovoñenja, preduzetništvom, načinom rešavanja konflikata u radu, načinom odnošenja zaposlenih prema radnoj organizaciji, odnosom radne organizacije i okoline u kojoj ona deluje. Za takva kros-kulturalna izučavanja pokazuje se relevantnim razlikovanja odreñenih tipova kultura : tradicionalna i moderna, i individualistička i kolektivistička...(pominju se i čvrsta i labava – zavisno od očekivanja da se norme kruto poštuju ili da se ima toleranicije za odstupanje; muška i ženska kultura – gde muške kulture naglašavaju obavljanje posla i postignuće, a ženske kulture ističu kvalitet života, dobre interpersonalne odnose i one koji podstiču ispoljavanje emocija)....

TRADICIONALIZAM KAO KULTURNI SINDROM uključuje generalne stavove da je dobro ono što traje kroz generacije, da rešenja valja tražiti unutar vlastite zajednice, da valja uvažavati autoritete po iskustvu, da su dobra ograničena i da ih valja čuvati i pravično koristiti.

MODERNIZAM naglašava korisnost i nužnost promena i inovacija, sugeriše otvorenost prema drugim zajednicama, uvažavanje autoriteta znanja , podrazumeva mogućnost uvećavanja resursa i na toj osnovi nudi pogled na budućnost u kojoj sve širi krug ljudi može ostvarivati boljitke u načinu života.

Tradicionalizam se obično smatra preprekom u razvijanju efikasnog rada u celini, istraživanja govore i o odreñenim dobrim tradicijama u vezi sa radom a posebno u vezi sa njihovom odnosom prema organizaciji u kojoj rade...300..

Za INDIVIDUALISTIČKE KULTURE su karakteristični sledeće kulturni obrasci: okrenutost ljudi samima sebi i najužoj porodici, oblikovanje ja-svesti i primarne identifikacije sa samim sobom, emotivno nevezivanje za organizacije, institucije, kolektivitete, sklonost individualnoj inicijativi i individualnom postignuću, važnost vlastitosti mišljenja, autonomnosti, lične slobode, finansijke samostalnosti, različitosti, težnje ka univerzalnosti stanovišta u prosuñivaju.

20

Za KOLEKTIVISTIČKE KULTURE su karakteristični sledeće kulturni obrasci: okrenutost ljudi zajednici i sudbini zajednice kojoj pripada, oblikovanje mi-svesti, i identiteta vezanog za datu zajednicu, emotivna vezanost za zajednicu, organizaciju kojoj se pripada; težnja ka kolektivnom delovanju, kolektivnoj inicijativi, kolektivnom postignuću...

Posvećeno je mnogo pažnje izučavanju stilova rukovoñenja u kolektivističkim i inidividualističkim kulturama....301.. japanski i kineski rukovodioci ...Preduzeća u kolektivističkim kulturama imaju više sluha za kolektivne potrebe zaposlenih i tokom rada i izvan rada, pa i za zajedničke rekreativne, zabavne, kulturne i socijalne aktivnosti, za potrebe njihovih porodica, raznih udruženja, lakše i izdašnije izdvajaju sredstva za takve namene. No, postoje situacije kada kolektivističke kulture ograničavaju neke vidove ponašanja ljudi u radu kao što je samoinicijativnost, individualna kreativnost, individualno takmičenje i, ind. preduzetništvo. Modeli organizacije rada i preduzetničkog rukovoñenja koji su zasnovani na individualističkim kulturnim obrascima bivaju često teško ostvarivi i neefikasni u zemljama sa prevagom kolektivističke kulture....301...

....u kontekstu rasprave o kulturnoj uslovljenosti rada značajni su nalazi o različitoj učestalosti zadovoljnih zaposlenih u različitim društvima....301..Pod dejstvom različitih kulturalno uslovljenih vrednovanja aspekata rada, posebno u vrednovanju raznih dobitaka za zaposlene, zanimljivosti rada, autonomije i kreativnosti koje rad omogućava i dr., nastaju različita očekivanja zaposlenih u vezi sa radom. U zavisnosti od raskoraka koji nastaju izmeñu tih očekivanja i stvarnih dobitaka iz datog rada, dolazi do većeg ili manjeg stepena zadovoljstva poslom u pojedinim sredinama.

Izgrañivanjem organizacijske kulture u zapadnim kompanijama se indirektno pojačavaju kolektivistički kulturni obrasci kao determinante rada u tim kompanijama što se doskora uočavalo kao tipična karakteristika japanskih i dalekoistočnih kompanija. Pod ORGANIZACIJSKOM KULTUROM podrazumeva se sve ono što daje osobeno značenje, stil, prepoznatljivost u delovanju organizacije i prema unutra i prema njenoj okolini. Organizacijska kultura se prepoznaje u specifičnoj organizacijskoj filozofiji, u organizacijskim sloganima, u porukama za javnost, u ličnostima koje simbolizuju organizaciju, u ritualima i ceremonijama, u organizacijskoj kulturnoj mreži i u svojevrsnom folkloru organizacije – pričama koje prepričavaju važna dešavaja u organizaciji. Organizacijska kultura čini ljude privrženim organizaciji, daje im osećaj da znaju šta je dobro činiti...

Postoji tendencija trajanja odreñenih kulturnih obrazaca ne samo u pojedinim organizacijama, veći u širim oblastima rada...303...

21

17. RAD I KULTURA: JEDINSTVO UMEĆA U STVARANJU Osnovni pristup odnosu kulture i rada je sociološki, ali on se u

izvesnoj meri oslanja i na filozofsko-antropološku osnovu.. Sociološkim pristupom se ograñujuemo od ekstremnog kulturalizma (problem kulture se nastoji objasniti njom samom, dok se odnos prema radu i ne postavlja kao relevantan uslov za njeno objašnjenje) i od vulgarnog ekonomizma (rad kao večna čovekova borba sa oskudicom se nastoji objasniti tako što se teorijska analiza usredsreñuje na analizu postojećeg peovladavajućeg načina proizvodnje materijalnih dobara egzistencije čoveka, dok se odnos prema kulturi ne postavlja kao teorijski relevantan uslov za njegovo objašnjenje)...

Neki sociološki pokušaji dali su polovične rezultate : a) sam rad je kultura; b) taj odnos se iscrpljuje u „kulturi rada“; c) kultura kao način života, gde se kultura i rad posmatraju kao izraz načina života...

Rad i kultura predstavljaju meñusobno uslovljavajuće pojave, a vezivna nit u tom uslovljavajućem lancu je slobodna, svrsishodna delatnost, kao bitna osobina čoveka...

SREDIŠNJE POLJE SOCIOLOŠKE ANALIZE ODNOSA KULTURE I RADA POČIVA NA TEORIJSKO-METODOLOŠKOM PRISTUPU OSNOVNOM SOCIOLOŠKOM ZAKONU - ZAKONU PODELE DRUŠTVENOG RADA NA REPETITIVNI I STVARALAČKI.

Kultura je univerzalni čovekov pokušaj da ovlada stvarnošću i prilagodi je svojim potrebama... Društvena svest se javlja kao posrednik izmeñu društvenog života i kulture. Sadržaji kulture se „unose“ u društveni život (proizvodnju, politiku, zabavu i razonodu) posredstvom društvene svesti.

NAJKARAKTERISTIČNIJA SOCIOLOŠKO - ANTROPOLOŠKA SHVATANJA KULTURE:

1. shvatanje kulture kao načina života:: previše je uopšteno jer se odreñenije ne definišu neophodni uslovi koji bi omogućili da se proizvodnja načina života odvija na stvaralački način....35...

2. sociologističko shvatanje kulture : kultura je proizvod tipiziranog i naučenog ponašanja, ili tradicionalno stečenih navika. Ovo shvatanje kulture kao tipiziranog ponašanja odreñuje kulturu kao prihvatanje dr. standarda koji su dati oficijelno, i, istovremeno, negira individualnost. Kultura se neopravdano svodi na proces socijalizacije što predstavlja svojevrsni redukcionizam.

22

3. interakcionističko shvatanje kulture : pod kulturom ne treba podrazumevati stvari, predmete, već značenja koja im se pridaju od strane ljudi prilikom njihove interakcije sa njima. Materijalni, predmetni oblici se shvataju kao korelati kulture. K.L. Stros kulturu definiše kao „strukturu simboličnih reakcija“ u čijem središtu je jezik kao rezultat nesvesne aktivnosti duha....Lesli vajt...37.. Razlika izmeñu sociologističkog i interakcionističkog shvatanja kulture je u tome kako se objašnjava formiranje navika: svesno, učenjem (sociologisti) i nesvesno, internalizacijom (interakcionisti).

4. praksisovsko shvatanje kulture : temelji se na specifičnoj čovekovoj osobini da proizvodi i po zakonima lepote. Ljudska praksa počiva na akumuliranom iskustvu i na elementima naučnog znanja jer se ljudskim radom ostvaruju unapred zamišljeni i planirani proizvodi; ona podrazumeva i izvesna pravila i norme u okviru organizacije samog procesa rada; čovekova delatnost je svrhovita jer je svrha tj. ono čemu će proizvod služiti sadržana u samom aktu proizvodnje. U okviru ovog shvatanja praksa se isključivo shvata kao kreacija, samoostvarenje i sloboda delovanja čoveka dok se, meñutim, zapostavlja druga strana čovekove prakse, koja može biti rutina, destrukcija i nužnost. Dakle, osnovna slabost „praksisovskog“ shvatanja kulture je u prenaglašavanju stvralaštva, koa osnovne vrline ljudske prakse.

5. humanističko-harmonijsko shvatanje kulture : zasniva se na odreñenju kulture kao „procesa humanizacije“ čiji je cilj težnja „da se zaštiti ljudski život, smiri borba za egzistenciju“. Prosto biološko življenje nije dovoljan čovekov motiv za život već se on dopunjuje normativnim i vrednosnim sadržajima koji mu omogućavaju opstanak. Zagorka Golubović navodi tri bitna aspekta kulture : 1) instrumentalni aspekt – spoljašnji aspekt kulture, koji služi kao sredstvo za rešavanje čovekovih problema (tehnika i drugi elementi i institucije). To je, u stvari, materijalna kultura, sredstva koja su označena svojom upotrebom; 2) saznajni aspekt je onaj aspekt kulture pomoću koga se vrši osmišljavnje; 3) normativni i vizionarski ili utopijski aspekt obuhvata odreñivanje aktuelne tendencije ponašanja i zahtevi pojedincima i društvenim grupama (tradicionalne navike i običaji. pravila, norme i ciljevi) i odreñivanje mogućih aktivnosti tj. onog što treba i onog što je uobličeno u viziju (religija, filozofija, umetnost, društvene nauke) Ovo shvatanje kulture

23

previña bitne činjenice: prvo, da je proces humanizacije često ograničavan posebnim čovekovim kolektivitetima (plemenom, nacijom, verskim identitetom ili čak još užim grupnim pripadništvom), i drugo, da se težnja za harmonijom (sublimacija agresije, nasilja i bede) često ostvaruje nečovečnim postupcima u odnosu na „druge“ (zajednice, kolektivitete, „neprijatelje“).

Na osnovu analize pojedinih shvatanja kulture može se zaključiti sledeće : 1. SVAKI RAD NIJE KULTURA, IAKO JE RAD OSNOVA KUTURE. 2. KULTURA NIJE TIPIZIRANO I NAUČENO PONAŠANJE.

PONAŠANJE ČOVEKA JE JEDNIM DELOM USLOVLJENO PASIVNIM PRILAGOðAVANJEM SREDINI, A DRUGIM DELOM (AKTIVNIM) KRITIČKIM ODNOSOM PREMA NJOJ I PREMA VLASTITOM RADU.

3. KULTURA NIJE SAMO ZNAČENJE KOJE NASTAJE U INTERAKCIJI ČOVEKA I PREDMETA, VEĆ I SAM SADRŽAJ ČOVEKOVOG RADA, KAO I REZULTAT LJUDSKOG RADA NA KOJE SE TA ZNAČENJA ODNOSE.

4. KULTURA NIJE SAMO STVARANJE VEĆ I DESTRUKCIJA USLED DELOVANJA RUTINIZACIJE I OTUðENOSTI U RADU I USLED PREOVLADAVAJUĆEG DRUŠTVENOG NAČINA ŽIVOTA LJUDI U ODREðENOM ISTORIJSKOM PERIODU.

5. KULTURA NIJE SAMO PROCES HUMANIZACIJE, A, POGOTOVO, NE PROCES POSTIZANJA HARMONIJE, ALI BEZ TEŽNJI ČOVEKA ZA HUMANIZACIJOM I HARMONIJOM NEMA STVARALAČKOG RADA, A POSEBNO NEMA STVARALAŠTVA U RADU.

Za objašnjenje meñusobne uslovljenosti rada i kulture treba imati u vidu: prvo, da je rad osnov i izvor kulture i drugo, da je razvoj i napredak kulture moguć samo ako je ona stvaralačka, tj. ako motiviše čoveka da bude subjekt akcije (autonoman i kritički usmeren prema vlastitoj delatnosti). Svrha DELA je da omogući zadovoljenje ljudskih potreba, ali pre svega, i da omogući samoostvarenje čoveka – tvorca i delatnika. Delo je, u tom pogledu, znatno sadržajniji pojam od dela ili komada, pa je mogućnost celovitog samopotvrñivanja čoveka u radu osnovna osobina stvaralačkog rada. Praksa, kao stvaralački rad je osnovni posredujući činilac u interakciji čoveka i kulture.

24

Odnos rada i kulture može se zapaziti i u etimološkoj ravni analize – pojmovi kultura i rad su pretrpeli i trpe promene tokom istorije, uvek u većem ili manjem skladu sa sadražajem na koji se odnose.

U doba stroegipatske civilizacije reč rad označava neku konkretnu aktivnost („čovek iz oaze“, „pripravljač soli“, „sabirač i lovac“). U doba Rimske imperije, latinsko značenje reči rad i kultura oposredovano je više društvenom podelom na umni i fizički, nego društvenim položajem aktera te dve vrste rada (rad se na latinskom jeziku veuzje za dve vrste aktivnosti: to su rad u poljoprivredi „arare“ i „cultus“). U periodu raspada feudalizma i nastanka manufakturne podele rada susreće se pojam „radnik“ i „najamni radnik“ u značenju koji se zadržao do danas...primer..45..

U nekim evropskim jezicima mogu se identifikovati ona značenja reči rad koja govore o radu kao zavisnoj, repetitivnoj. otuñenoj čovekovoj aktivnosti, tj. o radu kako čovekovoj muci (nem. arbeit, engl. labour, francuski travail, ruski rabota), ali i ona značenja te reči koja u sebi sadrže stvaralačku komponentu, u smislu rada kao slobodne delatnosti, kao ljudskog dela (engl. work, fran. ouvrier i ruski delo). Navedena značenja reči „rad“ ukazuju da se u sociološki osobinama rada nalaze tragovi stvaralačke aktivnosti čoveka, koji su prekriveni naslagama repetitivnog, otuñenog rada, a pod uticajem istorijske podele rada. ETIMOLOŠKA ANALIZA ZNAČENJA REČI „RAD“ I „KULTURA“ UTVRDILA JE DA ONE POČIVAJU NA ISTOJ PRVOBITNOJ ISKUSTVENOJ OSNOVI – NA PRAKSI KAO OSNOVI SVAKOG STVARALAŠTVA ČOVEKA. DO OTUðIVANJA KULTURE OD RADA I RADA OD KULTURE DOLAZI USLED PODELE RADA, POSEBNO PODELE NA REPETITIVNI I STVARALAČKI.

18. RAD I „TEHNIČKA KULTURA“ U sociologiji je uobičajeno odreñenje kulture kao skupa materijalnih i

duhovnih tvorevina koje je čovek stvorio svojim radom radi ovladavanja stvarnošću i njenog prilagoñavanja svojim potrebama. Tehnička kultura je deo ukupne materijalne kulture čoveka.

U tehnici su objedinjene dve strane ljudskog stvaralačkog delovanja, a to su: (1) prirodno-naučni i istorijsko-iskustveni sadržaji znanja i estetskog izražavanja, (2) društvene osobenosti nastanka i upotrebe tehnike.

25

U tehnokratskoj ideološkoj viziji čoveku se namenjuje pasivna uloga i nude mu se takvi obrasci mišljenja koji ga ubeñuju da je nužno da se prilagodi postojećim oblicima dr. života. U tom shvatanju se tehnički progres otuñuje od čoveka i postaje sam sebi cilj. U humanističkoj praktično-emancipatorskoj viziji čovek se posmatra kao stvaralac tehnike, kao i drugih dr. vrednosti...

POD POJMOM TEHNIČKE KULTURE PODRAZUMEVAMO CELOKUPNOST MATERIJALNIH TVOREVINA I – SA TIM U VEZI – SHVATANJA, NORMI, VREDNOSTI I PONAŠANJA KOJI SU NASTALI STVARALAČKIM DELOVANJEM ČOVEKA, SA CILJEM DA SE OLAKŠA PROCES RADA, IZRADE NOVI PROIZVODI I UNAPREDI RADNI PROCES, KAO I DA SE UJEDNO ISPOLJE I RAZVIJU STVARALAČKE SKOLONOSTI LJUDI U NEKOM DRUŠTVU.

Tehničko stvaralaštvo zahvata tri bitna područja svakog društva : proces rada (središnje mesto zauzimaju različiti tipovi tehničkog stvaralaštva), proces obrazovanja ( središnje mesto zauzima svestranost koja uključuje osposobljenost ljudi za prihvatanje i dalje razvijanje najvrednijih dostignuća čovekovih umeća i saznanja, posebno onih koji doprinose širenju sadržaja tehničke kulture) i proces dr. organizovanja (organizacija rada bi trebala da doprinese efikasnijoj upotrebi i razvoju tehnike, uz istovremeno podsticanje čoveka na ispoljavanje stvaralačkih sklonosti u procesu rada).

19. ZABLUDE SCIJENTIZMA Scijentizam označava jednu tendenciju u savremenoj racionalno –

iskustvenoj misli koja se ispoljava kao preterivanje u čovekovim očekivanjima od mogućnosti naučnog znanja.

Iako je nauka, zajedno sa filozofijom, nastajala i razvijala se u protivstavu prema mitološkom nasleñu i njegovim manifestacijama u raznim kulturama, ona sa danas suočava sa nekritičkim veličanjem racionalno-instrumentalnog uma, koji preti da zatamni mnoge vredne doprinose ljudskih napora da se emancipuje od mitova. Nauka se suočava sa situacijom u kojoj ona sama, umesto da demistifikuje stvarnost koju proučava, utiče na njenu mistifikaciju.

Scijentizam, kao preterana vera u moć naučnog saznanja da oblikuje stvarnost u skladu sa ciljnoracionalnim predstavama, jednim delom

26

proizlazi iz saznajnog pristupa stvarnosti, a drugim delom iz osobenosti ustanova i organizacija nauke. Posredstvom ustanova i organizacija naučne delatnosti nastoji se produkovati i prenositi ne samo racionalno-iskustveno saznanje, već i ideologija onih društvenih grupa koje imaju najveći uticaj na njih, uključujući tu i nastojanja naučno-profesionalnih grupa da steknu, zaštite i očuvaju svoje privilegije u društvu. Moć naučnih organizacija je u velikoj meri kopija moći grupa u globalnom društvu. ..50...51.. Pod uticajem institucionalno-organizacionog ureñenja naučne delatnosti sve više se potiskuje tradicija slobodnog istraživanja i objavljivanja naučnih razultata..

Odvajaju se politika i moral i sve veći broj ljudi gubi poverenje u ljude koji imaju monopol na političko usmeravanje društva i okreću se naučnicima nadajući se da će oni postupati kao čuvari savesti čovečanstva. Meñutim, sve veći broj naučnika postaje deo vladajućeg establišmenta u kojima se u javnosti govori samo ono u šta ona želi da veruje. Okretanje sve većeg broja ljudi nauci i nihova očekivanja da će ona biti u mogućnosti da ostvari ono što nisu mogli raniji moral i političke grupe i organizacije svojevrsna je zamka za čovečanstvo. Imajući u vidu osobenosti uobličavanja dominantnih institucija i organizacija naučne delatnosti u savremenim društvima postoji realna opasnost da se čovečanstvo prepusti stihiji totalne racionalnosti koja samo na prvi pogled izgleda manje ideološka od svih prethodnih ideologija.

Tehnokratska svest je svest ciljno-racionalnog delovanja koja čini suštinu scijentizma. Naučna racionalnost i na njoj utemeljeno ciljno-racionalno delovanje nastoji da potisne ostale oblike čovekovog delovanja i kulturnog osmišljavanja. Racionalna svest se totalizuje, a nauka postaje vrednost po sebi. Nauka se mistifikuje.

POJAM SCIJENTIZAM NE MOŽE SE U POTPUNOSTI POISTOVETITI SA NAUČNIM SAZNANJEM VEĆ ON PREDSTAVLJA DRUŠTVENO USLOVLJENU POJAVU ISKRIVLJAVANJA DRUŠTVENOG SMISLA NAUKE.

Uloga sociologa je da ukaže na zablude koje se šire povodom dr. upotrebe nauke i na nenaučna preterivanja u objašnjenju stvarnosti.

NAJZNAČAJNIJI OBLICI MITOLOGIZACIJE NAUČNIH TEORIJA: 1. redukcionizam – najčešći oblik u kojem se naučno saznanje

mitologizuje; to je vrsta naučnog objašnjenja koja se zasnivana principu pars pro toto; a diferencijacija dr. svesti je takav istorijski proces koji nastaje pod uticajem dr. podele rada i dr. nejednakosti, ali to je proces u kome pojedini oblici kulture ( mit, magija, religija,

27

filozofija, nauka, umetnost, moral i običaji) nisu potpuno odvojeni, jer bi, u protivnom iščezla svest kao relativno celovit oblik individualnog i kolektivnog iskustva. Ukoliko se proces diferencijacije dr. svesti odvija tako da jedan oblik kulture – kao što je slučaj sa naukom u modernim društvima – nastoji da se nametne kao dominantna, totalizujuća svest, onda je tu reč o svojevrsnom redukcionizmu kulture. Kao što se univerzalnost mita ogleda u tome što je odgovor poznat i pre nego što se postavi pitanje, tako se univerzalnost naučnog saznanja ogleda u prividnoj mogućnosti da sve objasni.

2. Naučno saznanje, odnosno naučna teorija, se mitologizuje kada se usvaja kao zahtev, zadatak ili norma za ljudsko delovanje i postupanje, koje ima za cilj da usmerava dr. angažovanost čoveka. Odnos prema naučnom saznanju, kao prema nečemu što je apsolutno sigurno i neporecivo, dogmatizuje teorijske rezultate nauke i, kao u mitu, u nauci se razvija romantičarski zanos o neprikosnovenosti i dovoljnosti tih rezultata za objašnjenje stvarnosti.

3. Prevaga iracionalnih elemenata u nauci nad racionalnom naučnom argumentacjom.....realisti i antirealisti.57...

4. Mitologizacija naučnih, ali i filozofskih, teorija je posledica nastojanja da se one konstituišu u zatvoren sistem, odnosno u samodovoljnu predstavu o totalitetu stvarnosti. U sistemskim teorijama naučni govor se smatra neprikosnovenom i totalnom istinom. A neizbežna posledica sistemskih teorija je „proizvoñenje“ nemoći čoveka u odnosu na predstavu stvarnosti koju mu nude te teorije.

20. OBRAZOVANJE I PROCES RADA U SAVREMENOM DRUŠTVU Uporedo sa širenjem rasprava o naučnotehničkoj revoluciji, od 60-ih godina 20-og veka, obrazovanje je postalo predmet interesovanja naučnika različitih profesionalnih usmerenja. Andragogija razvila ideju o permanentnom obrazovanju...

28

Sociološka rasprava o odnosu obrazovanja i procesa rada morala bi da obuhvati : (1) analizu dr. uslova koji obeležavaju čoveka pre ulaska u vaspitno-obrazovni proces; (2) analizu osobenosti tog procesa u konkretnom društvu; i (3) analizu dr. posledica tog procesa. SUŠTINA OBRAZOVANJA SE SASTOJI U TEŽNJI ČOVEKA DA UVEĆA SVOJE ZNANJE I / ILI U NJEGOVOJ TEŽNJI DA DODJE DO JASNE MISLI O STVARNOSTI I DA STEKNE SPOSOBNOST VREDNOSNOG PROCENJIVANJA SMISLA SVOG DELOVANJA U TOJ STVARNOSTI. O odnosu obrazovanja i procesa rada oformila su se u nauci tri osnovna prepoznatljiva i u velikoj meri paradigmatična shvatanja: 1. shvatanje o „preškolovanosti“ i „inflaciji diploma“ u savremenim društvima – uslovljava osećaj manje vrednosti depriviranih grupa pa se u šansi koju nudi obrazovanje traži beg iz kulturno i društveno nepovoljnog i nepoželjnog položaja. U tom slučaju se obrazovanost javlja kao kompenzacija za nepovoljan dr. položaj....63.64.. Preškolovanošću i inflacijom diploma se stvara iluzija jednakih šansi za sve... 2. shvatanje o „dekvalifikaciji rada“ – dominantne društvene grupe u procesima rada ( vlasnici, upravljači, stručnjaci) imaju u svom posedu sva ona znanja koja im omogućavaju da proces rada drže pod svojom kontrolom. Ta znanja im omogućavaju da reprodukuju dr. sistem u kome će, i pored ekspanzije obrazovanja, depriviranim grupama ostati na raspolaganju onaj deo obrazovanja koji ih čini nekompetentnim za kreativnu i kontrolnu ulogu u procesima rada. Prema tome, ekspanzija obrazovanja u modernim kapitalističkim društvima je uslovila snižavanje stepena kvalifikacije (umeća) unutar radnih procesa... 3.. shvatanje o „onaučavanju“ procesa rada i celine dr. života – društvena ( i sa njom povezana profesionalna ) podela rada epohe kapitalizma je u središtu radnog procesa uslovila potrebu za takvim sistemom tehničkog obrazovanja koje će se svesti na obuku za „rukovanje“ odgovarajućom tehnikom. Njegova vrednost se meri ekonomskom efikasnošću i prilagodljivošću tržištu rada. U zavisnosti od rasprostiranja tehničkih pronalazaka i njihove primene u proizvodnji, razvijao se i sistem tehničkog obrazovanja. Bez obzira što je on imao karakter obuke sve većeg broja radnika kako bi se njihove sposobnosti mogle više i racionalnije da iskoriste u cilju sticanja većeg profita, takav sistem obrazovanja je omogućavao da se sve više unose naučna znanja u proizvodnju. To je Rajner V. Hofman nazvao „onaučavanjem“ proizvodnje.

29

Kapital raspolaže naučnotehničkim znanjem koje je opredmećeno u

oruñima za rad, predmetima rada, proizvodima, organizaciji rada i znanju naučnika i inžinjera; dok radnici rapolažu znanjem koje im omogućava da znaju kako treba nešto raditi i koje je postalo sastavni deo njihove kvalifikacije i svakodnevnog radnog iskustva.

U sklopu dr. uslova za razvoj tehničkog stvaralaštva, obrazovanje radnika se javlja kao manje ili više sistematizovan oblik prenošenja naučnih i tehničkih znanja. Sam nastanak naučnotehnički zasnovanih proizvodnih procesa i sistema, uslovljava potrebu za sve stručnijim ( obrazovnijim) neposrednim učesnicima proizvodnje. Sa druge strane, ti proizvodni procesi i tehnički sistemi vrše uticaj na menjanje klasičnih oblika organizacije rada i podstiču njihovu evoluciju u pravcu sve većeg „onaučavanja“.

Stepen akumuliranosti naučnog znanja i tehničkotehnološkog iskustva, u odreñenom društvu, utiče na vrstu i obim tehničkog stvaralaštva u procesu rada. Način na koji će se to znanje i tehničkotehnološko iskustvo prenositi i prihvatiti u globalnim dr. i meñunarodnim okvirima, zavisi od karaktera i razvijenosti školskog sistema....69...

Sistem stručnog tehničkog obrazovanja i razni oblici vanškolskog obrazovanja se, u svim društvima, prilagoñavaju potrebama proizvodnje....70..

Rasprostranjenost i razuñenost obrazovnog sistema je jedna od opštih dr. pretpostavki za razvoj stvaralaštva u procesima rada....Sa stanovišta učesnika u procesu rada, koji se bavi tehničkim stvaralaštvom, rad bi se mogao shvatiti kao trajni eksperiment u kome on koristi sva svoja stečena i akumulirana školska i vanškolska znanja stečena u procesu rada. ...71...

Mogućnost individualnog neotuñenog delovanja uslovljena je stepenom industrijskog razvoja, vrstom proizvodnje i osobenostima radnog mesta.

RAZVIJENOST I RAZUðENOST SISTEMA OBRAZOVANJA U SAVREMENIM DRUŠTVIMA DELUJE KAO OPŠTA DR. PRETPOSTAVKA ZA STVARALAČKI RAD UOPŠTE I POSEBNO ZA NASTANAK TEHNIČKOG STVARALAŠTVA U PROCESU RADA. U ONOJ MERI U KOJOJ JE OBRAZOVANJE POSTALO SASTAVNI DEO ČOVEKOVOG ZNANJA, UTOLIKO ONO POSTAJE NJEGOVA LIČNA OSOBINA, KOJA SE U ODGOVARAJUĆIM RADNIM USLOVIMA MOŽE OSTVARITI NA STVARALAČKI NAČIN...72..

30

21. RAD I VREME – SOCIOLOŠKI PRISTUP Rad i vreme su prirodne dimenzije koje se meñusobno prožimaju .

Radom čovek prisvaja vreme i oblikuje istoriju. Svaki rad zahteva odreñeno vreme, pa se vreme javlja kao opšti,

spoljašnji, prirodni uslov ljudskog rada. SAOBRAŽAVANJE VREMENA LJUDSKIM DRUŠTVENIM POTREBAMA, POSREDSTVOM RADA, NAZIVAMO ISTORIJOM. Jedna prirodna veličina (dimenzija vremena) biva posredovana pomoću druge ( rada kao generičke suštine čoveka), a kao rezultat tog posredovanja imamo istoriju. Preovlañujući tip rada se javlja kao merilo vremena..

Odgovarajući tip dr. podele rada oblikuje se pod uticajem vrednosnih opredeljenja i ciljnih projekcija manjih i većih dr. grupa ili konkretnih društava. Ta opredeljenja su u manjem ili većem skladu sa njihovim potrebama, interesima i interesovanjima. U sociologiji rada je postalo uobičajeno da se sve te potrebe, interesi i interesovanja vezuju za dve sfere čovekovog života: sferu rada i sferu van rada. Osnovno polje sociološkog interesovanja za odnose rada i vremena svodi(lo) se na razmatranje samog odnosa radnog i vanradnog vremena.

Odnos izmeñu radnog i vanradnog vremena je u direktnoj vezi sa preovladavajućim tipom dr. podele rada i, u okviru njega, ispoljenog stepena nejednake distribucije društvene moći, bogatstva i ugleda.

U društvima čija egzistencija u velikoj meri zavisi od prirodnih uslova, rad je prilagoñavan vremenu. U savremenim društvima u kojima preovladava tržišni, robnonovčani način rada, odnos izmeñu rada i vremena je takav da se vreme prilagoñava radu. U robnonovčanim uslovima nastoji se meriti novcem ne samo rad već i samo vreme.

Sa preovladavanjem industrijske podele rada i tržišnih uslova privreñivanja dolazi do odvajanja rada od onoga što nije rad, što nije bio slučaj u tradicionalnim društvima. ..77... Cilj rada postaje profit. Profit nastoji da potisne sve one elemente rada koji ometaju njegovo stalno oploñavanje. Vrednosna orijentacija na profit ne trpi nikakve svetkovine u toku radnog vremena, jer vreme postaje novac. U tim uslovima jedina osobina rada koja se ceni jeste efikasnost. Kako se svrhovitost rada, u tržišnim

31

uslovima, nalazi izvan samog rada, to se potraga za svrhovitošću rada nastoji zadobiti u vremenu izvan rada. Mogućnost da se to postigne zavisi kako od osobenosti rada i prirodnih, društvenih i kulturnih uslova u kojima se on odvija, tako i od strukturisanosti celokupnog vremena koje čoveku stoji na raspolaganju.

22. STRUKTURISANOST RASPOLOŽIVOG VREMENA

Ekonomističko shvatanje – raspoloživo vreme („budžet vremena“) se može

analizirati sa stanovišta njegove tipologije na vreme rada i vreme van rada. Pri tome, sociološka analiza se kretala u dva pravca : prvo, prihvatanjem date tipologije, uz nešto sadržajniju analizu rasporeda odreñenih aktivnosti čoveka u ta dva relativno odvojena vremenska segmenta, i drugo, odbacivanjem navedene tipologije kao teorijski neadekvatne konstrukcije i nastojanjem da se ponudi što adekvatnija tipologija koja bi obuhvatala svo bogatstvo specifičnih aktivnosti čoveka tokom vremena koje mu stoji na raspolaganju. U prvom slučaju, odnos izmeñu radnog i vanradnog vremena analiziran je kao da su to dva oprečna segmenta čovekovog života, dok se, u drugom slučaju, ta dva segmenta shvataju kao dva meñusobno uslovljavajuća činioca. Nameće se problem u tome šta se podrazumeva pod pojmom raspoloživog vremena tj. da li je to vreme kojim čovek raspolaže tokom jednog dana; ili sedmice, meseca i godine; ili vreme koje čini radni vek; ili čitav jedan životni vek čoveka; ili je to možda ono istorijsko vreme koje je obeleženo odreñenom vrstom podele rada..? Ekonomističke analize „budžeta vremena“ kreću se u granicama njegovog raščlanjivanja na radno i vanradno vreme sa ciljem da se otkriju još neiskorišćene mogućnosti postizanja što veće efikasnosti u radnom vremenu. Radno vreme se shvata kao vreme u kome treba zaraditi više novca, da bi ga u vanradnom vremenu mogao što više potrošiti.

Abraham Mol smatra da način na koji čovek prisvaja vreme može da sadrži ili ne sadrži nužnost, prinudu. Prema tome, celokupno raspoloživo vreme čoveka može se klasifikovati na sledeći način :

1. PRINUDNO VREME - vreme koje čovek doživljava kao nužnost, kao vreme koje je odreñeno ekonomskom ili institucionalnom prisilom;

2. „SLOBODNO VREME“ - vreme koje čovek doživljava kao slobodu, kao vreme koje ničim izvan njega nije sputano;

32

3. POLUPRINUDNO ILI ŠUPLJIKAVO VREME – vreme koje čovek doživljava kao slobodno samo u onoj meri koja mu dozvoljava da vrši izbor u okolnostima na koje on ne može presudno da utiče;

Prema Molu, prinudno vreme je ono vreme koje je u vezi sa čovekovim (prinudnim) radom; slobodno vreme je u vezi sa autonomijom čoveka; a poluprinudno vreme ima rastresit karakter jer se pojavljuje i kao prinuda (npr. odlazak i povratak sa posla u nekom prevoznom sredstvu) i kao sloboda (npr. čitanje, gledanje nekog programa na prenosnom televizoru tokom putovanja). Iako je ova Molova klasifikacija nastala sa ciljem da objasni vreme kojim čovek svakodnevno raspolaže, ona bi mogla i da se primeni i na znatno šire vremenske serije, sve do analize radnog ili životnog veka čoveka, a u izvesnom smislu, ta klasifikacija bi mogla da posluži i za adekvatnije sagledavanje odnosa rada i vremena u istorijskoj perspektivi, jer ima perioda u istoriji u kojima više preovladava prinudno nego slobodno vreme u životu generacija ljudi. Naravno da je stepen prevladavanja prinudnog, slobodnog ili poluprinudnog vremena uslovljen osobenostima konkretnih društava i njihovim kulturnim razvojem. Količina slobodnog vremena u toku dana, zatim neradni meseci, godišnji odmori i drugi slobodni dani u toku godine, kao i vreme detinjstva i penzija zavise od društveno-ekonomske razvijenosti, političke moći aktera u radu u odnosu na one izvan rada, kao i od kulturnih obrazaca i stila života pojedinaca, dr.grupa ili čitavog društva...80..

23. SLOBODNO VREME I RAD

Na razmatranje značaja slobodnog vremena uticala je studija američkog sociologa Torstena Veblena „Teorija dokoličarske klase“ koja se pojavila krajem 19-og veka. Krajem 50-ih i početkom 60-ih dolazi do naglog interesovanja sociologa za probleme slobodnog vremena (američki i francuski sociolozi nastojali da zasnuju posebnu granu sociologije, sociologiju slobodnog vremena)...81.. Sociolozi postepeno počinju da uviñaju da slobodno vreme i način njegovog korišćenja postaje bitan činilac savremenog društvenog i kulturnog razvoja. NASTANAK I ŠIRENJE SLOBODNOG VREMENA, U SAVREMENIM DRUŠTVIMA, PODSTAKLI SU ONI PROCESI MODERNIZACIJE KOJI SU USLOVILI RASCEP IZMEðU JAVNE I PRIVATNE SFERE DRUŠTVENOG ŽIVOTA. Javna sfera se ispoljava u radu, u okviru ekonomskih i poliitčkih organizacionih oblika. Nasuprot rada stoji privatna sfera čoveka koja se ispoljava u raznim aktivnostima slobodnog vremena. Meñutim, i privatna sfera, pod uticajem novih programiranih

33

aktivnosti u okviru sekundarnih institucija čini slobodno vreme „teroriziranom slobodom“ u kojoj se privatnost gubi, a individualnost podreñuje institucijam, grupi, kolektivu. Ipak, taj proces je obostran, jer dolazi do prožimanja sfere rada aktivnostima iz slobodnog vremena, pa se rascep izmeñu privatne i javne sfere ponovo smanjuje. U tom pogledu, VREME RADA I SLOBODNO VREME SE POJAVLJUJU KAO DVE STRANE JEDINSTVENOG PROCESA DR. ŽIVOTA ČOVEKA. Žofr Dimazdije je dao zanimljivu analizu odnosa izmeñu slobodnog i radnog vremena.... Relacija rad – slobodno vreme ne može se posmatrati u strogo omeñenim granicama, jer celokupno slobodno vreme nije osloboñeno od bilo kakvog rada, a i u toku radnog vremena postoje segmenti koji su relativno slobodni od rada ( različite vrste pauza.). A tu je i činjenica da je stvarno radno vreme često duže od formalno-pravno utvrñene obaveze da se radi, a što se ogleda u prekovremenom ili dopunskom radu u kom se nastoji uvećati kapital... Specifičnost slobodnog vremena, u odnosu na raspoloživo vreme, sastoji se u njegovoj relativnoj samostalnosti. Funkcionalna ispunjenost radnog vremena je odreñena heteronomnim ciljem ( da se postigne što veća efikasnost ) , a način korišćenja slobodnog vremena je više podreñen autonomnim vrednosnim opredeljenjem pojedinca. Dok je radno vreme uglavnom jednodimenzionalno ( u njemu čovek najčešće koristi jednu ili ograničen deo svojih sposobnosti) i jednofunkcionalno (u njemu čovek radi da bi zaradio sredstva egzistencije ili da bi dobio kapital za nova ulaganja u rad), dotle je slobodno vreme višedimenzionalno ( u njemu čovek može da koristi sve svoje sposobnosti) i višefunkcionalno ( jer se u njemu čovek može baviti različitim aktivnostima – da stvara, da se zabavlja, da rekreira telo i duh). ODREðENOST JE BITNA ODREDNICA RADNOG, A NEODREðENOST SLOBODNOG VREMENA. SLOBODNO VREME PREDSTAVLJA SKUP ZANIMANJA KOJIMA SE LIČNOST MOŽE U POTPUNOSTI PREPUSTITI, BILO U ŽELJI DA SE ODMORI, BILO U NAMERI DA RAZVIJE SVOJE SPOSOBNOSTI, SVOJE DOBROVOLJNO UČEŠĆE U DRUŠTVENIM AKTIVNOSTIMA, POŠTO SE OSLOBODI SVOJIH PROFESIONALNIH, PORODIČNIH I DRUGIH OBAVEZA. Kako su potrebe, interesovanja i sklonosti ličnosti raznovrsne, to se i njihovo korišćenje slobodnog vremena razlikuje. S druge strane, kvalitet i kvantitet preduzetih aktivnosti u slobodnom vremenu zavisi od njegovog obima i relativne (ne)zavisnosti od radnog vremena. Nekoliko osn. činilaca su uticali na obim slobodnog vremena i na način njegovog korišćenja, a to su: tehnika, potrebe kapitala i potrebe potrošnje roba na tržištu, delovanje organizovane klasne akcije i solidarnosti radnika. Ti činioci nikada nisu delovali nezavisno jedan od drugog, kao ni nezavisno od užih i širih dr. i kulturnoistorijskih uslova i potreba ličnosti...84..85..

34

Abraham Mol – klasifikacija slobonog vremena : a) meñu vreme (pauze u radu); b)rutinski period dana (prevoz na posao i sa posla i vreme navika i odmora); c)vikend (posete, izleti); d) godišnji odmor (ostvarenje pravog ritma slobodnog vremena); Prema Stenliju Parkeru, aktivnosti u slobodnom vremenu direktno zavise (1) od načina na koji čovek radi u toku radnog vremena (da li radi više ili manje nezavisno u odnosu na druge učesnike u radu), zatim (2) od stepena organizovanosti rada, (3) od preokupiranosti radom, (4) od zadovoljstva svojim poslom. U odnosu izmeñu slobodnog i radnog vremena, Parker uočava tri osnovna obrasca :

a) obrazac proširenja ( nema odsečne granice izmeñu rada i slobodnog vremena, jer se jedan deo aktivnosti iz vremena rada prenosi u slobodno vreme i obrnuto, a to je posebno karakteristično za tzv. slobodne profesije);

b) obrazac suprotnosti ( postoji odsečna granica izmeñu rada i slobodnog vremena, a slobodno vreme služi za bekstvo od neautonomnih aktivnosti koje čovek obavlja u radnom vremenu);

c) neutralni obrazac ( postoji razlikovanje izmeñu aktivnosti u slobodnom i radnom vremenu, jer se zadovoljstvo što ga rad pruža sastoji samo u novčanim primanjima a zadovoljstvo što ga pruža slobodno vreme proizlazi isključivo iz aktivnosti u porodici).

Prema jednom našem istraživanju načina korišćenja slobodnog vremena radnika – tehničkih stvaralaca, utvrñeno je da postoje tri mogućnosti:

1. korišćenje slobodnog vremena za aktivnosti koje donose dodatnu materijanu korist;

2. korišćenje najvećeg dela slobodnog vremena za bavljenje tehničkim stvaralaštvom i stručnim usavršavanjem;

3. korišćenje sl. vremena kroz kulturno-zabavne i rekreativno-sportske aktivnosti.

Svaki od ta tri načina korišćenja slobodnog vremena zavisi od čitavog niza društvenih i kulturnih osobenosti odreñene društvene sredine, od tehničkotehnoloških uslova i ekonomske sigurnosti preduzeća, od odreñenih vremenskih uslova kao i od ličnosti radnika –tehničkog stvaraoca.

35

24. ULOGA IGRE I SPORTA U RASPOLOŽIVOM VREMENU Sportsko-rekreativne aktivnosti zauzimaju znatan deo vanradnog vremena zaposlenih bez obzira na njihovu radno-profesionalnu ulogu u procesu rada i izvan njega. Sport je specifična pojava modernih društava iako su mu koreni sadržani u igri kao suštinskoj osobini čoveka. Suprotstavljenost igre radu sastoji se u neadekvatnom pojmovnom odreñenju rada, koje redukuje taj pojam kao nužnost, muku, ceñenje znoja i dirinčenje. Druga strana rada se sastoji u slobodi, zadovoljstvu, svestranosti, stvaralaštvu i potrebi za drugim čovekom. Treba imati u vidu da su igra i sport na jednoj strani, i rad na drugoj, komplementarne osobine čoveka. Dok čovek radom stvara potrebna dobra i daje usluge dotle kroz igru i sport ostvaruje potrebu za aktivnim odmorom. Proces rada je složen društveni proces jer u njemu čovek deluje na prirodu, privodeći je svrsi uz pomoć sredstava, deluje na drugog čoveka stvarajući proizvodne odnose kao specifičan oblik dr. odnosa i čovek preobražava samog sebe. Rad je osnovni uslov opstanka čoveka, ali ne i jedini i dovoljan uslov. Drugi osnovni uslov opstanka čoveka je i njegova potreba za aktivnim mirovanjem (odmor) i aktivnim delovanjem (rekreacija) koja se ostvaruje obnavljanjem životne snage. Kreacija i rekreacija su komplementarni uslovi opstanka čoveka i društva. Modernizacija zahvata kako aktivnosti u vremenu rada tako i aktivnosti u vremenu izvan rada. Pod uticajem modernizacije dolazi do ciljnoracionalnog delovanja i u sferi rada i u sferi odmaranja. Ciljnoracionalno delovanje se sastoji u tome što pojedinci, grupe ili cela društva postavljaju sebi odreñene ciljeve i traže najefikasnija sredstva za njihovo ostvarenje. Osnovne sociokulturne vrednosti na kojima počiva takvo delanje su profit i uspeh. Vrednosna usmerenost modernih društava na profit i uspeh je osiromašila proces rada time što je u njemu potisnula čovekovo umeće, kao što je osiromašila i sadržajnost aktivnog čovekovog odmaranja kroz igru. Tu se rad javlja kao egzistencijalna nužnost, a igra poprima obeležja sporta u kome se, kao i u nužnosti rada, troši velika količina psihofizičke energije. To su globalni sociokulturni uslovi u kojima se čovek otuñuje kako u procesima rada tako i aktivnosti izvan rada.

36

Kako će se čovek odnositi prema svojoj delatnosti , kao i prema igri, zavisi od toga kako ih on vrednuje, a to je uslovljeno vrednovanjem te delatnosti u širim sociokulturnim okvirima. Masovan i, dobrim delom, društveno institucionalizovan način za ublažavanje društvenih i, posebno radnih, frustracija izražava se u sportu i aktivnostima oko njega. U tom pogledu, sport se pojavljuje kao moderna delatnost u kojoj se sažima igra sa agresijom i kroz koju se daje odušak kriznim, napetim odnosima u raznim segmentima globalnog društva i posebno uslovima rada....92.. U relativno brzoj transformaciji igre u sport, u modernim društvima, došlo je do promene i u organizaciji sportske delatnosti. Reč je o sportskim klubovima. Oni postaju manje ili veće organizacije za „obavljanje“ sportske delatnosti. U velikoj meri, oni su postali kopija organizacija rada, gde se osnovni princip funkcionisanja zasniva na postizanju uspeha i profita, ali i raspodele dr. moći analogno njenoj raspodeli u globalnom društvu.

Društveni procesi kao i društveni odnosi u sportskim organizacijama, kao i u organizacijama rada, su na odreñeni način uslovljeni kulturnim sadržajima. Kulturne vrednosti i težnje, kojima se rukovode pojedinci u toku rada ili izvan njega, utiču kako na odnose i procese u radu tako i na njihov odnos prema ciljevima organizacije/kluba.

Uzročni činioci nasilja u sportu se pre svega nalaze u čovekovom načinu života izvan radnog vremena, a njegovi uslovljavajući činioci se nalaze u uslovima u kojima čovek radi i u kojima organizuje svoj rad u okvirima globalne društvene strukture. Odatle sledi da su uslovi rada deo sociokulturnih činilaca globalnog društva....obavezno pogledaj93...

Sportsko ponašanje je specifična vrsta radnog ponašanja koja se odvija u vidu različitih aktivnosti i postupaka čoveka, na osnovu koga se može prepoznati stepen njegove motivacije i uopšte stepen njegove identifikacije sa tim procesom i ciljevima sportske organizacije.... 94..

25. SOCIOLOŠKO – ISTORIJSKI PRISTUP RADU

Sociologija rada se približila istorijskom pristupu proučavanja rada kada se počela interesovati za uslove rada. Usmeravanje istraživanja uslova rada bilo je podstaknuto radničkim organizovanim delovanjem na vlade pojedinih država koje su potom problem „humanizacije“ rada stavljale u središte politike tehničkotehnološkog

37

razvoja i istraživačke politike. Tako se brže širila svest da životni uslovi zaposlenih ljudi bitno zavise od njihovog rada i društvenih uslova na radnom mestu. Tako su se istaživanja koja su se odnosila na proučavaje fabričkog rada i njegovih posledica na društvo u 19-om i 20-om veku pomerila na istraživanje uslova koji su prethodili tom radu kako bi se i sam industrijski rad bolje razumeo.. Uporedo sa tim, širila su se istraživanja odnosa uslova rada i društvenog položaja ljudi u radu... Na taj način u središte naučnog interesovanja ušli su problemi ishrane, stanovanja, porodice, obrazovanja, socijalne sigurnosti, osobenosti radnog mesta, demografskih činilaca i osobenosti navika, shvatanja i očekivanja ljudi u radu. Sociološka proučavanja savremenog preovladavalućeg industrijskog oblika dr. podele rada, kao i razumevanje onih istorijskih oblika koji su mu prethodili, nameće potrebu analize društvenih i, posebno, ekonomskih pretpostavki konkretnog istorijskog tipa društva. Društvenoekonomska struktura istorijski konkretnog tipa društva i specifična raspodela moći društvenih aktera u njoj znatno utiču na uslove rada i istorijsku sudbinu ljudi u njemu. Sociološki pristup istoriji rada obuhvata:

1. Teorijsko razumevanje istorijskih uslova rada posmatra se u okviru vladajućih dr-ekonomskih uslova, tj. preovladavajućih oblika podele rada.

2. Ukazivanje na tehnički napredak u sastavu analize istorije rada, ne znači da se smatra da je tehnički napredak nužno vodio poboljšavanju uslova rada. Tehnika je omogućila čoveku da prirodu privodi svrsi proizvodnje ali je dobrim delom uticala na otuñivanje čoveka i od prirode i od proizvodnje.

3. Čovekov dr. položaj je u proizvodnom odnosu uticao na njegov udeo u raspodeli rezultata rada, ali je neophodno sagledati radni proces ne samo sa stanovišta materijalnog udela zaposlenih ljudi u njemu već i sa stanovišta njihovog učešća u stvaralačkom i uopšte kulturnom životu društva odreñenog vr. perioda.

4. Postojanje otpora ljudi kada su radni i životni uslovi koje im je nametnuo vladajući sloj doprinosilo je stvaranju različitih oblika dr.-političkog organizovanja ljudi u radnom procesu sa ciljem da se promene uslovi rada.

5. Potrebna je periodizacija društva u kojima su se uobličavali odgovarajući radni uslovi. Postoje dve teorijske koncepcije periodizacije: prva počiva na teorijskim postavkama istoričara 17-og veka koji su istoriju delili na antiku, srednji vek i novi vek, i kasnije marksističke interpretacije istorijskog razvoja koji govore o robovlasništvu, feudalizmu, kapitalizmu i socijalizmu; Druga koncepcija počiva na učenjima Adama Smita uz kasniju asistenciju Lenskog i Ajflera koji dele istorijske epohe prema tome koja vrsta proizvodnje u njima dominira pa govore o društvu lovaca i sakupljača, društvu

38

stočara, agrarnom društvu i industrijskom društvu. Helmut Šnajder i saradnici na analizi istorije rada više uvažavaju prvu koncepciju s tim što prave razliku izmeñu dva antička perioda – rane visokorazvijene kulture Egipta i antičke robovlasničke privrede Rima, zatim govore o feudalnom načinu rada i, na kraju, govore o industrijskom načinu proizvodnje gde ubrajaju kapitalistički i socijalistički način proizvodnje.

26. OSOBENOSTI RADA U STAROEGIPATSKOJ CIVILIZACIJI

Egiptologija, koa posebna oblast proučavanja ostataka materijalne kulture starog Egipta, uticala je na uobličavanje pogleda na staroegipatsku civilizaciju kao da je reč o najkraćoj i najkozervativnijoj civilizaciji u istoriji ljudskog roda. U novije vreme taj statični pogled na staroegipatsku civilizaciju, koji verovatno potiče od Platona koji je smatrao da se ta civilizacija nije menjala deset hiljada godina, zamenjen je novim dinamičnim pogledom. Dinamičnost staroegipatske civilizacije otkrivena je kada je u njoj otkriven čovek-stvaralac svega onoga što je predmet egiptologije. Ova civilizacija doseže procvat izmeñu 3000-te i 500-te godine pre nove ere ( vrhunac je dostigla sa grañenjem Keopsove i Kefrenove piramide – za vreme treće dinastije Starog Carstva, koje traje od oko 2700-2260. godine pre nove ere).

Naše poznavanje staroegipatske civilizacije zasniva se najvećim delom na proučavanju grobnica i njihovom sadržaju, a delimično i na proučavanju ostataka palata i gradova.

Rad i kultura staroegipatskog čoveka su nerazdvojno povezani. Sadržaj njegovog rada i način rada su u nerazdvojnoj vezi sa njegovim shvatanjem života i smrti. Kult mrtvih provejava kroz sva ostvarenja staroegipatskog čoveka...Ovozemaljski život je samo privremen boravak na ovom svetu koji ga obavezuje da se pripremi za „večni život“ posle smrti i zato se gradnja grobnica može shvatiti kao potreba da se osigura „duševni mir“. Egipćani su mislili da, od svih mislećih bića, u koje spadaju živi ljudi, mrtvi ljudi i bogovi, čovek ima najkraći vek.

Oni su bili radan, trezven i samodisciplinovan narod koji je vešto iskoristio blagodeti doline Nila.

39

Osobenosti staroegipatske civilizacije i rada u njoj su sledeće: 1. Njenom nastanku pogoduju neki prirodni uslovi od kojih je

najznačajniji reka Nil...navodnjavaje i odvodnjavanje...99.. 2. Tu je prvi put razvijena kooperacija rada koja je bila u

neposrednoj vezi sa razvijenom podelom rada. Ta kooperacija je bila moguća zato što su hiljade i desetine hiljada ljudi koji su obavljali zajednički rad imali jasno postavljen cilj.

3. Rast kooperacije, podele rada i novih tehnologija uslovio je potrebu za novim oblicima društvene organizacije u kojoj dolazi do izražaja disciplina i motivisanost stanovništva za postizanje veće produktivnosti kako bi obezbedilo veću ekonomsku sigurnost. Gradnja piramida predstavlja prvi organizovani oblik „javnih radova“ u ljudskoj istoriji. Od tog rada je živeo najveći deo stanovnika tadašnjeg Egipta.

4. To će dovesti do smanjivanja slobodnog vremena radnih slojeva društva; naravno, u zavisnosti od godišnjih doba, kvantiteta i kvaliteta radne snage i ostvarenih tehnoloških postupaka u radu.

5. Tehnološki postupci sve više utiču na način rada, pa je bilo potrebno dugoročno planiranje u „ureñenju zemljišta“ i angažovanju radne snage...tehničke inovacije koje se zasnivaju na upotrebi metala...Pojavom zanata dolazi do izražaja kreativnost obdarenih pojedinaca..

6. Počinje da se diferencira društvo – pojavljuju se klase. Kao osnov te diferencijacije veliku ulogu odigrala je podela rada na umni i fizički....100..101...

27. OSOBENOST RADA U ANTIČKOJ PRIVREDI RIMA

Za period Imperium Romanum, posebno od 3. veka n.e. može se reći da ga karakteriše zavisan robovski rad, iako su u nekim delovima njegovog ogromnog geografskog prostranstva i raznolikim sociokulturnim uslovima postojale male „oaze“ slobodnog rada (u poljoprivredi i zanatstvu). Nekoliko povoljnih privrednih i društvenoekonomskih okolnosti pogodovalo je nastanku i učvršćivanju robovskog rada u antičkoj privredi Rima. Povoljna prirodna

40

(geografsko-ekološka) okolnost mediteranskog podneblja pogodovala je upošljavaju većeg broja radne snage, jer je omogućavala upotrebu ljudi bez velikih troškova za smeštaj, odeću, vrstu ishrane i sl. Društveno-ekonomske povoljne okolnosti za robovski rad u antičkom Rimu odnosile su se na upotrebu sile u „nabavci“ jeftine robovske snage, kao i na dovoljno veliko tržište na kome su se po pristupačnim cenama mogli nabaviti proizvodi robovskog rada. Osobenosti Antičke privrede Rima su sledeće:

1. Robovski rad je oblik zavisnog rada i osnovni je pokazatelj poljoprivredne proizvodnje, koja je osnova života u selu i u gradu. Ova zavisnost nije u svim delovima Rimskog carstva bila istovetna po formi (istok – slobodno seljaštvo, kolonat; a bilo je i zanatlija slobodnjaka);

2. Robovlasnička privreda Rima bila je više orijentisana na proizvodnju za vlastite potrebe nego za tržište;

3. Suprotnost dr. podele rada na umni i fizički nije se poklapala sa odnosom slobodnog i robovskog rada (pripadnici mnogih profesija kao što su lekari, učitelji, glumci, poticali su iz redova robova);

4. Privredni razvoj, počev od 5.veka p. n. e., omogućavao je veliki broj tehničkih novina....103... Meñutim, treba imati u vidu da taj tehnički napredak nije za cilj imao da olakša uslove rada čoveka već da poveća produktivnost.

5. U Rimu se začinju neki elementi državne socijalne politike; 6. Konflikti se nastoje rešiti reformama zakonodavstva; Ovaj svojevrsni „rimski obrazac“ rada je bio tolerantan prema svim spoljnim uticajima (npr. Egipta i Grčke) sve dotle dok to nije ugrožavalo bezbednost države.

28. OSOBENOST FEUDALNOG NAČINA RADA Osnovna odlika feudalnog načina rada i privreñivanja je organizovano autarhično

podmirivanje potreba gospodara. Dobija na značaju kada se pojavljuje trgovina koja dobija veći značaj sa razvojem gradova. Središnji prostorni okvir feudalnog načina života, posebno srednjevekovne Evrope u periodu od 9. do 13. veka, je selo. Poljoprivreda, kao osnovni – uz kućnu radinost i zanate, kao dopunski – oblik rada u feudalizmu predstavlja osnovni okvir seljakovog rada.

Osnovne osobenosti rada u feudalizmu su sledeće: 1. Onaj ko je posedovao zemlju i zapošljavao ljude bio je gospodar koji

sam nije radio, radio je seljak. Radnici su bili svi oni koji se bave

41

fizičkim radom. Tipičan predstavnik je galsko-romanski kolon koji je bio preteča kmetstva a bio je pravnom prisilom vezan za zemlju gospodara koja ga je hranila i sa koje je deo davao gospodaru. Preteča srednjevekovnog zemljoposeda bilo je zasebno seosko imanje koje je održavao nadzornik.

2. „Interna“ podela rada u autarhičnoj seoskoj privredi uticala je na „eksternu“ podelu rada u feudalnom društvu. To je omogućilo veću produktivnost i veće zadovoljavanje potreba seljaka. Na način rada u feudalizmu uticale su i odreñene novine u tehnici i tehnologiji (lučni srp, kosa, plug, itd.).

3. U društvenoj organizaciji rada javlja se zajednica zadružnog i seoskog karaktera (proces završen u doba Karolinga). Pojavljuje se sloj trgovaca pa na značaju dobija razmena za novac što će se širiti sa razvojem gradova, a šire se i seoski zanati. Dolazi do sve većeg povezivanje ljudi u radu na osnovu ugovora.. Pojavljuju se udruženja zanatlija. Na selu preovladava poseban oblik zanatlija u tzv. „kućnoj radinosti“. Pojavom sata menja se odnos prema ritmu rada, zamenjuje se prirodni ritam rada na selu pod uticajem „metričkog vremena“ grada.

4. Pored ranijih oblika najamnog rada u privredi sela i grada, u kasnom periodu srednjeg veka javlja se specifičan oblik najamnosti u sledećim oblastima rada : grañevinarstvu, zanatstvu, rudarstvu i tekstilnoj privredi. U tim granama delatnosti dolazi i do diferencijacije meñu radnicima koja će voditi različitom društvenom položaju pojedinih slojeva stanovništva što će voditi sukobljavanju interesa i pobunama. To je ona „kriza feudalizma“ koja će uticati na velike seljačke bune, ali i sukobe u gradovima (14-16.vek)

29. INDUSTRIJSKI NAČIN RADA

Posle političkih previranja i sukoba (političkih revolucija) u Evropi, sa Francuskom, kao žarištem do kraja prve polovine 19-og veka, kao glavni pokretač razvoja evropskih i vanevropskih društava stupa napredak industrije sa središtem u Velikoj Britaniji. U to vreme je u upotrebu ušao i pojam „kapitallizam“. KAPITALIZAM JE TAKAV DRUŠTVENOISTORIJSKI TIP DRUŠTVA KOJI OPSTAJE NA UBEðENJU DA SE MOŽE OSTVARITI MATERIJALNO BLAGOSTANJE DRUŠTAVA BEZ PREVRATNIČKIH POLITIČKIH AKCIJA AKTERA U RADU, UKOLIKO SU TI

42

AKTERI POSLUŠNI, RADNI I UKOLIKO SE NEPRESTANO USAVRŠAVAJU ZA POSLOVE KOJE OBAVLJAJU.

Osnova industrijskog načina rada nalazi se u „industrijskoj revoluciji“ koja je jedan od najznačajnijih perioda u razvoju čovečanstva jer ona „revolicioniše“ ne samo tehniku već i ekonomsku i društvenu strukturu. Ona je podstakla i kapitalističku privredu.

Osnovu industrijskog rada čini fabrika i širenje fabričkog načina rada i izvan industrije. Pojava fabrike, kao najrasprostranjenijeg oblika u kome se odvija proces rada, obeležava bitne uslove kapitalističkog načina proizvodnje :

1. Za veliki broj radnika to je značilo odvajanje od sredstava rada. Radnik postaje nadničar koji prodaje svoju radnu snagu vlasniku sredstava rada.

2. Odvajanje mesta rada i stanovanja. Umesto proizvodnje u kućnoj zajednici, nastaje preduzeće.

3. Prekid sa tradicionalinim navikama u radu i funkcionalizovanje proizvodnje, u čijem središtu je produktivnost, rentabilnost i profit.

4. Promene u ritmu rada. Umesto prirodnog ritma rada preovladava „metričko vreme“, i ritam mašine. Za preduzetnika, vreme postaje novac.

5. Preovladavanje repetitivnog rada uz potiskivanje umeća. 6. Promene u kvalifikaciji radne snage, koja je – sa porastom

industrijalizacije – najčešće snižavana. 7. Promene u psihičkim sadržajima rada. 8. Zapošljavaju se žene i deca u fabrikama. 9. Radnici stupaju u najamni odnos na osnovu ugovora sa kapitalistima i

više se ne radi o vanekonomskoj već o ekonomskoj prinudi. To vodi nagomilavanju bogatstva sa jedne strane, i nagomilavanju siromaštva i bede, sa druge.

10. Klasna diferencijacija vodi u stalne i povremene sukobe. Industrijski način rada se širi izvan fabrika u poljoprivredu, rudarstvo,

zdravstvo, školstvo, u sferu kulture (postindustrijski način rada). U osnovi i prve i druge faze nalazi se tržišni, robnonovčani način privrede..108..

Meñutim, industrijski način rada je najčešće vodio „dehumanizaciji“, pa je to uslovilo potrebu korekcije takvog načina rada...( promene rada tj. meñusobna izmena radnih zadataka u radnoj grupi radi prevladavanja monotonije; obogaćenje rada tj. obavljanje više radnih funkcija od strane jednog radnika; proširivanje rada tj. sažimanje više radnih funkcija u opštiji radni zadatak koji bi zajednički obavljale veće

43

radne grupe; razvijanje mogućnosti samodlučivanja na radnom mestu – industrijske demokratije...)

30. TRANSFORMACIJA PROCESA RADA POD

UTICAJEM NOVIH TEHNOLOGIJA

Tehnologija se stavlja u centar većine analiza rada u modernim društvima. Razlog tome je već u samoj prirodi rada kao delatnosti proizvoñenja onoga što će zadovoljavati ljudske potrebe. To proizvoñenje uvek ima i svoju tehnološku dimenziju bilo da se tehnologija razume kao procedura rešavanja nekog problema ili kao sredstvo čime čovek preoblikuje dati input u željeni output.

Industrijska društva su izrazito usmerena prema tehnologiji koja se smatra ključnom determinantom efikasnosti rada. U raspravama o tehnologiji kao determinanti rada u modernim društvima uočava se, veoma često, stanovište tehnološkog determinizma iz kojeg sledi očekivanje o tehnologiji kao onom činiocu koji najpresudnije uslovljava oblik podele rada a onda slede odgovarajući karakter rada, odgovarajuća organizacija rada, odgovarajući socijalni sistem radne organizacije, pa i karakter dr. odnosa meñu ljudima u takvoj organizaciji. Iz uvida u tehnologiju, ili iz saznanja o promenama u tehnologiji, po ovom stanovištu, moguće je predvideti ostala svojstva društva u celini.

SKRIPTE: moguće je govoriti o uticaju tehnologije na globalno društvo i to s obzirom na otvorenost društva prema njegovom okruženju; društva sa razvijenijom tehnologijom su otvorenija; moguće su promene u globalnoj strukturi društva – strukturisanju dr. elite (tehnokratizacija društva);

- uticaj tehnologije na zaposlenost stanovništva, na obim i strukturu zaposlenih po obrazovanju i kvalifikovanosti, starosti i polu;

- uvoñenje novih tehnologija pratio je strah od masovnog gubljenja posla, globalnog smanjivanja radne snage; ne smeju se zanemarivati pojave rasta nezaposlenosti i niza drugih socijalnih problema izazvanih odreñenim tehnološkim promenama;

- značajni su uticaji tehnologije na osobine samog rada i osobine zaposlenih i njihovo doživljavanje rada;

- pozitivni efekti tehnologije vide se u smanjivanju fizičke težine rada i u povećanju produktivnosti rada i uvećanju kreativnih mogućnosti ljudi; negativne

44

posledice su porast intenziteta rada, trošenje čoveka, rutinizaicja rada, psihički zamor ljudi, osećaj siromašenja, gubljenje čovekovih sposobnosti;

- Blauner? i Supek: sa prelazom iz jednostavnijih više zanatskih tehnologija ka složenijim mehanizovanjijm tehnologijama raste nezadovoljstvo zaposlenih radom, otuñenost od rada;

- nije reč o linearnom trendu, već o U krivulji; nakon rasta otuñenosti u automatizovanim tehnologijama dolazi do tendencije opadanja otuñenosti i porasta zadovoljstva,

- Supek i Obradović 1964. su došli do sledećih zaključaka: U kriva – primećeni su negativni efekti mehanizovane tehnologije na rad zaposlenih; najviše pozitivnosti u ukupnom odnosu prema radu bilo je kod zaposlenih u organizacijama sa zanatskom tehnologijom; a najzadovoljniji procesom rada su bili oni u automatizovanim tehnologijama; meñutim, gde je veća automatizacija rad je jednoličniji, radnik je više vezan za radno mesto, veća je zavisnost od mašine, manja je komunikacija tokom rada, rad je odgovorniji, bolji fizički i ekonomski uslovi;

- Džems Brajt – analiza doprinosa običnih radnika na pojedinim stepenima mehanizacije: na višim stepenima mehanizacije umešnost i doprinos zaposlenih opadaju i postaju nevažni za proces rada; on se zalagao za ulaganje u tehnologiju koje osigurava željeni progres bez ulaganja u radnike i njihovo obrazovanje (nije prihvaćeno) Neosporno je da se rad ljudi menja i oblikuje pod uticajem promena u tehnologiji.

31. SPECIFIČNOST SELJAKOVOG RADA I RADNOG STVARALAŠTVA

Rad seljaka i rad radnika se posmatraju kao dva diskontinuitetna oblika rada. Jedina zajednička osobina im je mukotrpno savladavanje prirode i borba sa oskudicom...to je bilo pre.. Rad seljaka nije samo rad u smislu egzistencijalnog opstanka u datim okolnostima, već je to i rad kao ispunjenje duga prema tradicionalnim vrednostima kulture na kojima počiva organizovani život kolektiviteta njegove uže ili šire zajednice.

Kolektivizam i tradicionalizam seljakovog rada i života ne moraju da budu prepreka modernizaciji. Rasprave o tradicionalnoj kulturi seljaka najčešće ne vide stvaralački čin u seljakovom radu, pa tradicionalnu kulturu vide kao sistem vrednosti koje koče dr. razvoj jer one, navodno, podstiču pasivan stav prema radu. Radno stvaralaštvo seljaka se vidi kao sastavni deo tradicionalne kulture, ali onaj deo koji je okrenut ka samoostvarenju čoveka u datim dr. okolnostima.

45

Savremeni industrijski rad je u mnogome izmenio način obavljanja seljačkih radova, ali ne i njegovu suštinu. Ovo shvatanje preovladava zbog toga što se smatra da je proces industrijalizacije isključivo povezan sa procesom urbanizacije. Čovekovo stvaralaštvo prožima i ruralni i urbani način proizvodnje.

Isprepletenost rada i drugih aktivnosti seljaka, koja se prepoznaje u odreñenim materijalnim i duhovnim tvorevinama, pridavala je radu veću svrhovitost, a njegovom akteru prepoznatljiv način ponašanja u zajednici.

Prva i osnovna osobina seljakovog rada je kontinuitet. Ona se ogleda u tome što se seljak vrlo rano, još kao dete, uključuje u proces rada. Seljak svoje osećanje privremenosti u obradi zemlje kompenzuje u trajnosti poroda, trajnosti zajednice, vezanosti za tradiciju – posebno u verovanjima. Mnogostruka isprepletenost seljakovog rada i života dovodi da stvaranja specifičnog seljakovog radnog mentaliteta, a osnovni činioci na kojima on počiva su evidentni rezultati preduzetih radnih aktivnosti i sistem kulturnih vrednosti kojima se osmišljava i rad i seljakov dr. život.

Industrijski način rada uneo je u poljoprivredu čitav niz novina koje izazivaju sporo i teško prilagoñavanje seljaka na njih ( ritam rada i tehnike; preciznost u vremenu rada i u izradi proizvoda; drugačije ponašanje u radu; promenljivost rada i radnih uslova; drugačije stanovanje i ishrana i najveća teškoća se sastoji u dr. pritisku da odbaci ono što je na selu naučio). Sve to čini ruralni tradicionalizam koji se javlja kao prepreka produktivnijem radu i radnom stvaralaštvu u industriji. Seljak radnom stvaralaštvu prilazi sa oprezom jer ne sme da prihvati rizik neispitanog novačenja.

Seljak , osim znanja, ima i osećanje za zbivanje procesa ( za nastajanje, razvijanje, nestajanje neke aktivnosti) a ne samo za konkretne činove. Seljak ima naviku da radi uvek kao najbolje ume.

Rad industrijskog radnika je bez specifičnog individualnog stila. Seljak može celinu svog rada da drži pod kontrolom ali uvek u skladu sa zakonitostima prirode i sa svojim specifičnim sociokulturnim stilom života.

Središte seljakove invencije je sam radni proces, iz koga on crpi nova saznanja o postojećim i mogućim načinima obavljanja konkretne delatnosti. Kada se ta saznanja kombinuju sa manje ili više uspešnim stručnim obrazovanjem invencija može da dobije svoje ospoljenje u konkretnim ostvarenjima radnog stvaralaštva. Takav seljakov pristup stvaranju novog, osnov je onoga što se u oblasti tehničkog stvaralaštva, u industrijskom radu, naziva prenošenjem praktičnotehničkog znanja i iskustva, ili procesima „onaučavanja“ rada.

46

32. KUĆNA RADINOST I ZANATI NA SELU

To su dva osnovna oblika seljakovog rada u kojima mogu da nastanu neki vidovi njegovog stvaralaštva. U njima je seljak nastojao da usavršava oruña kako bi bolje obradio zemlju i uzgojio više stoke. Kućna radinost i zanati su oni oblici organizacije seljakovog rada koji imaju posredujuću ulogu izmeñu kontinuiteta seljakovog rada i same njegove privremenosti. Naime, kućna radinost i zanati su omogućili seljaku da u kulturnoistorijski proces kontinuiteta rada unese bar deo lične inicijative i preduzimljivosti i da, na taj način, utka deo svoje prepoznatljive privremenosti u taj proces .

Dok je kućna radinost više vezana za uže kolektivitete (porodica, zadruga, lokalna zajednica), zanati su češće prevazilazili te okvire, omogućavajući znatno šire dr. samopotvrñivanje zanatlije. Nema sumnje da su delatnosti kućne radinosti i zanata na selu najčešće obavljane rutinski, uz prethodno dugotrajno adaptiranje i „treniranje“ svakog pojedinca, ali uvek su se u njima izdvajali oni malobojni stvaraoci za koje se u širim dr. okvirima znalo da imaju „zlatne ruke“. Meñutim, zanatlijski tradicionalizam može imati negativne posledice po radno stvaralaštvo u industrijskom radu i zbog toga što nastaje kao posledica straha od brzih promena u tom radu, koje mogu da ugroze naviku zanatlija da radi na ustaljen način i sa sredstvima koja se ne menjaju za relativno duže vreme.

Seljak teško usvaja znanja o tehnici i industrijskom radu, jer je on u poljoprivrednom radu naučio „da se prirodom može vladati samo pokoravajući se njenim zakonima“. U tehnički izmenjenoj sredini, seljak – industrijski radnik se „uklapa“ u procese industrijskog rada posredstvom obuke ili sistemskog obrazovanja... Seljak – industrijski radnik se nalazi pred dilemom da li da se prepusti i potčini tom novom i njemu tajanstvenom radu (što najčešće i čini) ili da zadrži izvesnu kritičku distancu prema tom industrijskom radu koji nema stila...124..

„KOLEKTIVNO STVARALAŠTVO“ SELJAKA I „EKSPERIMENTALNA RADOZNALOST“ RADNIKA IMAJU ZAJEDNIČKO TO ŠTO JE TEŽNJA DA SE POSTOJEĆI OBLICI RADA UNAPREDE NA OSNOVU ISKUSTVENOG UVIDA I SAMOG STVARALAČKOG ČINA, ILI NA OSNOVU METODA POKUŠAJ – POGREŠKA. OSNOVNA RAZLIKA IZMEðU TA DVA OBLIKA STVARALAČKOG ODNOSA PREMA RADU JE U TOME ŠTO SE SELJAKOVO STVARALAŠTVO OSLANJA NA TRADICIONALNU KULTURU, A RADNIČKA „EKSPERIMENTALNA RADOZNALOST“ NA SISTEMSKO OBRAZOVANJE I DUGOTRAJNO ISKUSTVO U RADU SA TEHNIKOM.

47

33. ORGANIZACIJA RADA NA SELU

Jedna od modernih, savremenih, i najpotpunijih socioloških teorija organizacije rada koja je interesantna za razumevanje teorijske vizije Vukosavljevićevog shvatanja organizacije rada na selu, je globalistička teorija organizacija koja organizacije rada posmatra kao specifičan izraz društvenog totaliteta.

Postoji 6 uporišnih tačaka na kojima se zasniva teorijska vizija organizacije rada na selu :

1. Organizacija rada na selu se posmatra kao nerazdvojni aspekt ukupne organizacije dr. prostora seljačkog društva;

2. Veličina (obim) tog prostora zavisi od uloženog rada seljaka u vremenskom kontinuitetu;

3. Organizacija rada na selu je manje ili više ureñena specifičnim normama seljačkog društva;

4. Organizacija rada na selu izrasta iz sadržinskih specifičnosti dr. podele rada i osobenosti načina života seljaka;

5. Funkcionisanje organizacije rada na selu ukazuje da ona poseduje izvesne osobine autonomije i „fleksibilnosti“ u seljačkom društvu;

6. Povratni uticaj organizacije rada na selu na totalitet dr. života seljaka ogleda se u težnji čoveka da utiče na savladavanje stihije prirode, sa jedne, i haosa dr. kompleksnosti, sa druge strane.

Vukosavljević organizaciju rada na selu vidi kao posrednika izmeñu nužnosti privreñivanja i potrebe seljaka za ureñenjem dr. kontinuiteta zajednice čiji je on deo. Organizacija rada na selu je specifičan izraz umeća seljaka da svemu što radi da ljudsku meru i gotovo uvek u skladu sa prirodom koja ga okružuje.

1. Naseljavanje novosela na pusto zemljište i ustaljivanje kućom na njemu zavisi od iskustvene procene seljaka da li će mu to biti najpovoljnije privredno središte rada i imanja. Naselje mora da bude za oboje; ne može da se imaju zgrade za privredna središta posebno a za stanovanje posebno. OKUĆJE – javlja se kao organizacioni okvir seljakovog naselja... OKUĆNICU sačinjava svo radno zemljište iz okućja. Seljakov način života, u prvom redu u sferi stanovanja i naseljavanja, podreñen je njegovim privrednim potrebama, a sve ostalo (klima, istorijske prilike, rat npr, kulturne osobenosti, religijska pripadnost, npr.) je manje važno. Seljakovo naselje je radna investcija, ali koja služi i za stanovanje. Potrebe potrošnje seljaka i njegovog domaćinstva, uticale su na raznovrsnost njegovog privreñivanja. U

48

tradicionalnom selu, to je uticalo da se organizacija rada u domaćinstvu podesi tako da se ne desi „da se jedno vreme radovi zgusnu prekovremeno, a u drugo vreme da bude previše besposlice“. To je uslovilo organizaciju privrede na selu, pored glavnog naselja, i u jednom ili više drugih privrednih središta (kolibe, trla, stanovi, salaši i sl.). Imanja u selu nisu prost zbir deonica nego jedna organizaciona celina u koju spadaju : BAŠTINE, POTESI I ATARI. BAŠTINE KAO VEĆI ZEMLJIŠNI KOMPLEKSI U SVOJINI SELJAKA, UVEK IMAJU NEKA OPŠTA OBELEŽJA RASPOREDA I ORGANIZACIJE U JEDNOM KRAJU. Prilikom zauzimanja i rasporeñivanja baština, seljak teži : a) da baština bude kompleksna privredna celina u kojoj će moći da razvija svaki postojeći oblik privredne aktivnosti, a što znači da baština treba da bude sastavljena od, što je više moguće, raznovrsnijeg zemljišta po kvalitetu i nameni; b) da se za baštinu zauzme prvo lakša i plića zemlja, pa potom zemlja „debelica“; osim u krševitim i visokoplaninskim područjima, gde je oskudniji izbor; c)da se baštine stvaraju bliže naselju i da budu naručite; d) da se rasporedom baština održi potreban sklad izmeñu ratarske i stočarske privrede. POTESNI privredni režim predstavlja karakterističnu organizaciju baština. U tom režimu baštine spadaju u zajedničku osnovicu zemljišta u selu koje služi za ispašu stoke. Zbog toga se organizuje rad svakog domaćinstva po potesima, tako da na jednom potesu bude samo jedan usev kao bi svaki potes u isto vreme mogao da koristi za zajedničku ispašu, ili kako bi se odreñeni potesi odmorili od useva neko vreme, ili da bi se ostvarila uzajamna prava sezonskog prelaženja preko svih baština u potesu.....???? Potesi najčešće imaju linijski, ili poligonski raspored, uz uvažavanje zemljišnih kompleksa pojedinih bratstava. SEOSKI ATAR je organizovan tako da on predstavlja veliku privrednu celinu u koju su uključene baštine pojedinih domaćinstava. Raspored i organizacija atara je takva : a) da omogući svakom domaćinstvu da ima deonicu u svakom kompleksu kvalitativno i funkcionalno nejednakog zemljišta; b) da omogući zajedničku ispašu stoke; c) da omugući funkcionisanje komunikacione mreže sa glavnim komunikacionim čvorom u selu; d) da omogući navodnjavanje zemljišta po nekom zajedničkom planu; e)......130...???? Zgušnjavanje stanovništva u naselju uzrokuje prevagu ratarstva nad stočarstvam.

2. Veličina (obim) zahvaćenog dr. prostora, u okviru koga seljak organizuje svoj rad i svoj način života, zavisi, pre svega, od količine rada seljaka u

49

vremenskom kontinuitetu. O-svojenje i pri-svojenje je specifično osećanje seljaka koje počiva na realnoj osnovi ulaganja svog rada. Rezultat svog rada je svojina. Osnovno pravilo za seljakovu zemljišnu svojinu glasi: „Ukoliko je ko u zahvatanju uložio više rada, toliko više i potvrñuje pravo na nju.

3. Doživljavanjem zemljišne svojine kao onog dobra koje je osvojeno svojim radom, uticalo je na to da je seljak veću pažnju, u ureñenju svojinskih odnosa pridavao „sistemu običajnosti“ nego formalno-pravnom regulisanju svojinskih prava. Kako se deo radova obavlja u kolektivu, zajedno sa drugim seljanima seljak ravnopravno učestvuje u organizaciji radova, nadzoru nad radom, održavanju discipline u radu, u upravljanju radom i sl. Pri tome se vodi računa da zajednički radovi idu u zajedničku korist.

4. Društvena podela rada i osobenosti načina života seljaka uslovljavaju specifičnu organizaciju rada na selu....132... Kada na selu preovladava stočarska privreda, tada se organizacija radova podešava prema potrebama ispaše stoke. Sa prevladavanjem ratarske privrede u selu, nastaje bačijanje a to je jedna organizacija rada kojom se u stočarstvu oslobodi radne snaga da bi se mogla upotrebiti u ratarskim radovima. U početku su ratarstvo i stočarstvo dva konkurentna oblika rada u radnoj snazi...132..133..

5. Mnoge teorije organizacije koje govore o industrijskom društvu polaze od toga da je funkcionisanje org. rada na selu podreñeno prirodnoj stihiji i da zbog toga nije fleksibilno..133.. Nužnost egzistencijalnog zadovoljavanja potreba seljaka koje se manifestuje u seljakovoj privredi uzrokuje promene u selu. Ali dolazi i do povratnih uticaja naselja i promena u njemu na promene u načinu privreñivanja seljakovog domaćinstva. Vukosavljević sve promene u selu posmatra kao mnogostruk istorijsko-kontinuitetan proces, a ne kao skokovite i nagle izmene organizacije dr. prostora čiji je on neposredni akter i kreator...134.. Funkcionisanje org. rada na selu se odvija u odreñenom skladu sa mogućnostima sela i sa seljakovim potrebama i potrebama njegovog domaćinstva.

6. Vukosavljević posmatra org. rada na selu kao racionalizaciju načina na koji seljak savladava haos prirodne stihije i oblikuje spontanitet seljakovog dr. života. Delatnost seljaka nije neracionalna, već je samo manje ili više racionalna kao što je to slučaj i sa delatnošću u industriji, uslugama i sl. Org. rada u svakoj vrsti podele rada je manje ili više

50

racionalna. Koliko će ona biti racionalna zavisi od potreba aktera i od njihovih mogućnosti da saznaju uslove pod kojim rade i žive svoj dr. život.

Vukosavljevićev generički pristup organizaciji rada na selu omogućio je da se sagledaju fundamentalni društveni odnosi i procesi koji uslovljavaju oblikovanje odgovarajućih organizacija rada. On je isticao i procesualnost organizacije rada na selu čime opovrgava stagnantnost organizacije rada na selu. Takoñe, on smatra da su organizacije rada na selu manje ili više svesni pokušaji seljaka da racionalno urede svoj rad i svoj način života i cilj joj je u potrebama seljaka, njegovog domaćinstva i sela i ona ima dublji društvenokulturni smisao za seljaka. Ta smisaonost organizacije rada na selu počiva na radnom i životnom iskustvu i umeću seljaka i njegove zajednice. Takvoj organizaciji rada odgovara svojinski sistem običajnosti više nego formalno-pravno regulisanje svojine na selu. Mnoge Vukosavljevićeve konstatacije nose prizvuk privrednog determinizma, ali on ne zanemaruje ni uticaje demografskih, geografskih, političkih, kulturnotradicijskih, istorijskih i psiholoških činilaca, kao ni uticaje porodice i drugih društvenih grupa i institucija na oblikovanje organizacije rada na selu i na seljakovo ponašanje u njima.

Vukosavljević naglašava da seljačko društvo vrlo vešto pod kontrolom drži svoju organizaciju i postepeno dopušta evolutivne izmene u njoj. Zbog toga je organizacija definisana ne samo nužnošću prirode i privrede, već i sociokulturnim činiocima.

34. TRADICIJSKA OSNOVA

MODERNIZACIJSKIH PROCESA SELJAKOVOG NAČINA PRIVREðIVANJA

Prepoznatljivost seljakove privrede ogleda se u njenom potrošačkom karakteru. Glavna odlika je proizvodnja za sopstvene potrebe. Seljak je i nalogodavac i nalogoprimac radnih zadataka, a priroda mu se nudi i kao predmet i kao sredstvo rada. Potošački karakter seljakove privrede, koji daje specifičan dr. izraz u vidu org. domaćinstva, neposredno je vidljiv i neosporan u naturalnom obliku privreñivanja. U robnonovčanom obliku privreñivaja priviña se da se gubi ta potrošačka crta seljakovog privreñivanja.

51

Vukosavljević razlikuje tri stepena privreñivanja seljaka: 1. ekstenzivni (i ekstraktivni),; 2. intenzivni; 3. tržišni. U ekstenzivnom obliku potpuno preovladava proizvodnja za potrebe potrošnje u

domaćinstvu; zatim, u intenzivnom načinu privreñivanja seljaka samo manji deo ostvarenog prevazilazi potrebe potrošnje u domaćinstvu; i, na kraju, u tržišnom načinu privreñivanja opstaje potreban manji deo za potrošnju u domaćinstvu, a veći deo ide na tržište.

Seljakova privreda nije statična, već je dinamična na specifičan način. Oslanjanje na tradiciju je uvek u manjem ili većem skladu sa vrednosnim orijentacijama uže ili šire dr. zajednice, a potreba da se u nju unesu odreñene inovacije najčešće je podstaknuta korisnošću koju od toga može da ima domaćinstvo. Seljak polako prelazi na tržišnu privredu zbog opreza koji je objektivno uslovljen..139.. Samo manji deo privrede može da se menja odjednom. Seljak nije konzervativan već oprezan. Specifičnost modernizacije seljakove privrede se ogleda u promišljenom spajanju nekih elemenata iz tradicionalnog načina rada sa potrebama seljaka koje nastaju pod uticajem razvoja podele rada i njoj odgovarajućeg načina organizovanja.

Modernizaciju treba shvatiti kao kulturnu podlogu društvenoistorijskih procesa. Ta podloga nosi kulturno obeležje „duha racionaliteta“. Modernizacija je složen kulturni sklop koji prožima dr. delatnosti i odnose, a na čijim osnovama se oblikuju specifične dr. tvorevine. Zbog toga se o procesu modernizacije može govoriti kao o četiri vrste meñusobno uslovljavajućih procesa, a to su: scijentifikacija, tehnizacija, formalizacija i institucionalizacija.

Scijentifikacija, kao modernizacijsko obeležje seljakove privrede, nastaje kao posledica unošenja naučnih saznanja u razne oblasti rada i života savremenih društava. Sa modernom naukom dolazi do potiskivanja korišćenja neposrednog iskustva seljaka u poslovanju u domaćinstvu. Upravo na primeru seljakove privrede može se dokazati da uplitanje nauke u dr. procese može dati bolje rezultate ukoliko se jače osloni na već iskristalisanu i u iskustvu profiltriranu racionalnost poslovanja. Ta „filtracija“ iskustva, svog i tuñeg, sa ciljem da se ostvari odgovarajuća korist a da se pri tome ne ugrozi sociokulturni integritet zajednice, predstavlja obeležje domaćinskog poslovanja. Osobenosti radnog iskustva seljaka sastoje se u tome što je on zna(o) da koristi zakone prirode, ne da bi joj se suprotstavio, već da bi uskladio svoj odnos sa njom. Savremena scijentifikacija seljakove privrede treba da vodi računa o već postignutom stepenu racionalnosti u njoj.

Tehnizaciju možemo odrediti kao tehnološku operacionalizaciju nauke, koja pruža mogućnost da se naučne zakonitosti primene u praksi....142...

52

Formalizacija nastaje kao izraz birokratizacije globalnih dr. procesa. Preterani normativizam i neuvažavanje osnovnih crta tradicionalnog normiranja načina rada i privreñivanja guši seljaka i ne dozvoljava mu da radi onako kako najbolje ume. Samo onaj stepen formalizacije koji se oslanja na usvajanja radnih normi u tradicionalnim obrascima kulture može biti delotvoran u modernizacijskim procesima. Seljak ispoljava oprez i u prihvatanju novih pravila rada, isto kao što iskazuje oprez u prihvatanju drugačijih vrsta rada.

Institucionalizacija seljakovog načina rada direktno proizlazi iz načina formalizacije. Organizacija seljačkih zadruga ili nekih drugih radnih kolektiva može da računa na svoju delotvornost samo ako uvažava osn. el. organizacije gazdinstva i domaćinstva. Gazd. i dom. su istorijski primeri trajnosti organizacije i njene otvorenosti za one sadržaje i načine rada koji proizlaze iz potreba članova organizacije.

35. KONTINUITET I PRIVREMENOST U

SELJAKOVOM RADU Ako se za seljakov rad može reći da ga obeležava raspetost izmeñu kontinuiteta

i privremenosti, onda se rad industrijskog radnika nalazi izmeñu serijske repetitivnosti i trenutne radoznalosti.

Zajedničke osobine su im: 1. Radno stvaralaštvo seljaka i radnika nastaje u toku samog

procesa rada, tj. stvaralačko bavljenje radom je sastavni deo rada kao procesa u kome se pribavljaju sredstva za život.

2. Vaninstitucionalnost...radno stvaralaštvo i seljaka i radnika nastaje izvan posebno odvojenog, institucionalno organizovanog i posebno plaćenog bavljenja radnim stvaralaštvom...

3. Prezren odnos prema manuelnom radu je posledica klasnog položaja njegovih aktera u društvu...

4. Veliki je udeo radnog iskustva u formiranju ličnosti stvaraoca...stvaraoci se prema svom znanju odnose ne kao prema

53

svojini već kako prema svojoj specifičnoj osobini koja se formirala u toku njihovog stasavnja u ličnost;

5. Radno stvaralaštvo seljaka i industrijskog radnika nosi jednu bitnu ličnu crtu stvaraoca, a to je svestranost, kao osobina koja se formira celovitošću tradicionalne kulture i udela opštih znanja koja se stiču uporedo sa profesionalnim obrazovanjem. Ta osobina ličnosti omogućava stvaraocu da ima uvid u celinu odgovarajućeg procesa rada, da taj proces rada drži pod svojom kontrolom i da se ne boji da u njega unosu izvesne promene;

6. Najčešće težak fizički i izvršilački rad seljaka i industrijskog radnika dovodi do premora; što deluje kao ozbiljna psihofiziološka prepreka njihovom brojnijem učešću u radnom stvaralaštvu;

Razlike: 1. Uticaj kolektiva i tradicionalizma na seljaka je veći nego na radnika.

Najveća teškoća seljaka-industrijskog radnika jeste da se oduči od mnogih radnih navika koje je stekao na selu;

2. Uticaj kolektivne svojine na seljakovo radno stvaralaštvo ogleda se u tome što veći značaj za seljaka stvaraoca ima ustaljena organizacija rada u takvom obliku svojine, koja doprinosi povećanju njegovog radnog morala...Dok se motivacija za rad seljaka nalazi, pre svega, u sigurnosti i ustaljenosti organizacije rada, dotle radnika na stvaralaštvo više podstiče preduzetništvo i mogućnost lične satisfakcijie u radu;

3. Radno stvaralaštvo seljaka je uslovljeno njegovom potrebom za efektivnošću, dok je tehničko stvaralaštvo radnika više uslovljeno njegovom potrebom za udobnošću...146..

4. Razni oblici radnog stvaralaštva bivaju na neki način dostupni javnosti, koja ih vrednuje, prihvata sa pohvalama ili ih odbacuje sa pokudama. U tom procesu dr. prihvatanja ostvarenja, vrednuje se i ličnost stvaraoca..i u okviru grupa....surenjivost je manje prisutna meñu seljacima nego meñu radnicima;

5. Kako radost stvaranja više dolazi do izražaja kod autonomnijih ličnosti, to je ona više izražena kod stvaralaca industrijski radnika nego kod seljaka. To je posledica kolektivnog karaktera seljakovog radnog stvaralaštva, dok je tehničko stvaralaštvo radnika više izraz individualnih napora da se ospolji zamisao koja se formirala prožimanjem njegovog radnog iskustva i obrazovanja.

54

Industrijski rad se ne stvara potpuno nanovo, već se neke osobenosti stvaralačog potencijala seljakovog rada nastavljaju i u industrijskom radu. Opstaje kontinuitet rada kao večiti uslov za opstanak čoveka, ali i manje ili više izraženi privremeni pokušaji da se unese lični stvaralački doprinos u taj kontinuitet.

36. OD INDUSTRIJSKOG KA USLUŽNOM RADU SKRIPTE:

- Jedan od ključnih problema postmodernih društava je masovno i trajno istiskivanje ljudi iz svakog rada ukidanjem zaposlenja za mnoge koji su radili i nezapošljavanjem mladih;

- Rifkin smatra da ova pojava proizlazi iz „produktivističkog“ odnosa vlasnika kapitala prema radu koji podstiču razvoj tehnologija rada i upravljanja da bi osigurali stalni rast proizodnje, sa što manje zaposlenih;

- ranije tehnološke inovacije industrijskog rada proizvodile su pomeranje radne snage iz primarnog u sekundarni sektor, pa u tercijarni sektor;

- informatičke tehnologije postale su ključne u 20. veku, one ne omogućavaju nova sektorska pomeranja radne snage već traže redukciju radne snage;

- rast zaposlenih sada se dešava u uskom sektoru znanja i preduzetništva, naučnicima, stručnjacima za razvoj novih tehnologija, taj sektor nove elite znanja ne može da primi one koji su postali suvišni u proizvodnji i administraciji, u delatnostima u primarnom, sekundarnom i tercijarnom sektoru;

- centralna podela je na one koji rade i one koji ne uspevaju da nañu posao; prvi bivaju sve bogatiji, uspešniji, moćniji, a drugi sve siromašniji, osujećeniji, nemoćni, ozlojeñeni; država za njih obezbeñuje odreñeni standard, ali oni su nezadovoljni kvalitetom života, prazninom besmislenog rada;

- kultura bezakonja, sive ekonomije, ljudi se otuñuju od društva i pravila; na delu su kontratrendovi..????

- netržišna zadovoljavanja mnogih potreba (u komunalnim uslugama, zdravstvu, obrazovaju, socijalnoj zaštiti) razni vidovi dobrovoljnog i neplaćenog rada u neprofitnim organizacijama;

55

- tu vrstu rada Rifkin naziva radom u trećem sektoru (rad u privatnom, tržišnom sektiru je rad u prvom, a rad u javnom sektoru je rad u drugom sektoru);

- umesto tržišne ekonomije uspostavlja se socijalna ekonomija koja funkcioniše prema drugačijim principima; tržišna ekonomija je utemeljena na principu produktivnosti, teži zameni ljuskih inputa mašinama, afirmiše rad koji donosi profit;

- socijalna ekonomija je zasnovana na uvažavanju ljudskih odnosa, osećanja ljudske bliskosti, bratstva, pomaganja, teži ljudskim kvalitetima koji se ne mogu ostvariti mašinama, vrednuje rad koji nije produktivan u tržišnom smislu – globalizacija socijalne ekonomije; sve su brojniji oni koji rade u trećem sektoru, bilo da su ostali bez zaposlenja u 1. ili 2. ili nisu ni imali posao;

- na delu je trend alternativnog angažovanja ljudi u razvijenijim društvima kroz dobrovoljni rad, delimično plaćen rad u nevladinim organizacijama, institucijama civilnog društva kroz hobi aktivnosti i druge vidove angažovanja;

- značajna su materijalna davanja savremene države blagostanja radi održavanja pristojnog života nezavisno od zaposlenosti;

- zato je razumljivo odsustvo ozbiljnih i masovnih protesta grañana uprkos visoke stope nezaposlenosti;

37. POSLEDICE MODERNOG UPRAVLJANJA

I TEHNOLOGIJE NA USLOVE RADA I STRUKTURALNE DRUŠTVENE PROCESE

SKRIPTE: - Nužna posledica upravljanja i tehnologije je smanjenje potražnje rada, a to izaziva rast produktivnosti rada; primena savremenih metoda upravljanja i tehnologije postaje praktična uz brži porast proizvodnje; porast produktivnosti neutrališe se porastom proizvodnje, te se zato zaposlenost u industrijskim granama ne smanjuje u apsolutnom smislu;

56

- Potražnja radne snage delimično zavisi od mehanizacije industrije koja zaposlene pretvara u suvišnu radnu snagu, osigurava se ponuda jeftine radne snage; - u 19. veku procenat zaposlenih radnika u industriji je varirao izmeñu 45 i 50%; odvajanjem zamisli od izvršenja dovodi do pojave velikog broja zaposlenih u administraciji (tehničko i uredsko osoblje); meñutim, taj porast se ne može ripisivati reorganizaciji proizvodnje i upotrebi velikih strojnih sistema...

38. INDUSTRIJSKI NAČIN RADA I EKOLOŠKE POSLEDICE

SKRIPTE....

39. UMEĆE TEHNIKE I STRUKTURA

VISOKOINDUSTRIJALIZOVANIH DRUŠTAVA: PARADIGMATIČNOST BREJVERMANOVOG STANOVIŠTA Ono što je posebno karakteristično za savremena društva, čiji osnovni okvir

egzistencije označava industrijska podela rada i (ekonomski) kapital-odnos, je uspon tehnike.

Rasprava o brejveramniji je teorijska valorizacija nekih ideja u soc. koje su nastale kao odjek i kritika teza američkog sociologa Harija Brejveramna koje je on izneo povodom istraživanja i objašnjenja umeća i kvalifikacije u procesima rada i uloge tehnologije u tim procesima, kao i njihovog uticaja na odnose klasa u dr. strukturi savremnog kapitalizma...150..70-ih i 80-ih godia...pristalice: marksistička struja..

Druga struja: kritičko argumentovano ispitivanje kako Brejvermanovih teza tako i same stvarnosti na koju se te teze odnose (Stark, Litler, Seleman, Vud, Li...).

Brejvermanija je posebno paradigmatična za soc. rada jer se uobličila u jedan specifičan referentni okvir za objašnjenje procesa rada i njihovog uticaja na strukturalne procese i odnose u savremenim kapitalističkim društvima.

57

NEKI IDEJNI OKVIR U NAUCI, ILI UŽOJ NAUČNOJ DISCIPLINI, JE PARADIGMATIČAN KADA JE ODREðENA TEORIJSKA ZAMISAO PRIHVAĆENA OD STRANE ODGOVARAJUĆE GRUPE NAUČNIKA, U OKVIRU KOJE SE NASTOJE PODSTAĆI SLIČNA ISTRAŽIVANJA, KAKO BI SE TA ZAMISAO UČVRSTILA ILI, EVENTUALNO, KRITIČKI ODBACILI ONI NJENI DELOVI KOJI NEMAJU ADEKVATNU ISKUSTVENU OSNOVU.

Za shvatanje paradigmatičnosti brejvermanije značajno je to što jedna grupa sociologa razvija svoja teorijska shvatanja uzimajući Brejvermanove istraživačke analize kao „uzoran primer“ za istraživanje procesa rada i uticaja tehnologije na odnose izmeñu klasa u savremenom kapitalističkom društvu. Paradigmatičnost je elementarni oblik prepoznatljivisti, u okviru odreñene grupe naučnika, nekog idejnog stanovišta, koje pretenduje da se uobliči u delove paradigme ili u jednu celovitu paradigmu naučne zajednice.

Suština Brejvermanovih teza se sastoji u dokazivanju: a) da je rad degradiran, zbog dekvalifikacije, tj. zbog potiskivanja umeća

radnika pod uticajem prevage tzv. naučnotehničke revolucije čiji su koreni začeti u tejlorizmu; a to se manifestuje u daljem gubitku kontrole rada u samom radnom procesu;

b) da se osobenosti naučnotehničke revolucije i birokratizacija rada šire i na neproizvodne sfere rada, tako da se ujednačava dr. položaj proizvodnih i neproizvodnih radnika, a to dovodi do značajnih strukturalnih promena u monopolističkom kapitalizmu koje se pre svega tiču daljeg podvajanja naredbodavnog i izvršilačkog rada;

c) da ubrzane tehničkotehnološke promene vode stvaranju tzv. rezervne armije rada (koja se u zvaničnim vladinim statistikama najčešće tretira kao „nezaposleni“ a pri tome se u tu kategoriju ne ubraja sve veći broj siromašnih), koji dovodi do sve većeg pritiska na tržište rada neproizvodnih delatnosti zbog njihove slabije mehanizovanosti i samim tim dovodi do degradacije i tih delatnosti u monopolističkom kapitalizmu.

Brejverman smatra da bi sociolozi trebali da se orijentišu na istraživanje potlačenih i obično ćutljivih delova društva, a ne da se umesto njih, često sindikalni organizatori, politički agitatori, iskusni revolucionari i policijski špijuni javljaju kao najoštroumniji tumači potreba i raspoloženja tih delova društva.

58

Osobenosti brejvermanije, u odnosu na Brejvermanove teze sastoje se u sledećem:

1) Degradacija rada u monopolističkom kapitalizmu ne može se dokazivati na osnovu navodne „dekvalifikacije rada“. Brejvermanova greška se sastoji u tome što on pojam umeća ne posmatra istorijski, pa ga otuda shvata isuviše uopšteno. On ne uviña da dekvalifikacija nekih poslova ne vodi dekvalifikaciji zaposlenih. Kvalifikacija je profesionalna aktivnost, koja se zasniva na radnom iskustvu i obrazovanju i daje mogućnost stvaralačkog delovanja u procesima rada...154...?????

2) U savremenim (demokratskim) društvima, organizacija rada i celine društva računa sa tom moći koja proizlazi iz savremenih radnih procesa, pa se odnosi izmeñu klasa (u strukturi društva) odvijaju ne samo na antagonistčkoj osnovi, već i u vidu neantagonističkih odnosa. Na tom demokratskom odnosu počiva „vitalnost“ kapitalizma.

3) „Rezervna armija rada jeste zakonitost kapitalističkog načina proizvodnje, ali je problematična Brejvermanova teza da se ona povećava...155...

40. „ONAUČAVANJE“ RADA I DRUŠTVENI PROGRES: KRITIČKA VALORIZACIJA SHVATANJA O NAUČNOTEHNIČKOJ REVOLUCIJI Tehnologija predstavlja jedinstvo predmeta, sredstava, veština, umeća i

postupaka kojima čovek deluje na prirodu i na druge ljude , sa ciljem da ih oblikuje prema utvrñenim zamislima. Pri tome, čovek na izvestan način saobražava i sebe zahtevima tehnologije i na taj način se tehnologija javlja kao posrednik izmeñu čoveka i prirode, i izmeñu pojedinaca, dr. grupa i celine društva. U savremenoj nauci preovladavaju dva odnosna pogleda na tehnologiju i njen uticaj na društvo. Jedno gledište posmatra tehnologiju kao nezavisnu, objektivno promenljivu koja uslovljava sve druge dr. promene. Drugo gledište smatra da je u tehnologiji sadržano jedinstvo objektivnih prirodno-naučnih zakonitosti i subjektivnih vrednosnih opredeljenja i interesnih očekivanja čoveka. Prirodno-naučna osobenost tehnologije proizlazi iz dve funkcije prirodnih nauka: (a) da otkrivaju i objašnjavaju pojave u prirodi, (b) da

59

utvrñuju mogućnosti i način praktične primene njihovih rezultata. Na taj način, nauka i njena tehnološka operacionalizacija postaju sastavni deo borbe čoveka sa oskudicom, a što tehnologiji daje bitno dr. obeležje....157.. Sa jedne strane se očekuje potpuna pasivizacija čoveka u odnosu na stvarnost tehnologije, a, sa druge, od njega se zahteva aktivizam u traženju najefikasnijih puteva da se pasivizacija ostvari. Prvo stanovište je prepoznatljivo kao teorija o naučnotehničkoj revoluciji, a drugo stanovište je proizašlo iz istraživanja sadržaja ljudskog rada.

Teorijska shvatanja o naučnotehničkoj (naučnotehnološkoj) revoluciji vide osnovni činilac dr. razvoja u modernom spoju nauke i tehnologije, a u već uobličenim društvenim strukturama najrazvijenijih zemalja sveta prepoznaju integrišuću moć tehnologije...158...

U tzv. teorijama o NTR prepoznaje se specifičan pristup istraživanju i objašnjenju odnosa izmeñu tehnologije i društva. Taj pristup je, u suštini, redukcionističi, jer previña da je dr. determinizam vrlo složen i da je odnos izmeñu tehnologije i društva oposredovan uticajima niza dr. i kulturnih činilaca, kao što su : tip podele rada, uticaji tržišta, osobenosti strukture konkretnih društava, tip modernizacije, uticaji tradicije i savremenih kulturnih vrednosti. Iz takvog redukcionističkog pristupa sledi i odgovarajuće naučno objašnjenje. Ono se iscrpljuje u ontologizaciji tehnologije i/ili njenoj ideologizaciji.

NTR se najčešće odreñuje kao pojava koja nastaje kao posledica naučnih otkrića i tehničkih pronalazaka ili kao posledica masovne upotreba nauke i tehnike u društvu. U shvatanjima o naučnotehnološkoj revoluciji determinišući uticaj nauke je redukovan na presudan uticaj prirodno-naučnog saznanja, odnosno na njegovu tehničkotehnološku operacionalizaciju. Iz tog ugla se gleda na saznajni doprinos društvenih nauka samo u sferi istraživanja dr. i ljudskih posledica NTR. Suštinska osobenost shvatanja o NTR je u tome što se dr. stvarnost u njima predstavljana pojednostavljan način i što se objašnjenje dr. stvarnosti zasniva na naučnotehnološkom determinizmu, uz zanemarivanje uticaja specifičnih dr. i kulturnih činilaca. Teorije o NTR ne uspevaju da objasne kako otkrića i izumi ulaze u masovnu upotrebu u društvu i kako se odreñeno naučnotehničko ostvarenje primenjuje u različitim tehničkotehnološkim i organizacionim celinama. Ove teorije ograničavaju pogled na savremeno dr. svodeći ga na objekat naučnika i vrhunskih tehničara. Očigledan je teorijski jaz u objašnjenjima odnosa izmeñu pokretača naučnih i tehničkotehnoloških promena i njihove masovne upotrebe u dr. praksi. Ova shvatanja su utilitarno-pragmatička i prema tome neadekvatna za objašnjenje totaliteta savremenih dr. procesa, kao i rada u okviru njih. Prenaglašavaju značaj obrazovanja za ukupne promene načina rada i za ukupne dr. promene. Shvatanja o NTR najčešće sadrže i

60

„recepte“ kako da se obrazuju oni pojedinci i grupe koji bi bili realizatori naučnih ideja u proizvodnoj sferi i drugim sferama društva.

Prva zabluda teorija o NTR se sastoji u ontologizaciji tehnologije, a druga zabluda se sastoji u ideologizaciji odnosa izmeñu tehnologije i dr. strukture. Suština te ideologizacije svodi se na uverenost da je tehnologija dr. i vrednosno neutralna i da se smisao savremenog načina života sastoji u tome da se on prilagodi tehnološkim promenama.

Brejverman smatra da savremena tehnologija, koja više ne počiva na tradicionalnim veštinama i umeću već na naučnom saznanju, sve više dovodi do podvajanja dr. strukture na one koji raspolažu kapitalom i kontrolišu proces rada i u čijoj su službi posednici naučnotehničkog znanja, sa jedne, i one koji raspolažu sa ograničenim umećem, sa druge. Na jednoj strani se koncentrišu naučna, stručna i tehnička znanja uprave, a na drugoj radnicima se ostavlja potpuno neodgovarajuće shvatanje umeća, kao što je rukovanje mašinama, ili nadgledanje njihovog rada i njihovo opsluživanje ili održavanje, a tome se prilagoñava sistem obrazovanja. Što se nauka više uključuje u radni proces , to radnik sve manje razume taj proces. Iz toga sledi da radnik može da ovlada materijalnom proizvodnjom ako stekne odgovarajuća naučna, konstruktorska i operativna znanja. Na taj način, Brejverman , kao i teoretičari NTR, u obrazovanju vidi izlaz iz zamršenog i protivrečnog dr. odnosa koji se uobličio pod uticajem tehnologije. Brejvermanov pristup je ponovo vratio industrijsku sociologiju u središte socioloških teorijskih rasprava.

Izvršni rad u velikoj meri zavisi od umeća i inteligencije radnika čak i u poodmaklim procesima dominacije naučnotehničkog znanja. To umeće je dovoljno veliko da može naneti štetu proizvodnji ili je sasvim onemogućiti ako uprava ne vodi računa o interesima radnika. Hofman: „onaučavanje“ proizvodnje je proces koji potvrñuje da hijerarhija odlučivanja u preduzeću i strukturi društva u potpunosti odgovaraju jednoj takvoj hijerarhiji tipova znanja, u kojoj, podreñeno znanje radnika i nadreñeno znanje uprave preduzeća – sa sve većim onaučavanjem proizvodnje – još više naginje ka nemoći odnosno moći, ka nekompetentnosti odnosno kompetentnsti delovanja...???????...169... Po Hofmanovom mišljenju, postoji najmanje 6 kanala kroz koje se probija umeće i znanje radnika kroz ljušturu tzv. naučne organizacije rada u savremenom kapitalizmu...170...prva ograničavajuća okolnost...???????.... veza izmeñu naučnotehničkog znanja i rešavanja složenih problema radnog procesa koji nastaju tokom funkcionisanja sredstava za rad, može se uspostaviti samo kroz iskustvo radnika. Iz nemogućnosti potpunog naučnotehničkog „onaučavnja“ proizvodnje, javlja se specifično znanje radnika koje uspostavlja unutrašnju vezu izmeñu projektovanog postrojenja i prilagoñavanja njegovog funkcionisanja konkretnim radnim situacijama.

61

Druga ograničavajuća okolnost, koja proizlazi iz naučnotehničkog organizovanja proizvodnje u kapitalizmu, povezana je sa ekonomičnošću i upotrebljivošću nekog tehničkog rešenja. Izmene i poboljšanja na tehnici i tehnologiji mogu nastati samo kao rezultat „pokušaja i pogreške“ onih radnika koji su najbliže praktičnom radu. Vlasnika kapitala to ništa ne košta , a može da mu donese dodatan profit. U tom slučaju „mali rad“ u industriji postaje faktor napretka.

Treća teškoća u „onaučavanja“ proizvodnje u kapitalizmu proizlazi iz nespremnosti kapitaliste da – zbog težnje za ekstraprofitom i zbog konkurencije – ulaže više sredstava u „neproduktivne“ troškove istraživanja...171...

Četvrta teškoća se sastoji u tome što se u kapitalizmu proizvode samo oni proizvodi za kojima postoji efektivna , tj. platežno sposobna tražnja, bez obzira da li iza nje stoji stvarna ili izmanipulisana potreba. U skladu sa tim, proizvodnja koristi samo onaj deo postojećih znanja koji je neophodan za proizvodnju traženih proizvoda...171...

Peta teškoća „onučavanja“ proizvodnje odnosi se na odreñene prepreke kojima pojedinačni privatni proizvoñači nastoje da spreče širenje naučnotehničkih novina koje su nastale u njihovoj oblasti. Znanje se pretvara i monopol...

Šesta teškoća sa kojom se suočava „onaučavajne“ proizvodnje u kapitalizmu odnosi se na težnju kapitala da utvrdi tzv. „naučnu organizaciju rada“...172...!!!!!????

41. KRITIČKA VALORIZACIJA BREJVERMANOVIH NALAZA O „DEGRADACIJI RADA“ OD STRANE BREJVERMANISTA Učesnici u debatama koje su se pojavile po objavljivajnu Brejvermanove knjige

„Rad i monopolistički kapital“, a koje su se odnosile na sagledavanje odnosa izmeñu tehnologije i dr. strukture, nazivaju se „brejvermanisti“.

Suštinu tih gledišta je izneo Stiven Vud u 5 značajnih upozorenja istraživačima odnosa tehnologije i dr. strukture: 1) neophodno je razlikovati problem tehničkotehnološkog razvoja od probelema odnosa tog razvoja i organizacije rada. Promene u tehnici i tehnologiji ne moraju da istovremeno izazivaju promene u organizaciji rada; 2) direktni efekti tenologije na org. rada ne moraju imati tejloristički izraz; 3)ali ne sme da se zanemaruje uticaj tehnologije; 4)Vrsta rada, org. rada i sociokulturne osobenosti radne sredine mogu da utiču na diferenciranu upotrebu

62

tehnologije; 5) treba izbegavati upotrebu opštih termina kao što su kolektivni rad, kolektivni radnik jer oni najčešće zamagljuju stvarni problem

Brejvermanova teza o „dekvalifikaciji rada“ u 20-om veku uticala je na sociologe da istražuju i razmotre problem veština, umeća u modernom društvu... Analizom tog problema i objašnjenjem njegovih uticaja na promene u sadržaju industrijskog rada dospelo se do razmatranja odnosa izmeñu promena u tehnologiji i njoj odgovarajućih veština, sa jedne, i strukture društva, sa druge. U debatama koje su se vodile povodom Brejvermanove teze, kritike Brejvermana su se kretale u dva pravca. Jedan pravac kritike se odnosio na prekomerno posvećivanje pažnje problemu upravljanja u procesima rada. Drugi pravac kritike se odnosi na Brejvermanovo povezivanje visoke kvalifikovanosti sa zanatlijama iz čega je nastala teza o dekvalifikaciji kao procesu opadanja stručnog upravljanja u procesima rada.

Zamerka Dejvida Starka odnosi se na to što Brejverman promene društvene strukture prikazuje kao posledicu prelaza od zanatske ka birokratskoj situaciji u proizvodnji, a pri tome ne daje jasno odreñenje zanatske tradicije. Birokratska situacija u proizvodnji ne nastaje naglo već se ona uspostavlja postepeno u vidu naučnog upravljanja i racionalizacije u širem smislu. Na taj način, racionalizacija suzbija i na kraju eleminiše zanatsku kontrolu radnog procesa, ali ne eliminiše potrebu za povećanom kvalifikacijom radnika. Naprotiv, kvalifikacija postaje važan činilac za zadobijanje posebnog mesta u radnom procesu. Medjutim, i Stark previña jednu bitnu činjenicu, a to je da, zahvaljujući konkretnim kvalifikacijskim znanjima i umeću radnici ipak zadržavaju odreñeni stepen kontrole u radnom procesu. Iz toga sledi da racionalizacija rada oličena u naučnom upravljanju nikada ne može da potpuno eliminiše izvorno umeće radnika u radnom procesu.

Promene u tehničkotehnološkom sadržaju rada nisu jednostavne, a njihov uticaj na strukturu društva nije direktivan i bez širih uporednih istraživanja ne može se tvrditi da čiste veštine u radničkoj klasi kao celini, opadaju ili rastu.

Prema mišljenju Lia meñu mnogim činiocima koji posreduju izmeñu veštine, umeća i (klasne) strukture društva najsloženiji su i najvažniji oni koji se odnose na tržište rada i procese koji odreñuju tržišnu vrednost rada. Ti činioci predstavljaju unutrašnju i spoljnu stranu tržišta rada i obuhvataju najmanje tri promenljive: 1) industrijske promene u tehnologiji, 2)periodične promene na tržištu, 3)profesionalne promene...167... Razvoj kapitalizma, počev od proste proizvodnje, preko manufakture i mašinskie proizvodnje, do savremenih automatizovanih sistema, pokazuje da su radnici povećavali stepen kontrole radnog procesa zahvaljujući vlastitom umeću i tehničkom znanju, bez obzira na to što se rad sve više od njih otuñivao. Periodične promene na tržištu više utiču na dekvalifikaciju radnika od industrijskih promena jer su im svi radnici podložni (recesija)...168... Neki posao može

63

biti degradiran, usled recesije ili promena u tehnici i tehnologiji ali to još ne znači da je došlo do degradacije umeća onoga koji je taj posao ranije obavljao. Taj može biti premešten na neko drugo mesto koje omogućava da on zadrži odgovarajuće stečeno umeće....168.. Li sa pravom ističe da dekvalifikacija poslova u nekom društvu nastaje više pod uticajem opštesistemskih ekonomskih činilaca (kao što je recesija) nego pod uticajem promena u tehnologiji proizvodnje...168.. Brejverman procese dekvalifikaacije rada posmatra kao inherentne kapitalističkom društvu, ali on prenaglašava uticaje industrijskih promena u tehnologiji na smanjivanje dr. potreba za kvalifikovanom radnom snagom...168. Najznačajnija primedba brejermanovom pristupu je u zanemarivanju specifičnog umeća proizvodnih radnika...169..

Litler i Seleman smatraju da su kapitalisti prinuñeni da uspostave odreñen stepen saradnje sa radnicima zbog toga što ih kapitalistički način proizvodnje prisiljava na stalne promene u procesu rada. Rame uz rame sa otporom radnika da se potčine stoji činjenica da radnici imaju interes za održavanje odnosa kapital-rad i za funkcionisanje kapitala koji omogućava njihovo zapošljavanje. Zbog toga se problem degradacije rada ne može razumeti samo analizom formalnih odnosa u procesu rada.. Pokušaji Brejvermana da utvrdi univerzalne osobine monopolističkog načina proizvodnje unutar radnih procesa ispuštaju iz vida tu činjenicu i u analizi su zapostavljeni uticaji činilaca izvan procesa rada kao što su uticaji porodice, škole i drugih neproizvodnih institucija, a posebno se iz vida gubi uticaj sindikata i njhiov otpor degradaciji rada. Uključivanje tih činilca u teorijsku analizu bi nametalo proučavanje odnosa izmeñu zaposlenih u procesima rada i na osnovu toga bi se moglo uvideti neosporna činjenica koja ukazuje da dr. diferencijacija unutar radničke klase ima veći uticaj na degradaciju i potčinjavanje te klase kapitalu nego što ima dekvalifikacija rada.

Sukobi izmeñu zaposlenih, o kojima Brejverman govori kao o sukobima izmeñu kvalifikovanih i nekvalifikovanih, imaju znatno sadržajniju dr. osnovu nego što je kvalifikacija..174.... Smisao zaposlenja se sastoji ne samo u težnji da se dobije i zadrži posao, već zaposleni imaju potrebu za zdravstvanim i socijalnim osiguranjem i samim tim stupaju u odnose sa državom i drugim dr. institucijama. Na taj način državna intervencija ulazi u radni proces i u mogućnosti je da utiče na njegovu kontrolu. Tu se moć države sučeljava sa sindikalnom moći zaposlenih.

Moć države, sindikata i tehnologije ispoljava se na različite načine u procesu rada, ali se njihov spoj najizrazitije vidi u težnji da zagospodare tim procesom, odnosno da sam rad stave pod svoju kontrolu....174... Moć radnika je sadržana u njihovom umeću, veštinama i znanju, koje im daje mogućnost da sadržaj procesa rada drže pod svojom kontrolom.. U „klasnim borbama“ izmeñu radnika i vlasnika kapitala u sukobu se nalaze dve vrste aktera, od kojih jedan svoju moć crpi iz dr.-

64

institucionalizovane forme vladanja, a drugi iz sadržaja rada... Izvesna sloboda delovanja radnika u procesu rada je uslovljena i stvarnim interesom uprave i vlasnika kapitala koji je pre svega akumulacija kapitala, a ne kontrola po sebi. Taj interes sam po sebi osnažuje latentnu moć radnika u procesu rada. Latentna moć radnika može da bude izvor moći deprivirane klase koji ova može koristiti uvek kada se nañe u sukobu sa povlašćenom klasom. U tom sukobu postaje vidljivo kako latentna moć radnika utiče, ne samo na odnose u radnom procesu, već i na odnose u globalnom društvu i na smerove njegovog razvoja.

Nastojanje Brejvermana da objasni da se ceo proizvodni proces u monopolističkom kapitalizmu može organizovati bez obzira na tradicionalne veštine i umeće, nemaju stvarnu osnovu. Veštine, umeće, znanje opstaju u radu i pored nastojanja udružene moći menadžera, države i tehnologije da se te osobine zaposlenih stave pod njihovu kontrolu, da se ograniče i apsorbuju. Na taj način se veštine, umeća i znanja u radu javljaju kao značajan činilac, pored organizovane političke akcije, koji daje stvarnu moć formalno podčinjenim akterima u strukturi društva. O toj moći danas uveliko vodi računa i država i vlasnici kapitala. Ta moć je stvarna i samim tim što je stvarna ona mora biti predmet sociološkog objašnjanja..Bez uključivanja tih činilaca, analiza odnosa klasa u dr. strukturi ostaje nedovoljno teorijski utemeljena..

42. DOPRINOS BREJVERMANISTA

RAZUMEVANJU DRUŠTVENA MOĆI AKTERA RADA U SAVREMENOM KAPITALIZMU

Brejvermanisti su ukazali na neke nove aspekte moguće analize strukture savremenih društava, imajući pre svega u vidu razumevanje dr. moći aktera u njima.

Prvo, pojam klasa u sociologiji ne može se posmatrati kao nepromenljiv element dr. strukture već kao jedan protivrečan proces. Procesualnost je posledica osobenosti rada u kapitalističkom društvu. Kapitalizam – kao specifičan spoj tehnoloških postupaka, organizacije i načina rada, shvatanja i navika – je takav istorijski oblik dr. života u kome deluje „sistem uzajamnog vučenja naviše“, kao osnovni oblik rada i delovanja pojedinaca i grupa (klasa) u njemu.

Drugo, odnosi meñu klasama nisu uvek antagonistički, već mogu biti i saradnički. Posmatranje meñuklasnih odnosa kao isključivo antagonističkih zasniva se

65

na posmatranju podele rada u sferi naredbodavnog i izvršnog rada...sva moć je skoncentrisana u rukama upravljačke klase...to je jednostrano posmatranje meñuklasnih odnosa jer odnosi meñu klasama mogu biti kako antagonistički tako i manje ili više saradnički, a to zavisi od osobenosti rada u klasnom društvu....U procesima rada u savremenom kapitalizmu otupljuje antagonistička oštrica izmeñu klasa, zbog toga što formalno nenadležni pripadnici klase koji obavljaju izvršilački rad raspolažu stvarnom moći kojom u izvesnoj meri neutrališu moć formalno nadležnih pripadnika klase koji obavljaju naredbodavni rad. Stvarna moć formalno potčinjene klase proizlazi iz kvalifikacijskih veština, umeća i znanja njenih pripadnika... Sociološko proučavanje stvarnih odnosa meñu klasama u strukturi društva mora da zahvati i onu dimenziju podele rada koja obuhvata relaciju repetitivni – stvaralački.

Treće, formalni položaj potčinjene klase nije samo posledica koncentrisanja i povećanja moći na strani povlašćene klase. Deprivirani položaj radničke klase nije posledica samo meñuklasnog, već i unutarklasnog odnosa jer i unutar same radničke klase postoji suprotnost interesa.

Četvrto, dejstvo tehnologije je dvojako: ona, sa jedne strane, nastoji da stabilizuje i produbi formalni antagonizam klasa, a, sa druge, potpomaže njihovoj saradnji. Antagonizovanju klasnog odnosa doprinosi sve veće odvajanje umnog i fizičkog rada u kome vlasnici kapitala i uprave nastoje da radnicima prepuštaju samo izvršilačke i manuelne funkcije u radu. Meñutim, kako znanja, veštine i specifično znanje rada predstavljaju deo tehnologije to se tehnologija istovremeno javlja i kao činilac saradnje, pregovaranja i uopšte racionalnog ureñenja odnosa izmeñu klasa. To nije neki filantropski već partnerski odnos učesnika u procesu rada. Reč je o tome da se formalizovana moć povlašćene klase sučeljava sa stvarnom moći deprivirane klase i da su one toga svesne i samim tim što postoji svest o interesima druge klase može se i uspostaviti partnerski odnos u kojem se usklañuju meñusobni interesi. Racionalizacija, kao kulturna podloga grañanskog društva, učinila je znatan prodor ureñivanju meñuklasnih odnosa. Relativna nezavisnost tehnologije od kapitala je oličena u umeću, vešinama i znanju rada. Pogled na tehnologiju je ukazao da je ona, sa jedne strane, jedinstvo stvaralačkih napora čoveka da saobražava stvarnost svojim potrebama, a sa druge, nastojanje dr. grupa da urede dr. život u skladu sa svojim parcijalnim interesima.

Peto, sociološke rasprave o umeću, veštini i znanju rada približile su klasno- konfliktni i društveno-integrtativni pristup strukturi društva.. Analiza odnosa klasa u kapitalističkom društvu je ukazala na žarišta odakle struje podsticaji za saradnjom, integracijom i evoluitivnim razvojem kapitalističkog društva..178... Ove analize

66

posmatraju strukturu savremenog društva kao dinamičan proces koji je inherentan dinamici kapitalizma....179....

Šesto, sociološke rasprave o umeću , kvalifikacijskim veštinama i znanju rada ponovo su aktualizovale uvažavanje soc. rada u opšteteorijskim sociološkim analizama strukture društva.

43.DRUŠTVENE POTREBE I SISTEMSKA OGRANIČENJA RAZVOJA NAUKE U NAŠEM DRUŠTVU

Potrebe dr. zajednice za oblicima naučnog saznanja postoje kao potencijalne, jer potrebe za ekonomskim samoodržanjem i razvojem , za uspostavljanjem integrativnog odnosa meñu članovima, kao i za relativno celovitim objašnjenjem prirode i društva, dr. zajednica može da ostavri i na neracionalan pa i iracionalan način, uz upotrebu fizičke i duhovne prinude. Neracionalan i iracionalan način zadovoljenja osnovnih potreba održanja i razvoja dr. zajednice, osobito ako je vremenski dugotrajan, predstavlja temeljno sistemsko ograničenje dr. osnove razvoja nauke koje je teško prevladati pojedinačnim i parcijalnim naporima užih delova dr. zajednice ma koliko ona bila izražena i intenzivna. Načini zadovoljenja osnovnih potreba dr. zajednice zavise od karaktera odnosa u procesu proizvodnje, od karaktera meñusobnih odnosa članova dr. zajednice i karaktera odnosa izmeñu pojedinaca i društva kao kolektiva. Demokratski odnosi u procesu proizvodnje i meñusobnim odnosima meñu članovima dr. zajednice predstavljaju najpovoljniju osnovu za razvoj nauke, jer dr. zajednicu primoravaju da traga za takvim rešenjima svojih osnovnih potreba koja će biti u skladu sa interesima, ciljevima i potrebama članova svoje zajednice.

Ovim osnovnim potrebama za razvoj naučnog saznanja koje proizlaze iz dr. zajednice treba dodati imanentne naučne potrebe koje nauka stvara na odreñenom stepenu svog razvoja. Ostvarujući svoje dr. potrebe putem naučnog saznanja, dr. osnova postaje više naučna, a naučna osnova postaje više društvena. Svojim širenjem i razvojem nauka na odreñenom stepenu postaje dr. osnova, čime stvara neophodne sistemske pretpostavke za svoje nesmetano širenje, razvijanje i reprodukovanje prema svojim autonomnim zakonima.

U različitm periodima dr.ist. razvoja postojale su različite potrebe za naukom što je uslovljavalo njen neravnomeran razvoj (nije postojala u dr. u kojima je način

67

proizvodnje i dr. integracija bila zasnovana na vanekonomskoj prinudi). Tek sa nastajanjem kapitalizma i ekonomske prinude, raña se dr. potreba i opšte nastojanje da se dr. život zasnuje i organizuje na primeni rezultata naučnog saznanja što uslovljava procvat naučnog saznanja i to, pre svega, proivodno-tehničkog, a zatim dr.-integrativnog. Kapitalista neprestano traga za usavršavanjem postojećih i za otkrivanje novih metoda povećanja proizvodnosti rada. Okreće se naučnim saznanjima... Logikom vlastitog ekonomskog razvoja, kapitalizam je naučno saznanje ugradio kao osnovu svog dr.-ek. razvoja, čime je svoju proizvodnju učinio revolucionarnom i dinamičnom...323...soc.rada..

Socijalistički pokret, kao revolucionarni pokret, nije nastao u procesu proizvodnje niti je bio nosilac novog načina proizvodnje na kojem bi se gradili socijalistički produkcioni odnosi. On je bio usmeren, pre svega, na ukidanje postojećih klasnih i produkcionih odnosa, jer je pretpostavljao da će ukidanjem tih odnosa doći do novog socijalističkog načina proizvodnje i besklasnih odnosa. Kako je osnovna delatnost socijalističkog pokreta ideološko-politička, a ne ekonomska, time je ideološka politička delatnost postala razvojna osnova i načina proizvodnje i celokupnog dr. sistema. Potrebe za razvojem proizvodno-tehničkog znanja, prestale su da budu zahtev unutrašnjih proizvodnih zakona i postale stvar subjektivne svesti i subj. shvatanja značaja dr. i ekonomske uloge proizvodno-tehničkog znanja. Zahtevi funkciokratije za razvojem naučnog sistema i naučne proizvodnje su bili sredstvo za očuvanje njene vladavine društvom. Ukidanjem ekonomskih zakona, ona je ukinula ekonomsku samostalnost privrednog sistema i uspostavila svoju kontrolu nad dr. ek. uslovima i proizvodnim faktorima razvoja. Uništavanjem pretpostavki samostalnosti privrednog sistema uništena je i proizvodna potreba za razvojem nauke da bi kasnije bila vraćena kao kontrolisan sistem u proizvodnju. To se pokazalo nerealnim...

44. SOCIOLOŠKI PROBLEMI TEHNIČKO-TEHNOLOŠKOG STVARALAŠTVA U INDUSTRIJSKI SREDNJE RAZVIJENOM DRUŠTVU

SKRIPTE:

68

- Tehničko stvaralaštvo ne možemo smatrati prostim dodatkom naučnotehničkom stvaralaštvu. Ono postoji u stvarnosti i bez njega bi mnoga naučnotehnička otkrića imala vrlo ograničenu upotrebu u proizvodnim procesima...tip dr.ek. odnosa ne igra presudnu ulogiu...nastanak i razvoj tehničklog stvaralaštva uslovljen je stepenom dr.ek. i tehničkotehnološkog razvoja;

- Ratna shvatanja o naučno tehničkoj revoluciji ostavili su traga u društvenoj praksi (ravnodušnost i stvaralačko unapreñivanje;

- u tehn. stvaralaštvu prevladava eksperimentalna radoznalost radnika koja je uslovljena osobenostima dr. i tehničke podele rada, ali i u užegrupnim i opštim dr. činiocima;

- u ovom istraživanju 90% radnika je odgovorilo da su njihove stvaralačke mogućnosti utoliko manje koliko se tehnički proces usavršava;

- služe se metodom praktičnog pokušaja nego konstruktorskim...???? - projekat razvoja bivšeg YU dr. je u prvi plan isticao emancipatorsku

ulogu radničke klase i čoveka; pokretačka snaga nije u profitu već u potrebama čoveka za materijalnim i duhovnim dobrima i za samopotvrñivanju u društvu;

- dr, uslovi za razvoj tehnočkog stvaralaštva radnika u bivšoj YU nisu bili stimulativni; osnovni problem se sastoji što relatinvo intenizivan uvoz tehničko tehnoloških postrojenja nije prati i samostalno domaće usavršavanje tih postrojenja;

- obrazovanje radnika tahničkih stvaralaca i njihovo praktično iskustvo u radu sa tehnikom predstavljaju dva komplementarna uslova za bavljenje tehničkim stvaralaštvom;

- stepen naučnog znanja i iskustva utiče na obim i vrstu tehnilkog stvaralaštva; suština obrazovnih reformi srednjeg obrazovanja u bivšem YU društvu sastojala se u institucionalnoj promeni dužine pkolovanja, odreñivanju načina školovanja, prestrukturiranju naastavnih pravila i programa; u obrazovanju radnika za strruku u prvom periodu nije se pridavao značaj opštem obrazovanju već praktičnoj obuci; u drugom periodu se obrazovna reforma + opštestručni opšteobrazovni sadržaji; u trećem periodu obrazovanje se ograničaba na dve godine pozivnousmerenog obrazovanja sa manjim udelom praktičnog obrazoovanja;

- POGLEDAJ U KNJIZI!!!!!!!!

69

- sistem obrazovanja radnika za struku nije mogao da podstiče veći broj radnika za učešće u tehničkotehnološkom stvaralaštvu;

- radnic-tehnički stvaraoci saglasni su da je na njihovo opredeljenje za bavljenje tehničkim stvaralaštvom uticalo: dobro organizovano i usmeravano praktično obrazovanje, sistematsko opštestručno obrazovanje;

- najznačajniji oblici radnog iskustva su: 1) rad na više srodnih radnih mesta u proizvodnim radnim organizacijama; 2) rad na održavanju tehničkih ostrojenja; 3) rad u inostranstvu na savršenijim postrojenjima, 4) rad sa tehnikom i pre zaposlenja; 5)rad sa iskusnijim kolegama;

- tehničko stvaralaštvo radnika pripada neinstitucionalnom tipu tehničkog stvaralaštva...

- U KNJIZI!!!! - užedruštveni uslovi za nastanak i razvoj tehničkog stvaralaštva radnika

sadržani su u: stepenu izraženog sukoba tradicije i eksperimentalne radeoznalosti; u ličnim pobudama i podsticajima radnika tehničlkih stvaralaca;

45. POJAM, VRSTE I OBLICI TEHNIČKO-

TEHNOLOŠKOG STVARALAŠTVA - Tehničko stvaralaštvo radnika predstavlja novatorsku delatnost na

polju tehnike sa ciljem da se unapredi proces rada, izrade novi proizvodi ili da seolakša rad ljudi i da se ispolje i razviju osobene ličnosti stvaralaca. Adekvatnije je od pojma inovacija za označavanje složenih stvaralačkih aktivnosti čoveka na polju tehnike; pojam inovacija se upotrebljava u dvojakom smislu: (1) u sociologiji je to svako unošenje novina u postojeću kulturu oja deluje na razvijanje tradicionalnog sistema vrednosti; (2) u tehn.ekon. naukama gde se pod tim najčešće podrazumevaodreñeno tehničkotehnološko rešenje koje je primenjeno u proizvodnji i koje daje veće ekonomske efekte;??’

- teničko stvaralaštvo otklanja nedostatke inovacije i ukauje da na području tehnike nije sve repetitivno otuñenog karaktera već da tu postoji mogućnost stvaralčkog izražavanja čoveka;

70

- VRSTE: u knjizi i u skriti....

46. MOTIVACIJA ZA TEHNIČKO-TEHNOLOŠKO STVARALAŠTVO I KNJIGA I SKRIPTA....

47. ULOGA TEHNIČKE INTELIGENCIJE U PROCESIMA RADA

SKRIPTE: Stavaralaštvo je diferenti specifica pojma „tehnička inteligencija“...u tak pojam svrstavamo, pored naučnika i radnike, tehničare i inženjere koji se bave tehničkim stvaralaštvom.....neadekvatno je odreñenje pomoću stepena školske spreme....knigaaaa!!

48.ORGANIZOVAJE RADA: DRUŠTVENI (PRED)USLOVI NASTANKA I FUNKCIONISANJA

Organizacije rada su specifičan izraz organizacije dr. života ljudi. Organizacijama čovek uobličava svoj dr. život. Veličina i oblik tog prostora zavise od količine i kvaliteta rada, kojim se taj prostor prisvaja i oblikuje. Dr. prostor sačinjavaju, kako samo mesto na kome se svaki rad odvija, tako i sve one veze i odnosi izmeñu ljudi i dr. grupa, i izmeñu njih i sredstava rada, koji predstavljaju kulturnoistorijski okvir u kome je moguć dr. život čoveka. Svaki rad u dr. prostoru je manje ili više ureñen na osnovu odg. pravila, a što znači da je organizovan na odgovarajući način. Proces oblikovanja dr. prostora i njegovog prilagoñavanja čovekovim potrebama odvija se u vremenu i tako se može konstatovati da organizacije rada imaju svoju prošlost, sadašnjost i budućnost.

71

Savremene organizacije rada se nalaze u ambivalentnoj situaciji: izmeñu težnje za autonomijom i humanizacijom, sa jedne strane, i heteronomije i centralizacije gigantskih sistema, sa druge. Nastajanje organizacija budućnosti će odlikovati 3P: prilagodljivost, promenljivost i privremenost. Do te fleksibilnosti organizacija dolazi zbog njihovog sve većeg preplitanja sa dr. prostorom u kome deluju. ..216..

Pod uticajem organizacija dolazi do iščezavanja značaja srodničkih, teritorijalnih i tradicionalnih zajednica i do njihovog preobražaja u organizacije. Organizacije postaju središnje polje delovaja čoveka i u radnom i u vanradnom vremenu. One čak i diktiraju vreme i način zadovoljavanja nekih osnovnih potreba. Središnje pitanje : kakva organizacija omogućava da se savlada haos društvene kompleksnosti a da se pri tome očuva mogućnost stvaralačkog aktivizma i slobode čoveka u njoj.

Prema Baumanovom mišljenju, pojava organizacija proizlazi iz dva opštedr. uslova: 1. nastanka takve dr. podele rada koja deli i usitnjava celoviti proces grupnog zadvoljavanja potreba zajednice, a što dovodi do nastanka aktivnosti koje se koncentrišu oko posebno formulisanih ciljeva i njima su podreñene; 2. u društvu je došlo do raspada celovite delatnosti pojedinaca na posebne i izdvojene uloge, pomoću kojih čovek izvršava delimične zadatke u okviru raznih delatnosti. Pored navedena dva opštedruštvena uslova moraju da budu zadovoljeni i neki dopunski uslovi kako bi obavljanje neke dr. aktivnosti imalo organizacijske osobine:

1. obavljanje nekih aktivnosti u okviru trajnih kolektiva a ne u grupama koje se formiraju radi izvršavanja nekih delimičnih zadataka.

2. funkcionisanje tih kolektiva nije vezano za konkretne ljude već za uloge koje oni zauzimaju u sistemu raspodele funkcija u radu, a što organizaciji daje njeno drugo specifično obeležje – smenjivost njenih članova;

3. delovanje kolektiva, da bi se postigli ciljevi koje im je društvo odredilo, zahteva usaglašavanje ponašanja ljudi koji ispunjavaju svoje uloge u toku radnih aktivnosti, a za to je potrebna koordinacija;

4. mogućnosti koordinacije u tim kolektivima zavise od uticaja i moći pojedinih dr. grupa koje nastaju u toku obavljanja konkretnih zadataka, a što uslovljava potrebu upravljanja procesima i ljudima koji izvršavaju te zadatke;

5. svako upravljanje se završava donošenjem odluka, a to se odvija po manje ili više vidljivoj strukturi odlučivanja.

72

Osnova organizacije su norme....219...Cilj normi je da se što je moguće racionalnije uredi ljudsko delovanje tako da ono bude što uspešnije, posmatrano sa stanovišta prethodno projektovanih ljudskoh zamisli. Koliko će ta zamisao biti racionalna, zavisi od raspoloživih saznanja odreñene dr. zajednice kao i od mogućnosti konkretnog društva da kritički vrednuje ciljeve vlastitog razvoja. Tehničke norme upućuju čoveka na to kako treba raditi u okviru datih prirodnih uslova, dok ga dr. norme upućuju na to šta treba raditi da bi zadovoljio individualne ili grupne interese u okviru odreñene dr. zajednice. Na osnovama dr. normi nastaje dr. organizacija, a na osnovama tehničkih normi nastaje čitav niz parcijalnih tehničkih organizacija..220..One se prepliću... Soc. rada ne posmatra dr. organizaciju kao izdvojenu dr. činjenicu, već kao sastavni deo uspešnog čovekovog dr. delanja i posebno uspešne proizvodnje materijalnih i duhovnih vrednosti. Soc. rada utvrñuje i objašnjava meñusobnu uslovljenost organizacije rada i drugih činilaca rada (predmeta i sredstava rada, sadržaja rada, odnosa u radu, potreba, vrendosti i normi), kao i meñusobni uticaj org. rada i strukturalno-razvojnih činilaca društva. Proučavanje org. rada nezavisno od konkretno istorijskog sadržaja rada ( koji je odreñen vrstom i stepenom razvoja odgovarajuće dr. podele rada), vodila su naučnu misao u dva redukcionističa objašnjenja: holistički formalizam (nesadržajno uopštavanje) i plitki empirizam. Holistički formalizam je takva orijentacija u proučavanju organizacije rada koja celinu rada posmatra, prvo, kao opštu, sveobuhvatnu i nezavisnu formu od koje zavise procesi , odnosi i oblici socijalnog grupisanja u radu, i drugo, kao stabilan sistem odnosa koji počiva na formalno utvrñenim pravilima funkcionisanja. Holistički formaliazm se zadržava na objašnjenjima sistema a ostale činioce preduzeća ne uzima u razmatranje. Plitki empirizam se zadržava na proučavanju pojedinih segmenata rada koje aktuelna dr. praksa nameće kao prioritetno polje naučnog objašnjavanja. Takav pristup ne uspeva da objasni, ne samo uslovljenost pojedinih segmenata rada društvenim i kulturnim procesima i odnosima, već najčešće ne uspeva ni da objasni meñusobnu uslovljenost pojedinih činilaca rada u okviru onog segmenta koji se uzima kao predmet anelize.

73

49. DRUŠTVENE DIMENZIJE I FUNKCIJE ORGANIZACIJE RADA

Radne organizacije su institucionalno organizovane celine unutar kojih se ostvaruje bilo koji vid radne delatnosti i to kao primarne i trajne delatnosti takve celine. To je institucionalno ureñeno mnoštvo ljudi i sredstava čije je delanje centrirano na proizvoñenje dr. korisnih dobara nužnih za svakodnevni život ljudi i gde je tzv. radni pogon ključni element organizacije. Sistemom radnih uloga mnoštvo ljudi se pretvara u organizovanu dr. grupu čije je delanje prevashodno ciljno-racionalno. Pripadanje radnoj organizaciji ne podrzumeva potpuno i neograničeno pripadanje čoveka datom socijalnom entitetu, već je to pripadanje samo po meri radne uloge, tako da je radni život čoveka samo jedna strana njegovog ukupnog življenja. Ljudi su sredstva kojima organizacije ostvaruju svoje ciljeve, ali i organizacije kojima pojedinci ostvaruju, više ili manje, svoje egzistencijalne i druge ciljeve. (ekonomske i neekonomske organizacije....78. Bolčić.... Uspostavljanje ma koje organizacije kao relativno trajnog aktera u dr. sferi koja je označena kao sfera rada, podrazumeva dr. izdvajanje izvesne delatnosti, utvrñivanje specifičnih ciljeva te delatnosti, te udruživanje izvesnih pojedinaca radi ostvarivanja tih ciljeva i njihovo organizovanje unutar odreñenih organizacijskih granica.

50. DRUŠTVENA I TEHNIČKA ORGANIZACIJA RADA: OKVIR ZA UMEĆE RADA SKRIPTE....

- Rad kao proces razmene materije izmeñu čoveka i prirode uvek je manje ili više organizovan; Prema Baumanovom mišljenju pojava organizacija rada proizlazi iz dva opštedr. uslova: 1) nastanak takve dr. podele rada koja deli i usitnjava celovit proces grupnog zadovoljavanja potreba zajednice; 2) u društvu je došlo do raspada celovite delatnosti pojedniaca na posebne i izdvojene uloge pomoću kojih čovek izvršava delimične zadatke;

74

- potrebni su neki specifični uslovi da bi obavljanje neke dr. aktivnosti imalo organizacijske osobine: 1) obavljanje odreñenih dr. aktivnosti mora da se odvija u okvirima trajnih kolektiva a ne u grupama koje nastaju radi jednokratnog izvršavanja nekih delimičnih zadataka; 2) funkcionisanje tih kolektiva nije vezano za konkretne ljude već za uloge koje oni obavljaju – smenjivost članova; 3) da bi kolektiv mogao da postoji mora da postoji kooordinacija za usaglašavanje; 4) potreba upravljanja procesima i ljudima; 5) svako upravljanje se završava donošenjem odluka, a to se odvija u hijerarhijskojo strukturi odlučivanja;

- u stvarnosti organizovanje kolektivne ljudske aktivnosti najčešće odstupa od teorijskog modela zbog različitog intenziteta ispoljavanja pojedinih osobina;

- osnova organizacije su norme koje nastaju kao rezultat svesnog, svrsishodnog čovekovog delovanja u prirodnim i kulturnoistorijskim uslovima; norme su deo kulture, njima čovek nastoji da uredi dr. odnos i da na taj način uspešno obavi neku delatnost; kada se nastoje urediti odnosi izmeñu ljudi i užih ili širih dr. grupa tada nastaju dr. norme;kada se nastoje urediti odnosi izmeñu čoveka i prirode tada nastaju tehničke norme – koje imaju za cilj da što racionalnije urede ljudsko delovanje – nastaju kao potreba ureñenja prirodnoistorijskog procesa u čijem je središtu čovek; tehničke norme upućuju na to kako treba raditi, a društvene šta treba raditi i stvaraju se u prirodnoistorijskom procesu izmeñu ljudi...

- Društvena i tehnička organizacija rada se prožimaju kao i norme ne mogu se posmatrati izolovano....razne organizacionoekon. nauke su glavnu preokupaciju usmerile na tehničke organizacije i zanemarili su njenu strukturalno razvojnu dr. suštinu....

- sociologija rada organizaciju rada ne posmatra kao izdvojenu društvenu činjenicu već kao sastavni deo čovekovog dr. delanja i posebno proizvodnje materijalnih i duhovnih vrednosti...soc. rada utvrñuje i objašnjava meñusobnu uslovljenost organizacije rada i drugih činilaca rada (predmeta i sredstava, sadržaja rada, ljudskih odnosa u radu, potreba i vrednosti) kao i meñusobni uticaj organizacije rada i strukturalno razvojnih činilaca društva;

- teorijski pristup socijalnoj organizaciji može biti valjan samo ako pruži odgovore na neka pitanja: 1) u kakvom su odnosu struktura preduzeća i tip organizacije preduzeća; 2)kako nastaju radne grupe u preduzeću i kakva je distribucija moći izmeñu njih, 3) kako se odvija proces rada i koji činioci na njega utiču; 4) kakvi se odnosi uspostavljaju izmeñu aktera rada; 5) na kojim vrednosnim prepostavkama se zasnivaju procesi rada i odnosi u radu; 6) gde je granica nužnosti rada;

- proučavanje organizacije rada nezavisno od istorijskog sadržaja rada vodila su naučnu misao u dva redukcionistička objašnjenja: HOLISTIČKI FORMALIZAM: celinu rada posmatra kao opštu, sveobuhvatnu i nezavisnu formu od koje zavise procesi, odnosi i oblici socijalnog grupisanja i drugo kako stabilan sistem odnosa koji počiva na

75

formalno utvrñenim normama funkcionisanja, zadržava se na objašnjenju sistema; PLITKI EMPIRIZAM: se zadržava na proučavanju pojedinih segmenata rada koje aktuelna dr. praksa nameće kao prioritet naučnog objašnjenja;

51.PREDUZEĆE KAO ISTORIJSKI OBLIK DR. ORGANIZACIJE RADA

Preduzeće je istorijski uslovljen oblik društvene organizacije rada. Ono je,

istovremeno, jedan oblik ekonomske aktivnosti i jedan od oblika rada. Kao organizacioni oblik ekonomskih aktivnosti preduzeće ima dr. funkciju da proizvodi materijalna dobra egzistencije ljudi ili da daje usluge. U tom smislu, zaposleni u nekom preduzeću angažuju se na ostvarivanju njegovih funkcija: proizvodnje, prodaje, kupovine, finansija. Pored toga, preduzeće predstavlja odgovarajući organizacioni oblik u kojem se odvija ljudski rad i način zadovoljavanja ljudskih potreba u posebnom, istorijski nastalom, tipu podele rada. Sociološki pristup proučavanju preduzeća ima istorijsku i funkcionalnu stranu. Istorijski gledano, nastanak peduzeća se vezuje za one periode razvoja društva koje obeležava prelaz sa manufakturnog na industrijski način rada, u okviru tržišnih, robnonovčanih odnosa. Zanatska i manufakturna radionica se zamenjuje fabrikom kao osnovnim proizvodnim središtem društva..

Odgovor na pitanje koji je osnovni cilj organizovanja ljudskog rada u obliku preduzeća pokušavaju da daju i ekonomisti i sociolozi...(maksimizacija profita, ostvarenje dominirajućeg položaja u odnosu na druga konkurentska preduzeća na tržištu..224..) Sociolozi kritikuju ekonomsko stanovište po kome je profit osnovni cilj preduzeća. Ekonomski pristup preduzeću sadrži sledeće nedostatke: to stanovište preduzeće polazeći od osnovne namere vlasnika kapitala i previña ili smatra manje bitnim one ciljeve preduzeća koje nameće radni kolektiv kao manje ili više organizovan sistem preduzeća.. Čovekov rad je oduvek bio organizovan u obliku preduzeća u početku u okviru porodice ili lokalne zajednice a sa pojavom kapitalizma, org. rada je istovremeno osnovni oblik u kome se odvija ne samo proces rada nego ujedno i proces oploñavanja kapitala. u društvima čiji je rad organizovan u porodičnim ili lokalnim zajednicama razmena se odvijala putem darivanja, a u društvima, čiji rad je organizovan u preduzećima razmena dobara se odvija putem robnonovčanih odnosa na tržištu. Preduzeće je trajna kooperacija ljudske zajednice u kojoj svaki pojedinac izvršava odreñenu ulogu, unoseći svoj rad u stvaranje proizvoda.

76

52. EMPIRIJSKO UVOðENJE SOCIOTEHNIČKIH SISTEMA

- saznanja o nedeterminističkim i podelom rada uslovljenim odnosima

izmeñu tehnologije i socijalne strukture podstakla je plansko oblikovanje sociotehničkih sistema;

- Herbst je u planiranju sociotehničkih sistema polazio od jednostavnog modela iz kojeg je uočljivo da socijalna struktura ima u radnom iskustvu središnje mesto; on je pokušavao da utvrdi da li je u okviru iste tehnologije moguće razviti različite socijalne sisteme;

- socijalna struktura radnog sistema se temelji na tehničkoj podeli rada; mogućnost uvoñenja različitih soc. sistema u uslovima iste tenologije se temelji na činjenici da je moguće slobodno oblikovati ove elemente radne okoline: 1= oblik i način podela radnih zadataka, raspored odgovornosti za radne zadatke, način nagrañivanja;

- osnovni problem pri oblikovanju sociotehničkih sistema nije samo podela zadataka, odgovornosti i plata, već oblikovanje kriterijuma po kojima bi se ta podela rada mogla izvoditi.....

- POGLEDAJ U SKRIPTI.....

53. SOCIJALNA ORGANIZACIJA PREDUZEĆA Socijalna organizacija preduzeća je manje ili više prisutna, ciljno utvrñena i

relativno trajna struktura formalizovanih odnosa izmeñu pojedinaca, dr. grupa i globalnog društva, u okviru datih prirodnih, tehničkotehnoloških i drugih kulturnih uslova. Cilj socijalne organizacije preduzeća je: a) ostvarivanje uspešne kombinacije ljudskog i tehničkog činioca rada (proizvodnje); b)ostvarivanje uspešne komunikacije meñu ljudima u grupama i izmeñu grupa; c) uspostavljanje odnosa moći u organizaciji rada analogno odnosima moći u društvu. Socijalnu org. preduzeća sačinjavaju relativno trajni meñuljudski i društveni odnosi koji mogu biti odnosi izmeñu pojedinaca u odreñenoj grupi, ili izmeñu pojedinaca iz različitih dr. grupa u preduzeću, zatim odnosi izmeñu grupa i odnosi izmeñu radnog kolektiva i globalnog društva. Postojanje više grupa u preduzeću nam govori o tome da je u njemu izvršena formalna i neformalna diferencijacija, u kojoj svaka od grupa ima neke specifične ciljeve koje nastoji da

77

ostvari. Položaj pojedinaca u nekoj grupi ili radnom kolektivu uslovljen je ulogom koju on vrši u tehničkoj podeli rada i funkcijom njegove aktivnosti u celini preduzeća. Položaj neke grupe u preduzeću je uslovljen stepenom saglasnosti njene manifestne ili latentne saglasnosti sa utvrñenim ciljevima organizacije. Dalje, položaj pojedinaca je uslovljen i njegovim klasno-slojnim položajem u globalnom društvu i osobenostima društvene, a posebno tehničke, podele rada u okviru koje se odvijaju interpersonalni odnosi i odnosi grupa meñusobno.

U zavisnosti od toga koji tip interpersonalnih i dr. odnosa odreñuje položaj pojedinaca i dr. grupa u radnom kolektivu i globalnom društvu, razlikujemo sledeće grupe u preduzeću:

1. organizaciono-funkcionalne: one grupe koje sačinjavaju pojedinci koji obavljaju delatnosti na takav način da to doprinosi ostvarivanju neke specifične funkcije u celini preduzeća.

2. socio-profesionalne i/ili socio-ekonomske: njima pojedinci pripadaju na osnovu kvalifikacije (profesije) ili na osnovu visine prihoda koji ostvaruju za uloženi rad.

3. primarne ili neformalne: sačinjavaju ih svi oni pojedinci koji uspostavljaju takve interpersonalne neformalne odnose koji su karakteristični za jednu grupu.

Sve vrste grupa su meñusobno isprepletane. Formalna organizacija i odnosi u njoj su skoro uvek oposredovani neformalnom organizacijom i odnosima u njoj, kao i odnosima izmeñu pojedinih segmenata formalne i neformalne organizacije. Na taj način se preduzeće javlja kao polje dr.sukoba i saradnje koji mogu da stabilizuju ili destabilizuju njegovu strukturu i koji manje ili više doprinose ostvarenju osnovnog cilja preduzeća ili, pak, njegovoj izmeni.

Da li će i u kojoj meri pojedinci i dr. grupe u preduzeću, ili radni kolektiv u celini doprinositi ostvarivanju osnovnog cilja preduzeća zavisi od procesa i odnosa u njemu. Pored tehničkotehnoloških procesa, koji su uslovljeni prirodnim uslovima i racionalno-saznajnim činocima, u njemu deluju i dr. procesi koji se odvijaju u vidu: komunikacija, upravljanja, rukovoñenja, odlučivanja i kontrole. Od svih dr. odnosa najznačajniji su odnosi moći, statusa i ugleda. Odnosi vlasti i svojinski odnosi su samo poseban vid tih odnosa. Dr. procesi i dr. odnosi u preduzeću su, na odreñen način, oposredovani kulturnim sadržajima. Kulturne vrednosti i aspiracije, kojima se rukovode pojedinci u toku rada ili izvan rada, utiču kako na procese i odnose u radu tako i na njihov odnos prema ciljevima preduzeća....234....

Osnovni kriterijum za procenjivanje tehnoekonomske efikasnosti je profit, a za socio-ekonomsku efikasnost je postignuti stepen dr. jednakosti i u vezi sa tim dr. solidarnosti. Rešenje ove, naizgled, nesavladive protivrečnosti (profit ili jednakost) se nalazi u procenjivanju smisla efikasnosti sa stanovišta slobode, tj. sa

78

stanovišta postignutog stepena neotuñenog, stvaralačkog delovanja čoveka u radu i izvan rada.

54. FUNKCIONISANJE ORGANIZACIJE RADA: ODNOSI IZMEðU FORMALNE I NEFORMALNE

ORGANIZACIJE RADA

Šta je struktura?...84. Bolčić Formalna strukutura organizacije : osnivačkim aktom (statutom, pravilima

organizacije) utvrñuju se delovi iz kojih je sastavljena organizacija, odnosi meñu datim elementima, načini povezivanja delova u celinu, kao i način menjanja strukture. Po Robinsu, ono što uspostavlja strukturu organizacije, pa i karakteriše njenu socijalnu osobenost jeste:

1. specijalizovanost rada tj. stepen u kome su zadaci organizacije izdeljeni u zasebne poslove;

2. departamentalizacija tj. osnove i vidovi grupisanja poslova u organizaciji;

3. lanac nareñivanja – neprekinuta linija nadležnosti koja ide od vrha organizacije do njenog najnižeg ešalona i čime se razjašnjava ko kome podnosi izveštaje;

4. raspon kontrole tj, broj podreñenih datom rukovodiocu koje on može efikasno i delotvorno usmeravati;

5. sistem odlučivanja tj. stepen koncentracije odlučivanja na jednom mestu u organizaciji;

Formalne strukture organizacije iskazuju funkcije (specifične poslove) i organizacijske delove gde se te funkcije ostvaruju. Tzv. organigram je slikovit prikaz formalne strukture radne organizacije. Uočavaju se glavne funkcionalne celine (zavisno od konkretne delatnosti organizacije) npr, proizvodne jedinice, finansijske jedinice, administrativno-upravne jedinice... Nazivi jedinica mogu biti sektori, pogoni, odeljenja, službe, itd.

A.Fajol je organizacije video kao celine sa delovima više osnovnih funkcija: tehničkom, komercijalnom, računovodstvenom, finansijskom, sigurnosnom, upravno-administrativnom....85..86..

Uloge u radnim organizacijama mogu biti funkcionalne – upravne, tehničke, administrativne, operativne, vodeće, pomoćne, a mogu biti i specifično-profesionalne –

79

po zanimanjima. Na bazi funkcionalnih uloga nastaju socio-funkcionalne grupe, a na bazi zanimanja socio-profesionalne grupe kao delovi socijalne strukture radne organizacije.

Položaji ljudi u radnoj organizaciji ishode iz formalnog organizacijskog poretka, ali i iz mesta ljudi u globalnoj dr. organizaciji. Oni mogu biti naredbodavni i izvršni. Po mestu u organizacijskoj hijerarhiji mogu biti viši, srednji i niži, kao i položaji kontrole i kontrolisani položaji. Iz položaja u organizacijskoj strukturi mogu proizaći osobena dr. grupisanjana moćne i nemoćne grupe i na različite socio-ekonomske grupe sa obzirom na udeo i na osnovu učešća u raspodeli materijalnih naknada za rad u organizaciji.

Pošto struktura podrazumeva i odnose meñu elementima, formalne strukture radne organizacije se iskazuju kao linije duž kojih se uspostavljaju meñuzavisnost delova organizacije. L. Arvik je smatrao da se strukturisanje radne organizacije iskazuje: 1. kroz načine pvezivanja delova organizacije (koje može biti hijerarhijsko, funkcionalno i štapsko); 2. kroz načine ureñivanja odgovornosti – opštu, specifičnu i savetodavnu; 3. kroz način ispoljavanja vlasti, tj. kroz direktnu, indirektnu i predstavničku vlast.

Preovaladava uverenje da su moderne radne organizacije strukturisane kao hijerarhizovane grupe i da je princip hijerarhije osnovni i neizbežan princip u strukturisanju radnih organizacija.....87...

Svaka organizacija ima osobenu formalnu strukturu. Mogu se izdvojiti organizacije U–forme i M–forme. Organizacije U–forme (unified) su jedinstvene organizacije, sastavljene kao jedna osoba, vertikalno povezanih delova, sa funkcionalno čvrsto povezanim delovima za date osnovne funkcije – proizvodnju planiranje, snabdevanje inputima, prodaju, finansiranje i kontrolu. Organizacije M-forme (multidivisional) su kompleksne organizacije sa više relativno samostalnih filijala, sa izvesnim funkcijama za strateško objedinjavanje, recimo, u domenu osiguravanja finansija, razvojnih planova i slično i sa značajnom decentralizacijom u ostvarivanju ostalih funkcija. Ima nalaza o savremenom preoblikovanju organizacija U-forme u org. M-forme.

Neformalna struktura organizacije: dok je formalne struktura organizacije transparentna, neformalna struktura je manje vidljiva...

Osnovni element neformalne strukture organizacije su neformalne grupe. To su grupe koje povezuju ljude kao ličnosti , koje su u meñuličnim komunikacijama i imaju neke lične potrebe i interese radi čega se zbližavaju....88...

U modernim društvima (društvima robnonovčanih ekonomskih odnosa i pluralističke političke demokratije) organizacije, kao privrendi i politički (pod)sistemi, počivaju na manjem ili većem poštovanju važne normativne zabrane protiv direktne

80

zamene svojine i novca za moć. Koliko će ta zabrana biti poštovana u odreñenom društvu zavisi od njegove modernosti.

Orgnizacije, za Lumana, nisu jednostavno (pod)sistemi formalizovanih veza, već organizovani društveni sistemi, koji nastaju dr. diferencijacijom u čijoj osnovi se nalazi odgovarajuća podela rada. Specifičnost moći u organizaciji, u odnosu na političku moć u globalnom društvu, sastoji se u tome što složeni dr. odnosi meñu akterima u organizaciji dopuštaju genetičko vezivanje moći sa vlasništvom i novcem, iako je to sankcionisano zabranom na globalnopolitičkom nivou organizacije grañanskog društva. U tome Luman vidi suštinu odvajanja (otkopčavanja) organizacijske moći od globalnopolitičke moći.

Luman insistira na razlici izmeñu formalne organizacijske moći i faktičke moći u organizaciji. Formalna moć počiva na kompetenciji davanja službenih uputa koje moraju da poštuju članovi organizacije ukoliko neće da budu otpušteni. Faktička moć se znatno više odnosi na mogućnost uticanja na dodeljivanje uloga u organizaciji, odnosno na mogućnost rasporeñivanja zaposlenih na odgovarajuća radne mesta. Te dve vrstte moći su posledica postojanja dve vrste aktera u organizaciji. Prva vrsta aktera u organizaciji raspolažu onom moći koja izvire iz opštedruštvene, dok druga vrsta aktera raspolaže onom moći koja izvire iz tehničke podele rada u radnom procesu. Moć stvara protivmoć u organizaciji uvek onda kada se pred nosioce organizacijske moći postavljaju preveliki zahtevi, koje on objektivno ne može da ispuni u potpunosti...240..

Usložnjavanje radnih procesa i dr. odnosa u njima potpomaže razvoj faktičke moći. Faktička moć zaposlenih je u stvari neformalna moć. Formalno potčinjeni raspolažu onom moći koja proizlazi iz njihovih veština i umeća, kao personalnih osobina koje su vezane za njihovu ulogu u organizaciji, a pred čime formalno pretpostavljeni u velikoj meri ostaju nemoćni.

Porast moći, koji potčinjeni stiču u odnosu na pretpostavljene, dovodi do dr. odnosa u kome različite interesne grupe potčinjenih nastoje da meñusobno manifestuju svoju moć. Pokušaji pretpostavljenih u organizaciji da preuzmu funkciju izravnavanja i nagodbi meñu potčinjenima ne može da računa na veći uspeh, zbog bitno drugačijih osnova na kojima počiva njihova formalno-organizacijska moć. Tada na scenu stupa politička (opštedr.) moć, koja posreduje u organizacijskim sporovima...

81

56. MOĆ I ODGOVORNOST U ORGANIZACIJI

Moć je sposobnost aktera da izdejstvuje željeno delovanje drugog (drugih) aktera. Najčešće se povezuje sa uticajem, sa naglaskom na psihološkom delovanju aktera koje drugi akteri neposredno primećuju i na to reaguju. Važno je naglasiti razliku izmeñu moći i vlasti: vlast, odnosno autoritet je institucionalizovana dr. moć gde se odreñenim pravnim ili drugim institucionalnim pravilima daje pravo nekom akteru da traži, zahteva od drugih odreñeno postupanje i da primeni odgovarajuću prinudu da bi se postupilo po zahtevu onoga kome je data vlast. Vlast je normirana moć, omogućena, ali i ograničena pravilima vladanja. Vlast u radnim organizacijama se često naziva i autoritetom. Kada se autoritet razume kao institucionalizovana moć sa preciziranim domenom i legitimnim sredstvima za prisiljavanje onih nad kojima se moć primenjuje da joj se povinuju, onda se govori o moći kao o kontroli.

U radnim organizacijama više je primerena moć zasnovana na odnosima zavisnosti po osnovu materijalnih (ekonomskih) sredstava, kao i moć na osnovu komparativnih prednosti u stručnim znanjima i specifičnim talentima, nego moć na osnovu straha, pretnji od upotrebe fizičke prinude ili lične zavisnosti. U savremenim radnim organizacijama su primerenije ravnomernije i funkcionalnije strukturisane distribucije moći.

Društvena svakodnevica radnih organizacija u znaku je mnoštva oblika moći. O obliku moći govorimo sa stanovišta: -izvora ili osnove moći; -opsega, područja i intenziteta moći; -kombinacije dimenzija moći.

Najpre treba razlikovati moć prinude, utilitarnu moć i ubeñivačku moć....111....Bolčić... zatim treba razlikovati legitimnu i nelegitimnu moć...111...zatim sveobuhvatna i ograničena moć – na osnovu opsega....111...velika i mala moć – na osnovu intenziteta...112..totalna i difuzna moć i moć specifičnih stručnjaka (po opsegu ograničena, ali visokog intenziteta)....112.. neograničena moć, difuzna moć, funkcionlna moć i nemoć...112...Neograničena moć je, po pravilu, činilac pogoršavanja organizacijske efikasnosti, dok moć koja se funkcionlizuje i profesionalizuje ima tendenciju da podiže efikasnost organizacije i da otklanja neproduktivne konflikte u radnim organizacijama. Stanje nemoći snižava ljudski potencijal radnih organizacija, pa se i taj oblik moći nastoji prevladati različitim vidovima participacije zaposlenih.

Raspored moći u organizaciji se može označiti i kao struktura moći u organizaciji. Rasporedi moći mogu biti obeleženi relativnom količinom moći različitih aktera i sa tog stanovišta se govori o nejednakoj distribuciji moći kada je moć jednog

82

(jednih) izrazito veća ili manja od moći drugih aktera, i obrnuto, o uravnoteženoj distri buciji moći gde svi akteri imaju relativno jednake (ujednačene) količine moći.

S obzirom na princip rasporeñivanja moći, govorimo o funkcionalnoj distribuciji moći ( koja može biti više ili manje nejednaka), ako je raspodela moći odreñena ulogama i/ili formalnim funkcionalnim nadležnostima kao što je to slučaj u birokratskom ili profesionalnom modelu organizacije. Meñutim, moć je u organizaicjama često rasporeñena prema položajima, pa se proteže na sva područja delovanja onih aktera koji su podreñeni onome ko zauzima dati položaj. Tada se govori o statusnoj distribuciji moći – reč je o položajima vlasničkog karaktera, voñstvenim položajima, povremeno političkim, kao i etnički-religioznim položajima. Statusna distribucija moći nije nužno disfunkcionlna, već se o njenoj disfunkcionlnosti može govoriti tek kada je njena funkcija jedino u reprodukovanju date strukture moći i očuvanja privilegija vezanih za odreñene statuse. Statusna distribucija moći ima hijerarhijski karakter onda kada se vezuje za statuse koji su hijerarhijski rasporeñeni kao nadreñeni i podreñeni..Ako je moć skoncentrisana kod jednog aktera moći onda govorima o monocentričnoj distribuciji moći, a ako ima više značajnih aktera moći onda govorima o policcentričnoj distribuciji moći...Tipovi distribucije moći..114...Bolčić...tendencije u oblikovanju realnih distribucija moći...114...

Odnosi moći u modernim radnim organizacijama i dalje su uveliko zadati odnosima svojine i/ili sistemom ovlašćenja kojim se osigurava delovajne organizacije u skladu sa interesima njenih osnivača (vlasnika, države). To znači da se radi sticanja moći u radnim organizacijama prevashodno mora imati svojina nad osnovnim sredstvima organizacije i/ili da se moraju dobiti upravna ovlašćenja za odlučivanje o bitnim procesima u organizaciji. Na osnovu svojine i ovlašćenja koja iz toga slede, radne organizacije se kvalitativno dele na moćne i nemoćne segmente u organizaciji i time nastaju asimetrični odnosi moći....???115...postoje i drugi izvori moći, osim svojine, koji su u domenu delanja „nemoćnih“ radnika i kojima oni mogu sticati moć i time uticati na realnu strukturu moći u radnoj organizaciji (znanje, informacije, iskustva... – to su izvori koji generisu protivmoć)..116..???al pogledaj :-) akcije sticanja moći stvaranjem odnosa zavisnosti, i akcije čuvanja moći pomoću institucionalizacije odreñenih odnosa u organizaciji, zaobilaženjem institucionalnih aranžmana.....look...stvaranje koalicija..

Realne strukture moći radnih organizacija se pokazuju kao stabilizovani sistemi podeljenosti i suprotstavljanja radnog kolektiva i to na izvesnu dominantnu koaliciju i jednu ili više kontrakoalicija na koje se deli radni kolektiv.

upotreba moći...116..117..???? Svaki oblik moći je upotrebljiv za oblikovanje ponašanja ljudi, ali upotreba moći je uslovljena i specifičnim unutrašnjim svojstvima pojedinih oblika moći, kao i dr. kontekstom u kome dolazi do upotrebe moći...117..

83

Kako govori dosadašnja istorija, u ostvarivanju ekonomskih ciljeva, najprimerenija je upotreba utilitarne moći (po principu: imaćeš i ti koristi ako budeš radio korisno), u vidu materijalnog, novčanog ili sličnog nagrañivanja. U takvom, aranžmanu, podreñeni članovi organizacije imaju „instrumentalan“ odnos prema svom radu i organizacijskim poslovima, spremni da daju više od sebe ako i oni dobijaju više...118...meñu oblicima moći razlike se javljaju i s obzirom na brzinu izazivanja željenog ponašanja i intenzitet otpora koje prilikom upotrebe moći nastaju. Važna je i potrošljivost pojedinih oblika moći. Ali to nisu nužno svojstva samih oblika moći, već da je važan globalni dr. kontekst u kome se pribegava datom obliku moći. Osnovni oblici moći po kriterijumima upotrebljivosti su moć sile, moć novca, moć znanja i moć prijateljstva...119..

Efikasnost je ostvarivanje ciljeva organizacije...svaka org. ima unikatni, drugačiji cilj...efikasnost je dostizanje ciljeva gde se minimizuju utrošci a maksimizuju ishodi, dok bi efektivnost označavala samo proizvoñenje željenog ishoda...društveni ciljevi..izlazni (output) ciljevi..specifični proizvodni ciljevi...ciljevi organizacije kao sistema...izvedei ciljevi...121...

Ravnoteža moći i odgovornosti je jedan od bitnih uslova dugoročno stabilnog i efikasnog funkcionisanja radne organizacije. Problem odgovornosti se odnosi i na rukovodioce i na sve ostale članove organizacije. Rukovodioci su odgovorni za kvalitet i blagovremeno donošenje poslovnih odluka, dok su ostali zaposleni u organizaciji odgovorni za disciplinovan rad, odnosno za izvršavanje direktiva pretpostavljenih. U nekim organizacijama odgovornost imaju svi zaposleni i to se naziva kolektivnom odgovornošću.

Odgovornost u sferi rada je osobina pojedinca koja se iskazuje kao spremnost da se radna uloga ostvaruje na normativno predviñen način, kao svest pojedinca da će za svoje ponašanje biti podvrgnut odreñenoj sankciji, a može biti shvaćena i kao strukturalna osobina organizacije kojom se označava skup institucionalnih aranžmana za podvrgavanje sankcijama, nezavisno od toga kako se pojedinac subjektivno odnosi prema normama ponašanja i primeni sankcija. U proučavanjima odgovornosti sa stanovišta sociologije pre svega je uvažen ovaj strukturalni aspekt odgovornosti ili sistem odgovornosti u radnoj organizaciji koji obuhvata : subjekte odgovornosti, predmet odgovornosti, tip odgovornosti – vrste sankcija i svojstva sankcijskog subjekta....subjekti odgovornosti...125...

U savremenoj teoriji preduzetništva i organizacijskoj efikasnosti insistira se na čvrstoj vezi ekonomskog rizika i odgovornosti i time se obezbeñuje legitimitet prisvajanju ekonomskog dobitka. Rizik znači nesigurnost u vezi sa ekonomskim efektima uloženih sredstava, pa odgovornost ima primarno oblik materijalne odgovornosti...126..

84

....nosioci „sankcijske funkcije“...127... Mehanizam sankcionisanja ima više elemenata: formalne (institucionalne) i neformalne subjekte sankcija, specifičnost sankcija, verovatnoću primene sankcije, delotvornost sankcija i strogost normi...127.....128...

Razradom sistema odgovornosti, kao strukturaknog svojstva organizacije, moguće je ostvariti vitalnost i efikasnost radnih organizacija i u uslovima značajnih globalnih dr. poremećaja. Tako formirane organizacije imaju širok prostor za kreativno, ali istovremeno i za razumno rizično, odgovorno delanje svih članova date organizacije.

...iz skripti: odgovornost je osnovni kompozicioni princip, odnosno integrativni model, uslov i pokazatelj socijalizacije moći, autoriteta i vlasti...odgovornost je osobina čovekove delatnosti; definiše se kao čin koji se sastoji u tome da se neko može pozvati da odgovara za neko delo ili kao stanje podvrgnutosti sankciji neke norme; drugi autori definišu odgovornost kao ličnu osobinu i moralnu odluku i ne shvataju odgovornost kao strukturalnu osobinu čovekove delatnosti i zato govore o odgovornom licu – odgovorno je ono lice koje je spremno da snosi posledice svog ponašanja; Prvo shvatanje je karakteristično za pravnike i sociologe koji u odgovornosti vide strukturnu varijablu, dok je drugo shvatanje karakteristično za psihologe i etičare koji u odgovornosti vide personalni atribut; zajedničko im je poistovećivanja lica sa njegovom delatnošću;

...tip odgovornosti zavisi od strukture interesa koji preovladavaju u grupi i od tipa interakcija koji se oblikuju uz date strukture interesa; kada su interesi isti, interakcija je kooperacija a odgovornost je kolektivna; kada su interesi različiti, interakcija je takmičenje a odgovornost je ugovorna; kada su interesi suprotni, interakcija su konflikti a odgovornost je hijerarhijska; ova tri tipa se meñusobno ne isključuju; podela rada i nejednaka distribucija moći i dohotka rañaju različite pa i sasvim suprotne interese meñu članovima radnog kolektiva; optimalni tip odgovornosti je ugovorna odgovornost;

57. LOBIJI I KLIKE U ORGANIZACIJI

-Radne organizacije imaju dvostruku strukturu – formalnu i neformalnu koja je često u protivstavu datoj formalnoj strukturi; -neformalna struktura je manje i teže vidljiva, pa je valja otkrivati izučavanjem i pažljivim istraživanjem;

85

-sociologija rada je svoj početak obeležila otkrivanjem ove neformalne strukture preduzeća (Mejo), otkrivanjem neformalnih grupisanja; -neformalne grupe su osnovni element neformalne strukture, one povezuju ljude kao ličnosti koje su u meñuličnim komunikacijama i imaju neke lične potrebe radi čega se zbližavaju; sistem bliskosti može biti različiit od čvrste emotivne vezanosti do instrumentalne vezanosti; pripadanost neformalnoj grupi onekad može biti i skrivana; ali pogeršno je neformalnim grupama pripisivati samo antiorganizacijsku i remetilačku aktivnost; -KLIKE su neformalne grupe čvrsto povezanih pojedinaca, ponekad tajnovite koje deluju protiv vladajućeg poretka u organizaciji; -povezivanjem više neformalnih grupa stvaraju se neformalne koalicije i one su obično interesima povezane grupacije u organizaciji heterogenog socijalnog sastava: -neformalnoj strukturi pripadaju i osobeni načini povezivanja onih koji čine neformalne grupe u vidu neformalnih mreža za komuniciranje, neformalne hijerarhije gde se uočavaju neformalni lideri, akteri sa različitom realnom moći u organizaciji; postoji i shvatanje da neformalna str. nastaje kao reakcija na strogost i krutost formalne organizacije rada; -to su često interesno oblikovane grupe stvorene radi zaštite odreñenih interesa koje organizacije mogu ugrožavati; smer, način i trajnost delovanja nekog vida neformalnog strukturisanja zavisi od niza dr. okolonosti; -za interesne grupe često se koristi naziv LOBI; prve interesne grupe u SAD počele su sa svojom delatnošću tako što su njihovi predstavnici sačekivali poslanike u hodnicima i predvorjima američkog kongresa prenoseći zahteve svojih grupacija, korišćeni su razni metodi ubeñivanja preko korupcije do pretnji ..korupcija i ucenjivanje su ekstremne metode interesnih grupa; karakteristični su lični kontakti sa ljudima iz parlamenta, izvršne vlasti, političkih partija i masovnih medija; takoñe i pripremanje informacija o pitanjima o kojima se odlučuje; često se organizuju javne kampanje, tribine, demonstracije, peticije, stvara se i odreñeno raspoloženje u javnom mnjenju; -Lobiranje je pružanje ili primanje pravih informacija u pravom trenutku kako bi se neka odluka usmerila u pravcu povoljnom za sopstvenu privredu; lobiranje je promeniti normu, stvoriti novu ili poništiti postojeće odredbe; nastaje kada se javi privatna inicijativa; lobiranje se bavi javnim odlukama; razvijene su razne metode kako bi se došlo do dragocenih informacija;

86

58. OSNOVNI TEORIJSKI PRISTUPI PROUČAVANJU ORGANIZACIJE RADA Postoji pet osnovnih teorijskih pristupa proučavanju organizacije rada:

1. veberovsko – tejloristički pristup; (birokratski ili tehnokratski pristup, sinonim za formalnu organizaciju); Organizaciju posmatra kao formalizovani sistem nadležnosti u hijerarhijskom nizu odnosa izmeñu radnog i upravljačkog dela. Osnovni pokretač svih aktivnosti u organizaciji je menadžment kao treći činilac, pored rada i kapitala. Kao što Veber smatra da je birokratija najracionalniji oblik upravljanja, tako i Tejlor smatra da je najbolji oblik organizacije onaj koji funkcioniše kao mašina. To je idealnotipski pogled na organizaciju kao formu bez sadržine u kojoj su strogo odvojene naredbodavne i izvršne funkcije. U tom shvatanju organizacije nema mesta za čovekovo umeće pošto se smatra da se svaka aktivnost može i treba do u tančine programirati.

2. pristup sa stanovišta meñuljudskih odnosa; ( Mejo: proučavanje interpersonalnih odnosa u malim grupama – pristup sa stanovišta radnog morala); Organizacija je sistem „malih grupa“, u kojima se uspostavljaju povoljniji ili nepovoljniji odnosi izmeñu individua. Povoljni meñuljudski odnosi podstiču na sadržajniji i efikasniji rad u grupi i doprinose smanjenju frustracija i sukoba u organizaciji. Taj pristup se oslanja na umeće samoorganizovanja grupa. Zapostavlja da se prouče širi organizacioni i društveni uticaji koji potiskuju ili onemogućavaju humanistički ideal koji se izražava u tome da oni koji rade treba da odlučuju o onome šta rada i o načinu na koji će ureñivati odnose u radu....ističe se važnost ljudskog činioca a od svih formalnih odnosa u organizaciji je najvažniji odnos izmeñu radnika u grupi i njihovog naposrednog pretpostavljenog.

3. pristup sa stanovišta moći i uticaja; (realistički pristup organizaciji – proučava organiizaciju kao realan dr. odnos, a ne stavlja je u službu menadžmenta ili birokratizovane vladavine); Efikasnost organizacije se meri raspodelom dr. moći izmeñu aktera u organizaciji, što je ta raspodela bliža njihovoj ulozi u tehničkoj podeli rada u organizaciji, to se smatra da će biti veća ukupna efikasnost organizacije. To je sistem dr. organizovanja u kome različiti interesi pojedinaca i grupa uslovljavaju, kako odnose saradnje, tako i sukobe. Njihov položaj u organizaciji zavisi od stepena uticaja i količine moći

87

koju poseduju... Sa ovog stanovišta, mogućnosti za ispoljavanje umeća se sagledavaju u direktnoj vezi sa stepenom demokratičnosti dr. odnosa.

4. sistemsko-kibernetski pristup; nastao je kao pokušaj da se na teorijski način razreše pragmatički problemi odnosa organizacije i društvenokulturne sredine...60-ih i 70-ih...U središtu tog pristupa je pozitivistički ideal egzaktnosti saznanja...Zato se on orijentiše na utvrñivanje relativno trajnih, formalnih veza i odnosa u organizaciji, kako i onih veza koje org. čine stabilnom celinom u manje ili više „turbulentnoj“ dr. sredini. Kako utvrditi ravnotežu delova u organizaciji kao i odnose organizacije i „nesigurne“ sredine...za svaku organizaciju kao sistem je nužno da postoji podsistem koji vlada i podsistem kojim se vlada

5. pristup sa stanovišta društva kao totaliteta; (nastaje pod uticajem „kritičke teorije društva“ i praxsis orijentacije – kritičko odbacivanje sistemsko-kibernetskog pristupa i uopšte funkcionalističkog pogleda ne društvo). Organizacija rada treba da se posmatra kao jedan od dr. problema u sastavu meñusobne zavisnosti i uslovljenosti drugim dr. problemima...interesuje se za proučavanje uticaja globalnih dr. činilaca na strukturu i razvoj organizacije (kao što je podela rada i njen sadržaj u konkretnim procesima rada, zatim se interesuje za uticaj proizvodnih odnosa, odnosa razmene, za tehničkotehnološki razvitak, za uticaj društvenog grupisanja i kulture), kao što se interesuje i za uticaj specifičnih činilaca u organizaciji za njeno funkcionisanje (kao što su tip proizvodnog procesa, veličina organizacije i odnosi moći i statusa u njoj, stepen tehničke opremljenosti i uopšte razvojne aspiracije organizacije, stepen saglasnosti izmeñu opštih ciljeva organizacije i ciljeva pojedinaca i grupa u njoj, ostvareni stepen komunikacije i odgovornosti u njoj). Ovaj pristup obuhvata i sadržinsku i formalnu stranu organizacije... Taj pristup uvek posmatra sadržajne procese rada i njihove organizacije u vezi sa procesima i odnosima u širem društvu...najadekvatniji naučni pristup jer kritički proučava organizaciju kao deo srtukturalno-razvojnih procesa društva...org. je takva dr. pojava koja ne vodi samo stabilizaciji i ravnoteži sistema nago i sukobima i njegovoj destabilizaciji...tu se umeće rada tretira kao izvorna osobina čoveka, koja opstaje i u za njega najnepovoljnijim uslovima.

Iz dosadašnjih saznanja sociologije rada o socijalnoj organizacije preduzeća možemo konstatovati sledeće: 1) socijalna organizacija preduzeća je jedan aspekt složene strukture preduzeća; 2) preduzeće je sastavni deo strukture društva, a nastaje iz potrebe čoveka i društva da proizvedu odreñena dobra

88

egzistencije; 3) karakter društvenih odnosa u preduzeću jednim delom zavisi od činilaca unutar njega, a drugim delom od osobenosti globalnog društva i karaktera društvene podele rada.

59. ORGANIZACIJSKA MOĆ I ZNANJE RADA

Tejlorov radikalan zahtev da se jasno razgraniče ruka i mozak, kako bi se

navodno odstranili sukobi aktera u radu, predstavlja ideološko opravdanje nastojanja vlasnika novca da ostvari kontrolu i nad radnim procesom i nad ostalim akterima u procesu rada, bar indirektno – preko posvećene elite stručnjaka i menadžera. To bi vlasniku olakšalo konverziju novca u dr. moć nad akterima u (pod)sistemu organizacije. Kako se inače radikalni zahtevi teško ostvaruju u celosti i odjednom, posebno u društvima sa elementarnom demokratskom tradicijom, to se ni Tejlorov zahtev nije mogao ostvariti u izvornom obliku, pre svega zbog otpora aktera u sferi procesa rada i u sferi organizovanja radništva ali i otpora u sferi profesionalne diferencijacije meñu kapitalistima i meñu radnicima.

Tehnička podela rada zahvata sve sfere industrijskog društva i utiče na profesionalno grupisanje u njemu. To se odnosi kako na manuelni tako i na umni rad, a kako svako grupisanje vodi do isticanja grupnog interesa to se mora odraziti i na odnose u društvu. Profesionalno grupisanje dovodi do razbijanja moći u organizaciji. Različite (stručnjačke) profesije ne pripadaju jednom nogom radničkoj a drugom kapitalističkoj klasi, već jednim delom pripadaju profesionalnim udruženjima a drugim delom birokratskoj organizaciji. Kontrola od strane nosilaca formalno-organizacijske moći se nastoji i postizati nekontrolisanim sredstvima od kojih je najznačajnije sadržano u procesu rada, a to je zavisnost. Zavisnost se izražava kao odnos izmeñu proizvodno-organizacionih kapaciteta i očekivanih potreba. Izvor te zavisnosti je strukturalnog društvenog karaktera koji se manifestuje kao rezervna armija rada. Što je veći pritisak na radna mesta, kao na retka društvena dobra, to se mogućnost vlasnika jače ispoljva na planu kontrole procesa rada. Tzv. rezervna armija rada se, u odnosima moći u prozivodnoj organizaciji, javlja kao preventivan, a tehnologija kao inicijativni uticaj na kontrolu procesa rada. Inicijativni uticaj tehnologije na kontrolu procesa rada se ispoljava u tehničkoj i birokratskoj formi.

Birokratizcija industrijskog rada omogućila je sticanje relativno velike moći menadžera, kao posredujućeg činioca izmeñu vlasnika i ostalih aktera u organizaciji.

89

Meñutim, njihova moć je ograničena od strane onih koji su uključeni u ostvarivanje sadržinske strane procesa rada. Tu se znanje rada javlja kao stvarna (faktička) moć.

Kako industrijske promene proizlaze iz razvoja novih proizvoda, novog načina rada i unutrašnjih organizacionih procesa, one se moraju odraziti i na strukturu zaposlenih. Za sadržaj rada su najvažnije promene u profesionalnoj (kvalifikacionoj) strukturi, posebno radnika, koji su u središtu tog procesa. Li to naziva „profesionalnim efektom tržišta rada“. Taj efekat se sastoji u time što ceo niz novih industrija potrebuje tradicionalna umeća, koja su nastajala transformacijom „zanatske tradicije“ i, drugo, u tome što nove tehnologije utiču na stvaranje novih umeća koji su neka vrsta nadoknade za gubitak starih. U periodu dr. kriza i recesija može da doñe do većeg uticaja sistemske moći na raspodelu radnika na radna mesta koja degradiraju njihovo umeće, ali se time ne može u potpunosti suzbiti njihova moć u proizvodnji posredstvom sindikalnog organizovanja ni njihova moć u kapitalističkoj inicijativi koja teži prevazilaženju stenja recesija i kriza.

Promene u sadržaju rada i raspodele raznih aktera na odgovarajuća radna mesta, najčešće su pratile promene i u sferi upravljanja radom. Promene u upravljanju radom nisu uvek imale za cilj da uprava zadobije više moći u odnosu na ostale aktere u preduzeću nego su često bile izazvane potrebom da se savladaju problemi proizvodnje (koordinacija, sistem plaćanja uprave i radnika).

Iako moć uprave dobrim delom počiva na formalnoj organizacijskoj moći, ona nije fiksna u odnosu na protivmoć ostalih aktera u preduzeću. Tehnička podela rada i na njoj izraslo profesionalno grupisanje dovodi do profesionalizacije rada u preduzeću.

Profesionalno umeće se sastoji iz tri sloja. Prvi sloj obuhvata rutinsko obavljanje poslova koje utiče na učenje stručnosti kroz iskustvo. Drugi sloj obuhvata sposobnost snalaženja u nepoznatim radnim situacijama. Treći sloj se odnosi na dr. stranu procesa rada i odnosi se na svest pojedinca o tome kako se njegova delatnost odražava na proces rada i kakvo poštovanje on uživa od strane kolega.

Kada se „latentno znanje“ radnika poveže sa radničkim organizacijama – sindikatima, onda na društvenoj sceni imamo jasno oblikovanu protivmoć. Ona se može izraziti kao nanošenje štete proizvodnji u trojakom smislu: a) individualnim pokušajima sabotaže, b) grupnom aktivnošću (štrajkovi), c) pasivnim otporom (apsentizmom). U kojoj meri će se radnička protivmoć razviti u klasne borbe to zavisi od društvenoistorijskih uslova konkretnog globalnog društva.

Dok je formalna oragnizacijska moć, kao sistemska moć koja uglavnom počiva na jasno formulisanim pravilima i procedurama, manje diferencirana, neformalna faktička moć je više difuznog karaktera. Nosioci faktičke moći su razne neformalne grupe, kao i grupe sa formalnom organizacijom. Odnosi izmeñu svih tih

90

grupa nisu okrenuti isključivo sticanju protivmoći u odnosu prema formalnoj organizacijskoj moći, već dovode i do meñusobnog sukobljavanja oko parcijalnih grupnih interesa. U tom sukobljavanju jedna grupa nastoji ostvariti što više moći u odnosu na druge grupe (posebno u kriznim dr. uslovima). Uticaj kriza i recesija na procese rada odvijaju se posredstvom „rezervne armije rada“ i ispoljavaju se kroz borbu za radna mesta. To dovodi do veće mobilnosti radne snage i njene fleksibilnosti u prihvatanju neodgovarajućih poslova. Krize dovode i do zaoštravanja discipline u radu i na povećanje intenzivnosti rada, a sve to dovodi do usložnjavanja sukoba izmeñu raznih grupa u procesu rada. Da bi se sprečilo nekontrolisano narastanje protivmoći u organizaciji, nosioci formalne moći su upućeni na posredovanje spoljne političke moći. U tom slučaju, globalna politička moć posreduje u procese rada i njegovog organizovanja a njčešće sa izgovorom da se reši problem prevelike nezaposlenosti. Organizacijski sitem moći funkcioniše dotle dok funkcioniše odgovarajući sistem društva.

Nejednaka raspodela dr. moći u organizacijama uvek vodi sukobljavanju grupa. U osnovi sukoba nalazi se neko nezadovoljstvo, koje raña osećanje dr. nepravednosti i manifestuje se kao frustracija koja pokreće na neku vrstu agresije. Sukobi u organizaciji rada, kao i u ravni globalnog društva mogu biti dvojaki : a) sukobi koji teže promeni kriterijuma raspodele i b) sukobi koji su usmereni na promenu principa raspodele. Prva vrsta sukoba vrši pritisak na ključne institucije radi obezbeñenja neke vrste socijalne pravičnosti i, kao takva, ne izlazi iz okvira funkconalne moći organizacijie. Meñutim, druga vrsta sukoba je fundamentalnog karaktera, jer smera na promenu dr. poretka.

Iako je funkcionalna moć organizacije rada nastajala kao moderniji oblik konverzije svojine (novca) u moć ona je prizvela protivmoć aktera u procesu rada. U relativno dugom periodu meñusobnih borbi, koje su se manje ili više podudarale sa političkim borbama u ravni globalnog društva, akteri su proširivali granice zajedničkih interesa. U tom smislu se mogu razumeti i najnovija nastojanja u najrazvijenijim industrijskim društvima da se preurede organizacije kako bi postale manje hijerarhijske i birokratske a više saradničke i demokratske.

91

60. ULOGA ZANATLIJSKE TRADICIJE U DRUŠTVENOISTORIJSKOM SUČELJAVANJU ORGANIZACIJSKE I FAKTIČKE MOĆI U PROCESIMA INDUSTRIJSKOG RADA

Relativno osamostaljivanje organizacijske moći od političke moći u ravni globalnog društva je, kako je to Dejvid Stark pokazao, relativno dug proces, koji se odvijao u industr. dr. kroz ceo 19-ti i prvu polovinu 20-og veka, a koji obeležava kontinuirano sužavanje „zanatske tradicije“...242..

244....OBAVEZNO....tri perioda transformacije radnog procesa u kojima zanatlije uporno nastoje da zadrže relativnu autonomiju u odnosu na sve veću racionalizaciju rada...u sva ta tri perioda transformacije „zanatske tradicije“ na putu njenog uključivanja u industrijsku racionalizaciju, prisutno je nastojanje zanatlija da održe što povoljniji položaj u odnosu na svoje pomoćnike u procesu rada...244..

Rascep izmeñu formalne i faktičke moći u organizacijama industrijskog rada – to je proizvod borbe suprotstavljnih interesa raznih grupa u procesu rada... kontrola (kao manifestni oblik formalne organizacijske moći) postiže se nekontrolisanim sredstvima, a najznačajnije sredstvo je zavisnost koja se izražava kao odnos izmeñu proizvodno-organizacijskih kapaciteta i očekivanih potreba...stvara se rezervna armija rada (što je veći pritisak na radna mesta jače se ispoljava mogućnost vlasnika na kontrolu procesa rada); inicijativni uticaj tehnologije proizvodno-organizacijskih sistema na kontrolu procesa rada ispoljava se u tehničkoj birokratskoj formi; birokratizacija industrijskog rada omogućila je sticanje relativno velike moći menadžera kao posredujućeg činoca izmeñu vlasnika i ostalih aktera u organizaciji; - iako je radničko umeće u znatnoj meri funkcionlizovano i podreñeno industrijskoj tehničkoj racionalizaciji ono je najčešće sadržajnije od potreba konkretnog radnog mesta;...skripte...

92

61. OBRASCI UPRAVLJANJA KONFLIKTIMA IZMEðU AKTERA RADA U MODERNIM DRUŠTVIMA

Konflikt je svojstven svakom socijalnom sistemu. Neobuzdan konflikt lako može doseći stupanj kada postaje disfunkcionalan, a odreñena količina konflikta može biti i korisna. Konflikti u industrijskim sistemima su izmeñu onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja, oni su neizbežni; meñutim, nisu svi tipovi industrijskih odnosa tako definisani da uključuju upravljanje konfliktima.. I konfliktni model (američki) i nekonfliktni (jugoslovenski) ispituju se u odnosu na neka njihova zajednička svojstva: 1)temeljna vrednosna orijentacija u sistemu, 2)uloge glavnih aktera, 3)bitni socijalni procesi u sistemu, 4)vršenje moći, 5)sankcionisanje pravila.

Američki sistem kolektivnog pregovaranja: -suštinu kolektivnog pregovaranja, u uslovim tržišne privrede, čini ustanovljavnje

pravila ponašanja kojima se ograničava sloboda aktera na tržištu rada, ali bez isključivanja (poništavanja) te slobode. Neposredni akteri kolektivnog pregovaranja su sindikati (ili neke drugačije uspostavljene asocijacije zaposlenih i poslodavci u pojedinačnim firmama ili u vidu udruženja poslodavaca), a ponekad su u pregovaranje uključene i državne instance. Ima zemalja gde je kolektivno pregovaranje isključivo na nivou pojedinačnih kompanija, ali se najčešće kolektivnim ugovorima regulišu odnosi poslodavaca i zaposlenih za pojedine delatnosti. Mogući su i opšti kolektivni ugovori koji regulišu osnovna prava zaposlenih za sve oblasti rada, gde se ujedno odreñuju domeni posebnih kolektivnih ugovora.

U američkom modelu kolektivnog pregovaranja neposredni akteri pregovaranja su rukovodstva nacionalnih sindikata date delatnosti i poslovodstva pojedinih kompanija. Sindikati nastupaju „granski“ centralizovano, a poslodavci izdvojeno sklapaju i kolektivne ugovore po meri date kompanije. Na nivou kompanija se utvrñuju nivoi nadnica za pojedine kategorije zaposlenih , odnosno pravila menjanja nadnica, kao i pravila zapošljavanja ili otpuštanja u datoj kompaniji, te procedure i pravila rešavanja individualnih radnih sporova.

Efekti američkog modela pregovaranja su relativno predvidljiva i stabilna primanja zaposlenih, te predvidljivi i stabilni troškovi za radnu snagu, što je u interesu zaposlenih i poslodavaca. Time se izbegavaju ozbiljniji i masovniji sukobi tokom odreñenog perioda, uprkos neotklonjenoj suštinskoj suprotstavljenosti interesa ovih aktera rada.

93

U „skandinavskom“ modelu kolektivnog pregovaranja akteri pregovaranja su nacionalni sindikati i nacionlna udruženja poslodavaca i oni centralizovano i istovremeno ulaze u pregovaranje. Do polovine sedamdesetih i u skandinavskim zemljama moglo se pregovarati samo o nadnicama, uslovima zapošljavanja, uslovima rada ali ne i o pitanjima upravljanja. Nakon donošenja zakona o kodeterminaciji raspravlja se i o konkretnim zakonom dozvoljenim vidivima participacije zaposlenih u odlučivanju. Skondinavski model „socijalnog kapitalizma“, sa značajnim pravima zaposlenih, bio je za mnoge željeni obrazac dr. ureñenja...239-posledice...

Iskustva u vezi sa kolektivnim pregovaranjem su različita za različite zemlje. Generalno, tim vidom upravljanja sukobima u domenu rada umanjuju se šire negativne posledice sukobljavanja značajno se šire interesi zaposlenih. No, budući da je domen pregovaranja ograničen, kolektivno pregovaranje ne vodi realizaciji niza drugih radničkih interesa, posebno onih u vezi sa stanovanjem, obrazovanjem, zdravstvenom i socijalnom zaštitom radnika, u vezi sa njihovom otuñenošću u radu, koja ne rezultira samo iz svojstava tehnologije, već i zbog menadžerski koncipirane podele i organizacije rada. Ovim vidom upravljanja sukobima ne zadire se značajnije u odnose moći ovih aktera.

U kolektivnom pregovaranju, predstavnici zaposlenih teško uspevaju biti jednako ubedljivi u odnosu na poslodavce u svojim zahtevima, s obzirom da im je najčešće uskraćen uvid u poslovne knjige i da poslodavci pod vidom poslovne tajne izbegavaju dati pune informacije o poslovanju date organizacije. Vlasnička strana je moćnija u kolektivnom pregovaranju. Zahtevi zaposlenih čine se manje legitimnim od zahteva poslodavaca, budući da se teško priznaju njihova prava po osnovu rada kao suštinski jednako legitimna kao što su i prava po osnovu svojine od kojih polaze poslodavci u odbrani svojih stavova u toku pregovaranja.

-birokratizacija sindikata...kolektivnim ugovorima se često ignorišu interesi nazaposlenih radnika kako i radnika izvan sindikata.....(jugoslavija..pogledaj u skripti)

62. KONFLIKTI U RADU I MOĆ SINDIKATA

Sukobi u radu mogu dovesti do privremenog (kraćeg ili dužeg) prekida rada, ali i do rasula i trajnog prestanka rada organizacija. Poznavanje suštine sukoba, fenomenologije i načina upravljanja sukobima su važni momenti u razumevanju sfere rada i valjanog unapreñivanja te sfere života modernih društava.

Dr. sukobi generalno, pa i oni u sferi rada, često se vide kao patološke pojave koje donose štete pojedinačnim stranama u sporu, radnicima, poslodavicima, radnim

94

organizacijama u celini, ali i široj dr. zajednici. Osim realnih gubitaka i šteta koje proizlaze iz dr. sukoba, postoje i pozitivni efekti sukobljavanja – uočavanje realnih problema, otkrivanje ciljeva sistema, snaženje grupne kohezije... Kozer razlikuje realistične i nerealistične sukobe. Realistični su oni sukobi u kojima strane imaju realno različite interese koji su u vezi sa realnim potrebama, pravima ljudi i gde sukob predstavlja sredstvo u realizaciji tih realnih ciljeva. U nerealističnim sukobima strane u sukobu nemaju realno različite ciljeve, ali se meñusobno sukobljavaju jer postoje izvesne napetosti, često iracionalnim razlozima izazvane tako da sukobljavanje ima funkciju pražnjenja izazvane napetosti ili ono postane samo sebi cilj kako bi se napetosti održavale.

Dr. sukob je osobena vrsta dr. odnosa, interakcije, dr. dešavanja, gde su jasno uobličene strane u sukobu svesne svojih potreba, koje vide u dr. prostoru njima suprotstavljenu stranu, potreba i način na koji druga strana osujećuje ostvarivanje potrebe date strane. Da bi postojao sukob kao dr. odnos, strane moraju biti u dodiru, u interakciji, moraju delovati unutar istovetno odreñenog socijalnog prostora. Sukoba nema ako zadovoljavanje potrebe date strane ne izaziva reakciju druge strane. Akcija i reakcija sukobljenih strana se tiče dobara koja su ograničeno raspoloživa. U sukobu su akcije i reakcije aktera suprotstavljene, što znači da su usmerene na onemogućavanje delanja druge strane, posebno na preraspodelu moći radi kontrole dobara. U nekim sukobima može doći i do uništenja druge strane. Sukob može biti latentan i manifestan...230.. Sukobi mogu imati i svojstva nadmetanja – rivalstva i takmičenja – jednake šanse ima svaka strana u nadmetanju...230..

Institucionalizacijom sukoba se teži smanjivanju razornih posledica sukoba, smanjivanju stepena neprijateljstva sukobljenih strana...

U dr. sukobu su realne dr. grupe ili koalicije dr. grupa koje imaju suprotstavljene interese. Interese valja razumeti kao suštinske usmerenosti ka egzistencijalnim dobrima.

Interesi mogu biti različiti, suprotstavljeni i protivrečni. RAZLIČITI su oni interesi koji označavaju usmerenosti prema različitim, ali meñusobno nezavisnim dobrima. (npr. profesionalni interesi)...oni ne dovode do dr. sukobljavanja. SUPROTSTAVLJENI su oni interesi koji izražavaju usmerenost prema različitim, ali meñusobno povezanim ciljevima (interesi prodavaca i kupaca...egzistencijalni interesi) – dovode do dr. sukobljavanja, mada je moguće rešiti ih kompromisom ili iznuñenom preorijentacijom. PROTIVREČNI su oni interesi gde zadovoljavanje interesa jedne strane isključuje mogućnost istovremenog zadovoljavanja interesa suprotstavljene strane i gde trajnije rešenje sukoba nije moguće rešiti kompromisom ili preorijentacijom, već ili nametanjem prevlasti jedne strane nad drugom ili radikalnim menjanjem dr. uslova koji generišu protirečne interese (klasni interesi). Da bi došlo do

95

sukoba, interesne grupe ili njihove koalicije moraju imati suprotstavljene ili protivrečne interese i moraju imati dr. uslove za delovanje u smeru realizacije svojih interesa. Latentni sukob prerasta u manifestni kada doñe do trenutne izrazite povrede interesa odreñene strane u sukobu, dok se bazični latentni sukob duže vreme može ispoljavati u vidu sukobljavanja povodom sporednih stvari ili u vidu učestalih individualnih radnih i interpersonalnih sporova. U sferi rada postoji mnoštvo konkretnih, prikrivenih i otvorenih dr. sukobljavanja pojedinaca, grupa, koalicija, čitavih organizacija i sektora delatnosti. Centralnu liniju tih sukobljavanja u modernim društvima čine suprotstavljeni interesi zaposlenih i poslodavaca pa je analitički moguće razlikovanje sukoba koji su primarno obeleženi akcijama zaposlenih i sukoba koji su obeleženi akcijama poslodavaca.

U „radničke akcije“ spadaju: 1)pretnje prekidanjem rada, usporavanje rada, formalistički rad, odbijanje dodatnih zaduženja, izbegavanje prekovremenog rada... 2)bežanje na bolovanja i drugi vidovi odsustva sa posla – „beli štrajk“; 3)aljkava upotreba sredstava za rad, sabotaže na radu; 4)štrajk – najavljena ili iznenadna obustava rada radi ostvarivanja odreñenog egzistencijalnog materijalnog, statusnog ili profesionalnog interesa grupe koja štrajkuje ili neke šire dr. skupine.

Štrajk je najznačajniji vid dr. sukoba u sferi rada i najefikasniji vid radničkih akcija usmerenih prema ostvarivanju njihovih egzistencijalnih interesa...232...U početku su bili spontani, a vremenom postaju sve organizovaniji vid borbe protiv nepovoljnih uslova rada. Treba razlikovati organizovane i neorganizovane, odnosno kao legalne i nelegalne. (neorganizovani=divlji štrajk) ...prvo opominjujući štrajk – štrajk upozorenja, pa zatim stvarni... U štrajku može biti grupa zaposlenih, odreñena radna organizacija, ali i svi zaposleni date organizacije i tada govorimo o lokalnom štrajku. Lokalnim se naziva i štrajk u okviru neke uže teritorijalne zajednice. Kada štrajkuju zaposleni iz svih ili većine organizacija date delatnosti, tada govorimo o generalnom štrajku, a kada štrajk obuhvati i zaposlene iz svih ili većine delatnosti tada govorimo o opštem generalnom štrajku. Pominju se i štrajkovi solidarnosti čiji je smisao u davanju podrške onima koji su u štrajku, kao i o kružnom štrajku kada, radi trajanja štrajka, zaposleni iz različitih jedinica rada naizmenično prestaju sa radom...(štrajk glañu).

Fridman i Trenton smatraju da se u naučnom objašnjenju štrajkova nailazi na dva osnovna pristupa: psihološki, štrajkovi se pokušavaju objasniti ličnošću štrajkačkih voña i poslodavaca, njihovim meñusobnim odnosima kao i mentalitetom, svešću štrajkača; socijalno-strukturalni pristup, gde se imaju u vidu globalne dr. okolnosti koje strukturalno generišu sukobe.

Postoje i sukobi inicirani akcijom poslodavaca. Npr. premeštanje zaposlenih, obično onih koji se bune, na nepovoljnija radna mesta, uskraćivanje izvesnih dodataka, pretnje otpuštanjem i pojedinačna otpuštanja, zatvaranje pojedinih pogona,

96

premeštanje ili zatvaranje firme...Poslodavci, kao moćne dr. grupe, mogu ulaziti i u sukobe sa zaposlenima u ostvarivanju svojih interesa i iniciranjem akcija države.. Poslodavci su jedna od moćnih lobi grupa koja utiče na zakonodavnu, izvršnu, pa i sudsku vlast savremenih društava.

Dr. sukobljavanja u sferi rada mogu inicirati i drugi socijalni akteri (crkva, partije, asocijacije grañana)..235..

Sindikat je relativno trajna i masovna organizcija radnika koja se bavi zaštitom i pravima radnika. Funkcije sindikata su: zaštita i unapreñenje prava radnika, politička funkcija i informisanje. Sindikat je organizacija modernih društava, država se nameće izmeñu sindikata i poslodavaca..u postsocijalističkim dr. sindikati se moraju osloboditi od zavisnosti od države. Pod uticajem liberalne ideologije sindikati su se izmenili, a njihove uloge u mnogome preuzimaju menadžeri..ljudi gube veru u sindikate..novoliberalna ideologija govori o pojedincu koji je usamljen na tržištu rada.

63. SINDIKATI U GLOBALIZAICJSKOJ

TRANZICIJI 64. TRANSFORMACIJA ORGANIZACIJA

RADA U PROCESIMA GLOBALIZACIJE

Radne organizacije, pod uticajem unutrašnjih i spoljašnjih činilaca menjaju svoja osnovna svojstva. To što obično zadržavaju isto ime, istu osnovnu delatnost mogu se prividno učiniti nepromenjenim. Suštinski trendovi promena radnih organizacija nastaju usled stremljenja same organizacije da uspostavi stanje svoje dugotrajne stabilnosti , da se zaokruži i učvrsti kao organizacija, pod uticajem zbivanja u relevantnoj organizacijskoj okolini i potrebe organizacije da reaguje na te promene, i najzad, zbog ljudskih potreba i interesa onih koji tvore datu organizaciju i njenu relevantnu okolinu.

Organizacije rastu kada uvećavaju svoju veličinu ali zadržavaju svoja osnovna dr. svojstva, i da se razvijaju kada prelaze iz jednog u drugi tip organizacije (promene zbog veće efikasnosti, da organizacija bude više po ljudskoj meri onih koji je tvore i da bude primerena globalnom društvu unutar kojeg deluje).

97

Da bi se razumeli savremeni trendovi promena radnih organizacija nužno je imati u vidu trendove globalnih dr. promena i posebno savremene trendove u sferi rada. Prema nalazima Ričarda Hola, savremenu svetsku sferu rada karakterišu:

-uključivanje nacionalnih ekonomija u svetsku ekonomiju (globalizacija) uz promene uloge i udela pojedinih zemalja u svetskoj ekonomiji;

-nova industrijalizacija, sa novim industrijskim granama i sa pojedinim novim industrijama;

-monopolizacija i oligopolizacija tržišnih i drugih socijlanih rasporeda; -umnožavanje i rast multinacionalnih kompanija; -afirmacija ekonomskog rasta kao ciljne vrednosti u delovanju nacionalnih

ekonomija i njihovih delova; -povećanje svojinskog udela najbogatijeg imovinskog stratuma, uz istovremeno

blago ujednačavanje ukupne raspodele bogatstva; -uvećanje proporcije organizatora – menadžera, tehnostrukture, administracije

u ukupnoj zaposlenosti; -rast uticaja radničkih asocijacija; -rast aspiracija svih ljudi, pa i zaposlenih u pogledu njihove obrazovanosti; -rast ekološke odgovornosti. Izvesne promene tipa organizacije nastaju unutršanjom logikom menjanja

samih organizacija i pod uticajem interesa pojedinih socijalnih aktera u organizacijama. Mincberg : uobičajena je težnja strategijskog vrha ka centralizaciji, tehnostrukture ka standardizaciji, srednje upravne linije ka balkanizaciji ili deljenju organizacije, operativnog jezgra ka profesionalizaciji, razvojnih službi i službi za odnose sa okolinom ka kolaboraciji...???143...Zbog takvih težnji valja očekivati trendove birokratizacije dojučerašnjih jednostavnih organizacija, trendove profesionalizacije...143..??????

Smerovima organizacijskog menjanja doprinose i promene u tehnologiji, karakteristike tržišta, kao i promene globalnog dr. konteksta.

Iz Likertove analize obrazaca rukovoñenja sledio bi opšti trend promena od autoritarnih ka neautoritarnim, odnosno participativnim organizacijama... Participativnom organizacijom prevazilaze se i suštinski problemi nedovoljne efikasnosti i nedovoljne humanosti modernih radnih organizacija. To je širenje demokratske konstitucije glob. dr. iz politike u ekonomsku sferu i upravljanje radnim organizacijama...vlasnici menadžeri očekuju da se participacijom zaposlenih pojačava njihova uključenost i predanost ciljevima organizacije, čime zaposleni postaju kooperativniji, zainteresovaniji, produktivniji, samoinicijativniji. Sa stanovišta zaposlenih, participacijom se ostvaruje ispunjenje ljudske potrebe za autonomijom u radu, kreativnošću. Do težnji ka preobražaju birokratskih i autoritarnih organizacija u

98

manje autoritarne posebno tokom 80-ih i 90-ih u SAD-u nije došlo zbog talasa zahteva za humanizacijom već zbog saznanja da Japan i neke evropske zemlje, posebno Nemačka, svojom produktivnošću i kvalitetom postaju uspešni takmaci u svetskoj ekonomiji dojučerašnjim velesilama SAD-u i Velikoj Britaniji, a jedan od faktora njihove uspešnosti je u načinu korišćenja ljudskih resursa. I zato oni pribegavaju strategiji boljeg rada na stari način...organizacije visoke uključenosti i participativnog upravljanja... Ta strategija podrazumeva redizajniranje organizacije, od fizičkog rasporeda aktivnosti, preko preureñivanja informacionog sistema, izmene rukovodilačke uloge, sistema nagrañivanja, obučavanja i izbora kadrova i globalne kadrovske politike, kako bi članovi organizacije u svim njenim elementima bili direktno uključeni u upravljanje poslovima organizacije. Meñutim, participativne organizacije, predstavljaju mali deo organizacija na kraju 20-og veka...

Bitne osobine organizacija koje se menjaju su privremenost, prilagodljivost i primenjivost...tri pogleda na globalizacijske procese: globalni optimizam, globalni pesimizam, globalni skepticizam...sve veći broj privremeno zaposlenih – part time job... smanjivanje radnih organizacija...razaranje odnosa u preduzeću... 3 tipa organizacije: KLASTERI – org. koje korespondiraju sa idejom lokalizacije; STRETEGIJSKE ALIJANSE – kada se više organizacija ujedinjuje radi boljeg poslovanja; ORGANIZACIJE VISOKOG UČINKA....nastanak organizacije M-forme...

65. BUDUĆNOST ORGANIZOVANJA RADA:

OD RUTINSKE KA „INOVATIVNOJ“ ORGANIZACIJI

Sociološke rasprave o inovativnoj organizaciji su se pojavile kada i pokušaji da se, u okviru mnoštva empirijskih analiza o industrijskom radu i organizaciji industrijskog preduzeća utvrdi teorijski značajna pravilnost odvijanja procesa rada u razvijenim industrijskim društvima. Na organizacije se gledalo kao na sredstvo koje treba da omogući postizanje ciljeva njihovih vlasnika. Takva gledišta su se nazivala proizvodna ideologija organizacije i dominirala je u teorijski raspravama 50-ih godina 20-og veka. Kritika te ideologije je postajala sve oštrija u onoj meri u kojoj su se teoretičari organizacije rada počeli oslanjati na klasične teorije organizacije. Kako su te teorije propitivale mogućnosti postizanja slobode i demokratije u organizacijskom društvu, težište istraživanja organizacije rada je pomereno ka tim vrednostima.

99

Osnovni teorijski pristup za objašnjenje strukturalnih društvenih pretpostavki za nastanak i razvoj inovativne organizacije je globalistički pristup, tj. pristup organizaciji rada sa stanovišta društva kao totaliteta.... Značajno polje iz kojeg proizlaze podsticaji za čovekovo umeće koje nameće potrebu za promenama, kako samog sadržaja rada, tako i njegove organizacije, su neformalna aktivnost i odnosi u preduzeću. To organizaciju čini inovativnom iznutra, jer neformalne aktivnosti i odnosi dovode do umnožavanja konflikata. Kako konflikti stvaraju probleme i nesigurnost, oni prisiljavaju članove organizacija da traže nove ideje i puteve da se problemi reše. Konflikti podstiču na akciju i omogućavaju širenje ideja u organizacijama. Izvesni inovativni procesi su mogući i u okviru formalnih aktivnosti u organizacijama. Medjutim, što je struktura org. rigidnija kao u birokratskim organizacijama mogućnost inoviranja su manje. Ljudi u birokratskim organizacijama su više zaokupljeni problemom vlasti, moći i statusa, nego problemom sadržaja rada i mogućnostima njegovog stvaralačkog unapreñivanja..odbacivanje novih ideja jer one mogu da budu opasne za lične ambicije i navike. Kada je uviñeno da se inovacije ne mogu kupiti, birokratska org. se našla u krizi. Rešenje te krize se moralo tražiti u vrednosnom preusmeravanju organizacijskog delovanja, tj. u smanjenju dr. značaja vlasti i moći u organizacijama i pridavanju većeg značaja sadržaju rada i umeću svih članova organizacija, bez obzira na vrstu radnih uloga koje obavljaju.

Za nastanak i razvoj „inovativnih“ organizacija potrebno je da slobalno društvo ispuni nekoliko značajnih strukturalnih pretpostavki:

1. potrebne su dinamične organizacije, a to su organizacije koje se zasnivaju na profesionalizaciji rada. U njima se opisi radnog mesta zasnivaju na kompetentnosti, a ne isključivo preme potrebama dužnosti.

2. razvijen sistem komunikacija izmeñu pojedinaca i dr. grupa u organizacijama i izvan njih pogoduje razvoju inventivnosti, jer podstiče uvažavanje profesionalnog umeća i dovodi do opadanja značaja moći i statusa u organizacijama.

3. decentralizacija odlučivanja u organizacijama u velikoj meri zavisi od decentralizacije odlučivanja u globalnom društvu. Decentralizacija odlučivanja najčešće dovodi do nastanka koalicija izmeñu raznih grupa u organizacijama, koje mogu da utiču da se izdvoji što više sredstava za ostvarivanje inovativnih zamisli. A te grupe mogu da utiču i na povećanje broja pristalica u organizacijama koje štite interese inovativnih grupa i pojedinaca.

4. demokratska struktura odnosa u organizacijama, kao i u globalnom društvu, podstiče nastanak i razvitak inovativnih organizacija, jer

100

pojedincima omogućava da ostvare pripadnost raznolikim grupama u organizacijama u kojima rade i izvan njih...256...

5. nastanku i razvoju inovativne organizacije pogoduje saradnički odnos, a ne odnos formalne nadležnosti, a pri tome je posebno važno zaštititi autorstvo pojedinaca, posebno u onim slučajevima kada inovativnost proizlazi iz zajedničkog grupnog rada – to je moderna zaštita sloboda i prava čoveka i grañanina.

6. opšta strukturalna pretpostavka koja pogoduje nastanku inovativne org. se odnosi na prevladavanje „razmrvljenog rada“ i birokratske organizacije koja se razvija na njegovim osnovama. Celovit pristup radu ili saznanje o njegovoj celovitosti i organizacionoj meñuzavisnosti, doprinosi razvitku inovativne organizacije.

Nastanak inovativnih organizacija se još uvek probija kroz mnoge strukturalne prepreke savremenih društava. Mnogo brže se dešavaju promene u tehnici, tehnologiji, sadržaju rada, nego u njegovom organizovanju. Osnovni razlog za to je to što organizacije u velikoj meri predstavljaju kopiju moći, vlasti i statusa koji se oblikuju u globalnom društvu u odreñenom skladu sa sociokulturnim vrednostima koje dominiraju...257..

Osobine inovativne organizacije: a) njih možemo prepoznati po njihovom odnosu prema sadržaju rada.

Stvaralaštvo u modernom radnom procesu zahteva stručan rad. Nova organizacija, kao i nova tehnologija i tehnika, uklapa se u društvo posredstvom pojedinaca koji su prošli profesionalno obrazovanje. Profesionalni rad je najmanje otuñen i profesionalna delatnost je netradiconalna i inovativna.

b) inovativna organizacija se ne oslanja samo na nekoliko darovitih pojedinaca njenih članova, već nastoji da koristi raznolika iskustva svih zaposlenih. U njoj se inovativnost podstiče, kako u institucionalnim, tako i u neinstitucionalnim okvirima rada.

c) inovativna org. ne sputava, već podstiče komunikaciju. Komunikacijski procesi počivaju na maksimalno mogućem pristupu informacijama koje su bitne za unapreñenje inovativnih procesa u organizaciji. U selekcionisanju informacija, značajnih za organizaciju, sve više učestvuju stručnjaci, a opada udeo formalno upravnog aparata.

d) za članove inovativne org. se organizacija javlja kao posrednik koji spaja lične i društvene ciljeve. Takav odnos članova preme organizaciji u kojoj rade razvija osećaj relativne samostalnosti i slobode

101

delovanja. To je odnos ni velike otuñenosi ni velike identifikacije sa organizacijom.

e) u njoj se odvija dobronamerno i intelektualno takmičenje, a ne borba za moć, vlast i status. Borba za moć, vlast i status izaziva osećaj nesigurnosti, a velika nesigurnost nije povoljna za stvaralaštvo.

f) postojanje izvesnog stepena samokontrole radnog procesa, izraz je meñusobnog poverenja u organizaiciji. Odnosi u organizaciji su dobrim delom osloboñeni od spoljnjeg pritiska. U inovativnoj org. postoji relativna autonomija odlučivanja u procesu rada, ako ne o tome šta će se raditi, ono bar o tome kako će se raditi. Širenje ideja i praktičnotehničkih iskustava, iz organizacije u organizaciju, pokazatelje je inovativnosti organizacija.

Razvoj organizacija rada u budućnosti će, kao i danas, u velikoj meri zavisiti od poslovne politike, privatnih ciljeva i parcijalnih interesa. Meñutim, u njima će sve više dolaziti do izražaja promena poslovne politike i njeno usmeravanje ka podsticanju stvaralačkih grupa i pojedinaca, usklañivanje privatnih ciljeva sa mogućnostima ostvarivanja ciljeva organizacije i globalnog društva i zadovoljavanje parcijalnih interesa više će se usklañivati sa potrebama svih aktera u organizaciji i izvan nje.

Samo ono prilagoñavanje organizacije koje vodi podsticanju njenih članova na stvaralački rad i na razvoj njihovog umeća jeste istinski inovativno prilagoñavanje. Tako prilagoñena organizacija je stvarni dr. prostor u kome se na najadekvatniji način spajaju lične potrebe i radne stvaralačke sposobnosti pojedinaca sa interesima organizacije i zahtevima društva. Inovativna org. se javlja kao najadekvatniji prirodnoistorijski okvir delovanja čoveka na prirodu i samog sebe...261????

66. UTICAJ PROFESIONALIZACIJE I

FEMINIZACIJE RADA NA BUDUĆNOST RADA

Savremeni razvoj podele dr. rada, demokratizacija dr. odnosa i širenje obrazovanja podstakli su dva značajna procesa koji će u bliskoj budućnosti odreñivati osobenosti rada. To su profesionalizacija i feminizacija. U onoj meri u kojoj se industrijski princip rada bude širio i izvan industrije („sektor usluga“), u toj meri se može očekivati sve veća profesionalizacija i feminizacija procesa rada. Na tu tendenciju su 70-ih ukazivali sociolozi, tzv. teoretičari postindustrijskog društva. Danijel Bel je u to vreme tvrdio da u strukturi radne snage najbrže rastu profesije, kao dr. grupe koje odlikuje posedovanje specifičnih znanja. Sa druge

102

strane, predstavnice „novofeminističke“ orijentacije u sociologiji su dosta argumentovano pokazale da feminizacija radne snage poprima takve dr. razmere koje se mogu označiti kao dramatične po svojim posledicama, ne samo za procese rada, već i za društvo u celini. Ni profesionalizacija ni feminizacija nisu posebna odlika savremenih društava, već prate dr. život od samih početaka jer je uvek bilo grupisanja ljudi po nekoj delatnosti i oduvek su žene učestvovale u obavljanju odreñenih delatnosti. Osnovna karakteristika oba procesa u savremenim društvima je njihovo ubrzano širenje i njihova ekspanzija u sve vidove i sve sfere dr. podele rada.

Sekularizacija dr. života i racionalizacija načina rada i njegovog organizovanja koja polet poprima sa racionalizacijom čovekovog ponašanja u radu uslovila je u početku postepen, a od kraja 19-og veka ubrzan nastanak profesija i njihovo uključivanje, kako u upravnu strukturu organizacija rada, tako i u procese rada u njima... Proces profesionalizacije se oslanja na neki oblik diferencijacije zanimanja u bližoj ili daljoj prošlosti, kao i na čovekov odnos prema radu kao prema pozivu koji mu je bio značajan kao i molitva bogu.

Uspon procesa feminizacije radne snage se vezuje za ekspanzivni prodor industrijske podele rada izvan sfere materijalne proizvodnje, iako se njegovi počeci primećuju u okviru prvobitne akumulacije kapitala.

Profesionalni rad, kao i ženski rad, imaju neke specifičnosti, ali ne tolike da bismo ih mogli tretirati nezavisno od onih činilaca koji obeležavaju rad uopšte. Njihovom posebnom analizom možemo da osnažimo neke argumente o trajnosti umeća i njegovom različitom ispoljavanju posredstvom profesionalaca i žena, kao socijalnih nosilaca, već prepozatljivih promena u savremenom radu.

67. ZANIMANJA I PROFESIJE Postoje tri sociloška shvatanja profesija : 1. tradicionalno, idealno-tipsko, 2. kritičko, analitičko, 3. realističko shvatanje profesija. Prema tradicionalnom shvatanju profesije su složene dr. grupe koje nastaju i

razvijaju se na 1) OSNOVAMA SISTEMATSKE TEORIJE O DELATNOSTI KOJU OBAVLJAJU, 2) NA POSEDOVANJU STRUČNOG AUTORITETA, 3) NA DR. PRAVILIMA KOJIMA SE REGULIŠU ODNOSI IZMEðU PRIPADNIKA PROFESIJE I

103

DRUŠTVA (KORISNIKA, KLIJENATA, DRŽAVE I DRUGIH ORGANIZACIJA), 4) NA MORALNOM KODEKSU KOJIMA SE REGULIŠU NORME PROFESIONALNOG DELOVANJA I PONAŠANJA U PROFESIONALNOJ ZAJEDNICI I IZVAN NJE, 5) NA SPECIFIČNOJ PROFESIONALNOJ PODKULTURI KOJA SE OSLANJA NA MORALNI KODEKS.

Kritičko, antielitističko shvatanje profesija je nastalo kao reakcija na idealno-tipsko shvatanje i, po tom shvatanju, profesije poseduju samo društvenu moć koja se legitimiše društvenim pravilima kao odreñenom vrstom nagodbe izmeñu društva i odgovarajuće profesije. Profesije predstavljaju odreñenu socijalnu grupu vezanu uz postojeći sistem socijalne stratifikacije i distribucije moći u društvu.

Realističko shvatanje profesija smatra da su prethodna dva stanovišta idealno-tipska. Ovo shvatanje počiva na analizi procesa profesionalizacije u društvu. Taj proces je, prema Haroldu Vilenskom, obično dug i odvija se tako što se u početku jedan broj ljudi bavi srodnom delatnošću za koju se kasnije ustanovljava škola za profesionalno obrazovanje, pa zatim profesionalno udruženje koje zatim traži društvenu zaštitu i, tek na kraju, dolazi do razvijanja profesionalnog morala i ustanovljavanja etičkog kodeksa.

Profesije su poseban oblik dr. grupisanja koji počiva na posedovanju posebnih znanja i veština za koje je potrebno obrazovanje, a u okviru kojih ljudi obavljaju neku delatnost relativno trajno i na relativno ustaljen način, radi pribavljanja sredstava za život. Kada se znanja i veštine udruže sa talentom, onda je reč o profesionalnom umeću.

Profesija je nastala iz zanimanja , kao konkretne delatnosti konkretnog čoveka pomoću koga on osigurava sredstva za život. Ono što profesiju razlikuje od zanimanja je njena prožetost racionalnim saznanjem, uz racionalnu upotrebu sredstava za postizanje odreñenog cilja u procesu rada. Profesije su onaučavane grupe, a to onaučavanje se postiže posebnim sistemom obrazovanja i tehničkog usavršavanja. Zanimanja ne moraju da počivaju na posebnom sistemskom obrazovanju, iako je za njih potrebna odreñena vrsta obuke. Zanimanja su „grupe po sebi“, a profesije „grupe za sebe“. Uz zanimanja idu zvanja, a uz profesije titule.

68. PROFESIJE I PROFESIONALIZACIJA I Marks i Dirkem razmatraju problem podele rada u vezi sa profesionlnim

grupisanjem u strukturi društva. Dirkem naglašava značaj profesionalnog grupisanja za poništavanje negativnog dejstva industrijske podele rada, dotle Marks samo u nagoveštajima dotiče vrlinu poziva i njegovu degradaciju u kapitalizmu. Marks i Dirkem

104

su naznačili okvir analize profesionalizacije rada. Taj okvir sačinjava, sa jedne strane, Marksova analiza dr. podele rada i svojinskih odnosa koji su u vezi sa njim, a, sa druge strane je Dirkemova analiza profesionalnog grupisanja kao posledice tehničke podele rada u industrijskoj civilizaciji. 2

Kasnije proučavanje profesionalnog grupisanja, posebno od početka 40-ih, uslovljeno je funkcionalističkom orijentacijom na razumevanje funkcionisanja postojećeg dr. sistema i na analizu uloge dr. grupa u njemu.. Profesionalna struktura odražava transformaciju društava u fazi ubrzane industrijalizacije. Industrijska podela rada je nametnula potrebu za širenjem obrazovnih institucija, a potom je ekspanzija obrazovanja podstakla profesionalizaciju u društvu. Ulazak profesionalaca u proces rada utiče na njegovu transformaciju. „Umni“ rad u industrijalizovanom društvu više nije privilegija već je njegov sastavni deo. Na taj način, profesionalizacija vraća radu izvesnu svrhovitost, koja se gubila na počecima industrijalizaicje. Unošenjem naučnih i umetničkih saznanja u procese rada, posredstvom profesionalaca, ponovo se stvaraju uslovi za ispoljavanje umeća u savremenom radu. Meñutim, žilavost industrijalizacije, ne samo proizvodnog, već i neproizvodnog rada koja je najčešće praćena birokratizacijom dr. odnosa u radu i izvan njega predstavlja prepreku profesionalizaciji. Konflikt izmeñu te dve tendencije u procesima rada je na delu i on će u velikoj meri odreñivati razvoj ljudskog rada u budućnosti. Iako profesionalni rad ne može u potpunosti izbeći sudbinu proizvodnog industrijskog rada i sa njim povezane birokratizacije, on se ne potčinjava u potpunosti toj vrsti rada. Industrijski način rada je više otuñen od profesionalnog. Profesionalni rad predstavlja jedinstvo znanja i veštine i predstavlja profesionalno umeće, kao specifičan izraz umeća rada.

Stratifikacijski raspored profesija u nekom društvu u velikoj meri zavisi od spoja znanja i moći. Povoljniji dr. položaj imaće one profesije koje su stekle monopol na ekspertizu, tj. na ekskluzivno pravo da spreče izvanprofesionalne pokušaje da se služe njihovim znanjem za pribavljanje materijalne koristi i prestiža. Koliko će odreñene profesije uspeti u tome zavisi od dr. potreba i profesionalne tradicije, ali i od naklonosti dr. institucija, posebno od države i univerziteta.

Ako uzmemo u obzir Parsonsovo pojmovno odreñenje profesije kao grupe sa normativno univerzalnim i funkcionalno specifičnim osobinama, onda bi se moglo reći da u profesionalnom grupisanju postoje dve podgrupe: jedna koja razvija pretežno univerzalno i druga koja razvija pretežno specifično znanje. Prva je nosilac ideja i kritičar postojećeg reda stvari, a druga je nosilac praktično upotrebljivog znanja i čuvar vladajućeg establišmenta. Prva podgrupa je inteligencija, a druga stručnjaštvo...sukob nastaje zbog nastojanja inteligencije da prevaziñe okvire tehničke podele rada i pristajanja stručnjaštva da joj se potčini.

105

Trend ekspanzije stručnjaštva je posledica izmene profesionalne (kvalifikacione) strukture, koja je karakteristična za preobražaje u tehničkoj podeli rada. Radovan Rihta je utvredio da udeo stručnjaštva sa srednjom, visokom, pa i naučnom spremom, raste u ukupnoj masi radne snage uporedo sa tehničkotehnološkim preobražajima od početka mašinskog načina rada sa univerzalnom mašinom i preko linijskog procesa mehanizovane proizvodnje do potpuno automatizovane proizvodnje.

Apsolutna prevaga naučnotehničkog znanja nad svim ostalim vidovima znanja , umeća i veština u procesima rada i njegovoj organizaciji je još uvek nedostižan ideal tehnokratski orijentisanog stručnjaštva. Čak i ako bi se taj ideal ostvario, umeće rada ne mora da iščezne. Umeće profesionalnog rada je u sistemu najbliže pa deluje na njegovu izmenu iznutra. Takvo delovanje profesionalaca ne zavisi samo od njihovog posebnog naučnotehničkog znanja, već zavisi i od celog niza opštih saznanja i od njihovog etičkog odnosa u konkretnim dr. uslovima.

69. OSOBENOST MODERNIH PROFESIJA

(PRIMER INŽENJERSKE PROFESIJE)

Inženjerska profesija pripada modernoj vrsti neharizmatičnih profesija..najbliža je stručnjaštvu... Radi se o profesiji koja stvaralački prilagoñava znanje praktičnim ciljevima. Ona svoj legitimitet i društvenoj struktuti ne gradi na dugoj tradiciji ni na oreolu harizmatičnosti, već na posebnoj vrsti praktičnih znanja i veština koja su se uobličila pod uticajem industrijske racionalizacije i tehnizacije raznih delatnosti. Moderne profesije uglavnom svoj legitimitet crpe iz njihove utemeljenosti u nauci. Osnovna etika inženjera sastoji se u preuzimanju nekih tradicionalnih i nekih novih vrlina praktičnotehničkog delanja i organizovanja rada i njihovog odnosa u njemu.

Rad stvara moral, tj. zajedničko delanje ljudi deluje manje ili više stihijno utiče na uobličavanje specifičnih obrazaca moralnog ponašanja. Moral uopšte, pa i moralno delovanje inženjera je specifična vrsta dr. odnosa. Taj odnos se, za pripadnike inženjerske profesije, ispoljava kao:

- odnos prema predmetima i sredstvima rada (tehnici i tehnološkim postupcima): u velikoj meri je uslovljen njihovim udelom u obavljanju inženjerskih aktivnosti. Inženjer je, pre, svega, čovek prakse. Njegova naučna saznanja su uvek okrenuta praktičnotehničkom delanju;

106

- odnos prema pripadnicima profesije inženjer: taj pogled se počinje formirati još u procesu obrazovanja, formira se specifični inženjerski pogled na svet koji ima racionalnu osnovu u naučnotehničkim saznanjima, ali u njega ulaze i sve one predstave iz prethodnog i kasnijeg dr. iskustva inženjera koje manje ili više favorizuju pripadnost profesionalnoj grupi;

- odnos prema radnoj grupi , u kojoj, pored inženjera, sudeluju i pripadnici drugih profesionalnih grupa..odnos inženjera prema njima se javlja kao specifičan odnos prema njihovom naučnom znanju i iskustvu...spremnost na saradnju sa pripadnicima drugih profesija je značajan izvor moralnog postupanja inženjera i istovremeno kompenzacijska nadoknada za razmrvljenost rada i gotovo isto takvih znanja o njemu.

- odnos prema organizaciji rada u preduzeću: racionalnost u organizovanju rada i dr. života ima svoje granice. Te granice su ljudske, moralne prirode. Treba imati u vidu da se korisno i dobro ne moraju uvek podudarati. Zbog toga tehnokratski princip efikasnosti treba uskladiti sa moralnim odnosom prema ljudima u organizaciji. Samim tim što su inženjeri, oni ne moraju biti bolji ili lošiji od drugih u organizaciji, ali mogu biti veći ili manji znalci. Vrednovanje ljudi i zauzimanje moralnog stava prema njima, nije organizaciono već etičko pitanje;

- odnos prema „poslovnim partnerima“ na tržištu (drugim preduzećima i njihovim zastupnicima) : uslovljen je konkurencijom..neophodno je poverenje..280..

- odnos prema društvu u celini, kao prema njegovim aktuelnim privrednim i drugim problemima, tako i prema istorijskom nasleñu i budućim očekivanjima njihovih pripadnika....280..281..shvatanje rada kao poziva u nekom društvu povoljnije deluje na status inženjerske profesije u njegovoj strukturi, a samim tim, kod pripadnika te profesije izaziva pozitivna osećanja prema tom društvu;

- odnos prema prirodnoj sredini: novi pogled na odnos čoveka prema prirodi nalaže potrebu da se priroda saznaje sa ciljem da bi se uskladile ljudske dr. potrebe sa njom;

- odnos prema samom sebi : sastoji se u procenjivanju vlastitih postupaka, bez obzira šta mu dr. kolektivi nameću kao obavezujuće ponašanje. Područje individualnog odnosa je centralno područje u kome se prepliću ostali dr. uticaji na moralno ponašanje inženjera. ..281..282..

107

70. OSOBENOSTI PROFESIJE SOCIOLOG I STRUČNJAŠTVO

Kvantitet širenja socioloških katedri, odseka i grupa sve više pospešuje pomeranje težišta sociološke profesionalizacije sa saznajno-humanističke na profesionalno-praktičnu funkciiju. Otuda se pomera i težište interesovanja sociologa sa intelektualno-stvaralačkog na utilitarno-pragmatičko delovanje u konkretnom društvu. Na taj način, delatnost sve većeg broja sociologa gubi osobine intelektualnog promišljanja i poprima osobine stručnjaštva.

Postoje dva načina tumačenja pojma inteligencije: psihološko: to je osobina ličnosti povezana sa fiziološkim funkcionisanjem moždanog centra, odnosno sposobnost snalaženja u novim životnim situacijama; sociološko: inteligencija kao posebna društvena grupa i objašnjava se njena uloga u društvu; Inteligenciju sačinjavaju pojedinci, intelektualci kao ličnosti sposobne da rešavaju probleme na vrlo osoben (stvaralački) način. Osobine inteligencije su: mudrost, duhovna usmerenost na iskonsko, povezanost sa istorijskom praksom, prodorni pogled na svet, uopštavanje parcijalnih i pojedinačnih grupnih interesa, kritičnost u mislima i nekonformizam u praksi, istrajnost, odgovornost, oprez u smislu metodičke skepse, otvorenost. U grupi inteligencije ličnost ne gubi ništa od svojih prepoznatljivih osobina jer ta dr. grupa predstavlja skladno jedinstvo individualnog i društvenog. Inteligencija kao dr. grupa je malobrojna skupina kritički intelektualaca koji istovremeno stvaraju i prenose ideje. Sejmur Lipset razlikuje tri sloja inteligencije: stvaraoce, prenosioce i one koji stručno primenjuju simboličke oblike. Lj. Tadić inteligenciju vidi kao skupinu visokoobrazovanih ljudi od kojih jedan deo raspolaže prirodnonaučnim i tehnički primenjivim znanjem, a drugi čini humanističku kritički inteligenciju. Lipset i Tadić ne razlikuju inteligenciju i stručnjaštvo.

Pogrešno je nastojanje da se pojam inteligencije utemelji u podeli rada koja se isključivo posmatra u relacijama odnosa umnog i manuelnog rada. Teorijsko utemeljenje pojma inteligencije i, u vezi sa njim pojma stručnjaštva treba tražiti u relacijama podele rada na repetitivni i stvaralački. Inteligenciju sačinjavaju malobrojni intelektualci koji se bave stvaralačkim radom. Za razliku od inteligencije stručnjaštvo sačinjavaju (sve brojnije) grupe pojedinaca koje se bave rutinskim, operativno primenjivim poslovima koji donose profit ili koji se bave onim delatnostima pomoću kojih se kontroliše dr. život. Bitne osobine inteligencije su stvaralaštvo, kritičnost, duhovnost i neutilitarnost, a bitne osobine stručnjaštva su rutina, pretežno izvršilačka i manuelna aktivnost i utilitarnost. Inteligencija ima dugu tradiciju, a stručnjaštvo je proizvod savremenog rada i celokupnog dr. organizovanja. Pojam

108

stručnjaštvo upućuje na identifikaciju strukturalnih procesa u modernizovanim dr. i stoji u analognom odnosu sa istorijski nastalim pojmovima radništvo i seljaštvo. Stručnjaštvo je dr. grupa po sebi, a inteligencija dr. grupa za sebe.

Sociologija je nastala kao osobeni izraz intelektualnog stvaralaštva u modernom svetu ali njen kasniji razvoj, prevashodno pod uticajem pozitivizma, odvijao se tako što su u njenoj delatnoj strani preovladavali stručnjački elementi. Saznanja sociologije su prva pretpostavka sticanja znanja o nama samima, društvu u kome živimo i civilizacijskim procesima.

Kritička distanca je znatno vidljivija kod sociologa-naučnika nego kod sociologa –stručnjaka. Meñutim, nužnost zaposlenja nameće sociolozima da izgube potrbnu crtu kritičnosti u profesionalnom delovanju i da, na taj način, gube prepoznatljivost svog pristupa istraživanju konkretnog problema u odnosu na ekonomiste ili druge stručnjake.

Mogućnosti profesionalizacije neke delatnosti u direktnoj je zavisnosti od značaja koje konkretno društvo pridaje toj delatnosti. Kao što je profesionalizacija YU sociologije 50-ih i 60-ih bila podstaknuta političkom propusnošću za sociološka saznanja tako se, u narednom periodu, otvara područje profesionalne aktivnosti naših sociologa u ekonomskoj oblasti, posebno u sferi marketinga.

71. RAD I POL: SOCIOLOŠKI PRISTUP

FEMINIZACIJI RADA

Društveni podsticaji za posebno sociološko problematizovanje odnosa rada i polova nalaze se u povratku politike neoproduktivizma u razvijenim zemljama Zapadne Evrope i SAD. Ta politika je dovela do najdramatičnijih promena koje su se ogledale u intenzifikaciji učešća žena u plaćenoj radnoj snazi...novoliberalna ideologija...država blagostanja je rešila, kako problem proizvodnje potrebnih materijalnih dobara, tako i problem socijalnog staranja.. Te ustanove socijalnog staranja omogućavaju veće distanciranje žena od neplaćenog kućnog rada i uključivanje u plaćenu radnu snagu.

Feminizacija radne snage se odvija u dva relativno izdvojena područja. Jedno je područje porodica, domaćinstvo ili područje kućnog rada, a drugo je područje rada izvan kuće (preduzeće). To su dva relativno samostalna i zaokružena ekonomska režima u kojima se uporedo odvija proces produkcije i reprodukcije materijalnih uslova egzistencije čoveka. Pojavljuju se uslužni rad koji uslovljava feminizaciju radne snage. Pol u prozivodnoj sferi deluje kao njen bitan činilac. Veronika

109

Biči dosta argumentovano pokazuje da pol utiče: na definisanje veština u radu izmeñu kvalifikovanog i nekvalifikovanog rada, utiče na definisanje posla kao „ženskog“ odnosno „muškog“, posebno kada je reč o njihovom vezivanju za dužinu radnog vremena; utiče na oblike autoriteta, moći i kontrole u radu, utiče na sticanje različitog iskustva, i, sa tim u vezi, na ispoljavanje umeća žena i muškaraca na poslu i na njihovu orijentaciju prema radu; utiče na stepen koristi koje žene i muškarci imaju od neplaćenog rada svojih supružnika, zatim, pol utiče na učešće žena i muškaraca u sindikatima i na njihova očekivanja u odnosu na otpuštanje sa posla i nezaposlenosti.

Najčešće se kategorija pola upotrebljava da podvuče razlike izmeñu žena i muškaraca i da sugeriše da su te razlike dr. stvorene pre nego što su biološki zasnovane, kao i da naznači ograničenja ekonomskih analiza, a ne kao osnova dobro razvijene teorije.

Pitanja koja su identifikovana u dosadašnjem proučavanju uticaja pola na dr. život, a posebno na karakter rada: 1) Šta je osnova odvajanja javne i privatne sfere i kakve posledice to odvajanje ima za žene i muškarce? 2) Koji su razlozi postojanja segregacije rada i njene trajnosti u mnogim različitim vrstama društva? 3) Kako kulture radnog mesta deluju i kako dopronose održavanju nejednakosti izmeñu žena i muškaraca? 4) Kako su podele na osnovu pola povezane sa drugim podelama, npr. rasnim, etničkim, klasnim podelama? 5) Koje su specifičnosti ženskog otuñenja u muškom svetu?......286...

72.“KUĆNI RAD“ I RAD U ORGANIZACIJI – PREDUZEĆU: NEVIDLJIVA ŽENA

Problem feminizacije radne snage najčešće se vezuje za rad u preduzeću, kao javnu sferu rada, dok se on retko posmatra u odnosu na kućni rad, kao privatnu sferu rada. Funkcionalistički pristup radu zapostavlja bitnu činjenicu da rad nije samo ono što se odvija u mestu reprodukcije, već da on obuhvata i mesto potrošnje. Problem feminizacije radne snage se najčešće posmatra kao problem povećanog uključivanja žena u rad preduzeća, a ne i kao problem njihovih aktivnosti u kući. Ako se ima u vidu da se feminizacija radne snage odvija pod uticajem savremene dr. podele rada i nejednakosti izmeñu polova onda je nužno taj problem posmatrati u oba područja rada žena – i u kući i u preduzeću. U savremenim društvima je došlo do povećanog udela žena u industrijskim preduzećima i u raznim ustanovama, ali je došlo i do izvesnih promena u muškoj ulozi u kućnom radu.

110

Povećano učešće žena u radnoj snazi još više usložnjava probleme odnosa rada i polova. Time se ne otklanjaju kulturne i dr. prepreke koje ženama nameće patrijarhalni obrazac. Patrijarhalna sigurnost doma sve više nestaje, a sve veći broj žena biva dvostruko zavisan, stičući pored muža i novog gazdu u liku poslodavca. PAtrijarhalni obrazac se prenosi iz kuće u preduzeće. Moć u preduzeću ima muški predznak..U ravni globalnog društva žene se pojavljuju kao rezervna armija rada i dele sudbinu celokupne radne snage. To pojačava egzistencijalnu nesigurnost žene i njenu zavisnost od hirova tržišta, što pojačava njenu zavisnost i od muža i od poslodavca.

Feminizacija radne snage u preduzeću dovodi do promene ekonomskih odnosa izmeñu različitih regiona sveta. Snižavanje cene rada žena u pojedinim regionima sveta čini te regione konkurentnijim na planu internacionalizacije kapitala. Istovremeno feminizacija radne snage uslovljava promene u porodici, u odnosima žene i muža, roditelja i dece, kao i promene u klasnim i meñuetničkim odnosima i promene u osobenostima naseljavanja i stanovanja. Sve su to aspekti savremenih procesa modernizacije koji su uveliko oposredovani udelom rada žena, iako još uvek u njima prevladava vrednosni sistem koji favorizuje mušku nad ženskom ulogom u radu.

Zadovoljstvo radom nije izraz samo odreñenih osobina ličnosti žene, već je posledica odreñene vrste rada, odnosno strukture i sadržaja rada. Značenje koje pojedinci pridaju radu zavisi, pre svega, od vrste rada. Na njihovo procenjivanje utiču standardi, kojima se reguliše način rada, i rutina kojom se neki rad može obaviti... Delovanje domaćice je više autonomno, a rad u preduzeću je više heteronoman...

Ako bi, uporedo sa feminizacijom radne snage, tekao proces maskulinizacije kućnog rada, to bi moglo da olakša rad žene, ali to samo po sebi ne bi ukinulo dvojnost njihovih radnih uloga koje su neodvojive od društvenih i kulturnih uslova koji su doveli do razdvajanja privatne i javne sfere žena i muškaraca.

73. FEMINIZACIJA RADNE SNAGE I (SAMO)ORGANIZOVANJE ŽENA

Povećano uključivanje žena u radnu snagu uticalo je na rast njihovog otpora

prema uslovima rada i uopšte prema vladajućem establišmentu industrijskih društava. Intenzitet tog otpora ima odreñenu pravilnost – što je društvenoekonomski sistem razvijeniji, to je otpor žena izraženiji. To je protest protiv iskonskog patrijarhalnog obrasca, koji a priori računa sa podreñenom ulogom žene u društvu.

Feminizacija radne snage je doprinela da se relativno veliki broj žena distancira od njihove tradicionalno nametnute dr. uloge. Sticanje koliko toliko ekonomske

111

samostalnosti u odnosu na muškarca, ženi se pružaju izvesne mogućnosti za relativno nezavisno delovanje u društvenom životu i za njegovo prilagoñavanje svojim specifičnim potrebama... Doprinos feminizacije rada samoorganizovanju žena..razvijeniji oblici samoorganizovanja žena su se pojavili u ekonomski razvijenijim društvima upravo zbog toga što postignuti stepen feminizacije radne snage prisiljava žene da se rukovode logikom razvoja. Sam proces samoorganizovanja žena u savremenim društvima nije tekao bez izvesnih lutanja i problema. U izrazito feminističkoj varijanti samoorganizacije pojavljuju se žene-heroine čiji je način borbe za osloboñenje žena najčešće poprimao anti-muški karakter. Sindikat je potpomogao ostvarivanje prava žena na rad, ali to nije dovoljno za ostvarivanje moguće emancipacije žena....Interes žena mora biti posebno izražen na tržištu rada i u socijalnoj politici , ako se želi postići stvarna jednakost polova u radu. Odsustvo jednakosti u radu, u obavljanju odgovarajućeg zanimanja i u mogućnostima korišćenja talenta, uslovilo je pojavu samoorganizovanja žena kako bi se svojim društvenopolitičkim delovanjem izborile za ono što ne mogu da ostvare u strukturalnim društvenim odnosima. Uporedo sa borbom žena za identitet u društvu odvija se i borba za njihov identitet u preduzeću. Sindikati su najčeće zatvoreni za žene jer u njihovoj organizacionoj strukturi dominiraju muškarci, i retko kada se ima sluha za specifičnost plaćenog i neplaćenog rada žena..... Zahtevi žena: ostvarivanje jednake zaštite sa punim radnim vremenom i rada sa skraćenim radnim vremenom; omogućiti učešće radnika i posebno žena u odlučivanju prilikom uvoñenja nove tehnike i tehnologije kako ne bi dolazilo do nepotrebnog otpuštanja sa posla, ali i zbog voñenja računa o nezaposlenim i budućim pokolenjima; obučavanje za rad treba da bude kontinuirano i u skladu sa promenama u tehnici i tehnologiji, a pri tom treba prihvatiti kao kvalifikaciju i ona znanja i veštine kojima raspolažu žene; priznanje domaćičkog rada kao dr. vrednog rada; odbacivanje ideologije radne uloge muškaraca prema kojoj se odreñuje zavisnost njegove porodice, a odatle sledi odgovarajuća socijalna zaštita, soc. staranje i soc. osiguranje...

Ideje novoprouktivizma u ekonomiji i novoliberalizma u politici su podstakle feminizaciju radne snage. Povećana feminizacija radne snage zahteva da socijalna politika države blagostanja preuzme veće obaveze u razvoju raznih uslužnih delatnosti koje bi nadoknadile odsustvo žena iz područja kućnog rada. ..

112

74. SOCIOLOŠKI OKVIRI PREDUZETNIŠTVA, MENADŽMENTA I MARKETINGA

Sociologija, kao opšta, teorijsko-empirijska i osnovna dr. nauka, ne može ispustiti iz svog „vidokruga“ problem preduzetništva i njemu saobraženih menadžerskih i marketinških aktivnosti. Preduzetništvo je postalo, za većinu savremenih društava, stvarnost njihovog ciljnoracionalnog delovanja, a za neka od njih ono predstavlja vrednosni orijentir na putu prevladavanja zabluda o netržišnom načinu rada i proizvodnje. „Stihija tržišta“ koja se odbacivala u većini socijalističkih društvenih sistema kao stanje anarhije, nepravde i neslobode, pojavljuje se u najnovije vreme kao superioran društvenoekonomski odnos u odnosu na bezglasnost komandnoplanskog načina proizvodnje. Uključivanje problema preduzetništva i, sa njim u vezi, menadžmenta i marketinga, u saznajni okvir sociološke analize zahteva interdisciplinarni i transdisciplinarni dijalog sa odgovarajućim drušvenim i humanističkim naukama i naučnim disciplinama. Težište analize se odnosi na savremene promene u sferi rada i proizvodnje, uz ukazivanje na šire društvene i kulturne posledice i na ponašanje čoveka u tim procesima.

(1) Analiza ima cilj da proširi iskustveni okvir i profesionalno-praktični angažaman, pre svega, sociologa rada. Sa druge strane, želi se naglasiti da naše društvo ima interes za razvoj sociološkog znanja i njegovog korišćenja u praktične svrhe. Aktuelna perspektivna primenjivost sociološkog saznanja u nekom društvu može da bude značajan podsticaj za razvoj metoda i metodologije socioloških istraživanja i teorijske misli u sociologiji. Tu se verovatno krije mogućnost novog talasa profesionalizacije sociologije u srpskom društvu koji bi se oslanjao na već postignuti stepen profesionalizacije.

(2) Empirijska istraživanja promena u društvenom grupisanju aktera preduzetničke delatnosti u nastajanju u nekom drušvu... U tom okviru se razmatraju i promene u rukovoñenju (menadžmentu). Empirijski se problematizuje preduzetništvo u uslovima tranzicije bivšeg yu društva, čija je modernizacija oposredovana „kulturom siromaštva“. U tim uslovima ranije elite modernizacije su pretrpele slom. Na razvalinama njihove utopističke vizije društvenog razvoja niču nove, preduzetničke elite, koje nose sve bitne odlike haotičnih dr. uslova u kojima su nastale.

(3) Problemi preduzetništva, menadžmenta i marketinga se posmatraju u okviru obrazaca kulturne komunikacije. Jedan aspekt tog problema se tiče odnosa ekonomija-kultura-komunikacija, uz naglašavanje potrebe za razvijanjem odgovornosti u

113

preduzetničkoj aktivnosti, a drugi aspekt jasno postavlja zadatke sociologiji u razvijanju mogućnosti novog prodora sociološkog znanja u društvenu svakodnevicu, kao što ukazuje i na značaj sociološke ekspertize u preduzetničkim i posebno marketinškiim aktivnostima.

(4) Zasnovanost na iskustvenim podacima. U tom pogledu, posebno se analiziraju podsticajni uticaji na rad i preduzetnišvo, koji su identifikovani u jednoj industrijski razvijenoj sredini bivšeg jugoslovenskog društva u vreme početka njegove postsocijalističke tranzicije, kao ograničavajući činilac.

75. MOGUĆNOSTI SOCIOLOGIJE U

PODSTICANJU MODERNIZACIJSKIH PROCESA

Procesi modernizacije se ne mogu prekinuti, ti procesi su se učvrstili u dr. strukturi društva u onoj meri koja može biti solidna osnova za dalje dr. promene...301...

Sociološko poimanje procesa modernizacije, bez obzira na mnogoznačnost tog pojma, najčešće se vezuje za proučavanje savremenih društava koja su krenula putem ubrzanog privrednog razvoja. Takav vid razvoja koji se temelji na industrijalizaciji, karakterističan je za bivše jugoslovensko društvo u 60-im i 70-im godinama 20-og veka. Za nastanak procesa modernizacije društva i načina rada u njemu u prvi plan izbijaju unutrašnji problemi i osobenosti radne situacije, kao što su problemi kulture siromaštva i strukture moći i uticaja u radu..(bivše YU društvo)...Kriza je osnovna odrednica pomoću koje se bivše YU društvo, krajem 80-ih godina legitimisalo pred Evropom i svetom. Već tada društvo preživljava krizu legitimiteta. Umesto ranijih vizija specifičnog puta u socijalizam, na delu je napet odnos izmeñu oprečnih tendencija u društvu, usled kojeg dolazi do bitnog poremećaja ili blokade vitalnih funkcija društva i države..302..

Kriza je kao neki prirodni eksperiment učinila jasnijom zablude preterivanja o specifičnostima usmeravanja razvoja društva, ne vodeći pri tome dovoljno računa o stvarno postignutom stepenu razvoja dr. podele rada, mogućnostima razvoja sredstava za proizvodnju i osobenostima kulturnog razvoja. Razvoj jugoslovenskog društva je zapao u krizu, jer su blokirani unutardruštveni potencijali onim merama koje je nametao obavezujući projektovani model institucionalno-organizacionog sistema. ETATIZAM, kao dr. odnos, je onaj blokirajući činioc koji je proizveo krizu globalnog

114

jugoslovenskog društva. Njegove posledice su posredstvom niza posebnih i pojedinačnih činilaca prenosile na uže oblasti dr. života i na ponašanje ljudi u društvenoj svakodnevici... U tom celokupnom procesu, suštinska pitanja rada uopšte i proizvodnje posebno ostajala su u senci dr. organizovanosti i institucija sistema. Sama mogućnost učestvovanja u odlučivanju o raspodeli bila je dovoljna za legitimnost postojećeg dr. sistema. Nikakvu demokratičnost raspodele ne može da nadoknadi ono što se gubi u samom aktu proizvodnje materijalnih dobara i drugih dr. vrednosti. Bolest bivšeg YU društva nije sasvim prevladana u njemu. Ona se čak širila u poslednjoj deceniji 20-og veka, uz značajne podsticaje domaćih usrećitelja nacije i meñunarodnog licemerja prema njhiovom pacifikovanju.

Razoreno društvo pre ili kasnije razara i sociologiju u njemu. U sociologiji se prihvataju ideološke vizije raznih aktera koji pretenduju da odlučujuće utiču na oblikovanje sadašnjeg srpskog društva....Sociolozi mogu biti samo akteri u borbi za istinu, ali mogu biti i učesnici u oblikovanju ove ili one ideološke vizije pojedinih aktera. Zalažući se za imanentnu naučnu vrednost sociologija se istovremeno bori za „širu javnost“, koja kritički odbacuje ideologije raznih aktera, kao i parcijalne poglede grupisanja po tom osnovu...U borbi za istinu, sociologija mora da uvažava činjenicu da su zablude i laži prethodile raspadu Jugoslavije i grañanskom ratu, da su se u ratu širile i da će verovatno, trajati još dugo posle tih dogañaja...zablude i laži..304.. Predizborna obećanja su se kretala u okvirima nekih, i našem društvu već prepoznatljivih modernizacijskih procesa u svetu, a predizborna postupanja su se kretala u okvirima prepoznatljivih tradicionalističkih obrazaca. Trebalo je sama da kriza društva i države potraje nepunu deceniju pa da se dotadašnja modernizacija YU društva istopi i dobrim delom uništi. To je bila posledica izvoñenja modernizacije društva uz izraziti diskontinuitet u odnosu na delujuće tradicijske vrednosti i uz podsticani antiintelektualizam od strane političkih elita u društvu. Politička pluralizacija je imala izvestan emancipatorski efekat jer je jasnije označila odnos i raspored snaga na lestvici od tradicionalizma do modernizma. Zablude i laži za vreme rata su se uobličile u ideologiju rata onda kada se, iz raskoraka izmeñu obećanja i činjenica, prešlo u nulto stanje, ali tako što se krak modernizacije priključio kraku tradicionalizma, dakle, korak unazad.

Rat je najgori izraz i kompleksan pokazatelj sveukupnog pada nekog društva. Tu se javlja mogućnost za sociologe da analiziraju i objašnjavaju ulogu ideoloških laži u dezintegraciji rada, države, škole, primarnih i sekundarnih grupa...tada se u svim činiocima društva mogu otkriti socijalnopatološki činioci njegove dezintegracije, ljudske patnje, nesreće i neslobode. Otkrivanjem i objašnjenjem tih i ostalih činioca dr. dezintegracije, kao i njihovog uticaja na globalno dr. strukturisanje i dr.-kulturni razvoj, učiniće od sociološke profesije prepoznatljivu delatnost u društvu,

115

koja će moći da snagom naučne istine utiče na emancipaciju društva. Mogućnosti sociologije da utiče na dr. stvarnost do sada su se pokazaale više nego skromne. Sociologija može da razobliči sve one ideološke zablude i laži koje su formirale svest većine aktera u bivšem YU društvu pre dezintegracije države, koje su je oblikovale za vreme rata i koje će uticati na oblikovanje njihove svesti i posle rata. To razobličenje zabluda moguće je samo naučnom istinom.

Stvarni zadatak sociologije u srpskom društvu sastojaće se u razotkrivanju ideoloških zabluda i laži koje su se akumulisale u ratnim uslovima i u tom slučaju sociologija ne može ostati vrednosne neutralna...Ako članovi bivše YU naučne zajednice nisu mogli da spreče rat ne zanči da oni ne mogu doprineti da se posledice rata brže prevaziñu. Za to postoje dva moguća puta: prvo, raznovrsna istraživanja i njihova interpretacija u skladu sa imanentnim sociološkim vrednostima i njenim teorijskometodološkim dostignućima, i drugo, obrazovani sistem u kome bi sociološka znanja mogla da doñu do izražaja i to, pre svega, uz što samostalnije i odgovornije učešće profesionalne zajednice sociologa u njegovom programiranju. Težnja ka objektivnosti u sociologiji treba uvek da ima ljudsku meru... Sociolozi u bivšem YU društvu su se nalazili izmeñu, još pre rata i dezintegracije uobličene vizije „sociologije za jedan svet“ i aktuelnog stanja kolektivne svesti uskogrudog lokalnog i nacionalnog karaktera...309.. Još pre raspada Jugoslavije i rata, sociologija se izborila da može da saopštava naučne istine, ali nije mnogo doprinela da se samo društvo okrene prepoznavanju te istine. Zadatak sociologa je da intelektualno prevaziñe sredinu u kojoj se zadesio. Sociologija može da potkopava temelje svakoj iluziji samo ako se pridržava osnovnih principa naučne delatnosti. Zato je potrebno da sociologija, pored kritičkog propitivanja vlastitog društva, razvija onu profesionalnu komponentu koja se odnosi na unošenje socioloških saznanja u dr. svakodnevicu. Za ostvarivanje tog cilja je najpogodniji redovni obrazovni proces. Kao što se moć dominantnih grupa i pojedinaca u društvu „organizovane neodgovornosti“ sastoji u sakrivanju činjenica života da bi zadržali vlast, tako se moć sociološkog saznanja sastoji u razotkrivanju tih činjenica i traženju mogućnosti da se naučno verifikovane istine približe široj javnosti...310...od sociologa se traži da prepozna ugrožene vrednosti i da objasni šta ih ugrožava i zato naši sociolozi ne mogu očekivati neku posebnu naklonost ostalih profesionalnih grupa inteligencije....310..

116

76. MODERNIZACIJA RADA I „KULTURA SIROMAŠTVA“

To su dva oprečna, ali istovremeno i komplementarna činioca. To su društvenokulturni uslovi u kojima se odvijaju neke promene u društvima u razvoju, posebno u oblasti rada i proizvodnje.

Modernizacija predstavlja samo jedan aspekt kulturnih promena , tj. onaj aspekt koji počiva na težnji čoveka da preobražava stvarnost i da je prilagoñava svojim potrebama uz pomoć saznajnoracionalnog pristupa. MODERNIZACIJA PREDSTAVLJA OSNOVNU KULTURNU PODLOGU ZA RAZVOJNE PROCESE U SAVREMENIM DRUŠTVIMA.

U savremenim društvima koja se nalaze u postsocijalističkoj tranziciji, specifičan kulturni činilac koji utiče na usporavanje modernizacije je „kultura siromaštva“ koja je karakteristična za nerazvijena društva ali i za deprivirane slojeve razvijenih društava. Bitna odrenica kulture siromaštva je pasivizacija čoveka.

Najopštiji okvir modernizacije je racionalizacija celokupnog dr. delanja i organizovanja dr. života. Pokretačke snage modernizacije nalaze se u dr. podeli rada, čije osnovno obeležje je odreñeno razvojem nauke, tehnike i odgovarajućeg sistema vrednosti na osnovu koga se usmerava celokupni dr. život. Zato se o modernizaciji najčešće govori u množini, kao o procesima scijentifikacije, tehnizacije, formalizacije i institucinalizacije. A ti procesi se oslanjaju jedni na druge i tvore najopštiji okvir ljudskog rada i dr. organizovanja u savremenim društvima...312..modernizam i moderna...312...

U procesima scijentifikacije preovladao je je utilitarno-pragmatički momenat. Ovi procesi su najmanje uticali na oblikovanje modela tog društva.. Podražavalačko znanje i razumevanje postojećih tehničkotehnoloških postrojenja. Procesi tehnizacije najdoslednije su ostvarivani u formi modernizma. Tehničkotehnološki razvoj je ostvarivan skoro isključivo na zavisnoj industrijalizaicji, koja je u početku imala oblik dvojne industrijalizacije, a kasnije pretežno oblik licencne zavisnosti. Zavisna industrijalizacija se najočiglednije ispoljava u svim procesima formalizacije dr. odnosa, a posebno u procesu organizacije rada. U procesima institucionalizacije se odvijao jedan autohtoni diskontinuitetan zahvat od osnovnih oblika organizovanja rada do globalne organizacije društva. Reč je o modelu samoupravne institucionalizacije koji se nastojao ostvariti u svim oblicima rada i života, tzv. integralno samoupravljanje, bez obzira što su postojeći industrijski način rada i vrednosna usmerenja ostajali u granicama drugačijih modela (grañanskog društva). Tzv.

117

samoupravna organizacija rada je veliku većinu radnika pasivizovala, a institucionalni sistem je usmerio odlučujuću pažnju i energiju zaposlenih na probleme raspodele.

Modernizacija rada u organizacijama rada bivšeg jugoslovenskog društva se odvijala uz (1) odsustvo šire inovativne primenjivosti i razvijanja domaćeg znanja i sposobnosti, tzv. kadrovska blokada, (2) izrazito zavisan tehničkotehnološki razvoj, (3)organizacionu konfuziju i (4) izrazito velik uticaj vladajućeg institucionalnog etatističko-samoupravnog modela na sve tokove rada i dr. života uopšte. Modernizacija rada u bivšem YU društvu se odvija u okruženju dvostruke zavisnosti : u zavisnosti od razvijenih društava i u zavisnosti od moćnog političkog činioca unutar društva.

Zavisnost je osnovna karakteristika kulture siromaštva. To je društveni odnos nejednakosti. Stvarna dr. nejednakost u bivšem jugoslovenskom dr. se prikrivala ideološkom formom egalitarizma. Egalitarizam je uslovio kulturu siromaštva koja se danas može golim okom zapaziti u srpskom društvu... Direktna posledica egalitarizma je ekonomija preživljavanja. Ekonomija preživljavanja pogoduje učvršćivanju sličnih reakcija, a potom i sličnih stavova i ponašanja čoveka. Ta ponašanja mogu da se trajnije oblikuju u zajedničko društveno prenosivo shvatanje, koje utiče na oblikovanje specifične kulture – kulture siromaštva. Zarobljenici te kulture sve svoje vrednosne preokupacije podreñuju ekonomiji preživljavanja. Kao posledica takve vrednosne orijentacije dolazi do specifične vrste ponašanja kao što su : osećaj napuštensti, bespomoćnosti, inferiornosti, orijentacija prema trenutnom zadovoljenju elementarnih potreba. Dolazi i do dezintegracije primarnih dr. grupa i do pojačanog otuñivanja čoveka od institucija društva. Sve to preti nastanku jedne situacije u kojoj će siromaštvo samo sebe reprodukuje.

Strukturalne dr. osobenosti saobražavaju radni proces svojim potrebama, dajući radu smisao koji odgovara onim dr. grupama koje imaju odlučujuću dr. moć da svoje vrednosne orijentacije nametnu kao opštedruštvene. Evidentan znak da su sve oblasti rada i sve dr. grupe pogoñene sveukupnom dr. krizom, pojavljuje se u vidu nemogućnosti, ne samo da se razvijaju nove potrebe , već i nemogućnosti da se postojeće zadovolje. Otuda se kriza najpre javlja kao kriza potreba...došlo je do potčinjavanja ili saobražavanja izvedenih potreba osnovnim. Egalitarizam je učinio sve oblasti rada neautonomnim. Proizvodnja materijalnih dobara i proizvodnja duhovnih dobara je oposredovana egalitarizmom kao vrednosnom orijentacijom, koja se još uz to institucionalno-organizacijski utemeljila na etatističkoj osnovi političkog društva...316..

Kultura siromaštva je onaj opšti dr. uslov koji i dalje prožima naše društvo, ali njen uticaj nije imao isti niti sada ima potpuno istovetno dejstvo na sve dr. klase u njemu...na radnike je imala veći uticaj...317...

118

77. DRUŠTVENOEKONOMSKA MOĆ I MODERNIZACIJA RADA U POSTSOCIJALISTIČKOJ TRANZICIJI

Moć se najčešće manifestuje kao mogućnost čoveka da preuzme odgovornost za svoju slobodu i slobodu zajednice u kojoj živi i stvara uslove svoje egzistencije. Značenja koja akteri pridaju svojoj delatnosti u procesu rada oposredovana su odnosima moći u preduzeću. Distribucija moći u preduzećima u velikoj meri je kopija distribucije moći u globalnom društvu. U okoštalim dr.ekonomskim odnosima i „klice“ preduzetništva mogu biti znak realne nade u sposobnost društva da se revitalizuje i da brže krene ka ublažavanju i prevladavanju krize i oskudice.

Nikakva bitnija dr. promena se ne može desiti pre nego što čovek-pojedinac, dr. grupe ili globalno društvo ne postanu svesni vlastitih vrednosnih opredeljenja i stanovišta, kao i konkretnih dr. uslova u kojima se namerava tražiti i osvajati ono polje delovanja u kome bi vrednosno opredeljenje moglo da se ispolji u što potpunijem vidu, tj. u kome bi se čovek osećao kao delatnik koji se u svom delanju potvrñuje kao čovek...319... Postignuti stepen slobode predstavlja onaj preduslov koji će odreñivati i granice u težnjama i namerama ljudi da ostvare svoje potrebe.

Bivše jugoslovensko društvo je u velikoj meri bilo klasno zatvoreno društvo sa izrazito nejednakom raspodelom dr. moći izmeñu 4 osnovne klase: klasa kolektivnih vlasnika na jednom polu i klasa seljaka i zanatlija na drugom sa skoro nikakvom dr. moći; izmeñu se nalazila posredna klasa sa izvesnom količinom stvarne moći i klasa radnika koja ima samo potencijalnu moć. Takva raspodela dr. moći u globalnom društvu se zasnivala na odgovarajućoj podeli rada i načinu prisvajanja materijalnog bogatstva, političkog uticaja i ugleda. Dominantan oblik rada je industrijski rad, pa se osnovna raspodela dr. moći u ravni glob. dr. prenosi na raspodelu dr-ek. moći u organizacije rada, i to posredstvom tehničke podele rada....gubitak poluga moći koje su pojedine klase držale na distanci uz istovremeno održavanje vrednosne zablude o postignutoj dr. jednakosti...svi akteri su sada jednakiji, ali u siromaštvu..

...kako se u dr. strukturi jedan oblik moći ispoljava kao činilac modernizacije radnih procesa...modernizacija radnih procesa je moguća samo u društvu koje prihvata progres kao vrednosnu orijentaciju...Ispitivanje ove varijable daje neke indikativne mogućnosti za zaključivanje da li se tu radi o dinamičnom ili stagnantnom društvu. Preduzetništvo se ispoljava kao intervenišuća promenljiva, tj. kao stepen stvarnog ispoljavaja moći i kao težnja ljudi u organizacijama rada da ispolje svoje radne kvalitete. Preduzetnička spremnost da se upotrebe sva svoja raspoloživa

119

znanja, umeća, veštine i ostale radne sposobnosti za izmenu vlastitog položaja u postojećoj strukturi dr. proizlaze iz dr.položaja pojedinca onakvog kakav se on reflektuje u njihovoj svesti...??321...koja ne mora da se podudara njegovim stvarnim dr. položajem... Kriza je pored razarajućeg delovanja na egzistenciju ljudi, doprinela misaonom otrežnjenju velike većine pripadnika ex YU društva od opijenosti ideološkim zabludama o tome da su oni odlučujući nosilac organizaciono-inst. ureñenja društva. Stavljanjem dr. dezintegracij, krize u kulture siromaštva bivšeg YU dr. u centar interesovanja problema modernizacije rada, preduzetništva i dr.ek. moći imalo je za cilj da ukaže da je sama kriza i dezintegracija bivšrg YU društva jedna opšta, objektivna interventna dr. činjenica oko koje se slivaju sve bitne promenljive i koja nosi socijalni naboj promene i da je modernizacija proizvodnih procesa uveliko oposredovana kulturom siromaštva kao sputavajućim uslovom za preduzetništvo.

78. PREDUZETNIŠTVO I DEMOKRATIJA:

DEMOKRATSKO REGULISANJE KONFLIKTA INTERESA U PROCESIMA RADA

SKRIPTE... Ljudi u modernim društvima polaze od stava da su dr. sukobi nezaobilazna strana dr. života...a osnova dr. sukoba je suprotstavljenost interesa različitih aktera.. Stoga se ne trebaju osuñivati sukobi i akteri , već kontrolisati takva dešavajna utvrñivanjem odreñenih dr. pravila i stvarajem INSTITUCIJA čija je funkcija da sukobe drže u odreñenim dr. prihvatljivim granicama. INSTITUCIONALIZACIJA SUKOBA u sferi rada deo je tzv. industrijskih odnosa koji karakterišu sva razvijena savremena društva (sindikalno organizovanje, individualni radni sporovi, socijalna prava zaposlenih, učešće u odlučivajnu..); PRETPOSTAVKE : (1) različiti akteri rada imaju bazično različite interese, suprotstavljene i različito definisane uloge; (2) svi akteri moraju uvažavati kontekst i ograničenja u delovanju; (3) da su akteri saglasni oko bazičnih dr. vrednosti (nacionalni državni interesi, poštovanje legitimno stečene imovine); (4) da prihvataju pravila u vezi sa načinom iskazivanja i realizacije interesa pa i pravilima sukobljavanja; Na bazi ovih pretpostavki nastao je sistem kolektivnog pregovaranja poslodavaca i zaposlenih sa odgovarajućim pravilima i utvrñivanje kolektivnih ugovora... Akteri ulaze u pregovore da dobiju najviše što se može dobiti i daju najmanje što se može dati

120

nalaženjem obostrano prihvatljivog kompromisa.. U pregovaranju je legitimno upotrebljavati moć, a ona je po pravilu nejednako rasporeñena, ali i prerasporediva....ni jednoj od strana nije dozvoljeno da ide na eliminaciju druge strane, niti je dozvoljeno upotrebljavati nezakonita sredstva...u toku pregovaranja postioji bona fides da će se kolektivni ugovor uvažavati i u praksi dosledno ostvarivati (admin. procedure, državne instance..)...institucionalizacija sukoba u sferi rada ublažava oštrinu i razorne posledice sukobljavanja, jer ona podrazumeva ali i afirmiše realistična viñenja stvarnosti i doprinosi realističnim očekivanjima u pogledu zahteva svake od strana i mogućih ishoda...institucionalnost = regularnost, ali ne i nezadovoljstvo...

79. MOGUĆNOSTI PREDUZETNIŠTVA U

POSTSOCIJALISTIČKOJ TRANZICIJI: PODSTICAJI, PREPREKE I RIZICI

Preduzetništvo je više ili manje autonomno svesno ljudsko delovanje u društvenoekonomkim procesima, sa ciljem da se najracionalnije upotrebe raspoloživi ekonomski činioci i da se snosi puna odgovornost za vlastito učestvovanje u tim procesima. Preduzetništvo može da posluži kao mera ispoljavanja uticaja aktera u organizacijama rada na donošenje odluka koje su značajne za modernizaciju rada. Temelji se na vlastitom ulogu pojedinaca i radnih kolektiva i na svesnom opredeljenju za snošenje rizika u obavljanju odreñenih delatnosti...

Osnovni ekonomski resursi su zemlja, kapital i rad. Društvenoekonomski aspekt razrešenja krize konkretnog društva sastojao bi se u takvom sistemu odnosa koji omogućava ravnomernije usklañivanje rada i kapitala. ..323...bitno... Za početak razrešenja ekonomske krize bilo kog savremenog društva značajno je obezbediti priliv kapitala i pokrenuti ljude na akciju za njegovo oploñavanje znatno iznad stope koja je prethodila krizi...324...nosioci rada i nosioci kapitala nisu stupali u direktne odnose, već su se ti odnosi uspostavljali posredstvom moćnog političkog činioca...324...ekonomska kriza se počela najoštrije ispoljavati onda kada je društvu ponestajalo kapitala za dalja ulaganja, a potencijali obilno neiskorišćenog rada su već uveliko bili umrtvljeni da bi nadomestili umanjeno pristizanje kapitala...324...

121

Alternativa takvom stanju ekonomske krize je produktivan i stvaralački rad koji u odreñenim dr. uslovima može da doprinese oživaljavanju i oploñivanju raspoloživog kapitala. Postojali su obrazovani kadrovi ali je nedostajalo adekvatno društveno organizovanje koje bi omogućavalo da se rad ispoljava koa vrednost. Kao prvi uslov za oživljavanje rada javila se potreba za preduzetništvom. Preduzetništvo je neophodano kao relativno brz način vraćanja dostojanstva radu, ali i ličnog dostojanstva čoveka koji u procesu rada koristi svoja raspoloživa znanja i sposobnosti. Preduzetništvo je antipod dirigovanom, etatistički oposredovanom radu... Imanentna osobina ljudskog rada je da stvara potrebe i način njihovog zadovoljavanja, uvek uz uloženi lični napor i odricanje čoveka. Koliki će taj napor i ta odricanja biti, zavisi od istraženog stepena oskudice u društvu. Preduzetništvom se izražava postignuti stepen modernizacije ljudskog rada u preduzeću.

Činioci koji se pojavljuju kao manja ili veća prepreka za razvoj preduzetništva pojedinaca ili preduzeća: karakter delatnosti i mogućnost napredovanja u karijeri zaposlenih, stručna osposobljenost i stepen zadovoljstva radom, osobenosti kontrole rada u organizaciji i stepen izražene lične inicijative zaposlenih, način korišćenja slobodnog vremena i njegova segmentarna povezanost sa neotuñenim delovanjem pojedinaca u procesu rada, i vlasnički odnosi i sigurnost zaposlenja kao opšti činilac prisustva ili odsustva preduzetništva u organizacijama rada. Mogućnost napredovanja u radnoj karijeri zaposlenih je istovremeno pokazatelj njihove preduzetničke sposobnosti i društvenog vrednovanja tih sposobnosti.

Unutar svake delatnosti postoje manje ili veće mogućnosti za preduzetničku inicijativu zaposlenih, a karakter pojedinih vrsta delatnosti samo predstavlja opšti okvir za manje ili veće ograničavajuće delovanje postojeće tehničke podele rada na preduzetništvo. Kada materijalne nagrade nedostaju, radna motivacija slabi, ali kada materijalne stimulacije ima ona neće biti dovoljna da podstakne ljude na produktivniji rad. Preduzetništvo se situira, sa jedne strane, u nezadovoljstvu materijalnim nagradama za uloženi rad, a, sa druge, u zadovoljstvu što ga sam rad pruža. Prema tome, i jedan i drugi aspekt značajan za postojanje preduzetništva nalazi se unutar preduzeća, on je samo bio sputan i prigušen vladajućim društvenoekonomskim odnosima i organizacionim oblicima u kojima se odvijao ljudski rad.....empirijski podaci...330...

Ukoliko zaposlena većina ne uvidi značaj preduzimljive manjine i ukoliko institucionalni sistem društvenoekonomske moći ne prilagodi potrebama preduzimljive stvaralačke manjine u društvu, nema izgleda za prevladavanje krize našeg društva.

122

80. PREDUZETNIČKA KULTURA I PREDUZETNIČKO PONAŠANJE

Preduzetnička kultura i preduzetničko ponašanje su katalizatori uspešne komunikacije u modernim društvima. Preduzetnička kultura i preduz. ponašanje se u dr. svakodn. prepoznaju kao manifestni oblici meñuindividualne komunikacije aktera na tržištu. U tom razumevanju na preduzetničko ponašanje se gleda kao na manje ili više siguran pokazatelj prisutnosti preduzetničke kulture...413...

Ponašanje aktera u radu može da ima veliki značaj za uspeh ili neuspeh društvene i/ili meñuindividualne komunikacije. U zatvorenim društvima komunikacija meñu akterima na tržištu rada je unapred zadata, a njihovo ponašanje se odvija po očekivanim sociokulturnim obrascima, tj. predvidljivo je jer je pripisano dr.istorijski trajnim ulogama koje pojedinci obavljaju....413.. U otvorenim društvima komunikacija se odvija po principima slobodnog tržišta i uz podršku opštedruštveno usvojene demokratske procedure. Kako u tim društvima ponašanje nije unapred definisano zahtevom pojedincu nekim konkretnim formulaicjama, već celokupnom tržišnom situacijom, to se predvidljivost njegovog ponašanja mora tražiti u onim vrednosnim pretpostvkama koje su utkane u preduzetničko poslovanje i poredak demokratije. Tržišno poslovanje i poredak demokratije predstavljaju one sociokulturne vrednosti iz kojih izranja odgovarajuće ponašanje pojedinaca.

Preduzetnička kultura i preduzetničko ponašanje se mogu razumeti kao iskonska težnja čoveka da ovlada uslovima svoje egzistencije. Ta težnja se izražava u čovekovom nastojanju da utiče na to šta će raditi, kao će raditi i u čijem interesu će biti to što će raditi. Taj aktivizam čoveka je usmeren ka proširivanju granica slobode. Granice slobode čoveka modernih društava odreñene su tržišnim poslovanjem i poretkom demokratije....414.....

Preduzetništvo, kao način tržišnog poslovanja, i demokratija, kao način usmeravanja dr. života, predstavljaju najpogodniji okvir zadobijanja slobode, jer se u tim okvirima većina ljudi pojavljuju kao gospodari svoje sudbine. Preduzetnička upornost u suočavanju sa rizikom na tržištu i politička razboritost u suočavanju sa više mogućnosti usmeravanja društva predstavljaju vrline čoveka-grañanina modernih društava (sa tržišnim načinom poslovanja i pluralističkom grañanskom demokratijom. Kako se ljudske vrline stiču socijalizacijom na iskustvenim istraživanjima je da utvrde da li u konkretnom dr. i konkretnom vremenu uslovi sredine doprinose razvijanju preduzetničkih i demokratskih vrlina čoveka.

123

Područje aktivizma modernih društava predstavlja slobodno tržište. Pri tome treba nalasiti da se tržište jevlja ne samo kao tržište roba i usluga, nego i kao tržište političkih zamisli i projekata, tržište ideja i uopšte različitih vrednosti.

Moglo bi se reći da su preduzetnički način poslovanja i demokratski način političkog usmeravanja društva istorijski izbor čoveka i kao i svaki izbor ima svoje prednosti i nedostatke.

Preduzetništvo – prednosti: 1)deluje kao nejopštiji podsticajni činilac za stvaralaštvo; 2) doprinosi max. korišćenju produktivnih potenicjala čoveka u procesu rada; 3) motiviše ljude na rada i podstiče ih na uspeh; 4)konkurencija obezbeñuje selekciju najboljih rešenja; 5) kultura tržišnog poslovanja;

Preduzetništvo – nedostaci: 1) manjkavost u ostvarivanju socijalne pravde; 2) nastanak monopola; 3) ograničene mogućnosti rešavanja konflikta meñu katerima na tržištu.

Demokratija – prednosti: 1) efikasno i neutralno sudstvo; 2) razvianje javnog mnjenja dostupnošću obaveštenja; 3) sloboda ugovaranja; 4) ograničenje posezanja države u privatnu sferu; 5) poštovanje demokratske procedure; 6) hrabrost, upornost i kritika;

Demokratija – nedostaci: 1) krhkost demokratije;...

81. KIBERNETSKO-SISTEMSKI I SOCIOLOŠKI PRISTUP UPRAVLJANJU U ORGANIZACIJAMA RADA

Ideje kibernetike i teorije sistema i neka njihova praktična rešenja naći će plodno tlo na polju upravljanja organizacijama rada. Te ideje su u nauci prepoznatljive kao kibernetsko-sistemski pristup, a one se zasnivaju na pretpostavci da svaka organizacija rada predstavlja relativno zatvoren sistem sa svojim ulazom (inputom) i izlazom (outputom). Takve organizacije nastaju sa ciljem da obave odgovarajuću delatnost koja ima neki znalaj za društvo. U okviru org. rada kao sistema razvijaju se tri osnovne funkcije: REALIZATORSKE FUNKCIJE U SISTEMU – to može biti proizvodnja materijalnih dobara ili prikupljanje i obrada informacija; OSTVARIVANJE POSTAVLJENIH CILJEVA – uz pomoć upravljanja; ISTRAŽIVANJE SOCIOKULTURNIH VREDNOSTI – u okviru kojih se sagledavaju mogućnosti ostvarivanja ciljeva organizacije. U kibernetsko-sistemskom pristupu upravljanju org. rada proces upravljanja se direktno vezuje za postojanje kibernetskih sistema.

124

U savremenoj teoriji upravljanja, pojam upravljanja se shvata ili kao proces upravljanja ljudima, ili kao proces upravljanja stvarima i ljudima, a u najnovije vreme se u sociologiji pokušavaju utvrditi društveni uslovi koji bi omogućavali da se proces upravljanja ljudima zameni procesom upravljanja stvarima.

Upravljanje je funkcija organizacije koja reguliše odnose izmeñu organizacije kao sistema i njene sredine, a rukovoñenje je podfunkcija upravljanja koja se koncentriše na usklañivanje odnosa izmeñu pojedinih podsisteme organizacije. Upravljanje i rukovoñenje u kib.-sist. pristupu počivaju na istovetnim principima, koji se zasnivaju na teorijskim pretpostavkama da u stvarnosti mogu da deluju isti regulacijski principi. U svakom sistemu postoje dva odvojena podsistema; podsistem koji upravlja i podsistem kojim se upravlja. Proces upravljanja podrazumeva njihovo meñusobno usklañivanje i usmeravanje u pravcu ostvarivanja ciljeva organizacije kako bi se ona odbranila od razarajućeg delovanja sredine na nju. Podsistem koji upravlja, u ovom pristupu, smatra se odlučujućim činiocem za održavanje organizacije u stanju uravnoteženog odnosa sa sredinom. Njihova uloga u sistemu organizacije se satoji u sakupljanju obaveštenja, njihove obrade, prerade i čuvanja, donošenju odluka i kontroli njihovog ostvarivanja. Iz toga sledi da podsistemu kojim se upravlja ostaju samo izvršilačke funkcije

Uporedo sa kibernetikom se razvijala i teorija sistema koja je doprinela da se kibernetsko upravljanje usavrši i da doprinese povećanju produktivnosti i povećanju kontrole u procesima rada. Spoj kibernetike i teorije sistema je doveo do kvalitativnog skoka u funkcionisanju proizvodnog procesa i upravljanju njime.

Bez unošenja odreñenog reda u mnoštvo informacija koje pristižu iz složenih proizvodnih procesa, proizvodni sistemi bi se raspali. Kibernetika se tu javlja kao praksa usklañivanja različitih delova proizvodnih sistema (kao automatizovano upravljanje). Kibernetski ureñeni i organizovani proizvodni sistemi doprinose suzbijanju antagonističkih procesa u organizaciji tehničkotehnoloških procesa i otklanjanju devijacija u njihovom funkcionisanju.

Osnovni problem sa kib.-sist. pristupom je u tome što on organizaciju rada shvata kao sistem. Ovaj pristup smatra da organizacije su rada takvi veštački sistemi koji su nastali na osnovu svesne aktivnosti čoveka i da se zato mogu racionalno usmeravati ka postizanju cilja njene delatnosti, slično mašinama. Kao odgovor na entropijsko delovanje sredine organizacija mora da se neprestano organizuje i reorganizuje. Ona može da funkcioniše u nesigurnoj sredini samo ako su njeni podsistemi skladno povezani. Čovek se tako posmata kao biološka jedinka koja se smešta u proizvodni podsistem organizacije rada. Takvo posmatranje čoveka u organizaciji je plitko, formalističko i problematično za njeno razumevanje pa samim tim i za praktično upravljanje njome.

125

Zablude ovog pristupa upravljanju sastoji se u uverenju da je dovoljno utvrditi ciljeve org. i organizovati način njihovog ostvarivanja. Meñutim, pored toga, trba da postoji volja da se radi u skladu sa tim ciljevima, a sama dr. praksa će pokazati da li su postavljeni ciljevi opravdani i da li se mogu ostvariti u okviru odreñenih organizacionih oblika. Otuda je potreban sociološki pristup upravljanju organizacijama rada.

Ovaj pristup je znatno sadržajniji jer se ne bavi toliko principima koliko dr. potrebama za odg. vrstom org. i mogućnostima da se ostvare (form. i neform.) utvrñeni ciljevi organizacije rada. Taj pristup organizaciju rada posmatra ne kao relativno trajan sistem, već kao skup dr. odnosa izmeñu ljudi u procesu rada. Tu se proces rada i upravljanja ne posmatraju odvojeno kao dva nezav. podsistema, već kao nužno povezano dr. delovanje koje može dovesti do ostvarivanja ciljeva organizacije. Razni akteri u org. rada očekuju od upravne funkcije da bude javna i da omogući njihovo učestvovanje u donošenju odluka koje su značajne za funkcionisanje organizacije. U zavisnosti od toga koliko i kako pojedini akteri rada učestvuju u upravljanju organizacijom, moguće je razlikovati tri oblika upravljanja: autoritarni, demokratski i anarhični...pogledaj još...

82. UPRAVLJANJE (MENADŽMENT): IZMEðU (RUTINIZOVANE) SLUŽBE I (UMEŠNOG) POZIVA

Radna i druga pravila čine osnovu organizacionog ureñenja ljudske aktivnosti.

Delovanje čoveka u organizaciji nameće potrebu za koordinacijom i usmeravanjem rada članova organizacije i njihovih manje ili više uobličenih i prepoznatljivih grupa koje nastaju povodom organizacionih ili nekih drugih ciljeva izvan organizacije, ali koji utiču, na ovaj ili onaj način na njeno funkcionisanje.

Direktorska funkcija je, neosporno, deo upravnog aparata i kao takva sadrži neke elemente prisile koja izvire iz moći kojom se nameće volja ili iznuñava pokornost aktera u organiazcijama rada koje obavljaju izvršilačke repetitivne i manuelne poslove.

U procesu rada se radi o meñuzavisnosti interesa uprave i radnika, pa se konflikt interesa može rešiti ili pravednim pregovaranjem i/ili prepoznavanjem interesa drugih kako bi se moglo pregovarati na racionalan način... Prvi način zavisi od odnosa snaga aktera u konfliktu, a drugi način rešavanja konflikta pretpostavlja iskustvena istraživanja stvarnih intereesa u procesu rada.

Istraživanja menadžmenta imaju cilj da objasne stvarnu ulogu upravljača u transformaciji radnog procesa. Iako se u isticanju uloge menadžera u procesu rada često preterivalo, sasvim je izvesno da je produktivan rad moguć zahvaljujući znanju,

126

promišljenosti , predvidljivosti, stvaralaštvu i sposobnostima ljudi da usmeravaju, razvijaju i kontrolišu svoj rad i rad drugih. U menadžerskoj delatnosti skoncentrisane su pretežno ideativne funkcije rada koje se odnose na ciljeve preduzeća, i ova funkcija može da latentno podstiče ili sprečava postizanje osnovnih ciljeva razvoja globalnog društva. Osobenosti upravne funkcije u procesima rada su manje ili više izraz osobenosti dr. sistema i vladajućih vrednosti.

Direktorska funkcija, kao deo upravne funkcije u procesima rada uglavnom su se ispoljavale u služenju vlasti tzv. komunističke avangarde. Delovanje direktora bilo je obeleženo snishodljivošću prema vlasti i, istovremeno naredbodavnoj autoritarnosti prema radnicima..Delovanje direktora je transmisija ciljeva rada i proizvodnje koji su utvrñeni izvan rada ka izvršiocima posla(radnicima). Postsocijalistička društva koja se nalaze u tranziciji i koja teže utemeljenju i/ili povratku kapitalističkim tržišnim vrednostima rada, nameću potrebu za relativno samostalnijim upravnim delovanjem direktora.

Nastojanje da se što više racionalizuje i formalizuje ljudski rad i celokupni dr. život čoveka, opire se sam taj život. Zbog toga se racionalizacija organizacije rada ne može ostvarivati bez izvesnih protivrečnosti, sukoba i neformalnog delovanja članova te organizaicije...335... Kriza društvenoorganizacijskog sistema i kulturnovrednosnih orijentacija je uslovila još veće neusklañenosti izmeñu načina rada i organizovanja dr. života. Zbog toga se našla u krizi i funkcija direktora u takvom načinu rada i dr. organizovanja. Značajan uticaj na ostvarivanje te funkcije ima šira dr. sredina i kulturnovrednosne orijentacije pojedinaca manjih ili većih dr. grupa.

Meñutim, sposobnost organizovanog usmeravanja delatnosti ljudi nije sasvim iščezla pod uticajem tzv. integralnog samoupravljanja, već je ona dobrim delom umrtvljena usled preovladavajuće egalitarne orijentacije. Funkcija organizovanog delovanja direktora preduzeća je suština mendžerskog poziva.

Osnovna razlika izmeñu direktorovog delovanja u organizaciji u smislu rutinizovane službe i mogućeg drugačijeg načina rada u smislu menadžerskog poziva je u tome što je, u prvom slučaju, direktor u službi ciljeva koji su izvan ili iznad njega, i same organizacije kao takve, dok je, u drugom slučaju, on relativno autonoman subjekt koji učestvuje, ako ne uvek u odreñivanju osnovnog cilja organizacije, ono učestvuje u njegovoj operacionalizaciji i u traženju i nalaženju najboljih mogućnosti njegovog ostvarivanja i uopšte funkcionisanja organizacije u odgovarajućim tržišnim i društvenokulturnim uslovima. Upravljanje organizacijom u smislu rutinizovane službe je u direktnoj vezi sa shvatanjem uprave kao vlasti i sa delovanjem direktora kao službenika. Ta veza vlasti i službe pogoduje onoj vrsti rukovodilaca koji sve uspehe, kako organizacije tako i pojedinaca u njoj pripisuju zaslugu sebi dok odgovornost za neuspehe prebacuju na činioce izvan organizacije u

127

čijoj su službi. Takve osobine upravnog delovanja direktora čine suštinu birokratskog delovanja u organizaciji, a to birokratsko delovanje direktora nije izraz nekih ličnih osobina konkretnog čoveka već je ono posledica savremene organizacije rada, gde je podela rada izvršena kao relativno stabilan sistem nadležnosti. OSOBINE DIREKTORA KAO SLUŽBENIKA: upravljanje se vrši po opštim pravilima koja se mogu proučiti pre pristupanja nekoj u pravnoj radnji; upravljanje se odvija po formalizovanim propisima, kojima se odstranjuje svaki subjektivizam i proizvoljnost, da bi se zaštitio bilo koji životni interes a pre svega imovinska prava; upravljanje postaje bezlično; osnova upravljanja su spisi; tajnost je moć takvog upravljanja, pa se nastoji održati tajnovitost zanja koje je potrebno upravljanju, a to se postiže monopolom nad potrebnim informacijama.

Upravljanje organizacijom u smislu menadžerskog poziva zasniva se na saznanju da modernizacija rada i društva, koja znači racionalizaciju načina na koji se obavlja neka delatnost i načina na koji se organizuje celokupni dr. život, polazi od osnovnog razlikovanja tehničke strane upravljanja i ostvarivanja upravnih ciljeva od sadržaja organizovanog dr. delovanja, koji se sastoji u manje ili više svesnim naporima ljudi da u zajedničkom radu ostvare deo svojih potreba i interesnih usmerenja koja su se formirala pre ulaska u organizaciju. Direktor mora da poseduje izvestan skup znanja koja su teorijsko i praktičnog karaktera, da bi mogao da uspešno vodi organizaciju jer su ta saznanja sastavni deo menadžerskog poziva. Kod nas danas, direktor u organizaciji rada se nalazi izmeñu ispunjenja svoje funkcije u smislu rutinizovane službe i obavljanja svoje delatnosti u smislu menadžerskog poziva.

Tipovi rukovodilaca: 1. poslovno orijentisan tip - ona vrsta rukovodioca koja ceni rad, znanje i

sposobnosti svih zaposlenih i koji je preduzimljiv i donosi novčanu dobit radnom kolektivu – 71%;

2. tehnokratski orijentisan tip rukovodioca – ona vrsta rukovodioca koji se razume u sve ili u većinu poslova u organizaciji – 13.8%,

3. birokratski orijentisan tip – ona vrsta rukovodioca koji ima razvijena poznanstva sa uticajnim ljudima u društvu i koji istovremeno, traži strogo formalizovanu disciplinu od podreñenih u kolektivu – 11.3%;

4. filantropski orijentisan tip rukovodioca – ona vrsta rukovodioca koji najviše vodi račun ada se ne zameri ljudima, a koji od zaposlenih ne traži da puno rade i nastoji da oni budu dobro plaćeni – 3%;

Tendencija u nastajanju drugačijeg, novog načina rada direktora organizacije proizlazi iz promenjivog karaktera profesionalnog obrazovanja....višak obrazovanih ljudi u društvu predstavlja potencijal dr. promena, jer se ne miri sa postojećim

128

neadekvatnim načinom rada i dr. organizovanja...341...u obrazovnom potencijalu nastaju nove ideje , novi nagoveštaji mogućeg drugačijeg načina rada i upravljanja...ti ljudi su višak samo za stagnantna i zatvorena društva... Dolaziće do izražaja profesionalizacija rukovodeće funkcije u organizciji. Društveni preduslov za profesionalno delovanje i postupanje direktora organizacije rada, sastoji se u tome da se dominantna društvena moć izvan organizacije ravnomernije raspodeli izmeñu svih aktera u radnom procesu i izvan njega. Direktor organizacije rada može da doprinese ako ne bitnijem zaokretu u toj redistribuciji moći, bar ravnomernijoj podeli radnih zadataka i odgovornijem odnosu svih aktera u njihovom ostvarivanju. Proces rada nije neki inženjering, u kome su unapred poznati svi uslovi koji na njega utiču, a posebno ne i njegovi krajnji rezultati na tržištu. Zbog toga je neophodna koordinisana saradnja u donošenju odluka koje se odnose na radni proces.

Poseban problem upravnog delovanja direktora predstavlja integracija organizacije rada u dr. sredinu....342..?? ZA uspešno usklañivanje delatnosti organizacije sa društvenom sredinom i organizacijom društva, direktor mora da selekcioniše potrebne informacije i da ih na adekvatan način upotrebi ili prosledi odgovarajućim učesnicima u radnom procesu....342..????’

Specifičnost direktorovog upravnog delovanja se ogleda u tome što on odgovara i za formalnopravnu zakonitost rada u preduzeću i, u skladu sa tim, obavlja funkciju kontrole rada u njemu....343...???

Stalna težnja da se, u optimalnim granicama uskladi dvostruka priroda organizacije kao složene dr. celine i kao forme koja funkconiše prema predviñenom planu i propisima, zahteva od direktorske funkcije fleksibilnost, preduzimljivost i saradnički odnos sa svim akterima u organizciji..343.. Direktorska funkcija u organizaciji rada će uvek biti omeñena formalno-pravnim propisima, pa i etičkim kodeksima profesionalnog rada, ali uz nju će ići uvek odreñena količina dr. moći koja će je činiti značajnom za odvijanje celine radnog procesa. Odatle sledi da će i odgovornost direktora za rezultate svojih odluka biti srazmerna dr. moći direktorske funkcije i količini formalnih ovlašćenja.

129

83. EKO-MENADŽMENT: IZMEðU PRIVREDE I PRIRODE

Eko-menadžment je specifična profesionalna delatnost koja se javlja kao izraz saznajnog problematizovanja osnova civilizacije, a, potom, kao umeće usklañivanja egzistencijalnih potreba savremenog čoveka i prirodnoistorijskog opstanka ljudskog roda.....praksa rada se sagledava , ne samo sa utilitarno-pragmatičkog stanovišta, već i sa stanovišta opstanka čoveka kao vrste.

Eko-menadžment predstavlja specifičan oblik upravnog delovanja koje ima cilj da, u praktično-poslovnoj aktivnosti, usklañuje protivrečnosti izmeñu racionalnog privreñivanja i očuvanja prirodne ravnoteže....Izraz je savremene profesionalizacije rada.. Eko-menadžment mora da ima jasnu svest o tome da se nigde tako ne ispoljava jaz izmeñu uznapredovale tehnologije i institucionalnih potreba da se njom upravlja kao što je izmeñu privrede i prirode. Privreda, posredstvom tehnologije, pravi pritisak na ekosistem, a kriza počinje kada eko-sistem ne može da prihvati povećane ekonomske aktivnosti. Tada se kriza javlja kao kriza čovečanastva. Savremeni eko-menadžment, u svojoj protivrečnoj formi, najdoslednije ispoljava u meñunarodnim razmerama; što se uočava u seljenju prljave industrije iz razvijenih u nerazvijena područja, i u stalnom pritisku razvijenih na suverenitet nerazvijenih društava da bi se olakšalo to seljenje. Industrijski eko-menadžment sledi logiku kretanja znatno ranije utrtog puta seljenja finansijskog kapitala tamo gde je jeftinija radna snaga... Ekološki pokret se javio u visoko razvijenim zemljama i uticao je na promenu vrednosnih opredeljenja prema prirodnoj sredini. U isto vreme za ekonomski nerazvijena društva je briga o prirodi smatrana luksuzom sve dok se nisu počele dešavati ekološke katastrofe. Eko-menadžment se počeo javljati kada je gotovo postignuta opšta saglasonst da ekonomski poredak koji nam je nametnut već duže vreme ne odgovara današnjim potrebama u svetu....ali stvarna potreba za eko-menadžmentom se javlja kada dolazi do kobnih posledica kulturno-civilizacijskog otuñenja od svoje prirodne osnove.

Industrijska podela rada je omogućila koncentraciju moći čoveka u borbi sa prirodom, koja je uslovila krizu zato što u našem samoshvatanju nije uzeto u obzir i da je čovek deo prirode. Zadatak eko-menadžmenta je da tu večitu borbu čoveka sa prirodom prevede u mir sa njom i sa samim sobom. Taj mir nije moguće postići prostim ukidanjem privrede, već njenom naturalizacijom. Eko-menadžment se ispoljava kao bitan činilac borbe za odgovorno društvo.

130

U poslednjih 20 godina oblikovla su se dva globalna naučna gledišta na odnos privrede i prirode: (1) ubrzani privredni rast je neminovan, a njegove negativne posledice po prirodnu sredinu moguće je ublažiti uz pomoć tehnologije; (2) apokaliptična vizija prirode i čoveka u njoj, ukoliko se ne obuzda privredni rast. Za prve je suprotno ekonomskom rastu smrt, a za druge je uravnotežen ili ekološki održiv razvoj. Dok su za klasične oblike menadžmenta ciljevi dati u vidu borbe za što veće profite, za eko-menadžment ciljeve odreñuju ne samo aktuelne mogućnosti već i buduće vrednosne projekcije. Eko-menadžment je specifičan oblik umeća čoveka da živi u skladu sa prirodom.... Radoznalost raña potrebu za edukacijom, a edukacija kroz dijalog je prva pretpostavka preventivne ekološke politike, u kojoj se eko-menadžment praktikuje kao umešnost pronalaženja najpovoljnijih ciljeva upravljanja proizvodnim procesima i njihovog usklañivanja sa potrebnom merom očuvanja prirodne sredine.

Industrijski manje zagañena i urbano manje zagušena društva, kao što je naše, imaju čak jednu prednost za razvoj eko-menadžmenta u odnosu na ekonomski razvijenija društva. Ta prednost se sastoji u osloncu na neke tradicijske vrline kulture i tradicijski oodnos prema radu. Evidentni učinci na prirodnoj sredini u toku preduzimanja radnih aktivnosti i delanje u skladu sa vrednosnim sistemom zajednice, u tradicijskom odnosu prema radu, istovremeno se javljaju kao zadovoljavanje utilitarno-pragmatičkih interesa privremenog prolaznog karaktera i kao etički odnos prema potomstvu koji se ogleda u svesti o kontinuitetu zajednice i njenog egz. opstanka u prirodnoj sredini.

84. POJAM MARKETINGA I MARKETINŠKE KOMUNIKACIJE

U savremenoj literaturi o marketingu se uočava učestalije bavljenje ekonomskim i psihološkim dimenzijama marketing aktivnosti radnih organizacija i to obično u funkciji praktičnog unapreñivanja poslovanja pojedinačnih radnih organizacija.

Marketing je osobena aktivnost poslovnih i drugih aktera (preduzeća, asocijacija, organizacija) , usmerena prema njihovoj relevantnoj okolini čiji je cilj da što povoljnijim plasiranjem date robe donosi koristi akterima marketinga ali i odgovarajućim akterima u datoj okolini. Kako su poslovni akteri suočeni sa tržištem kao ključnim i osobenim segmentom relevantne okoline razumljivo je to što su specijalizovana znanja o marketingu više razvijena u ekonomskim naukama.

131

Sociologija nastoji da prouči marketing kao oblik komunikacije meñu akterima u radu imajući pre svega u vidu njihovo moguće delovanje u odgovarajućim društvenoistorijskim i kulturnim uslovima. U drugom slučaju, udeo sociološke profesionalne aktivnosti u poslovima marketinga sastoji se u nastojanju da se potpomaže ekonomski sistem u onoj meri u kojoj on uvažava istinu socioloških analiza i objašnjenja. ..????....352...komandnoplanski i preduzetnički način rada....u komandnoplanskoj ekonomiji mogućnost izbora zavisi od ograničenosti prizvodnje, a u preduzetničkoj ekonomiji mogućnost izbora zavisi od neograničenih potreba potrošača i korisnika usluga. Preduzetnička ekonomija i način rada u društvima gde ona dominira počivaju na uvažavanju čovekovih potreba, pa se kao osnovni problem postavlja traženje načina kao da se usklade raznovrsne potrebe pripadnika preduzetničkog društva i ponude na tržištu. Sama tržišna praksa nekih razvijenih kapitalističkih društava pronašla je taj način krajem 19-og veka, ali se on imenuje 50-ih godina 20-og veka kao nova koncepcija upravljanja proizvodnjom i prodajom, ili marketing. Marketinška delatnost se sastoji u posredovanju izmeñu potrošača i ponuñača, ali ona se ne sme poistovetiti sa prodajom.. Upravljanje potražnjom zahteva obaveštenost o svim relevantnim činiocima koji utiči na potražnju. Do sada su se marketingom bavile više ekonomske nauke i taj interes je više bio razvijen zbog praktičnih nego zbog saznanjnih razloga. Zbog toga se veća pažnja posvećivala pronalaženju osnovnih principa marketinške komunikacije, nego što su se istraživali i objašnjavali dr. uslovi u kojima je ta komunikacija moguća i u kojima mogu ili ne mogu da se razvijaju najčešće a priori utvrñeni principi te delatnosti. Ideal svakog stručnjaka za marketing je da upravlja potražnjom...354.. Odreñene informacije o korisnicima, konkurentima, proizvodnji i prodaji, o situaciji na tržištu čini osnovu marketinške informacije- i predstavljaju neophodan uslov za preduzetničku aktivnost, ali ne i dovoljan uslov za osmišljavanje te delatnosti i predviñanje postupaka aktera na tržištu usled promena u shvatanjima, navikama, verovanjima i ponašanja samih aktera koja nastaju usled akulturacije i prožimanja njihovog vrednosnog sistema uticajima drugih grupa.

Bez obzira da li se marketinška komunikacija odvija putem reklame ili PR, ona može biti uspešna samo kao su prethodno ispitane potreba odgovarajućih grupa kojima su upućene odg. informacije kao i uži dr. i kulturni uslovi u kojima je moguće ostvariti uspešnu komunikaciju. Zadovoljstvo ostvarenom komunikacijom je osnova poverenja, a poverenje raña partnerski odnos, a sve to vodi poslovnom uspehu.

Put od identifikacije potreba aktera na tržištu do poslovnog uspeha nije jednostavan. On zahteva poznavanje civilizacijskih, globalnih, društvenih i kulturnih osobenosti u kojima se odvija preduzetnička i marketinška delatnost, a zatim i poznavanje svih onih specifičnih sociokulturnih odnosa i vrednosnih aspiracija

132

pripadnika raznih dr. grupa. Za identifikaciju njihovog mogućeg ponašanja na tržištu potrebno je utvrditi specifične prepoznatljive oblike ponašanja i reagovanje na izazove ponude. Pored socijalnih karaktera potrebno je poznavati, pored socijalnih karaktera ličnosti i njihovo ponašanje koje može biti u manjem ili većem skladu sa preovladavajućim obrascima kulture.

Pod marketinškom komunikacijom podrazumeva se simbolički posredovana interakcija izmeñu aktera koja se odvija u sferi rada po pravilima koji se uspostavljaju u tržišnom načinu poslovanja, kao „svetu roba“, i uz nastojanje aktera da definišu očekivana ponašanja koja izražavaju njihove odreñene potrebe i interese. Marketinška komunikacija se odvija u sferi rada, ali se ona u celini ne može svesti na rad kao ciljnoracionalno, instrumentalno delovanje čoveka. Marketinška komunikacija prevazilazi institucionalni, nužni okvir u kome se proizvode dobra egzistencije i sa njom se ulazi u područje umeća i ljudske kreacije, slobode.

85. MARKETINŠKA KOMUNIKACIJA I PREDUZETNIČKO POSLOVANJE

Pod marketinškom komunikacijom se podrazumeva simbolički posredovana interakcija izmeñu aktera koja se odvija u sferi rada po pravilima koja se uspostavljaju u tržišnom načinu poslovanja kao svetu roba i uz nastojanje aktera da definišu očekivana ponašanja koja izražavaju njihove odreñene potrebe i interese. Marketinška komunikacija se odvija u sferi rada, ali se ona u celini ne može svesti na rad kao ciljnoracionalno, instrumentalno delovanje čoveka. Marketinška komunikacija prevazilazi institucionalni, nužni okvir u kome se proizvode dobra egzistencije i sa njom se ulazi u područje umeća i ljudske kreacije, slobode.

Istraživač marketinške komunikacije treba da stalno ima u vidu činjenicu da je ta komunikaicja usmerena na kupca/potrošača ili korisnika usluga, proizvod ili uslugu, preduzeće, društvo ili neki njegov deo, meñunarodnu zajednicu. Naravno, kupac/potrošač je centar ka kome se usmeravaju poruke i odakle izviru podsticaji za marketinšku delatnost, ali on nije neka usamljena monada već trpi uticaje ostalih elemenata marketinške komunikacije.

133

OD 85-OG DO 90-OG PITANJA IMA I U SKRIPTI I U KNJIZI!!!!!!!!!