Šoljica skladaSonja Višnjić

Čajna ceremonija nije ništa drugodo kuvanje vode, spremanje i pijenje čaja.Sen no Rikju

Čajna ceremonija (ćado ili sado) jeste ritualno spremanje i služenje zelenog čaja u prahu u prisustvu gostiju. Trajanje formalne čajne ceremonije uključuje obrok (ćakaiseki) i dva služenja čaja (koića i usuća) i traje otprilike četiri sata, tokom kojih se domaćin celim svojim bićem predaje čajnom obredu u nameri da proizvede estetsko, intelektualno i fizičko uživanje i pomogne gostima da umire svoj um.

Da bi postigao ova načela, domaćin, ili domaćica, mogu provesti decenije u usavršavanju ne samo tačno propisanih procedura za serviranje i pripremu čaja, već takođe i u učenju poštovanja umetnosti, poezije, kaligrafije i ovladavanju veštine aranžiranja cveća i uređivanja bašte, negujući u sebi osećanja ljubaznosti, naklonosti, nesebičnosti i pažljivosti za potrebe drugih.

Šoljica za čajnu ceremoniju

Iako su svi napori domaćina usmereni ka uživanju učesnika čajne ceremonije, ne može se reći da je sam čajni obred povlađivanje gostima i njihova razonoda. Čajna ceremonija je podjednako usmerena ka tome da učesnici osete poniznost usredsređivanjem pažnje na duboku lepotu najjednostavnijih prirodnih pojava, kao što su svetlost, zvuci vode, blesak vatre - koji naglašavaju postavku rustične čajne kolibe - ali i manifestacije stvaralačke sile univerzuma.

Razgovor u čajnoj sobi usredsređen je na ovakve teme. Gosti se neće upustiti u isprazno ćaskanje, već ograničiti svoj razgovor na razmatranje porekla čajnog pribora i divljenje lepoti prirode.

Uspostavljanju jednog od osnovnih načela okupljanja na čajnoj ceremoniji doprineo je zen budizam. U pitanju je načelo življenja u ovom trenutku, te je čitav čajni obred tako napravljen da se, otklanjanjem svih ometajućih svetovnih misli, usredsrede čula i u potpunosti učestvuje u obredu.

Pre početka ceremonije, gosti će se prvo okupiti u čekaonici gde će biti posluženi šoljicom tople vode koja će se kasnije koristiti za pravljenje čaja. Onda će čekati u bašti da ih na unutrašnjoj kapiji pozdravi domaćin, u vidu tihog naklona. Gosti će onda otići do „kamenog bazena“ gde će oprati ruke i usta i ući u čajnu sobu

1

kroz niski ulaz tako sagrađen da bi ih podsetio da su svi jednaki. Gosti će se zatim diviti visećem svitku u niši, a to je obično kaligrafija nekog zen sveštenika. Zatim će, kleknuvši na pod, zauzeti svoja mesta. Nakon propisanih pozdrava, domaćin će dodati ugalj na vatru i poslužiti jednostavni sezonski obrok, tek toliko da se utoli glad. Gosti će onda sačekati da ih domaćin pozove na služenje čaja. Kutiju, kašičicu i šoljicu za čaj domaćin će brisati i simbolično pročišćavati, a svojim ritmičnim pokretima uvesti goste u stanje usredređenog mirovanja i smirenosti. Čaj se sprema u tišini i u jednoj šoljici, koja ide od gosta do gosta, a svaki će otpiti gutljaj sa istog mesta, na taj način se simbolično povezujući. Domaćin će onda dodati još uglja na vatru, poslužiti sušene slatkiše i pripremiti blaži, penušaviji čaj. Tokom ove završne faze, atmosfera je lakša i gosti se upuštaju u opušteni razgovor. Međutim, razgovor je i dalje usredsređen na divljenje priboru i atmosferi.

 

Nakon što je, krajem VII veka, uvežen iz Kine, zeleni čaj je oko XII veka počeo da se pije u japanskim manastirima i velikim aristokratskim kućama vladajuće ratničke elite. Čaj se prvobitno koristio kao lek, a monasi su ga pili da bi ostali budni tokom višečasnovnih meditacija. Rani oblici čajne ceremonije bili su velika okupljanja za razmetljivo izlaganje dragocenog pribora u velikim dvoranama, ili bučne proslave u kojima su učesnici pogađali poreklo različitih čajeva. Konačno, pod uticajem zen majstora iz XIV i XV veka, služenje čaja pred gostima poprima duhovno uzdižuću formu. Zen majstor iz XV veka, Murata Đuko (1422-1502) razbio je sve konvencije dotadašnjeg čajnog obreda namenjenog aristokratiji na skromnu sobu od četiri i po tatamija. Majstor čaja koji je usavršio ovaj obred je Sen no Rikju (1522-1591). Rikju je bio sin bogatog trgovca iz Sakaija, blizu Osake, najuspešnije japanske trgovačke luke XVI veka. Njegovo poreklo omogućilo mu je kontakt sa bogatim čajnim ceremonijama aristokratije, ali postaje zainteresovaniji za put sveštenika i njihov pristup čajnom obredu kao otelovljenju zen načela poštovanja svetog u svakodnevnom životu. Sledeći Đukoov primer, Rikju je lišio čajnu sobu, i način spremanja čaja, svega nepotrebnog (ne-suštinskog) i razvio čajni obred u kome nije bilo proćerdanog trenutka i ni jednog suvišnog predmeta. Umesto skupog uvoznog pribora za čaj u raskošnim prijemnim halama, Rikju je spremao čaj u slamnatoj kolibi koristeći se jedino gvozdenim čajnikom, jednostavnom lakiranom kutijom i kašičicom za čaj, metlicom od bambusa, i svakodnevnom činijicom za pirinač, koja je služila kao šoljica za čaj.

Jedini ukras u Rikjuovoj čajnoj sobi jeste viseći svitak (kakemono) ili vaza sa cvećem postavljena na tokonomi (niši). Zahvaljujući nedostatku ukrasa, učesnici obreda postaju svesniji detalja i otvaraju se za jednostavnu lepotu koja se nalazi oko njih i u njima samima.

Suština Rikjuove čajne ceremonije bila je u konceptu vabi. Vabi doslovno znači usamljenost. U filosofiji zena usamljenost i siromaštvo se posebno cene i ističu, smatrajući se najvećim bogatstvom jer omogućavaju čoveku da pogleda u sebe i pronađe duhovno bogatstvo tamo gde nema vezanosti za materijalno i svetovno. Zbog toga se Rikjuov stil naziva vabi-ća (vabi: usamljenost, jednostavnost, skromnost, siromaštvo; ća: čaj). Nakon Rikjuove smrti pojavilo se mnogo škola čaja, a čajna ceremonija je bila pod uticajem određenih samurajskih gospodara.

2

Ipak, osnovno načelo u svim ovim školama ostao je Rikjuov duh jednostavnosti, usamljenosti, skromnosti i siromaštva.

U japanskoj čajnoj ceremoniji koja je, prema rečima Kakuzo Okakure, umeće življenja Japanaca, vladaju četiri osnovna načela: harmonija, poštovanje, čistota i smirenost. Na svaki od ovih načela uticala je određena filosofija, pa je tako harmonija taoističko načelo, koje nalaže održanje sklada sa prirodom, ili sklada između muškog i ženskog principa (jina i janga). Čistota je šintoističko načelo i ima dodira sa taoizmom. Poštovanje je konfučijansko načelo, a smirenost, kao najznačajnije, jedan je od najvećih doprinosa zen budizma japanskoj misli.

… Tek u japanskoj čajnoj ceremoniji vidimo kulminacuju čajnih ideala... Čaj je kod nas postao više od idealizacije forme pijenja; postao je religija umeća življenja. Napitak je izrastao u priliku za iskazivanje poštovanja čistoti i prefinjenosti, sveta služba u kojoj se domaćin i gost sjedinjuju da bi proizveli krajnje zemaljsko blaženstvo. Čajna soba je postala oaza u dosadnoj pustoši postojanja, gde su se umorni putnici mogli sresti da bi pili iz zajedničkog izvora zahvalnosti umetnosti. Ceremonija je bila improvizovana drama čiji je zaplet bio istkan čajem, cvećem i slikama. Nijedna boja nije smela da poremeti ton sobe, nijedan zvuk da naruši ritam stvari, nijedan pokret da se nametne harmoniji, nijedna reč da prekine jedinstvo ambijenta, a svi pokreti su morali da se izvode jednostavno i prirodno. To su bili ciljevi čajne ceremonije i što je zaista čudno, često su bili uspešno postizani...

(Kakuzo Okakura, Knjiga o čaju, str.28)

VRTLARSKA UMETNOST"Japanski vrtovi poseduju jedinstvenu lepotu koja proizlazi iz kombinacije i sinteze različitih elemenata. Postoji kompozitna lepota koju stvara mešavina prirodnih biljaka, peska, vode i stena, a oni oslikavaju japanski reljef i vremenska doba, dok se simbolična lepota manifestuje u izražavanju šintoističkog verovanja i budističkih intelektualnih konvencija", objašnjava Haure Morita, moj prevodilac i vodič. "Grupisano kamenje i stenje predstavlja glavnu karakteristiku japanskog vrta i obezbeđuje osnovni okvir. Preci modernih Japanaca govorili su o mestu okruženom prirodnim kamenjem kao ‘nebeskoj barijeri’ ili ‘nebeskom sedištu’, verujući da bogovi tamo žive."Tradicionalni pejzaž u vrtovima, navodi Morita, može da se svrsta u tri tipa: cukijama vrt (brdoviti vrtovi), karesansui vrt (suvi vrt) i čaniva vrtovi (čajni vrtovi). U cukijama vrtovima koriste se ribnjaci, jezerca, kamenje, drveće, cveće, mostovi i staze kako bi se kreirala minijaturna reprodukcija prirode. Cukijama znači pravljenje veštačkih brda. Karesansui vrtovi reprodukuju prirodne pejzaže na apstraktiniji način, koristeći kamenje, šljunak, pesak, a ponekad i busenje mahovine da bi se dočarale planine, ostrva, mora, reke i brodovi. Karesansui vrtovi su razvijeni pod uticajem zen buduzma i koriste se po pravilu za meditaciju. Čaniva vrtovi su uređivani za ceremoniju pripremanja i pijenja čaja. Takozvana čajna ceremonija ističe duhovno stanje mirovanja i to se reflektuje vrtovima, gde dominiraju kamene staze što vode do sobe za čaj, kameni fenjeri i kameni umivaonici (cukubai), na kojima se gosti pročišćavaju pre nego što pristupe ceremoniji.Kjoto je rodno mesto mnogih najprefinjenijih japanskih tradicija, poput

3

ikebane ili čajne ceremonije, uključujući škole za obuku gejša. Iako se ove ceremonije mogu videti u drugim regionima, smatra se da samo u Kjotu one mogu biti prikazane na originalan način."Čajna ceremonija (sada) jeste ritualan način pripremanja i pijenja zelenog čaja u prahu, u društvu gostiju. Čajnu ceremoniju kao nešto jedinstveno za Japan razvio je Murata Džunk, koji je služio šoguna Ašikagu Jošimacu (umro 1490), a na nivo umetnosti podigao ju je Sen-no Rikju. Ratni gospodari i bogati trgovci koji su se susretali zbog političkih i poslovnih razgovora često su koristili takvu priliku za služenje i pijenje čaja. Smatralo se prefinjenim i posebnim zadovoljstvom da se opušteno sedi u tihoj sobi, koja je potpuno odvojena od životnih briga napolju, čiji mir remeti samo voda koja ključa na ognjištu", kaže Morita.Predanja kazuju da duša ceremonije čaja naglašava duh "wabi", želju da se bude jednostavan u materijalističkom smislu i duhovno slobodna i ispunjena ličnost. I domaćin i gosti neguju trenutke služenja i primanja šolje čaja, kao da više nikad u životu neće imati sličan susret. Čajna ceremonija je danas relativno popularna vrsta hobija i mnogi Japanci uzimaju lekcije kod učitelja. Ceremonija se sastoji od brojnih rituala koje

treba znati napamet. Gotovo svaki pokret je unapred propisan. Čaj se služi u velikim šoljama bez ručki i nikad se ne pije sa šećerom ili mlekom. Najuljudniji način pijenja čaja jeste kad se šolja drži na dlanu leve ruke i potpomaže desnom.Duh Kjota iz prohujalih vremena živi i danas u Giomu, delu grada koji čine splet uskih ulica i prolaza, načičkanih prelepim starim kućama od drveta, čajdžinicama, restoranima, raznobojnim lampionima, kabuki pozorištima i svetilištima. Pitoreskne građevine i uličice Gioma služile

su kao kulise studija pod otvorenim nebom za snimanje kadrova danas već legendarnog filma "Sajonara" iz 1957, prema adaptiranoj noveli Džemsa Mičenera. Marlon Brando igra američkog vazduhoplovnog majora koji se zaljubljuje u prelepu japansku igračicu Kacumu u interpretaciji Mijođi Umeki i ženi se njome uprkos svim odijumima.Gion je kvart gejši i po njima je dobio i ime. Profesionalne ženske zabavljačice koje izvode tradicionalne japanske umetničke veštine i zabavljaju goste u restoranima, privatnim banketima i prijemima, u Kjotu se zovu giom, jer su termin gejša profanisali zapadnjaci pripisujući mu lošu i potpuno neosnovanu konotaciju. Istine radi, prostitutke se u Japanu zovu "kotiđan" a burdelji "jošavari". Gejše su ovde popularne kao filmske zvezde i dele se na dve grupe: "geko" su one starije od 20 godina, koje su završile zanat i stekle izvesno zabavljačko iskustvo, dok se učenice za gejše zovu "maiko".

Šoljica ljudskosti

      ... Oni koji ne mogu da osete sitnoću krupnica u sebi,       skloni su da previde krupnoću sitnica u drugima...

Čaj je ponikao kao lek a prerastao u napitak. U Kini je, u osmom veku, ušao u carstvo pesništva kao jedna od uglađenih naslada. Petnaesti vek je video kako ga Japan izdiže do religije esteticizma - do teizma. Teizam je obred utemeljen na

4

poštovanju onoga što je lepo među prljavštinama svakodnevnog života. On nameće čistoću i sklad, tajnu međusobne ljubavi, romantičnost društvenog reda. To je, u suštini, poštovanje Nesavršenog, kao što je i blag pokušaj da se dostigne nešto što je moguće u ovoj nemogućoj pojavi koju poznajemo kao život.

Ni jedan proučavalac japanske kulture ne bi smeo zanemariti njegovo postojanje. Prožeo je eleganciju plemićkih budoara i ušao u sirotinjske stanove. Japanski seljaci naučili su da slažu cveće, najobičniji radnik da

upućuje pozdrav liticama i vodama. U svakodnevnom izražavanju govorimo o “čoveku u kojem nema čaja“ kad je neosetljiv na ozbiljno-komično u ličnoj drami. S druge strane, žigošemo neobuzdanog estetu, koji, daje maha izražavanju vlastitih razularenih osećaja, kao onoga u kome je “previše čaja“.

Ko gleda spolja, može se zaista čuditi što je, prividno, mnogo buke ni oko čega. Kakve li bure u šoljici čaja! Ali kad razmotrimo kako je, na kraju krajeva, šoljica ljudskog užitka mala, kako se često prelije od suza, kako se lako iskapljuje, do dna, zbog naše neutažive žeđi za beskrajnošću, nećemo prekorevati sami sebe što toliko veličamo šoljicu čaja.

      Čajne škole

      ... Jer, život je izraz - naše nesvesne radnje      neprekidno odaju našu unutrašnju misao...

Čaj je umetničko delo i zahteva majstorsku ruku da bi otkrila njegove najplemenitije vrednosti. Imamo dobrog i lošeg čaja, kao što imamo dobrih i loših slika. Nema savršenog recepta za pravljenje savršenog čaja, kao što nema pravila kako se pravi Ticijan ili Seson.

Kao i umetnost i čaj ima svoja doba i svoje škole. Razvoj mu se može podeliti na tri glavna stepena: na kuvani čaj, tučeni čaj i močeni čaj. Te metodie pripremanja čajnog napitka značajno je za duh doba u kom su prevladavale. Kuvani čaj u obliku kolača, tučeni čaj u obliku praha i namočeni čaj u listovima obeležavaju razne emocionalne podsticaje kineskih dinastija Tang, Sung i Ming. Mogli bi smo ih grubo označiti kao klasičnu, romantičku i naturalističku čajnu školu.

U toku četvrtog i petog veka čaj je postao omiljeni napitak žitelja doline Jangcekjanga. Pesnici južnih dinastija ostavili su nekoliko vatrenih odlomaka pohvale “peni tekućeg žada“. Ipak, način pijenja čaja na tom stepenu bio je krajnje primitivan. Listovi bi bili popareni, istucani u stupi, od njih bi bio pravljen kolač, a onda bi se kuvali sa pirinčem, đumbirom, solju, korom od pomorandže, začinima, mlekom, a katkad i s lukom! Taj se običaj do danas očuvao među Tibetancima i raznim mongolskim plemenima, koji od tih sastojaka prave neobičan sirup.

Bio je potreban genij dinastije Tang da se čaj oslobodi tog grubog stanja i da se povede ka svojoj konačnoj idealizaciji. Lu Vu, pesnik sredine osmog veka, video je u posluživanju čaja istu harmoniju i red koji vladaju u svim stvarima. U proslavljenom delu Ča Čing (Čajno sveto pismo) načinio je Čajni zakonik. Kasnije je bio slavljen kao bog-zaštitnik kineskih trgovaca čajem. Ča Čing sačinjavaju tri

5

sveska i deset poglavlja. U njima Lu Vu razmatra: prirodu biljke čaj, oruđa za prikupljanje lišća, biranje listova, opisuje dvadeset četiri komada čajnog pribora, način pripremanja napitka, opisuje način pripremanja čaja, raspravlja o prostaštvu uobičajenih načina pijenja čaja daje istorijski pregled poznatih čajopija i čuvenih plantaža čaja u

Kini, moguće varijante u posluživanju i ilustracije čajnog posuđa. Poslednje poglavlje je, na žalost, izgubljeno. Po Lu Vu, čaj u obliku

kolača peče se pred vatrom dok ne postane mekan, te se smrvi u prah među komadima finog papira.

Za dinastije Sung ušao je u običaj tučeni čaj i tako je postala Druga čajna škola. Listovi bi se samleli u sitan prah u kamenom mlinčiću, te bi se u toploj vodi udarali tananim tučkom od rascepljenog bambusa. Čajni ideal Sungovaca razlikovao se od ideala Tangovaca isto onoliko koliko su se razlikovali njihovi pojmovi o životu. čaj više nije bio pesnička razbibriga nego jedan od metoda samoostvarenja.

Nagla provala Mongolskih plemena u trinaestom veku uništila je, na žalost, sve plodove Sung-kulture. Domaća dinastija Ming bila je ometena unutrašnjim nevoljama i Kina je potpala pod tuđinsku vlast Mandžu u sedamnaestom veku. Oblici ponašanja i običaji tako su se bili izmenili, da nije ostalo ni traga od prošlih vremena. Čaj u prahu bio je sasvim zaboravljen. U ovom periodu listovi čaja namakali su se u vrućoj vodi, u zdelici ili šolji. Zapad nije dotakla starija metoda pijenja čaja, upravo zato što ga je Evropa upoznala tek podkraj dinastije Ming.

Japan, koji je u stopu pratio kinesku civilizaciju, upoznao je čaj u sva tri njegova razdoblja. U petnaestom veku čajna ceremonija se sasvim razvila i pretvorila u nezavisan i svetovni čin. Od tada se teizam potpuno uspostavio u Japanu.

Tek u japanskoj čajnoj ceremoniji vidimo vrhunac čajnih ideala. Čaj je postao više od idealizacije jednog oblika pijenja; to je religija umeća življenja. Napitak je postao izgovor za poštovanje čistoće i rafiniranosti, posvećena služba u kojoj se domaćin i gost povezuju da bi, u toj prilici, proizveli najveće zemaljsko blaženstvo. Čajna soba bila je oaza u turobnoj pustoši postojanja, gde su se iscrpljeni putnici mogli susresti da bi se napili iz zajedničkog vrela poštovanja.

Ceremonija je bila improvizovana drama kojoj se zaplet vrteo oko čaja, cveća i slika. Tanana filozofija stoji iza svega toga. Teizam je prerušeni taoizam.

      Čajna soba

      Gledam preko;      nema cveća      ni raznobojnog lišća.      Na morskom žalu

      samotna je koliba      u bledoj svetlosti      jesenje večeri.

Čajna soba (sukija) ne bi trebalo da bude išta više od puke kolibe - slamnata

6

brvnara. Izvorni ideogrami za sukija znače Boravište mašte.

To je boravište mašte utoliko što, kao privremena struktura, pruža dom pesničkom privu. To je boravište praznine utoliko što je iž njega svaki ukras osim onoga koji se tu može smestiti da zadovolji neku trenutnu estetsku potrebu. To je boravište nesimetričnog utoliko što je posvećeno slavljenju nesavršenog, pri čemu su neke stvari svesno ostavljene nezavršenim da bi ih razigrana imaginacija mogla upotpuniti. Ideali teizma od šesnaestog veka toliko su uticali na japansku arhitekturu, da obični današnji japanski enterijer, zbog krajnje jednostavnog i čednog načina ukrašavanja, strancu izgleda kao da je gotovo pust.

Jednostavnost i čistota čajne sobe proistekli su iz oponašanja zen manastira. Čak i danju svetlost je prigušena i sve, od tavanice do poda ima jednoližan preliv; sami gosti brižljivo biraju odeću nenametljivih boja. Ni trunka prašine ne može se naći ni u najmračnijem uglu, jer ako i jedne ima, domaćin nije majstor čaja.

Baštenska staza (rodži) koja vodi do čajne sobe zamišljena je da ukine vezu sa spoljnim svetom i da proizvede osećaj svežine koji vodi punom estetskom uživanju u samoj čajnoj sobi. Čovek može biti u sred grada a da se oseti kao da se nalazi u šumi, daleko od prašine i buke civilizacije.

Danas industrijalizacija sve više otežava istinsku rafiniranost na celom svetu. Zar nam više nego ikada nije potrebna čajna soba?

      Kratka povest čaja

      ... Zaista čudno, ljudskost Istoka i Zapada      se do sad srela tek u čajnoj šoljici...

Čajna biljka, koja potiče iz južne Kine, poznata je kineskoj botanici i medicini od najranijeg doba. O njoj govore klasici, a bila je vrlo cenjena jer je imala svojstvo da uklanja umor, ugađa duši, da jača volju i obnavlja vid. često se primenjivala i eksterno, u obliku paste, radi ublažavanja reumatičnih bolova. Taoisti su je proglasili važnim sastojkom eliksira besmrtnosti. Budisti je naširoko upotrebljavaju da spreče dremež tokom dugih sati meditacije.

Japan, koji je u stopu pratio kinesku civilizaciju, upoznao je čaj već u osmom veku. Godine 801. monah Saičo doneo je nešto semenja i posadio ga u Jejsanu. Mnoge čajne bašte izašle su na glas idućih vekova, kao i uživanje aristokratije i sveštenstva u napitku. Čaj tipa Sung u Japan je dospeo 1191. godine. Novo seme uspešno je posađeno na tri područja, od kojih je okrug Udži blizu Kjota i danas na glasu po tome što proizvodi najbolji čaj na svetu.

Godine 1610. brodovi Holandske istočnoindijske kompanije doneli su prvi čaj u Evropu. Bio je poznat u Francuskoj od 1636., a u Rusiju je dospeo 1638. Engleska ga je pozdravila 1650. i govorila o njemu kao o “izvrsnom napitku, koji lekari odobravaju, i koji Kinezi zovu tcha, a drugi narodi tay alias tee.“

Kao i svim dobrim stvarima na svetu, prodoru čaja pružen je otpor. Jeretici su pijenje čaja proglasili prostačkim običajem. Njegova prvobitna cena omela je širu

7

potrošnju i načinila od njega “kraljevsku povlasticu za svečane prilike i gozbe, dar za prinčeve i velmože“. Ipak, uprkos tim preprekama, pijenje čaja čudesno se brzo proširilo. U prvoj polovini osamnaestog veka londonske kafane zaista su postale čajdžinice, stecišta duhovitih ljudi koji su ubijali vreme uz “zdelicu čaja“. Taj napitak ubrzo je postao nasušna životna potreba - oporeziv proizvod. Prisetimo se, u vezi sa tim, koliko je on važnu ulogu imao u modernoj istoriji. Kolonijalna Amerika mirila se s tlačenjem sve dok ljudska strpljivost nije ustuknula pred teškim porezima stavljenim na čaj. Američka nezavisnost datira od bacanja sanduka sa čajem u bostonskoj luci.

apanski vrtovi Gordana Horvatović    Subota, 08.03.2008

Osnovna karakteristika tradicionalnog japanskog uređenja vrtova i parkova je nastojanje da se što vjernije imitira priroda. Nekada su se vrtovi posebno uređivali samo u okolici hramova i rezidencijalnih palača, a danas se na ovaj izniman način uređuju mnogi javni i privatni vrtovi i parkovi. Njihova jedinstvena ljepota proizlazi iz kombinacije i spoja različitih prirodnih elemenata kao što su biljke, voda, kamenje i pijesak koji oslikavaju japanski reljef. Tradicija uređenja vrtova seže u vrijeme kada je šintoizam bio potisnut utjecajem hinduizma koji se širio iz Kine, pa je uređenje vrtova na tradicionalan japanski način danas spoj tih dviju filozofija.

Rijetka su mjesta stvorena ljudskom rukom, koja djeluju tako prirodno i gdje se može postići takav mir i produhovljenost.  Skupine stijena i kamenja predstavljaju glavnu karakteristiku japanskog vrta i stvaraju njegov osnovni okvir. Preci današnjih Japanaca govorili su o mjestu okruženom prirodnim kamenjem kao o  „nebeskom sjedištu“ ili o „nebeskoj barijeri“ i vjerovali da tamo žive bogovi. Tradicionalni pejsaž u japanskim vrtovima može se svrstati u tri osnovna tipa: čaniva vrtovi (čajni vrtovi), karesansui vrtovi (suhi vrt) i cukijama vrt (brdoviti vrt). Čaniva vrtovi ili čajni vrtovi uređivani su za ceremoniju

8

pripreme i ispijanja čaja.

Čajna ceremonija u Japanu ističe duhovno stanje mirovanja pa se to odražava i na ovom tipu vrtova. U njima dominiraju kamene staze koje vode do sobe gdje se priprema i pije čaj, kameni fenjeri i kameni umivaonici na kojima se gosti pročišćavaju prije nego što pristupe čajnoj ceremoniji. Ta je ceremonija i danas dosta popularna u Japanu pa se uz njegovanje tradicije zadržala i tradicija oblikovanja čajnih vrtova u središtu kojih se nalazi prostorija za ceremoniju ispijanja čaja, koja je potpuno odvojena od životnih briga i čiji mir remeti samo voda koja ključa na ognjištu.

Karesansui vrtovi ili suhi vrtovi razvijeni su pod utjecajem zen budizma, pa su poznati i kao zen vrtovi i koriste se za meditaciju. Oni u stvari predstavljaju reprodukciju prirodnih pejsaža na apstraktniji način, koristeći pritom kamenje, šljunak i pjesak, a ponekad i busenje mahovine da bi se dočarale planine, mora, otoci, rijeke i dr. Svaki element u ovome vrtu ima svoje simbolično značenje. Kamenje, jedan od najvažnijih dijelova vrta, može simbolizirati mnoge stvari ovisno o njegovom obliku, boji i strukturi. Uspravno kamenje može simbolizirati nebo, dok vodoravno može predstavljati zemlju. Kamenje može simbolizirati čak i životinju, grm, otok ili planinu ako se prikazuje određeni krajolik.

Šljunak, pijesak ili sitni obluci također su jedan od 9

glavnih činioca zen vrta koji se upotrebljavaju da bi se stvorila određena atmosfera za meditaciju. Često se pijesak koristi umjesto vode. S velikom pažnjom prave se vrtlozi od pijeska koji oponašaju žubor ili žestoku navalu vode. Ti vrtlozi u pijesku također unose energiju u vrt. Iako se pijesak često koristi kao zamjena za vodu, voda je također prisutna u nekim zen vrtovima. Pomisao da bez vode nema života povezuje ovaj vrt sa životom. Isto tako, u zen vrtove mogu biti dodane neke pomno izabrane biljke ili građevni elementi kao što su puteljci, mostići i svjetiljke. Svaki od navedenih elemenata ima točno određeni značaj i namjenu, kako bi se stvorio miran, pomno izbalansiran ambijent potreban za meditaciju. Prema vjerovanju zen budista takvi vrtovi imaju magična svojstva.

Cukijama vrtovi ili brdoviti vrtovi zapravo su minijaturna reprodukcija prirode. Cukijama u prijevodu znači pravljenje umjetnih brda. U ovoj vrsti japanskih vrtova koriste se jezerca, ribnjaci, drveće, cvijeće, kamenje, mostovi, staze i sve ostalo što nalazimo u prirodi.

Najpoznatiji tradicionalni japanski vrtovi nalaze se u Kyotu. U njima su tradicionalno građeni objekti, jezerca, crnogorično drveće savršeno ošišano i oblikovano poput bonsaija, te grmlje ošišano i oblikovano preciznije nego engleski travnjaci. U oblikovanje takvih vrtova ulaže se puno truda, upornosti, dosljednosti i discipline, što je sve odraz japanske kulture i njihova načina razmišljanja. U japanskom vrtu ili parku sve je do detalja projektirano i realizirano, a da pritom ipak sve izgleda kao djelo prirode. Savršenstvo njihove izvedbe teško je opisati riječima, ali priložene fotografije puno više govore o njihovoj ljepoti. Možda iz njih i vi dobijete inspiraciju za uređenje dijela svoje okućnice na ovaj izuzetan način.

10

Primene meditacije

1) Uobičajeno je da se meditacija povezuje sa nekom religijskom tradicijom ili da se na nju oslanja. U tom pogledu sa meditacijom stoji slično kao sa mistikom, utoliko pre što se meditacija smatra praksom tipičnom za mistika, a ne običnog vernika, kome ne leže napor i predanost potrebni za meditaciju, ili koji zbog načina života „nema za nju vremena”. Izuzimajući posvećene jogine ili kaluđere, prosečni ljudi koji upražnjavaju neki vid meditacije u Japanu, Indiji ili Kini jednako su retki kao i na Zapadu.

Treba imati u vidu da meditacija (i mistika) često nisu bili deo ortodoksne religije, ili su čak bili u većem ili manjem raskoraku u odnosu na nju. U tom smislu mistik je kao neko ko je odabrao individualni put kome nisu potrebni posrednici, jer mu meditacija ispunjava svrhe bio nerado gledan. Napetost između mistike i vladajuće religioznosti bila je prisutna tamo gde je postojala velika opreznost i strah od jeresi, odnosno tamo gde je postojalo dogmatsko službeno učenje i niska tolerancija u odnosu na svako odstupanje.[1] Filozof i mistik su, naročito na Zapadu, bili u raskoraku sa dogmama i zbog svojih shvatanja božanstva panteističkih ili apersonalnih (ideja apsoluta, apsolutni duh itd.)

2) Na Istoku nalazimo i shvatanja koja će na Zapadu biti moguća tek u XX veku -ateističku mistiku i, sledstveno tome, meditaciju zasnovanu na ateističkim pretpostavkama (rane upanišade, rana joga, filozofski taoizam). Drugo, tu nalazimo i stanovište koje je teško razvrstati – po kome se postojanje božanstava ne odriče nego se smatra irelevantnim za razrešenje čovekovog položaja u svetu (upanišade, rani budizam). Na osnovu toga vidimo da meditacija ne samo da nije isključivo vezana uz religijski okvir, nego je u nizu slučajeva negovana u sklopu jednog ateističkog stanovišta.[2]

11

Ovo nam se čini važnim stoga što se ove razlike zanemaruju kada se pojednostavljeno govori o kulturnom nasleđu, a i stoga što je to relevantno za neke naše savremenike. Naime, dok je mnogim današnjim ljudima jasno da vazduh, vodu i zemlju možemo poštovati čak i ako ne verujemo u animizam, ili da drugog čoveka možemo uvažavati čak i ako ga ne smatramo božjim stvorenjem, malo je onih koji znaju da su mistička iskustva, ili upražnjavanje meditacije, mogući i u jednom ateističkom, ili nereligijskom okviru.

Imao sam prilike da čujem, ili vidim kako se poneki uvereni ateista plaši ili stidi takvih svojih iskustava ili ideje da, eventualno, meditira (kao nekog zastranjivanja), kao što su se nekad kaluđeri stideli noćnih polucija, ili plašili da će podleći polnim impulsima. Kao što su se nekad ljudi bojali da bi neka iskustva ili saznanja mogla da im izazovu sumnju i uzdrmaju veru u boga, tako sada ovima izgleda kao da neka iskustva ili meditacija ugrožavaju njihov ateizam ili naučni pogled na svet.[3]

Sada možemo da istaknemo dva zaključka. Prvo, da se meditacija može upražnjavati u religijskom i nereligijskom okviru. Drugo, da ona može biti sredstvo artikulisanja i kultivisanja neuobičajenih iskustava, čak i izvan svakog tradicionalnog mističkog ili religijskog učenja.

Dva specifična konteksta uz koje se takođe vezivala meditacija jesu umetnost i borbene veštine.

3) Povezivanje meditativnog i estetičkog iskustva nalazimo približno u isto vreme u Indiji (kašmirski šaivizam) i Kini (čan budizam) između VIII i X veka. Pre toga nalazimo i u Kini i u Indiji fantastične priče ili parabole koje posreduju meditativno iskustvo (u Kini taoizam, u Indiji purane). U kašmirskom šaivizmu reper je bila poezija i drama, a u čanu slikarstvo. Nešto kasnije u hrišćanstvu se javlja „meditativno” pevanje i muzika. Muzika i ples sa meditativnim aspektima ili učinkom javljaju se najpre u Indiji (ritualni ples). U japanskom zenu, uz poeziju, parabolu i slikarstvo, priključuju se posebne estetičke forme kao što su čajna ceremonija i ikebana (aranžiranje cveća).

Odnos umetnosti, estetičkog i meditativnog iskustva može imati različite vidove. Meditacija može biti neka vrsta pomoćnog sredstva, podsticaja ili pretpostavke u stvaranju. U drugom slučaju umetničko delo ima za cilj da prenese ili pobudi u drugome meditativno iskustvo ili ideju. Osim toga estetičko iskustvo može biti vrsta pripreme, ili uvodnog pročišćenja, spremanja za dublji uvid, ili meditativno iskustvo, pošto oba počivaju na srodnim svojstvima primaoca.

4) Nema jasnih podataka o sprezi meditacije i borbenih veština u Indiji, mada se zna da su neki elementi joge (vežbe disanja i određene asane) korišćeni u svrhu poboljšanja borbenih veština. Tradicija vezana uz budistički manastir Šaolin u Kini i neke potonje škole borbenih veština, kao i sprega borbenih veština i jednog dela zena u Japanu, znatno su jasnije.

I tu nalazimo različita značenja meditacije o kojima će u nastavku biti više reči. Naime, nekad je meditacija u funkciji uvećanja borbene uspešnosti (taj cilj spada u egoičku ravan). Kasnije ona omogućuje promišljanje dubljih načela borbe i nadmetanja ljudi uopšte (egzistencijalna ravan). Konačno, upražnjavanje

12

borbene veštine i s njom povezane meditacije ne moraju više biti posvećeni borbenoj gotovosti, nego produbljivanju meditativnog iskustva u užem smislu, preko granica nadmetanja i svrhovitosti (transpersonalna ravan). Dok je ranije meditativna distanca posredno služila efikasnosti i poboljšanju veštine, sada se veština produbljuje do umetnosti i služi, kao meditacija, pronicanju do tačke u kojoj se nadilazi i poništava svaka vlastitost, sebesvesnost i nadmenost najboljeg.

Vrste meditacije

1) Kod usredsređujuće meditacije[4] odabire se neki objekat na koji se usmerava nepodeljena pažnja (koja je zadugo, obično, podeljena). Praksa se sastoji u stalnom vraćanju pažnje na objekt. Objekt može biti spoljašnji (predmet, elemenat, mandala) ili unutrašnji (mantra, disanje, ideja, vizualizovani predmet). Primera radi, sistem od osam jhana u budizmu, ili zazen u zenu, Patanđalijeva jogameditacija (dharanadhyanasamadhi) i taoistički „post duha" (tso wang) spadaju u ovaj tip meditacije, kao i neki tipovi tantričke meditacije.

Primene, vrste i smisao meditacije

primene vrste smisao/značenje

religijska usredsređujuća 

egoičko

ateistička receptivna 

egzistencijalno

estetička pročišćujuća 

transpersonalno

borbena preuramljujuća  

  paradoksalna  

  molitvena  

 

2) Receptivna meditacija se sastoji u kultivisanju istrajne neselektivne svesnosti i pažnje. Ova „svedokujuća” svest nije ispražnjena kao u poodmaklim stupnjevima usredsređujuće meditacije, ali ona niti zahvata u predmet svesti niti je njime zahvaćena (tj. niti ga „prerađuje” automatski, niti se identifikuje sa njim ili emocionalno vezuje), čak i kad se ovaj zaodeva u najličnije sadržaje i likove (iz tog konteksta je i čuvena zenovska maksima: „Ako sretneš Budu, ubij ga!").[5] Otuda (u taozimu i zenu) metafora svesti kao ogledala koje ostaje neizmenjeno, ma šta se u njemu ogledalo. Tu spadaju budistička satipatthana i vipassana, stav viveka u jogi, praćenje taoca u taozimu, šikantaza u zenu, mahamudra iz

13

tantričkog budizma i šambhavopaya u kašmirskom šaivizmu. Tu spada i kultivisanje receptivnog stava tipa „neka bude volja tvoja", u različitim vrstama teističke meditacije, gde je prethodna faza povlačenja, ili poništavanje egoičkih i personalnih struktura.

Da bi nam postao jasan smisao receptivne meditacije, treba imati u vidu sledeće. U tradicijama se na osnovu iskustva došlo do uvida da meditacija i njen plod, svrha ili cilj, ne stoje u odnosu uzroka i posledice, bez obzira na to da li je u pitanju ateistički ili teistički sistem i bez obzira na to kako se cilj ili svrha određuju: kao prosvetljenje, probuđenje, oboženje, okeanski samadhi, utrnuće, sjedinjenje sa bogom ili apsolutom, oslobođenje itd. Razlika je (jedino) u tome što se u teističkim sistemima smatra da osim pretpostavki na strani meditanta treba još da bude pokrenuta dobra volja, blagonaklonost, milost ili ljubav božanstva. U ateističkim sistemima smatra se da je iskustvo ili „stanje" o kome je reč na neki način stalno, „od početka" tu i da meditacija samo treba da otkloni smetnje (tj. ono što ne dopušta da se iskustvo javi) i dovede čoveka u receptivno stanje. To se katkad poredi sa mesečinom i oblacima, ili vodom zauzdanom branom. Kad je mesec na nebu, da bi zasijao potrebno je da se oblaci raziđu. U tom smislu, meditacija ne izaziva mesečinu nego razgoni oblake; tada se mesec pojavi sam od sebe. Isto tako, meditacija ne gomila vodu iza brane, nego uklanja grede, jednu po jednu, sve dok voda ne grune sama od sebe.[6] U budizmu postoji čuvena metafora „ploda koji dozreva" (i pada sam od sebe, kad je zreo).

3) Time dolazimo do pročišćujuće meditacije koju ne treba shvatiti kao neki viši, treći tip meditacije; ona spada u sadržinsku meditaciju, zajedno sa sledećim (2d) tipom preuramljujuće meditacije.

Ona je sadržinska u tom smislu što se dopušta artikulacija relevantnih sadržaja i bavljenje njima, za razliku od pređašnje dve. Naime, u prvoj (1) svaki se sadržaj (osim onog koji je predmet usredsređivanja) odbacuje, a u drugoj (2) svakom se sadržaju dopušta da uđe „u ogledalo svesti”, ali bez zahvatanja.

U pročišćujućem tipu meditacije čovek se često bavi onim najtežim: suočavanjem sa svojim najtamnijim stranama, kao i sa najtamnijim stranama ljudskog i podljudskog. Tu spada ono što Jung naziva suočavanje sa senkom, a ovaj tip meditacije i jeste sličan Jungovoj aktivnoj imaginaciji.[7] Iz tog tipa meditacije je savremena psihoterapija crpla vredne podsticaje.

Treba imati u vidu da se o meditaciji u celini može govoriti kao o pročišćujućoj. Na primer, najopsežnije budističko delo, a možda i najopsežnije delo o meditaciji uopšte, nosi naslov: Put pročišćenja, (Vissuddhimagga, B. Buddhaghose). Međutim, ovde imamo u vidu specifičnu meditaciju pročišćujućeg tipa, a ne to što se meditacija globalno može smatrati pročišćujućom (kao što su u staroj Grčkoj pitagorejci i Empedokle smatrali da muzika, matematika i filozofija imaju pročišćujući – katarzički – učinak na dušu). Konkretno, u okviru kursa theravadinske budističke meditacije koji se izlaže u Putu pročišćenja, pročišćujuće je u ovom užem smislu pročišćenje saznanjem i sagledavanjem puta. Međutim, pročišćenje u smislu u kome ovde govorimo bolje je uobličeno u tantričkoj meditaciji, kako hinduističkoj, tako i budističkoj. Tu se zauzima mnogo aktivniji stav u odnosu na energije, uključujući tu i energije negativnih strasti, patnje, bola itd. Ono što je otkriveno tada jeste da se sa demonskim može izaći

14

na kraj ne samo ignorisanjem, izolovanjem i distanciranjem, nego i aktivnim suočavanjem, preobraćanjem i preuramljivanjem.

4) Preuramljivanje (reframing) ili zamena konteksta je termin iz savremene psihoterapije, ali postupak je poznat odavno. Meditacija usmerena na preuramljivanje je ona u kojoj se ili neki sadržaji smeštaju u novi kontekst ili se evocira neki sasvim novi sadržaj. U teističkim sistemima obično je u pitanju sakralizacija već postojećeg, ili zazivanje sakralnih sadržaja. Primere za to nalazimo u tantrizmu (uključujući tu i kundalini jogu), kod sv. Jovana Lestvičnika, San Huan de la Krusa, ili u novijoj hrišćanskoj meditaciji (evociranje ljubavi u srcu). U starijim tipovima meditacije kao što je bhavana u theravadi ili „kruženje svetla” u taoizmu sakralizacija nije (nužno) uključena.

Uopšte uzev, u širem smislu meditacija je pročišćenje, a i preuramljivanje. Istina, preuramljivanje nalazimo i u filozofiji ili mističkim učenjima na primer Čuangceovi taoistički tekstovi, zenovske kao i sufijske priče daju sjajne primere preuramljivanja bez sakralizacije.

Preuramljivanje je premeštanje iz jednog konteksta (rama) u drugi, pri čemu se ništa ne menja u polaznim činjenicama ili okolnostima, nego u njihovoj postavi (geštaltu) ili značenju. To je, otprilike, kao razlika između toga kako čovek sam vidi svoj život i kako ga drugi vide.

Specifičan vid preuramljivanja je stavljanje u kontekst u kome se ono što je bilo razumljivo pojavljuje kao paradoksalno, ili ono što je bilo nerazumljivo (jedinstvo suprotnosti coincidentia oppositorum) kao prihvatljivo i moguće.

5) Kontekst paradoksa je najviše korišćen u sufizmu i zenu, a ima značajno mesto i u jevrejskoj tradiciji. Najpoznatija meditacija paradoksalnog tipa jeste rad sa koanom u zenu. Inače, meditaciju bilo koje vrste teško je upražnjavati bez pomoći sa strane, ili oslonca i podrške druge osobe, a ovaj tip je nemoguće upražnjavati izvan odnosa učenik- učitelj (šegrt- majstor), zbog toga što je potrebna interakcija dveju osoba. Ali moguća je i individualna meditacija u kojoj se jedan broj tzv. situacija dvostruke sputanosti (doublebind) preuramljuje u meditativne paradokse, koji u toj postavi postaju predmet meditacije, umesto da deluju destruktivno na osobu koja im je podvrgnuta.

6) Hrišćanska tradicija negovala je meditaciju u vidu molitve. Naime, molitva je u velikom broju slučajeva vezana uz neku konkretnu nevolju, poduhvat ili želju. Ređe su molitve koje se upućuju zbog neke opšte egzistencijalne nedoumice, kada se traži etičko razrešenje, a ne ispunjenje želje. Još je ređa molitva meditativnog tipa koja nije vezana uz neki određeni cilj ili želju (dakle, da se uvećaju vlastita dobra, moć ili sreća), nego je usmerena na to da se postigne jedna dublja participacija u sakralnim vrednostima (koja razvezuje čvorove srca i otvara čoveka za duhovna dobra). U tom pogledu slično stoji sa korišćenjem mantre, koja se takođe češće koristila za određene želje, a ređe kao sredstvo koje priziva božanske energije, povezuje čoveka sa sakralnim i sakralizuje datu radnju, ili prostor. Međutim, hrišćanski posvećenici ostavili su razrađenu praksu meditativne molitve i prateće meditativne prakse, kako u pravoslavnoj, tako i u katoličkoj tradiciji. U pravoslavnoj tradiciji najviše su se time bavili isihasti, a u

15

katoličkoj time su se bavili franjevci, karmelićani, jezuiti, kao i mnogi pojedinci nezavisno od pripadnosti.

Smisao i značenje meditacije

1) Nije samo molitva često vezana uz egoičku ravan: u velikom broju slučajeva u takvom značenju se (i na Zapadu i na Istoku) nude izvodi iz meditativnih tradicija svih vrsta.

Sve one ponude u kojima se veli da ćete biti manje podložni stresu, lakše se koncentrisati, bolje pamtiti, manje zamarati, biti kreativni, da će vas ljudi više voleti i da ćete lakše sklapati prijateljstva kreću se u toj ravni. Zapravo, velik broj ljudi se obraća meditaciji iz egoičke ravni, pa je i ponuda pokreta kojima je važan broj članova tome podešena. Meditacija se tako pojavljuje kao deo pakovanja nove ezotere, uklopljena u obrasce kompetitivnosti i uspešnosti, gde je osnovni cilj biti pametniji, bogatiji, moćniji, lepši od drugih.[8] Meditacija se tu pojavljuje kao neki univerzalni podmazivač: ako nešto škripi i ne ide (u ličnom ili društvenom životu), treba samo podmazati meditacijom. Ili se pojavljuje kao istočnjačka zamena za Kueovu autosugestiju, a nekad kao netoksična zamena za razne sedative, psihostimulatore, droge itd.

Kad govorimo o tome, onda nam nije namera da izvrgnemo ruglu i obezvredimo ovakvu potražnju i ponudu.[9] Naprotiv, sa bilo kojeg stanovišta (društvenog, kulturnog, zdravstvenog, obrazovnog) teško bi bilo poreći da bi za većinu ljudi bilo zdravije da svoju dnevnu dozu alkohola, štampe, televizije, droge,[10] pilula i blebetanja zamene (delom ili u potpunosti) meditacijom (makar i u ovom egoičkom značenju). Zapravo, najvećem broju ljudi potrebna je potpora u egoičkoj ravni (tome služi i većina današnjih psihoterapija). Ipak, neki terapeuti[11] smatraju da pojedinim klijentima pomoć u egoičkoj ravni može gledano na dužu stazu, ili iz šire perspektive biti medveđa usluga, jer razrešava onu krizu koja bi, možda, vodila dubljim promenama, dovođenjem u pitanje pogrešno odabrane uloge i vrednosti. Ovako, terapija izglađuje krizu, ili odlaže dublja suočavanja sa relativnošću egoičkih ciljeva, sa prolaznošću života i mogućnošću da nadiđe lične uloge i opsesiju uspeha i neuspeha.[12] Naravno, stav o ovome moguće je imati samo u odnosu na konkretan slučaj, a ne načelno.

2) Tako dolazimo do egzistencijalnog značenja meditacije. Videli smo da mnogi u meditaciji vide sredstvo koje će im omogućiti da postignu nešto što nisu mogli da ostvare na drugi način. Ali postoje situacije i razdoblja u životu kad čovek uviđa da ima toga što mora da prežali i od čega mora nepovratno da se oprosti (svoje mladosti, ljudi, ili vlastitih mogućnosti koje su mu bile važne), da doživi neke gubitke, da se suoči sa prolaznošću, patnjom, bolešću ili smrću, na sasvim ličan način. Postoje mnogi načini na koje ljudi drže dalje od sebe ove sadržaje, kao besne pse iza ograde. Ali neki se sa njima suočavaju i tada u meditaciji ne traže uvećanje moći i uspeha, nego odgovor na neka opšta, egzistencijalna pitanja. Najvažniji korak u tome jeste prihvatanje vlastitog života, ili sudbine (u dobru ili zlu) i delimične odgovornosti za nju. To bilansiranje, podvlačenje crte je kao neki rezime, spremanje za drugo poluvreme, drugu polovinu života. To je, pre svega, proces upoznavanja samoga sebe,[13] otkrivanja vlastitog skripta (po terminologiji transakcione analize), upoznavanja vlastitih slabosti i dobrih strana. Otuda se ovo naziva i procesom identifikacije.

16

Identifikacija, zapravo, kao i meditacija ima tri značenja: egoičko, egzistencijalno i transpersonalno. U egoičkoj ravni čovek se identifikuje pre svega sa svojim ambicijama, poduhvatima i pozitivnim postignućima. U egzistencijalnoj ravni identifikacija mora da obuhvati i senku, čovekove mane, slabost, neuspehe, prolaznost, smrt. U transpersonalnoj ravni identifikacija podrazumeva razidentifikaciju sa vlastitom sudbinom i traganje za transcendentnim, neempirijskim identitetom koji pojedine tradicije različito određuju. U religijskom kontekstu to se vezuje za Boga, kao i sva krajnja (poslednja) pitanja i odgovori. U nereligijskom kontekstu za različite pojmove, kao što su oslobođenje, probuđenje, prosvetljenje, okeansko osećanje, prihvatanje totaliteta života i smrti (vidi Vitmenovu pesmu na početku teksta).

Meditacija je u egoičkom značenju funkcionalna, jer služi praktičnim svrhama, dok egzistencijalno značenje meditacije proističe iz usmerenosti čoveka na probleme smisla (čemu sve to?), odgovornosti (koliki je i kakav je moj udeo u uobličavanju mog života i života drugih?) i identiteta (ko sam ja?).

3) Nastojanje da se nađe odgovor na ova pitanja vodi čoveka ka transpersonalnoj ravni, pošto odgovor na ključna pitanja egzistencijalne ravni suočava čoveka sa nečim što prevazilazi tu ravan. Prelaz od jedne ka drugoj ravni podrazumeva razidentifikaciju sa prethodnim vrednostima i postizanje nove identifikacije. Ali taj prelaz se doživljava i u anticipaciji i aktualno, kao veća ili manja kriza, ponekad i kao veliko raskidanje, a tim potresima i krizama obeležena je i sama meditacija, o čemu će nešto kasnije biti više reči.

U egzistencijalnoj ravni nema odgovora na temeljna iskustva te ravni: doživljaj prolaznosti, bazične usamljenosti ili ravnodušnosti sveta (izreka: „čovek umire sam"), bačenosti, neizvesnosti i smrti. Za naše vreme ta iskustva su detaljno predočena u egzistencijalističkoj književnosti, ali stari su ih jednako dobro poznavali.

Snagom tame i očaja čovek je gonjen dalje, ali ipak mnogi ostaju začarani samosažaljenjem, sve do fizičke smrti, umirući sa osećanjem da je ceo život nepravda, gubitak i prevara (obmana).[14]

Moć vlastite sudbine je velika. Snagu joj daje to što se čoveku čini da kada bi se od nje otrgao, onda bi morao da se suoči sa smrću i neizvesnošću, što u izvesnom smislu jeste tačno. Jer, prelaz i nije moguć „dok ne umre stari čovek”, kažu sve tradicije, sa čime se slaže i savremena psihoterapija.

„Smrt starog čoveka" različito se imenuje u pojedinim tradicijama, pri čemu je naglasak više na novoj identifikaciji nego na razidentifikaciji sa starim. Tako se govori o usaglašavanju sa taoom, oslobađanju od karme, ustupanju čoveka pred bogom, ili predavanju u „božje ruke”, preokretu u dubokom središtu svesti, metanoji, bolesti i smrti kralja itd. I pojedine savremene psihoterapije govore o tome: povlačenje ega i stupanje sopstva u središte psihičkog života (analitička psihologija), razidentifikacija sa ličnom istorijom, vlastitom sudbinom (psihosinteza), oslobađanje od skripta (transakciona analiza), preuramljivanje (psiholingvističko programiranje), smrt ega i identifikacija sa transpersonalnim sopstvom (transpersonalna psihologija).[15]

17

Kad se čovek razidentifikuje sa egom i identifikuje sa transpersonalnim sopstvom, on postiže unutarnju slobodu u odnosu na psihičke procese kao sadržaje nepromenljive transpersonalne svesnosti. On tada ne otuđuje svoje telo, osećanja i misli (kao u shizofrenim poremećajima), nego se ne izjednačava sa njima, ne svodi se na njih.

Dok je u meditaciji na egzistencijalnoj ravni važno upoznavanje egoičkih sadržaja i sumiranje odnosa ega i sveta, izoštravanje sebe u odnosu na svet i druge, sada je cilj drugačiji sagledavanje sebe kao dela veće celine, osećanje sveobuhvatnog jedinstva (okeansko osećanje), poimanje čoveka kao slobodnog, ali sastavnog dela mreže međusobno uslovljenih odnosa. Dok se ranije kretao između dve krajnosti: osećanja izolacije i bolne usamljenosti i osećanja uhvaćenosti u mrežu odnosa, obaveza i htenja sada ima transpersonalno iskustvo o jednoj suštinskoj slobodi, unutarnjem zamahu i vrednosti, koja ne mora da bude potvrđena uspehom, priznanjem, ili naklonošću drugih. Na osnovu te slobode, osećanja vrednosti i samodovoljnosti, čovek ima snage da iskazuje i potvrđuje ono što smatra dobrotom i ljubavlju, umesto da očajava što ih ne dobija od drugih.

Teškoće meditacije

Teškoće i rizici meditacije mogu se podeliti na tri grupe. Prva proističe iz nerazumevanja duha meditacije zbog kulturoloških nesporazuma, ili vlastitih ograničenja.[16] Druga se odnosi na teškoće koje se javljaju ako se za meditaciju odluči osoba koja nije podobna zbog vlastite psihopatologije, ili zato što je previše napaćena. Treća grupa obuhvata teškoće same meditacije.

I) Kultura je posrednik, ali i prepreka. Jedna od specifičnosti savremene kulture jeste u dostupnosti i nedostupnosti nekih vrednosti. Nama je dostupno više nego drugim kulturama jedan zbornik o meditaciji pokazuje da imamo pred sobom vertikalan (kroz vreme) i horizontalan (kroz kulture) presek-isečak iz jedne ogromne tradicije. S druge strane, svaki od uzoraka tih učenja manje nam je dostupan nego što je bio pripadnicima matične kulture iz datog vremena. Te tradicije jednako su nam daleko ili blizu bez obzira na to šta je naše kulturno nasleđe. San Huan nam nije bliži od Čaungcea, čak i ako znamo španski, a ne znamo kineski.

a) Suočeni sa panoramskim izazovom, mi smo u drugačijoj situaciji nego nekadašnji hrišćanin, koji obično nije mogao da bira (između pravoslavlja, katolicizma i protestantizma), Kinez, koji je (eventualno) mogao da bira između taoizma i zena, ili Indijac, koji (takođe) nije mogao da bira između hinduizma i budizma.

Za nas se (ako imamo zanimanja za to) postavlja pitanje: šta odabrati? Jedno od jednostavnijih rešenja jeste da se zaključi da svi putevi vode istom cilju i da ma šta odabrali nećemo pogrešiti. Po mojem mišljenju prvi deo ovog stava je pogrešan, a drugi (uglavnom) tačan. Naime, ti putevi ne vode istom (razlike ne postoje samo između ateističke i teističke varijante nego i unutar njih), ali čovek, po pravilu, odabira ono što njemu odgovara. Neki smatraju da čoveku najviše odgovara ono što je iz njegove kulturne tradicije tj. Evropljaninu ono što je evropsko itd. Ali ukoliko govorimo o religijama to nije tačno, jer da je tako

18

Evropljani nikad ne bi postali hrišćani, a Kinezi i Japanci budisti; isto važi i za druge kulturne uticaje i osmoze.

b) U današnjoj situaciji meditacija omogućuje jednom broju ateista i nereligijski orijentisanih ljudi artikulaciju nekih iskustava i duhovnog života do zavidne dubine, a da, pri tome, ostanu dosledni svom polaznom uverenju, naprosto zato što su neke meditativne tradicije i izrasle iz otpora prema teizmu i religiji vladajućoj u to vreme. S druge strane to im omogućuje da bolje razumeju religijsko iskustvo i participiraju u duhovnim vrednostima (ljubav, praštanje, aktivna blagonaklonost) razvijanim u pojedinim religijama, a da pri tome apstrahuju od religijske artikulacije takvih sadržaja, kao i duhovnog zatvaranja i konformizma koje za sobom obično povlači vezivanje uz neku konfesiju.

c) Američki transcendentalisti, pre svega Toro (Henry David Thoreau), bili su (pre skoro sto pedeset godina) među prvim zapadnjacima koji su otkrili nešto što je i danas za mnoge od nas novina: da meditacija i samo čovekovo postojanje prisustvo u svetu - mogu biti vrednost i cilj po sebi.[17] Boraveći pored jezera Valden (Walden), Toro je proniknuo da vreme koje tu provodi ne služi nečemu-ničemu, nego da on hoće vreme radi vremena samog, da bude na jedan osvešten način u osećanju okeanskog jedinstva sa prirodom oko sebe, što su taoisti nazivali praćenjem taoa. Istina je da se po nekom savremenom meditantu njegova praksa može pojaviti kao ono „bežanje od života” o kome govore tzv. realisti ali pre će primetiti da je, obično, obrnuto: da je, u stvari, vrlo teško zaista se odvojiti od bezbrojnih sitnih i velikih briga i nevolja, čak i u meditaciji.

II) U nekim slučajevima za meditaciju se opredeljuju osobe kojima su znatno ometene funkcije ega (tzv. granični slučajevi, između psihoza i neuroza). Tada dolazi do nesporazuma. Tim osobama se čini da su već postigle poništavanje ega, ili iskustvo ispraznosti, o čemu se govori u kontekstu nekih tipova meditacije (posebno budističke), a zapravo nije reč o meditativnom postignuću nego o psihopatologiji. Ili posle kraćeg vremena njihove smetnje dobiju akutan vid, na osnovu čega okolina zaključi: „Eto, poludeo je od meditacije.” Događa se i da se patologija u klasičnoj psihijatriji poznata kao „ludilo veličine", ili sumanute ideje sa religijsko-mističkim sadržajem zaodene u žargon meditacije i privremeno prikrije kvaziidentifikacijama sa obrascima i klišeima iz tog područja.

Od ove patologije treba razlikovati teškoće koje se zaista mogu javiti tokom različitih faza meditacije, a koje zbog oblika, ili težine, nije lako razlučiti od obične psihopatologije (transpersonalni psiholozi ističu tu razliku govoreći o preracionalnom, ili preegoičkom i transracionalnom, ili transegoičkom).

III) Neke od teškoća vezanih za samu meditaciju opisane su u hrišćanskim tekstovima (kod sv. Jovana Lestvičnika, sv. Jovana od Krsta), a druge u budističkim tekstovima. Snalaženje u tim tekstovima otežava to što su opisi dati i sa osloncem na demonološku ravan.

U savremenoj literaturi ovim teškoćama najviše se bavio Jung, a zatim pisci iz kruga transpersonalne psihologije Ken Wilber („The Spectrum of Psychopatology", u knjizi K. Wilbera, J. Englera i D.P. Browna: Transformations of Consciousness, Boston, 1986) i Michael Washburn (u knjizi The Ego and the Dynamic Ground, SUNY, 1988).

19

1) Glavne teškoće su, po Vilberu sledeće:

a) Neke se javljaju prilikom spontanog buđenja psihičkih energija ili moći (naročito tzv. „buđenje” kundalini energije).

b) Posebne teškoće nastaju kad se ego naduva, identifikujući se sa transpersonalnim uvidima i energijama. (Jung je to nazivao inflacijom ega zahvaćenog nesvesnim, a hrišćanski pisci nastoje da izađu na kraj sa tom sklonošću upozoravajući da meditant ne treba rezultate da stavlja sebi u zaslugu nego da ih smatra božjim darovima, blagodatima, milošću D. P.).

c) Teškoće nastaju i zbog grešaka u praksi, a ispoljavaju se u vidu funkcionalnih poremećaja organa itd. Aurobindo je to nazvao joginskom bolešću zbog toga što je u pitanju neravnoteža prane, ili preopterećenje nekog organa psihičkom energijom (kao u psihosomatskim poremećajima). Zanimljivo je da se i u (auto)biografijama hrišćanskih mistika mogu naći opisi ovakvih poremećaja-bolesti.

d) Javljaju se i teškoće zbog sumnji u vlastiti izbor i put (tu bi spadalo i ono što sv. Jovan Lestvičnik naziva uninije D. P.). Sumnje mogu biti vlastite, ili izazvane socijalnom sredinom.

e) Teškoće „tamne noći”, odnosno (privremeni) gubitak ozarenosti koja je bila doživljena u jednom periodu i pojačavanje duševne mučnine preko polazne, uobičajene mere (Frojdova prosečna patnja čovečanstva), dovode do toga da se čoveku čini da mu je patnja i osetljivost veća nego dok nije upražnjavao meditaciju.[18] Ove teškoće mogu ga potpuno odvratiti od daljeg bavljenja i posle oporavka učvrstiti u uverenju da time više ne treba da se bavi (što može biti tačno D. P.).

San Huan u ovom kontekstu posebno uočava „suvoću”, tj. situaciju ili periode kada čovek nema pozitivan odnos prema meditaciji, nego ga i ona odbija; tada se oseća napuštenim, lišenim potpore i pomoći. To iskustvo je važno jer se sve tradicije slažu da praksa meditacije do određene tačke počiva na voljnom, racionalnom naporu, a da jedan njen važan deo zavisi od autonomnog procesa na koji čovek ne može da utiče (zbog toga se u teističkim okvirima govori o milosti i veri kao važnim činiocima).

2) Washburn teškoće deli na dve grupe: (a) one koje nastaju kao posledica povlačenja iz sveta, a u drugoj fazi (b) one koje nastaju kao posledica suočavanja sa predličnim (ili kolektivno) nesvesnim.

a) Ego se okreće od sveta kad shvati da se njegovi najdublji ciljevi u svetu nikad i ne mogu ostvariti; tzv. razočaranje u svet. Zbog toga se on otuđuje od sveta. Tada ga hvata strepnja, jer mu izgleda da više nema povratka smislenoj egzistenciji u svetu. Javlja se suočavanje sa senkom i čini mu se kao da je sada tuga druga, izvrnuta istina jedina istina o stvarnosti. Posle nekog vremena i ona bledi: ego dospeva do nulte tačke (nepouzdanosti svih gledišta). On sagledava vlastitu „ništavnost", ali i ništavnost sveta, pošto tamo gde nema ega nema ni sveta. Pošto se oseća poništenim i izgubljenim, ego se prepušta višem vođstvu (tao u taoizmu, sopstvo kod Junga, božanstvo u religiji, stvaralačka osnova kod

20

Washburna D. P.), odnosno prihvata da se mora povući sa svojom voljom i razumom da bi se pozitivni ishod odigrao. (U religijama to je artikulisano u priznanju greha, obraćanju veri i nadi. Na ovoj tački je važna i uloga duhovnog vodiča, a najlakše se podleže i manipulaciji D. P.)

b) Kad se ego povuče i abdicira, privremeno nastaje crna rupa u psihičkom prostoru, sa snovima o slomu i raspadu, a javljaju se prepast i strava, jer se ego suočava sa nečim tamnim, nepoznatim, strahotnim. Dok je prethodno svet izgledao plitak, lišen značenja i dubine, sada deluje začuđujuće, pun tajanstvenih dubina. Tada se mogu javiti i različite telesne senzacije i poremećaji (čulni, motorički, fiziološki), uključujući tu i duševne. Umesto pređašnjeg slabljenja (ili gubljenja interesa) pojedini apetiti i nagoni (glad, seksualnost) mogu privremeno ojačati do neslućenih razmera (iskušenja, u religijskom žargonu).

Posle svega nastupa period regeneracije i stvarnog pozitivnog preobražaja, o čemu, inače, ima mnogo više reči u tradiciji meditacije. U nekim tradicijama postoji uzdržanost da se govori o negativnim stranama i teškoćama, zbog toga što je zapaženo da su neke osobe podložne jednoj imitativnoj dinamici (stigmati u hrišćanskoj tradiciji su, možda, dobar primer za to), što znači da nehotice, autosugestijom izazivaju negativne znake pružajući sebi prividne dokaze o „napredovanju” (istina, poznato je i „imitiranje” pozitivnih svojstava i „znakova” pseudonirvana ali od toga je, možda, manja šteta).

Napomene

1 Neki islamski mistici (al Haladž) imali su stoga nesrećne sudbine, a neki hrišćanski mistici (Majstor Ekhart, San Huan de la Krus) bili su u nekim periodima gonjeni. U autobiografiji Tereze iz Avilje može se zapaziti stalno naglašavanje odanosti ocima i službenim učenjima, što deluje kao neko pravdanje.

2 Ovaj stav zbuniće onoga ko je navikao da misli u pojednostavljujućem polaritetu ateizam /religija. Naime, istorija kulture nam ukazuje da su u ovom području prisutne različite kombinacije: teističke i ateističke religije, religiozni i nereligiozni teizam, misticizam sa religijskom zaleđem i bez njega, ateistički i teistički misticizam. To ne znači da se ne mogu naći sličnosti i analogije između teističkih i ateističkih sistema meditacije, kako to pokazuje Izucu (T. Izutsu: Sufism and Taoism., Univ. of Calif. Press, Berkeley (1983). Međutim, uz to ne treba zanemariti razlike ili prevideti gde sličnosti prestaju. A čini se da se baš to događa Izucuu u njegovom komparativističkom žaru, kada zaboravlja da se Čuangceovo stanovište razlikuje od Ibn Arabijevog po tome što za njega u krajnjem, trećem stupnju meditativnog postignuća nema nikakvog „božanskog života", „božanske realnosti" itd., o čemu govori Ibn Arabi (uporedi, Izucu, 1983: str. 476). Osim toga, bez obzira na toleranciju Ibn Arabi bi Čuangcea smatrao nevernikom (ne samo zato što ne drži do Alaha, nego ni do bilo kojeg božanstva), a Čuangce bi se čudio čoveku koji u svojoj skromnosti i samoporicanju jedan mali ego (svoj) menja za jedan veliki ego (božanski).

3 Verovatno stoga jedan broj propagatora istočnih učenja ili tehnika (joge, meditacije i sl.) napadno insistira na „naučnosti" svojih ideja i učenja (a na njihovoj religioznosti, ukoliko je reč o poreskom statusu njihovih organizacija, pošto su religijske institucije oslobođene poreza). Dodatni propagandni učinak se

21

postiže kad se kaže da ta učenja objedinjuju nauku i religiju, tj. premošćuju onaj raskol koji je u zapadnom duhu nastao sa Galilejem i Darvinom, što nije nemoguće ako se religioznost ne zasniva na biblijskoj slici sveta. Kad je reč o propagiranju meditacije, onda se često kaže i da je meditacija „normalna", „prirodna" i „nenaporna" ili „laka". Prva dva prideva treba da otklone zamerke ili bojazni proistekle iz neodređenih opomena psihologa da meditacija stavlja čoveka i njegovu psihu pred neprirodne zahteve i zastranjenja. Druga dva obećavaju nešto slično reklamnim porukama za kurseve stranih jezika („nemački bez muke" itd.).

4 U budizmu se operiše sa još dva tipa pojmova, koji se, grubo govoreći, poklapaju sa usredsređujućom i receptivnom meditacijom. To su: šamatha, koja označava smirivanje duha, ili, ono što se (u jogi) naziva prestanak (nirodha) vrćenje duha i vipassana, tj. postizanje uvida karakterističnog za receptivnu meditaciju. Drugi par jeste: dhyana kao opšta oznaka za meditativnu praksu (oba tipa) i prajna, koja podrazumeva „mudrosne" ili filozofske sadržaje (uvide) do kojih je moguće (po budističkoj filozofiji) doći i nezavisno od meditacije (nezavisno i od receptivne meditacije).

5 To da se smetnje i ometanja mogu zaodenuti ne samo negativnim, demonskim likovima nego i pozitivnim predstavama i likovima najbližih (majke, oca, svetaca itd.) poznato je u svim tradicijama. Hrišćanski pisci ukazuju na to kako asketama koji su predani opitu đavoli stvaraju smetnje pojavljujući se u vinu misli ili sećanja na nešto što im nedostaje, pobuđujući u njima strahove, strepnje ili sumnje, ili pak navodeći ih da se bave prividno duhovnim temama. Takođe oni im se pojavljuju u vidu demona ili čudovišta koja ih izazivaju, a nekad i u vidu anđela, svetaca, pa čak i samog Hrista (up. I. Brianchaninov: On the Prayer of Jesus, Element books, Dorset 1987).

6 U zenu postoji slična metafora: čovek se poredi sa kofom vode, meditacija labavi dno kofe i satori nastupa kad odjednom dno kofe otpadne i voda isteče, tj. duh se iznenada oslobodi, isprazni se od sadržaja koji su gomilani i nošeni tokom celog dotadašnjeg života. Takođe se javlja i metafora pucanja zagnojenog čira.

7 Jung je smatrao da se aktivna imaginacija razlikuje od meditacije po tome što druga ne dopušta artikulaciju psihičkih sadržaja nesvesnog i onaj rad koji je on uobličio kao put individuacije. Međutim, kasnije se uvidelo da je taj polaritet (istočni - zapadni pristup) uslovan, i da Jung jednostavno nije poznavao ceo spektar meditacije kada je aktivnu imaginaciju suprotstavljao „istočnoj meditaciji", nego je imao u vidu pre svega prva dva tipa meditacije (a i b). Ipak, Jung je u pojedinim periodima bio u stanju da sagleda i ove druge aspekte i vidove meditacije, pre svega u vezi sa ulogom i tumačenjem mandala, Tibetanske knjige mrtvih i simbolike čakri i kundalini joge.

8 U tom smislu neke korporacije osnovane od strane istočnjaka na Zapadu distribuiraju meditaciju nastojeći da se uklope i povežu sa glavnim polugama sistema: industrijom, zdravstvom i obrazovanjem, armijom, obećavajući da će, ako budu meditirali, radnici biti zadovoljniji na poslu, biće produktivniji, manje će se povređivati i štrajkovati, vojnici će lakše podnositi obuku i manje će njih doživljavati nervne slomove, pacijenti će pre ozdravljati i smanjiće troškove zdravstvenog osiguranja, dok će đaci i studenti lakše savlađivati gradivo i brže

22

završavati škole. Nije čudno da na osnovu takvih izrastaju ideje o svetsko-civilizacijskoj ulozi meditacije kao sveopšteg leka.

9 Neki kritičari smatraju da su izašli na kraj sa tim kada konstatuju da je „meditacija biznis" kao da je proizvodnja nameštaja ili lekova ili pružanje pravnih usluga legitimno ako je biznis, a meditacija to nije. Ono što odista nije prihvatljivo jeste naduvavanje vrednosti i uloge meditacije ali to je po pravilu deo marketinško-reklamnog stila koji je postao legitimno sredstvo u plasiranju svih proizvoda i usluga. Inteligentan čitalac može ipak biti odbijen nekim nedoslednostima ukoliko na njih obrati pažnju. Na primer, u preporučivačko reklamnoj poruci mogu se naći i sasvim protivrečne tvrdnje, kao što su: ovo je prirodna i spontana tehnika ali je transcendentna i može se upražnjavati samo po uputstvu ovlašćenog učitelja; ovu tehniku i učenje razvili su ljudi koji su živeli povučeno i usamljeno na Himalajima pre više hiljada godina, ali ono upravo idealno odgovara današnjem čoveku koji živi u gradskoj gužvi itd.

10 O odnosu droga (različitih vrsta) psihodeličkog iskustva i meditacije mnogo je pisano u poslednjih dvadeset godina. Jedna od popularnih teza jeste da je droga skraćeni put do iskustva (širenja svesti, tripa, ekstaze itd.) do kojih se meditacijom dolazi mukotrpno i na duge staze. Drugi su pak smatrali da bi se meditacija mogla preporučiti eksnarkomanima ili u procesu odvikavanja kao suportivno sredstvo ili zamena za psihodeličko iskustvo. I jedna i druga teza su s vremenom otpale prva, jer je sličnost prividna, a druga, jer eksnarkomani nemaju volje ni za manju disciplinu nego što je ona koju iziskuje meditacija.

11 Istina, to nije konvencionalno terapeutsko stanovište, nego inspirisano idejama transpersonalne psihologije (vidi, recimo, F. Vaughan Clark: „Transpersonal perspectives in Psychotherapy", Journal of Humanistic Psychology, vol. 17, No. 2, Spring 1977).

12 U budizmu je postojao stav da su čovekova egzistencija i njegova mera patnje one koje upućuju ka oslobođenju; dok su demoni previše pritisnuti mukama, bogovima je suviše dobro da bi želeli oslobođenje.

13 Popularnost astrologije zasniva se na toj opštoj potrebi čoveka da upozna sebe. Pošto većina ljudi nije spremna, ili ne može da se poduhvati teškoća stvarnog upoznavanja sebe (iznutra), onda se zadovoljava provizornim upoznavanjem sebe (spolja), preko astroloških kalkulacija. Pitanje „naučne" zasnovanosti astrologije je izlišno. Astrološke tvrdnje, saveti i prognoze ne bi ni izgubili ni dobili na vrednosti i kad bi bili „naučno zasnovani". Ono što je bitno jeste da u astrološkom „čitanju" svoje sudbine čovek dobija potvrde za ono što je već znao, tj. na taj način (spoljašnji) on nije u stanju da sazna ili otkrije o sebi „ništa novo", čak i kad bi to novo bilo sadržano u astrološkoj poruci.

14 U današnjim društvenim prilikama (bilo gde) teško bi bilo reći da je osećanje mnogih ljudi da je u njihovom životu bilo nepravdi, ili da su prevareni „iluzija" ili „projekcija". Ovde, međutim, imamo u vidu pre svega individualnu ravan, tj. situacije u kojima ljudi jedni drugima čine nepravdu ili varaju jedni druge, bez obzira na društvene okolnosti i društveni režim. U tom smislu malo je ljudi koji u starosti ne ostaju sa osećanjem da je život prema njima bio nepravedan, tj. da je suma njihovih odnosa sa drugima na njihovu štetu, dakle nepravedna („Pakao to

23

je drugi"), da su drugima dali više nego što im je uzvraćeno („Čovek je vazda na gubitku"), da su u život više uložili nego što su dobili, da ih je život prevario obećavajući ono što se nije ispunilo. Razrešen talog razočaranja i ogorčenosti čovek nosi sa sobom u manastir, starost i smrt. Kako zapaža sv. Jovan Lestvičnik: „Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju (isihija, molitveno tihovanje, meditacija D. P.) čuh kako se od ogorčenja i besa, sami u svojoj keliji svađaju, kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni" (Lestvica, Beograd, 1988, str. 127).

15 Iz toga vidimo da je naše vreme proteglo primenu meditacije od transpersonalne (ili mističke, sakralne) do egoičke ravni (oslobađanje od stresa, povećanje efikasnosti) a istovremeno je proteglo psihoterapeutsku perspektivu od egoičke do transpersonalne ravni. To ukrštanje i preplitanje psihoterapije i meditacije je proces koji može stvoriti zbrku sličnu onoj koja postoji u „novoj ezoteri" (gde sve što je nekako „izvan" ili „drugačije" alternativno izgleda kao deo neke opšte čorbe u kojoj se krčkaju komadi parapsihologije, magije, alhemije, šamanizma, joge, meditacije, religije, astrologije itd.). Ali u ukrštanju psihoterapije i meditacije ima i pozitivnih doprinosa, od kojih su bitni bolje razumevanje meditacije kao mogućeg okvira razvoja ličnosti (nezavisno od tradicionalnih filozofija, religija itd. u kojima je ona negovana), proširenje vidokruga psihologije i uvođenje novih postupaka u psihoterapiju.

16 Jedan tip ličnog ograničenja proističe iz sklonosti ka bukvalnom poimanju svega, pa i meditacije. Ako su takve osobe pravnici, one nikad ne mogu da shvate duh zakona, nego se uvek drže samo slova. Ako meditiraju, onda opet sve primenjuju bukvalno. Takve osobe mogu biti dobri tehničari ili hemičari.

17 To je bilo otkriće u kulturi u kojoj ono što važi za novac ili zlato važi i za čoveka i njegove lične vrednosti. Naime, tu svaka vrednost ima smisla samo ako je u prometu ili ako se troši. Kao što je u novovekovnom kapitalističkom miljeu besmisleno da novac (čak i kad nema inflacije) stoji u čarapi ili dukati u sanduku (umesto da se pravi promet), tako su besmislene ljudske vrednosti koje ne donose slavu ili prihod. Povučeni život (askeza ili pustinjaštvo) u takvim okolnostima je neshvatljiv ili besmislen jer podrazumeva da čovek raspolaže ili usavršava nešto što neće biti pokazano, pohvaljeno ili unovčeno.

18 Zbog izoštravanja opažanja i senzibiliteta u meditaciji dolazi i do prividnog pogoršanja. Na primer, poznato je da posle određenog napretka u meditaciji čovek bolje zapaža sadržaje toka svesti, zbog čega ima utisak da mu je „gužva" u glavi veća nego pre no što se bavio meditacijom. Ili, neke medijske tvorevine počinje da doživljava kao mentalnu agresiju koja počinje da mu smeta - kao nepušaču zadimljena soba.

// Projekat Rastko / Filosofija //

Zen kulture u uredjenju kuce i unutrasnjeg prostora

1 2 3

24

4 5

(138 glasova) by Maja Markovic    Tuesday, 11 March 2008

Vatra

25

Zemlja

Voda

Metal

26

27

28

1. Uvodjenje u enterijere ceremonije caja i uredjenje kuce za ceremonije, zen kulture

Umetnost caja tj. sluzenje caja, po mogucstvu zelenog, green tea, se odvija u prostoriji za caj. Ideal bi bio priblizavanje prirodi, koji se postize sklanjanjem pod slamnati krov, u prostoriji koja po kvadraturi jedva prelazi 1m2, ali koja mora biti izgradjena i namestena u umetnickom duhu. Umetnost caja podrazumeva pojednostavljivanje i to, pre svega putem neupadljive samotne kolibe sa slamnim krovom, podignute, recimo, pokraj nekog starog borovog stabla, tako da izgleda

29

da je deo prirode, a ne kao delo ljudskih ruku. Kada je njen oblik na ovaj necin simbolizovan jednom za svagda, on dopusta sebi da bude dalje umetnicki obradjivan. Podrazumeva se da sam prinicip obrade mora biti u savrsenom skladu sa prvobitnom idejom koja stoji iza njega, tj.sa odstranjivanjem nepotrebnog. Umetnost caja je najduze povezana sa zenom, ne samo sa prakticne strane, vec i u nacelu, kada se radi o pridrzavanju duha koji prozima citavu ovu ceremoniju. Ovaj duh, posmatrano kroz prizmu osecaja sastoji se od sklada (VA), postovanja (KEJ), cistote (SEJ), spokojstva (DZAKU). Ova 4 elementa su neophodna da bi se cajna ceremonija mogla uspesno privesti kraju.

Iako se zen ucenje sastoji u poimanju duha putem transcendovanja oblika, ono ne propusta da nas podseti na to da je svet u kome zivimo, svet posebnih oblika i da se duh ispoljava iskljucivo putem oblika. Zen je, prema tome, istovremeno i protivurecan i disciplinaran. Opsta atmosfera u prostoriji za caj, naginje stvaranju sveprisutne blagosti: dodira, mirisa, svetla i zvuka. Citav ovaj ambijent odrazava licnost onoga koji ga je stvorio. Na primer, arhitektonski elementi, kao prozori i paravani su jos jedan izvor blagog preovladjujuceg sarma, jer je svetlost koja dopire u ovu prostoriju uvek blaga i umirujuca i pogodna za meditativno raspolozenje. Umetnost caja, princip koji nadahnjuje, prostoriju za caj, od njene izgradnje, pa do izbora pribora za caj, tehnike serviranja, kuvanja hrane, nosenja odece... Veoma je bitno vidjenje prozimajuceg prisustva 5 elemenata tzv. VU HING.

Slikovit prikaz atmosfere mozemo docarati jednom pesmom iz knjige Zen kulture Japana, autora D. T. Suzukija u izdanju Geopoetike iz 2005.g

"pokraj sopstvenog ognjista, gde se planine stene, reke i drvece... zaticu onakvi kakvi su u prirodi"

(put c'a no-jua- sastoji se u pokazivanju razumevanja za prirodno skladan spoj neba i zemlje... podizanje koliba - mala koliba u bambusovom gaju ili pod drvecem, uredimo potocic i kamenje, ukrasno siblje i grmlje...

2. Uticaji na enterijere, SAKRALNA ARHITEKTURA

Japanska svetovna arhitektura kao i veliki budisticki hramovi i manastiri zavisili su poglavito iz bez izuzetaka od kineskog uticaja i nadahnuca. U periodu Nara od 710. do 782.g.N.E. arhitektura kineske dinastije je pomno podrazavana u pogledu oblika i nacina gradnje. Karakteristicni su primeri Horjudji hrama kod Nara.

Tek tokom perioda Heijan od 782. do 1068.g. N.E. u arhitekturi dolazi do vaskrsavanja japanskog nacionalnog ukusa. U velikim planinskim manastirima, Tendaiju i Shingonu formalni kineski raspored je bio nemoguc, dok je potreba za masovnim okupljanjima svetovnjaka i tantrickim obredima, dovela do razvoja velikih zasebnih dvorana za molitvu. Ta potreba iziskivala je eksperimente sa novim oblicima u arhitekturi, a u Japanu razvoj hramskih konstrukcija koje ce manje zavisiti od tradicionalnih kineskih modela. Ipak, tokom citave japanske istorije kineski uticaj na arhitekturu ostao je neizmeran.

30

3. Uticaji na enterijere, SAKRALNA UMETNOST

Najveci deo umetnosti neposredno je nadahnut budistickim idejama i praksom, iako u njenom stvaranju budisticki monasi imaju srazmerno mali udeo izuzetak je literatura koja govori o tome. Izradi umetnickih dela prevashodno su pristupali budisti svetovnjaci.

Glavna podrucja su vajarstvo, slikarstvo i arhitektura, dok muzika nije isticana u okviru budistickog bogosluzenja, niti se njome sluze monasi, cije je zajednicko zapevanje prisutno na molitvenim sluzbama donekle slicno evropskom horskom pevanju, ali u osnovi predstavlja glasno recitovanje.

U pogledu vajarstva budizam ima bogatu proslost, posebno u pogledu razvoja, rupe ili Budinog kipa, od najranijih dana u severozapadnoj Indiji do njegovih modifikacija u zemljama jugoistocne Azije, prevashodno na Tajlandu. Slikanje fresaka po zidovima manastira i hramova takodje belezi dugi razvojni put na kome je stvoreno vise razlicitih stilova, glavne teme su bile i ostale prizori iz Budinog zivota iz iz prica Djataka.

Na polju arhitekture, stupe su stvorile sirok prostor za razgranat razvoj, dosegavsi svoj vrhunac u strukturama kao sto su pagode u jugoistocnoj Aziji, narocito Svej Dagon u Rangunu. Manastiri i hramovi su takodje predstavljali izazov za bogate umetnicke vestine, cije je rezultate moguce videti sirom budisticke Azije, od Cejlona do Japana.

4. Teorije 5 elemenata pri gradjenju i uredjenju i lecenju kuce i unutrasnjeg prostora

Analogija je slicna teorijama iz 18. veka kada je kuca predstavljana ljudskim telom, u osnovi o cemu se govori i u estetickim teorijama raspravama toga veka. Takodje, postoji paralela i u muzici, W.A. Mozart je pisao pod uticajem tih analogija,Van Gogh je slikao slike.

Ukratko, takodje postoje veze alternativne medicine i tih teorija.

Osnovni elementi su: - Vatra - Zemlja - Vazduh - Voda - Metal kao 5 element!

Ciklus je sledeci:

- drvo stvara vatru - vatra stvara zemlju - zemlja stvara metal - metal stvara vodu - voda stvara drvo

31

Drugi zakon je zakon inhibicije, to je zakon kocenja ili ciklus:

- voda gasi vatru - vatra topi metal - metal sece drvo - drvo iscrpljuje zemlju - zemlja upija vodu

Ovi zakoni interakcije se analogno primenjuju na kuce, organe tela ljudi, ukuse, boje ishranu i tako dalje, cak i komplementarnost ljudi...

Zakoni kretanja, simetrije, uzajamnosti, ma koliko naivno bili izrazeni dobijaju danas potvrdu u fundamentalnim istrazivanjima koja se odnose na strukturu materije i strukturu univerzuma,a oni su u taou, feng suiu i akupunkturi prisutni vise od 3000 godina. Zakon stvaranja kontrole zahvaljujuci ukusima i bojama mogu da se koriste u lecenju kuca i ljudskog organizma, soba kuce je tako analogna pojedinim organima.

To je osnova kineske tradicionalne medicine i feng sui mastera.

Kako akupunktura uspostavlja ravnotezu u organizmu, tj. balans energija tako i tradicionalna arhitektura ravnotezu uspostavlja preko delova celine harmonizovanjem feng,vetar sa sui, voda materom.

Tajne ovog zanata, sporo se i tesko savladavaju, minimum je 7 godina, sto predastavlja orbis saturna po hebrejskoj simbolici.

Literatura: R.T. Paine i A. Soper "The art and architecture in Japan" 1955. Jean Herbert "Shinto" 1967. D. Seckel "The art of Buddhism" 1964. A.K. Coomeraswamy "Elements of Buddhist Iconography" 1935.

Tradicija gradnje vrtova u Japanu, odnosno baštovanstva je razvijana više od hiljadu godina i ona je svojevrsan izraz kulture Dalekog istoka.

Treba se podsetiti da se japanski arhipelag sastoji od dugog uskog niza ostrva; više od 75 procenata japanske kopnene mase pripada planinama, dok je ostali deo zemlje komponovan od stepenastih zakošenih dolina i uskih priobalnih zaravni. Topla morska klima i česte kišne padavine kreiraju vlažnu, maglovitu klimu koja podžrava bogatu i raznovrsnu floru. Sve ovo je uticalo na stvaranje karakterističnog japanskog vrta.

32

Postoji nekoliko tipova vrtova: za šetnju, “stil shuju” - vrt čiju glavnu odliku predstavlja staza koja vodi od jedne do druge tačke gde postoje mnoga mesta pogodna za meditaciju, i gde se vrt posmatra iz središnje građevine s naglaskom na stvaranju brižno komponovane scene koja podseća na sliku i može dugo da se gleda; vrt za zabavu - “stil funa asobi” (čamac za uživanje) - koncentrisan oko ribnjaka kojim su se dvorjani vozili čamcima i vrt za zadovoljstvo, “stil kaiju” (mnogo zadovoljstva) - u kojem se razni vrtovi, najčešće čajni, konstruišu oko središnjeg ribnjaka, i tako se dočaravaju promene prizora.

Postoje i različite varijante navedenih stilova. Imamo “vlažne vrtove” i “zelene vrtove”- sa vodenim površinama i zelenilom, ali isto tako postoje i potpuno suvi vrtovi kao što je poznati tip “kare sansui” - “vrt bez

drveća” ili “suvi pejzaž”. Taj vrt se naziva zen vrt ili poznat je i kao “kansho-niwa”.

Zen vrtovi su prvobitno bili smešteni jedino u unutrašnja dvorista zen manastira ali su zbog svoje lepote i jednostavnosti bivali prihvaceni širom Japana, a od 20. veka i širom sveta. Zen vrt predstavlja duhovnu repliku sveta, “suvu baštu” našeg uma i odnosa prema njegovim večnim principima. U manastirima služe za smirivanje duha i uvođenje u meditaciju.

Zen vrt podleže strogim pravilima uređenja - uvek se sastoji od ograđenog, plitkog “bazena” ispunjenog sitnim šljunkom, određenog broja stena ili krupnog kamenja, i retko biljkama (uglavnom mahovinom). Šljunak (nikad se ne koristi pesak) simbolizuje vodu, i zbog toga se SVAKOG DANA preoblikuje specijalnim grabuljama u šare koje podsećaju na talase, stenje raspoređene po vrtu predstavlja zemlju (a često i samo ostrvlje Japana), a zbog trećeg elementa, vazduha (ili kosmosa) - uvek vrt mora biti na otvorenom, bez nadstrešnica.

33

Mogu se upotrebljavati i biljke, ali su u konceptu cele priče - nebitne.

 

 

Zen vrt u kući

 

Svi mi koji nemamo vrt na otvorenom možemo napraviti kuć-nu varijantu istoga. Mnogi će pomisliti da ovom pragmatičnošću banalizujemo celu ideju, ali nemojte dozvoliti da forma pokvari suštinu.

Potrebna vam je plitka drvena kutija koju trebate izlakirati i koja bi stajala na četiri male drvene noge. Kutiju, slično kao i kod velikog vrta treba da ispunimo sitnim šljunkom (idealno bi bilo jako sitnim i od granita). Osim šljunka, koji formira vodu, obavezan deo su i stene, koje simbolizuju ostva, dugovečnost i zdravlje. Biraju se lično, sopstvenom rukom i tradicionalno je da se uzimaju bar dve, jedna koja simbolizuje kornjaču a druga ždrala, jer te dve životinje predstavljaju simbol dugovečnosti. Moguće je i napraviti ostrvo od grupacije kamenja.

Trebaju vam još grabulje i ravnjača, od drveta ili bambusa. Ako sa gornje strane postavite staklo, izgubićete treći element vrta - vazduh, ali dobićete prelep sto u kome je u unutrašnjosti pravi umanjeni zen vrt!

Nemojte da vam padne na pamet da kao u kafićima koji slične makete koriste kao stolove u pesak ili šljunak stavite ukrase za jelku, zrna kafe ili šljokice pošto je tako baš slatko i SUPER!!!

Kultura duha i tela u JapanuTrevor Leget

  Šin i ki

Šin je stručni izraz za "srce" i širi je pojam od onoga što mi zovemo dušom. Ki je nešto kao  "vitalni duh". Primer je bolji nego teorija: pri

34

podizanju šoljice čaja ili odbacivanju protivnika, šin je svest o tom činu, uključujući i emocionalno stanje, dok je ki  "osećaj" početka i trajanja pokreta prilagođenog udaljenosti i dinamici. Ono što se stručno naziva "snagom" jeste posezanje za šoljicom ili odlučan udarac zadat neprijatelju: ki i tada deluje, ali neobučeni ljudi obično ga slabije osećaju kada koriste snagu.

Sve to može biti čisto i u skladu sa kosmičkim principom (ri), ili nečisto i koncentrisano oko pojedinačnog sopstva.

Kada je šin čist, misli ne slede iz sebičnosti ili strasti, i on je prožet nadahnućem. Kada je nečist, šin je iskrivljen i mračan: sve mora da prođe kroz filter pitanja kao: "da li je to za mene dobro", "da li će mi to doneti ono što želim", "kako ću pri tom izgledati?", "šta ću da radim ako mi ne uspe", "kako bi to bilo strašno", i tako dalje. Šin je napregnut ("tvrd") i ne može da se prilagodi promenljivim situacijama.

Kada je ki čist, prilagođava se. Kada je potrebno mirovanje, ki  ispunjava telo i tih je. Kada je vreme za akciju, podstaknut činom, ki u dodiru sa kosmičkom energijom postaje poplava vitalne energije, kako je govorio Mencijus. Kada je ki nečist, spor je i neujednačen. Kada je potrebno mirovanje, prisutna je uznemirenost ili nejasna nelagodnost.; kada je vreme za akciju, on teži da aktivira onaj deo tela gde je obično skoncentrisan (desna ruka ili lice, itd.) i zanemaruje ostale. Ki je tada spor i nespretan, neosetljiv za vreme i prostor.

Kada je snaga čista, prilagođava se događaju i narasta samo koliko je potrebno. Kada je nečista, ili je nedovoljna ("slabost") ili je ima previše ("tvrdoća").

Čisti šin je vedar, neopterećen brigama o tome šta se dešava ili bi se moglo desiti. Ne radi se o tome da nema planiranja. Šin planira, ali pošto su razmotrene poznate činjenice i plan izrađen, on ne brine, niti se od plana odstupa zbog straha ili nade. Šin nikada nije potpuno čist, kao što ni telo nije apsolutno zdravo. Zdravim smatramo ono telo koje retko poboljeva i koje se, kada oboli (usled nezgode, na primer), brzo oporavlja. Isto tako, zdravi šin je onaj koji je vrlo retko mračan ili sebičan i koji se, kada se u retkim prilikama zamagli, toga oslobađa veoma energično, bez mnogo brige.

Šin je u oblasti psihološkog; ki psiho-fizičkog, snaga fizičkog. U načelu  je šin najvažniji; ukoliko je čist i jasan, ki se uspravlja i telo se uspravlja. "Kada vam je srce mirno i čisto, stav i kretnje vam postaju pravilni", kaže jedna od poruka. Ako se počne treniranjem šina, uvežbavanje kia i fizički trening postaju prirodni i čitav taj proces formira put. Međutim, ako se šin ne trenira, ki i telo su u službi mračnog i izopačenog uma. Oni se i u tom slučaju mogu uvežbavati, ali taj proces nije prirodan; on je stvar volje, podržan strastima kao što je ambicija. Postizanje privremenog uspeha tada još više izopačuje šin.

Ki i telo treniraju se tehnikom koja se prima od učitelja. To je "tradicija - primljena - od - drugog". Ako se trenira i šin, i javi se doživljavanje nadahnuća, to je "posebna tradicija" zena.

35

Trening kia sastoji se od svesnog i namernog uvežbavanja, iako je ono neizbežno parcijalno, što postaje očigledno samo po sebi, u toku razjašnjavanja šina. Trening služi pripremi instrumenata za nadahnuće koje će doći. Sastoji se od dva osnovna aspekta: vežbanje pažnje i disanja. U mnogim vežbama se pažnja i disanje kombinuju.

   Evo jedne od mnogih grupa vežbi:

(1)  Sedite stabilno; vredi ovladati jednom od poza meditacije, uprkos teškoćama u početku. Jedna od jednostavnijih je da sednete na zemlju, bedra su na jastuku, levo stopalo na desnoj butini.

Vežite platneni pojas ispod samog pupka i zadenite u njega neki oblutak, tako da blago pritiska tanden ("polje eliksira"), dva do pet santimetara ispod pupka. Drugi način je da se na pojasu zaveže veliki čvor i smesti na ovu tačku.

Udišite polako, četiri ili pet sekundi, da osetite struju daha, kako se spušta do te tačke i kao da je nadima poput malog balona, tako da se odupire oblutku. Kada završite udisaj, zadržite dah i blago ga gurnite u mišiće donjeg abdomena. Osetite kako ga povlačite i malo podižete mišićima, i da se ovaj pritisak u - gore, susreće sa pritiskom daha iz - dole na tanden tački. Naravno da udahnuti vazduh u stvari ne ide dole do pupka, ali najlakši način da se oseti strujanje je misliti kako ide. To je eksperimentalni postupak.

Kada ovo izvodite, možda ćete osetiti neznatno stenjanje u grlu, slično kao kad se diže teret abdominalnim mišićima. Neki učitelji uzvikuju "Kacu!", sa naglom tenzijom u tandenu.

Izdržite pritisak pet sekundi.

Izdržite oko pet sekundi i opustite abdominalni pritisak, ali pokušajte da zadržite nadražaj u tandenu.

Ovu vežbu treba ponavljati deset minuta ujutru i uveče. Ako ostanete bez daha, prestanite sa vežbanjem i udahnite nekoliko puta kako god hoćete. Zatim počnite ponovo.

Jedan od tajnih spisa škole jujutsu, koji potiče otprilike iz 1710, komentariše jednu ovakvu vežbu: Zadržavajući formalnu pozu, izdišite i udišite, misleći da dah silazi do pupka. Ovo je, u stvari, prirodni način osećanja daha, ali pošto se ljudi nepravilno kreću, unutrašnji organi su pritisnuti i vitalno strujanje se oseća kao da je samo u grudima. Zato se ljudi brzo zadišu kad žure, a kada govore, glas nema akustičnu snagu i nije jasan. Razlog je loše disanje. Dakle, moramo uvežbati pravilno disanje. Kao što je u tradiciji naše škole rečeno: dah je puls duše. Kada je duša uznemirena, disanje je uvek nepravilno. Uputstvo je vežbati pravilno disanje, što će pomoći da se smiri duh.

Većina ljudi sa oduševljenjem radi ove vežbe dve ili tri nedelje, pa prestane. Mora se izvoditi najmanje dva do tri meseca da bi se pokazali rezultati, iako u

36

nekim slučajevima dolaze i ranije.

Postoje mnogi nagoveštaji o tome u tradiciji. Musaši, u svom klasičnom delu o maču Pet prstenova, kaže o stavu pre duela: "Stegnite abdomen tako da se kukovi ne povijaju. Ono što se zove "klin" znači da svoj kratki mač zadenete za pojas, tako da on bude uz sam abdomen." Čvor na pojasu bio je upravo ispod pupka, i Musašijev savet treba da pomogne mačevaocu da pažnju koncentriše upravo na to mesto. Dodaje da to treba vežbati u svakodnevnom životu.

Neko vreme, zadržavanje pažnje na tandenu tokom uobičajenih aktivnosti je izveštačeno. Oni koji se ne bave treningom ozbiljno, već samo iz radoznalosti, konstatuju da su uznemireni i prestaju. Ali ako se ozbiljno praktikuje za neko vreme, fizičko kretanje se menja; telo se lakše koristi kao celina.

 (2) Izvedite tanden meditaciju najpre u jednostavnim poslovima, na primer pri glačanju površine stola. Tu ima tehnike i, ako je jednostavna, treba je naučiti. Vežbanje se sastoji u tome da se pažnja usmeri na tanden, umesto da se spontano fiksira na ruku koja glanca. Posle nekoliko nedelja vežbanja javlja se doživljaj ravnoteće i telo odjednom "živne". Dugi zamasi prave se iz slabina - blagi pokret u centru pomera ruku ka periferiji.

Ponekad je promena izražena i, kad je vežbač prvi put postane svestan, obično biva uzbuđen i "zainteresovan". Pažnja mu je "rasuta". Ta uznemirenost ponekad traje nedeljama, ometajući ga kad god pokuša da vežba. Dobro je biti upoznat s tom situacijom; javlja se u srcu još uvek ispunjenom samoispitivanjem. Zato učitelji kažu da je posebno uvežbavanje samog kia, ma koliko intenzivno, bez vaspitavanja srca, na kraju porazno.

 

(3)  Posle nekoliko meseci, možda i duže, pažnja se raspoređuje na čitavo telo. Vitalni tok se uzima sa udahom i oseća se kako ispunjava čitavo telo od vrhova prstiju na nogama i rukama do temena. Dok se zadržava dah, telo kao da je ispunjeno svetlošću, a prazno je i hladno kad se izdahne.

U svakodnevnom životu svest o čitavom telu se kultiviše. Prilikom pisanja, čovek svakih nekoliko minuta zastane i proteže levu ruku, pritiska nogom o pod itd., pokušavajući da postane jasno svestan čitavog tela. Ako može, on se proteže. Kasnije uspeva da održi totalnu svesnost, bez tako čestog prisećanja.

 (4)  Jedna naprednija vežba u treningu kia predviđena je da olakša inspiraciju. Dugo vremena učenik ne može da se oslobodi svojih opsesija kada nešto radi; nada se ili se plaši onoga što bi se moglo dogoditi, ili razmišlja o tome kako radi. Možda može da pokuša da se otrese takvih misli pićem ili nekim opijatom, ali tada upada u drugi i niži mentalni stupanj, inerciju ili mirovanje. Kada učenik prvi put pokuša da pusti kosmičko strujanje da teče kroz njega, ili

37

prestane da se kreće, ili, s druge strane, imitira ono našta misli da bi trebalo da liči, pokreti postaju nervozno brzi ili preterani.  U oba slučaja ne doga|a se ništa značajno.

Prvi stadijum ove vežbe jeste korišćenje daha. Za glancanje bira veliku površinu i pravi velike zamahe krpom, osečajuć tanden kao i obično. Zatim počinje da udiše recimo u pet zamaha i da izdiše u istom trajanju, (u početku bez zadržavanja daha). Posle izvesnog vremena zaboravlja tanden i oseća da se strujanje vazduha preliva u ruke i samo radi svoj posao. U prvo vreme on će osećati jedino samosvest, ali će kasnije osetiti da je stvarno tako. Mišići se dobrim delom opuštaju, a pokreti postaju ravnomerni, ujednačeni i laki. Nema utisak da ulaže napor, samo disanje kao da pokreće i ruku i krpu.

U ovoj vežbi, kada je pokret tako reći "predat" dahu, malo se usporava i onda hvata brzinu. Mnogi učenici gube smirenost kada se pokret uspori i ulažu nešto voljnog napora da to poprave. To prekida vežbu.

 

(5)  Poslednji stupanj je napuštanje daha. Kada šin postane jasan, univerzalna energija deluje direktno kroz njega i ki. Uzmimo primer gde bi to trebalo najlakše da nastupi, gde je potrebno samo opuštanje.

U gađanju lukom, odapinjanje strele je centralni problem. Cilj je određen i u pitanju je samo opuštanje desne ruke, bez ikakvog dodatnog pokreta. Ali odluka "sada ću" utiče i na stav i cilj. Dakle, to mora biti "odluka koja nije odluka", što nije lako. Jedna od pesama o putevima je:

 Misliti o nerazmišljanju je još samo jedna misao: Oslobađanjem od mišljenja i nemišljenja, ostajete u prirodnoj čistoti.

 

Jedna od tajnih poruka o gađanju iz luka kaže: "Čin odapinjanja strele treba da bude ne čin pojedinca, već čin univerzuma. Onda strela neće ni za delić odstipiti od cilja,  jer sam ja nesvestan odapinjanja."

Druga kaže: "Odapinjanje strele je bez misli, bez ideje, kao kada kap rose pada s lista, ili voćka s drveta kad je zrela."

Ali učenici to dugo ne mogu da postignu. Čekaju da univerzum načini svoj pokret, čekaju da voćka padne. I ništa se ne dešava.

 

 Zato se u Japanu učenicima najpre kaže da usmere pažnju na ki, kao početak u otvaranju prema kosmičkom strujanju. Tehnika kia ima različite oblike, ali jedan od njih je uzeti kao da udisaj, dok prolazi kroz nosnice, stvara zvuk  A, a izdisaj dugo UM. (Neken škole ih obrću, ali to ovde nema značaja.) Luk se zapinje pri dugom udahu, kod A; zatim sa izdahom strela poleće pri dugom

38

UM. Mnogo je jednostavnije prepustiti strelu disanju, bez svesne odluke "sada".

Ali ipak je za to potrebno dosta vežbanja. Da ponovimo, posle uspeha, uzbuđenje često narušava ravnotežu duha.

Jedan od pasusa iz predanja škole Jošida o gađanju iz luka (kasni šesnaesti vek) kaže:

Odapinjanje strele treba da bude kao da je struna pukla. Luk ne zna, ne znam ni ja - to je najvažnije. Međutim, početnici treba da postignu ovo stanje zatezanjem luka i ciljanju pri udahu A, i odapinjanjem pri zvuku UM. Kod početnika disanje je ponekad brzo ili se dah zadržava, ili je dahtanje ili trzanje, a sve to treba treningom prevazići. Isto je kod svih veština; dok se ovim ne ovlada, veština nije savladana. Iako čovek može dobro da gađa, ako mu dah nije ravnomeran, nije majstor.

 

 Ima još mnogo bitnih stvari o šinu i kiu, ali nema koristi od objašnjavanja. One se otkrivaju. Onaj ko predano vežba, može da nađe put u najdosadnijim i najmonotonijim poslovima u životu; jednog dana srce će mu postati čisto i mirno: postoji unutarnja vedrina i praznina, senzacije i pokreti se ističu zaslepljujućom čistotom, ali bez unutrašnjih reakcija. To se ne dešava često, ali - čak i tragati za tim znači naći novo značenje života.  

  Sve može da bude put. Pretpostavimo da neki trgovac daje sve od sebe da postigne finansijski uspeh. To ne mora da bude put. Može da uspe u tome, možda slučajno, možda prevarom, ali po cenu zdravlja. Najzad, gomilanje bogatstva može ga potpuno zaokupiti da postane čuvar blaga i da prestane da bude čovek.

Ali sve to može da obavlja i kao jedan od puteva, kao sredstvo za duhovni razvoj. Pitali su jednog velikog majstora mačevanja u periodu Meidi, poznatog po savršenoj mirnoći u suočavanju sa opasnošću, kako to postiže. Odgovorio je: "Dobio sam ideju od jednog trgovca koga sam poznavao. U to vreme polazilo se od toga da su trgovci bojažljivi ljudi, ali on je bio nešto drugo". "Da", nastavio je majstor, "pričao mi je o kupoprodaji. Kupiš i nadaš se dobroj prođi i, ako bude tako, treba samo da rešiš kada ćeš da zgrneš profit ili da prodaš pola a sa ostalim da pričekaš. Ako cene padnu, morać da odlučiš kada treba da prestaneš da i dalje gubiš. Pričao mi je da mu se dešavalo da, kao mladić, donese neku odluku pa se predomisli, bez nekog razloga, prosto zato što ga je grizla sumnja da će prođa možda biti bolja. A kad proda i dalje bi pratio cene i mislio: "Da sam samo još malo izdržao", ili "Da sam to samo  malo ranije izneo". Otkrio je da se iscrpljuje u spekulacijama i vajkanju. Tako je rešio da se kontroliše, da kad donese odluku, po njoj da i postupi, i da potom više ne misli šta je mogao da uradi. Bio sam oduševljen njegovom ličnošću; izgledao je smiren i slobodan. Veliki gubitak nije ga dekoncentrisao, veliki uspeh nije ga ushićivao, niti ga je pak veliki rizik plašio. Smatrao sam ga majstorom puta i primenio sam njegov način (do).

39

40