spasavanje subjekta

8/4/2019 spasavanje subjekta

1/26

Lora Markus

SPASAVANJE SUBJEKTA

odlomak iz knjigeAuto/biografski diskursi: kritika, teorija, praksa

U drugoj polovini knjige, istraujem uspon kritike i teorije autobiograje poslednjihgodina. U ii e biti prvenstveno knjievne studije, iako granice izmeu te oblasti i istorij-skih, kulturolokih i sociolokih dela, koja se mogu grupisati pod iroku kategoriju studijaivota, sve vie postaju porozne. Meutim, preostaje skup relativno odvojenih pitanja izknjievne teorije autobiograje, za koji se ini da povremeno nastaje iz konrontacije saautobiograskim tekstovima, ije odreenje postaje sve diuznije i odraava ira knjiev-

no-teoretska i lozoska strujanja. Konkretno, ta pitanja tiu se prirode i izraza subjektiv-nosti, generike specinosti autobiograje, statusa istine i reerencijalnosti autobiogra-je u odnosu prema dihotomiji injenino-ktivno i statusa ktivnih entiteta. Iako se ovopoglavlje prvenstveno bavi pristupima autobiograskom subjektu u nizu povezanih teo-retskih okvira, a sledee poglavlje teorijom anra, videe se da su pitanje anra i pitanjesubjekta blisko povezani u autobiograskom diskursu.

Prema pojedinim kritiarima, koji nastoje da stabilizuju kategoriju autobiograje, njenukoherentnost garantuju njena generika svojstva, dok je po drugima jedinstvo subjektakoji pie agens stabilnosti. Ostali kritiari dekonstruiu i anr i subjekt kao koherentne ka-tegorije, redeniii time samu autobiograju. To moe da poprimi ormu brisanja razlike

izmeu autobiograje i kcije, ili ire, izmeu reerencijalnog i kcionalnog diskursa. No,vano je praviti razliku izmeu samih razloga za brisanje ove distinkcije. Moglo bi se poiod Riardsove distinkcije izmeu emotivnog i reerencijalnog diskursa, privilegovanjaprvog kao modusa vie imaginativne istine. Drugi ukazuju na kcionalnost svakog dis-kursa i konstruisanje ivota ili subjekta u pisanju. Sopstvo ne prethodi tekstu, nego sekonstruie u njemu. Ipak, dekonstruktivni kritiar koji usvoji ovu poziciju moe dospeti uneprijatnu zaveru sa kritiarima poput Gisdora ili Paskala, koji su tvrdili da se sopstvopronalazi u inovima samoizraavanja. Ovde su, vie nego u drugim oblastima kritike iteorije, prisutne promenljivije i nepredvidljivije suprotstavljenosti i nevoljna saveznitva.

Ovo poglavlje istrauje pristupe autobiograji u kritiarskim pokretima, poglavito izFrancuske i Severne Amerike, sa posebnim okusom na pitanja subjektivnosti. U poglavlju1, raspravljala sam o imenovanju autobiograje krajem osamnaestog i poetkom devet-naestog veka u kontekstu post-prosvetiteljske strepnje oko prirode subjekta. Kritiarskoi teoretsko interesovanje za autobiograju, koje je od pedesetih godina ubrzalo tempo,moe se razumeti kao odgovor na intenzivne debate o subjektivnosti u drugoj polovinidvadesetog veka, ili kao jedan od njihovih aspekata. U svakoj seri drutvenih nauka (kojesu, same po sebi, kategorija koja se dovodi u pitanje), kategorije svesti, prisustva sopstva,subjektivnosti i identiteta postaju koncepti koji se kritikuju ilibrane.

55

VRT


2/26

Jedan vaan pravac u autobiograskoj kritici obuhvata novo pisanje istorije autobio-graje kao razliite od njene pred-istorije od sredine osamanestog veka, pri emuRusoove Ispovestipostaju tekst koji inaugurie modernu autobiograju. Ovo je u kontra-stu sa longue dure1 modelima, kao i sa narativima o opadanju posle Getea, o kojima se

raspravljalo u prethodnom poglavlju. Ruso jo jednom postaje maskota meuigre subjek-tivnosti i pisanja dok pokuava da konstruie svoj lini identitet na osnovu pisanja. Pitanjesubjektivnosti se sada kombinuje sa preispitivanjem prirode pisanja, ime se obe kompo-nente problematizuju, kao i njihovi odnosi. Autobiograja, odreena kao veza izmeuivota i pisanja ivota, istovremeno je i test za parametre subjektivnosti i knjievnosti, igranini sluaj.

U prethodnom poglavlju videli smo kako je autobiograja bila istorijski i istoriograskikonceptualizovana. Ona se dovodi u relaciju i sa biograjom, i sa istorijom, kao u Diltaje-voj metaori o reci ivota koja tee u more istorije, a smetena je najpre u optimistikom, azatim sve vie u pesimistikom opisu razvoja zapadne kulture. Videli smo kako istorijska

pitanja koegzistiraju zajedno sa zahtevom za jedinstvom psiholokim jedinstvom ljud-skog uma i estetskim jedinstvom pisanog teksta i insistiranjem na unutranjoj koheren-tnosti, bilo da se radi o dobu ili pojedincu.

U delima nekih od najuticajnijih autobiograskih kritiara druge polovine dvadesetogveka iz Severne Amerike, ak i meu onima na koje su veliki uticaj izvrili modeli o kojimase raspravljalo u prethodnom poglavlju, dominira projekt spasavanja autobiograjepred opasnou da se ona utopi u istoriju i pisanje istorije, ime se ona ustanovljava kaoesencijalno knjievni in. To bi moglo da znai ili obezvreivanje temporalne dimenzijepostojanja pojedinca ili odbacivanje izvesnih modusa pisanja istorije, kao to su deskrip-tivni ili dokumentarni opisi. Ovo anti-istorijsko pomeranje jednim delom predstavlja aka-

demsko-politiki projekt redenisanja ta bi knjievne studije trebalo da budu.Interesovanje za autobiograju je u znatnoj meri podstaknuto reakcijom protiv tako-

zvanog beskrvnog ormalizma severnoamerike nove kritike etrdesetih i pedesetihgodina. Antiormalistika kritiarska perspektiva obuhvatala je naglasak na linom identi-tetu i razvoju, koncepcijama o sopstvu i ostalim psiholokim temama koje su se do tadaisticale u autobiograskoj kritici. Autobiograja je jo jednom iskoriena da bi se u iustavila savremena pitanja i kritiarski sukobi izmeu knjievnosti i nauke, humanistike iormalistike ili dekonstruktivistike kritike, koncepta subjekta, denisanja knjievnogi vrednosti teorije anra. Heterogenost autobiograje je jo jednom ini nestabilnim sred-stvom za projekte kao to je spasavanje subjektivnosti, koja se sagledava kao ugroena,na razliite naine, od strane masovnog drutva i izvesnih trendova u kritici i teoriji. Kon-kretno, teoretski resursi na koje su se pozivali Dejms Olni i ostali ameriki kritiari poka-zali su se podjednako nestabilnim, poto su se koncepti subjekta menjali sa strukturaliz-mom, razvojem psihoanalitike teorije i deliminim bacanjem u zapeak enomenologijeod strane dekonstrukcije.

Jo jedan, kljuni element jeste prevrednovanje romantizma krajem ezdesetih i to-kom sedamdesetih godina, kada se kao kljuni tekst pojavljuje Vordsvortova epska auto-

1 Franc. dugovenim. (Prim. prev.)

56


3/26

biograja Prelid (The Prelude). Prirodni supernaturalizam (Natural Supernaturalism) M. H.Abramsa donosi tumaenje romantizma i Prelida kao, po reima Donatana Araka, upot-punjenog obrasca putovanja u kojem autobiograja postaje paradigma ivota kao po-trage i samootkrovenja, dok istoriju monumentalizuju veliki narativi o padu, sekularizaciji

i restoraciji.

2

En Melor zapaa da je Abramsovo pronalaenje Prelida kao prvog dela ukojem se pisanje o ivotu jednog oveka predstavlja kroz konvencije klasinog epa [...]anra izdignutog u najvii estetski status. Njegov nain tumaenja autobiograje kao pa-rabole o individualizmu pomogao je da se uoblii anr knjievne autobiograje, odrede

jezike konvencije pomou kojih je odrivo sopstvo bilo reprezentovano u savremenomkritiarskom diskursu.3

Reakcija protiv Abramsove pozicije, iji su glavni zastupnici bili Deri Hartman, Pol deMan i drugi, iziskivala je novu teoretizaciju romantizma, prema kojoj se, kao to navodiArak, romantizam pojavljuje kao ime u naoj kulturi kompleksnosti koja spaja lozojuistorije sa istorijom lozoje i teorijom narativa.4 Ovo je podstaklo skretanje panje na

orme romantiarske samosvesti u tekstovima u kojima su slian uticaj izvrile lozosketeme, meu kojima autobiograja zauzima poasno mesto. Ove razliite konstrukcijeknjievnog romantizma (postoje, naravno, i druge) u stvari su bile zasnovane na rodnomkonceptu subjektivnosti i svesti, koji se maskira kao univerzalan. Knjievni romantizam jebio toliko prisno povezan sa istorijom i teorijom autobiograje da e rekonceptualizacijau rodnim terminima jednog od ta dva neminovno uticati na drugi.

Jo jedan kontekst za autobiograske teorije u Severnoj Americi predstavljao je kriti-arski milje koji se modikovao pod uticajem enomenologije. Dejms Olni, koji je najvieuinio u promovisanju autobiograskih studija, otkrio je snane veze sa enomenolokomkritikom, posebno u delima ora Gisdora. Nabrajajui tekstove pisane o autobiograji,

poevi od Gisdorovog Poloaj autobiograje i njena ogranienja (Conditions et limites delautobiographie, 1956), u kojem se usvaja itav niz kritiarskih pozicija, on tvrdi da se svioni bave nastajanjem samosvesti kod oveka na Zapadu, koja knjievni izraz pronalazi uprvim trenucima moderne autobiograje trenucima kada se iz duhovne autobiograjepolako razvija sekularna autobiograja i kada autobiograja kao knjievni modus nastajeiz autobiograje kao ispovednog ina.5

Interesovanje kritiara za autobiograju velikim delom zaista potie iz verovanja daautobiograski tekst kao takav ovim se postavljaju kljuna pitanja o generikoj deniciji jeste najistija orma knjievne svesti. Tradicionalna hermeneutika, sa svojim totalizuju-im konceptom razumevanja, koji delove povezuje sa celinama i pojedince sa kulturama,modikuje se pod uticajem enomenoloke analize svesti i podupire intervenciju u politi-

2 M. H. Abrams, Natural Supernaturalism: Tradition and Revolution in Romantic Literature (New York:Norton, 1971). Donatan Arak raspravlja o Abramsovom delu i naroito o njegovim itanjima Prelidau: Jonathan Arac, Critical Genealogies: Historical Situations or Postmodern Literary Study(New York:Columbia University Press, 1987), str. 57-81.3 Ann Mellor, Romanticism and Gender(New York London: Routledge, 1993), str. 152.4 Arac, Critical Genealogies, str. 25.5 James Olney (ur.), Autobiography: Essays Theoretical and Critical(Princeton University Press, 1980),str. 13.

57


4/26

ci severnoamerikih univerziteta. Autobiograja postaje mesto na kojem se subjektivnostspasava, i to zarad knjievnosti.

Sa razvojem dekonstrukcije, autobiograski kritiari na koje je uticala enomenolokakritika ograniili su opseg svojih opcija. Oni su mogli, poput Dejmsa Olnija, da odbace

puteve kojim su krenuli poststrukturalistiki i dekonstruktivistiki kritiari, iznova potvrdi-ti sutinsku nesvodivost subjektivnosti i apsolutnu vrednost subjektivizma i okrenuti seonim ormama kontinentalne teorije (kao to su Gisdorova dela) na koju nisu imali upli-va teoretiari koji su sledili trag Niea, Frojda i Hajdegera. I obrnuto, oni su mogli zauzetidekonstruktivistiki stav i iskoristiti autobiograju kao reprezentativni primer nemogu-nosti samoprisustva, radikalnog rascepa izmeu sopstva koje pie i sopstva o kome sepie, kao i kljune uloge jezika u konstituisanju subjekta. Naravno, dekonstrukcija je bilablisko povezana i sa preormulacijama romantizma.

U svakom sluaju, autobiograja poinje da se uglavnom okusira na subjekt kroz ka-tegorije prisustva/odsustva, jedinstva/otuenosti, sopstva/teksta, esto do te mere da se

iskljuuju ostala pitanja i teme. Na primer, koncentrisanje na subjektivnost kao samospozna-ju esto je navodilo kritiare da izriu tvrdnje o potpunoj razdvojenosti izmeu biograjei autobiograje. Takoe su bili skloni da iz rasprave iskljue memoare i druge istorijske ilika spolja usmerene orme pisanja o ivotu koje ne predstavljaju primer samoanalize.Iako je autobiograja kao koncept ili kao glavnina tekstova nesumnjivo kljuno mestoza istraivanja ili konstrukcije sopstva i identiteta, okus na univerzalnu subjektivnost, iliporicanje njene mogunosti, imao je za rezultat zanemarivanje etnike ili rodne raznoli-kosti i razliitih subjektiviteta, kao i visoko apstraktan koncept identiteta.

* * *

Hou po svaku cenu da spasem subjektivnost knjievnostior Pule6

U svojoj uticajnoj zbirci esejaAutobiograja eseji, teoretski i kritiarski(Autobiography:Essays Theoretical and Critical, 1980), Dejms Olni pie: Autobiograja, poput ivota kojiodraava, dovoljno dugo odbija da miruje, to kritiaru anra daje priliku da je opremi ne-ophodnim pravilima, zakonima, ugovorima i paktovima; ona, prosto, odbija da bude knji-evni anr kao svi ostali.7 U sveproimajuoj slici ogledala, heterogenost ivota i njihovihautobiograskih reprezentacija potkrepljuje kritiku teorije anra, koja koegzistira sa po-

tvrdom supstancijalnosti subjektiviteta i knjievnosti, koju je dekonstrukcija ve dovela upitanje. Za razliku od mnogih teoretiara anra o kojima se kasnije raspravlja, ijim sestrogo odreenim anrovima udahnjuju raznoliki i esto istorijski determinisani konceptisopstva, Olni uzima u obzir generiku raznolikost, napadajui ogranienja teorije anra uime ujedinjenog transistorijskog subjekta.

6 Georges Poulet (ur.), Les Chemins actuels de la critique: Suivi dun choix bibliographique tabli etcomment par D. Noguez(Paris: Union gnrale d ditions, 1968), str. 251.7 Olney (ur.),Autobiography, str. 24-25.

58


5/26


6/26

hladnoratovskog ivota ili sa uplivima masovnog drutva i masovnih medija u njihova linaiskustva. To je doba u kojem, tvrdi on, ne moemo ignorisati naslee autobiograja (str.454). apirove tvrdnje o transormativnom potencijalu autobiograje danas moda delujupomalo naivno, ali njegov lanak ilustruje etiku investiciju u autobiograju kao humani-

stiki i humanizujui predmet prouavanja.Nova kritika je zaista nisko vrednovala autobiograju, ali se njena rehabilitacija tokomsedamdesetih godina ne moe sagledavati kao pravi oporavak knjievnosti sopstva ili sub-

jekta koji je preteno nauno orijentisana kritiarska zajednica priguila ili suspendovala.Mnogi od tih kritiara, koji su se naizgled ponovo bavili autobiograjiom, bili su u bliskojvezi sa razliitim kritiarskim trendovima iz ezdesetih i poetka sedamdesetih godina:kritikom mita, pogotovo sa delom Nortropa Fraja, teorijama romantizma, strukturalisti-kim pristupima knjievnosti i kritikom svesti enevske kole.

or Pule, koji je predavao na Univerzitetu Don Hopkins od 1952. do 1958, verovatnoje najreprezentativniji predstavnik enevske kole kritike svesti u Americi, koja se odliko-

vala razvojem specinih tehnika analize svesti pesnika, njegovog odnosa prema vreme-nu i prostoru, imaginarnom svetu koji se konstruie u njegovom delu i pretpostavkom oistoriji te svesti unutar istorije ljudskog uma.10 D. Hilis Miler, u eseju objavljenom 1966,ukazuje na zajednike pretpostavke est kritiara iz enevske kole (Marsela Rejmona, Al-bera Begena, ora Pulea, ana Rusea, an-Pjera Riara i ana Starobinskog) i njihove me-usobne razlike. Oni dele uverenje da je knjievnost oblik svesti [...] ovaploenje stanjauma [...] Brigu za objektivnu strukturu pojedinih dela zamenili su brigom za subjektivnustrukturu uma, koju otkriva itav korpus autorovog dela.11

Miler zapaa da se Pule razlikuje od ostalih enomenolokih kritiara (koji, u veoj ili ma-njoj meri, naglaavaju relacije subjekt-objekt) u svojoj privrenosti kartezijanskom Cogitu,

po kojem um moe da zna jedino samog sebe, u inu samosvesti u kojem je um svestanjedino vlastitog uroenog aektivnog tona. Pule pie: Trebalo bi odmah priznati da naj-vanija orma subjektivnosti nije ona u kojoj dominira um, koja je takorei ispunjena nje-govim objektima, nego da postoji druga [vrsta svesti] koja se ponekad otkriva na ovojstrani bilo kojeg objekta, na rastojanju od njega ili zatiena od njega, kao subjektivnostkoja egzistira po sebi, udaljena od bilo koje moi koja bi mogla spolja da je determinie,koja sebe poseduje putem direktne intuicije [...] kao samosvest ili ista svest.12

Kao to primeuje Miler, Puleova kritika se moe denisati kao svest o svesti. Istorijaknjievnosti se razume kao istorija ljudske svesti, istraivanje naina na koje su pisci u ra-

10 Ren Wellek, The Attack on Literature and Other Essays (Brighton: Harvester, 1982), str. 100, 112.11 J. Hillis Miller, The Geneva School, u: Theory Now and Then (Durham: Duke University Press,1991), str. 15-17.12 Pismo Mileru, od 25. novembra 1961, navedno u: The Geneva School, str. 23. Frank Lentria(Lentriccia) primeuje povodom Puleove tvrdnje: Kod Pulea, udno i obeshrabrujue kartezijan-stvo u isti mah i trai i polae pravo na izdvojeni, povlaeni i transcendentni prostor ljudske svesti kao cilj kritikog itanja a opet, ini se da, istovremeno, prisilnu mo objektivnosti pretpostavljaunutranjem subjektu i potresnoj ranjivosti unutranjosti spram nezasite spoljanjosti. Videti:

Ater the New Criticism (University o Chicago Press, 1980), str. 69.

60


7/26

zliitim istorijskim periodima dolazili do samosvesti i na koje je um postajao svestan vla-stite neopisive intimnosti.13

Fenomenoloka kritika uticala je i na dva teksta iz 1972: Autobiograska svest lozo-sko istraivanje egzistencije (The Autobiographical consciousness: A Philosophical Inquiry into

Existence) Vilijama Erla

14

i Metaore sopstva znaenje autobiograje (Metaphors o Sel: TheMeaning o Autobiography) Dejmsa Olnija.15 Erlova studija predstavlja odbranu subjek-tivne kognitivne svesti znanja esencijalnog subjektu koji zna. Ontoloka autobiogra-

ja, tvrdi Erl, pre je pitanje orme svesti, nego pitanje knjievnosti (str. 10).Erl se od Mia, Gisdora i ostalih enomenolokih mislilaca razlikuje po odbacivanju

ideje da vrednost ontoloke autobiograje lei u njenom doprinosu razumevanju opteili univerzalne ljudske svesti. Za njega je njeno znaenje kljuna unkcija koju ona ima zapojedinanu individuu. Protivei se prenoenju metode generalizacije sa prirodnih nau-ka, Erl oigledno nastoji da spase subjektivnost za lozoju, kao i subjektivnost lozoje.Autobiograja postaje identina sa samoreeksijom, a retrospektivnu prirodu autobio-

graje Erl vidi kao znak neispunjenosti njenog potencijala: Ako je autobiograja retros-pektivna, razlog tome moda lei u okolnosti koja nije ontoloka, da ona svoje reeksijenije dovoljno istakla kako bi se otkrila vrsta bia koje moe da ima autobiograju sop-stvo sa prolou, ali i sa sadanjou i pretpostavljenom budunou (str. 39).

Prva Olnijeva studija o autobiograji, Metaore sopstva, takoe se bavi autobiogra-jom kao modusom svesti, a ne pisanja. Zaobilazei ormalne i istorijske pristupe razvojuautobiograje kao anra, Olni prouava lozoju i psihologiju autobiograskog samo-izraavanja. On tvrdi, uz puno potovanje Pulea, da je ivotno delo jednog oveka njego-va najpotpunija autobiograja (str. 3) i da tobonja autobiograska dela slue jedino dauveliaju znaenje ivotnog dela i okusiraju njegove pojedine aspekte. Kao u jednoj od

Gisdorovoj ormulacija, on tvrdi da je naizgled objektivan prostor istorije, nauke ili lo-zoje uvek projekcija unutranjeg prostora posmatrajueg ili misleeg sopstva; svi obli-ci znanja su na neki nain autobiograski. Otuda se njegova teorija autobiograje koristida potvrdi transcendentalni subjektivizam i porekne mogunost objektivistikog opisastvarnosti.

Metaore koje usvaja sopstvo nain su posredovanja i objektivizovanja unutranjegsopstva kao iskustva tog sopstva, a preko posredovanja metaore, iskustvo sopstva semoe saoptiti drugima. Metaora takoe postaje termin koji se koristi da opie sva svet-ska gledita i svetske slike, modele i hipoteze, mitove i kosmologije koje stvaraju ljudskabia kako bi uredila stvarnost. Stoga se metaora koristi da reprezentuje istovremeno ispoljnu stvarnost i sopstvo. Iz ovoga Olni ne zakljuuje da je sopstvo nita osim metaore;pokazuje se da je ishod njegovog sloenog procesa metaorike reeksije supstancijalnosopstvo tradicionalne, idealistike vrste.

Uprkos Olnijevoj tvrdnji da autobiograja nije knjievni anr, njegovo okusiranje nametaoru sadri klicu knjievnog redukcionizma, prema kojem je svako znanje u krajnjoj

13 Miller, Theory Now and Then, str. 23.14 William Earle, The Autobiographical Consciousness: A Philosophical Enquiry into Existence (Chicago:Quadrangle Books, 1972).15 James Olney, Metaphors o Sel: The Meaning o Autobiography(Princeton University Press, 1972).

61


8/26

liniji metaoriko. Iako svoje tvrdnje potkrepljuje pozivajui se na termine kao to je svest,a ne jezikom praksom, on je blizak sugestiji Nortropa Fraja da su verbalne strukture psi-hologije, antropologije, teologije, istorije, prava i svega to je graeno od rei izreene ilikonstruisane pomou istih mitova i metaora koje, u originalnoj hipotetikoj ormi, pro-

nalazimo u knjievnosti.

16

Ako se sve orme znanja mogu svesti na knjievno-diskursivne strukture, nestaje razli-ka izmeu knjievnog i ne-knjievnog, reerencijalnog i ne-reerencijalnog, ostavljajuinedierencirani poriv za stvaranjem, koji Fraj naziva udnjom, a Olni, na tragu Bergsona iJunga, vitalnom energijom ili libidom. Ovde na delu imamo dve teorije kreativnosti:

jednu u kojoj je umetnik taj koji strukturira nae znanje o svetu, i drugu po kojoj je svakaljudska konceptualizacija kreativni i estetski in. iri zakljuak glasi da Olni zamilja processtvaranja metaore kao nain humanizovanja (ili moda, kolonijalizovanja) stranog sveta.Metaore su ono pomou ega usamljena subjektivna svest dovodi u red ne toliko sebe,koliko objektivnu stvarnost, poto je ona sposobna da je ormalizuje i kontrolie (str. 30).

Autobiograja se koristi da unapredi estetiku svesti i kognicije, u kojoj je metaora, dalekood toga da bude isto retorika gura, sredstvo koje povezuje sopstvo, umetnost i svet.U uvodu u knjiziAutobiograja eseji, teoretski i kritiarski, pod naslovom Autobiogra-

ja i kulturni trenutak, Olni iznosi tvrdnju da Gisdorov tekst Poloaj autobiograje i njenaogranienja obeleava poetak kritiarskog i teoretskog interesovanja za autobiograju.injenica da je izvestan broj komentatora stizao do slinog zakljuka o prirodi autobio-graje, tvrdi Olni, odraava neto duboko utemeljeno u vremenima i u savremenoj psi-hi. Kritiare je ka autobiograji u istom kulturalnom trenutku navodila njihova zajed-nika preokupacija onim to je Gisdor nazivao le problme de la connaissance de soi17(str. 21). U novijoj autobiograskoj kritici, sopstvo se raa ili iznova raa, otkriva ili ponovo

otkriva. Stoga njegovo spasavanje iz kritiarske tame obuhvata daleko vie od pukog usta-novljavanja teme za akademsku studiju. Osiguravanje sopstva u autobiograji osigurava iiri teritoriju knjievnosti i potvruje knjievnost kao diskurs subjektivnosti: Upravo jeto okretanje autosu [...] otvorilo temu autobiograje za knjievnu diskusiju, jer iza svakogknjievnog dela postoji Ja koje proima celinu i ije se prisustvo osea na svakoj kritinojtaki [...] Tako razumem Dejmsa M. Koksa kada je govorio o pronalaenju izgubljene zemljeknjievnosti pomou autobiograje [...] On je podrazumevao da e se zadiranje istorije uknjievnost okonati kada uspemo da vrsto sveemo autos [...] Po meni je Koks odluan kaoGisdor ili bilo ko da osigura sopstvo, a time i dodatnu teritoriju za knjievnost (str. 21-22).

Pored osiguravanja sopstva, Olni je nastojao da ga zatiti od dekonstruktivistikih kri-tiara koji, kako on veruje, pokuavaju da rastoe sopstvo im se ono stvori, a sa njim i auto-biograsku kritiku. Nova kritika je obeshrabrivala posezanje za ovekom iza dela. U temeljuOlnijeve rasprave lei narativ da su autobiograja i Zeitgeist, koji je stvorio Gisdora, pruiliosloboenje iz okova nove kritike, koje moe biti ugroeno jedino antihumanizmom novegeneracije kritiara.

16 Northrop Frye,Anatomy o Criticism (Princeton University Press, 1957), str. 352.17 Franc. problem poznavanja sebe. (Prim. prev.)

62


9/26

U zbirku Ontologija autobiograje Olni je uvrstio i jedan od svojih eseja. Ovde on uzimau obzir potencijal autobiograje koji nastoji da seanjem oivi prolost (njegov primer jeCrni deakRiarda Rajta), ali on oigledno vie panje poklanja vrednosti same svesti, istei netaknute, bilo vremenom ili istorijom, ili autobiograu, kao to je Jejts, koji transcendi-

ra istoriju kroz vii svet ormi, paradigmi i arhetipova. O Valerijevoj pesmi Mlada ParkaOlni pie da je ona ista atemporalna svest ili aktivni senzibilitet ili, jo bolje, ona je svestsvesti [...] U Mladoj Parci nema povratka u prolost, nego intenzivne svesti o svesnoj eg-zistenciji la conscience conscienteu sadanjosti. Kao u udesnoj razi koja opisuje unive-zum u Jejtsovoj Viziji (veliko jaje koje se veito posuvraa, a da ne razbija svoju ljusku), ivalerijevska svest se veito posuvraa, pri emu svoju ljusku ostavlja udesno ouvanom(str. 252).

Koristei Jejtsovu sliku, Olni identikuje (konzervativni) autobiograski ideal, posuvrai-vanje (pokazivanje unutranjeg sopstva) bez razaranje ili prelaenja granica unutranjeg ispoljanjeg kao apsolutnih kategorija. Celina sopstva naizgled ostaje netaknuta iako

je sopstvo kod Olnija ve reprezentovano kao isto, kao svest, nesputano seanjima ili te-lom. Uprkos saoseajnom tumaenju Crnog deaka kao istorijske autobiograje (auto-biograje seanja), Olni je jasno sagledavo veitu sadanjost autobiograske svesti kaoviu ormu, neposredniju stvarnost od bilo kojeg dela prolosti koju seanje moe daprizove, ak i kada to ini sa najmanjim stepenom neistoe.

* * *

Ne moemo pobei od problema identinosti,moemo ga samo izmestiti i predstaviti kao problem.

Filip Leen18

Strukturalistika analiza je dala trajni doprinos studiji autobiograje, omoguivi nesamo istraivanje ormalnih svojstava autobiograskih tekstova ukljuujui zamenikeoblike, pitanja obraanja i vremenskih relacija, markere knjievnih i istorijskih diskursa nego i, kako sugerie Leen, rekonstrukciju koncepata identiteta.

Sredinja pitanja strukturalne lingvistike, iz kojih proistie i narativna analiza, takoe sui klju za studije autobiograje. Ona obuhvataju kategorije koje je prouavao Emil Benve-nist u knjizi Problemi u optoj lingivistici(Problems in General Linguistics) linosti i tempo-ralnosti, zamenice i glagolska vremena u narativu.19 Benvenist je pravio razliku izmeu iz-

jave (nonciation) i iskaza (nonc), odnosno, da pojednostavimo, izmeu ina izraavanjai onoga to je izgovoreno. Takoe, ovaj model se koristi u teoriji autobiograje da reerirana subjekta izjave (sadanje ja u naraciji) i subjekta iskaza (ja o ijoj istoriji se pripove-da i koje egzistira na vremenskoj i ontolokoj distanci od narativnog sopstva). Nasuprottome, idealizovana autobiograja iste svesti, iste sadanjosti, reprezentuje nepriznava-

18 Philippe Lejeune, On Autobiography, ur. Paul John Eakin, prev. Katherine Leary (Minneapolis: Uni-versity o Minnesota Press, 1989), str. 44.19 mile Benveniste, Problems in General Linguistics (Florida: University o Miami Press, 1971), prevodknjige Problmes de linguistique gnrale (Paris: Gallimard, 1966).

63


10/26

nje ove podele i jo jednu verziju idealne uzije subjekta i objekta. Trebalo bi, meutim,zapaziti da se Benvenist okusira na iskaz u sadanjosti i subjektivno sadanje vreme kojeorganizuje prolost, te da sadanjost ima neeg zajednikog sa enomenolokim nagla-skom na sada.

Kljuni element u Benvenistovoj teoretizaciji subjektivnosti i jezika bila je njegova tvrdnjada ja predstavlja osobu koja izgovara sadanji primer diskursa koji sadri jeziki primerja (str. 252). Specijalni status koji Benvenist dodeljuje tom ja ono se paradigmatikiodnosi na govornika, nasuprot on koje moe da reerira na bilo koju osobu, ili ni na koga,i nuno je deo diskursa koji izgovara ja posebno se istie u autobiograji, koja se estodenie kao knjievnost u prvom licu. Fokus na vezanost zamenice, koji je razvio Benve-nist krajem pedesetih i tokom ezdesetih godina, sedamdesetih godina je preuzeo Leen.Autobiograski sporazum (pacte), tvrdi Leen, potvruje identinost izmeu imena auto-ra, pripovedaa i protagoniste i garantuje itaocu nektivni status autobiograje.

Svoju raspravu o moguim autobiograskim sredstvima Leen temelji na sveoj de-

niciji anra autobiograja je retrospektivni prozni narativ koji proizvodi stvarna osoba,tie se njene egzistencije, okusira se na njen individualni ivot, a posebno na razvoj lino-sti. Ova denicija, pie on, obuhvata elemente iz etiri razliite kategorije:

Jezika orma: a) narativ, b) proza.Tretiranje subjekta: individualni ivot, lina istorija.Situacija autora: autor (ije ime oznaava stvarnu osobu) i pripoveda su identini.Poloaj pripovedaa: a) pripoveda i protagonista su identini; b) pripovedanje je re-

trospektivno orijentisano.to se tie prve dve kategorije, tvrdi Leen, doputa se izvestan stepen slobode, ali

druge dve su pitanje ili sve ili nita [...] jer se u suprotnom radi o biograji (3), odnosno

romanu linosti (4a). Ovde nema prelaza ili slobode. Ili postoji identinost, ili je nema. 20Leen zapaa da koncept identinosti pravi brojne probleme, te je primarna unkcija

njegove rasprave da razjasni njegovu upotrebu i znaenja. Tom pitanju on pristupa na trinaina: kako se u tekstu izraava identinost izmeu pripovedaa i protagoniste; nain nakoji se identinost autora i pripovedaa-protagoniste maniestuje u narativima u prvom licu kontekst za kontrast izmeu autobiograje i romana; razlika izmeu koncepta identinostii koncepta slinosti kontekst unutar kojega se kontrastiraju autobiograja i biograja.

to se tie pitanja identinosti pripovedaa i protagoniste, Leen navodi da, iako jeautobiograja najee obeleena upotrebom prvog lica, to ne mora da bude nuan uslov.On upuuje na primere pripovedanja u autobiograji u drugom i treem licu, kod kojih jenemogue pomeati probleme gramatikog lica sa problemima identinosti. Poto jeustanovio razliku izmeu gramatikog lica i identinosti pojedinaca na koje se odnosiprimena gramatikog lica, Leen se vraa pitanju prvog lica u autobiograskoj prirodi. Jed-nim delom zasnivajui raspravu na Benvenistovoj analizi prvog lica, Leen upuuje naideju da ne postoji koncept o ja: Line zamenice imaju svoju reerencu jedino unutardiskursa, u samom inu iskaza.21 Drugo, unutar ina iskaza, prvo lice izraava identinost

20 Lejeune, The Autobiographical Pact, u: Eakin (ur.), On Autobiography, str. 5.21Ibid, str. 8-9.

64


11/26

govornog ina (nonciation) i subjekta iskaza (nonc). Meutim, iako u govornom diskur-su teoretski ne bi trebalo da bude zabune izmeu ja koje govori i ja o kojem se govori,postoje situacije u kojima moe da vlada neizvesnost. Leen navodi kao primere upotre-bu navoenja u govoru i govor sa distance, kod kojega, u odsustvu mogunosti dijalo-

ga, kao na radiju, situacija postaje jednaka onoj u pisanju. Stoga govorni in nije konanistepen reerence njime se, zauzvrat, postavlja problem identinosti, koji se, u sluajudirektne usmene komunikacije, instinktivno reava na osnovu vanjezikih podataka. Kadau usmenoj komunikaciji postoji poremeaj, identinost postaje problematina.22

Leen se razilazi od Benveniste kada navodi da, iako je tano da je ja re iji se reerentmoe razumeti jedino iz konteksta, ono je takoe u srodstvu sa leksikom kategorijomvlastitih imenica [imenima] koje oznaavaju ljude: imena ima skoro isto koliko i pojedinaca.Pozivajui se na teorije usvajanja jezika, Leen tvrdi da su linost pojedinca i njegov dis-kurs meusobno povezani kroz lino ime, ak i pre nego to su povezani prvim licem. Du-binski subjekt autobiograje jeste vlastito ime, tvrdi Leen.23 To ima znaajne posledice

po odnos izmeu autobiograje i autorstva, koji u da ispitam u sledeem poglavlju. Ukontekstu teorija subjektivnosti, Leenova tvrdnja i premetanje Benvenistovog okusasa ja iz diskursa na vlastito ime, deo su njegove elje da izolovani Cogito zameni drutve-no odreenim markerom line i autorske identinosti, kao i premetanja enomenolo-kog okusa sa psihike konvergencije autorskog/tekstualnog i italake svesti na ugovoro identinosti [izmeu autobiograa i itaoca] koji je zapeaen vlastitim imenom.24 Sti-canje vlastitog imena, meutim, nije samo ormalno pitanje: Ono je nesumnjivo vanokao stadijum ogledala. Dok se ja moe razumeti jedino iz konteksta, vlastito ime nepredstavlja toliko unkcionalni princip klasikacije kao lino vlasnitvo.

Leenovi prvi radovi o autobiograji, ukljuujui i ovaj esej, za razliku od kasnijih istra-

ivanja, ne poklanjaju panju pitanjima roda. Navedena denicija autobiograje (ako za-nemarimo upotrebu line zamenice mukog roda) iskljuuje dnevne, ne-retrospektivneorme koje sainjavaju vei deo pisanja o ivotu ena. Kao i drugim teoretiaraima, njemutakoe izmie iz vida da ene i mukarci imaju razliite odnose prema vlastitom imenu.Sandra Gilbert i Suzan Gubar piu: Za ene u naoj kulturi je vlastito ime, u najboljemsluaju, problematino [...] ak i time to je upisuje u diskurs drutva tako to joj dodeljujeulogu oeve erke, patronimom se ponitava poreklo od majine loze, a time i njena vla-stita pozicija u diskursu budunosti. Stoga je njeno vlastito ime, na neki nain, uvek ne-vlastito, odnosno nije propre u znaenju iz rancuskog jezika, ne moe ga posedovati ilidati. Kojim reima, onda, uena ena da se titi?25

Jedan od odgovora na ovo pitanje glasio bi da mukarci i ene autobiogra imaju veomarazliit odnos prema autorskom i autobiograskom prostoru, te da je analiza ovih odnosakljuni aspekt istorija autobiograje.

22Ibid, str. 9-10.23Ibid, str. 20.24Ibid, str. 19.25 Sandra Gilbert i Susan Gubar, Ceremonies o the Alphabet: Female Grandmatologies and theFemale Authorgraph, u: The Female Autograph, ur. Domna C. Stanton (Chicago University Press,1987), str. 24.

65


12/26

Sm Leen je poricao neke od kategorikih tvrdnji koje je izneo u ovom eseju, posebnoone koje se tiu odnosa prema strogo generikim denicijama i ili/ili prirodi proze i auto-biograje, biograje i autobiograje. U novijim delima on se, zasigurno, odmie od struk-turalne lingvistike i otvara prema irem pristupu polju autobiograje i pisanja o ivotu. 26

No, u Autobiograskom sporazumu, Autobiograji u treem licu i raspravama o glagolskimvremenima i temporalnostima kod Valeza, Sartra i drugih, on na bitan nain analizira tek-stualne dimenzije i generike markere autobiograje. Umesto da autobiograju ograniiunutar ormalistikih i legalistikih kategorija, emu esto prigovaraju i humanistiki kriti-ari poput Gisdora i Olnija i dekonstrukcionisti od Deride i Pol de Mana do Majkla Rajana,Leen je zapravo stvorio model koji je neobino eksibilan, pogotovo u odnosu premaspornim i neproduktivnim tvrdnjama o sutinskoj prirodi autobiograskog subjekta. Kaoto pie Majkl eringem: Velika prednost Leenove denicije je u tome to ona autobio-graju vezuje za reerencu, a ne za slinost[teksta i ivota, kopije i modela]; za interakcijutekstualnog ja i vantekstualnog pandana, ali ne i za bilo koju specinu vrstu odnosa iz-

meu njih. Pritisak da se autobiograja vee za odreeni oblik intencionalnosti znatno jeumanjen; u isto vreme, sve to se deava u prostoru omeenom odnosima autora, tekstai itaoca postaje sutinski vano.27

* * *

Iole sloenija analiza igre zamenica i osoba u izjavi, pisao je Leen, suoava se sa za-panjujuom nunou konstruisanja teorije subjekta. U raspravi o problematici subjektiv-nosti, sa posebnim osvrtom na primenu treeg lica u autobiograi, Leen upuuje na onoto bismo mogli zamisliti kao Scilu i Haribdu identinosti, na nemogue jedinstvo ili ne-podnoljivu podelu. Zamenice identinosti (ja, ti, on/ona) u autobiograskim teksto-vima esto se pojavljuju kao strategije za artikulisanje ili hvatanje u kotac sa tenzijom izme-u jedinstva i podele. U Poglavlju 7, raspravljam o izvesnim autobiograskim tekstovimakoji istrauju ta pitanja.

an Starobinski, koji je u eseju Stil autobiograje u svoju enomenoloku kritiku ugra-dio elemente strukturalizma, tvrdio je da autobiograja, i kao in i kao specian tipnarativa, zavisi od razdora izmeu prolog i sadanjeg sopstva.28 Autobiograja, premaStarobinskom, moe biti opravdana kao projekt razliit od istorije jedino po strukturamakonverzije ili transormacije, to je gledite koje zastupaju izvesni kritiari iz prethodnogpoglavlja. Bez promene ili devijacije koju donosi konverzija, autobiograja bi postala

istorija, a pripoveda u prvom licu skoro da ne bi ni bio nuan.Starobinski se ovde nadovezuje na Benvenistovu distinkciju izmeu nonciation histo-rique, narativa o prolim dogaajima koji je obeleen iskljuivom upotrebom treeg lica,

26 V. Leenove eseje Autobiography and Social History in the Nineteenth Century, The Autobio-Autobiography and Social History in the Nineteenth Century, The Autobio-graphy o Those Who Do Not Write i Teaching People to Write their Lie Story, u: On Autobiography,ur. Paul John Eakin. Ostala dela ukljuuju Le moi des demoiselles. Enqute sur le journal dune jeunelle (Paris: Seuil, 1993), Cher Cahier... Tmoignages sur le journal personnel(Paris: Gallimard, 1989).27 Michael Sherinham, French Autobiography: Devices and Desires (Oxord: Clarendon Press, 1993),str. 20.28 Jean Starobinski, The Style in Autobiography, u: Autobiography, ur. James Olney, str. 73-84.

66


13/26

i discourse, u kojem su izvor izjave i slualac obeleeni kao sadanjost. Po Deriju Nouvel-Smitu, istorija je uvek tamo i tada, a njeni protagonisti su on, ona i ono. Diskurs, pak,kao svoje take reerence uvek sadri ovde i sada, ja i ti. 29 Ova distinkcija, ija varijantapotie jo iz klasine teorije retorike, koristila se za razlikovanje izmeu knjievnih ormi,

polova bezlinog narativa i pisanja koje pretpostavlja pripovedaa. Ona je, takoe, cen-tralni aspekt konstrukcije subjekta u jeziku. Pitanja narativnog glasa i poloaja subjektanedavno su spomenuta u raspravama o pisanju istorije, pogotovo u odnosu prema doli-nom nainu za prepriavanje istorijskih strahota i bavljenje problemima sila u istoriji. 30

Starobinski navodi da se kategorije subjektivnog i objektivnog ne mogu direktno ili naoigledan nain primeniti na upotrebu prvog i treeg lica u autobiograji. Iskljuiva pri-mena treeg lica u autobigraji (na primer, od Cezara do Henrija Adamsa i Gertrude Stajn)slui nagomilavanju dogaaja radi velianja junaka koji odbija da govori u svoje ime. Ovdese interesi linosti upuuju na on, ime se uvruje objektivnost. Nasuprot tome, isklju-iva primena monologa, u lirskoj prozi vie nego u autobiograji, podrazumeva deperso-

nalizaciju i nestajanje subjekta koji govori: Dovoljno je samo videti dela Samjuela Beke-ta da bi se otkrilo kako se neprestano ponavljano prvo lice izjednaava sa ne-linou(str. 77). Autobiograja u kojoj je ja istovremeno i subjekt i objekt, koja predstavlja i pro-la i sadanja sopstva, slui i da potvrdi prerogative sadanjeg ja, koje opisuje kako je onoto je sada postalo iz onoga to je nekada bilo, i pokazuje dvosmislenu konstantnostkoje ima ja. Pripoveda moe potvrditi razliku izmeu sadanjeg i prolog identiteta,ije su razlike u diskursu obeleene promenom glagolskog vremena, ili zagaivanjemdiskursa crtama koje vie pristaju istoriji, ali lino obeleje (prvo lice, ja) ostaje konstan-tno [...] Konstantnost zamenica je pokazatelj ove veite odgovornosti (str. 79).

Struktura konverzije, koja se gore spominjala, pretpostavlja ksiranost prolog u pro-

losti i sadanjeg u sadanjosti, iako opasnost od konverzije-narativa lei, naravno, u tomeda e u procesu ispovedanja sadanje, reormisano sopstvo biti nadvladano od prolo-sti, koju toboe hoe da ostavi za sobom. No, za Starobinskog se sadanjost uvek potvru-

je naglaavanjem svesti, koncepta istorijske prolosti kao intencionalnog objekta vesti iokusom na veitu odgovornost koje ima ja i koje, vie kao nonciation nego kao nonc,konsoliduje suverenitet sadanje svesti.

U velikoj studiji posveenoj Rusou, an-ak Ruso: prozirnost i prepreka (Jean-JacquesRousseau: La transparence et lobstacle,1957), Starobinski istrauje odnos izmeu svesti iprolog identiteta u Ispovestima.31 Nasuprot standardnoj istoriji koja se konstruie u au-tobiograskoj kritici, koja esto izrie tvrdnju da se autobiograja uoava kao reerentnianr pre prosvetljene sadanjosti, veina kritiara bi se zapravo sloila da je preciznost

29 Geofrey Nowell-Smith, u: Theories o Authorship: A Reader, ur. John Caughie (London: Routledge,1981).30 Videti, na primer, eseje u Probing the Limits o Representation: Nazism and the Final Solution, ur.Saul Friedlnder (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1992) i eseje Caty Caruth, VincentPecora i drugi, u Literature and the Ethical Question, ur. C. Nouvet, Yale French Studies 79 (New Heaven:Yale University Press, 1991).31Jean Starobinski,Jean-Jacques Rousseau: Transparency and Obstruction (University o Chicago Press,1988).

67


14/26

seanja manje bitna od rekonstrukcije prolosti u sadanjosti seanja i/ili pisanja. Starobin-ski odbacuje ideju da su Rusoove Ispovestiinauguracija autobiograje kao anra posvee-nog istorijskoj istini, uprkos Rusoovoj tvrdnji da je sebe pokazao kakav je bio: Od prven-stvene vanosti nije istorijska istinoljubivost, nego emocija koja se doivljava evociranjem

prolosti i njenim reprezentovanjem u svesti. Slika prolosti moe biti lana, ali emocija usadanjosti to nije. Istina da Ruso eli da komunicira ne predstavlja tanost biograske i-njenice, nego preciznost u opisivanju njegovog odnosa prema prolosti. On slika dvostru-ki portret, rekonstruiui ne samo svoju istoriju, nego i slikajui sebe dok oivljava svojuprolost inom pisanja. Otuda nije previe vano da li on koristi matu kako bi popuniorupe u seanju. Jer konano, kvalitet neijih snova je odraz prirode tog oveka [...] Iz sere(istorijske) istine pomerili smo se prema autentinosti(autentinosti diskursa) (str. 198).

Starobinski tvrdi da zakon autentinosti ne samo to tolerie, nego i trai da se pisacodrekne potrage za istinitim sopstvom u nepromenljivoj prolosti i, umesto toga, nastojida kreira svoje sopstvo kroz pisanje. Tvrdnja dalje glasi da Ruso implicitno razlikuje re-

eksivnu iskrenost, koja podrazumeva briljivo ispitivanje i reeksiju o pre-egzistirajuemsopstvu, ime se u svest uvodi neporeciva podela, od autentinosti, koja nije nita dru-go do iskrenost, bez distanciranosti reeksije. Za neautentinost se kae da je proizvodljudske sposobnosti reeksije, opasne privilegije ivljenja na distanci od samoga sebe.

Starobinski kod Rusoa pronalazi kompleks nastao stapanjem vremenske distance i dis-tance koju stvara samoreeksija, sadanjosti u kojoj Ruso pie Ispovesti, prole sadanjo-sti u kojoj su se odigravali dogaaji koje belei i njegov vlastiti problematini pokuaj dasebe predstavi kao nepodeljenu svest. U Rusoovom konceptu autentinosti nalazi se para-doks da sopstvo biva denisano i kao sadanjica i kao prisutnost, iako Ispovestiprikazujusopstvo razapeto izmeu dugakog lanca narativa i biograskog vremena.

Rusoa u narativ tera, prema Staorbinskom, njegova svest da je samospoznaja, prozir-nost pred samim sobom, uzaludna osim ako se ne saopti drugima, osim ako ona, po Ru-soovim reima, ne postane prozirna i itaocu. ta je onda preostalo Rusou, pita se Staro-binski? Da otvori sve nabore svoje due. I on prikazuje, du ose biograskog vremena,istinu koju oseanje obuhvata jednim pogledom. Jedinstvo i jednostavnost te istine seodmotavaju u mnotvu trenutaka koji se ive jedan za drugim, da bi se pokazalo kako je-dan zakon upravlja svojim junakom i daje mu jedinstvo. On mora pokazati kako je postaoosoba kakva je sada (str. 188).

Ovde se javlja kljuno pitanje o odnosu izmeu identinosti, narativa i biograskog vre-mena, o kojem se nedavno raspravljalo u diskusijama o autograji, koja se denie kao insamosituiranja ili signatura neoptereena reprezentacijom ivota.32 Rasprave o Rusoovimtekstovima okusirale su se na dvostruku ulogu jezika, kao sredstva koje stvara sopstvo ikao suplement pretpostavljenoj neposrednosti samospoznaje. Po Starobinskom, pisanje

je suplement prvenstveno zato to postoji za one itaoce od kojih se zahteva da posve-doe, da autorizuju istinu koja im moe biti dostupna jedino kroz narativ.

32 Videti, na primer, Domna C. Stanton (ur.), the Female Autograph: Theory and Practice o Autobiog-raphy rom the Tenth to the Twentieth Century, 2. izdanje (University o Chicago Press, 1987).

68


15/26

Objanjenja Starobinskog poblie objanjavaju tumaenja Pitera Bruksa i drugih kriti-ara, koji su tvrdili da narativnost prua jedini pristup subjektivnosti u Ispovestima, obele-ivi tako ovaj tekst kao prvi moderni narativ. Bruks pie: Pitanje identinosti [...] moe serazmatrati jedino narativno, kroz napor da se ispria itav ivot, da se njegovom znaenju

nae zaplet tako to e se beleiti njegovo neprestano pomeranje napred, njegovo izmi-canje od nepromenljivosti denicije [...] Objavivi potrebu da se tout dire,33 Ruso obzna-njuje da kontradistinkcije, koje se susreu u pokuaju razumevanja i predstavljanja sop-stva u njegovoj istini, tvore monu pripovednu mainu. U koje god vreme prolosti da seode, moemo se osloniti na mainu da e stvoriti vie narativa ne samo razliitih pria oprolosti, nego i buduih scenarija i narativa o samom pisanju. 34

Dvostruke su implikacije ovog objanjenja za autobiograsku teoriju. Prvo, Bruks pru-a moan model za narativnu dimenziju identinosti, koju koriste brojni kritiari kako bipodrali koncept kcionalnosti sopstva. Drugo, on ukazuje na zavisnike aspekte autobi-ograje/ispovesti; kao to De Man zapaa o Rusou, nema kraja izgovorima koji generiu

samu krivicu koju bi trebalo da razree, iako ga [Rusoa] skoro uvek po pravilu [...] plaisirdcrire35 ostavlja krivljim nego ikada.36Ruso je spominjao pisanje kao opasnu dopunu, a Derida je upravo konceptu suple-

menta posvetio svoje prve lozoske tekstove. Uopteno gledano, u Rusoovom delu, aposebno u Ogledu o poreklu jezika i Ispovestima, razvija se koncept pisanja kao suplementagovoru, u kojem je neposrednost govorne komunikacije u kontrastu sa opasnim meditaci-

jama i premetanjima pisane rei. Kao u Rusoovom optem prikazu civilizacije, sloenostje povezana sa izvetaenou, dekadencijom i gubitkom prirodnosti. Po Deridinim rei-ma, mora se ukinuti pisanje sa strahopotovanjem jer ono brie prisustvo identinog[propre] unutar govora.37 Ali Ruso ne moe da izvede ovakve argumente, osim unutar ire

koncepcije jezika koja obuhvata i govor i pisanje koncepcije koja takoe iskljuuje svakuideju o nejezikoj komunikaciji. Iako je interesantno prisetiti se da je Ruso drao javna ita-nja iz Ispovestimnogo godina pre njihovog (posthumnog) objavljivanja postojei ruko-pis se zaista zavrava sa opisom eekta (ili njegovim izostankom) koji je na publiku imaloitanje Derida nije prvenstveno zainteresovan za distinkciju izmeu usmenog i pisanog,nego za nemogunost one vrste samoprisustva kojoj je teio Ruso.

Ovde nema prostora da se detaljno prikau sve pojedinosti Deridinih radova o Rusou.No, mnoga Deridina dela su visoko relevantna za teoriju autobigraje, poto on reormu-lie sam koncept autobiograje: granicu izmeu ivota i teksta, znaenje autorskog ilivlastitog imena i signature, status ja, odnos izmeu pievog pisanog korpusa i nje-govog/njenog tela, biograskog i biolokog, veze izmeu auto/biograje kao pisanja o

33 Franc. ispria sve. (Prim. prev.)34 Peter Brooks, Reading or the Plot: Design and Intention in Narrative (Oxord: Clarendon Press, 1984),str. 33.35 Franc. zadovoljstvo pisanja. (Prim. prev.)36 Videti Paul de Man, The Purloined Ribbon, u: Allegories o Reading: Figural Language in Rousseau,Nietszche, Rilke and Proust(New Heaven: Yale University Press, 1979), str. 278-301.37 Jacques Derrida, O Grammatology, prev. Gayatri Chakravorty Spivak (Baltimore: John HopkinsUniversity Press, 1976), str. 270.

69


16/26

ivotu i problematike tugovanja i komemoracije. Ranije sam raspravljala o nainima po-javljivanja tih problema, esto u metaorikoj ormi, u raspravama o auto/biograji iz de-vetnaestog i prve polovine dvadesetog veka Derida ih sada smeta u kontekst lozo-skog i knjievnog pisanja, doputajui pri tom nastanak nekih misterioznih eekata.

U svom delu o signaturi, recimo, Derida pokazuje da kao to se signatura pojavljuje namarginama knjievnog dela, tako je i autobiograja smetena na marginama knjievno-sti, pri emu se kljuna uloga signature u odnosu prema autobiograji u stvarnosti iri nasamu knjievnost. Upotreba vlastitog imena paradigmatino upuuje na ivu osobu, aliga/je ono isto tako nadivljava, te bi se moglo rei da ono predskazuje njegovu/njenusmrt. Ukratko, dok se mnogi od navedenih problema naizgled odnose na pitanja subjek-tivnosti i identinosti, Deridin doprinos, u ovom kontekstu, ne lei u teoretizaciji subjektaautobiograje kao takvog, nego u redistribucijiautobiograskog. Derida oigledno ne po-rie optubu da, dekonstruisavi koncept subjekta, nije ponudio adekvatnu teoriju o po-sredovanju. No, ono to je radikalno jeste njegovo preispitivanje granica i delokruga insti-

tucija u kojima se brani autobiograja.Deridina rasprava o Nieovom delu Ecce Homo prua upeatljiv primer redistribucije ilirelokacije autobiograskog i ona reormulie problematiku autobiograje na nekoliko na-ina.38 Prvo, on koristi Nieove lozoske koncepte (veno vraanje, armacija) da bi pore-metio generike modele odnosa izmeu adresanta i adresata ili pravog sluaoca auto-biograje. Autobiograski kritiari esto se pozivaju na Ecce Homo kao primer teksta ijaga ne-narativna orma introspekcije iskljuuje iz autobiograskog kanona; time je on po-stao primer za opasnu krajnost autobiograske interiornosti.39 Po Deridinom prikazu, ukojem pronalazimo eho ovakvog rasuivanja, ali sa preokrenutim vrednostima, Nieovtekst doputa koncept autobiograje u kojem autos ne unkcionie kao prisvojna zameni-

ca prikaena uz bios (priu o neijem ivotu), nego se odnosi na proces pomou kojegpriam priu o sebi, ujem sebe kako priam (str. 49).

Fokusiravi se u knjizi Ecce Homo na exergue, umetnut izmeu Predgovora i glavnogdela teksta, Derida ukazuje na Nieovu primenu orme tanatograje Nisam uzalud da-nas sahranio svoju etrdeset i etvrtu godinu; imao samprava da je sahranim; kakav godivot da je u njoj bio sauvan, on je besmrtan40 i ina auto-naracije I tako ja pripove-dam sebi o svom ivotu. Nie pie o umiruem telu nastup svoje bolesti on izjednaavasa smru oca u istom dobu, a sebe predstavlja kao ve mrtvog, uz konani katalog svojihdela koja reprezentuju njegovu besmrtnost i otelovljuju mrtvog Niea. Kao to zapaa MielBour, Ecce Homo je tekstualno mesto u kojem su korpus i telo Niea zamenili status. 41

Portret sopstva, da upotrebim Bourovu razu, takoe je i naracija o sopstvu. Aludi-rajui na brojno Nieovo spominjanje uiju razliitih veliina u tekstu (des oreilles nesoznaava i male i ui prodornog sluha), Derida se pojavljuje kao istraiva Nieove igre sa

38 Jacques Derrida, The Ear o the Other: Otobiography, Transerence, Translation (Lincoln i London University o Nebraska Press, ispravljeno izdanje, 1988).39 Videti, na primer, Roy Pascal, Desire and Truth in Autobiography(London: Routledge, 1960), str. 187:Zbog potpunog izostavljanja okruenja, drugih ljudi, tu nema jasnog unutranjeg identiteta.40 Nietzsche, Ecce Homo, ur. i prev. Walter Kaufman (New York: Random House, 1967), str. 221.41 Michel Beaujour, Miroirs dencre (Paris: Seuil, 1980), str. 320.

70


17/26

konceptom sentendre-parler, koji je Kristoer Noris sjajno protumaio kao sluanje vla-stitog govora i neposredno shvatanje smisla vlastite izjave.42 Ovaj koncept je jedan odciljeva Deridine kritike onocentrizma i samoprisutnog govora. Nieov in auto-naracije pripovedam sebi o svom ivotu obuhvata, prema Deridinom objanjenju teksta, sla-

nje teksta u svet kako bi on bio oznaen i vraen pomou (na leima) koncepta vei-tog vraanja svom poiljaocu, koji je u meuvremenu umro. Otuda in auto-naracijeukljuuje i obilazak preko Drugog njegovog potpisnika. Pored ovoga, Derida se bavioi tekim pitanjem recepcije teksta i nainom na koji se tekst (zlo)upotrebljava od straneitaoca. Kakva je, recimo, Nieova odgovornost za nacistiku primenu njegove lozoje, iu kojoj meri je on odgovoran za srodno nieanstvo koje reprezentuje kulturno nago-milavanje ivota i dela?

Deridino pitanje o granicama Nieovog oeuvre ili korpusa deo je ireg skepticizma, ijije Nie izraziti predstavnik, u pogledu statusa ljudskog subjekta. Nieovu kritiku tradicional-nih lozoskih koncepata subjekta, posebno kantovskog subjekta koji sebi propisuje, ili ih

moda internalizuje, univerzalno valjane moralne zakone, mnogi su tumaili, od Hajdege-ra i poststrukturalista, kao ukidanje bilo kakvog operativnog koncepta subjektivnosti. Ovalozoska struja podudarala se sa psiholokim teorijama, posebno sa psihoanalizom Frojda,Lakana i njihovih sledbenika, i sociolokim modelima koji su naglaavali kulturnu i istorij-sku razliku i dokumentovali propadanje buroaskog subjekta snanog ega. RadikalizamNieove kritike subjekta moe se pratiti od evropskog n-de-siclea do globalne postmo-dernosti sedamdesetih i osamdesetih godina.

Proglaavanje smrti subjekta bilo je opte mesto, a autobiograska teorija navikla seda artikulie dekonstrukciju tradicionalnih koncepata jedinstvene subjektivnosti. Luj Mareni Een Vans razvili su gramatiku identinosti po kojoj se Benvenistova tvrdnja, da ja oz-

naava samo onoga koji govori u bilo kojem inu iskaza, tumai tako da je ja ktivno,poto se ono pojavljuje u kontekstu reerenci u datom primeru diskursa.43 Kendas Lang, ulanku u kojem se pojavljuje ovaj navod, osuuje Olnijevu neosetljivost prema pitanji-ma kao to su distinkcija izmeu autora, pripovedaa i protagoniste, njegovo oslanjanjena problematine dualizme poput pojedinca/drutva, sopstva/drugoga i injeninog/k-tivnog, kao i njegov koncept jedinstvene ljudske prirode koja egzistira pre tekstualnog is-kaza. Krajem ovog perioda, an-Lik Nansi je pitao: Ko dolazi posle subjekta?44 ini se da

je iz ovog procesa proizaao snaniji oseaj pluralnosti i drutvene konstruisanosti subjek-tiviteta, kao i mogui prelaz sa koncepata subjektivnosti na koncepte identiteta i razli-ke, koji su manje lozoski optereeni i imaju vie sluha za kulturu i istoriju.

Sedamdesetih i osamdesetih godina, Nie je bio kljuna gura u dekonstruktivnim pri-stupima autobiograji. Majkl Sprinker o tome pie: Ako se autobiograja moe opisati

42 Christopher Norris, Derrida (London: Fontana, 1987), str. 71.43 Videti Louis Marin, Montaignes Tomb, or Autobiographical Discourse, Oxord Literary Review, 4,3 (1981), str. 43-58. i Eugene Vance, Augustines Conessions and the Poetics o the Law, ModernLanguage Notes 93 (1978), str. 618-634. Navod je iz Candace Lang, Autobiography in the Atermatho Romanticism, Diacritics 12, 4 (zima 1982), str. 2-16.44 Jean-Luc Nancy, uvod u Who Comes Ater the Subject?, ur. Eduardo Cadava, Peter Connor i Jean-LucNancy (New York: Routledge, 1991).

71


18/26

kao sopstvo koje ispituje vlastitu istoriju samosvesno preispitivanje subjekta tada Nienudi stranije upozorenje za bilo koji autobiograski tekst: Opasnost od direktnog ispiti-vanja subjekta o subjektu i o svim samo-reeksijama subjekta lei u tome da za neijuaktivnost moe biti korisna i vana lana interpretacija. U naem veku, ovo upozorenje

niko nije ozbiljnije shvatio od Frojda.

45

Ako bi se inilo da, na jednom nivou, Nieova tvrdnja obezvreuje sam projekt auto-biograje iako moda manje nego u ostalim kontekstima u kojima on negira sam kon-cept subjekta brojni knjievni kritiari su imali pozitivnije tumaenje. Mogunost da jesvako iskustvo ktivno za njih postaje legitimacija knjievnog prisvajanja autobiograje,zamagljivanja granica izmeu nekcionalnog i kcionalnog pisanja, kao i bekstvo od uza-ludnog napora da se, piui o sopstvu, povue otra crta izmeu injenica i kcije. Ovo po-tvruje i sloenost autobiograske istine u psihoanalizi; Frojdovo otkrie (ili pretpostavka)da pacijent lae pretvara se u prednost. Fikcije koje proizvode pacijenti shvataju se kaoosposobljavanje istine terapeutskog eekta, a operacija podsvesnog se jedino vidi u kci-

jama koje smiljamo da bismo reprezentovali podsvest.Bie u tekstu Pola Deja prati autobiograsku samo-reprezentaciju od Vordsvorta doBarta, preko Karlajla i Niea, kao proces sve jae kcionalizacije unutar promenljive epi-stemologije subjekta i u psiholokom i u knjievnom smislu rei. 46 Nie ne porie inje-nicu egzistencije subjekta; on prosto insistira da sredinja injenica o subjektivnosti glasida njene prethodne ormulacije imaju status kcije, te da je naa vlastita (posebna i isto-rijska) uloga u stvaranju ta da je umesnije i vanije priznati kciju kao injenicu.

Nieov argument u Volji za moje taj da ono to nazivamo subjektom jeste kcija dasu mnoga slina stanja u nama eekt jednog nieg sloja (str. 28). Sopstvo je proizvodnaih diskursivnih praksi.

Nieov skepticizam se iri na njegov istoriograski propis da bi istoriar trebalo da teikreativnosti, a ne objektivnosti, to je imalo vane implikacije za mislioce poput Diltaja koji suzamiljali odnos izmeu autobiograje i istorije zasnovan na podeli unutranje-spoljanje.Kao to zapaa Dej, krize istorizma i autobigraje proizvod su istog epistemolokog prelaza;oseaj subjektivizma u svim kolama naveo je neke mislioce iz devetnaestog veka, posebnoNiea, na esteticizam i vrednovanje kcionalnosti kao nain rastapanja, po objanjenju Haj-dena Vajta, ironine svesti problematine prirode jezika i remeenja eekata samosvesti.47

Jedan rezultat ovog rastapanja jeste neosporni kcionalizam, u kojem uzdizanje krea-tivnosti kao najvieg principa legitimie bilo koji poetski izraz. Implikacije po autobiogra-sku teoriju su, najpre, velianje knjievne autobiograje, zajedno sa brisanjem istorijedisciplinarnih i konceptualnih distinkcija kao to su injenica i kcija, kcija i istorija, pazatim, zahtev da autobiograja izvede magini in posredovanja antitezom izmeu kcijei stvarnosti. Ova pitanja se obrauju u sledeem poglavlju.

45 Michael Sprinker, Fictions o the Sel: The End o Autobiography, u: Autobiography, ur. JamesOlney, str. 334.46 Paul Jay, Being in the Text: Sel-Representation From Wordsworth to Roland Barthes (Ithaca: CornellUniversity Press, 1984, str. 21.47 Videti Hayden White, Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century Europe (Balti-more: John Hopkins University Press, 1973).

72


19/26

* * *

Pol de Man, najvaniji teoretiar dekonstrukcije u SAD, bio je blisko povezan sa novimtumaenjima Rusoa, Niea i romantizma uopte. Prevrednovanje romantizma u poslednjedve decenije je, pak, blisko povezano sa akademskim interesovanjem za autobiograju.Dekonstruktivno tumaenje romantizma naglaava njegovu ironiju, samosvest i kom-pleksnosti preklapanja lozoje, istorije i knjievnosti u njemu, za razliku od njegovogobezvreivanja od strane novih kritiara i modernista, koji su ga smatrali za navit. Za de-konstrukciju, i romantizam i autobiograje bitno se odreuju problematizacijom odnosasubjekt/objekt. U tradicionalnijoj kritici, identinost pisca i subjekta u autobiograji uzimase kao makar jedna orma jedinstva subjekta i objekta, koja je toliko draga lozoji. Stoga

je identinost subjekta/objekta ono to autobiograju toliko privileguje iznad svih drugihormi znanja. I obrnuto, postojanje autobiograje garantuje barem jedno podruje u kojem

je mogua takva identinost. U novijoj kritici, autobiograja je privilegovana iz drugai-

jeg razloga zbog njenog otelotvoravanja rascepa izmeu subjekta i objekta, sopstva idrugog, prvog i treeg lica: Je est un autre.48 Autobiograja u sopstvo unosi drugost inomobjektivizacije koja je stvara.

Romantina autobiograja, u izvesnom obimu, postaje model autobiograje uoptepo svojoj primeni samosvesti, podele sopstva i nemogunosti davanja prioriteta sopstvuu odnosu sopstvo-jezik. Ovde se javlja potekoa da je romantizam istovremeno i koncept

jednog perioda, trenutak u istoriji svesti i, u drugim knjievno-kritiarskim modelima,nain tumaenja. Romantiarsko tumaenje moe se denisati kao tumaenje teksta (bilokojeg teksta?) kao linog, odnosno, kao orma autobiograje.

Uticajni esej Pola de Mana Autobiograja kao unakaenje (Autobiography as De-Face-

ment) kombinuje kritiku savremenih teorija autobiograje i De Manovih vlastitih teore-tizacija autobiograje, nastalih itanjem Vordsvortovih Eseja o epitama.49 Poput brojnihkritiara, De Man poinje tvrdnjom o nemogunosti konstruisanja autobiograje kao anra.No, dok De Man i Dejms Olni dele gledite, koje je izrazio Olni, da autobigraja odbija dabude anr poput svih ostalih, kljuna razlika izmeu njih je ta da Olni doputa mogunostgenerike heterogenosti jer je sopstvo po njemu obezbeeno, dok je za De Mana subjek-tivnost eekt jezika. On tvrdi da pretpostavljeni reerencijalni status autobiograje otkrivakcionalnost svake reerencijalnosti iako pretpostavljamo da ivot stvara autobiograju,podjednako je mogue da autobiograski projekt stvori i odredi ivot.

De Manov esej je vana intervencija u teoriji anra, a ja u detaljnije raspravljati o poje-

dinim pitanjima u sledeem poglavlju. U sadanjem kontekstu, najvaniji aspekti De Ma-novih rasprava su njegovo identikovanje gurativnih aspekata autobiograje i tumae-nje Vordsvortovih Eseja o epitama u odnosu prema krupnijem pitanju autobiograskogdiskursa kao diskursa obnove sopstva. De Man skree panju na upotrebu prozopopeje,tropa ije denicije ukljuuju personikaciju (od prosopon poiein dodeliti masku ili lice),retoriku guru pomou koje se neiva ili apstraktna stvar reprezentuje kao linost, i pri-

48 Franc. Ja je neko drugi. (Prim. prev.)49 Paul de Man, Autobiography as De-Facement, u: The Rethoric o Romanticism (New York: ColumbiaUniversity Press, 1984), str. 67-81.

73


20/26

menjena na linost ili stvar koje otelotvoravaju neki kvalitet ili apstrakciju. U Oksordskomreniku engleskog jezika navedeno je jedno od najranijih znaenja: govorenje u ime mrtvogoveka ili uzimanje na sebe njihove linosti ili davanje glasa neivim stvarima (str. 1609).

De Man posebno razmatra deniciju prozopopeje kao kcije sa navoenjem rei od-

sutnog, preminulog ili bezglasnog entiteta, ime se pretpostavlja mogunost njegovogodgovora i dodeljuje mu se mo govora (str. 75-76). Ova gura predstavlja taku kulmi-nacije serije tropa u tumaenju Vordsvortovih Eseja o epitama, koja se kree u rasponuod Sunca koje gleda (Sunce gleda u kamen i kia sa nebesa ga tue) do kamena epitaakoji govori (epita esto oliavaju preminulog, predstavljajui ga kao da govori iz nadgro-bnog spomenika) i davanja lica i, konano, glasa subjektu autobiograje. Prozopopeja jetrop autobiograje, kao to pie De Man, pomou kojega se neije ime uini razumljivijimi nezaboravnim, poput lica [...] Dominantna gura diskursa epitaa ili autobiograje jeste,kao to vidimo, prozopopeja, kcija glasa-iz-groba; kamen bez uklesanih rei bi ostaviosunce da vidi nad nitavilom (str. 77).

U De Manovom svrstavanju autobiograje i epitaa, govorni subjekt ne samo to imahalucinatorni eekt, nego se i pojavljuje na kraju dugakog lanca tropolokih supstitucija imetonimijskih pomeranja.

Subjekt je takoe i projekcija (od strane) itaoca epitaa/autobiograskog zapisa: Auto-biograski trenutak se deava kao svrstavanje izmeu dva subjekta ukljuena u proces i-tanja, u kojem se oni meusobno odreuju uzajamnom reeksivnom supstitucijom [...]Trenutak ogledanja, koji je deo svakog razumevanja, otkriva tropoloku strukturu koja seprotee ispod svake kognicije, ukljuujui i znanje o sopstvu (str. 70-71).

Rasprave o autobiograji De Man pokuava da pomeri sa pitanja o anru na pitanja oretorikim i tropolokim strukturama koje se povlae prilikom reormulisanja pitanja pre-

poznavanja anra i subjekta.Sada bih se okrenula esejima Meri Dejkobus iz knjige Prelid, romantizam, pisanje i pol-

na razlika (The Prelude, Romaticism, Writing and Sexual Diference) kao naina tumaenjaautobiograje kao brisanja i otvaranja viestrukih naina razumevanja prozopopeje ispekularnosti u De Manovoj raspravi o autobiograji.50 Spekularnost se odnosi na dvo-strukost sopstva reeksivnu svest, dve svesti koje zbunjuju samo-prisustvo i pripadajuuparenim, meusobno srodnim vrstama. Ruka kojom pisac pie i oko kojim ita, pisackoji ita sebe, povezani su sa dvostrukom sveu prolosti i sadanjosti. Ovo udvajanjeautobiograskog sopstva odgovorno je za ono to Dejkobusova naziva proputenimsusretom sopstva sa sopstvom, olienim u sredinjoj slici Prelida, prelaska preko Alpa:proputeni susret, proputeno znaenje (str. 6). Stoga se spekularnost odnosi na odnoskao u ogledalu izmeu sopstva koje pie i sopstva o kome se pie, sadanje i prole svesti.Ove psihoanalitike konotacije u se kasnije ponovo dotai.

De Manova dvosmislena reerenca na dva subjekta ukljuena u proces itanja takoeuzima u obzir i model procesa itanja u autobiograji. Ovde i drugde, De Manov naglasak

je naperormativnom trenutku teksta koji ukljuuje ideju da se itanjem izvodi ono to

50 Mary Jacobus, Romanticism, Writing and Sexual Diference: Essays on The Prelude (Oxord: Claren-don Press, 1989).

74


21/26

nam uvek bei iz teksta. Dejkobusova pokazuje kako su teme epitaa, pogrebnog govo-ra i prozopopeje (stavljanje lica ili maske, kcija obraanja iz mrtvih i mrtvima) povezanesa odnosom itanja: U autobiograji govori mrtav ovek; master-trop ili gura autobio-graje i daje i oduzima (ponitava ili brie) lice. Poigravajui se slikom lica u zikom izrazu

bola, Dejkobusova pie: Lice prirode i natpis Sublimnog [...] takoe je i lice autobiograa,apokaliptiki upisano u same znakove ponitavanja, njihovo delovanje na sceni zamiljenesmrti. No, ono to ponitava lice maginim potezom pretvara se u ono to ga ini delotvor-nim, i emocionalno i kao gura smrti. Stoga kada govorimo o monom dejstvu teksta okarakterima opasnosti i udnje upravo se u aektu naeg tumaenja, nae identikacijesa premetenim epitaom sastavlja ili deluje tekst misleeg autobiograskog subjekta,ije lice po slici naeg navlai na sebe tekst. Vlastite autobiograje (nae aekte) itamo uepitau ili primeru biograje monumentalnog pisanja koje sainjava Prelide (str. 20).

U ovom modelu, autobiogra se raa kao slika itaoca u ogledalu, projektovana slikaitaoevih aektivnih identikacija. tavie, dok romantiarski okus na autobiograsku

samo-reeksiju i samo-reeksivnost stvara apsolutnu podelu izmeu biograskih i auto-biograskih reprezentacija, Dejkobusova opisuje strukturu u kojoj se biograja, u ormiepitaa mrtvima ili izgubljenim sopstvima u Prelidima, preobraava dejstvom itanja uautobiograju itaoca i pisca.

Modusi nadgrobnog natpisa o kojima raspravlja Vordsvort u Esejima o epitama do-zvoljavaju izvesnu razmenu izmeu biograskog i autobiograskog; epita moe da poprimiormu biograje ili izmiljene autobiograje (prozopopeje). Vordsvort izraava sklonostprema empatetikoj ormi biograskog epitaa, za razliku od nene kcije prozopopejeu kojoj se preminuli reprezentuje kao da govori iz svog nadgrobnog spomenika [...] Ovamrana interpozicija pomou odgovarajuih oseanja takoe harmonino ujedinjuje dva

sveta, ivih i mrtvih. Biograskoj ormi, u kojoj preiveli direktno govori, daje se pred-nost jer iskljuujui kciju, koja je temelj ostalog, ona poiva na solidnijoj osnovi.51 Femi-nizacija prozopopeje kao nene kcije postaje, tako, jedan aspekt njene uoene hibrid-nosti, prelaenja granica dva sveta i dva anra, u kontrastu sa solidnom osnovom nakojoj poiva pravi epita. Ovo rodno tumaenje potvruju brojni romantiarski tekstovi ukojima se, po reima Sintije ejs, prozopopeja [...] tematizuje ili personikuje kao ena,prezira vredna ili odbaena, na ovaj ili onaj nain. 52

Sa druge strane, kao to tvrdi Dejkobusova, retoriari iz doba romantizma prozopo-peju smatraju za najviu ormu personikacije, koja je inae obezvreena. Paljivo se uz-dravajui od personikacije apstraktnih ideja u predgovoru Lirskim baladama iz 1800,Vordsvort ipak koristi taj termin kako bi konstruisao sliku istinskog autora i naturalizova-nog poetskog identiteta u svojim autobiograskim reprezentacijama: Prozopopeja dajeglasa Vordsvortovom licu, pozivajui nas da autobiograski ront Prelida maskaradu iden-titeta u toj knjizi identikujemo sa gurom pesnika. Figurativno govorei, ona se maskirakao sopstvo koje je doslovno i neretoriko, skrivajui reprezentacione i ekonomske struk-

51 William Wordsworth, Essays Upon Epitaphs, u: Wordsworths Literary Criticism, ur. Howard Mills(Bristol: Classical Press, 1980), str. 95-96.52 Cynthia Chase, predgovor za Romanticism, ur. C. Chase (London: Longman, 1993), str. 30.

75


22/26


23/26

neodluivosti kada se radi o distinkciji autobiograja-kcija, te ona, po reima Pola Deja,postaje neka vrsta laboratorije u kojoj se na krajnji nain demonstrira sr problema u knji-evnoj teoriji o reerencijalnosti generisanoj izvan sere autobiograskih studijaper se.56

Takoe, vredi zapaziti da De Manovi eseji dele sa novijom autobiograskom kritikom

izrazitu zaokupljenost temom smrti. U traganju za totalnou u tradicionalnijoj autobio-graskoj kritici implicitan je paradoks da se autobiograja ex hypothesine moe pisati po-smrtno, odnosno iz jedine take gledita koja bi osigurala celokupnu viziju jednog ivota.Samim tim, autobiogra koji tei celokupnoj viziji, trebalo bi da tei smrti. Moglo bi se tvrditida je ova preokupacija prisutna, ak i u izmenjenoj i premetenoj ormi, u naglasku u kriti-ci na autobiograskom eektu kako bi se oslikalo prolo stanje stvari kao u Nieovomsahranjivanju etrdeset i etvrte godine ivota. Ova tema ima odjeka u Frojdovom (i o-penhauerovom) objanjenju instinkta smrti ili poriva za njom kao pokuaja psihe daobnovi prethodno stanje stvari.

Od novijih teoretiara, Derida, De Man i Luj Maren su kontruisali teorije autobiograje

u kojima smrt, podjednako kao i ivot, motivie ili odreuje autobiograski diskurs. Za DeMana, autobiogra je u nelagodnom poloaju jer, kao to navodi Dej, trop premeta bio-grasko sopstvo u inu guracije sopstva (sastavljanja autobiograje): ono je unakaenoi u tom procesu umire, tako da knjievna reprezentacija sopstva postaje za De Mana stva-ranje neke vrste epitaa. Luj Maren u lanku Montenjev grob ili autobiograski diskursnudi tumaenje autobiograje centrirano oko nunosti/nemogunosti pisanja o vlastitojsmrti. On se okusira na epizodu u Montenjovom eseju u kojem Montenj opisuje iskustvopribliavanja smrti koristei termine smrt i novo raanje. Maren to komentarie: Nije mo-gue pisati, preneti, saoptiti vest o smrti kao o vlastitoj smrti. Nemogue je, ali ipak odsutinskog znaaja, jer je to krajnje iskustvo u kojem se svaki ovek lino identikuje sa

svojom individualnom istinom (dans son propre). A ipak, putem narativa o pojedinanomincidentu koji simulira smrt bilo je pisanja o smrti kao mojoj smrti, o njenoj blizini. ta,onda, znai pisati o sebi? Ima li ovek prava da saoptava drugima ono to zna o sebi?

Marenov argument glasi da je simulacija smrti nain da se pie o iskustvu za koje semoe rei da je jedinstveno oveku najbliskije njenim saoptavanjem, sopstvo koje piese konstituie kao individualni subjekt. A ipak, za smrt se ne moe rei da je iskustvo, kaoto belei Vitgentajn u Traktatu: Smrt nije dogaaj iz ivota. ovek ne doivljava smrt.Meutim, uopteno govorei, distanciranje od sopstva, koje se podrazumeva u autobio-graskom projektu, kao to smo videli, uvek je bilo zdrueno sa nekom vrstom samo-di-sekcije, u kojoj iskustvo takoe moe da poprimi oseaj eksperimenta.

Iza smrti ili kvazi-smrti autobiograskog subjekta lei poznata tema smrti subjekta.No, ne bi trebalo odmah pretpostaviti da je prva tema tek asada ispod koje se krije dru-ga, imajui u vidu preciznije probleme koji nastaju u dekonstrukcionistikoj kritici. Meunjima je vredna panje ponovna zaokupljenost monumentalnim aspektima autobio-graje. De Man ironino pie da je autobiograja nespojiva sa monumentalnim dosto-

janstvom estetskih vrednosti (str. 68). Veina teoretiara iz dvadesetog veka odbacuje

56 Paul Jay, Whats the Use? Critical Theory and the Study o Autobiography, u: Biography 10, 1(1987), str. 45.

77


24/26

viktorijanski koncept autobiograje kao epitaa ili spomenika prolom ivotu, mementamori za budua pokolenja, u korist naglaavanja ivota i proivljenog iskustva. Meu-tim, dekonstrukcija sa svojom sumnjom prema kategorijama subjektivnosti i iskustva kaoda ukazuje na sliku autobiograje kao grobljanske arhitekture koje je u monumental-

noj studiji Georga Mia mesto roenja autobiograje.Kao to smo videli u prethodnim poglavljima, smrt je neprestana preokupacija u ve-em delu diskursa iz devetnaestog veka i poetka dvadesetog. Interesantno je da se onaiznova javlja u kulturalnom kontekstu u kojem je smrt preteno nevidljiva, u kojem je pre-seen odnos izmeu auto/biograje i komemoracije. Brojni su aspekti sa okusom na au-tobiograju i/ili smrt u dekonstruktivistikoj kritici: romantiarska zaostavtina u kojoj sesamosvest udruuje sa disekcijom, pa ak i ubistvom sopstva; povezivanje autobiograjesa alegorijom i alegorijskom personikacijom, kako je denie Valter Benjamin, u kojojpriroda, koja je otuena od oveka, postaje amblematina (prikazana kao torzo, ruevina,ragment, monument), a promaaji istorije su izraeni na licu ili bolje, na glavi smrti;

okus na oplakivanju, melanholiji i uspomeni, pogotovo u Deridinom delu; udnja da au-tobiograja izgovori nemoguu razu je suis mort;57 teorija pisanja, koje nije ni izraz, nitidodatak sopstvu, nego zamena za autobiograski subjekt, tako da sopstvo umire podslovima; koncept autobiograje kao nadgrobnog spomenika iz kojega govori subjekt, udodatnom poricanju glasa kao prisustva. Konvencije posthumnog objavljivanja prethod-nih doba uzimaju se kao uslov za sadanje pisanje i upisivanje sopstva.

Sredinom sedamdesetih godina, or Gisdor je opisao dekonstrukcionistikog kriti-ara autobiograje kao neku vrstu pogrebnika koji sprovodi autopsiju izvrsno ouvanoglea liberalnog oveka i plee na grobovima Boga, oveka i Autora. Pokuala sam da po-kaem da tanatograsko interesovanje dekonstrukcije postoji u izvesnoj tradiciji pisanja o

autobiograji. Sada bi vredelo primetiti da nisu samo tradicionalni humanisti reagovaliprotiv diskursa dekonstrukcije koji se bavi smru. Autobiograja je postala od sredinjevanosti, kao to detaljno objanjavam u Poglavlju 7, za grupe kod kojih je sopstvo kaoagens kljuni politiki i lini postulat. Argument mnogih eministikih kritiara protiv de-konstrukcije iako neki od njih podravaju dekonstrukcionistiku kritiku, kako se izrazilaEn Melor, jedinstvenog, agensnog, koherentnog sopstva za kojim je tragao autor Prelida,koje se uzima za dato u veini drutvenih ugovora i teorija racionalnog izbora (str. 154) glasi da ona tei poricanju glasa svakom subjektu pre nego to su ene uspele da u gapotpunosti pronau. enama jo uvek nije sasvim priznata njihova subjektivnost, te jestoga ne bi trebalo guiti.

Najnoviji razvoj u eministikoj teoriji onoga to je nazivano linom kritikom deo jepokreta za ponovnim sticanjem uloge agensa i subjektivnosti. Za aktivnost kritike je klju-an autobiograski trenutak, ime se istie identitet kritiara i rekonceptualizuje prirodasame kritike. Po reima Nensi Miler, lina kritika obuhvata eksplicitno autobiograski per-ormans unutar umetnosti kritike. Ovaj aspekt ireg povratka subjekta moe se posma-trati kao pozitivno obnavljanje vlasnitva nad agensom, identitetom i subjektivnou, ilikao reeksija, kako tvrdi Kobena Merser, o smislu krize, sumnje i neizvesnosti oko identi-

57 Franc. mrtav sam. (Prim. prev.)

78


25/26

teta kao odbrambeni odgovor na puku potekou ivota sa razlikom. Svoje objanje-nje line kritike Milerova situira u nezadovoljstvu dekonstruktivistikim miljenjem: inimi se da procvat line kritike u SAD osamdesetih godina poput studije autobiograje delimino ima veze sa postepenim i moda neminovnim gaenjem oduevljenja modu-

som Teorije, iji je autoritet, koliko god to bilo raznoliko, zavisio od teoretskog vrednova-nja upravo onih drutvenih subjekata koji su je stvarali. (Uzrujanost i galama stvoreni de-taljima iz biograje Pola de Mana oslikavaju, ini mi se, i granice i cenu ove kcije).

Vredelo bi istraiti (usputni) komentar Milerove o aeri oko De Mana. Teko bi bilopreuveliati krizu i traumu na odseku drutvenih nauka, nastale otkriem iz 1987. da jeslavni teoretiar i praktiar dekonstrukcije u Severnoj Americi izmeu 1940. i 1942. napi-sao veliki broj lanaka u novinama i asopisima pod kontrolom okupacionih vlasti u Belgi-

ji. Rasprave o antisemitskom/proaistikom sadraju De Manovog ratnog urnalizma bilesu i ogorene i nairoke, povremeno poprimajui ton kao na suenju za ratne zloine.

Jo jedan niz debata proizaao je iz otkria koja su se ticala pitanja, kljunih u linoj

kritici, jasnog i glasnog govora, obznanjivanja ko smo i odakle smo i straha ili strepnjeod skrivanja sebe iza apstrakcija teorije. Grubo reeno, postoji strepnja da ako pojedi-nac ne govori jasno i glasno, ne situira se ili, po reima Meri En Kaus, maniestuje izve-stan intenzitet u pristajanju na in pisanja, to je zato to on neto skriva.

Pitanje autobiograje steklo je sredinju ulogu u kontroverzama oko De Mana i de-konstrukcionista, postavi zaista previe determinirano. Kljuno pitanje, i za one koji op-tuuju De Mana i za njegove branioce, jeste raskid ili kontinuitet izmeu De Mana koji jepisao ratni urnalizam i De Mana potonje teorije knjievnosti govorei autobiograskimdiskursom, to je pitanje odnosa izmeu prolog ja i sadanjeg ja. Drugo, kao to smovideli, De Manovo delo sadri vrlo bitne reeksije o modusima autobiograje, ispovesti i

apologije reeksija koje potvruju svoju generiku nemogunost ili neiskrenost kojumaniestuju, kao u njegovom objanjenju Rusoovog zadovoljstva u proizvodnji ispovesti,s namerom stvaranja pokajnikog diskursa. Sada se ti elementi u De Manovom delu tu-mae ili kao prikrivene ispovesti ili kao disimulacije posebno obraanje oveka za koga

je autobiograja zaista postala nemogui in.Autobiograja je, sugerie De Man, gura itanja, a ne pisanja; sada je zasigurno ta-

kav sluaj, s pravom ili ne, da vie nije teko itati De Mana na autobiograski nain. Me-taore unakazivanja, izobliavanja i gura koje vise pretvaraju se u verziju primarne sceneili prvobitne traume u De Manovom ivotu otkria mrtvog tela njegove majke, koja seubila veanjem. Autobiograja se tako denie kao prianje opsesija prisila za ponavlja-njem na opsesivan nain, jer se jedino tako mogu ispriati.

Ovde bismo takoe mogli dodati jo jednu sablasnu guru: trop prozopopeje koji je,kao to smo videli, centralna gura u De Manovom tropolokom sistemu. U nekom smi-slu, u demanovskoj teoriji je glas uvek halucinatoran, jer je gurativna priroda jezika li-avajua, veito nam oduzimajui glas i osuujui ne na tiinu, nego na nemost. Tiina,pie De Man u Autobiograji kao unakaenju, podrazumeva moguu maniestacijuzvuka po naoj volji; nasuprot tome, nemost je patnja (str. 80).

Mnoge mune rasprave o otkriu iz De Manovog ivota u sreditu su imale pitanje da lije i sm De Man bio tih ili nem. U jednom od eseja o De Manu, Umetnost Mmoires-a,

79


26/26

pisanom posle teoretiarove smrti, ali pre otkria njegovog urnalizma, usredsreenomna De Manov lanak Autobiograja kao unakaenje, Derida je pisao o zaboravljanjuzamenice, posebno line zamenice prvog lica, ja. Zatiranje ja u nekoj vrsti apriornog iunkcionalnog zaboravljanja moe se dovesti u vezu sa [...] Autobiograjom kao unakae-

njem [...] Pamenje brie seanje (ili uspomene) ba kao to ja zatire samo sebe. U RatuPola de Mana, napisanom u odgovoru na otkrie ratnog urnalizma i tvrdnje o opasno-stima od dekonstrukcije koje su bile probuene, Derida spominje De Manovu tiinu:Ona je javno prekinuta u najmanje jednoj prilici, te se ne moe shvatiti u smislu disimula-cije [...] u kakva bi ga iskuenja moglo dovesti odbijanje da govori?

U knjizi oane Felman Svedoenje: krize svedoenja u knjievnosti, psihoanalizi i istoriji(Testimony: Crises o Witnessing in Literature, Psychoanalysis and History), koju je napisalazajedno sa Dori Laub, uvren je njen odgovor na otkrie De Manovog urnalizma i svegato je potom usledilo u poglavlju Posle apokalipse: Pol de Man i pad u tiinu. Preuzevitermine zaboravljanje i tiina, Felmanova se pomera od koncepta tiine do koncepta

nemosti: Upravo De Manove teorije upisuju svedoenja nemih svedoka, pie ona, aistorija kao holokaust je nemo sveprisutna u teoretskom nastojanju De Manovog zrelogdela (str. 140). Felmanova sugerie da se De Manov glas sada uje u njegovom delu ili iznjega, kao neka vrsta prozopopeje dok se posthumno obrauje (ili anticipira) pitanjekoje danas uporno postavljaju i njegovi kritiari i potovaoci: zato on nije zadovoljio ose-aj pravde prvih i/ili oistio savest drugih dajui istovremeno i zadovoljenje ili reparaciju javnim ispovedanjem ili javnom izjavom kajanja koji bi makar pokazali njegovo aljenjei pokajanje zbog greaka iz prolosti (str. 141). Duboko je uznemiravajua strategija Fel-manove da natera De Mana da posthumno progovori kroz rei Valtera Benjamina i PrimaLevija, koji su bili oigledne rtve aizma.

Iz razloga koji zasluuju dalje istraivanje, trenutno se veliki deo intelektualnog radakoncentrie na jasno i glasno govorenje ili ostajanje u tiini. Felmanova pie o naini-ma na koje svedoenje postaje kljuni modus naeg odnosa prema dogaajima u naemdobu [...] naa era se precizno moe denisati kao doba svedoenja (str. 5). Ovo pomera-nje, ako se o tome radi, od samosvesti autobiograje (iza ega se moda krije kulturalnizahtev za postojanjem ispovesti) do etike odgovornosti da se svedoi ima vane posledi-ce po koncepcije statusa i vrednosti pisanja o sopstvu i koncepte iskustva i naeg odnosaprema njemu. ini se da to ukljuuje i pomeranje od samoreeksije ka oseaju da smo svimi svedoci velikih tragedija istorije, te da moemo biti pozvani da o njima svedoimo.

Izvornik: Saving the subject, u: Laura Marcus, Auto/biographical discourses. Criticism. Theory.Practice, Manchester UP, 1994, str. 179-229.

(S engleskog preveo Predrag aponja)

spasavanje subjekta

Documents