Ričard Ford

Sportski novinar

Pre vod sa engleskog Vule Žurić

Beograd 2019.

DERETA

Biblioteka„dereta vam predstavlja...”

Urednik izdanjaAleksandar Šurbatović

Na slov ori gi na la Richard Ford

SPORTSWRITER

Copyright © 1986 by Richard FordCopyright © ovog izdanja Dereta

Kri sti ni

7

Gla va prva

Zovem se Frenk Baskomb. Ja sam sport ski novi nar.Posled njih četr na est godi na živeo sam tu, na Hoving rou du 19,

u Hada mu, Nju Džer zi, u veli koj kući sagra đe noj u tju do rov skom sti lu, kuplje noj nov cem koji sam zara dio pro da jom pra va jed nom film skom pro du cen tu na ekra ni za ci ju moje prve knji ge krat kih pri ča, i u kojoj smo moja žena, ja i naše tro je dece – od kojih dvo je još uvek nije bilo ni rođe no – name ra va li da uži va mo u dobr om živo tu.

Šta je tač no tre ba lo da pred sta vlja taj dobar život – bar što se mojih oče ki va nja tiče – ne bih baš umeo da kažem, iako ne mogu reći da ga nije bilo, sem što se u među vre me nu desi lo mno go toga. Na pri mer, nisam više u bra ku sa Eks. Dete koje smo ima li kada je sve poče lo, umr lo je, mada je tu, kao što sam već rekao, još njih dvo je, a oni su živi i sjaj na su deca.

Odmah nakon što smo se pre se li li ova mo iz Nju jor ka, napi sao sam pola krat kog roma na i potom ga sklo nio u fio ku, gde još uvek sto ji i ne oče ku jem da ću ga oda tle ika da više izva di ti, sem ako se ne desi neš to što sada ne mogu ni da zami slim.

Pre dva na est godi na, kada sam se u svo joj dva de set i šestoj našao u izve snoj vrsti ćor so ka ka, ured nik jed nog ilu stro va nog sport skog časo pi sa, za koji ste svi sigur no čuli, ponu dio mi je posao sport skog novi na ra budu ći da su mu se svi de li neki moji

Ričard Ford

8

novin ski član ci. I na moje veli ko izne na đe nje, ali i svih osta lih, bata lio sam pisa nje roma na i pri hva tio nje go vu ponu du.

I od tada sam se isklju či vo bavio samo tim poslom, izu zme mo li godiš nje odmo re, i ona tri mese ca nepo sred no nakon sino vlje­ve smr ti, kada sam žele ći da otpoč nem novi život pri hva tio posao nastav ni ka u jed noj maloj pri vat noj ško li u zapad nom Masa ču set­su gde mi se sve ubr zo smu či lo, pa nisam mogao da doče kam da se vra tim ova mo u Nju Džer zi i nasta vim da pišem o spor tu.

Moj život tokom ovih dva na est godi na uopšte nije bio loš, kao što nije ni sada. Umno go me je bio i sja jan. S godi na ma me pla ši sve više stva ri i sve stan sam da se čove ku mogu desi ti i deša va ju mu se loše stva ri, ali ipak posto ji vrlo malo toga što me zai sta bri ne ili zbog čega uve če ne bih mogao da zaspim. Još uvek veru jem kako su lju bav i strast mogu ći. I mno go toga ne bih menjao, ako bih uopšte išta i hteo da pro me nim. Možda se ne bih raz vo dio. I moj sin Ralf Baskomb ne bi bio mrtav. Ali što se tiče tih stva ri, to je to.

Zapi ta će te se: zbog čega bi čovek odu stao od obe ća va ju će knji­žev ne kari je re – jer nije da nije bilo dobrih kri ti ka – da bi postao sport ski novi nar?

To je dobro pita nje. Za sada ću reći samo ovo: ako sport sko novi nar stvo može bilo čemu da te nau či, a u nje mu ima isti ne koli­ko i laži, onda je to sazna nje da će tvoj život iole vre de ti samo ako se pre ili kasni je suo čiš sa moguć noš ću straš nog, žesto kog žalje­nja. Mada moraš uspe ti da to žalje nje izbeg neš, u suprot nom će ti život biti upro paš ćen.

Veru jem da sam ura dio ove dve stva ri. Suo čio sam se sa žalje­njem. Izbe gao krah. I još uvek sam tu da o tome pri po ve dam.

Popeo sam se pre ko gro bljan ske ogra de odmah iza moje kuće. Pet sati je uju tru, na Veli ki petak, dva de se tog apri la. Sve kuće u sused stvu su u mra ku, a ja čekam biv šu ženu. Danas je rođen­dan moga sina Ral fa. Napu nio bi tri na est godi na i zamom čio se.

sportski novinar

9

Posled nje dve godi ne nala zi mo se tu ova ko rano, pre nego što poč­ne dan, da bismo mu oda li poš tu. Rani je smo dola zi li zajed no, kao muž i žena.

Ave tinj ska magla diže se sa gro bljan ske tra ve, a gore, u vazdu­hu, čujem lepr ša nje kri la gusa ka. Poli cij ska kola su se gun đa ju ći ušu nja la kroz kapi ju gro blja, zau sta vi la se, obo ri la svo ja sve tla i dobro me osmo tri la. U auto mo bi lu je nakrat ko blje snuo pla men šibi ce, video sam lice poli caj ca koji je gle dao u neke papi re pred sobom.

Mla di jelen me je posma trao iz dalji ne, sto je ći na samoj ivi­ci novo ga dela gro blja. Nje go ve zeni ce bi povre me no sev nu le iz tame ka ovo me sta rom delu gro blja, gde je drve će veće i gde su u bli zi ni gro ba moga sina sahra nje na tro ji ca pot pi sni ka Dekla ra ci je o neza vi sno sti.

Moji prvi suse di, Defi je vi, igra li su tenis, izgo va ra ju ći tre nut­ni rezul tat svo jim sti ša no­uvi đav nim rano ju tar njim gla so vi ma. „Izvi ni”. „Hva la.” „Četr de set – niš ta.” Pok. Pok. Pok. „Tvo ja pred­nost, dra gi.” „Jeste, hva la ti.” „Tvo ja.” Pok, pok. Čuo sam kako gla­sno dišu kroz nos i škri pu nji ho vih kora ka. Ušli su u osmu dece ni­ju živo ta i ne spa va im se pre te ra no, pa su orni u sva ko doba dana i noći. Posta vi li su bari jum­sum por ne sve tilj ke koje ne šljaš te ka mome dvo riš tu i ne sme ta ju čove ku da spa va. Tako smo osta li u dobrim sused skim odno si ma, ako ne i pri ja telj skim. Sada sa nji ma nemam sko ro ničeg zajed nič kog, ali su me i oni i dru gi pone kad zva li na kok te le. Lju di u gra du su još uvek pre ma meni pri ja telj­ski nastro je ni, mada pomalo rezervisano, i ja ih i dalje sma tram dobrim, kon zer va tiv nim i pri stoj nim.

Kako sam na kra ju shva tio, nije baš lako ima ti raz ve de nog čove­ka za suse da. U nje mu vre ba haos – odr ži vi druš tve ni dogo vor biva dove den u pita nje neraz jaš nje nim pol nim odno si ma. Veći na lju di sma tra kako bi tre ba lo da oda be ru stra nu i uvek je mno go lak še iza bra ti onu ženi nu, što su moji pri ja te lji i suse di uglav nom i ura di li.

Ričard Ford

10

I mada ćaska mo pre ko žive ogra de, pri la za i kro vo va auto mo bi la na par kin zi ma pred pro dav ni ca ma, raz gla ba ju ći o sta nju olu ka i sliv ni­ka, i o vero vat no ći jake rane zime, te s vre me na na vre me obe ća va­mo jed ni dru gi ma kako ćemo se konač no na miru vide ti i ispri ča ti, ja ih zapra vo sko ro više i ne viđam, ali ih raz u mem.

Neza vi sno od osta lih važnih stva ri, ovaj Veli ki petak za mene je pose ban dan. Kada sam se jutros pro bu dio u mra ku, srce mi je tuklo poput tam­tama, ose tio sam kako se pro me na bli ži, kao da me ta zane se nost osen če na išče ki va njem koje sam naslu ći vao već neko vre me napuš ta i odla zi u hlad nu, mrač nu zoru.

Danas putu jem za Detro it da bih se sreo sa čuve nim biv šim igra čem fud ba la1, koji živi u jed nom gra di ću u drža vi Miči gen, i koji je nakon nesre će koju je doži veo dok je ski jao na vodi vezan za inva lid ska koli ca, ali je postao inspi ra ci ja svo jim dru ga ri ma iz tima, jer se vra tio na koledž, gde je uspeš no dim plo mi rao, ože­nio se svo jom tam no pu tom psi ho te ra pe ut ki njom i postao poča sni duhov nik svo je neka daš nje eki pe. „Daj neki dopri nos”, to će biti moj pri stup pri li kom pisa nja tek sta o nje mu. Bila je to jed na od onih pri ča u koji ma sam uži vao i pisao ih lako.

Među tim, jedva čekam ovo puto va nje i zbog toga što na nje ga idem sa svo jom novom devoj kom, Viki Arse no. Ona se ova mo nedav no dose li la iz Dala sa, ali već sam pri lič no ube đen da sam se zalju bio u nju (mada joj to još nisam rekao, vode ći raču na da je ne pre pla šim). Kada sam pre dva mese ca oštre ći kosi li cu pose kao palac, sestra Arse no je bila ta koja je uši la moju ranu na ode lje­nju urgent ne medi ci ne i tako je sve poče lo. Zavr ši la je prak su na Uni ver zi te tu Bej lor u Vaku i onda doš la ovde nakon brač nog bro­do lo ma. Nje ni žive neda le ko odav de, u Bar ne gat Paj nsu, u onom kra ju koji je bli ži oke a nu, i tre ba lo bi da budem glav ni eks po nat na pred sto je ćoj uskrš njoj veče ri – neko ko će im potvr di ti kako je nje na selid ba sa seve ro za pa da bila dobar potez, da je pro naš la 1 Fud bal – misli se na ame rič ki fud bal. (Sve napomene u tek stu su pre vo di o če ve.)

sportski novinar

11

pri stoj nog, dobr o duš nog čove ka i dale ko za sobom osta vi la loša vre me na, uklju ču ju ći i onog svog špi co gla vog muža Eve re ta. Njen otac Vejd radi na naplat noj ram pi auto­puta, na izla zu broj devet i ne mogu da oče ku jem da mu se svi di toli ka raz li ka u godi na­ma. Viki je napu ni la tri de se tu. Meni je tri de set i osam. On je tek zaga zio u petu dece ni ju. Ali nadam se da ću ga pri do bi ti i išče ku­jem naš susret ono li ko koli ko mi to okol no sti dozvo lja va ju. Viki je slat ka, pri vlač na crn ka izra že nih jago di ca koja govo ri upa dlji­vim tek saš kim akcen tom i čija istin ska raz dra ga nost čove ka poput mene može nate ra ti da od sil ne žud nje zaur la usred noći.

Nika da nemoj te da pomi sli te kako će vam izla zak iz bra ka omo gu ći ti da juri te žen ske i vodi te egzo ti čan život kakav pre toga niste mogli ni da zami sli te. Dale ko od toga. To ne može niko na duge sta ze. Ako mi je ovdaš nji klub raz ve de nih muš ka ra ca kome pri pa dam išta poka zao, onda je to činje ni ca da ne pri ča mo mno­go o žena ma kada se sret ne mo i da ose ća mo olak ša nje čim osta­ne mo sami. Ono što je mene i veći nu lju di snaš lo nakon bra ka bio je celi bat i ver nost kakvu do tada nika da nisam isku sio, iako nije bilo niko ga kome bih bio veran i zbog koga bih se suzdr ža­vao. Samo jedan duga čak, pra zan tre nu tak. Mislim da bi sva ko od nas tre ba lo neko vre me da pro ži vi sam. Ne mislim na ono kada si dete, pa odeš na leto va nje, ili na bora vak u jedo kre vet noj sobi u nekom jebe nom đač kom domu. Već onda kada si već zreo. Tada budi sam. Može ispa sti sjaj no. Možeš pro nik nu ti u samog sebe, baš kao što to rade naj bo lji spor ti sti, a to nije mala stvar. (Košar­kaš koji kre će u skok­šut nije niš ta dru go do ova plo će nje želje da lop ta pro đe kroz obruč.) U sva kom slu ča ju, čini ti hra bre stva ri nije lako i ne tre ba da bude lako. Radim svoj posao naj bo lje što umem i nadam se naj bo ljem i ne zna ju ći šta bi to uopšte moglo da bude. A onda vam kao dar s neba u naruč je pad ne neko kao što je sestra Arse no.

Ričard Ford

12

Već neko li ko mese ci nisam puto vao, a lju di u redak ci ji su mi nala zi li dovolj no posla i ovde u Nju jor ku. Alan, taj ljigavаc od advo ka ta moje žene, potru dio se da ube di sudi ju kako su moja puto va nja bila uzrok naših nevo lja, naro či to nakon Ral fo ve smr ti. Pa iako to nije baš sve tako – ovaj prav ni raz log za raz vod zajed no smo smi sli li Eks i ja – tač no je da sam odu vek voleo što su puto va­nja sastav ni deo moga posla. Viki je u svo me živo tu do sada vide la samo dva pej za ža: bes kraj nu, sumor nu pre ri ju koja okru žu je Da­las i Nju Džer zi – što je pri lič no čud no za naše vre me. Ali usko­ro ću joj poka za ti sred nji zapad, gde je dobra, sta ra nor mal nost dubo ko uro nje na u vla žni vazduh i gde sam, kakve li slu čaj no sti, išao na koledž.

Tač no je da se dobar deo moga posla sasto ji upra vo od sve ga ono ga što vam pad ne na pamet kada pomi sli te na sport skog novi­na ra: od lete nja, dola ska na aero dro me i odla ska sa njih, pri ja vlji­va nja u hote le i odja vlji va nja iz njih, više sat nog čeka nja po hod ni­ci ma i svla či o ni ca ma, iznajm lji va nja kola, suo ča va nja sa nelju ba­znim hotel skim oso bljem. Od ispi ja nja pića po nepo zna tim baro vi­ma u sit ne sate, redov nog usta ja nja pre zore, baš kao i ovo ga jutra, napor nog raz miš lja nja da se stva ri sagle da ju na pra vi način. Ali tu je i ube đe nost da ne bih mogao da živim sreć no bez sve ga toga. Vrlo rano shva ti te da vas nika da niš ta neće odvra ti ti od vas samih. Ali neš to ohra bru ju će i neo če ki va no može da se desi i u vašim ispra znim i nezna nim gra do vi ma širom ove zemlje, čak i u vašim Mil vo ki ji ma, vašim Sent Lui si ma, vašim Sije tli ma, Detro i ti ma, čak i u vašim Nju Džer zi ji ma. Jed nom mi je žena koju sam upo znao na kole džu gde sam krat ko pre da vao rekla kako sam imao isu vi še izbo ra, kako nika da nisam isku sio istin sko mora nje. Ali to je samo pri vid i nje na greš ka. Svi ma nam je potreb no pra vo da bira mo. I to je tač no ono što ose ćam kada zađem među zapuš te ne kra je ve svih tih ame rič kih gra do va. Obi lje izbo ra. Una o ko lo me vero vat­no čeka ju stva ri o koji ma niš ta ne znam, ali koje bi mogle da mi se

sportski novinar

13

svi de. Čak i ako ih tamo nema. Ushi će nost zbog još jed nog dola ska u neko mesto. Pri jat no sve tlo u resto ra nu koje ti se naro či to svi­di. Zani mlji va život na pri ča nekog tak si ste. Neu si ljen, umi lan glas žene koju ne pozna ješ, ali si u pri li ci da je slu šaš u baru u kom do tada nika da nisi bio i onda kada bi ina če bio sam. To su stva ri koje te čeka ju. I šta ima bolje od toga? Zago net ni je? Vred ni je išče ki va­nja? Niš ta. Baš niš ta.

Bari jum­sul fat na sve tla gasnu nad teni skim tere nom Defi je vih. Dok u beloj opre mi kora ča ju ka svo joj tam noj kući, Deli ja Defi svo jim i dalje sti ša nim, str plji vim i bez bri žnim gla som poči nje da uve re va svo ga muža Kaspe ra da je igrao dobro.

Nebo je sada mut no i iako je već pro le će i Uskrs samo što nije, jutro liči na zim sko, pa se čini kako viso ka magla upi ja jutar nje zve zde. Od mese ca ni tra ga ni gla sa.

Poli ca jac je konač no video dovolj no, pa je u leru iza šao kroz gro bljan sku kapi ju ka tihim uli ca ma. Čuo sam zvuk novi na bače­nih na tro to ar. Iz dalji ne dopi re sire na put nič kog voza za Nju jork koji je ula zio u našu sta ni cu – bio je to uvek zvuk pun ute he.

Sme đi ševro let koji je vozi la Eks stao je pred tre pe re ćim crve­nim sve tlom pre ko pu ta nove zgra de bibli o te ke, a onda je, ne oba­ra ju ći duga sve tla, vozi la duž gro bljan ske ogra de.

Eks je sta ro mod na, skroz­naskroz miči gen ska devoj ka iz Bir­min ge ma, koju sam upo znao u En Arbu ru. Njen otac Hen ri bio je naj i stak nu ti ji u gene ra ci ji liber la sta sa loj u doba Sou pi Vili jam sa2, ali i dalje pose du je fabri ku koja pro iz vo di gume ne zap tiv ke za dži­nov ske maši ne koje štan ca ju bla to bra ne, iako je sada repu bli ka nac i bogat je kao Krez. Nje na maj ka Irma živi u Mišn Vije hu, i njih dvo je su raz ve de ni, mada mi i dalje piše i veru je da ćemo Eks i ja 2 Ger hard Menen, „Sou pi” Vili jams – šest puta bio je biran za guver ne ra drža­

ve Ili o nis pede stih godi na dva de se tog veka, da bi kasni je bio deo Kene di je ve admi ni stra ci je. Poli tič ki refor ma tor, član Demo krat ske stran ke, tru dio se da obje di ni birač ko telo crnač kog sta nov niš tva i rad nič ke kla se.

Ričard Ford

14

jed no ga dana pono vo biti zajed no, što može da bude, ali ne mora da zna či.

Da je hte la, Eks je mogla da se vra ti u Miči gen, da tamo kupi stan ili neki ranč, ili da se pre se li na oče vo ima nje. Pri ča li smo o tome tokom raz vo da, i ja nisam imao niš ta pro tiv. Ali ona je isu vi­še gor da i neza vi sna da bi se baš sada vra ti la kući. Uz to, ona čvr­sto veru je u poro di cu i želi da Pol i Kla ri sa budu u mojoj bli zi ni, a meni je zai sta dra go što se uspeš no pri la go di la svo me novom živo­tu. Pone kad ne sazre mo sve dok ne pre tr pi mo neki stra šan gubi tak, pa nas živo ti sustig nu i pre pla ve poput tala sa i odne su ama baš sve.

Nakon raz vo da, kupi la je kuću u ne toli ko sku pom, ali pri stoj­nom kra ju Hada ma koji lokal ci zovu Pred sed ni ci i pri hva ti la posao tre ne ra u grad skom kole džu na Kren be ri Hil su. Dok je stu di ra la, bila je zame ni ca kapi ten ke tima Vul ve rin sa, a done dav no je čak i igra la na nekim lokal nim polu pro fe si o nal nim utak mi ca ma, što je izu zet no dopri ne lo uspe hu nje nih devo ja ka koje su posled njih neko li ko let­njih sezo na bile viso ko koti ra ne na tabe li. Veru jem da je celo ga živo­ta žude la da ura di neš to tako, a raz vod joj je to i omo gu ćio.

Na šta je ličio naš život? Sko ro da sam već zabo ra vio. Mada ga se sećam, tog pro sto ra u vre me nu koje je zau zeo. I rado ga se sećam.

Pret po sta vljam da je naš život bio, kako pesnik kaže, zajed nič­ki. Eks je bila doma ći ca i gaji la je decu, čita la knji ge, igra la golf i dru ži la se sa pri ja te lji ca ma, dok sam ja pisao o spor tu i odla­zio tamo­amo u potra zi za pri ča ma, vra ćao se kući da ih zapi šem, dani ma bazao po kući u poha ba noj ode ći, sedao na voz za Nju jork i vra ćao se oda tle. Čini lo se kako je Eks odlič no pri hva ti la to što sam sport ski novi nar. Njoj je to bilo sasvim u redu, ili je makar tako govo ri la i izgle da la je sret no. Misli la je da se uda la za mla dog Šer vu da Ander so na3 koji može neš to da ura di i na fil mu, ali joj nije sme ta lo što stva ri nisu išle tim tokom, i nika da me nije gnja­vi la zbog toga. Bio sam sre ćan kao dživ džan. Išli smo na odmo re 3 Šer vud Ander son – ame rič ki pisac koji je sna žno uti cao na Erne sta Hemin gve ja.

sportski novinar

15

s naše tro je dece. Išli smo do Kejp Koda (koji je Ralf zvao Kejp God), do Sir spor ta, Mej na, u Jelo u stoun, do mesta gde su se odi­gra le bit ke tokom Gra đan skog rata kod Antitama i Bul Rana. Pla­ća li smo raču ne, išli u nabav ke, u bio skop, kupo va li auto mo bi le i kame re, pla ća li osi gu ra nje, spre ma li hra nu na otvo re nom, odla zi li na pri je me, rodi telj ske sastan ke i lju ba vi sa li ona ko kako to rade svi odra sli lju di koji ima ju decu, slat ko i domiš lja to. Gle dao sam kroz pro zor, sta jao u dvo riš tu i posma trao zala zak sun ca ose ća ju ći ute hu i ostva re nost, čistio sam olu ke, pro ve ra vao u kakvom je sta­nju crep, bio pri pra van za slu čaj nevre me na, đubrio baš tu, vodio raču na o pri ho di ma i ras ho di ma, lju bo pi tlji vo raz go va rao sa suse­di ma – bio je to naš obi čan život kojem nije bio potre ban apla uz4.

Ipak sam pred kraj našeg bra ka postao pogu bljen i poma lo odsu tan. Pone kad bih se uju tru pro bu dio i ugle dao Eks kako leži pored mene, ali nisam mogao da je pre po znam! Nisam čak mogao da se setim u kom sam to gra du, ili koli ko mi je godi na, ni kakav to život živim – ose ćao sam veli ku apa ti ju. Ležao bih tako i tru dio se koli ko god umem da što više pro ši rim ovo moje nema nje poj­ma, ose ća ju ći kako uži vam u sva kom tre nut ku te pri ja ta ne pogu­blje no sti, dok pored mene pro la zi dva de se tak mogu ćih odgo vo ra na pita nja ko, gde, kada. Sve dok na jed nom ne bih sve shva tio i ose tio – šta? Pret po sta vljam da biste rekli da se radi o gubit ku, ali nisam baš sigu ran o kakvom je gubit ku reč. Moj sin jeste umro, ali ne bih rekao da je to bio raz log, niti da bilo koja poje di nač na stvar može biti raz log za bilo šta dru go. Znam da može te sanja ri ti tokom celog svog sasvim dobro ga živo ta i da se nika da ne pro bu­di te, što se meni uma lo nije i desi lo. Veru jem da sam ipak pre te kao i da sam uglav nom uspeo da apa tič nost osta vim za sobom, iako smo Eks i ja nesum nji vo tužni zbog toga što se naš brak okon čao, ali to je tuga koja te ne čini tužnim. Ose ćaš se kao kad na pro sla vi 4 Knji žev ni kri ti čar Endr ju Benet u jed nom ese ju izno si miš lje nje kako ova fra za

refe ri še na sti ho ve engle skog roman ti čar skog pesni ka Vili je ma Vor dsvor ta.

Ričard Ford

16

godiš nji ce matu re već u sit ne sate čuješ neku sta ru pesmu, jedi no što si sam­sam ci jat.

Kora ča ju ći kao da je tek usta la, Eks se poja vlju je pod gro bljan­skim kva rc nim osve tlje njem, u bro da ri ca ma, vre ća stim pana tlo­na ma i sta rom man ti lu koji sam joj poklo nio pre mno go, mno go godi na. Nje na nova, krat ka fri zu ra mi se dopa da. Ona je viso ka, sme đo ko sa i lepa, izgle da mla đa nego što jeste, a tri de set i sedam joj je godi na. Kada smo se pono vo sre li pre pet na est godi na, pri­li kom pot pi si va nja one moje gro zne knji ge, radi la je kao model u jed noj rad nji na Petoj ave ni ji, pa zato i sada pone kad ume da kora­ča onim agil nim kora ci ma, na vrho vi ma prsti ju, mada zna i da zau zme stav nad lop ti com za golf i da je onda zvek ne tako da ova leti i celu­cel ca tu milju. Na neki način, ona je naj bo lji spor ti sta od svih lju di koje znam. Suviš no je reći koli ko joj se divim i koli ko je volim na sva ki način, sem na onaj pra vi. Pone kad je vidim u gra du ili u vožnji koli ma i pitam se u čudu: šta ona sada može da želi od živo ta? Kako sam mogao da je pustim ako sam je voleo?

„Još uvek je sve že”, kaže svo jim jedrim gla si ćem tek kada je dovolj­no bli zu da bih je čuo i ne vadi ruke iz dubo kih dže po va man ti la. Volim njen glas. Bilo je to prvo što sam zavo leo na njoj, ta ogra ni­če na sin tak sa, ti šilja ti voka li sred njeg zapa da: Bin ton Her bor, Him­burg, Grind Repids. To je glas koji zna šta je neo p hod ni mini mum, i drži ga se. A i ina če sam uvek više voleo žen ske gla so ve.

Pitam se kako li će zvu ča ti moj glas. Da li će biti ube dljiv, kao da govo ri isti nu? Ili pse u do i skre ni, lažni glas biv šeg muža koji će zaku vati stvar? Moj glas je zai sta moj, iskren, done kle rura lan, koji manje­više pod se ća na glas kakvog pro dav ca auto mo bi la: ogo lje ni glas koji veru je kako će razot ki ri ti isti nu, čvr sto se drže ći činje ni­ca. Znao sam da ga uve žba vam dok sam bio na kole džu. „U redu, onda, gle daj to ova ko”, rekao bih to jasno i gla sno. „Dobro, dobro.”

sportski novinar

17

„Da, ali pazi sad ovo.” I to se zadr ža lo i u mom gla su sport skog novi na ra, iako sam pre stao da vežbam.

Eks se na bez bed noj uda lje no sti od mene nasla nja na oval ni mer mer ni spo me nik čove ka koji se zove Krejg i sti ska usne. Sve do sada nisam pri me tio koli ko je hlad no. Ali nakon što je to rekla, jeza mi se uvla či u kosti i kajem se što nisam obu kao džem per.

Ovi naši sastan ci pred zoru bili su moja ide ja i u suš ti ni pred­sta vlja ju dobar način da dvo je lju di pode li ono što im je pre o sta lo od intim no sti. U stvar no sti, pri jat ni su koli ko i veša nje, ali vrlo je vero vat no da ćemo se ova ko sre sti i nared ne godi ne, iako smo se isto ose ća li i pre godi nu dana. A stvar je u tome što ja napro sto ne znam na koji način da žalim, a to ne zna ni Eks. Ni ona ni ja nema mo ni reči ni ide ja za tako neš to, pa se tru di mo da to vre me pro ve de mo u ćaska nju, mada ne ispad ne uvek baš naj bo lje.

„Da li ti je Pol pome nuo naš sinoć nji ran de vu?”, pitam je. Moj sin Pol ima deset godi na. Šeta ju ći sinoć, nale teo sam na nje ga u mrač noj uli ci pred nji ho vom kućom u kojoj je bila nje go va maj ka i nije ima la poj ma šta se deša va napo lju. Raz go va ra li smo o Ral­fu, o tome gde se sad tač no nala zi i kako bismo mogli da stu pi mo s njim u kon takt – zbog sve ga toga sam se mno go bolje ose ćao. Eks i ja smo se u nače lu bili dogo vo ri li da ne bi tre ba lo tako da se šunjam oko nji ho ve kuće, ali ovde se nije radi lo o tome.

„Rekao mi je da je tata sedeo u koli ma, u sen ci, i da je motrio na kuću poput poli ci je.” Zagle da la se u mene zna ti želj no.

„Bio je to samo jedan čudan dan. I mislim da se sve zavr ši lo dobro.” Ali nije bio posre di samo taj jedan, čudan dan.

„Mogao si da uđeš. Znaš da si uvek dobro do šao.”Osmeh nuo sam joj se pobed nič ki. „Sle de ći put ću ući.” (Pone­

kad čini mo čud ne stva ri i kaže mo da je reč o slu čaj no sti ili sti ca ju okol no sti, iako sam želeo da veru je kako je ovo ga puta zai sta bila reč o slu čaj no sti.)

Ričard Ford

18

„Samo sam hte la da znam da li je neš to kre nu lo nao pa ko”, kaže Eks.

„Ne. Mno go ga volim.”„Dobro”, kaže Eks i uzdah ne.Govo rio sam gla som koji mi je pri jao, gla som koji je zai sta bio moj.Eks iz dže pa izvla či kesi cu iz koje vadi tvr do kuva no jaje i poči­

nje da ga ljuš ti. Nema mo baš mno go toga da kaže mo jed no dru­gom. Čuje mo se tele fo nom naj ma nje dva puta nedelj no i pri ča mo uglav nom o deci koja dola ze kod mene posle ško le, dok je ona na tre nin zi ma. Povre me no nale tim na nju u redu pred kasom u trgo­vi ni, ili sed nem za sused ni sto u baru u koji svra ća mo, pa raz me­ni mo neko li ko reči, ne okre ću ći se jed no pre ma dru gom. Tru di li smo se da osta ne mo moder na, pode lje na poro di ca. Ovde se sasta­je mo da bismo oda li poš tu našem sta rom, izgu blje nom živo tu.

Pa ipak, sad je dobar tre nu tak za raz go vor. Proš le godi ne, na pri mer, Eks mi je ispri ča la kako bi, da još jed nom može da živi svoj život, vero vat no sače ka la sa uda jom i opro ba la se u pro fe si o­nal nom gol fu. Nika da do tada mi nije rekla kako je 1966. njen otac bio spre man da je u tome podr ži, čak i mate ri jal no. Nije rekla da li bi se u toj vari jan ti na kra ju ipak uda la za mene. Ali je kaza la da bi vole la da sam zavr šio roman jer bi se neke stva ri dru ga či je odi­gra le i to me je izne na di lo. (Kasni je je povu kla te reči.) Izne na di lo me je i kada mi je, bez želje da me kri ti ku je, rekla kako me sma tra oso be nja kom. Rekla je da sam pogre šio što sam gajio neko li ko površ nih pri ja telj sta va ume sto da se usred sre dim na tek neko li ko važnih stva ri u živo tu, a pre sve ga na nju. Potom na decu. Na moj posao i na to da budem obi čan gra đa nin. Misli da zbog toga nisam bio dobro pri pre mljen za ono što nas je snaš lo. Rekla je da je to zato što nisam imao pri li ku da dobro upo znam svo je rodi te lje, jer sam rano oti šao u voj nu ško lu i odra stao na jugu koji je pun izda­ji ca, smu tlji va ca i lju di u koje ne možeš da imaš pove re nja, sa čim sam se slo žio, iako nika da nisam upo znao nijed nog od njih. Rekla

sportski novinar

19

je da se kore ni sve ga toga nala ze u isho du gra đan skog rata. Bilo je mno go bolje odra sta ti tamo gde je ona žive la, rekla je, tamo gde nema takvih tipo va, gde nema bilo kakvih dvo smi sle no sti koje bi zbu nji va le čove ka i kom pli ko va le stva ri, gde su lju di ozbilj no raz­miš lja li jedi no o tome kakvo će sutra biti vre me.

„Da li misliš da si se dovolj no sme jao ovih dana?” Zavr ša va sa čiš će njem jaje ta i kesi cu gura dubo ko u džep man ti la. Ona zna za Viki, kao i da sam od raz vo da bio sa još neko li ko devo ja ka, a sigu­ran sam da je to sazna la od dece. Ali ne veru jem da misli kako je to neš to mno go pro me ni lo. I možda je u pra vu. U sva kom slu ča ju, sre tan sam što tako otvo re no može mo da raz go va ra mo o sve mu, a to nisam radio često, mada je brak pra va stvar za to.

„Budi sigur na da jesam”, kažem. „Mislim da je sve u naj bo ljem redu, ako si na to misli la.”

„Veru jem da jesam”, kaže Eks, posma tra ju ći ono jaje kao mali ali ška kljiv pro blem. „Nisam zabri nu ta za tebe.” Gle da me pro ce­nji vač ki. Mogu će je da ju je moj sinoć nji raz go vor sa Polom naveo na to da pomi sli da sam pro lu pao ili počeo da pijem.

„Gle dam Džo ni ja Kar so na. On je sme šan”, kažem. „Što sam sta­ri ji, sve je smeš ni ji. Hva la na pita nju.” Zbog sve ga ovo ga ose ća mo se glu pa vo. Osme hu jem joj se.

Eks gric ne belan ce poput miša. „Izvi ni što ti se mešam u život.”„U redu je.”Eks gla sno uzdah ne i nasta vi da govo ri tiho. „Kada sam se ju­

tros pro bu di la, izne na da sam se seti la Ral fo vog sme ha. I to me ras pla ka lo. A onda sam pomi sli la kako moraš da istra ješ u živo tu do samo ga kra ja. Ralf je ceo svoj život pro ži veo za devet godi na, i ja se sećam kako se sme jao. Samo sam hte la da budem sigur na da si i ti to radio. Ti ćeš da živiš znat no duže.”

„Za dve nede lje mi je rođen dan.”„Da li misliš da ćeš se pono vo ože ni ti?” Eks to kaže zai sta for­

mal no. A ja na tre nu tak, u gustom jutar njem vazdu hu, ose tim

Ričard Ford

20

miris baze na! Dola zi iz bli zi ne. Sve ža, vode na sta aro ma hlo ra iz pred gra đa koja me pod se ća na pred sto je će leto, ali i na sva dru ga leta koja pam tim. To je zna me nje pred gra đa koje volim, taj povre­me ni miris baze na, ili roš ti lja, ili zapa lje nog liš ća koje nika da ne vidiš, a koji ti se uvla či u nozdr ve.

„Ne bih znao”, kažem joj. Mada bih naj vi še voleo da mogu da joj kažem Nema šan se, možeš da se kla diš, budi sigur na. Ipak je ovo što joj govo rim bli že isti ni. Najed nom nesta je svi len ka sto­let njeg miri sa, pa miris pra ši ne i hlad nih spo me ni ka zau zi ma svo je sta ro mesto. U drh ta vo sivom svi ta nju pali se sve tlo na tre ćem spra­tu moje kuće koja se vidi iza ogra de. To je moj sta nar, Afri ka nac Boso bo lo. Za nje ga dan samo što je počeo i u pro zo ru vidim nje­gov tam ni obris. Na suprot noj stra ni gro blja vidim žuć ka sta sve tla u čuva re voj bara ci, pored koje je par ki ran zele ni „džon dir” bager koji slu ži za kopa nje gro bo va. Zvo na na crkvi Sve to ga Lava Prvog pozi va ju na moli tvu za Veli ki petak. „Na današ nji dan umro je Hrist, na današ nji dan umro je Hrist” (mada se zapra vo radi o him ni „Sta bat Mater Dolo ro za”).

„Mislim da ću se pono vo uda ti”, hlad no kaže Eks. Pitam se, za koga?

„Za koga?” Molim te, samo ne za nekog od onih tipo va iz golf klu ba sa debe lim nov ča ni kom koji pre fe ri ra ju devet na e stu rupu5, tih krup nih, „zdra vih i jakih” star ke lja u zele nim sport skim sako­i ma s koji ma je odla zi la na viken de u „Tra pov poro dič ni dom” i odma ra liš ta na pla ni ni Poko nos, gde su obič no gle da li neke komi­ča re i vodi li lju bav na vode nim kre ve ti ma. Ipak, valj da neće. Znam sve o tim tipo vi ma. Deca su mi pri ča la. Svi oni voze old taj me re i nose cipe le sa kićan ka ma. A pri zna jem da ima rezo na iza ći s nji­ma. Neka potro še novac i uži va ju u toj dis kre ci ji. Ne sum njam da su to pri stoj ni mom ci. Ali sa nji ma se ne tre ba ven ča va ti.5 Devet na e sta rupa – gol fer ski žar gon za bar u koji se ide posle odi gra ne par ti je.

sportski novinar

21

„Oh, možda za pro dav ca soft ve ra”, kaže Eks. „Ili za pro dav ca nekret ni na. Za neko ga koga mogu da pobe dim u gol fu i video­igri ci.” Osme hu je mi se vra go la sto i sle že rame ni ma. Ali onda najed nom kroz taj osmeh poči nje da pla če, kli ma ju ći gla vom kao da smo obo je zna li i oče ki va li da će se ovo desi ti, i kao da sam za to kriv ja, što i nije dale ko od isti ne.

Posled nji put sam video Eks kako pla če one noći kada je neko bio pro va lio u našu kuću i kada je, istra žu ju či šta nam je odne to, pro naš la neko li ko pisa ma koje sam dobio od jed ne žene iz Blen­din ga u Kan za su. Ne znam zaš to sam ih čuvao. Zai sta mi niš ta nisu zna či la. Tu ženu mese ci ma nisam viđao, a onda smo se sre­li još samo jed nom. Ali tada sam bio u naj mut ni jim dubi na ma mojih sna tre nja i ose ćao potre bu – ili sam bar mislio da je ose­ćam – za nečim što će me odvo ji ti od mog živo ta, iako uopšte nisam pla ni rao da je viđam i hteo sam da bacim ta pisma. Kada smo se vra ti li s pred sta ve Tri de set i devet ste pe ni ka, u kući smo zate kli gomi lu pola roid foto gra fi ja koje su pro val ni ci osta vi li, plus spre jom ispi sa no na zidu trpe za ri je „Mi smo pre pa ri ra ni lju di”. Ralf je bio mrtav već dve godi ne. Deca si bila sa dedom na izle tu, a ja tek što sam bio napu stio moje pre da vač ko mesto na Berk šir kole džu, pa sam se manje­više muvao una o ko lo kao neki tupan, ina če pri lič no dobro ras po lo žen. Eks je pisma naš la u fio ci mog pisa ćeg sto la dok je tra ži la čara pu punu sre br nja ka koje mi je maj­ka osta vi la, pa je sela na pod i pro či ta la ih, a onda mi ih dala kada sam došao sa spi skom nesta lih stva ri, među koji ma su bili kame ra, radio i ribo lo vač ka opre ma. Pita la me je da li imam neš to da joj kažem, a poš to nisam, otiš la je u spa va ću sobu i ćuski jom poče la da raz va lju je svo ju devo jač ku škri nju. Ras co pa la ju je na koma de, koje je onda poba ca la u kamin i tamo ih spa li la, dok sam ja sta­jao u dvo riš tu, kese rio se na sazvež đa Kasi o pe je i Bli za na ca i tako pome ten ose ćao kako mi niko ne može niš ta i bio zadi vljen što goto vo sve u mome živo tu može biti sta vlje no na pro bu. Ispa da

Ričard Ford

22

kao da sam u to doba bio „povu čen u sebe”. A zapra vo sam bio sve tlo snim godi na ma uda ljen od sve ga.

Ubr zo je Eks izaš la iz kuće u kojoj su gore la sva sve tla, dok je nje na devo jač ka škri nja kuljala kroz dim njak – bio je mesec jun, a potom je sela na sto li cu na ras kla pa nje u naj u da lje ni jem uglu mrač nog dvo riš ta, i poče la da pla če. Kri ju ći se u mra ku, iza veli­kog fila den dro na, upu tio sam joj neko li ko opti mi stič nih i uteš nih reči, ali ne veru jem da me je čula. Moj glas je do tada postao tako mek da sam ga mogao čuti samo ja. Podi gao sam pogled ka dimu u koji se pre tvo ri la nje na devo jač ka škri nja puna svih tih dra go ce nih stva ri: jelov ni ka, otce plje nih ula zni ca, foto gra fi ja, hotel skih pri zna­ni ca, poziv ni ca, među nji ma je bio i njen svad be ni veo, i pitao se šta je to, šta bi to pod milim bogom moglo da odla zi u vedru beži­vot nu noć u Nju Džer zi ju. Pod se ti lo me na dim koji javlja izbor novog pape – novog pape! – ako može te da pove ru je te da sam u tim okol no sti ma pomi slio baš to. I posle četi ri mese ca bio sam raz­ve den. Sve to sada izgle da čud no i dale ko, kao da se desi lo nekom dru gom a da sam ja samo čitao o tome. Ali tada je to bio moj život, i to je moj život sada, i sve u sve mu nemam nekih pro ble ma u vezi s tim. Ako posto ji još neš to što sport sko novi nar stvo može da te nau či, onda je to da u živo tu nema tran sce dent nih tema. U svim slu ča je vi ma stva ri se dese i zavr še se, i to mora biti to. Sve osta lo je knji žev na laž i kla sič no obra zo va nje, i to je raz log što nisam uspeo kao pre da vač i jedan od raz lo ga što sam moj roman gur nuo i fio ku i što ga oda tle više nikad nisam izva dio.

„Da, narav no”, kaže Eks i šmrk će. Sko ro da je pre sta la da pla­če, iako nisam ni poku šao da je tešim (nemam više tu pri vi le gi ju). Podi že pogled ka pla vi ča stom nebu i šmrk ne još jed nom. U ruci još uvek drži ono gric nu to jaje. „Dok sam noćas pla ka la, misli la sam o tome kako bi Ralf Baskomb sada tre ba lo da bude lep i veli­ki dečak, i kako bi meni i tako bilo tri de set i sedam godi na. Pita la sam se šta bismo svi radi li.” Nje na gla va se tre se a ruka ma se drži

sportski novinar

23

za sto mak – godi na ma je nisam video takvu. „Frenk, nisi ti kriv. Samo sam misli la da će biti u redu da me vidiš kako pla čem. Tako ja vidim oža loš će nost. Zar to nije žen ski?”

Čeka da neš to kažem, da nas oslo bo dim te sta re bede seća nja i živo ta. Oči gled no da i ona ose ća kako se danas deša va neš to čud­no, da neka kva sve ži na u vazdu hu dono si nepre sta nu pro me nu stva ri. I ja sam njen momak, sre tan što ću uči ni ti baš to – neka moj opti mi zam povra ti dan, ili makar jutro, ili tek tre nu tak u času kada se čini kako je sve izgu blje no u bolu. Možda je naj bo lja stra­na mog krak te ra to da sam dobar onda kada ide loše. Mno go sam loši ji kada stva ri kre nu dobro.

„A zaš to ne bih pro či tao pesmu?”, kažem i osme hu jem se po­put sta rog, odbi je nog pro sca.

„Pret po sta vljam da je je tre ba lo da je pone sem, zar ne?”, kaže Eks, bri šu ći oči. „A ume sto da pone sem pesmu, ja sam pla ka la.” Od suza se pre tvo ri la u devoj či cu.

„Ma, u redu je”, kažem i pose žem u džep pan ta lo na, gde se nala­zi papir na kome je pesma koju sam kopi rao u kan ce la ri ji za slu čaj da Eks zabo ra vi da pone se svo ju. Proš le godi ne bio sam doneo Hau sma no vu pesmu „Za spor ti stu koji je umro mlad” i pogre šio što je pre toga nisam pogle dao. Znao sam je još iz stu denst kih dana, ali me je naslov dodat no pri vu kao da pomi slim kako ne bi bilo loše da je pro či tam. A bilo je loše. Ako ni zbog čega dru gog, onda zbog toga što je na tako bukva lan i sanja lač ki način govo ri­la o spor ti sti ma, pre ma koji ma sam gajio sna žna ose ća nja. Ralf u stva ri i nije bio neki spor ti sta. Jedva da sam pro či tao „žitelj mir­nog gra da”, pa sam pre ki nuo i nasta vio tako da sedim bulje ći u mali nad grob ni spo me nik od crve nog merme ra, u koji je malim slo vi ma bilo ukle sno RALF BASKOMB.

„Znaš, Hau sman je mrzeo žene”, rekla je Eks u stra vič noj tiši ni dok sam ja sedeo. „Niš ta ti ne zame ram. Samo sam se toga seti la sa pre da va nja. Mislim da je bio pede rast, i Ral fa bi sigur no voleo

Ričard Ford

24

a nas bi mrzeo. Ako se sla žeš, dogo di ne ću ja ću da done sem neku pesmu.”

„Dobro”, odgo vo rio sam sav oča jan. Bilo je to nakon što što mi je kaza la sve ono u vezi s mojim pisa njem roma na i oso be noš ću, i nje nom dav naš njom name rom da se pri klju či gol fer skoj pro fe si­o nal noj ligi. Mislim da joj bilo žao zbog mene – zapra vo, sigu ran sam da je bilo tako – mada je bilo žao i meni.

„Da li si doneo neku dru gu Hau sma no vu pesmu?”, kaže pod­smeš lji vo, a onda se okre ne i baci ono jaje dale ko među nad grob ne spo me ni ke i bre sto ve gde ono nečuj no pad ne. Baca poput hva ta­ča u bej zbo lu, pro pi sno zamah nuv ši iza uve ta, u sen ku potilj ka. Divim se nje nom pozi tiv nom pri stu pu. Žali ti za gubit kom dete ta kada ih imaš još dvo je nije nima lo lako. A mi nismo baš izve žba ni, jer na to gle da mo kao na pita nje lič nog dosto jan stva i lju ba vi, ne žele ći da Ral fo va smrt i naš gubi tak osta nu zaro blje ni u vre me nu i doga đa ji ma tako da naši živo ti budu uniš te ni na neki tajan stven način. U neku ruku, tu ne može mo da oma ne mo.

U glav noj uli ci jedan kom bi sta je na sema fo ru. To je kom bi za poprav ke „Izler Fil ko”, koji vozi Sid (rani je je imao svoj ser vis, ali je ban kro ti rao). Anga žo va li smo ga mno go puta dosad, ali sada je kre nuo ka mesnom trgu gde će u tamoš njem kafi ću popi ti šolju kafe pre nego što zaro ni u otče plja va nje kuhinj skih odvo da i ispum pa va nje vode iz podru ma. Dan poči nje obe ća va ju će. Usa­mlje ni pešak – muš ka rac – jedan od ret kih crna ca u gra du, kora ča tro to a rom ka sta ni ci u sve tlom, sin te tič kom ode lu. Nebo je i dalje pla vi ča sto, ali vero vat no će se usi ja ti i pre nego što s Viki kre nem ka Gra du moto ra6.

„Danas nema Hau sma na”, kažem.„Dobro”, kaže Eks i osme hu je se, pa sed ne na Kre gov grob da

bi me saslu ša la. „Ako ti tako kažeš.” Sve tlost je sve bli sta vi ja kako 6 Grad moto ra – „nadi mak” za Detr o it.

sportski novinar

25

svi će duž zad njih dvo riš ta kuća u mojoj uli ci. Ose ćam kako mi je topli je.

Rej je o pesmi „Medi ta ci ja” Teo do ra Ret kea, koji je tako đe išao na Miči gen uni ver zi tet, što će Eks sigur no zna ti, i poči njem naj­bo lje što umem, vrlo uver lji vo, kao da moj mrtvi sin dole to može da čuje:

„Kre nuo sam u pusta, usa mlje na mesta iza pogle da...”Eks je poče la da tre se gla vom pre nego što sam i sti gao do dru­

gog sti ha, i ja sam stao kako bih video u čemu je pro blem.Izba ci la je donju usnu i nasta vi la da sedi na kame nu. „Ne svi đa

mi se pesma”, kaže Eks bez ika kvih emo ci ja.Znao sam da će je pre po zna ti i da joj se neće svi de ti. Ona je i

dalje trv do gla va devoj ka iz Miči ge na koja vrlo tre zve no raz miš lja, i raz bo ri ta je kada osta tak sve ta to nije u sta nju da bude. Tako sna­žna devoj ka mogla bi da nađe svo je mestu uz sva kog muš kar ca. Devoj ke poput nje su dovo ljan raz log za posto ja nje Sred njeg zapa­da, poš to je veći na njih odan de. Ose ćao sam nape tost, kao kad me hva ta gro zni ca. Možda čita nje poe zi je nad telom malog deča ka koji nika da nije mno go mario za pesme i nije naj bo lja ide ja.

„Mislio sam da je znaš”, rekao sam pri jat nim gla som.„Zapra vo nije tre ba lo da kažem da mi se ne dopa da”, kaže Eks

hlad no. „Samo ne veru jem u to, i to je sve.”Pesma govo ri o tome kako sva ki dan tre ba da te čini sreć nim

– inske ti, sen ke, boja žen ske kose – i koje če mu još u šta čvr sto veru ješ. „Kad god je pro či tam, imam uti sak da su to zai sta moje reči”, kažem.

„Ne veru jem da te stva ri u pesmi mogu bilo koga da usre će. Ne mogu da te povre de. Ali to je sve”, kaže Eks i skli zne sa kame na na kojem je sede la. Osme hu je mi se baš ona ko kako volim, sti snu tih usa na i pot ce nji vač ki, kao da misli kako ni o čemu nemam bla ge veze, a to je još i zaba vlja. „Pone kad pomi slim da više niko nije u sta nju da bude sre ćan.” Gura ruke u dže po ve man ti la. Mora da joj

Ričard Ford

26

u sedam poči nju pre da va nja, ili ima neki semi nar, i misli ma je već dale ko, dale ko odav de.

„Mislim da do kra ja naših živo ta može mo da radi mo šta god hoće mo, ali zai sta”, kažem iskre no. „Zar nije tako?”

Pilji u grob naše ga sina kao da nas on slu ša, pa može da mu bude nepri jat no. „Valj da jeste.”

„Da li se stvar no uda ješ?” Ose ćam kako mi se oči širom otva ra ju kao da već znam kakav će biti njen odgo vor. Najed nom smo kao Ivi­ca i Mari ca, kao brat i sestra koji se spre ma ju da kid nu na sigur no.

„Ne znam.” Jedva sleg ne rame ni ma, pono vo poput kakve devoj ke, ali rezig ni ra no i odsut no. „Ima ih koji bi hte li da se ven ča mo. Ali sam možda zaš la u godi ne kada mi muš kar ci više nisu potreb ni.”

„Možda bi tre ba lo da se udaš. Možda bi te to usre ći lo.” Narav no da u to ne veru jem ni jed ne jedi ne sekun de. A i sam bih pri stao da se pono vo ven ča mo, da život vra ti mo u kolo te či nu. Nedo sta ju mi one ljup ke stva ri koje brak čine poseb nim, čvr sti balast i plo vid ba. Rekao bih da nedo sta ju i Eks. Obo ma nam to nedo sta je. Sada sve mora mo da radi mo iz počet ka, jer više niš ta nije naše samo po sebi.

Klim ne gla vom. „O čemu si sinoć raz go va rao sa Polom? Uči­ni lo mi se da su u pita nju neke muš ke stva ri u koje ne smem da zala zim. Mrzim to.”

„Pri ča li smo o Ral fu. Pol misli kako može mo da dopre mo do nje ga tako što ćemo posla ti golu ba pismo no šu na Kejp Mej. Bio je to dobar raz go vor.”

Eks se osmeh ne čuv ši ovu ide ju naše ga sina, koji je sklon sanja­re nju kako ja nika da nisam bio. Ni na kraj pame ti mi nije bilo da se njoj dopa da la ova nje go va oso bi na, jer je više vole la Ral fo­vu sigur nost kojoj se divi la poš to je i sama bila takva. Kada je sa već uzna pre do va lim Reje vim sin dro mom7 ležao u bol ni ci, jed nog 7 Rejev sin drom – poten ci jal no smr to no sna bolest koja se naj češ će javlja kod

dece mla đe od 15 godi na, a može pro u zro ko va ti broj ne efek te na mno ge orga­ne, naro či to na mozak i jetru. Tako đe, može pro u zro ko va ti i hipo gli ke mi ju.

sportski novinar

27

dana se u deli ri ju mu pri di gao iz kre ve ta i rekao: „Brak je pro kle to opa sna rabo ta, naro či to u Bosto nu” – pro či tao je to u Bar tle to voj knji zi cita ta, koju je često listao, pam tio neke stva ri i onda nam ih dekla mo vao. Tek nakon šest nede lja otkrio sam da je tu reče ni cu napi sao Džon P. Mar kan. Ralf je tada već bio mrtav i poči vao evo tu. Ali mojoj ženi su se svi đa le te reči, jer su doka za le kako je ne­gov um radio iako je bio u dubo koj komi. Naža lost, ova reče ni ce je posta la svo je vr sni moto našeg bra ka od tre nut ka kada je izgo­vo re na pa sve do nje go vog okon ča nja, kle tva koju je Ralf izgo vo rio bez ika kve name re.

„Svi đa mi se tvo ja nova fri zu ra”, kažem. Dobro joj je sta ja lo to ptič je gne zdo. Nema mo više šta tu da radi mo, ali meni se još uvek ne ide.

Eks oko prsta obmo ta neko li ko dla ka, povu če ih i podig ne po­gled ka nji ma. „Baš je sra nje, zar ne?”

„Nije.” I zai sta mislim da je tako.„Mora la sam neš to da ura dim, bila je zai sta duga. A kod kuće

su drek nu li kada sam doš la od fri ze ra.” Sme je se kao da shva ta da je došao onaj tre nu tak kada nam deca posta ju rodi te lji, a mi opet posta je mo deca. „Frenk, jel da da se ne ose ćaš sta ro?” Okre će se i gle da pre ko gro blja. „Ne znam oda kle mi sva ova usra na pita­nja. Danas se ose ćam sta ro. To je sigur no zato što puniš tri de set i deve tu.”

Crnac je došao do ugla uli ce i čeka da se upa li zele no na pre la­zu pre ko pu ta nove zgra de bibli o te ke. Onaj kom bi je oti šao, a žuti mini bus se zau sta vlja na istom uglu i iz nje ga izla ze crne kuć ne pomoć ni ce. Sve su krup ne, obu če ne u bele uni for me, raz go va ra­ju i lan da ra ju svo jim veli kim cege ri ma dok čeka ju da ih poku pe nji ho ve bele gazda ri ce. Čovek i te žene ne raz go va ra ju. „Nije li to neš to naj tu žni je što si ika da video”, kaže Eks netre mi ce gle da ju ći u njih. „Ima tu neš to što mi sla ma srce. Ne znam zbog čega.”

Ričard Ford

28

„Uopšte se ne ose ćam sta rim”, kažem joj, sre tan što mogu da odgo vo rim na nje no pita nje iskre no, i možda dodam još koji kori­stan savet pri de. „Morao bih češ će da perem kosu. I pone kad, kad se pro bu dim, srce mi tuče kao doboš – iako Fin čer Bark sdejl kaže da to nije neš to što bi tre ba lo da me bri ne. Mislim da je to dobar znak. Rekao bih da je to bila neka vrsta upo zo re nja, šta ti misliš?”

Eks bulji u slu žav ke koje i dalje raz go va ra ju i gle da ju u prav cu oda kle će sti ći kola koja će da ih odve zu. Otka ko smo se raz ve li, raz vi la je kod sebe spo sob nost pot pu ne odsut no sti. Raz go va ra će sa tobom, ali će biti hilja da ma kilo me ta ra oda tle. „Ti si veo ma pri­la go dljiv”, kaže nehaj no.

„Jesam. Znam da nemaš zatvo re ni trem, ali tre ba lo bi ta pro baš da spa vaš kraj širom otvo re nih pro zo ra pot pu no obu če na. Pro bu­diš se i sprem na si za pok tret. Ja tako radim već neko vre me.”

Eks mi se pono vo osme hu je saža lji vo sti snu tih usa na, ona ko kako ne volim. Više nismo Ivi ca i Mari ca. „Da li i dalje viđaš tvo ju hiro mant ki nju, kako se ono zva še?”

„Gospo đu Miler. Ne, ne tako često.” Neću da joj pri znam kako sam sinoć hteo da odem do nje.

„Da li ose ćaš da si u sta nju da shva tiš sve ono što se deša va – nama i našim živo ti ma?”

„Pone kad. Danas se ose ćam pri lič no dobro što se Ral fa tiče. Ne čini mi se da će me ludi lo pono vo spo pa sti.”

„Znaš”, kaže Eks, ne gle da ju ći me. „Sinoć sam leža la i pomi sli la kako šiš mi ši lete po sobi, i kada sam zatvo ri la oči, jedi no što sam vide la bila je veo ma dale ka lini ja hori zon ta, sve je bilo pra zno i rav no poput dugač kog sto la posta vlje nog za jed nu oso bu. Nije li to straš no?” Zavr te gla vom. „Možda bi tre ba lo da vodim život kao ti.”

Ose tih da u meni poči nje da buk ti ozlo je đe nost, mada tome ovde nije mesto. Eks misli da je moj život zabav ni ji, boga ti ji od nje nog, i to više nego što i sam znam. Vero vat no bi pono vo hte­la da mi kaže kako je tre ba lo da nasta vim sa pisa njem roma na

sportski novinar

29

ume sto što sam odu stao i postao sport ski novi nar, i kako je i ona neke stva ri tre ba lo dru ga či je da ura di. Ali to ne bi bilo u redu, bar što se mene tiče – toli ko puta je i sama misli la da sam postu pio dobro. Sada joj se sve čini dale ko i mrač no. Izgle da da je naš raz­vod uti cao na pro me nu jed ne crte nje nog karak te ra, jer je možda posta la manje otpor na nego što je bila rani je, a zabri nu tost zbog sta re nja to doka zu je. Ora spo lo žio bih je da mogu, ali to je jedan od tale na ta koji sam odav no izgu bio.

„Izvi ni još jed nom”, kaže. „Danas sam napro sto tužna. Ima neš­to u vezi s tvo jim puto va njem zbog čega se ose ćam kao da odla ziš u novi život, a ja ne.”

„Nadam se da odla zim”, kažem, „mada sum njam. A sum njaš i ti.” A niš ta pod milim bogom ne bih više voleo nego da se danas pre da mnom otvo ri novi, šaro li ki svet, iako mi se dopa da i kako sada sto je stva ri. Sme sti ću se u lepu sobu u hote lu, ješ ću šnic lu i sede ti u resto ra nu na roti ra ju ćem kro vu, gle da ti noć nu utak mi cu. Mene je lako uči ni ti sreć nim.

„Da li ika da pože liš da si mla đi?”, pita me Eks potiš te no.„Ne. Dobro mi je ova ko.”„Meni se to stal no deša va”, kaže. „Izgle da glu po. Znam.”Niš ta ne bih mogao da kažem o tome.„Frenk, ti si opti mi sta.”„Nadam se da jesam.” Osmeh nem joj se kao kakav dobri či na.„Sva ka ko, sva ka ko”, kaže, okre će mi leđa i odla zi izme đu gro­

bo va, gla ve podig nu te ka vedr o me nebu, s ruka ma dubo ko u dže­po vi ma poput tipič ne devoj ke sa Sred njeg zapa da koja tre nut no nema sre će ali će se usko ro vra ti ti kao nova. Čujem kako sa zvo­ni ka crkve Sve to ga Lava otku ca va šest sati i iz nekog raz lo ga ose­ćam da se neće mo sko ro vide ti, da se neš to zavr ši lo i da je neš to poče lo, iako vam ne mogu reći šta bi to „neš to” moglo da bude u mom živo tu.

Ričard Ford SPORTSKI NOVINAR

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura Dijana Stojanović

Korektura Sonja Milovanović

Likovno­grafička oprema

Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978­86­6457­223­1

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2019.

Štampa ART PRINT MEDIA, Novi Sad

Izdavač / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

821.111(73)­31

821.111(73).09­31 Форд Р.

ФОРД, Ричард, 1944–

Sportski novinar / Ričard Ford ; prevod sa engleskog Vule Žurić. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2019 (Novi Sad : Art print media). – 417 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Dereta vam predstavlja ­­­)

Prevod dela: Sportswriter / Richard Ford. – Tiraž 1.000. – Str. 413–417: Profesija književni junak / Vule Žurić.

ISBN 978­86­6457­223­1

a) Форд, Ричард (1944–) – „Спортски новинар”

COBISS.SR­ID 274180620

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град