19

FIN

AN

SIJ

E, B

AN

KA

RS

TV

O I O

SIG

UR

AN

JE

Rad primljen: 25.09.2010.

UDK: 005.334:368(497.11)

UPRAVLJANJE RIZIKOM U SRPSKIM OSIGURAVAJUĆIM KOMPANIJAMA

RISK MANAGEMENT IN SERBIAN INSURANCE COMPANIES

Rezime: Novi regulatorni okvir za industriju osiguranja – Solventnost II (u funkciji od kraja 2012. godine), zahteva od osiguravajućih kompanija da uspostave funkciju za upravljanje rizikom i sprovedu kompletan proces upravljanja rizikom na nivou kompanije. Najveći broj domaćih osiguravajućih kompanija je u drugoj, odnosno, trećoj fazi procesa upravljanja rizikom (od šest), i u fazi uspostavljanja funkcije za upravljanje rizikom.

Ključne reči: rizik, upravljanje rizikom, risk menadžer.

Abstract: The upcoming regulatory framework for the insurance industry – Solvency II (which will be in use by the end of 2012),requires from insurance companies to establish the risk management function and to implement full process of risk management within the company. The majority number of domestic insurance companies are in the second or the third phase of risk management process (out of 6 phases) and are in the establishing phase of risk manage-ment function.

Key words: risk, risk management, risk manager.

Doc. dr Lidija BarjaktarovićUniverzitet Singidunum

Dejan Ječmenica, masterWiener Städtische osiguranje a.d.o.

20

FiN

AN

SiJ

e, B

AN

kA

RS

tVo

i o

SiG

UR

AN

Je 1. UVOD

Rizik je nepoželjan i neprijatan. Racio-nalna priroda čoveka navodi da nešto pre-duzme, odnosno, da upravlja rizikom.

„Risk menadžment ili upravljanje rizikom je, u širokom smislu, umetnost donošenja odluka u nepredvidivom okruženju. Upravljanje rizikom znači optimizaciju troškova rukovođenja na način pri kome niko neće biti oštećen. Upravljanje rizikom, obuhvata poslovnu filozofiju, kulturu i klimu organizacije, kao i neke poslovne funkcije finansijske institucije. Upravljanje rizikom je centralni deo strateškog menadžmenta i korpora-tivnog upravljanja bilo kog privrednog subjekta.“ (Vaughan E. i Vaughan T. [1]).

Fokus dobrog upraljnja rizikom je na identifikaciji i mitigaciji (regulisanje, elimi-nisanje) rizika. Ciljevi upravljanja rizikom su:Da finansijska institucija može da preživi

gubitke i posle toga ostvari rast, odnos-no, maksimizira profit.

Da efikasno posluje u rizičnom okru-ženju.

Da usklađuje poslovanje sa zakonskim propisima.Upravljanje rizikom su tehnike koje ko-

riste i građani i privredni subjekti (uključujući i osiguravajuće kompanije) za područje rizi-ka od koga se možemo, ali i ne možemo zaštititi (sadrži u sebi upravljanje poslovnim rizikom). Ali u osiguravajućim kompanijama važno je upravljanje čistim rizicima.

Upravljanje rizikom je neprekidan i stal-no razvijajući proces koji se provlači kroz organizacionu strategiju i implementaciju te strategije. Upravljanje rizikom je dinamičan proces.

Svaka osiguravajuća kompanija razvija sopstveno interno uputstvo za upravljanje rizikom, koje su odobrili i usvojili nadležni organi upravljanja osiguravajuće kom-panije.

Proces upravljanja rizikom se sastoji iz šest koraka:1. Utvrđivanje ciljeva – program ruko-

vođenja rizikom, gde se precizno odlučuje šta osiguravajuća kompanija očekuje od tog programa. Primarni cilj je sačuvati efikasnost osiguravača, odnosno, reosiguravača. Sekundarni cilj je primarna zaštita zaposlenih od povreda. ostali ciljevi su vezani za npr. smanjenje troškova, društveno odgo-vorno ponašanje, dobre odnose sa javnošću, itd.

2. Identifikacija rizika – pre nego što se bilo šta učini risk menadžer osiguravajuće kompanije mora biti svestan rizika. Risk menadžer, mora otkriti rizike kojima je izloženo poslovanje kompanije. S toga, jedan važan aspekt identifikacije riz-ika jeste sagledavanje izloženosti riziku, odnosno, potencijalnim štetama koje su povezane sa određenim tipom rizika, i to kod sledećih kategorija: fizička sred-stva (imovina – pokretna i nepokretna), finansijska sredstva (sopstvena i tuđa), ljudski resursi i odgovornost.

Identifikacija rizika je faza upravljanja rizikom u kojoj se, pored preciziranja rizika u opštem klasifikacionom sistemu i definisanja subjekata, utvrđuju i uzročno-posledične veze pojedinih rizika. Znači, identifikacija rizika predstavlja proces identifikovanja izloženosti osiguravajuće kompanije neizvesnostima. opis rizika ima za cilj da se prezentuje identi-fikovani rizik u strukturnom formatu, najčešće korišćenjem tabele.

21

FiNA

NS

iJe, BA

Nk

AR

StV

o i o

SiG

UR

AN

Je

trebalo bi imati u vidu, da se kombino-vani pristup primenjuje u identifikaciji rizika – poznavanje klijenta, upitnici za analizu rizika, dijagrami, analiza finansijskih izveštaja, istorijski pregled rada i intervjui (lista pitanja).

Osnovna klasifikacija rizika u odnosu na poslovanje osiguravajuće kompanije jeste:Kritičan rizik – dovodi do bankrot-

stva osiguravajuće kompanije,Važan rizik – ugrožava likvidnost

kompanije, ali se mogu negativni efekti apstrahovati, i

Nevažni rizik – njegovi ekfeti ne utiču bitno na poslovanje kompanije, tj. ne ugrožava likvidnost i solvent-nost osiguravajuće kompanije.

Takođe, rizici se u poslovanju osigu-ravajuće kompanije mogu posmatrati na sledeći način [2] :Tehnički rizici u koje spadaju: rizik

nedovoljnih tarifa, rizik odstupanja (devijacije), rizik procene (evalu-acije), rizik reosiguranja, itd.

Rizici investiranja u koje spadaju: rizik depresijacije, rizik likvidnosti, kamatni rizik, rizik procene (evalu-acije), itd.

Netehnički rizici u koje spadaju: rizik upravljanja, opšti poslovni rizik, itd., odnosno, prema fazama nastanka u osiguravajućoj kompanji rizik preuzimanja, investiranja i likvi-dacije šteta.

Ukoliko govorimo o rizicima iz perspek-tive menadžmenta, možemo ih klasifi-kovati na sledeći način (prema Lisovu, M. i Tomašević-Dražić, D. [3]):

Rizici koji se mogu eliminisati ili pre-nebregnuti standardnim procesima i procedurama,

Rizici koji se mogu transferisati u reosiguranje,

Rizici kojima se može aktivno upra-vljati na nivou kompanije.

U skladu sa Direktivom o solventnosti II, glavni rizici kojima je izložena indus-trija osiguranja mogu se podeliti u četiri grupe [4]:Rizik osiguranja – u oblasti ne-

životnog, životnog i zdravstvenog osiguranja,

Tržišni rizik,kreditni rizik,operativni rizik.

U našoj zemlji važeća Odluka o sistemu internih kontrola i upravljanju rizicima u poslovanju društva za osiguranje, definiše sledeće vrste rizika kojima je osiguravajuća kompanija izložena u svom poslovanju [5]:Rizik osiguranja,Tržišni rizik,operativni rizik,Rizik ročne i strukturne neusklađenosti

imovine sa obavezama,Rizik deponovanja i ulaganja sred-

stava društva,Pravni rizik,Reputacioni rizik.

Uvažavajući prethodno izneto možemo uočiti da je za osiguravajuće kompanije najznačajniji rizik osiguranja. Takođe, najveći broj domaćih osiguravajućih kompanija se nalazi u ovoj fazi procesa upravljanja rizikom.

22

FiN

AN

SiJ

e, B

AN

kA

RS

tVo

i o

SiG

UR

AN

Je 3. Procena rizika – je opšti proces anali-ze rizika i ocenjivanja rizika. Stručnjaci kompanije određuju potencijalni gubitak i verovatnoću nastanka gubitka. Analiza rizika se sastoji od identifikacije rizika, opisa rizika i procenjivanja rizika.

Procenjivanje rizika može biti kvalita-tivno, kvantitativno i polu-kvantitativno u pogledu verovatnoće pojavljivanja rizičnog događaja i mogućim posledi-cama. Različite tehnike se mogu koristiti za analize rizika.

Rezultati analize rizika se mogu ko-ristiti za dobijanje profila rizika koji daje ocenu značajnosti za svaki rizik i obezbeđuje instrumentarijum za definisanje prioriteta u regulisanju riz-ika, odnosno, omogućava da se svaki identifikovani rizik rangira tako što mu se dodeljuje relativna važnost.

Pošto je završen proces analize rizika, važno je uporediti procenjeni rizik sa kri-terijumima rizika koje je osiguravajuća kompanija ustanovila (definisala). Eva-luacija rizika je bitna za donošenje od-luka o značajnosti rizika za kompaniju, i da li određeni rizik treba da bude regulisan ili prihvaćen.

Takođe, vrlo je važno da kompanija uspostavi sistem internog i eksternog izveštavanja o postojanju rizika. inter-no izveštavanje je u vezi sa potrebama menadžmenta, različitih organizacionih delova kompanije i zaposlenih. ekster-no izveštavanje podrazumeva redovno izveštavanje stejkholdera kompanije.

Veliki broj domaćih osiguravajućih kom-panija je kvalitativno procenilo rizik kome su izložene, ali nisu uspele isto i kvantititativno da izraze.

4. Razmatranje alternativa i izbor sred-stava za upravljanje rizikom – podra-zumeva dva rešenja: a. kontrolu rizika, koja je usmerena na

minimiziranje gubitka kome je kom-panija izložena. Metode koje obuh-vata su: izbegavanje, preventiva i smanjenje, odnosno, sprečavanje i kontrola gubitka, i minimiziranje različitih gubitaka ako do njih dođe [1,6].

b. finansiranje rizika, odnosno, uskla-đivanje raspoloživih sredstava na-menjenih regulisanju gubitaka, koji proizilaze iz rizika koji preostaju nakon primene tehnike kontrole ri-zika. Metode su zadržavanje i pre-nos rizika.

Znači, regulisanje (mitigacija) rizi-ka je proces izbora i implementi-ranja mera za modifikovanje rizika. Shodno tome, osnovna pravila za upravljanje rizikom (Mehr i Hedges) su sledeća [1]:Ne riskiraj više nego što sebi mo-

žeš dopustiti da izgubiš,Uzmi u obzir i slučajnost,Ne riskiraj puno za malo.

5. Primena odluke – administrativni postu-pak primene odluke koja se odnosi na zadržavanje ili prenošenje rizika sa ili bez rezervi, odnosno, formiranja novčanih fondova (rezervi).

6. Procena i ponovno ispitivanje – stalna funkcija menadžera za upravljanje riz-ikom, koja podrazumeva stalno ocenji-vanje i korigovanje organizacije upravl-janja rizikom, s obzirom na to da se rizik vremenom menja, odnosno, nestaje ili se stvara novi. Takođe, greške se mogu

23

FiNA

NS

iJe, BA

Nk

AR

StV

o i o

SiG

UR

AN

Je

javiti prilikom upravljanja rizikom i treba ih korigovati. Nadgledanje i kontrola procesa upravljanja rizikom znači da efektivno upravljanje rizikom podra-zumeva određenu strukturu izveštavanja i kontrole radi obezbeđenja, kako bi rizik bio pravovremeno identifikovan i procenjen, kao i da su implmentirane odgovarajuće kontrole kao odgovor na rizični događaj.

2. STRUKTURA I ADMINISTRIRANJE PROCESA UPRAVLJANJA

RIZIKOM U OSIGURAVAJUĆOJ KOMPANIJI

Politika upravljanja rizikom definiše pristup i sklonost osiguravajuće kom-panije ka riziku, kao i njegove pristupe riziku. Takođe, definiše odgovornost za upravljanje rizikom, kao i zakonske obaveze i zahteve koji se odnose na odredbe politike. efektivno upravljanje rizikom podrazumeva proces u kome su: Izvršni direktori i menadžment osigu-

ravajuće kompanije orjentisani ka do-brom rezultatu korporacije.

Jasno podeljenje nadležnosti i odgo-vornosti unutar kompanije.

Alociranje odgovarajućih resursa za obuku i povećanje svesti o riziku kod svih stejkholdera.Upravni odbor osiguravajuće kom-

panije definiše pravac kompanije, i formi-ra okruženje za upravljanje rizikom radi efektivnog i efikasnog funkcionisanja kom-panije.

organizacioni delovi kompanije imaju bazičnu odgovornost za upravljanje rizi-kom u dnevnom poslovanju.

Uloga menadžera za upravljanje rizi-kom ili sektora za upravljanje rizikom u osiguravajućoj kompaniji podrazumeva: definisanje i sprovođenje politike i strate-gije za upravljanje rizikom, odgovornost za upravljanje rizikom na strateškom i opera-tivnom nivou, obuke i prezentacije za pro-movisanje kulture svesti o riziku u kompaniji, kreiranje i implementaciju internih politika za upravljanje rizikom na nivou organiza-cionog dela (obično poslovne funkcije) ili vrste proizvoda, kreiranje i kontrolu pro-cesa za upravljanje rizikom na nivou kom-panije i na nivou organizacionih jedinica, monitoring i izveštavanje procesa uprav-ljanja rizikom na nivou osiguravajuće kom-panije.

Uloga interne revizije u procesu uprav-ljanja rizikom je usmerena na: kontrolisanje i davanje preporuka za minimiziranje rizika u svim organizacionim delovima, odnosno, poslovnim aktivnostima osiguravajuće kom-panije, praćenje ispunjavanja preporučenih mera od strane organizacionih delova, odnosno, odgovarajućih ovlašćenih lica u kompaniji, obezbeđuje aktivnu podrušku i uključenost u proces upravljanja riz-ikom, izveštava upravni odbor o riziku, preporučenim merama, itd.

Ključni resurs za implementaciju procesa upravljanja rizikom su zaposleni, odnosno, njihova svest o riziku i obučenost da uprav-ljaju njime. Zatim, operativni procesi i in-formacioni sistem osiguravajuće kompanije i ugrađeni mehanizmi kontrole, odnosno, minimiziranja rizika u obavljanju dnevnih aktivnosti organizacionog dela. i na kraju, ne najmanje važan proces budžetiranja, odnosno, izdvajanja određenih novčanjih sredstava za pokrivanje rizika poslovanja osiguravajuće kompanije.

24

FiN

AN

SiJ

e, B

AN

kA

RS

tVo

i o

SiG

UR

AN

Je 3. STRATEGIJA UPRAVLJANJA RIZIKOM OSIGURAVAJUĆE

KOMPANIJE

Rizik je tržišna kategorija. Upravljanje rizikom je važna komponenta konkurent-nosti svake osiguravajuće kompanije.

Osiguravajuća kompanija bi trebalo da ima sposobnost da sagleda verovatnoću da se rizični događaj realizuje, da utiče na poslovanje kompanije i njegove pos-ledice ukoliko se dese. Osiguravajuća kompanija mora adekvatno da reaguje, preduzimajući odgovarajuće preventi-vne mere da spreči, ili ako se već rizični događaj desio, da minimizira njegov uti-caj na poslovanje kompanije. Proizilazi da osiguravajuća kompanija mora da poseduje organizaciju, ljudske resurse i rezervisana sredstva, kako bi se uspešno nosila sa rizikom.

Sektor za upravljanje rizikom (služba ili osoba nadležna za upravljanje rizikom) u osiguravajućoj kompaniji je u funkciji održavanja rizika u tolerantnim okvirima delovanja za šta treba esencijalno obez-bediti:Pouzdane informacije i tačne izveštaje,

o pretnji, nastanku i dejstvu rizika,Merenje dejstva rizika (svakog poje-

dinačno i u međusobnom uticaju) u novčanom ekvivalentu – izraženo kroz smanjenje zarade (profita) osiguravaju-će kompanije ili kroz štete koje se nano-se sredstvima kompanije,

Adekvatne strategije, programe i pla-nove za sprečavanje i suzbijanje de-jstva svakog rizika kroz odgovarajuće poslovne politike, procedure i stan-darde.Osiguravajuća kompanija prihvata

rizik i posluje sa njegovim posledicama,

s obzirom na to da upravlja i raspolaže tuđim sredstvima. Dejstvo rizika ograničava postavljanjem kontrolnih limita izloženosti ili primenjuje neku od ranije navedenih strategija, ali i vodi poslovnu politiku di-versifikacije pojedinog i ukupnog rizika.

Osiguravajuća kompanija izdvaja određenja rezervna sredstva (novčana) za pokriće mogućih gubitaka kako u odre-đenom poslu, tako i u celini, ukoliko ulazi u poslove preuzimajući odgovornost za riz-ike. Konkretan iznos sredstava za pokriće rizika ukupnog poslovanja osiguravajuće kompanije (u formi različitih kvantitativnih pokazatelja – pre svega minimalnog ka-pitalnog zahteva i potrebnog kapitala za solventnošću) zavisiće od finansijske spo-sobnosti same kompanije.

4. SISTEM UPRAVLJANJA RIZIKOM PREMA ODLUCI O

SISTEMU INTERNIH KONTROLA I UPRAVLJANJA RIZICIMA U POSLOVANJU DRUŠTVA ZA

OSIGURANJE

Zakonodavac je postavio okvir za si-stem internih kontrola i upravljanje rizikom u poslovanju osiguravajućih društava [5]. Znači, zakonodavac je definisao osnove sistema – rizike, organe i njihovu odgo-vornost, vrstu procedure za upravljanje ri-zikom (odnosno proceduru za identifikaciju, merenje i procenu rizika) zahtevajući da sama osiguravajuća kompanija definiše i konstituiše sve ostalo u tom okviru na način kojim će se obezbediti trajno održanje stepena izloženosti rizicima na nivou koji neće ugroziti imovinu i poslovanje društva, odnosno, koji će obezbediti zaštitu intere-sa osiguranika, korisnika osiguranja, trećih oštećenih lica i drugih poverilaca društva

25

FiNA

NS

iJe, BA

Nk

AR

StV

o i o

SiG

UR

AN

Je

– u skladu sa zakonom i drugim propisima, kao i svojim aktima.

Upravljanje rizikom u osiguravajućoj kompaniji podrazumeva:Da se definišu organi koji su nadležni

za pojedine vrste rizika.Da se ustanove odgovarajućim aktima

osiguravajuće kompanije procedure i postupci za upravljanje rizikom u skladu sa važećom regulativom i praksom struke.

Da se definišu vrste rizika, identifikuju, rangiraju (po važnosti uticaja na poslo-vanje osiguravajuće kompanije) i oceni njihovo dejstvo (kao poželjno, toler-antno ili ne).Možemo reći da se upravljanje osigu-

ravajućom kompanijom u osnovi svodi na upravljanje rizikom čime se obezbeđuje veća efikasnost, sigurnost i rasterećenje od nepotrebnih akcija i intervencija. istovre-meno se postiže optimalno rukovođenje ukupnim performansama kompanije (kvali-tativnim i kvantitativnim) [7].

U isto vreme upravljanje rizikom osi-guravajuće kompanije obezbeđuje rea-lizaciju dva cilja:Efikasno poslovanje kompanije, ostva-

rivanje definisanih poslovnih ciljeva i adekvatno izveštavanje,

Efikasnu primenu odgovarajućih mera kojima će se sve to kontinuirano pra-titi (odnosno kontrolisati). U poslovanju osiguravajućih kompanija važna je kon-trola rizika kojima je izložena u sva-kodnevnom poslovanju.Vrlo je važno u procesu upravljanja rizi-

kom prepoznati uzroke realizacije rizičnih događaja i procenti eventualne posledice u novčanom ekvivalentu.

Osnovni pokazatelji za upravljanje rizi-kom su:Naplaćene premije (struktura premija

po delatnostima),Isplaćene štete,Racio šteta i premije.

Parametri za upravljanje rizikom osigu-ravajuće kompanije su:Metode i vrste osiguranja u skladu sa

definisanim predmetom osiguranja, vremenom trajanja osiguranja i vrste pokrića štete,

Geografska rasprostranjenost kojom se obezbeđuje disperzija rizika u pros-toru i vrsti rizika,

institucionalna regulativa, odnosno, in-volviranost države u zaštiti građana i njihove imovine,

Zahtevi same osiguravajuće kompa-nije u odnosu na interno i eksterno okruženje.U klasičnoj teoriji osiguranja osnovne

tehnike za upravljanje rizikom su:Vlastiti kapaciteti za upravljanje rizi-

kom – utvrđivanje visine samopridržaja, što podrazumeva: izračunavanje vlas-titih kapaciteta aktuarskim metodama i utvrđivanje vlastitih kapaciteta nošenja rizika u skladu sa poslovnom politikom, aktuelnih mogućnosti plasmana viška rizika na domaćem i međunarodnom tržištu saosiguranja i reosiguranja, sveu-kupnih uslova za plasman viška rizika i ostalih bitnih uslova). „Samopridržaj je onaj deo jedinstvenog rizika kojeg osiguravač može pokriti u slučaju velike delimične ili totalne štete iz sopstvenih sredstava, ali tako da isplatom štete postane insolventan.“ (Marović, B.)[8].

Saosiguranje se koristi kada je osigu-ravač u situaciju da preuzme pokriće

26

FiN

AN

SiJ

e, B

AN

kA

RS

tVo

i o

SiG

UR

AN

Je rizika koji po veličini prelaze njegov ka-pacitet, ili postoji mogućnost nastanka masovnih šteta koje nije u stanju sam da nadoknadi. Na ovaj način osiguravač štiti vlastitu sigurnost i sigurnost osigu-ranika.

konkretno saosiguranje podrazume-va učešće dva ili više osiguravača u zaključenju jednog ugovora o osigura-nju, tako da svaki osiguravač učestvuje u pokriću nastalog osiguranog slučaja, srazmerno preuzetom delu rizika iz ugovora o osiguranju.

Reosiguranje je mehanizam upravlja-nja rizikom kojim osiguravač teži da se zaštiti od rizika plaćanja velikih šteta ili velikog broja malih šteta izazvanih jednim štetnim događajem, zbog čega bi mogao da postane insolventan. Reo-siguranjem se obezbeđuje atomizacija rizika u vremenu i prostoru.U skladu sa Odlukom, nadležni organi

za upravljanje rizikom u osiguravajućoj kompaniji su sledeći:Upravni odbor,Direktor društva,Rukovodioci organizacionih delova

društva koji su neposredno odgovorni direktoru društva (rukovodioci).Na samom vrhu upravljačke piramide

nalazi se upravni odbor, koji bi trebalo da: odobri politiku i strategiju za upravljanje rizikom na nivou osiguravajuće kompanije, periodično vršio njegovu reviziju, kako bi se uverio da je politika predmet efektivne i obuhvatne interne revizije (koja je neza-visna, a obavljaju je dobro obučeni i kom-petentni kadrovi).

Najodgovorniji za proces upravljanja rizikom osiguravajuće kompanije su upra-

vni odbor i direktor društva za osiguranje. Sledeći nivo čine rukovodioci, koji su odgo-vorni za konzistentnu primenu politike na svim nivoima u osiguravajućoj kompaniji, kao i da svi zaposleni dobro razumeju odgovornost koju nose procesi upravljanja rizikom u kome učestvuju, uz poštovanje uspostavljenih etičkih i profesionalnih stan-darda. U praksi najveći problem jeste sh-vatanje odgovornosti, pojedinačne i kolek-tivne, u procesu upravljanja rizikom.

5. ZAKLJUČAK

Značajne reforme u sektoru osiguranja u Srbiji krenule su tokom 2004. godine i usklađene su sa zahtevima direktive Sol-ventnosti I (EU). Planirana je implemen-tacija direktive Solventnosti ii krajem 2012. godine.

Osiguravajućim kompanijama na ras-polaganju se nalaze različite tehnike i instrumenti za minimiziranje rizika, ali naj-češće koriste reosiguranje i saosiguranje kao tehnike za upravljanje rizikom.

Dobro rukovođenje osiguravajućom kompanijom zahteva da kompanija usvo-ji metodičan pristup upravljanja rizikom koji:Štiti interese akcionara,osigurava da izvršni odbor izvšava

svoje obaveze usmerene na reali-zaciju strategije, izgrađuje vrednosti kompanije i unapređuje performans kompanije,

osigurava da su ustanovljene adekvat-ne upravljačke kontrole, i da funkcionišu na zadovoljavajući način.trebalo bi imati u vidu da se naše

osiguravajuće kompanije još nalaze u fazi

27

FiNA

NS

iJe, BA

Nk

AR

StV

o i o

SiG

UR

AN

Je

razvoja i uspostavljanja korporativnog upravljanja, tako da još uvek traje proces efikasnog uključivanja svih zaposlenih u sprovođenje i razvoj sistema internih kon-trola na način koji će im omogućiti da ra-zumeju svoje zadatke u ostvarivanju ciljeva društva, procedure i pravila za obavljanje tih zadataka, svoju ulogu u sistemu internih kontrola kao i značaj sistema internih kon-trola i upravljanja rizicima. Takođe, još uvek nije razvijena prava funkcija uprav-ljanja rizikom u osiguravajućim kompani-jama. U nekim osiguravajućim kompani-jama su osnovani sektori za upravljanje rizikom (npr. Dunav osiguranje), a u ne-kima interni revizori obavljaju istovreme-no funkciju risk menadžera (npr. Merkur osiguranje) [10]. Trenutno najveći broj osi-guravjaućih kompanija je u fazi identi-fikacije i kvalitativne procene rizika kojima su izloženi (npr. Dunav osiguranje je pored osam osnovnih rizika u skladu sa odlukom identifikovalo 56 podgrupa rizika kojima je izloženo) [9]. Evidentno je da domaće osiguravajuće kompanije osnovane stranim kapitalom čekaju grupna rešenja i softver-ske alate za upravljanje rizikom. Shodno tome, možemo zaključiti da se nalazimo u ranoj fazi implementacije procesa upavl-ja-nja rizikom.

Literatura

[1] Vaughan, E., Vaughan, T., „Osnovi osiguranja - Upravljanje rizicima“, MATE (John Wiley&Sons, Inc.), Zagreb, 1995., str. 11-13, 29-42

[2] the Conference of insurance Supervisory Depart-ments of europrean Community Member States, 2004.

[3] Lisov, M., Tomašević-Dražić, D., Savremeno poslovanje osiguravajućih kompanija, Četvrti međunarodni simpozijum savremeni trendovi u razvoju tržišta osiguranja, Ekonomski fakultet u Beogradu i Udruženje aktaura Srbije, Vrnjačka Banja, 2006. godine, str. 76-81

[4] Đorđević, S., Solventnost II – Nastupajući regula-torni okvir za industriju osiguranja, master rad, ekonomski fakultet, Beograd, 2010., str. 13

[5] odluka o sistemu internih kontrola i upravljanja rizicima u poslovanju društva za osiguranje, Službeni glasnik Republike Srbije br. 12/2007.

[6] Dorfman, M., introduction to risk management and insurance, 9th edition, Pearson Education, Inc., New Jersey, 2008., str.. 52-60

[7] Avdalović, V., Menadžment rizikom u osiguranju, ZENLID, Beograd, 2000., str. 9-44

[8] Marović, B., Osiguranje, Financing centar, 1997., str. 2

[9] Izveštaj o sprovođenju interne kontrole i upravl-janje rizicima kompanije Dunav osiguranje a.o.d. u 2009. godini, Beograd, mart 2010.

[10] Godišnji izveštaj o sprovođenju sistema interne kontrole i upravljanju rizicima Merkur osiguranja u 2008. godini, Beograd, april 2009.

autori

Doc. dr Lidija BarjaktarovićUniverzitet Singidunum, Danijelova 32, Beograd

e-mail: lbarjaktarovic@singidunum.ac.rs

Oblasti istraživanja:finansije i bankarstvo, upravljanje rizikom, portfolio menadzment.

Dejan Ječmenica, masterDirektor odeljenja ljudskih resursaWiener Städtische osiguranje a.d.o.,trešnjinog cveta 1, Beograd

e-mail: d.jecmenica@wiener.co.rs

Oblasti istraživanja:menadžment, upravljanje ljudskim resursima; organizaciona klima, kultura i ponašanje.