С а д р ж а ј

П редговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 Ноћи боје брескве . . . . . . . . . . . . . . 2 Vox populi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 Кувар Ad hoc . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 После . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Дневник од јуче . . . . . . . . . . . . . . . . 44 Прича за крај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84

1

Предговор

Шта да кажем у вези са овим причама? Једно одрастање

може да изгледа смешно, да носи много муља и крша са собом, али наш живот је наш живот. Нема начина да исправимо прошлост. Оно што је било – било је. Нема начина да изгледамо бољи ни лепши ни у својим ни у туђим очима.

А сваки покушај који би подразумевао некакав

уметнички искорак јесте првенствено потврђивање сопственог идентитета, остављање трага у прошлости. Остављање трага у прошлости у промишљању о будућности. Јер, у будућности лежи наш корен, премда из прошлости извиремо. Можда је и ово начин да се изнесу неке ствари које би иначе остале дубоко закопане без наде да икада напусте своја тамна и мемљива легала негде у катакомбама душе. Знам да постоје и они који се не би сложили да је то уметност. Наклапање за себе не може да буде уметничко дело са смисленом архитектуром, са занатском уобличеношћу. Ја не желим да се одлучим где је у свему томе истина. Оставићу вама који ово читате да одлучите да ли је текст који следи уметност или трућање. Све ово је писано од 1998. до 2006. године

2

НОЋИ БОЈЕ БРЕСКВЕ ( необичне скице из обичног живота )

Сан Опет сам имао онај сан. Сан на јави. Пожелим да ми се бар нешто лепо деси, седнем на кауч и замислим... Мрак је. Хладно је, али не сувише. Свеже вече указује на то да се лето завршава. Обучен сам онако како се осећам удобно. У кући сам сам. Досадно ми је. Одем у предсобље, обујем патике, необријан сам, а и коса ми је прилично немарно везана у реп, па се један прамен извукао из гумице и непрестано ми пада на лице. Излазим у позно летње вече. Сат на зиду каже да се то време већ граничи са ноћи. Улица је пуста, слабо осветљена, и нека се магла ваља двориштима. Кроз ту егзотичну атмосферу светлост усамљене сијалице на средини улице одбија се о влажни асфалт, јер данас је падала киша. И мада ми се допада звук патика по асфалту, не желим да шетам. Коначно, излазим на улицу. Још један поглед на кућу... Из свих прозора избија светлост која је укључена негде у средини куће. Затварам нечујно иначе шкрипаву капију и прилазим свом аутомобилу. Црн је. Уклапа се у ноћ. И са њега се одбија светлост. После затварања врата светлост из кабине полако се губила са кожних седишта. Возим кроз неке уске, тесне уличице. Одлазим даље. После километара дим и бука дискотеке. Проламају се разно-бојна светла. Она се смеје. Нико ме не зна. У тој блештавој згради пуној голицавог сумрака осећам се сјајно, јер сам са њом. То траје... Време као да је стало... Живим тренутак. То ми се допада. Нешто ме тера не смех, али не онај хистерични, не онај френетични смех, већ неко тихо, благо осмехивање, као када ти је нешто веома слатко и голица ти срце, па у грудима осећаш сјацкаву енергију. Неке речи ме подсете на једно далеко лето, На мирис свеже опране, још мокре косе и једну смешну мајцу. Подсете ме на светлост и звуке у парку крај једног ограђеног потока, сада налик на повећу каду. Подсећају ме на топли, а опет не врели дан на железничкој станици. На тај предивни и фантастични простор са ретком травом између два сигнала. Можда и седим

3

на бетонским елементима перона. Водоторањ је чудан и привлачан. Сећам се једног мириса и боје једне коже. Сећам се њене мекоће под мојим прстима. Можда ме ове речи највише и подсећају на њу и на реку осветљену жутим, сјајним мостом из перспективе заспале палубе на којој се воде пред-поноћни разговори у тренутку мог погледа. Сећам се међуградске вожње тамо-`амо аутобусом. Стварају се слике свих мисли и догађаја. Нагнут над «горки бунар» видим свој одраз и не усуђујем се да замислим жељу и убацим новчић. А да се не сећам «среће», и да заборављам «радост» живео бих много боље.

Пут у прошлост

Векови носе жуту прашину раздробљеног камена. Могу да замислим те прошле године: сунце је сијало бистрији, прохладнији и оштрији сјај него сада, а мачеви светлосних зрака ломили су се о облине зеленог, меснатог лишћа густих шума. Кроз те шуме су јахали коњаници и ходале луталице. Били су то људи, али потуно другачији од нас. И чистији, и прљавији. Огрубели, али се нису бавили, као ми сада, ниским и боцкастим подлостима. Чујем звук њихових корака, звекет оружја, одјеке копита о поплочане улице ретких градова. Замишљам смех трговца, ситан и пакостан; уздахе тежака, дубоке и дуге. Видим неугледне унутрашњости њихових кућа обасјане мутном светлошћу свећа. Они вечерају. Чујем звуке дрвених кашика и крцкање дрвеног, сасвим простог намештаја. Осе-ћам снагу камена. Готово да ме греје топлота сламнате пастирске колибе, уточишта од олујне и црне ноћи. А знам каква је и та ноћ, на фронту свих ветрова и киша. Од саме помисли на то под кожу ми се увлачи језа која улази под све поре и под одећу темељно као ма-гла, која то и није већ једна лепљива влажност која долази споро али неумољиво и незаустављиво.

* * * Да. Дођу тренуци кад пожелим да ме нема, да умрем, да нестанем. Да ме ветар разнесе као прашину којој се толико

4

дивим због њене безбрижности и вечности. Зашто, често се питам. Дивим се малим, беживотним стварима без таштине и потреба, без осећања. А исто их је створио Бог. У њихову веру је сигуран, а нас са разумом искушава, проба. И сада би требало све одбацити, скло-нити се. А шта ако не могу? Ако имам неког кога волим? Чему се надати, где кренути... Шта учинити? Само страх, неизвесност, беспомоћност. Чекам боље време. Шта долази иза лошег, боље или још горе? Онај који зна све одговоре чува их и каже: «Хајде, сетите се, или ме сасвим избацисте из ваших душа». Не, нисмо, или... мо-жда... можда заиста и јесмо. Све је већ прошло и живот се троши све брже и брже. Остају речи, остају крици, плач и клетве гомиле без-имених које велики и не чују. И живи овај проклети народ. Проклет јер је сам своју патњу издао. Патио у име Божје, и то без речи, кукавички, погазио. Кајемо ли се? Немамо воље за кајање, за жи-вљење, нови дан... низашта. Само седимо и тупо гледамо у све што пролази. Лик у огледалу нам се чини туђ, али... треба... отворити уста... казати... штогод... треба... Воље треба. Спавај, сањај, маштај. Бежиш из овог света макар за секунд. Скло-ниш се од свега. Сањај у лепшем светлу које ће обрисати сивило овог дана. Нека ти бар у сну буде слатко, ако ти на јави крче црева. Сањаш и смејеш се, да још више плачеш кад се пробудиш и видиш овај лицемерно насмејани свет. Плачи јер тако Он хоће, а Он је Он...

Ноћи боје брескве

Имао је око педесет година. Седео је под орахом на дрвеној клупи. Месец је био сјајан. Он није имао ништа вредно. Земаљски вредно. Он је, пак, имао ствари које богаташи могу само да сањају, али их није ценио. Он није знао. Осећао је да је сав живот, да је он сам, да је рођење, умирање, реч, мисао, знање... да је све промашај и непо-требно мучење. Изазивање хаоса из хармонске лепоте вечног мира и ништавила. Пекли су га дани: сунчани дани су болели директно, оштро, реско; а сиви, суморни дани изазивали су дубок, потмуо и скривен бол, налик лавини која се обрушава са унутрашњих зидова душе и иде доле, и доле, све до оне тачке када мучнина дође до јабучице, и

5

онда је гутљајем враћаш. Болео га је сваки поглед, сваки покрет и додир. Болео га је прекор, јер му је изједао срце, и остављао укус горчине у устима који би окренуо све органе на гла-вачке. Гледао је у небо. Звезде су сјале, и као иглице боле. Звезде су звале на весели живот, и смешкале су се док су сјале. Позивале су да се види да на неким местима има срећних људи, бар за тренутак срећних. Да се смеју, поздрављају, причају... Да жве живот, јер је живот дар. А њега је болело ћутање неба, тог мирног, тамног плаве-тнила које је изнад звезда. Он је зурио у небо, а оно је ћутало. Бол. Неиздржив и несавладив бол је кренуо. Дуго је јецао, погурен на клупи. Кренуо је ветрић, и шум лишћа је прекрио јецаје. Прошло је. Груди су му се опет ритмично надимале упоредо са дисањем. Устао је и дошао до куће. Нашао се у кревету. Чуо је шум чаршава, осетио угибање постеље. И то је болело. Сада можда више него пре. Ипак, заспао је некако. Далеко негде људи су се сретали, поздрављали, причали.

Беспуће

Знаш кад ти дође један од оних дана кад ти баш ништа не иде од руке, кад повређујеш друге ненамерно? Такви дани су ужасни. И облачно небо, и кровови и улице мокри од кише, све је обојено у сиво-тамноплаву боју првог мрака који полако осваја ионако тмуран и мрачан дан. Али, у том мрачном, тужном и сетном сумраку, када би сузе да те савладају и учине живот још беднијим, ипак остаје не-што као светла тачка. Остаје нада. Нада да ће сутра сванути нови дан, који ти можда неће бити тако сив и тмуран, да ћеш опет видети оне које волиш, да ће све кренути на боље. И онда немоћан да ишта промениш, сем да чекаш тај сутрашњи дан, обратиш се Њему, мо-лиш да ти помогне, да те види... Он види, то је сигурно. И остаје же-ља и маштање. Машташ о будућем животу (као да је време и место у којем јеси све оно што те чини несрећним), то ти доноси спас, ону наду од које све почиње и поново се формира магични круг који те одржава у животу. И остају речи среће: волим је...

6

Септембарски дан

Дан ми пролази као у бунилу. Време путује крупним корацима и мој мозак не може да га прати. Сви пролазе крај мене у једном тренутку. Овај живот, овај час ми је затвор, а ти, време, држиш ме у оковима јурећи крај мене и носећи све у својој бујици. Читао сам речи великих. Хммм... они нису знали да су велики. Мисли ме ломе. Мисли носе ватру и чело ми гори. Гади ми се ватра. Не зато што сам успаван, него зато што се у овој ватри може изгорети до пепела, не-мог и безначајног. Небо се спустило на моје чело, и притиска ме као тротоар свемирских стаза. Јурим напоље, да пронађем ветар, да ми охлади чело. Нашао сам укроћен ветар и ударао ме је по телу. Ја сам се смејао, то ми је годило. Гледао сам аутомобиле како пролазе, некима сам пожелео и срећан пут. Око мене су била поља. На месту укроћеног ветра ја сам успорио време, али сам се ипак морао вратити међу људе.

Кроз ноћ Ходао сам кроз ноћ. Бог ми је разведрио небо, послао ми звездице, веселе другарице. Ходао сам... А Бог ми је послао друга, немирног и неустрашивог. Тај друг био је ветар. Тама је бивала све гушћа, пут је сужавао кордон жбуња и дрвећа. Затворио сам очи и слушао како звезде трепере. Многи су ме напустили, али Он ме гледао топлим погледом. Ретке и усамљене уличне светиљке час су спашавале, час боле душу. Певушио сам неку мелодију, али она се са даљином изгубила. Замениле су је бриге, умор, оно ћутање каже више од свих речи. Лаке мисли су се од ритмичног хода испретурале, и полако преобратиле у озбиљне и тешке. Моја веселост се трансформисала у гнев, и на крају сарказам. Знојим се, усамљен сам, нервира ме што ми коса стално у праменовима пада на очи. Прљавим рукама трљам за мокро лице залепљену косу. Иако сам све ближе циљу та ми капија изгледа миљама далеко.

7

Сируп

Старе, лоше успомене на папиру изгледају као непоједен ручак остављен на киши. Тако су хладни игрозни ти записи, и не треба их читати јер заиста носе негативну енергију заробљену у дрхтавим потезима оловком, па онда оживљавају и изазивају несрећу. Праведник ће стално право учити и вечно живети; грешник ће са својим делом, које и после њега преноси несрећу, наставити да се све више и више мучи јер и даље живи грешним животом. Зато знај: ако си несрећан, сам си крив, не љути се ни на Бога, ни на друге око себе. Буди свестан чињенице да све што се догађа да си заслужио. Да не живи твоја душа као весник зла једини је спас: иди! Покидај све што те веже за овај свет и оди далеко, сам. Болеће, али не вечно.

8

VOX POPULI

Пресвлачење ^itao sam kwigu i ona me je uzbudila. Slika, ukus... ”prsti od mermera”... Mogu da zamislim prste od belog mermera... hladne, precizne. Ka`e u kwizi: “ponekad mi se ~ini da blede}i nestajemo u svojoj bezna~ajnosti”. Ja o tome ne mogu da mislim, jer eto imam primarnijih motiva. Proteklih nekoliko meseci sam se udaqio od svog ustaqenog na~ina `ivota, ali nisam ja planirao taj izlet. @iveo sam van svog tela, a posebno van svoje du{e lutaju}i u magnovewu izme|u `ivota i greha, da bih se na{ao. Ono {to me brine je samo razdvajawe mene unutar i preko sebe, a druga stvar {to sam se vrlo, ~ak suvi{e ~esto nalazio na onoj strani gde je greh. Poku{avao sam da probudim i povratim qudskost u sebi pomo}u nekih drugih stvari, pa sam tra`io neki novi motiv za stvarawe. Prise}ao sam se pro{log... poku{ao sam da iz se}awa izvu~em ta~an miris wenog ru`a posle prvog poqupca i da ga regeneri{em tu, na papiru. No, to nije bilo mogu}e. Shvatio sam da za pro{lim stvarima nije juriti. Se}awa `ivimo (i nikako ne smemo da ih prepustimo zaboravu, jer ona su na{ `ivot), a ne o`ivqavamo. Gledao sam kako ku}i daju novo odelo od bele fasadne cigle. Neke su lomili ili su se slomile. Po`eleo sam da uzmem par~e, ali sam se suvi{e bojao da bih to u~inio. To mi je, me|utim, probudilo neke prethodne izvore i ukorovqene misli. Svojim prvim pesmama dao sam, ~ini mi se, primeran naslov godinama u kojim sam ih mislio i pisao. Sada bi ih verovatno nazvao “PATETIKON”. Tada sam mislio da samo ja znam sve najboqe i bistro, me|utim da mi pe{~ane oluje `ivota mute predivni pejsa`. Rekoh, zbirka je dobila zaslu`eni naslov; najboqi i jedini koji sam tada mislio (jo{ ponekad, a u ovo ~udno skorije vreme, sve ~e{}e mislim isto opet: da sam ja najve}i u posebnosti; izgleda da nikad ne}u potpuno prerasti i prestati da `ivim PATETIKON).

9

Isku{ewa su me pritisla, i moja kolena, poput nogu nekog omatorelog, islu`enog i iscrpqenog diza~a tegova su klecnula i zna~ajno poustila na dole. Evo me, svog prqavog u grehu. Toliko uplakanog da drhtim. Ne mogu da verujem da sam to ja. Gde sam to bio, kada sam sve to dozvolio; kakva me je to plima ponela, kad me je toliko odnela od slatke vode? A sada sam se uko~io od straha: pla{im se novih, slutim - jo{ ve}ih - isku{ewa. Toliko sam se udaqio od Oca da ne znam kako da Mu objasnim da mi je `ao, i da `elim da se vratim. Ne znam kako da Ga zamolim da mi da snagu da prebrodim to {to mi predstoji, Wemu na slavu. Predivna jutra, pro{arana reskom hladno}om (pa, ve} je jesen) i ~arobne ve~eri sa crvenim nebom {to miri{u na qubav, i miris i {u{tawe wene kose prvi put u mojim prstima... A ja ne mogu tome da se radujem i otvorim, jer se pitam da li }e mi vetar {to ide uz kamenu obalu reke sa imenom biti hladan, i da li }u po toj obali {etati vru}eg ~ela. Ne `elim da se zaprqam, mada sam to dosada u~inio... ipak `elim da sa~uvam koliko-toliko sebe {to je ostalo. Ne `elim da izdam ono jedino {to sam oduvek imao (a nisam ni prime}ivao ni cenio); to je poverewe. Ako ga izneverim nikad vi{e ni{ta ne}e biti isto. Tako da ne mogu sada da se otvorim za motive sveta oko mene, kad imam probleme sa burom u sebi. Ali,peva}u... ...Uzburkano more to su moje grudi; kad `eqe zapene u pomo} mi budi. Na tom jednom mestu kada sam dotakao dno svoje du{e, i zaista je iscedio po~elo je najve}e, do sada, isku{ewe. Ovog trenutka ja mu stajem na put. Povrati}u lepotu sun~anog, vedrog dana i sun~ane, smirene pesme tog dana.

10

Раскочење Dan je po~eo turobnim, jednoli~nim, sivim gacawem po blatu, i po telesnim sokovima {to se slivaju u jedan levak (kasnije je zbog toga dan bio okupan masnim,kiselim znojem punim temperature). Posle,jednog takvog dana stalno gleda{ preko ramena, levo - desno... kao da si progowen. Jesi progowen, svojim prqavim jutrom. Jo{ jedna pri~a: muka (koja to nije) i jad se isteruju u vidu znoja u letwe ve~e, pred naletom jedne male, bezna~ajne “pobede” koja dobija na zna~aju pomo}u teku}ine koja nadomesti gubitak znoja, a to je alkohol. Daje krila. Zaista. Da li se veruje u `ivot? I kako }e izgledati sutra{wi dan? Jo{ jedan dan stvarawa nesre}e. Nesre}e... Ne znam da li sam jasan. Da li }e biti jasnije ili nejasnije ako ka`em “greh”? Trudio sam se da budem jasniji ako ka`em “nesre}a”, ~ak iako sam zakinuo na preciznosti. Usta se su{e i ne poma`e ni kisela (“mineralna”) voda iz fri`idera, ni san poznog jutra i ranog dana. Telo drhti. I glas. Izgleda kao besmislica, ali nije. Nikad ni{ta nije bilo smislenije, niti }e ikada ne{to biti smislenije. [ta to zna~i? Pa, to je ne{to stra{no, jezivo i dosadno poznato, a `eqa za istra`ivawem, za upoznavawem te proste, i uvek iste stvari opet postoji. Ne}u da la`em, pla{im se. Pla{im se toliko da mi trnu prsti, i mozak se znoji (hladnim znojem) i ko~i. Da li }e zora da me opere? Nisam siguran, jer sam izgubio ta~nu razliku izme|u zore, no}i, dana, jutra i ve~eri. Ne smem se prepustiti, jer sam napravio zbrku i nered. Prepustio sam se hazardu (a to,zapravo i ne postoji); nisam sredio stvari, i sada moram da se upnem iz petnih `ila da dostignem reku (ovo je, ustvari mo`da zastarelo, arhai~no; danas bi svakako rekli “da se apdejtujem”). Samo}a... to je ono {to sam mrzeo, ono ~ega sam se bojao i ono na {ta sam se stalno `alio. Ta~no je da posle odre|enog vremena dolazimo na istu ta~ku (ako dovoqno dugo idemo), samo iz suprotnog pravca. Sme{no. A, ustvari nije.

11

Da li sam ja rudnik? Voleo bih da jesam rudnik. Ali,to je velika ~ast: biti rudnik. To jednostavno dobije{. Ako si rudnik, onda si rudnik. Ja sam, izgleda, samo ta~ka, a mo`da ni to. Ne smem da krenem nigde. Eto {ta sam napravio. Jo{ temperature. Pi{i na silu.

Na istoku stare pri~e I to mi je neka zemqa, ta Kanada... ^itam pre neki dan, pa kod wih, bre, bolni~arka ne sme ni da da injekciju, ni da plasira kateter...! Izgleda da slu`e samo da nameste posteqinu i okrenu bolesnika, slede}i uputstvo, naravno. ^uj ti to, ne smeju da daju injekcije! Pa kod nas je to svakodnevna praksa medicinskih tehni~ara i tehni~arki, takore}i rutina. Ma, kakve sestre, kod nas da daju injekciju znaju ve} i ~ista~ice domova zdravqa. One sa du`im radnim iskustvom u datoj ili sli~noj ustanovi mogu da obavqaju i komplikovanije radne zadatke (sve u slu`bi domovine!). Ostalo je zabele`eno kako je jedna ~ista~ica izvr{ila uspe{nu hiru{ku intervenciju otklawawa slepog creva. Naime, doktor je, ~ini se, presisao prethodne no}i i celo jutro je bio grogi. Oko sat pre podneva odlu~io je da je i po wega i po zdravstvenu sigurnost zdravstvenih osiguranika boqe, da malo odspava. U de`urnu slu`bu je primqen jedan urgentan slu~aj: ~ovek je imao jake bolove u predelu slepog creva. Otresita ~ista~ica je re{ila da preuzme stvar u svoje ruke. Mo`e se re}i da je operacija uspela: eto tog ~oveka, i dan danas `iv i zdrav {epa kroz grad (lekar mu je sutradan skratio nogu 5 cm, nikada ne}emo saznati za{to; re~eni doktor je umro od ciroze jetre i tajnu sa sobom poneo u grob, ali se misli da ili je, siroma’, opet bio grogi, ili su u pitawu bili ~isto estetski razlozi). Zahvalni gra|ani su preko lokalne informativne ku}e poslali peticiju ministarstvu zdravqa da se doti~na ~ista~ica postavi ako za ni{ta drugo, a ono bar za glavnu sestru na hirurgiji; ona se, `ena, branila da ne mo`e, jer je jedva zavr{ila i osnovnu {kolu (ali, gradom kolaju pri~e

12

da se jo{ wena ~ukun-baba bavila isceliteqstvom i alternativnom medicinom), a ministarstvo jo{ uvek razmatra molbu odu{evqenog javnog mwewa. Eto, toga tamo sigurno nema. Nego, sve na dugme, k’o roboti, Bo`e me prosti...

Prstom Prvo, nisam zamislio da i daqe ovo radim, ali stvari oko mene su me naterale. Genije govori ono {to drugi `ele da ~uju. Genije ponavqa ono {to je ~uo da oni pri~aju. Genije je, me|utim, ipak genije. Dok polako pada ve~e, mrak, kao tepih preko poda, prekriva sve gluposti dana. Polako se razre|uje miris ispe~ene `rtve glavnim bogovima: sujeti i inatu, a vetar raznosi ono malo pepela {to je ostalo od mnogobrojnih igra~kica-lutaka koje su tu pro{etale, i uz ogromne koli~ine besplatnog alkohola slavile... Kad tu|i mozak postane karta u {pilu, ~ovek se preobrati u igra~ku, a telo u oru|e. Sme{no, jel’ da? Pa, i nije ba{. Mrka zrnca pr`ene kafe bacaju se u providni levak i bivaju samlevena u velikom mlinu. Odaju ~udan miris, skoro potpuno druga~iji od mirisa tihe, ponosne i elegantne nemlevene kafe. Uli~no osvetqewe kolori{e nijansama balkone i ulaze u zgrade. Qudi u brzini prolaze, za kratko zastaju}i. Brdo neznawa se natkrililo i preti da nas poplavi, usvari, pre da nas uni{ti svojim udarcem o zemqu, svojim rasprostirawem izme|u nas kao pojedinaca; da nas uni{ti tako {to }e nas odvojiti me|usobno. Uli~no osvetqewe ~ini da vazduh miri{e lepo, ali ja ose}am da se ne{to vaqa po vazduhu, da ne{to kru`i. Bes, mr`wa, netolerancija, napetost... Pro{lo je deset dugih godina, sada nailazi vreme neizvesnosti, koje ni{ta ne obe}ava, osim {to predo~ava neka velika usta (nalik onom levku za kafu) {to nas vuku da nas pro`dru.

13

Sad znam {ta sam. Oduvek i zauvek. Pisa}u onda kad sam vox populi.

Od srca Da li si ikada razmi{qala o daqinama koje te zovu svojim postojawem? Da li si bila qubomorna {to postoje uprkos ~iwenici da ih jo{ nisi videla? Da li se ponekad prepusti{ samo onome {to vidi{ (kao {to si ~inila kad si bila dete); nekom cvetu, izlasku ili zalasku sunca, mirisu trave... Je li mogu}e da si to mogla da zaboravi{... Da li si ikada razmi{qala o `ivotu, o pro{losti i o onome {to sledi? Koliko su krivudavi i nepravedni izgledali hodnici pro{losti, i koliko nejasni, magloviti, a, opet, uzbudqivi putevi budu}eg i neizvesnog? Da li si se pitala ponekad kako bi bilo da je sve druga~ije; da se nije dogodili ovo {to se dogodilo i da se dogodilo ono {to se nije dogodilo? Mo`e{ li da vidi{ taj svet? Je li jasan kao ovaj? Ima li smeha u wemu? Mo`da ponekad `ali{ za wim... Da li se se}a{? Da li ti se}awa idu dubqe od stava? Da li ti se}awa nose realnost? Sme{ li uvek da ka`e{: ”tako je bilo!”... Znam da te ponekad ste`e sve oko tebe, ali ti kai{evi od vazdu{je ko`e su navu~eni u trenutku sawawa, i ne daju se lako skinuti bez no}i otre`wewa. Ja sam uz tebe! Ali, sav taj dalek, uzbudqivi `ivot; to je kutija za poklone uvijena u sjackavi papir, ali prazna! Wihova filosofija je bez te`ine, i wihove misli su kao staklene kocke (koje samo podse}aju na kristal): svetlost se u wima malo prelama i stvara egzoti~ne i uzbu|uju}e boje, ali ona je ustvari providna... Zapravo, samo ka`em da ne stvaramo od plasti~nog izlomka dostignu}e veka, a od “obi~nog” belutka bezna~ajnu stvar. Plasika ima ta~an, jednoli~an, vreo i smrdqiv na~in dolaska na svet, u velikim industrijskim postrojewima specijalizovanim za tu namenu; belutak je stvaran prstom Bo`jim, ba{ tu, gde ~ovek `ivi, od zemqe i vodom... savr{eno...

14

U ovoj no}i 16. ili 17. avgusta 2000. godine `eleo sam ne{to da ti poklonim, ne{to samo od mene. Tako je nastala ova mala pri~a, ~ija je prvo ideja bila da prodre u dubinu tvoje du{e, a ustvari ispalo je da se pri~a zavr{ila izgleda kao ogledalo moje du{e. A, {ta misli{? Ispada da je ova pri~a sinteza na{ih dveju du{a. Mo`da ti se ovaj poklon ne}e svideti, ali on je ne{to najiskrenije, najvedrije, najdubqe i najvrednije {to ja nekome (prvenstveno tebi) mogu da dam. Na kraju ove kratke pri~ice re}i }u samo i iskreno: Hvala.

K R A J

15

Кувар AD HOC

ISTA PRI^A

Evo me. Posmatram qude {to prolaze... Mo`da neki i nisu odavde. Qudi prolaze uz glasan smeh, a nas dvoje sami u svemiru. Jutros sam ~uo veliku misao: veliki gradovi jedu male

qude. Sad sam na ispitu. Da li }u se zauvek zamotati u

zemqu svog rodnog grada ili poku{ati da oja~am svoja

krila za letewe oko (a ne od) gnezda.

Moj polo`aj i nije, zapravo, toliko lo{. Ose}am da sam izvan tokova,ali to }e pro}i. Ovde zgrade imaju neku posebnu pra{inu koje zgrade u mom gradu nemaju. Wu ispu{taju zidovi, krovovi, name{taj ovih ku}a... Jedino su staklo, plo~nik i asfalt imuni na imawe i odavawe te prqav{tine. Ona se skupqa u {arama otiska prsta i ona brda{ca ({to ih upore|uju s ~ekiwama) boji mrtvom, hladnom sivom bojom. Ne mo`e se oprati bez vru}e vode i novog, tek otvorenog sapuna, ali se opet vrati ako dodirne{ slavinu. Zbog ~ega besnim kada qudi ne dele moje mi{qewe? Zbog toga {to naj~e{}e oni nemaju svoje mi{qewe, ve} mozgove isprane demagogijom, pa se ne suprostavqaju su{tinski mome mi{qewu. Okru`en sam raznim likovima, ve}inu wih ne poznajem, i verovatno ih i ne}u upoznati. Jeftini filosofi, qudi bez sopstvene ideje... Mo`da ja imam kompleks da sam najnormalniji u ovoj masi qudi. Ja imam svoje ideje... Ustvari, kompiliram ideje nekih pre mene, ali sasvim sigurno na sebi svojstven na~in. Ovaj grad je samo prostraniji i, po stanovnicima, brojniji od mog grada, ali nije kvalitativno ve}i. Moja ideja je li~no moja.

16

Kako naterati jedan hladan grad da te zavoli, i kako naterati sebe da se pripitomi{ i prihvati{ stavove {to ih je nametnula daqina? Kako suzbiti zlo u sebi, kako osvetliti od suza ve} vla`nu du{u? Koja to ko{ava duva ovde i za{to mi ne donese miris Kara|or|eve i ulice Cara Lazara? Ose}am od prqav{tine i izdaju svojih i dobrote; ose}am da mi stvari nedostaju, odlaze, izmi~u. Zatvoren je ovo grad, zatvoren za ovakve prido{lice na koje je ve} oguglao. Treba biti iznad ose}aja i oseta, treba biti gore, gde se jo{ vidi sunce. Re|aju se grafiti, umeti ili znati, biti ili ose}ati, relativno u odnosu na `ivot, krucijalno u odnosu na sre}u. Ne treba mi osmeh do{qaka, niti osmeh zemqaka; ja ho}u svoju zemqu, ili da ovu proglasim svojom. ^oveku, me|utim, mnogo treba. Ne mo`e se biti komotan samo u jednoj stolici, na ulici, bez najobi~nije posudice za kafu. Neki to imaju drskosti da nazovu efektom leptirovih krila. Ne `elim da budem ekstrem (pa`wa! ne “ekcem” ), ali, izgleda da se utapam u masu. Ovde qudi nisu druga~iji; nepoznati li~no, ne u smislu mentaliteta. Identitet u nepoznatom svetu je i jedina prednost i bogatstvo, ali i teret i nepremostiva prepreka u isto vreme. Se}am se da sam ovde sawao tajnstvenu crkvu; eh, da mi je sada na}i i crkvi{te. Ne}u u dru{tvo stereotipa {to misle da su druga~iji; ne treba mi uspomena iz ovih dana, oni }e pomo}i da se rodi ono {to stvaram odavno, makar niko i ne znao za to, zna Bog. Sa nekim skrivenim, blagim u`asom pomi{qam da me detiwstvo kona~no napu{ta. Mislio sam da je ve} odavno oti{lo, ali prevario sam se... Tek sada ose}am svu te`inu ~upawa... Ne ose}am sebe, ni one re~i {to izlaze iz mojih usta: bole me vilice od pri~awa, ali ne ose}am i ne verujem da ih ja govorim. Mo`da uvek `elim da se uporedim sa nekim drugim... Hiqadu me `eqa spopadne u jednom koraku. Po`elim ono, pa se povratim; po`elim ovo, pa se opametim. Kako je lako da me povede talas jedne takve `eqe... Razmi{qam o qudima koji mi zna~e. Ja ih, svakako, nisam birao, ali... ovakav kakav sam umnogome to dugujem ba{ wima.

17

Volim asfalt. Ka`em: on je ne{to naj~istije ovde. Volim grafite. Lagao bih ako bih rekao da neke ulice izgledaju pusto. Ideja je da se na ulici ose}a{ sigurno kao u sobi, ili nekakvom holu; kao kad je obla~no, pa je nebo vrlo nisko i glasovi se odbijaju i od wega i ulice, ovo se ~esto doga|a i u vedrih, letwih no}i kada je vrlo toplo i vazduh gust. @eleo bih da stvorim ne{to konkretno. Bilo kako bilo, nau~io sam jednu veoma bitnu stvar: nikada ne sumwati u `ivot. On se uvek stara o nama, On nas {titi, On nas uvek ima u vidu. Sve je dobro. Iako, mo`da, to ne razumem, dobro je sve u svemu. Kakva gomila raznih frikova i ludaka oko mene! A mo`da je problem ba{ u meni... Nego, ja nekako ne umem da se uklopim u ove qude. I, ba{ ne vidim na~in na koji bih uspeo da se izborim sa svim tim vri{tavim, ble{tavim ~udima {to me okru`uju. Mogu da me preplave boje, zvuci, re~i, ali me sigurno ne mogu da udave. ^udo jedno koliko ja smatram da sam druga~iji od wih, a ustvari sam samo derivacija istog udaqenog starta od kog je nastala i ova zbrka. -‘De si, brate? -Evo, jebi ga... -Pa... {ta radi{, brate? -Ni{ta... A onda tre}i glas iz pete dimenzije i devete galaksije: -Jes’ ~it’o Basaru? U`as! ^ovek je kraq. Iskqu~ujem se, to je dana{wa kvota za preslu{ana povra}awa.

(...) Evo mene opet u gomili. Upla{en sam od wih, od sebe.

Bquh, koje ose}awe.

Ovi moji upisi me podse}aju na vojni~ka pisma: tako se i ona zaustavqaju u jednom trenutku, bez vidqivog smisla. Evo me u parku. Bujicu qudi oko mene zamenila su ogoqena i obezli{}ena stabla. Razmi{qam o stalnosti i promeni. Direktan nastup ne mo`e da postoji; tako ne{to je glupost.

(...)

18

Smiruje se krug talasa oko mene. Ose}am kako se polako, vaqda, uklapam. Ne mogu da verujem... Evo, opet pi{em po inerciji. Hteo sam da ka`em da mi je obe}awe u xepu, i da }e sigurno novo. Mislio sam o starosti. Treba je... mo`da zaslu`iti. Mi dolazimo, mi prolazimo, svaki nam je (svetski) put otvoren, ali samo dok smo mladi. Ka`e ~uveni Baja Baji}: ”Starost je jedna stra{na degradacija li~nosti”. Ne mora biti, ja mislim. Treba prona}i prohoditi puteve koji su uvek, vanvremeno i vangeneracijski, otvoreni za qude. Treba po}i putevima koji nas vode i posle prestanka vitalnih funkcija u na{em telu. To, naravno, nije kraj.

Јужњачка идила Могу да се кладим да је ово било «тешко време». (Наравно, у атмосферском смислу). Било је вруће, небо је било облачно, и вреле, уске уличице тако уредног асфалта и беспрекорног ивичњака исијавале су тупу, дифузну врућину. Покрај шина, у хрпи људи испод оног бетонског трема од не знам чега, где ваздух мирише на зној, стојиш а зној јури са тебе; још ако потрчиш готов си. Једино је у центру било пријатно. Сад, да ли од оне фонтане која је од скоро поново у функцији, да ли од великог броја клима-уређаја концетрисаних на једном месту, не знам. Тек, ту је било баш ОК. Зграда, ходници и степенице факултета такође су емитовали те таласе врућине који су се стапали у један константан, али то је било много култивисаније у односу на оно дифузно сметање дурланског сокачета; можда јер је на факултету на снази дефиниција топлоте као преношењу кинетичке енергије ситних честица материје, и то тако да топлије тело одаје енергију хладнијем. То јесте живот, као што и није. Није то живот у своме фенотипском, свакодневном облику, већ у једној микро димензији. И онда... аха, нисам рекао, све то беше јуче. А данас, паде та киша, за коју се небо дуго и опсежно спремало, чини се. Температура је нагло пала, и чак је требало носити јакну. Дувао је неки ветар и онемогућивао пешацима заштиту кишобрана, који су били немоћни пред налетим аобесног и надмоћног ветра. Овакво време више би приличило марту, а не половини априла.

19

Једно је сведочило да је увелико пролеће: ова светлост, која је добила посебну мекоћу пролазећи кроз облаке, обојила је озеленеле гране тихом и ненаметљивом, ушушканом и утутканом светлошћу. Овако сив, безвољан и помало мртав дан обојио је дрвеће аутентичном бојом живота. Вратио сам се у угрејану собу замагљених прозора. Био сам весео... Овај дан ме је развеселио. Сетих се Дучића. «Ствари имају онакав изглед какав им даје наша душа». Узео сам то за свој лајтмотив, али у томе успевају само јаки. Размишљам о томе како ме боли врат већ неколико дана. Слушам радио... то је, значи, данак. Олакшали смо цео живот у огромној мери у односу на наше претке. Ипак, на сваком кораку вребају опасности: неправилно држање тела изазива сколиозу (још у дечјем добу), киселине у устима, после жвакања генетски хибридизоване хране, изазивају каријес, сунчање изазива опекотине, смог изазива гушење, маст холестерол и срчани удар... Али зато имамо интернет, мобилну телефонију (која, кажу, зрачи), електричну енергију, аутомобиле... и питање је колико би заиста могли да живимо без свих тих реквизита живота. А боље би живели без зала која нас обузимају... побеђују. Дан је био идиличан. Вече није. Вера у нови дан, борба за вечерашњицу. Али, не против времена, већ против себе.

Чуј речи слугу Како бих могао да почнем ову причу, јер, чини ми се, полу-свесно је желим да бих оправдао себе и рационализовао свој грех... Нема ту оправдања, ово је прича у много, много сличних иста! Свуда се најављује нека промена (и, руку на срце, осећа се она, али тек половична), неко боље «сутра». То је обмана и егомитоманија, сујеверје уткано у живот и нашминкано у «нормалне вредности». Упркос томе што ја ЈЕСАМ, томе што сам грешан и што поклекнем пред искушењем чак и кад знам да је то што се одвија грех (а пре је рационализација ишла у два правца: 1) ма, ово и није... баш... грех и 2) опроштено ми је, нисам знао), и што је то архетип понашања... лошег, рецимо да не употрбим сувише грубу и тврду реч; ја опет осећам да ја опет могу бити спашен, и то тако да врло дубоко верујем у то. А, док ово пишем, синула

20

ми је идеја о томе да је само вера стена необорива, док су плодови разумског закључивања после велике фаворизације (сваког понаособ) склони потпуном рушењу. Трудио сам се да сазнам шта је оно људско у сваком човеку, шта је индивидуално у човеку, шта је механички шаблон у архитектури тог индивидуалног. Са нестрпљењем чекам крај једног пута на коме ћу, надам се, то и сазнати. Мислим, такође, да се ово моје тражење може свести на испитивање степена слободе у човековом понашању, тј. у животу. И највероватније да ћу се вратити на нешто што сам не тако скоро чуо («човек има само слободу да окрене лице или леђа Богу»); али, паметан човек ће се користити туђим (верификованим, колико се то може у овом свету лажљиве и нестварне EMPIRIA-e) достигнућем, а будала ће сама кренути у нејасно, недефинисано, магловито, а неретко и опасно путовање по ономе што је тешко доступно и онима који су чистоћом избрусили своју душу и увели је у земно, али истовремено и ван временско и ван просторно егзистирање. А колико је то мени неприступачно, што ми је тело запрљано, дух улењен, а душа, чини ми се, мекша и непрецизнија од оловке 2В. И може сад неко да каже «лако је њему». Опростите, али није. Није лако бити грешан, и знати то. Врло је тешко.

Охлађени билборд Дан је био чудан... небо је падало на земљу у чудном, тешком сивилу, и због те тежине тротоар је шкрипао при сваком кораку. И лица људи била су окамењена и охлађена тим сивилом што се ширило сваком центиметром коже, света... фенотип бића у нашим оквирима сазнања. ДАНАС је био суморан. Поподне се стање понешто изменило: почела је да пада ситне киша, као да је весела магла, која је више летела тамо-амо, лево-десно по ваздуху, него падала, истерала је то сивило и бацила га у тло, дубоко га закопала у влажно подножје асфалта. Лица су, рекох, била посебно чудна. Питао сам се има ли иза тог лица људског бића. Ја сам веома глуп. То лице, то је фенотип човека. Није од претеране битности за за димензију његовог постојања. Човек постоји и ван лица, пре и после, а ван и за време лица; оно је само представа идеја које иза једног лица називамо човек.

21

Врелина избија из човека. Не, није то термална бања, то је лава из вулкана тела, из подземља живота (са малим «ж») која прети да уништи оно што вреди и што је потребно човеку за боље функционисање. То су тачке које повезују Живот (са великим «Ж») и живот (са малим «ж»); да објасним: чуо сам од једног човека да је свест тачка у времену и облику постојања која спаја тело и душу. Е, то је то.Свест у тој ерупцији, тој олуји, и не само тој, свест је потпуно неповредива, истоветна Животу, неповредива у аспекту свога постојања, али итекако повредљива у аспекту своје (полу)проводљивости: може да закаже у преношењу душе до тачке сједињавања са телом, чак и да душу повреди. Ух!... Ознојио сам се у напору. Нема боље ствари него да шеташ и размишљаш. ...

Мирис прашине (по којој је просута течност)

Још мало и поноћ ће куцнути у мој прозор, можда једини осветљен у овој улици, овом мало урбанизованом селу које сви са згражавањем називају «Дурлан», и скоро да не признају за део Ниша. Хоћу да напишем ове рећи, јер сам их много пута помислио, а нешто мање пута прошапутао. Ја знам, Господе, да нема (...) Хтео сам да напишем нешто много дубље, али ово је мој »botom line«, настао услед сијалице, прозора застртог продераном и избледелом зеленом завесом, ритмичног, строгог и скоро свечаног куцања сата на батерије купљеног на бувљој пијаци преко пруге и монотоног, глупог трептања LED на старом мобилном телефону са мало кредита на рачуну. Ипак, из ових мојих речи, можда на први поглед песимистичних, избија једно врело наде. Апсолутна вера у Божју Милост, и та слатка нада да ће се Она баш (и) на нас излити. Искушења су некад заиста тешка. Молитвено искам снагу и, више, памети да пребродим. Знам да ме је Господ чуо. Слава је Господу док је трајање; Он је био, јесте, и биће, заувек.

22

Са источне зидине

Вечерња је одслужена; стара монахиња се, помажући се штапом, упутила ка конаку, у групи млађих које су је окружиле. Ветар и даље дува, њише засићено обојене латице цвета «ноћ и дан» на хумцу Синђела Максима, рођеног 1903, а упокојио се у Господу 1994, лета Господњег. Очигледно, о овој се хумци манастирска обитељ брине и стара. Размишљам о природи и о цркви, о томе што је сада говорио један духовник: да је природа природа, а црква-црква. Грифони богом стоје 620 година, а којико је душа људска претежнија од цигле. Како рече онај свештено-монах: сваки је живот исти, историја понавља циклусе догађаја, живот је исти из дана у дан, године у годину; исти је из живота у живот, генерације у генерацију, из колена у колено. Дворану красну гледам ти Спасе, ал' рухо немам да метнем на се'... Бог је ту, «спустио» се на ово место, небо је под ове цркве...

О, Господе... опрости нас, грешне.

23

П О С Л Е

1 Осамио сам се и овучио, чини ми се. Нема више оног пискавог смеха младе девојке у мојој кући; нема је да дочекује моје другове, нема је иако су сви моји били навикли на њу... И безболније је то прошло него што сам ја очекивао. Само бљесне понекад у сећању; у покрету или погледу неке друге, која се игра вечне, нераскидиве везе са неким другим. Не волим да је сретнем; као окорели скептик сумњам да она уопште постоји. Не знам ни шта бих и како, ако и када бих је срео. Бог ми је сведок: нисам се трудио, али угашена су сећања на наша заједничка уморна, знојава и ћутљива поподнева поред реке. Не знам, можда то несвесно мрзим те дане или једноставно не верујем да су се и догађали. Жалости ме те лаж. Увијен сам у неки плавичасто-сиви дим, као дувански, иако ја не пушим; изгледа ми као да тамо припадам.Сам себи сам нејасан и непознат. Кад се ујутру погледам у огледало видим странца. Међутим, није он хладан и неприступачан, већ инетерасантан, нов, невиђен. И ја не знам, да ли је то један нови човек под мојом кожом или се то онај стари, прави буди и поново враћа на оно што је његово. Сада заправо схватам да сам ја све своје право угушио; да сам своју идеологију продао за тај неодрастао а неретко и злобан и будаласт смех (а мени је ипак био сладак... не разумем чије је ту посрнуће по среди). И тај тајанствени човек из дубина, са ледено-сигурним погледом (што мени није својствено), са огрубелом брадом и шкртим, одабраним речима; он говори, он ме враћа у прошлост, пружа ми давно изгубљену нит, и ја се мучим да је препознам: неко се променио, она или ја. Али, ја ипак осећам нешто чудно позитивно: ми (он и ја) се разумемо а ћутимо. Мало ме је стид од њега, морам да признам. Осећам се као сенка, као «пали брат». Ништа зато, има и он своје тренутке лудости. И мада ми даје наук како да поново видим ствари, како да их живим и доживљавам у њиховој укупности, он ме с друге стране затвара и баца у осаму и некакав смешни солипсизам. Он навлачи модре завесе на прозоре наше собе, и она поприма боју

24

сумрака; тада ја осећам његове посве тужне очи иза мојих. Њему тада најрадије крене маштање... помало погубна игра. А ја стојим са стране и немо гледам његову сету и меланхолију. Његовој госпоштини најбоље би одговарала водка са лимуном у укусно дизајнираној чаши и права цигара, од оних увијених у дувански лист; међутим, не либи се он ни да тргне лозу из флаше и да се маши па уклања од обичне домаће крџе (јер ја не пушим). Осећам како му низ грло као уље клизи безукусни гутљај алкохола. Он чак и пије другачије него ја... и то сам заборавио. И ту реч «пије», он изговара на други начин, са пуно смисла и поштовања. Један је сат и нешто ситно минута иза поноћи. Он ме је извео до прозора да се дивим призору уснулог града. Сада слушам «двеста двојку». Јасно је ко је изабрао станицу, зар не?

2

Људи живе у становима који подсећају на кутије шибица. Њихови прозори светле у мраку изнад хладних и прљавих тротоара, њихови прозори све приказују. Деца су на прозоре залепила разнобојне лампионе. Замишљам бескућника који би се шетао по овим хладним пролазима између зграда; мора да из те песпективе, из тог доњег ракурса осветљени прозори делују задивљујуће топло и живописно. Понекад, док лежим у свом кревету у мрачној соби, док гледам кроз свој прозор све оне светле, ја размишљам и замишљам на који начин ти људи живе иза ових стакала. У сличним моментима пожелим да сам ја тај бескућник који пролази овим влажним уличицама. Да осетим онај узбуђујући мирис града, улица, зиме и тихе самоће. И заиста, некад устанем и кренем у сред ноћи. Ходам по слабо осветљеним и готово пустим улицама свога града. Радио сам то и пре... Потребно је то понекад. Ваљда јер знам да имам где да се вратим када то пожелим. Стварно може много да се осети. Да се живи и са том влажном променадом између зграда у блоку, којом сви људи из тог блока прођу бар два пута дневно, али нико не мисли о њој. Нико се не обазире, не примећује печате времена на бетону у виду изломака, графита, рупа, цртежа, опушака, отпадака... Ни деца која се ту, на том пролазу играју, кад одрасту неће према њему ништа осећати иако је био основа,

25

под и подножје њихових светова, ратова и свемира. Кад одрасту и они ће, као и сви остали, без иједне мисли на ову тему, пролазити бар два пута дневно баш ту, где су се некада играли. У тим ноћним шетњама посебно су занимљиве две ствари: игра уличних светиљки и ноћи, и звуци корака – судара ђонова са тротоаром. То је доживљај који у тренутку (јер толико и траје) испуни човекова чула и мозак. С друге стране, прозори кућа, кафане, дворишта, паркирани аутомобили и чињеница да се све креће док се хода... све то окупира осећаје. Кад се прође поред једне такве, породичне куће увече осети се јака концетрација емоција. У тим усамљеним, дугим шетњама се «пуне батерије». И док сат једнолично и непоколебљиво куца ја чујем своје кораке по тротоару који се угиба под еластичношћу ноћи.

3 Ноћ; главна улица је до јуче била окована снегом и леденом покорицом. И мени се певуши, иако у себи осећам нарастајућу меланхолију. Ја јој стајем на пут: непоправљиво се смешим. Смешкам се рефлектујућим стаклима на згради нове поште: са тим непровидним прозором ја се играм, изигравам и ја огледало. Ноћни пролазници су ретки и чудни. Доживљавам их као сапутнике. Иако нам се разликују правци и различити су нам смерови, мислим да смо на истом путу. Ваздух је некако непрозиран, пун, густ и дебео. Потпуно належе на бетонске диреке старих ограда у главној улици. Заправо, што дуже гледам ове фасаде ја схватам да волим овај град. И не само овај. Моје успомене и моје детињство нису везани за асфалт ни парк. Зато бих подједнаком љубављу могао да волим било који град по коме бих се могао овако шетати ноћу и у коме бих имао, после шетње где да се вратим. Не мислим да сам ван милости, али нешто рачунам: сви моји успеси су нуле, сви моји неуспеси су јединице. Милујем оно исто дрво, само је оно већ много пута оданде променило кору и све што је на њој писало. Ни ово што је неко сада урезао неће вечно... мада, мало дуже засигурно, него оно што је било написано. Нисмо, једноставно, изабрали право дрво. «Јел` ти хладно? Опрости што су ми прсти ледени. Обуци моју јакну», говорио бих. Можда је то био мој промашај, можда сам

26

био одвише брижан, премало интересантан и шкакљив. Можда. Зависи од референтног система. Али, док ходам укруг по дебелом леду смрзнуте фонтане ја схватам да сам ја волео искрено, отворено и дубоко, много дубље и смисленије од коже (и неколиких нервних завршетака). И верујем да не бих умео друкчије да волим. Бацам последњи поглед ноћас на пусти, бели парк, на мост који сада видим у новој перспективи, на реку која по себи ваља неке комаде леда и коју сам обогатио за запремину једне дефектне грудве-недоношчета. Пењем се па спуштам низ очишћене, крцкаве и шкрипаве дрвене басамке, прелазим улицу прескачући лед. А тамо, делиградска улица је већ одавно заспала, и ја се сећам да је то једна од ретких улица где никада нисам прошао са њом. Одлично, улица је само моја, а одувек ми се свиђала. Ноћас ме у њој не лају ни они пси који ме одувек веома мрзе. Само ме је замишљено гледала једна мачка која је седела у снегу у једном дворишту на крају улице. Ходам и размишљам о граду и делиградској улици. Не ваља што сам сам, а можда је и добро. Добро би, такође, било кад би постојала нека која би о истоме размишљала самном. Но, она не постоји овде. Можда, у неком граду који се зове исто као и овај, а можда се и не зове, тамо постоји нека која исто овако и исто сада шета истим, а можда само сличним улицама у својој самоћи. Можда машта о неком са киме би поделила ту самоћу не реметећи је. Можда и она овако хода па застане, да не чини шумове, да разлучи ноћну музику паланке. Можда и тај град има реку, а можда и нема; а можда је то баш ова иста река. Можда и тај неки насумични и исти град, јер су сви градови исти, док год имаш где да се вратиш после шетње, можда и тај град има неки леп и значајан мост. Можда и њој треба партнер за ћутање и мачје, пензионерско корачање. Можда наиђем на њен оглас... а можда она уопште не постоји. Можда ни у једној улици на свету, ни у једној ноћи, ни по једном снегу нико не мисли о овоме о чему ја мислим. У сваком случају, било је лепо мислити о њој, макар она и не постојала. «Ја сам дао оно што сам имао», понављам себи и после тога почињем молитву. «Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи његови, и нека беже од лица Његова они који Га мрзе...» Долазим на пешачки мост, тешко се и несигурно пењем неочишћеним, узаним степеницама, застајем да слушам малу реку како хуком сече мрак. Овај нови мост је јако осветљен, али

27

ја посматрам онај стари, дрвени, помало заборављени, и размишљам како да на њему подигнем викендицу. Даље ходам и желим... Желео бих да одем далеко одавде, јако далеко... али да тамо имају зиму са снегом и лето са сунцем у календару. Далеко, далее-еко... да српски употребљавам као вино, као реликвију; да га говорим само кад се молим, да га читам читајући Његоша, Дучића, Николаја, Киша, Андрића... Да заборавим све српске свакодневне псовке, клетве, јадиковке и тужбалице. Да га очувам у чистоћи, колико је то до мене. На раскрсници улице Кнеза Михајла сам стајао, гледао у прозоре свог стана и покушавао да схватим значење у звуцима које сам разазнавао. Јесте да сам се до мало пре на улици осећао као у дневној соби, али сада је почео да дува ветар. Пустих корак ка улазним вратима у зграду. До горе сам певушио неке неважне, лагане мисли.

4 Е-eј, даљине... осећам да ме зове то нешто што, можда, постоји тамо. Осећам се тесно овде.... Речи ме пеку, речи ме боду, подсећају ме како сам трновит.... речи кажу да је несрећа и кривица што је од дрвета живота остао само тај трн на сред друма, и тај трн смета и себи и свима који поред њега прођу. Гледам све оно што могу да видим, покушавам да замислим све оно што се не види од тих егзотика... Ја мислим да имам циљ. Мислим да имам где да кренем. Мислим да је битно да скупим храброст. А замишљам све што постоји иако ја то нисам очима сагледао. Ходочашће. Јерусалим. Витлејем. Можда чак и покушавам да сагледам и оне скривене и на прво размишљање и маштање несагледиве опасности, ситница у Марфијевом духу које могу много да однесу, ако их човек прихвати неправилно. Интересантно је да и поред свега тога и даље желим... хмм... и не само да желим већ и осећам тај ваздух, то сунце... Слава је велика. Немерљива је. Дошао сам на генијалну идеју: Вечерас продајемо своје снове, вечерас продајемо своја маштања... направићемо распродају свих неостварених идеала док слушамо музику која нас зове и опомиње на грешке и пропусте начињене у животу Оставимо слике из детињства у детињству, не оживљавајмо их

28

на силу... оставимо несигурности у пубертету, не покушавајмо да нађемо склониште у глупостима... Алкохол, канабис, таблете, утицаји, средства... Каква смешна замена живота, како велика лаж. Музика, дискотека, жене, тела која се увијају и зноје, мириси и светла која испуњавају испражњене умове, недостатак идеја... бендови... бас... стробо... За живот се морамо припремити, не само да човек безвезе чека да буде самлевен у сиву, безимену кашу. И тако ја схватам да је мој проблем та пасија које ја никако да се ослободим, а суштина је то да та пасија није повезана са стварним животом него је то само привиђење које се показује да би могло да заслепи. Где је ту стварност? Ја не чујем нежни кикот. Значи, подлегао сам лажима, измишљотинама и подметању.

5 Ако ћу ја главу на овај јастук, куда ће сва светска мудрост; ако ћу ја под овај јорган, где ће сва светска љубав... ко ће да нам чува стражу на овом еластичном пролазу у снове? Ко да остане да брине о нама, ко да нас гледа и пази... Откуд да кренемо да се не уплашимо, и где да се упутимо да научимо? Како да изађемо из зачараног круга бесконачних сечања чији се предњи крајеви губе у магли окретања главе и пари безизражајног времена... Уподрумљена су нам сећања, поред бачви и сандука пуних остарелог, олињалог и иструлелог, некада скупоценог, предратног платна; остали су нам страхови иза понеког прозорчића, на неком тавану смо сакрили несташлуке којих се сада гнушамо и кривимо их за све потоње невоље. Не могу се ослободити свога имена, а једно ме лето нарочито пече и дражи. Све ми се чини, тог сам лета изгубио кожу и никако још да је вратим на себе, па ми сметају и прашина и поветарац и кљунови птица што лете око мене. Оно што сведочи о једној претходној сличној дилеми су вреће брижљиво спакованог Недићевог новца који смо ми касније развукли по ћошковима. Од оне чесме још нешто је кренуло... само на њој име сведочи да је постојала и да је направљена. И спретност њених потомака. Ко зна ко је ту ко. А и овај лед, који се улогорио баш тамо где бих ја да прођем држи ме прикованог у кући, а све се нешто мислим... ма, зима ти је за све иста; свако је ту једнако погођен, без обзира на статус.

29

Па, нема он не знам шта, не би ли тиме прелетео све клизавице што задају муке. А човек ти је сваки исти, само то он не зна. Сви не знају; нико не зна. То је оно што је заједничко. Да знамо, то је оно што је својствено само нама, људима.

6

Ево, вечерас пишем обећање: нећу више да грешим. Себи стављам рок за поправак до истог датума, али за три месеца. Дајем реч ја за то. Знам и да неће бити лако, али је ово сада овде мој потпис, при здравој свести и чистој памети. Како је лепо живети чист, бити слободан. Како је тешко издржати све невоље које се на томе путу постављају. Не желим да звучим ни као лицемер ни као кукавица, али се бојим, мада не знам тачно ни чега. Ко зна, можда је то само нервна активност у овом касном сату пред један нови дан. Предамном је шарена површина, а у сећању ми се реинкарнира данашњи дан. Сунце, драги пријатељу; како сам те само чекао, како те дуго нисам видео, али ја, само ЈА. Како си ми недостајао, рођени. Сада смо опет само ти, и под тобом ја. Сам. Свој. Сав. Гледам те својим очима. Слушам песму твојих боја. Прија ми. А са моје терасе се види цела улица умазана и обојена блатом које је настало кад су данас људи из ЈКП-а однели контејнер. Снег се отопио, и за собом оставио непремостиве јазове житког блата и жуте воде која се скупила у углу ивичњака и коловоза. Деци то није сметало да се фино и весело играју под сунцем. Леп је то призор. Када сам се успео на кров, међутим, призор је постао много занимљивији. Видео сам и планине крај којих сам редовно пролазио, са којима сам небројено пута разговарао и дању и ноћу. Цео град сам видео. Дремао је као стари, незаинтересовани мачак на неочекиваном јануарском сунцу које је требало искористити. Град се смешкао и прео под топлим заштитником од чврстог јануара. А у граду све исто као и увек. Можда само мало веселије. Понекад се питам шта би то требало да се догоди да промени овај град и ове људе, али онда се сетим да ја овај град и волим због тога што је овакав какав је. Улице препуне блата, бара, ризле и прљавштине. Али све је то имало боју. Боју. Одавно ја нисам видео ту боју. Веома дуго сам гледао у нешто

30

друго. Сада је видим поново. То је моја боја. Тако ја очима бојим живот, место у којем јесам и место које волим. И могу се поново заклети, ако треба, да сам ово ја. И ја сам срећан због тога. Несрећан сам због других ствари, јер још увек нисам добар, што још увек не одговарам задатим критеријумима, ни својим, ни других, али битно је да ја сада знам да сам ово ја. Могу само да се захвалим на томе. Дуго, дуго сам био заточен. Бог ми је даровао слободу. И ја сам заиста захвалан. Научио сам нешто. Научио сам, рецимо, да не питам «зашто». Научио сам поново да гледам и слушам. Још да научим да зауздам ову прејаку енергију у мени, да је каналишем на нешто корисно. Могу поново да вичући кажем ЈА САМ ЈА, И ВЕОМА САМ СРЕЋАН ШТО ПОСТОЈИМ. Осликан је био овај сунчани дан усред хладног јануара. Био је то мој аутопортрет, рађен коауторски са природом.

7

"Хајде да сањамо", позвао ме је. А ја сам седео на пластичној столици у чекаоници железничке станице. Да, у једној од оних браон столица које изгледају као шкољка, додуше одавно извучена на суво... Устао сам и без речи кренуо за њим. У рукама сам носио своју торбу од црног скаја, коју сам до малопре у нервози премештао с колена на колено. Он је корачао ритмично, готово свечано, као у каквој паради, па сам и ја почео да ходам баш тако, пратећи такт нечује музике којом је он дириговао. Дуго се чуло само крцкање прашине и каменчића испод наших ципела. Најзад, он је проговорио. -А ти пишеш? -Да... - несигурно сам одговорио, желећи да поближе објасним шта и очему пишем, али нисам знао ни како бих то учинио ни да ли је то потребно. Питао сам се одакле ли он то зна, копао сам по свом сећању грчевито га претражујући у потрази за овим ликом. Чудило ме је то што га не налазим: овакво се лице не заборавља. -И шта кажу, ниси разумљив? -Да, тако кажу- одговорио сам смелије, јер није било ничег потцењивачког или подругљивог у његовом гласу. -Па требало би да им кажеш да ти пишеш због себе- опет ће он.

31

-Ма говорио сам им, али су ме питали зашто онда желим да то други виде. -Па, зашто желиш? Ту сам ја застао. Нисам знао шта бих одговорио. Заиста, и ја се питам зашто желим да то неко види, да можда да свој суд о томе. Круг мојих мисли прекинуло је његово ново питање. -И како се се сада осећаш због тога што су ти рекли? Јеси ли бесан? Разочаран... потиштен... Били смо сами на станици; сви путници су већ били изашли на пероне, ушли у своје возове и кренули својим одредиштима, они из чекаонице су сви већ сачекали оне који су им допутовали, сви су се већ запутили некаквом другачијем постојању. Док сам мислио о томе одједном су ми се и станица и пруга и перон учинили нестварни као фатаморгана. Ту слику превладале су друге неке мисли: љутнуо сам се у себи питајући се одакле овом човеку толико дрскости да ме пита тако нешто, одакле све ово зна. Споља сам, међутим, остао равнодушан и хладан. Питање је у мени расло и, на крају, само је проговорило. Смиреност се претворила у ерупцију. -Ко сте ви? Знам! Ви сте гордост! Говорите ми овде да треба да се разочарам и да презрем свет због своје наводне ексцентричности која се посматра као супериорност... -Не, не- одмахнуо је он - то никако! Баш напротив. Али, одговори ми, како те зову они који те познају? Шта мисле о теби? -Кажу да сам интересантан...-одговорио сам замишљено-кажу да корисно бити у мом друштву. Кажу да умем да им помогнем. Размишљао сам о људима које познајем и који мене познају. Да ли да одговорим овом незнанцу, да ли да му кажем истину... Људи ме сматрају јако паметним и важним... -Кажу да си јако паметан, јел' да? Његово питање ми је пробудило чудну топлину на површини душе. Одједном, станице око мене није више било. Био сам у својој соби, испред свог рачунара. Видим да је вече, осветљава ме светлост монитора а око мене се, из топле шоље, шири лепљиви мирис шербета. Угодно је. Да... на овом месту сам сањао. Усудио бих се да кажем да је ова столица сируп мог понашања у скорије време. На том месту сам сазнао многе ствари, али са тог места су кренула и разна неучтива и бескорисна маштања. Можда и више него бескорисна. Опет се појавио онај човек који ми је тако познат. Мисли су ми се расуле. Док сам покушавао грчевито да се досетим ко је он,

32

истовремено се са тим псеудо-мотивом борио осећај топлине који се ширио мојим телом и позивао на потпуно уживање овог тренутка. Недуго затим он је проговорио новим питањем. -Хм... лепо. А шта мисле о теби они твоји најближи? Не знам како је звучало његово питање, јер заиста нисам обратио пажњу на тон његовог гласа, али кад сам заустио да одговорим осетио сам као да пропадам, нестало је собе око мене, нестало је пријатне атмосфере. Налазио сам се у дневној соби своје куће, али она је сада изгледала застрашујуће другачије. Разуме се, имала је зидове, али њихова дубина је одлазила у бесконачност, соба је била сива, мрачна, кроз њу као да су дували сви светски хладни ветрови. Чинило ми се да је та соба капија у неку другу димензију, била је толико неприродна, била је мртва и хладна као сопствена слика, као фотографија правог простора која се издаје за нешто што заправо није. На средини те собе, уз мали, црни сточић, стајао сам ја. Било ми је јако хладно, био сам само у доњем вешу. Незнанац се појавио и почео да игра око мене. Уствари, то није можда била баш игра, али се окретао око мене ритмично са сецкавим покретима, као да је лоша анимација. На уснама му је лебдео скамењени осмех.. Кроз шуштање ветра могла је да се разазна његова игра по звуцима које је правио док је газио по лишћу (за које не знам одакле се ту створило). Могло је да се чује и моје дрхтање и то сасвим јасно. Сви су се ти звуци сједињавали у некакав ехо какав никада раније нисам чуо. У тој соби његов је глас био још језивији. -Дакле!?-повикао је-Шта кажу за тебе? Не говоре ли да си последњи човек, да си поган људска? Зар не веле да си паразит, да си базвредан и терет? Рекли су да си непоправљиво зао; рекли су... Глас му се губио у ветру и више га нисам могао да разумем, али сам зато сасвим јасно чуо свој шапат. -Не. Не... можда нису тако мислили... Ветар је престао, зидови су били поново чврсти и на своме месту, само су остали сумрак и лишће по поду. Ни еха више није било. Човек је стајао поред мене и говорио нормалним тоном. -А зар све што је изашло из уста није прошло кроз ум? И зар се није у уму задржало? Можда је све и потекло из најскривенијег дела мозга који се ћутао до тог тренутка? -Немој да користиш ту реч-рекао сам му одсутно. -Коју реч?

33

-Мозак. Рекли су ми да је не користим кад пишем. Није јој место у уметности, кажу. -Није уметничка?А ја сам мислио да ти желиш да користиш све речи док пишеш, да не желиш да те ишта стеже и спутава. -Није ствар у слободи, али веле да није лепо овако... -Па зар ти желиш да буде лепо? Желиш да ти се људи диве, зар не? Да им дајеш оно што они желе... да те воле и поштују. На души се поново јавила она топлина. Да, зар не би било дивно да ме људи поштују, да им будем важан... и у тренутку кад сам утонуо у такве мисли оне ме је прекинуо. Почео је да се церека, да се смеје тако злобно. Повремено би дрекнуо. -Хахахаха! Лаж! Хахаха ... Ласкавци! Хахахахаха, па они тебе уствари и не знају! Зашто мислиш да си нешто боље него прашина испод ђонова! Зашто мислиш да се нешто вреднији него блато! Хахахаха! Нуло! Е сад је превршио, помислио сам. Сад је готово. Ко је уопште он! У исто време обузимала ме је језа која се пела уз кичму. Повикао сам. -Ма ко сте ви?! И шта уопште ви знате?! Ти... ти си зли дух! Бежи од мене! -О, не; нисам зли дух. Затвори уши и ипак ћеш ме чути. И да си у безваздушном простору опет би ме видео. Не, не, нисам зли дух. Уосталом, да јесам, мислиш да би имао снаге да се избориш са њим, тако укаљан? Срећа је твоја да нисам зао. -Па, ко си онда ти...-питао сам уморно. -Погледај ме боље. Зар ме заиста не препознајеш? Замисли да не носим браду и да нисам у овом одрпаном оделу. Загледао сам му се у очи, а затим у лице. Прелетео сам погледом преко његових руку... О, зар је то могуће?! Па, овај клошар... то сам.... ЈА! -Што се чудиш? Ја сам питање. Ја сам варничење твојих неурона. Ја сам питање од којег се кријеш у маштањима свако вече. Мене покушаваш да удавиш лицемерством, таштином... Желиш да ме блокираш грехом, али ја сам и даље ту. Ја сам део тебе. Ја сам оно шта ти мислиш о себи. -Ма, то је све глупост... ово је утвара... -Мислиш да је паметно да са себе збациш лако бреме одговорности? Заиста верујеш да ће ти бити боље под неподношљивим бременом самооправдања? -Глупости, глупости!-понављао сам ставивши шаке на уши. -Не можеш да се окренеш и да одеш. Постоји истина негде. Хајде да заједно изговоримо молитву.

34

Почео је свечаним тоном. Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од лица Његовог они који Га мрзе. Нека ишчезнуи као што ишчезава дим, као што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком... Гледао сам га, посматрао сам како се унео у молитву. Било ми је тешко. Скупила ми се душа од те тескобе, желео сам да и ја осећам поново то блаженство у разговору с Богом. -Доста, разумео сам. Шта желиш од мене? Погледао ме је право у очи. На уснама му није било ни прекора ни презрења. -Да размислиш. Да схватиш ко си. Да станеш на пут маштању. Да се вратиш у оно што јеси, да изађеш из ове прљаве љуштуре у коју си се завукао. Можеш ти боље од овога. -Сад ми ти ласкаш, не верујем ти. -Не, ја ти не ласкам, ја те саветујем да почнеш да радиш на себи. Не да би те људи поштовали и волели, него да би се вратио на ниво на коме би требало да будеш. Овде ти је лако: не радиш ништа, само тонеш. Знаш, низбро је најбрже, узбрдо је најтеже. Низбрдо се тешко кочи, а на крају пута узбрдо је циљ. -А други? -Захвали се онима који су те газили. Они су ми помогли да преживим. Они су за тебе били најкориснији. А твој повратак у себе... то је сигурно повезано и са њима, али ти ту вези не тражи: нећеш је наћи, а у трагању ћеш се погордити. -Рекли су да сам новокомпонован, да сам последње ђубре које се наслађује туђом несрећом. Да намерно радим све против опште користи... -Ја и ти смо сами- рече ми- стави руку на срце и питај се има ли истине у тим речима... Дакле? Има ли? -Ја... не знам... -Немој да лажеш. Мене не можеш слагати. Има, зар не... -Мо... можда- одговорио сам несигурно; био сам постиђен- Али, и у другима исти импулси... -Е, у томе се огледа твој пад. А говорио си да желиш да помажеш другим људима, да људе чиниш срећнима. -Још увек то мислим- рекох му. -Али зашто! - загрмео је- Да би те волели, да би био важан! Будало! Ох, како је суров овај човек. И како је све ово чудно и несхватљиво. У исто време га поимам и као страно тело и као

35

мени блиског. Како би се радо упутио онуда куда ме он обраћа. Али као је тежак тај пут. -Зар си још и безнадежан?!- згрануо се, као да ми је читао мисли. -Не, али тако је тешко... -Не напрежући своје снаге и потенцијале дошао си овде где си сада. Шта је боље? Шта је слађе? Зар је подношљиво да се стидиш Божјег погледа на себи? Мислиш ли да те је оставио? -Ма, не, али тако је све то тешко... Тешко, тешко!- разгоропадио се- Не понављај глупости! Лицемеру. Прекини са тим! Прекини са свим глупостима које те опседају! Прекини са грозним маштањима! Смирио се. Тишина свуда око мене. Не знам више ни где сам. Толико сам обратио пажњу на то шта он прича да сам заборавио на све око себе. Видим да сам у соби. За тастатуром. Више га не видим, али мој ум ме пита исто што и онај човек малопре. Шта сада? Шта намеравам? Како да живим? Да ли се љутим? На том месту, на тој столици поред компјутера, јавља ми се и глас старог лажљивца. Зове ме на све оно што ми није на корист. Ум ме позива да му се одупрем. Решио сам да се молим...

8

Не успевам себи да објасним једну ствар: где су границе човека? Један човек је много особа, много личности на једном месту. У периоду од сат времена један човек одигра улоге свог живота, што главне - што епизодне, син, отац, брат, сусед, пријатељ... Шта је то у човеку што свако од ових лица чини једнинственим, која је то сила која одржава све те људе на окупу, шта је интегративно у њима? Кад писац седне за сто, кад се прихвати оловке и папира, писаће машине или рачунара, кад почне да пише; јесте ли то исти онај човек који је пре пола сата рекао својој жени да би желео да за ручак данас имају супу од печурака, да ли је то онај исти човек који је до малопре седео у задимљеној кафани уз чашу црног вина и изгужване данашње новине? Чак и такав човек, велики, ког ће једног дана рецитовати гимназијалци, о чијем ће се животу писати (на његовој биографији ће многи зарадити докторате и сами постати велики људи)... и такав човек има своје људске тренутке, кад му је ципела неудобна, кад му се

36

повраћа, кад се боји комшијског пса, кад га боли лоше посечени нокат... О тим моментима нико не пише. Такви моменти нису битни, кажу. А где је граница између битног и небитног у животу једног човека? И како знати који то дан није битан? Како питати писца о чему пише и шта његово дело значи, кад његово дело само говори за себе. На крају, није он уметник и писац због тога што је такав какав је, већ управо због онога што ја написао... Никако да убедим себе у једну ствар: ово што ја пишем јесте уметност. Неко ме је недавно упитао да ли је то што ја пишем дневник. Недавно сам чуо коментар како је све то што ја презентујем сувише збуњујуће и лично. Замислио сам се над том реченицом. Питао сам се знам ли ја да пишем. Поверовао сам да ту мора да постоји некакав занат. Занат који се мора знати, мора изучити; занат који ће ми показати шта писати а шта не, којим ћу савладати како да напишем оно што је за писање. Вештина која ће ми помоћи да одвојим један део своје личности, да створим још једног човека у себи и да га назовем писцем. И веома сам жудео да то научим, да знам, да овладам том вештином. Онда, у једном сасвим обичном тренутку (у једном од оних тренутака које нико неће описивати и на њих се обазирати ако постанем један од људи које цитирају) не да више то нисам желео, већ сам осећао страшан отпор према томе. Идеја ми се чинила стравичном: морам да касапим своју личност, да је одродим, да је одвојим, да је отуђим од целине свог постојања само да би неко једног дана неко цитирао или учио напамет оно што је тај патрљак мога ја написао у свом суженом, обогаљеном маневарском простору. Док сам тешко и убрзано дисао заслепљен бљеском борбе сопствених мисли упитао сам се да ли и како је могуће фрагментарно постојање. И кад човек крене на последње путовање, ка Капији, ко се представља од свих тих лица које је имао за живота? Извесно је да само са једним од свих лица путник мора да прође тај пут. Али, да ли он одлучује са којим ће ићи? Шта бива са осталим лицима крај (и иза) којих је неко такође живео интензиван живот... Сва ме ова бескорисна питања утврђују у мом уверењу: Ја сам оно што јесам, јединствено и нераздељиво. То што творим, то је дар који ми је додељен и који ја само прослеђујем.

37

Понекад ми је тежак, понекад ми олакшава. То је све. Остало све само говори за себе.

9

Пре него што почнем ову причу која се можда негде некад и догодила, а ја мислим да се догодила баш вама, прекјуче или

веома давно, молим да ми се опрости све оно што није на свом месту. У стању које желим да опишем, ништа није на месту; и

свет и људи су наглавачке, па може и ова мала, безначајна цртица.

Једне ноћи, ходали су ћутећи. Понекад би се стидљиво погледали и настављали да разговарају о стварима које нису интересовале ни једно од њих. Боја града је те ноћи била посебна, или се бар тако њима учинило. Устрептали су као звезде које су изнад њих тако ракошно сјале, или се бар њима учинило да звезде трепере другачије но обично. У једном веома акустичном дворишту један он је једној њој говорио о томе како је своје срце оградио зидом налик на велики кинески. Она га је погледала, и тај је поглед говорио више него што је он могао да чује од онога што му је причала. Њен га је поглед прозревао, продирао кроз његову душу и његово тело, а његова несигурност се још увек опирала ономе што су обоје осећали. - Требало би да понекад оставиш нека мала врата за понеког на твом зиду- рекла је му је она. - Кинези су изградили зид и одбранили се од напада споља, али су се истовремено истребили изнутра. Дуго потом нису говорили. Дуго су се потом само гледали и признавали себи оно што су њихове подсвести шапутале већ дуго. Онда су загрљени одшетали у ноћ. У отприлике исто време на другом крају света био је кишан и суморан дан. Једна друга она испраћала је једног другог њега. На руци је носила бројанице које јој је он купио. Он је ишао испред ње. Био је суморан као и кишни дан напољу, а она је била бледа и сузе су се безгласно извлачиле испод њених наочара. Нису били сигурни шта има се догађа, али су поуздано

38

знали да су једно другом сломили срца. Све им је говорило да је овај његов одлазак последње што ће им се догодити заједно. Он је изашао у ходник, а она је остала крај улазних врата свог стана и грлила зид уместо њега. Док је позивао лифт, он је мислио да је сада најлакше да згази своје принципе, све своје идеје. Тиме би њу заувек добио. Тиме би себе заувек изгубио. Обоје су прећутно одлучили да је боље да он оде. - Биће тешко- процедила је она, док су јој се сузе цедиле из очију. - Биће тешко - поновио је он, и додао - али, биће тако- чудећи се како то да он не задржава плач; питајући се откуд то да је тако прибран. Знао је, међутим, да ће напад туге, који ће без сумње убрзо уследити, бити силовит и незадржив. Врата су се отворила, а он није чуо шкрипу на коју се увек жалио. Ушао је у лифт и, по први пут, није примећивао графите који су му стално боли очи. Последње што је видео на том спрату те зграде било је њено уплакано лице. - Сећаш ли се чему служе бројанице?- питао је. - Да... Док су се врата лифта затварала стигао је само још да каже: "Немој никада ни да заборавиш". Напољу је дувао ветар за који он није био спреман. Осећао је да је цео булевар испуњен њеним погледом са тог високог прозора одакле су толико пута заједно гледали аутомобиле, куће и људе што се мичу. Одлучио је да бар за викенд оде далеко од тог града. Ветар је заустављао сузе, а он је пролазио поред радника који су на билборд лепили плахат са натписом "Волим те, и опрости".

10 Седим на свом магичном ћилиму, на свом балкону. Ноћ је (екстеријер). Гледам како авиони равномерно блицкају ведрим небом. Ово је мој чаробни ћилим. Одавде могу све и могу свуд. Лепо ми је овде. Инспирише ме поглед на ведру ноћ. Бојим се, додуше; плашим се да тај осећај пријатности није још једна негација мојих проблема. Више нисам сигуран ни у то што осећам: можда је све само фаза самообмане.

39

Људи ме не виде. Гледам околне зграде; лето је и станови преко дана угреју до граница наше издржљивости. Прозори суседних станова светле у нијансама плаве, црвене и жуте. Понекад бљесне и бело. То суседи гледају ТВ јер због врућине не могу да спавају. Чудно, како за оваквих ноћи ни једна даљина не изгледа довољно далеко и несавладиво. Мислим да бих могао, путујући својим свемирским бродом у виду балкона, да се нађем било где за тили час, док год је ведро небо и звезде близу, као што их видим сада. Е, како примамљиво сјаје ти прозори око мене. Неко гледа ТВ. Уствари, то и ја желим: да лешкарим загрљен са њом, за коју знам да постоји, да можда гледамо ТВ или већ било шта… Да смо дом. Колика је само срећа звезда што је на њима прст и печат. Одатле и њихова самоувереност. Тако су коначне, тако савршене у својој сталној промени чија димензија измиче нашим чулима заробљеним и приземљеним својим ослањањем на време и простор. Само једно на земљи не подлеже релативности, а оно има три имена: суштина, идеја и истина. И то је звезда на земљи. И она нам покаткад остаје неспознана, баш као што је несигурно опажање њених рођака са небеског свода. Та звезда на земљи је наша копча са Васионим, јер је и на њој прст и печат. На тој звезди почива сва наша цивилизација и сав наш микрокосмос. У мени расте незадовољство (и то је блага реч), као у офуцаном псу луталици. И њему некад дође да по сву ноћ лаје и, можда чак, уједа. Уместо да буде киван на људе који су га обезприродили припитомљавајући га, а затим га одбацили и оставили без свог старања; уместо да криви људе што су га оставили на пола једног важног процеса, беспомоћног, из чисте обести… он гризе своје, бори се са другим луталицама које се скупљају око контејнера. Бори се са њима око бачених одгризака хране које су људи крајње немарно (ништа ново, зар не?) оставили крај контејнера спаковане у пластичне неразградљиве кесе. Самосажаљиво и крајње патетично (готово холивудски) ја се саживљавам са тим псом и препознајем се у луталици. Понекад бих тако радо кренуо са палицом у рукама да рушим неправедни свет. Да казним све богаташе, све криминалце, сав шљам који је полава што нам се догодила изнела на површину. Пошао бих да прерасподелим светски новац, јер свемир не зна за такву

40

диспропорцију каква је подела материјалног добра света. “Материјално добро”… каква контрадикторност. Већ следећег тренутка схватам да је све то глупост: не могу ја да судим. Не ја. Не овакав… То би био суд… Шта добро би донео? Не могу ја да судим. Не ја. Не овакакав…

11

Док сам шетао једним, сад већ удаљеним градом, сунце ме је полагано пржило и подсетило ме на једно сад већ давно прошло време. Иза мојих корака улице су одзвањале једним именом које сам давно заборавио. Заобилазио сам мале баре које су ме подсетиле на неке сузе које одавно не гледам. У тврђави сам седео на једној клупи, а веома давно на истој клупи нисам био сам. И од тврђаве све до железничке станице знам сваки метар тротоара. Нисам га упознавао сам, али сада сам шетам тим тротоаром који, као и ја, памти и другачије дане. Сваки камен уграђен у плочник кеја који пресеца центар града сећа се још једног пара патика, уз моје. Давно, та река је упијала сваки наш страх, сваку нашу мисао и сваку реч. Реака ми сада глуво доноси мој лик и неме речи које сам исто тако давно питао само реку, огледајући у њој свој неми лик. Нек` остане записано: и сада ми није жао. Бар за то не лажем. Бар то је истина. Виделе су улице тог града свашта од нас: и смех и свађу, и пољупце и сузе... Превише смо ми били у томе; премало је нас било у свему томе. После свега остала је горчина. И горчина рађа сазнање. Сазнао сам да укус горчине може понекад да буде и сладак. Само понекад. Само кад је леп дан. Само... кад нисам сам...

12

У једном дану који сматрамо и градимо посебним разочарају нас неке обичне ствари што у великом броју урлају на нас, управо онда када ми мислимо да им није време, да им није место. У дане који само нама нешто значе најчешће се питамо ко смо,

41

шта смо и колико постигли. За тих дана док смо посвећени само себи успињемо се да сагледамо себе са стране, објективно; да се нађемо у овом свету. У брзини се и не видимо, у врењу догађаја око нас и не осетимо како смо се променили. И кад један од таквих, важних дана дође, о, како смо ниско. О, како би да мислимо лепо о себи. О, како ништа не односи олакшање. Ништа? Не баш ништа. Опиремо се. Исто онолико колико се опиремо себи – јер не прихватамо себе – тако и толико гурамо од себе руку која нам се пружа на помоћ и спасење. Зато би требало узети чист, непресавијан папир и написати следеће речи: « Ја (тај – и – тај , именом и презименом, како нас људи памте и црква бележи) са пуно снаге и решености уз здраву памет тврдим да ми је доста јефтиног (такорећи холивудског) самосажаљевања и повременог, но посве бескорисног и увредљивог самозапрепашћивања. Одлучио сам да од овог тренутка најоштрије одбијем сарадњу са силама које ме отуђују од мене самог, које ме затварају у ланце и лажу ме да окови расту из мојих удова. Дубоко сам уверен, међутим, да је ово само први и иницијални корак у организованој, свеобухватној и коначној борби до победе против непријатељских сила. « Испод би се, наравно, ваљало потписати, да би овај документ, да би ова одлука постала пуноважна, оверена чашћу и образом. Тако би ваљало...

13

Спавати. Пробудити се. Устати. Гледати кроз прозор људе што миле под сунцем под теретом посла. Седети. Устати. Спаковати се. Погледати око себе. Узети торбу, забацити је на раме. Ходати ужурбано до станице. Трудити се да нико не види одлазак. Досађивати се и стрепети на станици. Ући у воз без карте. Дати кондуктеру нешто ''да не пише''. Гледати људе што улазе и излазе, како путују станицу, две. Гледати лица старих људи, што старачки ужурбано улазе у воз и показују жуте легитимације пензионера железнице уз које имају неколики попуст на карту коју увек уредно плате или на станици или, где на станици нема никога, код кондуктера. Слушати њихове ситне, исецкане, исте разговоре испуњене именима синова,

42

кћери, унука... Слушати њихове притужбе на време и огуглалу равнодушност на политичке актуелности. Слушати са колико једноставности, са колико присности и топлине изговарају имена својих ближњих док о њима говоре. Посматрати њихове смежуране, старачке руке како се крше или држе какв црни цегер из средине седамдесетих на коме белим, сада већ искрзаним и једва читљивим латиничним словима пише: ''успомена из Матарушке бање''. Гледати њихова згрчена тела, која као да су се сјединила са њиховим испегланим, равним и тесним оделима тамно плаве боје; која изгледају као да је из мишића ожилављених дугогодишњом суровом работом испијена и исцеђена свака кап свежине и живости, па се сада удови не покрећу него одапињу механичким, увежбаним покретима који се понекад и не дотакну мозга и свести. Разабирати од брзине куће које пролићу крај пруге. Опазити њихове искривљене прозоре са неједнаким окнима, са опалом и изгребаном фарбом. Спазити натрулу ''Шкоду'' из 1974. која се распада поред амбара прекривена испуцалом цирадом коју је ветар одавно исцепао. Видети кокошке где трче по дворишту, између ораха и храстова. Гледати људе по пољима како миле под сунцем под теретом посла. Видети пијанца како дрема испред продавнице преко пута рампе. Вратити се испитивању воза. Гледати масне, улепљене, олињале, истањене и до крајњих граница прљаве тапацирунге на седиштима која је некада красио црвени и зелени плиш и сомот. Сажаљевати једва провидне прозоре чије је једино средство за чишћење летњи пљусак. Посматрати прашњаве, рахитичне решетке за пртљаг које више нису поуздане ни себе док држе. Гледати зидове купеа од давно беле пластифициране иверице, сада пожутеле, улепљене осушеним соком и лепком од налепница. Приметити са смешком да се по возовима и не лепи никаква друга пропаганда осим политичке, јер изгледа нико више нема циљну групу у овој специфичној групи што путује сваког дана без броја. Приметити такође да се поред налепница са бомбастим и одлучним паролама типа ''ДА ЖИВИМО БОЉЕ'' лепе још само сличице оне сјајне фудбалерске генерације с краја осамдесетих која је већ избледела као и те сличице, и да се редовно још увек лепе сличице што се добијају уз тврде, безукусне и јефтине турске жваке, налепнице са исто тако јефтиним мотивима, неукуснијим од саме жваке која је, ваљда, главни артикал. Приметити још да се све ређе срећу и креативни печати по зидовима вагона од стране многобројних

43

путника, пре свега оличени у графитима и потписима: ''Миро, волим те'', ''божа-лесковац-PFC'', ''Даница + Милан forevr''... Одмеравати пажљиво сапутнике. Снимати како пију устајалу воду из својих пластичних флаша од коле или оранжа, са којих се спрала етикета па само облик или боја говоре о томе од чега је та амбалажа. Уочити њихова озбиљна лица којима си дају на значају. Опонашати те фацијалне експресије. Играти се једне велике игре. Испитивати како тобоже незаинтересовано гледају кроз прозор, а упијају сваки звук који дође до њих, и сваки украден поглед који отму од околине док, као, намештају косу или поправљају крагну на кошуљи. Не осуђивати их ни у ком случају. Сетити се да смо сви ми сапутници. Досађивати се у возу. Читати новине. Дремати. Допутовати. Устати. Изаћи из воза на станицу. Удахнути. Шетати по широкој улици. Гледати људе што миле под сунцем под теретом посла. Не мислити упорно о цурама које носе кратке и уске мајце, а и не знају шта те мајце значе. Видети људе који се окрећу за цурама које несо кратке и уске мајце, а и не знају шта значе те мајце за којима се окрећу. Не осуђивати њих; ми смо сви, сви смо свако. Ходати. Ходати дуго. Наточити воду на уличној чесми под зрнастим хладом младог, ониског дрвета са ситним, тврдим листовима. Сести на клупу. Испити воду. Осећати како се умор из ногу претапа и прелива у асфалт тротоара око клупе. Осетити угибање дрвета на клупи под теретом уморног тела. Дисати у хладовини. Посматрати људе како пролазе идући ка неком циљу. Бројати колико њих за тренутак застане крај уличне чесме да хладном водом убрза и скрати пут ка своме циљу. Удубити се у лица пролазника што застају крај воде. Гледати их у крупном плану док жедно гутају течност што извире из обрађеног каменог стуба. Пити воду још једном. Ући у воз. Дати кондуктеру нешто испод руке. Одклацкати се уморно до куће. Изаћи из воза. Провући се до куће да нико не примети долазак. Доћи. Бацити торбу. Истуширати се да се скине онај мирис прашине из воза. Стајати после освежавања на балкону. Гледати људе што миле... Лећи. Спавати...

44

Д Н Е В Н И К О Д Ј У Ч Е

сакупио Срђан Антић Ово је дневник извесног Александра Петровића, светски познатог мултимедијалног уметника који је померио границе видео арта и уметности на интернету. Ипак, сумња се да Александар Петровић уопште постоји, јер се никада није појављивао у јавности и сви покушаји да се до њега допре остали су безуспешни. Једни говоре да никада није ни постојао, већ да је продукт једне групе интелектуалаца нашег порекла из Америке која позива на побуну против свих вредности у друштву, политици, уметности, љубави. Поједини пијанци из варошица у унутрашњости куну се да су пили са њиме, да су путовали возом са њиме, да им је износио идеје својих дела са којима је данас упозната сва светска културна елита. Неки политичари се прибојавају прича да је Александар Петровић једноставно побегао одавде. Нико од оних који ту верзију заговарају не зна тачно куда је Петровић отпутовао, па се тако помињу један салаш у Војводини, један бугарски манастир, планинско сеоце у средњој Херцеговини, област око реке Ганг у Индији, главни град Кубе и околина града Јерусалима. У прилог овој идеји иде и то да је пронађено опроштајно писмо које је наводно писао сам Александар Петровић. Писмо је кратко и садржи неколико стихова песме једне некада врло популарне рок групе и гласи: "Тамо гдје се вали ломе, остављају простор отворен, пропада се врло лако, ал' се зато тешко успиње". Истражујући идентитет ове необичне личности сазнао сам да је свој дневник пре свог нестанка (или одласка) поверио једном полуслепом старцу с којим је путовао возом на прузи Београд – Ниш. Доказ да је то аутентични дневник Александра Петровића је чињеница да се овај текст бави проблемима који су били тежишне тачке свег Петровићевог стваралаштва и да уместо датума користи збир вредности "n" као неког датума који је известан и има сталну вредност, а од ког је све пошло наопако и вредности променљивих "a", "b", "c" итд. којима означава удаљење дана из дневничког записа од датума који се некада догодио и све променио. Они који оспоравају

45

веродостојност дневика наводе као аргумент да ни у једном тексту Петровић није писао о својим бројним и величанственим делима. Ти, међутим, заборављају на Петровићев солипсизам, интровертост и у крајњој линији себичлук у опхођењу како према себи, тако и према својим делима и свету уопште. Старац се нажалост не сећа на коју се дестинацију Петровић био упутио, а дневник је дао својој супрузи која у пролеће и у лето излази сваког трећег четвртка у месецу на зелену пијацу оближњег градића и тамо продаје зелен. Дневник је употребила за замотавање зелени што ју је продавала. Требало ми је три месеца док нисам дошао до ових текстова из (наводно) дневника Александра Петровића. Ни старац ни бака се не сећају колико је дневник био обиман, па самим тим ни да ли количина листова које сам успео да сакупим одговара првобитној књизи дневика. Продавачица из радње прекопута које је бака продавала своје поврће рекла ми је да је бака са собом носила неку страшно дебелу књигу и када сам јој показао листове које сам од тада стално носио са собом клела се да то никако не могу бити листови те тајанствене књиге у које је поврће паковaла бака која је за те намене од кад варошица познаје њу и њену робу увек користила новине...

Напомена Текстове нисам сложио хронолошки, јер нисам успео да утврдим када је који настао. n+x Учили су нас у школи латинским деклинацијама, шта настаје од клициних листова, шта су то кетозе; учили су нас немачкој конструкцији um – zu, говорили да чета војника не сме да маршира кад прелази преко висећег моста, причали нам о Монеу, Моцарту, Марксу... Али, нису нас научили најважније: како се снаћи у животу и шта је важно. Било је међу мојим drugies и оних која су та наклапања занимала, чак и више од приче о devochkas. Ти нису

46

научили ништа више од оних који нисшта нису чули док се причало о Тицијану, Тертулијану и Тесли. Учили су нас да не псујемо људи који су презали да псују само пред нама (а неки нису имали ни ту ограду), тражили да верујемо у ствари у које они одавно више нису веровали. Како смо могли да им верујемо? Неуверљиви сте били, brother ser, док сте говорили устима пуним хвалоспева о држави, институцијама, природним и научним законима... пуним устима, празним срцима, исцепаних џепова. Како се све завршило? Нисмо научили ништа и нисте нас васпитали. Куд год да смо кренули, наша линија није допутовала. Увек смо живели са прекидима у везама. Тражили смо и молили глупости. Ненавикли да немамо, неодрасли двадесетпетогодишњаци. n+y У сулудом и сизифовском покушају да схватимо и испланирамо своју будућност у овим условима, падамо у велика искушења и неретко страшне грехове, и само добри Бог није дао да се обесмислимо до тупе гомиле атома који се хаотично сударају у празном простору. Признајем да је и мене самог обарало безнађе у јаловим покушајима да испланирам сопствену будућност. Онда сам помислио да је то можда и дар: ми се потпуно предајемо Богу јер би иначе изгубили разум. Можда у овој земљи и нема будућности. Све је стало једног давног дана. Многи се више и не сећају када, а моја генерација скоро и да не памти тај тренутак. И од тог дана све се променило и уследило је дуго чекање. Руку на срце, за ретке тад је наступило време акције. Све се чека а окреће се само оно што је ту: месец око земље, земља нас врти око сунца; исти аутомобили, исте куће, одећа и бескорисни послови као и тог неког дана. Можда за неког, тамо у конфорном свету, ова рупа на глобусу и делује егзотично, вероватно би земља и ми што њоме мрдамо и говоримо овим језиком били сјајна сценографија за филм чија би радња ишла унатрашке или за филм који не би ни имао радњу. И они који памте некакво другачије уређење и ми који смо навикли да будемо изгубљени, сви ми верујемо да ће све ово

47

проћи, да ће се све вратити у неки нормалан ток. Они се сећају, ми замишљамо... сви падамо у искушења. Ми смо заборављени. Од свих, од свега. У ову земљу више нико не долази а ко год може да оде, он не остаје. У овој земљи има само Бога. Само је Бог одржава и посећује. n+z - Прогласимо још једно пијанство вартоломејском ноћи наших осећања у којој одлучно стајемо на пут јеретичким наклоностима према погрешним женама и према погрешним вредностима. Седео сам на удобном троседу породичне куће родитеља једног мог друга, испио још једну тоник – водку (престао сам да их бројим, али да сам наставио сигурно би био двоцифрени број) и говорио друштву окупљеном око мене. Понекад сам их засмејавао, као вечерас. Ја говорим озбиљно, а они се смеју. - Коначно ћемо раскрстити са погубним трендом у нашим душама и одлучно закорачити у несумњиво светлију будућност. Друштво се већ занело алкохолом, почело је већ грохотом да се смеје... - Неће више бити страхова и несигурности. После ове револуционарне интервенције на суштину нашег бића ми постајемо генерација господара и тај дар примамо као плату на све оне године које су нам изгубили у вијугавом и неретко ризичном путу нашег одрастања. Друштво се сада опорављало од смеха, постало мало мрзовољно, стишавали су ме, неко је чак промрмљао нешто о дефекацији, али ја сам наставио да говорим. Не, не, молим вас... – заплитао сам језиком – пазите... И то наслеђе, нашу моћ апсолутних господара, нашу сувереност над ресурсима и потенцијалима ми ћемо пренети наредним генерацијама, ако и сами икада одрастемо и скупимо храброст да створимо следеће поколење. Можда се због свог дечачког кукавичлука пред правим животом делатна и тренутно радно активна популација све више игра епруветама, уместо да се уживљава у улогу pater familias... Скоро да сам уживао у музици коју је мој глас производио у соби пуној мрзовољних људи. Гледали су испред себа, а ја сам

48

био попут паганског врача што маше крилом слепог миша и шиба погледом из ужарених очију. Седео сам уз прозор и прохладна летња ноћ је примала моје речи, носила их успаваним, ниским улицама... Но, нисам стигао да завршим реченицу. Допунили су ми чашу и натерали ме да по хиљадити пут наздравим. Остатка вечери се не сећам. n+g Дани све сигурније пролазе. Ја остајем све више у уверењу да се ниједан од наредних дана неће променити од неког фантомског, од неког преломног, давног и заборављеног јуче. Са надом смо очекивали крај једног времена* не размишљајући "шта после". За то смо време, за много људи из тог времена везивали ми сву своју мизерију, сва савијања кичме и увлачења стомака, сва рационализовања непојмљивог. Донекле смо, вероватно, и били у праву: сувише су ти људи били безбрижни, сувише обезбеђени да би ми грешили. Дочекали смо крај једног времена са зебњом уз питање "а шта сада" уместо да одахнемо. А заправо се ништа није променило. исти се људи шетају истим улицама идући на исто бесмислена "радна места". Исти људи (сада са мало забринутијим лицима, додуше) седе у истим комадима намештаја, само су променили места око стола и овој бескрајној партији покера, у којој су улог судбине правих, живих људи, додали пар нових ликова, тек да партија потраје и буде занимљивија; као кад се деца поново бирају у два тима за мали фудбал и за претходне симпатије, прекршаје, голове и резултат кажу "пуј пике, више не важи". * - Мисли се наравно на деведесете године у Србији. (прим. приређивача) n+p Бојим се увече да заспим: ко зна шта се може да деси ове ноћи, јер има нешто опасније и језивије од потмулог звука турских бомбардера у густом и непријатном небу априлске ноћи. Можда

49

се неко јаче зло ноћас пробуди. Сваке ноћи бојажљиво исписујем на посебном листу папира како се зове држава у којој ћу заспати и цртам грубим, невештим потезима оловком њене контуре. Бојим се да заспим: ко зна у којој ћу се држави сутра пробудити. Бојим се да устанем из кревета. Ко зна ко може данас да позвони на врата, ко зна шта поштар може да донесе и остави у поштанском сандучићу (чији челик није одолео најездама људских младунаца). Притајени систем састављен од безброј оштрих и опасних зупчаника сваког тренутка може да нападне у виду било ког од мноштва својих чиновника и да замахне уз опасни фијук некаквим решењем ("чије извршење не одлаже жалба"), рачуном, дугом, каматом... Бојим се изјутра да се пробудим: ако не страдам ја, ко зна ког од мојих пријатеља зупчаници могу да поткаче. Бојим се у току дана да се надам. Много сам наде и веровања потрошио на таштину, па сада свако преостало зрнце чувам штедљиво као највеће благо, као реликвију. Бојим се... n+r Данас сам видео сјајан графит: "Више мрзим љубав него што волим мржњу". О, како смо тужни, моја браћо. После сваког пијанства, заједно са незадрживом мучнином, рађа се по једна идеја. Још увек ембрион, фетус, она не зан ни за себе ни о себи. Треба чекати, треба молити и концентрисати се да мучнина прође, треба прво постати отпоран на њене нападе а затим је отерати фокусираном снагом. Онда идеја расте, добија очи, уши, расте јој коса, удови постају све чвршћи и умешнији. Прво је научила да говори... то је била моја трагедија. Све моје идеје су прво научиле да говоре, да певају, а потом да ходају. Људи су пролазили поред мене, дивили се шарама умећа мојих идеја. Њима је то годило. Идеје су се толико навикле на моје топло наручје да и када су научиле јако успешно да ходају, нису желеле да оду. Остао сам заробљен са размаженим плодовима најфинијег дела мене. У тој бизарној, помало болесној повезаности и ја сам навикао да их утопљавам, ушушкавам, чувам. Али и да их у исто време бацам пред најгоре недаће њихових живота и понекад незасновано критикујем.

50

И ту смо. Лете ми око главе (ево, савладале су и летење). Сада се већ друже и међусобно и са неким другим идејама које исто тако слободно лепршају небом. Можда је то најбоље што сам могао да им дам: слобода. Додуше, сада их тешко и контролишем. И још нешто: и даље не воле да ходају; говоре, говоре и лете. Када ходају, тада путују далеко, али путују инкогнито. Када ходају, ћуте. n+f Сећам се једног вашара, тамо деведесет и неке. Код нас су вашари преко лета а лета деведесетих су ми посебно помућена, као да сам у сну желео све да заборавим. Можда је била половина августа. На мени је неки јефтини памучни комплет турске производње који се састоји од мајце са крагном и кратких панталона. Немам чарапе и носим неке тврде, неудобне патике купљене на бувљој пијаци. Имам некакву алергију по кожи на ногама у виду црвених печата као ујед комарца, то сврби, а кад свраб прође претварају се печати у мрке мрље на кожи. На вашару хрпа безвредних али шарених ствари, а ја без новца. Пиратске музичке касете (тзв. "бугарске" – у то време смо све што је бофл, фуш и неквалитетно звали бугарским) коштале пет динара а будући да је постојала папирна новчаница од пет динара, то је ипак био некакав новац. Естетика (условно речено) музике која је снимана у то време приказивала је верно дно на ком смо се / су се сви налазили. Несрећа, безнађе, монструозност која се трансформисала из секунда у секунд, амебоидни шљам који је преко ноћи преузимао облике меморисане у прошлости и играо се једне државе. Скоро педесет година су комунисти газили по црвено плаво белој застави, а онда је шљам брисао своја уста њоме, уста мокра од ракије, масна од печења и прљава од повраћања. Ти гуштери су идеју о националном редуковали на најбаналније принципе које изворна идеја никада заправо и није садржала. Они су себе са свим својим деформацијама промовисали као тренд, као пожељни стил живота, као националну свест in vivo. На тај начин је из дезоријентисаног народа, по обрасцу лудог и збуњеног, протерана достојанствена идеја о националном интегритету и замењена поздравима из читуље и фотографијама из полицијских досијеа.

51

Не, у Србији нису гореле куће, али земља је била опустошена. Кроз ову пустињу дувао је само северни ветар. Са рушевина једне земље и државе и ломаче једног народа и језика многи су побегли главом без обзира да би сачували сопствену главу. Други су отишли јер нису хтели или нису могли да гледају како, камен по камен, ова земља и коначно добија облик пустиње. А камен по камен ове земље био је уграђиван у неке друге земље изван нашег видног поља. Tих година је на претек било једино греха и горчине. Тих година није било лако одрастати. На најнеприроднији начин се упознавао стварни свет, на најрогобатнијим примерима имало је да се постане самоук у социјалним разликама. У тим годинама добро и зло били су помешани у две различите а једновремене и подједнако узбудљиве трке: за богатством не питајући за цену и за хлебом ма по коју цену. n + k Ако постоји неко место на свету где владају другачији закони, где живе другачији људи, где се другачије буде спавачи и где ватра греје оне који је траже, заложе и одржавају; ако постоји нека земља, нека долина на свету где љубав допире из очију кад се пошаље, где реч значи реч а не две или три замишљене, где се љубав не доводи у питање и где поштовање није пољуљано... Господе, пошаљи ме тамо. Са ким бих на пут? Не питам, не одређујем. Не молим да ме одведеш тамо да владам, да сеирим, да живим или да се множим. Молим да видим. Да мало, за тренутак уживам. Да можда нешто од тог светог и неудисаног ваздуха понесем у плућима, у устима. Да издахнем ту силу у лица оних које волим. Не, не ограничавам, не испитујем, не негирам Твоју вољу. Нека, нека платим сваку сузу, свачију, која носи моје име. Али, кад једног дана сви станемо пред Твоје лице... не једна канцеларија, један погон, једно школско одељење, један колектив, него једна породица, једна фамилија, три колена из једног времена с једног огљишта и једне ТВ антене, сви које волимо и ми сами у истој равни пред Тобом, у истом клечећем положају док знамо сваки тренутак свог живота, дело и помисао; док знамо све мисли и покрете свих који су нас окруживали, док је све ту пред нама, и све – заједно с нама –

52

пред очима Судије, Бога правде и љубави... Господе, какав ће стид, какав ће паклени и панични страх бити на нама, на нашим душама, јер ништа до душа неће бити на нама и у нама, ништа се друго неће мицати, ништа дисати... Знам. Где год да ме осудиш, горе или доле, воља је Твоја. Знам да су моја уста створена само да хвале име Твоје. Где год будем, у мраку безнађа ако се нађем (ледну страх душу моју на помен ове речи) и из тог мрака јечаће, вриштаће, певаће један глас Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Молио сам Те да видим Нови Јерусалим; опет, не да будем један од грађана његових, јер шта треба да се то буде – без обзира на безграничност и величину тога града, већ просјак, чистач обуће, камен у зиду, стражар пред капијом. Но... воља је опет у Милости и Мудрости. Ја сам створење. Зато молим за оне које волим. Нека ме. Нека вриштим из бездана срећно славећи име Творца (ако буде таква воља и суд), али нека тај пој крајње искрености – јер шта се може лагати из те рупе? – буде молитвеник за све моје ближње, за све који су загревали душу моју упућујући ми поглед, искреност, топлину, макар и на тренутак, макар се касније и предомислили. Сети се, Господе, и те мрве истине што ми пружише, једно Твоје створење другоме. Сети се и оних што дарују грумење, њиве и планине. Зашто? Јер и ја сам једно створење Бога. Могућност, потенцијал мој је огроман. Могу да померим планину. Могу да славим Бога. И таквом, о, најмањем од свих који су исти, дароваше ти људи, моји људи, Твоји људи, себе. Себе мени. Себе Теби. А... ако постоји неко место на свеу, Господе, где другачије људи заспу, где је ноћ другачије мирна, где људи другачије једу, где пију другачије... Допусти да видим то место. Да боја тамошњег сунца макар мало заискри из мојих очију, да мало бар пошаљем то на своје ближње. А после тога... и пре тога. Кад псујем, да псујем на туђем језику. Кад се преједам, кад се опијам, кад жалим, кунем и вређам... врати одмах! Ошамари. Јер овај дан, у овој земљи... у њој која нас удара и мршка као маћеха, нас који је волимо као мајку.... Само је данас данашњи дан. А верујем, о, како верујем, да ће и сутра сванути.

53

n + γ Смењују се с тренуцима и расположења у мени. Час верујем у себе, час се предајем очају и депресији. Не знам шта разграничава ова два стања и шта укључује једно а искључује друго и обрнуто. Опет кажем, бистар сам само кад размишљам о Богу, али сам преслаб да у тим тренуцима осетим себе поред Њега. Лепота света је што га на свом месту у свемиру одржавају неке сигурне ствари, као конопци на које се наслања и са њих црпе стабилност. Једна сигурна ствар: време пролази, протиче. Не обазирући се на галопирајући бес врећа узаврелих живаца, протиче. Споро, брзо, овако, онако, свеједно, подједнако, исто, невероватно. n + ϕ Ко смо ми? Ко сам ја? Ми смо она генерација која је изгубила детињство у такође изгубљеној борби са мушким самопоуздањем, крахом економије, нерашчишћеним рачунима, импотенцијом, фригидношћу и менопаузом. Младост живимо, пунолетство нам већ дође, а ми нисмо приметили: били на послу, били уплашени, били смиривали неког, били се опијали. Нема нама ничег осим турба и изгубљеног времена. Ретки срећници су имали нормално детињство; не знам шта би постало од тих људи, просто, јер не познајем ни једног од таквих. О, како нас вребају иста мушка несамопоуздања, исте фригидности, импотенције... много очекујемо од будућности: да нам да слободу, име, лице, карактер. А ми тако пуно полажемо у будућност, рањиви смо и лако се можемо да оклизнемо. И ја могу да кажем само једно: даћу све од себе да будем јак. Бићу супруг и отац какав доликује, макар изгорео у жељи и посвећивању томе циљу.

54

n + ω Нисам веровао сунцу кад ме је јутрос пробудило. Нисам веровао да је свануло, да сам ту. Моја земља, ја. Желео бих да напишем писмо сину. Мили мој нерођени сине, Где да те роди мајка, рођени? Шта ћемо, куда ћемо нас двојица, сине мој? Овде, видиш... не воли те твоја земља, сине мој, ни мене ни тебе не воли. Не жели нас ова земља на себи. Заправо, што је више волимо, мање поштује она нас. Другачија је била она, знаш, сине. Славила је ослободиоце, соколила рањенике, ватрено љубила једнакост, уснивала и будила се с божјим именом на уснама и челу, презирала злобу и неистину. А онда је силована, а онда се прокурвала. И сада нас мрзи све а нарочито нас који је волимо, који је требамо. Тера нас од себе, сине. Највише воли да флертује са онима који су отишли или их је отерала. Кад дођу – једном или два пута годишње – она им се смеје заводљиво, облизује усне, а они прихватају ту игру. Како да те дочекам овде, сине мој? Како да гледаш, да схватиш ове разлике. Како да одрастеш у земљи која ће ти се смејати у лице најгорим од оног што се у њој родило? Сине, много колена пре тебе је она шамарала, пљувала у очи. Кад се родиш, сине, она ће те гадљиво гледати, као да си копиле, као плод оног некадашњег силовања. Питаћеш се све више, на твоја питања нема одговора. Шта ће бити с нашом земљом? Како ће се звати?... Нећу знати да ти објасним ко смо ми. Нећу знати да ти објасним све оно што видиш и збуњује те. А да те дочекам негде далеко одавде... и да увек будеш странац. Или да се одрекнемо својих имена и својих корена што се наша рођена земља труди да их избаци. Да пијеш поробљену воду из пластичних боца уместо живе, слободне воде оданде, из дна дворишта, из стаклене чаше, металног лончета или из шаке... Да идеш у школу што своди на коцку са свим странама једнаким; да идеш у школу да би те углавили у средину; да те науче да будеш срећан што си средина. Нико од нас није средина. Наша једнакост се не састоји у томе да се сви сведемо на половину себе. Једнакост је, сине, кад сви имамо слободу да истражимо, спознамо и развијамо оно што је најбоље у нама. Где то да нађем, сине мој?

55

Не желим да границе таквог света буду зидови нашeг дома, сине. Дом је велик, немерљив; дом је сигуран и сталан у времену и простору. Али, свет ти је потребан да летиш, сине. Права ширина и безграничност су у теби. И чије небо прво да виде очи твоје? И чији ваздух прво да удахнеш? Самарјанка није била од изабраних, али се ипак спасла; Јуда је пропао из непосредне близине Спаситељеве. Сине, наша је земља – волимо је; Божји је свет – водиће нас. n + µ Бес је мој велик и шкргут мојих зуба се чује далеко. Топлота избија из мене као из пећи, пробија врата и прозоре, у таласима путује градом, киша што одозго сипи је охлади мало, па понекад талас моје топлоте изгуби своју снагу и одбије се о неки гранитни зид. Отупљеност ме ухватила, бојим се. Бојим се да нисам постао део механизма, слепи возач на колотечини брајеве азбуке. Бојим се за себе. Мрзим себе. Уживам у себи. Гадим се себе. Горим од себе. Бојим се себе. Приметио сам да ми расположења и начини реаговања на средину долазе периодично и равномерно се смењују, с времена на време, без обзира на то где се налазим. Опет сам отупео, успорио се. Препознајем се у претходним зимама кад сам жудео за променом која би ме покренула. Не знам више ни да говорим. Знам једно: бесан сам. У ту огромну празнину у мени уселио се гнев, и не видим да има наде да изађе. Научио сам да будем сам. Изгорео сам у жељи да нађем савршени суплемент мог бића, и навикао сам да живим овако. Кад мислим о себи, мислим о себи самом, никада о себи у некаквој заједници са неким. Јер сва заједништва што их је судбина у мојим рукама гајила, ја сам (вероватно ја) одувао са длана, као песак, као прашину. Превише је свега што ме плаши, не видим се у вези. Можда ме неко и поврати. Ја сумњам у то, али се оним последњим топлим окрајком људског срца још увек томе надам.

56

Будућност... своју будућност видим само у делима. Ја желим да имам неког с ким бих везао своје биће, али та жеља не пралази из маштања пред очи. Како бих суверено владао својим достигнућима, остварењима, потенцијалима! Како не видим никог ко би ми у том плесу са друштвом олакшао и засладио ватрени и челични загрљај А желео сам ту неку. Са уздасима, са километрима зелених залазак уз реку, са минус петнаест степени ноћних шетњи сам је желео. Ње нема... n + ξ Како ћеш ме позвати, питам те. То је, разуме се, твоја ствар, али ипак било би добро да знам. Помало се бојим тог тренутка. На знам шта ћу радити кад позив стигне, не знам куда ћемо се упутити. Чекај, разуми ме, знам ја где ми идемо, знам да ће ме тамо чекати, али ја тај предео никад нисам видео. Толико сам маштао о њему, али га нисам видео својим очима, па се помало бојим. Брине ме хоћу ли имати шта да обучем, и ма колико себе заустављао да не мислим о томе, питам се какве ће бити остале званице, хоћу ли имати манире, нећу ли и тебе и себе обрукати. А ти ме знаш, говориш ми да сам ти ја исти као и они, али да пријатељство или и више од тога треба гајити. Ти знаш колико ми значиш и шта си ми, па те молим пријатељу (и више од тога) да ми дозволиш да се упристојим кад кренем. Нисам ти сигурно један од најрепрезентативнијих гостију, па те стога молим за ово да се не постидиш мојих прљавих руку, мог простачког језика и мојих огрубелих ћутила. Верујем, сетићу се у том тренутку колико си ме пута подсећао на час поласка, колико си ме пута опомињао на огрубелост мојих прстију и нечистоћу испод мојих ноктију. Говорио си да ћеш ме позвати изненада, да се посветим чекању. И сада док ми говоре "близу је тај дан", ја стрепим. Ето, сумњам у себе поново. Не бих да ти сметам заврзламама... А упркос моме страху и несигурности осећам радост што ћу ти једног дана доћи. Прво, што си и мене убројио у своје госте, ма на коју софру да ме уседнеш, а друго што предосећам твоје насмејано али достојанствено лице и поуздан стисак твоје руке.

57

n + θ Опет се појавио. Ниоткуда се само искезио предамном. Исколачених oчију, нашминкан у бело, црвених усана и размазане црне маскаре око очију; био је обучен у одело пајаца, дворске луде: бели струкирани комбинезон са великим црним дугмадима и чипком на крају рукава. Можда сам погрешно протумачио, раније сам му давао оне стамене епитете, можда то уопште није био он, можда је бог Јанус за њега мало дете са своја два лица, а можда ништа од овога не постоји. (ово би се могло назвати будалини постулати извесности) Ћутали смо. Нисмо дошли до тишине као оне тачке кад разговор замре, него смо ћутањем и кренули. Уморно сам га гледао док су му се очи склапале. Мајку му, к'о да су ми неки патуљци сели на очне капке, па не могу да их подигнем. Од умора ми се укочио и језик а вилица олењила. Ништа га нисам питао, а претпостављам да бих желео да га питам бар нешто, да сам био у стању. Он је, пак, био заузет посматрањем голубова што су се шетали испред стаклених врата "конзерве" у којој сам радио. Крупни, риђи голуб вртео се између бара тамо – амо, као да зна куда ће и шта тражи. Уз њега је био један црни, нешто ситнији. За њега је интересантно да на десној нози није имао два прста, али је једнако спретно шеткао и само са средњим. Моју сужену свест и искривљену перцепцију, деформисану данима и ноћима неспавања, привлачило је стотину неправилности и специфичности у просторији што су је не без миља звали "конзерва". Искривљени прекидачи, офуцани пулт у који се урезало много личности, а свака је била деградирана на надимак изведен од презимена, оригинално место становања и неких бројки. Поглед ми се уморно окретао и требало је пуно времена да мој мозак схвати шта то очи гледају. Разглављени телефон, одваљене плочице са зида... А он, он је гледао голубове помало голубије; помислио сам да сам га чуо како се оглашава оним њиховим гргутавим гласом. А онда ме је упитао: "знаш ли шта је нелогично и не уклапа се"? Нисам знао, али нисам имао снаге да одговорим. Не знам да ли сам успео да одмахнем главом.Рекао је: "Кљунови ова два голуба; знаш, нису исти". Искључио сам га. Нисам сачекао да заврши, једноставно нисам могао. Желео сам тишину, а он је

58

био нешто најнепријатније на ту моју жељу. Причом ме је вукао за рукав, али ја сам се окренуо. Желео сам да спавам... Изгледа да сам га убио те вечери. Не знам шта му се догодило, тек мог измишљеног пријатеља одавно нема. Лудак се можда само притајио, али ја мислим, ако га нисам убио својим одбацивањем, мора да се бар добро разболео. n + δ Размишам о томе да ли ме лепљиви осећај слатког, за који сам давно закључио да нема ништа заједничко чак ни са оним што људи обично зову срећа, одаљава поново од онога што јесам, од онога што треба да постанем, од онога што је у мојој суштини. Да ли сам још једанпут спреман да продам све своје снове, а да још увек не знам ни какви су јер их нисам ни одсањао ни досањао, и то за бледу и неуверљиву слику коју имам пред очима сваки дан? Зашто увек туђи кукавичлук претпостављам својој храбрости називајући је лудошћу? А дубоко у себи вриштим да је велик само онај ко се одрекне малих жеља. Не, не желим да се умањим. Баланс између "бити добар" и "бити реализован" ако је уопште могућ, биће циљ моје потраге, иако ми оба та стања сада делују тешка и далека. n + λ Када се искрено и непретворно помириш са злом судбином, добра те прима: она тражи само храбре, само јунаке, само оне који презиру и данас и сутра а стреме вечном и бесконачном. Ако се разнежиш у њеном наручју и омекшаш од топлоте коју ти пружа, одбациће те; не жели она да је волиш, већ да те поштује. Она неће да ти буде циљ, већ да те прати на твоме усходу. Није је достојан онај ко жуди за њом, већ онај што се изнад ње издиже. И када је сретнеш, чувај се да јој не појуриш у загрљај, јер још дуго после тога нећеш јој видети лице, а можда ти заувек окрене леђа. Твоја је док год је не желиш, слично правој, зрелој жени.

59

n + ε Млитаво сам се просуо по својој судбини. Нема ни костију у мени да стварају отпор. И очајан сам, и нисам; и утапам се, и штрчим. Стојим на бедему, гледам ужарене прозоре на другој страни реке. У том тренутку док их ја гледам неко иза неког од тих прозора гледа телевизију, неко оправља фрижидер, спрема вечеру, игра се с децом... у том истом свету, неки други они пате, раскидају, доживљавају лична разочарења и откривења, лешкаре, перу панталоне, воде љубав. А изнад оштрих кровова зграда све их милује иста рука. Дишу исти ваздух, дува исти ветар за све. Одузела ми је дах та снага. Нисам чак ништа ни желео. Линија. Само сам осећао ударе тог ветра што ми је доносио таласе топлоте живота иза осветљених прозора. Скинуо сам јакну, бацио је на камену стазу, затворио очи, раширио руке. Дисао сам дубоко, одједном отворио очи и приуштио себи још једном ЗАДОВОЉСТВО да са стране учествујем у том сасређеном бивствовању што га зовемо друштво, град, живот. Магновење слично деловању наркотика ме је обузело. Не тада, много пре. Не знам како успевам да натерам себе да се уопште покрећем и да понекад разговарам са људима. Ван себе сам. Стојим са стране и питам се јесу ли то моја уста што се отварају, да ли су то моје руке кад се тело покрене вођено неком својом хемијом изнутра. Не да допуштам телу да функционише, већ не размишљам о томе. Не спавам. Нисам будан. Бар сам се отарасио оног језивог измишљеног пријатеља. Гњавио ме. Проклети покривач стварности. Вероватно га је несаница створила у својим последицама кад мозак чудно заварничи. Желим да пијем. Питам се шта би се догодило да баш сада, у овом тренутку, енергично кренем да сатирем алкохол. Да ли бих се успавао, или бих, можда, дозволио себи да се пробудим, ако ни због чега, онда због енергије ароматично заробљене у клеки. За мене не постоји ни нада ни страх, сутра и данас, пријатно и непријатно. Остаје по нека хемијска жеља, прође, јави се на ненаданом месту, па опет прође. Па, то је исто као варење хране, као рефлекс периферног нервног система.

60

n + Γ Приближава се нова година, празници. Није ми до тога. Осећам се прилично лоше, некако јадно; вероватно се тако осећају усамљени људи у време ових празника кад би сви требало да будемо срећни, радосни, испуњени задовољством и самопоштовањем. А ја се заиста осећам по мало усамљено. Не правим планове типа "куда за новака", што значи да да ћу вече највероватније провести уз неколико нових DivX наслова и на интернету, ако успем да се уконектујем у ноћи глобалне луднице. Питам се да ли је то нормално: Serbian, male, age 2X, нова година, провод уз монитор. Ипак, из искуства знам да је тешко уконектовати се на мрежу, па ме то теши да нисам једини који тако дочекује ново лето. А шта има да чекам, календар незаустављиво тече, без обзира шта ја мислио о томе, зар не? Неко ми је недостајао вечерас, то је сигурно. Ко? Мислим да не знам ни сам, али неко јесте. Не радујем се новој години јер нећу имати коме да је пожелим. После бродолома који сам доживео мислио сам да ће ми годити самоћа. И била је пријатна, требао ми је одмор од обавеза, од веза. Али сада, сад већ постаје напорно, умара ме. Радујем се Божићу, though. То је време кад се цела породица окупи у посебном расположењу. Ја ћу вероватно опет да штрчим својом мрзовољношћу: знам да нисам достојан да сачекам овај Божић као и сви други; најправедније би заправо било да целу ноћ престојим напољу, на снегу, ако га буде. Не излазим... чак сам и заборавио где се излази. То изгледа као зачарани круг: некако ме је страх да ступим у комуникацију са људима које не познајем, јер се бојим шта она са собом може донети и осећам се супер кад сам у свом стану, али то супер није баш супер... Постоји недефинисана и неограничена празнина. Не успевам да култивишем то осећање, да га рафинишем да бих га разумео; а волео бих да га отклоним. Зато волим да путујем: у возу никад нисам сам, а познаници трају колико и поједине релације. Ја сам им само слика која говори и убија време досадног клопарања вагона ЈЖ. Узајамно се давимо. Понекад, додуше, има јако корисних ствари које свакако треба чути. После, кад допутујем тамо куда сам кренуо, мислим о томе где су људи које сам видео у возу. Питам се где преноће, о чему разговарају и мисле и чему се надају у животу. Таква питања су

61

у мојој свести до првог наредног сна. Не појаве се никада више, замене их питања са ликовима других сапутника. Ето... а почео сам од нове године. Да ли се нова година пише великим словима? Да се ја питам, ваљало би малим: ни дан није ништа дужи од осталих, ни ноћ није чаробнија од неких других ноћи. Нема ничег великог у тој једној ноћи, у том једном дану, ако је све било траљаво и смотано преко целе године. Не могу да кажем да губим наду да ће ствари да се промене, једноставно се препуштам околностима. n + Λ Какви су то људи око мене? Да ли ја то сањам? Знам да сам јуче, синоћ легао у кревеt и заспао, али не могу да се сетим јесам ли се пробудио. Јуче је отишло, данас се изгубило у магновењу а сутра не долази. Чекати заувек. Чекати и посветити сву енергију из тела земљи и свим безданима њених дубина. Сећам се неког дечака, старији је био од мене, како је ујутру кретао у школу. Пролазио би кроз моју улицу и мрмљао псовке школи и животу. Нисам га схватао, како је могуће да не воли школу, па она му је потребна да би имао будућност, посао, породицу? Данас видим у шетњи кроз град истог тог човека. Има жену, има децу, добро се запослио, пустио браду. Као што га нисам разумео некада, ни данас нисмо на истим странама. Али, зар он није боље прошао? И како то да ја разумем свачије недоследности а сви осуђују моју еластичност у интеракцији са неким људима и у неким ситуацијама? Знам да нисам сам, да нисам једини овакав на свету. Отворио бих прозор и заурлао из свег гласа: "браћо, људи као ја, обележени, осрамоћени, силом приземљени; дођите ми, дођите ми". Заиста сам покушао да кажем људима да ме повређују, али сам добио по носу преко душе: сваки отпор је узалудан. Предуго је овако да буде другачије.

62

n + ϑ Настављам ову глупу причу чије постојање нема разлог. Потпуно безвезе очекујем да ће се појавити неко у некој ноћи, да ће ме сачекати у пасажу који води до улаза у моју зграду кад се будем враћао из једне од својих бесциљних ноћних шетњи. Да ће ме та нека (која нема лице, која има свачије лице) позвати по имену и рећи ми да ме већ дуго, дуго чека. Идем ноћу и загледам углове, дворишта, улице да видим да се не крије ту негде, у близини. Викнуо бих њено име, да зна да сам ту, али ја не знам како се она зове. Окрећем се често иза себе, помислим да се можда игра самном, да ме прати и задиркује. Али, није тако: у мраку иза мене не буде никог. Прођу неки ноћни несрећници, покоји закаснели пар... Говорим себи да је најпотребније да уведем ред и рутину у свој живот, да се активирам, да се покренем. Све се сведе на једнолично куцање по тастатури, гледање филмова и испијање кафа са познаницима. Схватам да је проблем у томе што неупутно трошим своју младост: стремим и уживам у удобности и комодитету. То је за децу и старце. Младост се одликује бесконачношћу могућности и потенцијала, протраћити је значи не испитати све понуђене путеве, не реализовати се, значи пасивизирати се у удобности. Иако знам да је ово потпуна истина, верујем да ово вече неће бити другачије од других. Како лицемерно. Елем, та НЕКА никад се не појави у мојим шетњама, не шапне ми чак ни своје име, сумњам да уопште постоји, а ако и постоји негде, сумњам да ћу је икада наћи. Ооо, осећам се тако лоше због ове новогодишње еуфорије. Сад ми се пред очима приказују јасне илустрације свих недостатака мог живота и све то јако боли. Не пече ме што су други радосни, ја чак и не желим нешто да будем радостан; смета ми осећај дубоке и непромењиве беспомоћности у који сам увијен. n + β Две хиљаде и .... Сећам се како је почела. Сећам се како сам се осећао, као да се то јуче догодило. Пуно очекивања од године која долази.

63

Мислим да ме ни једна година није толико разочарала колико ова што одлази. Мислим да ме ни једна година није толико изневерила колико ова. Али, шта је ту је. Поучен искуством не могу да кажем да било шта очекујем. Имам осећај да дани не пролазе, да свако јутро сване исти дан који нас чека и сутрадан и сутрадан... Не знам до чега и до када. Не знам када ће то да престане. Покушавам да приметим у сваком новом дану неку промену, напрежем се да проверим да ли ми је нешто промакло. Као кад одеш у иностранство по први пут. Кад пређеш границу очекујеш одмах нешто дуго, а оно још дуго, дуго исте куће, небо, земља као и пре границе. Вероватно је поента у прихватању света око себе и себе као чиниоца тог света. Сада је један сат и три и по минута иза поноћи а ја увек у ово време имам напад филозофије. Ипак, мало се бојим да спавам. Не бојим се ноћи, већ јутра. Али, спаваћу: сањаћу сутра. Ко зна, можда се сутра неког јутра и појави. Не назирем га, али чекам. n + τ Никако да укапирам образац за расподелу среће у животу; кад је неко тужан, неки људи из њеове околине су срећни, па тако и он њима квари срећу а и они њему кваре тугу. С друге стране, док је једна група људи активна у животу, људи тик уз њих се осећају као да су ван свих токова, закопани дубоко у рововима апатије. И та ситуација се промени кад се сви најмање надају... Људи као по команди почињу да осећају незадовољство и скрајнутост, потмуло и нејасно. То ме доводи у смешну ситуацију да стојим као случај испред огледала и питам се да ли сам срећан. Тај дијалог – монолог испред огледала сам по себи није добра ствар и добрим делом собом даје одговор на питање: ако ја имам времена да питам себе којешта, онда значи да то време немам чиме да испуним. "Доколица је потребна за филозофију". Чини се и за блаже психичке поремећаје. Кошава ме страшно нервира и ограничава ми кретање. Захладнело је. Крећу дуге зимске ноћи испуњене разговорима и решавањем нерешивих, давно прошлих али непреживљених ситуација и проблема. Чудно, кад сам био дете баш сам волео зиму. Док су ме родитељи вукли на санкама, док сам уживао у

64

снегу правећи Снешка Белића са другом децом... Сада се, међутим, ситуација итекако променила. Ни нове године не волим као пре, ни вечери уз чај и ватру. Од свега тога моје срце једнако као некада задрхти само на бадње вече и на поноћном богослужењу. Људи окупљени око великих ватри у порти, хор који тада звучи лепше него икад у години... Сећам се једног свештеника који одавно није овде, а који је једне зиме на Божић читао одломак из Јеванђеља по Матеју. Ја сам био баш мали и фасцинирала ме његова стамена појава, снажан, пун и пријатан глас. Никада после тога нисам био тако узбуђен речима које чујемо за сваки Божић: "И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чему ниси најмањи међу градовима Јудиним јер ће из тебе изаћи Вођ који ће пасти народ мој Израиљ". И Спаситељ се родио те ноћи, у тој малој цркви. Томе се радујем. Све друго је déjà vu. n + χ Мислим да је дошло време затишја пред буру. Размишљајући о себи, о свом животу, дошао сам до закључка да не могу да дођем до закључка и решио да себи било на који начин направим "место за одмор". Мoрам да променим нешто у свом животу јер је овако заиста више немогуће живети. Морам под хитно да направим неку промену, да преживим, да останем нормалан. Вероватно ћу се ошишати, можда већ сутра. Биће то прва помоћ за мој мозак, да му дам нешто о чему ће да мисли, нешто на шта ће се навикавати, нешто на брзака што може да пролонгира коначну одлуку на питање ШТА ДАЉЕ. Све ми је заморно и већ неко време осећам да не могу да се носим са свим стварима које ме сустижу... бар не са свим стварима у исто време. Е, у једној од "оних" ноћи, кад се бориш и са несаницом и са још хиљаду других ствари које су на њеној страни, ја сам решио да треба да се ошишам. Већ 9 или тако нешто година носим дугу косу и ред је да пређем у краткокосе људе, којима је одржавање гриве незамисливо лагана обавеза. Но, коса је само једно. И то није најгоре. Борим се са најразличитијим мислима, неке од њих говоре да треба отићи што даље одавде; не у Немачку, Шведску, него што даље од Европе: у Канаду, Аустралију, на Нови Зеланд (што каже један

65

испред италијанске амбасаде "ма, какав Нови Зеланд, ишао бих и на Стари Зеланд!"). Све је то тако депримирајуће, све то... не могу да кажем "плаши", јер смо за ово време разних чуда ваљда навикли да се не бојимо, али не могу да поднесем више ни ту отупелост. Решио сам да ово лето буде лето одлуке, да оно буде прекретница и усмерење у дефинитивни правац мог будућег живота. Не желим да дочекам тридесет пету са питањем "а шта ћу сад?" Једноставно, морам да одлучим. Међутим, нисам у стању. Зато ми треба то неко време да спустим лопту, да охладим главу, да сагледам могућности и другим очима. Да одлучим. У мањим срединама све ово добија још монструознију величину. Најпростије гута људе, они падају у апатију и бледо гледају испред себе, али тај поглед не допире годину, две, десет унапред, него дан, два и никад не пробије магичну границу од једне седмице. То је Србија која се избегава и о којој нико не говори. n + ς Ко си ти, Александре Петровићу? По просторији су летеле флаше из којих се просипала светло жута, вештачки обојена течност сумњивог квалитета и морала и оштрог мириса. Ја сам седео у тој просторији, моје руке су биле прекрштене на столу испред мене. Гледао сам подлактице, шаке. Изгледале су ми као туђе. Наравно, ја сам покретао своје руке, нисам имао никакав осећај тежине на њима, али то нису биле моје руке. А можда... можда то и није био најјачи осећај у том тренутку, јер ја нисам знао ко сам. "Ко си ти, Александре Петровићу", упитао сам поново. Знао сам да сам негде унутра, у телу, али где тачно – нисам умео да кажем. Свест... моја свест се није сузила, али видео сам само једну искривљену слику, само је центар имао праве размере а даље према ободу слике коју су очи на телу у ком сам прикупљале, слика је била све деформисанија. Моје тело је било страно тело. Ко сам ја? Ко је Александар Петровић? Не да нисам био сигуран, већ нисам имао ни идеју шта бих одговорио на то питање. Шта је репер за одговор на то питање. Ко сам у односу на шта?

66

Глува тишина грмљавине око мене, скоро вакумски звук, прерасла је лагано у музику са свих страна. Помешани стилови, ритмови, хармоније, стотину оркестара, боја и вокала мувало ми се по глави. Ја сам тада стајао на плочнику, у Паризу. Првог дана пролећа. Fete de la musique у току и ја однекуд ту. Тог дана музика се чује одасвуд. И најгоре арапске прчварнице тада имају некакву музику уживо. Огромна снага, несхватљива дисипација невидљиве људске енергије. Свака шеснаестина је пролазила кроз моје тело и путовала даље, кроз уши осталих људи све до неба и назад. Као под дејством јаких дрога, флешеви су се убрзавали док нисам потпуно отупео. Моје време. Протекло време. Оно што сам урадио. То нико не схвата озбиљно. Ни ја. Десет година, не поклоњених већ отетих остало је иза мене. Уништених. Нисам успео да их спасим. Много је десет година. А нестале су... - ПУФ ! – и нема их. Као кад играш билијар с неким, као кад на почетку он разбија, лупи белу и разбије десетку за час. И више нема десетке на окупу. Не формира троугао. Није конзистентна. Сва моја питања су заправо деривати непознанице мог идентитета. Ко сам ја? Ако ни тело није моје, ако речи нису моје... ко сам ја... n + π Слушао сам једну групу како говори о својој прошлости. Не знам како сам се нашао са њима у друштву, вероватно су ми понудили флашу док сам седео сам на улици и ја сам без речи кренуо. Оно чега се сећам те вечери (а дан је био на два сантиметра од најужаснијег дана свих времена) почело је у неком шумарку надомак реке. Седели смо укруг и они су тако бљафтали да ми је било мука. Умиривао ме је звук воде и предао сам му се до краја, иначе... Чак и неке оне, распуштене и завезане косе, које су упућивале погледе пуне недозреле и помало безглаве и недифинисане жеље по некоме у кругу – неке чак и мени, причале су о овој и оној, о овоме или ономе. Њихове жеље. Требало би ући у шахт њихове жеље и копати, копати, копати... прокопати земљину куглу и изаћи наглавачке у Јапану да би се дошло до фантастичног бездана жеље. А то што оне, што они мисле да је жеља... то је као однос млечних и

67

сталних зуба. Гротескно и морбидно изгледа призор остварења те њихове жеље, као цигара Васко да Гама у устима неког детета са млечним зубима. Пожелео сам да вичем, да их испребијам све, да их бацим у реку једног по једног. Међутим, одмах у следећем тренутку није ми више било битно. Устао сам само и отишао. О којој прошлости говоре? Немају километражу за ту прошлост. Немају реалан доживљај. Искуство није искуство ако се не похрани у сећање на прави начин, а да би се то одиграло мора се имати у свести исправан образац доживљавања и чувања у сећању. Моја прошлост је зато закључана... Нико на њу нема право. Никад је нико неће чути, никад је нико неће открити. Мислим да сам успео да натерам себе да је се ни ја више не сећам. Не постоји. Ја нисам тада постојао, па неће постојати ни она. Ма колико макљања именима, местима, догађањима слушао никад ме неће испровоцирати да кренем чувену реченицу "а кад сам ја...". Сметају ми, мрзим их, све који тако говоре. Или можда мрзим своју прошлост, оно што се мени догодило, што сам ја урадио. Ко зна, није ни много битно. На крају, тога нема, моја прошлост је закључана. Биће ми потребна само на исповестима. Откључаћу је као да је доживотни осуђеник само да је изведем још једном пред пороту, још једном да чује пресуду и да је, потом, вратим у мрачну ћелију њеног бедног постојања. Као најкривљег сужња изводићу је пред свештеника и нећу је проклињати него оплакивати. Казну ионако лежимо заједно. И ја сам негде унутра са њом. То што је се не сећам кад се хемија рашири мојим телом или кад сам упоран као магаре које се не помиче с места не значи пуно. Ипак... за све око мене. Моја сећања на исклизавања, превртања, летеће стартове и телесне сокове су недоступна. n + ψ Гледај како Ти ноћас пружам душу: ево је на мом длану. Некад су Ти мудраци донели скупе дарове. Удовица само две лепте. Гледај, ово је највише што ја имам. Гледај, ово је највише што сам добио.

68

Ако треба тако, држи ме везаног. Свежи снагу мојих руку и никад не дај да се рашире. Ја одавно вриштим и смејем се свету, допуштам му да ме држи везаног јер тако себи продужује живот; ја бих својим рукама срушио овај свет. Ја то желим да учиним. Али, ноћас Ти предајем своје руке, ноћас Ти предајем своју снагу. Свете, ноћас те Бог спашава. Свете, можда никад нећеш сазнати да је ноћас решено да поживиш још мало. Ситан сам пред Тобом, да. Све моје жеље, огромни и силни планови, сва моја оштрина и гордост отупеше пред Тобом, пред овим што си испред мене поставио. Хвала што је моја оштрина отупела, хвала јер сам се већ довољно њоме повредио. Још ми бриди образ од лекције, још не знам је ли се неки зуб у вилици померио, чекам јутро да отворим уста испред огледала, али Ти хвала што ме и ноћас, по небројени пут, учиш да су сви људи исти. Да су сви људи благо света као и ја сам. Дозволи ми да крену сузе. Дозволи ми да схватим да ми тим сузама и јадом који ми раздире утробу ноћас бришеш све глупости изречене јуче, пре него што се наоблачило. Да си заборавио све што сам излупетао у оној најлонској просторији. Но, моја снага, неисцрпна снага је моја вера. Знам и верујем у Твоју милост, а моје љубави има. Кад је трећи састојак племенитост једне душе, онда не треба никакав solve et coagulа, јер такво нешто не постоји. Себе приносим на жртву и славим план који се одвија. И, по величини свога срца... и даље молим. n + ο Јесте ли се икада запитали где живите? Да ли сте скоро или када размишљали о опцијама и неминовностима? Да ли знате где је стварност и колико је широка? Да ли знате своје место у трци великог и вечног непокрета; да ли уопште знате да сте у трци, у трци у којој Зенонов зец никада неће бити бржи од Парменидове корњаче. Да ли знате од чега сте начињени? Да ли знате чему то стреми? Огледало увек види све и стално једно исто; то што се слике испред наших очију смењују последица је промене нашег положаја, реалност постоји неизмењена независно од нашег угла сагледавања.

69

Међутим, читаву стварност види само онај ко је тако вешто, тако непогрешиво тачно изабрао тако јединствено место за огледало. Затвори очи, удахни дубоко... Осети колико се искрених и оригиналних стварности, ван твоје, одиграва у свету, у овом истом тренутку. Случај? Не, не бих рекао. Видиш човека на улици? Где ће ноћас да преспава? Да ли срче кад једе супу? Како се смеје? Да ли је видео Венецију? ... Колико је потребно да промениш своја хтења и да их се одрекнеш? Колико је потребно да постанеш имун на разна смештања непријатеља, да их препознаш и не осврћеш се на њих? Колико ћеш пута падати на исте фазоне који се периодично понављају у равномерним интервалима? Колико циклуса патње је потребно да се извиниш оном ко те снажи... У тренутку пре него заспиш, кад се умире сви гласови у твојој глави упитај се само једно: шта желим? Када то сазнаш онда је све лакше. Кад то знаш онда можеш да конкретизујеш своје бивствовање испуњавањем онога што желиш и што ти је потребно. Одбаци сва претеривања, упорности, тврдоглавости и глупа уверења названа "принципи". Зар то није гордост у свом изворном облику? У тренутку када си на прагу сна, у вечери у којој знаш шта желиш, довољно је да се само осмехнеш или пак врло озбиљно кажеш "ја желим то-и-то". Не мораш тада више ништа да радиш, само понављај ту реченицу све док не заспиш; опусти своје тело, нека те води у сан, али се ти бори својим духом против наглог падања у сан и понављај ту реченицу док год има у теби будности и снаге. Сутра... сутра ће ти показати шта да радиш да би ти се сан остварио. Сутра ћеш знати много више. n + e То што сам ја сада испод, што сам – до најмањих, најфинијих и најбезначајнијих делова свога бића, као колоид - размазан по тлу, по том тлу по коме се хода; то нешто мора да роди. Сва та патња која се у мени скупља, у дољама и мрачним, мочварним долинама моје душе... то мора да узаври једног дана у нешто.

70

Обећао сам да свет нећу дирати. Једне ноћи, кад сам био страшно сам и кад није било никог да ту моју самоћу излечи обратио сам се свеопштем Исцелитељу. Рекао сам Му, обећао Му да Му предајем сву своју снагу и све што је упаковано између ово нешто коже мога тела и дели место са телесном температуром, идејама и жељама. Идем улицама и гледам делатне људе како ходају, гледам аутомобиле како пролазе. Каква сила покреће њихове гумене точкове да се противе земљиној тежи и да иду, иду, да возе своје возаче, своје власнике тамо куда их ови управљају? Жеље возача. Послови. Потребе. Желим да имам обавезе, да имам послове, желим да имам жеље. Желим да испуњавам своје жеље. Немам смешне жеље, немам жеље које не би требало испунити. Зато ја знам... ја знам да то што сам сада потиснут, компримован, сатеран... У томе се ја рађам. Ја ћу устати из сопствене лаве. Од вулкана се претварам у прекрасну зелену планину насељену разноврсним и шареним биљем и питомим, веселим животињама.

Касније, истог дана У стању сам да упитам себе зашто се будим ујутру? Зашто ходам, зашто говорим са људима који ме окружују, зашто их гледам, њих и све остало? Је ли ме нешто мотивисало да живим? Да ли сам добио било шта од тога што удишем ваздух из секунда у секунд? Каква је то моторна сила која ме покреће да радим и радим... да стварам упорно и изнова нешто чега ни обрисе нико није видео? Ко ме то нагна да волим, да жудим за заједништвом и осећам талас сваке душе која у мимоходу прође поред мене? Заиста, само Бог. То што живим, што устајем, што перципирам, стварам, волим и осећам; све је Бог. n + h Кренуо бих некуда да променим живот. Вратио бих се у дане да променим ток времену који сам скренуо. Морам једно да научим, а томе се стално опирем: време које је прошло - прошло је, и ту никада нико неће ништа моћи да промени. Време има свој ток, за нас, на земљи, тај ток је редовно једносмеран и увек од нас. Нећу се претварати да се ништа није догодило. Нећу

71

чекати осветљење са небеса да бих се пренуо. Рећи ћу “супер”, понашаћу се као да је све потаман, као да ни једна брига овог света није мени ни близу ни стварна. Ја једно тражим: оно што молим да буде, а Господ зна шта је то. Ја једно имам: само веру и снагу у себи, која није моја, већ је Бог ту ставио, Својега ради имена. Ваља бити добар слуга Творцу Господару, кад се сином не можеш назвати. Не, никуда нећу. Предајем се у руке Божје, одричем се свега што сам можда имао или што мислим да имам. Зове ли ме Бог на један крај света, ја ћу поћи; поручи ли Творац да му требам миљама на другу страну рећи ћу “ево слуге Твојега”. Одричем се себе да бих себе добио. Одричем се сваке своје жеље, па Господ нека њима располаже: лажу себе они који мисле да желе и да остварују хтења своја. Ја тврдим да боли, ја знам да то мора. И док боле крваве уснице, и док зуби шкрипе тарући се међусобно од мучења, ја се осмехујем. Моја крв је видљива сваком ко мало боље погледа мој осмех. Размислићу о сутра кад сутра дође. Данас ме боли, али данас ћу клекнути пред лице Смисла. Немам ништа, немам никог. Одговорност, међутим, поседујем, даровану ми од Бога: за све своје ближње, за све оне који ме воле и које секирам, за све оне што се ноћу буде у боловима због мене. Шта могу ту? Да молим и ништа више. Говорио сам “научи ме Себи, Господе”, говорио, али ми је срце било хладно. Питао је Бог да ли ја то сигурно желим, а ја сам се гордио због значаја свога. Напокон је решио, и сврх моје ништавности, да ме почне учити, а ја сам закукао. О, и сада велим, није лако крст Твој носити, Господе. А Творац одговара да није достојно Господа у име Његово ходити, а затим грешити не обазирући се. Могу се искупити. Могу преживети, али Господе, ја бих сада да свој живот дам, да сви које повређујем забораве на мене као да ме никада на земљи није било, дао бих свој удео смислености у свемиру што га наука хаосом и празнином назива, само зарад спасења душа мојих ближњих. Опомени се живота и патњи њихових на дану суда Твога и сети се свих њихових речи. Сети се и свих греха њихових Господе, вечита и немерљива Милости, па ћеш видети, Ти који си све створио, да ни један грех њихов не би од мржње ма према коме, а најмање према Творцу, већ из незнања, немарности или плиткоумља. Зар нису све подносили што си слао? Зар нису никада прешли на другу страну? Умудри нас, Господе, научи нас.

72

Како нас је мало у ономе у чему сматрамо да је све од нас саздано. Како је тешко бреме нас који слепи ходимо. Како је нада наша велика да ћеш нас удостојити прогледања на свет. Како полажемо у мучења наша, да нас избаве од греха које учинисмо. Како си велик и милостив, Господе. Зар ја, овако мали и незнатан, било којим својим лошим делом могу било на који начин да ма за једну свећу посеним славу Твоју, Ти, о, Који си све створио? Не молим за себе, Оче. Молим за моје ближње. Молим за моје ближње. Молим за моје ближње. А моји зуби и даље ће, макар и кроз крвави осмех, хвалити и славити Цара свега. n + v Добродошли у пустињу мога света. Мој свет су крхотине детињства, одломци пластичних играчака и неколико мириса и звукова. Нема места на земљи где ме те успомене нису пратиле. Нема плочника у градовима света где нисам заплакао што се нисам ослободио бар нечега што ме боли. Како није испало из авиона, како се није утопило у мору, како га није згазио брзи воз... Objects in the rearview mirror may appear closer than they are. И тамо у неким даљинама увек сам имао једну слику о људима и својим односом са њима. Тад смо се најбоље слагали. Не памтим да сам више волео најближе од оног дана кад сам стајао на обали атланског океана. Дувао је ветар и вода се невероватном снагом ломила у пенушаве мачеве у дну стене на којој сам стајао. Море је водило љубав са каменом ту испод мене. Иза мене је био паркиран пик-ап којим сам се довезао дотле и из њега је допирао звук компакт диска ког сам увек носио са собом. Оргазмична вриштећа хука воде није успела да надјача само чинеле и бас, али бас се деформисао и нисам га разазнавао. Очарало ме море које се подавало, очарала ме мужевност једне безимене стенчуге на обали атланског океана. Нисам знао како да зaбележим овај тренутак, како да овај моменат и ово место учиним само својим док траје свет. Досетио сам се. Уз музику без које не могу, испрекидану уздазима мора, уринирао сам у океан, ту на стени.

73

Скоро да сам имао сексуално узбуђење: ја сам сам и одживео сам са радошћу тај тренутак самоће. Но, све после тога враћало ме је у исто двориште одакле сам кренуо. Веровао сам да су сви проблеми од којих сам побегао само опсена, само илузија неког ко жели да ме отера. Стајао сам у одређено време на једном булевару, у телефонској говорници. Очекивао сам позив. Телефон је зазвонио и понео ме далеко, приближио ме дворишту... чуо сам музику са радија у позадини, иза саговорника. Скоро да сам био тамо. Стрепео сам од тога да останем, да наставим да ходам булеваром и да тражим нешто, а стрепео сам и од тога да се вратим. О, како незавидан положај. Детињство ме прати овом улицом. Не знам јој ни име, а све од чега бежим трчи замном и вуче ме за рукав на очиглед свих ових странаца који пролазе поред мене. Како га не виде, овог џепароша што ме прогања, зар не виде како се ломим, како се отимам? Из сваког мрачног сокака, у којем међу контејнерима клошари спавају, једу и јебу се са пуно страсти, гледа ме са једним оком већим и квргавим носем овај напасник који ће ме пронаћи и у латинској америци, ако тамо једном одем. Вратићу се. Мислим да ћу се вратити. На улазу у град неће стајати име мога града. Писаће само због мене, само ћу ја то моћи да видим, "добродошли у пустињу мога света". Добродошао у рушевине и остатке једног света и у рупице у којима се као мишеви кријемо ми што грицкамо дан по дан. n + b Мирно спавај са косом расутом по јастуку. Не бој се мрака, јер нема ничег око тебе. Гле, нема злих духова ни бескрајних ходника са утуљеном светлошћу. Сањај... сањај велику, пространу, изветрену, осветљену кућу са великим прозорима и провидним белим завесама... Светло је пријатно и бистро, није врућина... прозори гледају на море. Ти стојиш у средини ненаметљиво намештене собе и окрећеш се око себе радосна, раширила си руке и бела хаљина од лаког материјала на теби не дотиче ти ноге. Погледаш се у огледало висине човечје фигуре и дивиш се свом телу, својој кожи... ногама које као да не стоје на земљи, грудима које играју, коси која лебди... да, дивна си. Са травњака испред куће чујеш дечје гласове како се смеју: то се деца играју. Знаш да сте безбедни. Дођеш до прозора и

74

погледаш их, деца окрећу своје мале главице са малим качкетима, жмиркају на сунцу и машу ти осмехујући се. Иза тебе је сто, на столу су чиније из којих мирише храна из твојих руку. Погледаш ли по кући свугде ћеш видети бистру али не оштру светлост. Све мирише на чистоћу. Негде у дрвету што је посађено у средини травњака и чија крошња досеже до велике терасе пева читаво јато птица, али јако пријатно... то је Божја песма. А та чврста рука што ти пролази кроз косу, што те држи за раме, што ти је око струка. Та рукa те пази, води те где год да кренеш. Та рука је сигуран ослонац. Гледај, у мору си. Вода је пријатне темпрературе и бистра, тако бистра. Погледај доле, видиш своје ноге како газе по фином песку испод кога су разнобојни каменови. Окрећи се у води... видиш ли своје ноге? Кренула си стазом узбрдо која води до куће. Долазиш и грлиш децу, деца ти лижу подлактице и смешно име је, "слана мама" – тако те зову. Пуна си живота, мириса и љубави. Бог те је обдарио даром ширим од богатства и среће. Свуда докле ти поглед допире видиш Божји прст. Бог те чува, око твог малог света поставио је невидљиви плави зид који те чува од зла. Безбедни сте... мирно усни... n + t Чини ми се да се још увек сећам неба, мириса лишћа и боја заласка сунца пре него што сам доспео у затвор. Оно што са да видим, испресецано решеткама и уоквирено од несреће посивелим зидом само болно жари моју душу и измиче ми из сећања слике за које сам био сигуран да сам их имао. Да ли се још увек сећам неба и сунца пре овог потамнелог прозора? Да, скоро сам сигуран да све памтим. Не знам, додуше, колико верно, али сећам се свега. У тамници ствари добијају другачије боје и сећања другачије миришу и звуче. Сигурно лепше него каква заиста јесу. И то ме растужује: што сам ја само човек са земље. О, људи... Ви који сте ме затворили. Зар мислите да сте слободни? Да ли слобода хода широком, пустом улицом у влажно поподне касне јесени и не мисли ни о чему? Зар верујете да сте слободни јер сте мене затворили? Па, ја сам осуђен на затвор давно пре него што сте ме ви овде стрпали. Да није тако,

75

ја бих и у овој ћелији био једнако слободан као да шетам са младом, кратко ошишаном црнкињом, руку под руку, плочником њујоршке седме авеније. Нисте слободни, људи. Нисам ни ја. Једино где се разликујемо: ја знам зашто сам у ћелији, а ви не знате зашто скоро бесловесно свако јутро одлазите у утробу неке модерне галије и веслате, веслате, веслате... Улога галиота се враћа у животе обичних људи после хиљаду година одсуства. Али, сада је срамнија. Сада робови не смрде, сада користе јефтини ефтршејв. Данас робови не тугују за слободом и не гледају у будућност, данас оплакују јуче и не скидају очи с њега. Данас робови не жуде за храном, данас је робовима жудња страна. Како један обичан прозор, једна рупа у мемљивом зиду може пуно да значи, када уоквирује небо. Ја мислим да се небо одувек највише и гледало кроз прозоре ћелија. Како је небо једино што се одатле може видети, то мислим да не постоји место са ког се небо може боље сагледати. Браћо, примам вас за своје ако умете да осетите патњу: зар нисмо на истој страни? Али, лагано скуване жабе моји су непријатељи подједнако као и онај што их у лонац баца и испод лонца распирује огањ. Они што се кувају отупљују осетила и оних који би да се прену, који би, можда, могли да схвате. Доста моје браће пропадне у бежању. Јадници никад не схвате до краја где смо: наслуте, нагнају да беже, и, на крају, не чују више ни себе... Не лажимо себе, браћо! Нису нам потребни ни магични тунел с муралима од ејдетских слика – не треба нам циркус – ни демагози, ни они што носе и расипају харизму. Браћо, затворени, остављени, исцеђени, преварени, осуђени... треба још мало снаге, треба храбрости колико зрно соли да скочимо у базен чије дно не зна нико до Бог. Треба да скочимо у своју душу, уложимо напор да ослободимо енергију целог свемира која чека на нашу вољу унутра. Космос смо, браћо, космос. Нестаде сунца и ноћ кроз прозор, незаустављиво - упркос решеткама, улази у моју ћелију. Лепо мирише ноћ.

76

n + d Још сам у животу. Још у свету где се осећам као бескућник. Не могу да лажем: никада нисам губио наду, али воље, воље понестаје; воља понекад избледи. Веруј, пишче, нико ноћас ово не пише, нико овим језиком не говори, нико твоју муку не мучи. У овом тренутку рађа се дете, у овом тренутку многи можда једини пут живе прави живот. Шест милијарди људи живи на свету: 6 000 000 000. Сваки од њих живи ову секунду. Некоме прва, некоме последња. На овој планети секунда траје 190 година. n + l Нема аутобуса... Свако јутро чекам погани аутобус стопедесет сати. И јутрос га нема. Само што сам запалио цигарету, што ме је стајало труда - дувао је ветар, слаб али довољан да се шибица угаси; требало је да станем у пролаз између два монтажна локала да би шибица заживела - аутобус долази. Нисам ни један дим повукао. Пут ми је, зачудо, пријао. Седео сам... заправо, ја увек седим. Уочим прво слободно седиште, сјурим своју гузицу и не обазирем се на бабетине, старкеље титоисте и сличне. Устајем само због трудница. Међутим, јутрос у градском аутобусу на мојој линији није било ни једне труднице. Аутобус је био празњикав. Преко пута мене је седео један испрани декица. Зелена, војна беретка, и СМБ Клузов мантил из прве половине седамдесетих. Класични титоиста, кладим се да је био подофицир ЈНА, можда је био у територијалној одбрани или тако нешто. Питам се где такви уопште путују? Меркао ме је. Био сам му непријатан. Наслутио је шта мислим о Друговима. Можда бих му се кезио у пацовско лице са дебелим наочарима, али јутрос ми је пут пријао. За пола сата труцкања у прљавом аутобусу скрцао сам добрих двадесет страна “Ракове обратнице” и захвалан сам због тога. Нисам читао брзо, него са мераком, са уживањем. Хвала, Милеру, клошару патетични. Кад сам изашао из аутобуса дочекао ме је незаинтересовани јануарски дан. Глупо и анемично је на земљу слао неки ветар у

77

траговима. Мрзело га је да направи пристојан снег. Било је мало ветра – шибицоубице. Она несрећна цигарета што је страдала у бари испред аутобуса била ми је последња у пакли. Купио сам нову паклу цигарета. Никада се нисам курвао са фенси цигарама као што су Марлборо или Лаки Страјк. Волео сам да показујем своју мужевност размењујући дим Винстона са околином. Винстон ми је био есенција мушкости. Било је то неко друго време. Потом је дошао 57. Сада путујем аутобусом, пушим Бест, Дрину, Мораву, све до чега дођем а да није скупо. Јутрос сам скупио кованог новца у вредности Зете. Због ње ће ми бити непријатно. Наиме, Зета има бели филтер. Једина цигарета с белим филтером коју сам пушио био је Пјер јебени Карден. Нисам сигуран да ћу успети да се убацим да је тај дим што смрди на нагорелу аутомобилску гуму – дим из Зете – иоле сличан диму Пјер Кардена. Уосталом, као да је Пјер Карден нека мустра. И њега шприцају и прскају хемикалијама, пестицидима, адитивима, есенцијама, аромама, конзервансима и ко зна каквим још срањима. Смрдљиви Пјер Карден. Са белим филтером. Клацкао сам се на ногама. Пролазио сам поред блока А1 а јануар ме је поздрављао прљавим тротоаром, препуним бара и осликаним дебелим слојем блата. Осећам Организацију свуда око мене. Прате ме очи Организације. Прелазим улице, пролазим степеницама, улазим у пролазе и гледам плочник док ходам улицом.Јебена Организација је свуда око мене. Могу само да се надам да ћу се сакрити мимикријом. Данас је другачији дан од осталих. Не због јануара, не због клошара Милера. Данас сам љут. Иначе сам само несрећан. Јебига, све је то патња. Али данас сам љут. n + c Има у нашем граду један што је био геније. Био је сјајан музичар, одлично спојио теорију и праксу. Сада га, међутим, само зову геније, нико му у граду не зна право име. Кажу да је своје име продао неким чергарима заједно са личном картом и грађанском крштеницом за картон домаће ракије сумњивог квалитета и порекла. И тако, тај геније кружи градом, покушава

78

да одради неког за по коју ракијицу и компонује и изводи симфоније у својој глави. Неко вече сам седео на клупи у парку крај реке. Геније је пролазио и сео поред мене. Пита ме да немам, можда, неко шише код себе. Одговорим му да немам, да би и мени добродошло. Каже геније да је тако са нама, уметницима. "Ти јеси уметник?" пита ме он. Промрмљам нешто себи у браду... "Е, Петровићу, Петровићу", почне геније поново. Говори ми да је за уметника најгора сујета. Да онај ко јој се преда никад не може да служи људима, јер се издиже у немогуће, оно што није иманентно човеку. "Никад не буди сујетан", рече. "Ето, видиш мене, на пример... нисам се дао. То је то. Тако то иде, тако треба..." Ма, каква сујета, човече... – мислим ја. Па, ја кад немам тоалет папир бришем дупе својим хартијама. Кад пишем у руци, онда је удобније, а кад користим папире које сам извукао на штампачу мало стрепим, чуо сам да тонер може да изазове шуљеве. Нема сујете. Кога још могу да интересују моји текстови? Кога интересује генијева музика? Морало је све некад да буде ангажовано у перверзном соцреализму који никада није говорио о стварном животу и човеку. Кад смо се класно успавали почели смо да се национално будимо и то је тек био кошмар. Онда је све било политички ангажовано у најгорем псеудонационализму. Све то време су преживљавали уметничари који су заступали неки бесмислени ларпурлартизам, а то никада није била уметност. Тиме су се бавили паразити што су живели на рачун сизова. А геније? Геније је продао личну карту, име, датум и место рођења неким курдима што су бежали у Аустрију, Немачку и Француску. Тако то бива... Није хтео да буде точкић, машина. Да обмањује. Да лаже. Није хтео. n + q Одох прошле јесени и ја у војску. Синоћ смо имали квалитетне немире.После једне испушене флаше ужичке клеке која нас је тек припремила за пустоловину, кренула је елита из елитне јединице у правцу ташмајданског парка у сусрет пиву. Елита је била у следећем саставу:

79

Иван Николић звани Иван – Југославија Слободан Поповић звани Попић – Југославија Александар Петровић звани Ћата – Југославија Немири су убрзо кренули и сукцесивно се појачавали како се пиво ширило крвотоком. Од простог бацања "нуле" старцима који су џогирали парком, довикивања и добацивања свима који су пролазили (све ради камуфлаже: нек' помисле да смо обичне војничине жељне свега и свачега) до описивања радозналцима како изгледају отмени црнци у белим BMW-има са кожним седиштима и CLARION озвучењем што се возикају стрмим уличицама Њу Орлеанса. Већ ту, на првој станици нашег унеређивања, наш дојам био је у хаосу: сви смо били раскопчани, раздрљених запућака, с нереткама наопако, високо забаченим на теме или закаченим већ негде. Потпуно насупрот правилима одевања наше униформе биле су исфлекане пивом, пљувачком и повраћкама. Парк нам је постао мали, па је Иван звани Иван (он је, пак, све нас фамилијарно називао својим "мићама") прдложио да одемо до неког бара на Булевару који се њему свиђао. Сачекали смо трамвај код правног, прикупљајући скривене згражавајуће погледе будућих сапутника за које нисмо марили. Код Вука смо, међутим, утврдили да трамвај не иде даље Булеваром, већ скреће у Рузвелтову. Псовали смо кочничара и говорили му да је његов посао да кочи, а не да скреће. Ниже низ Булевар, на једној трафици, купили смо цигарете и отишли у тај бар. Слутили смо да је поноћ одавно прошла и да наши другови сада спавају мирно као сиви хрчки у нашој спаваони која гледа на Мањеж. Мислили смо да би био смор да се у бару понашамо као побегли регрути, па смо глумили да смо изгубљени НАТО војници, а Иван је био наш водич кроз ноћ Београда. Из бара смо били избачени после треће водке одлучним гласом шанкера који нам је поручио да напустимо локал. Пут назад био је још чуднији него долазак до тог проклетог бара. По мом мишљењу имали смо 3 или 4 станице да се вратимо, али глупа стајалишта никако нису била тамо где сам ја мислио да треба да буду. У очајању, сели смо на клупице испред правног. Иван је ту заспао и од тог тренутка па до повратка у

80

чету имао је потешкоће при ходању. Ту смо срели једног ноћног колегу сапутника, војника који је заборавио где му је касарна. Изјадали смо се један другом, и тешили га, јер се уплашио кад нас је угледао, због боје наших капа и амблема на нашим рукавима. Пробудио сам Ивана и кренули смо лево, десно, узбрдо, низбрдо... Тада смо утврдили да имамо губитака у строју: Попића није било. Иван се растужио. У једној улици, не знам где, шутирали смо све аутомобиле одреда не би ли се укључио аларм, да дозовемо Попића (није нам пошло за руком). Онда смо ломили огледала (то нам је пошло за руком). Разлог није био Попић, већ што су то били све скупи аутомобили. Није страдао ни један Југо или Лада. Није их било. А и да их је било, нисмо ми хулигани. Потом смо се некако телепотровали до окретнице на крају Бирчанинове. Ту има један драгстор, и свратили смо по пиво. Док је Иван куповао, ја сам посматрао једног старца који је седео на ивичњаку и разговарао са искљученим касетофоном који је стајао испред њега. Пошли смо са залихом пива успаваним улицама а Иван је по ко зна који пут жалио за данима у Њу Јорку, причао о својој професорки, рускињи некој која га је заволела, па је код ње живео неко време. Причао о паковањима Хајнекена и квалитетној блеји на крововима зграда Конија. После смо срели једног педесетпетогодишњег песника који нам је говорио своје стихове и од ког смо се огребли за четири цигарете. Критиковали смо уметност и доста паметног изрекли сва тројица. Тако смо некако дошли до Крунске. После је било једноставно. Пратили смо пругу и скотрљали се до касарне. Тамо смо нашли Попића: избацио је дежурног из ходника и прогласио се харамбашом за ту ноћ. Иван је убрзо заспао, а харамбаша и ја смо наставили са нередом: викали смо неповезано, скакали смо по креветима и засмејавали све које смо успели да пробудимо у спаваони. Чак смо ложили најмилијег нам друга Маткета да хоћемо да га пошаљемо у екстра специјални задатак да купи пиво, али он нас је, уз њему својствени животињски крик, увежбаним покретом руке (лимара по едукацији а касапина по вокацији), одбацио далеко од свог кревета, устао и неповезано нам претио. Ту моје сећање престаје, а кажу да сам заспао уз касету, покушавајући безуспешно да изујем чизме. Кажу још да је Попић плакао надамном мислећи да сам мртав и да неће имати ко да му набави ветровку да се раздужи.

81

Нисам сањао Њу Јорк. Ни црнце у белим кожним седиштима. Ни океан. Ујутру нисам знао који је дан, где се налазим и како сам доспео у кревет. Поподне смо седели на тераси на коју се излази из умиваоника, на ону која гледа на двориште. Сви смо били ту. Крем елите. Људи које сам ценио, и још увек су ми драги. Неко од гуја је донео неку ракију и ми смо дуванили и диванили. Мали кружок: Једнак, Иван, Срђан, Випла, Том, Лучанац, Коле, Ђура, "фотографије из пакла" Буковског и "игра стаклених перли" од Хесеа.

Последњи лист који је приређивач пронашао Мислим да би требало да објасним како сам дошао до овог уноса у "Дневник". У очајничким покушајима да пронађем још нешто о овом мистериозном човеку, посетио сам сваки кафе где је одлазио, прошао сам сваком улицом где је шетао, разговарао са много људи. Он дневник није писао редовно, сваки лист је прича за себе: писао је на истргнутим листовима из свезака, полеђини рачуна за струју, отцепцима новина итд. што је уносило додатну забуну у мој покушај да све то класификујем и средим. Најгоре, нисам имао коме да се обратим за помоћ, јер нико о њему ништа није знао, а никог и није интересовао мој напор да ово комплексно ткање сачувам од заборава. У рано пролеће прошле године (или је то било претпрошле године) трагом једног текста који сам нашао на интернету, а који су приписивали Александру Петровићу, одем у Ваљево. Тај текст, наиме, говори о лепоти и тишини заласка отменог јесењег сунца у центру тог града. У Ваљеву сам купио кокице код једног уличног продавца и причао му чиме се бавим. Он ми је рекао да се сећа неког ко би можда могао да буде Петровић. Није се сећао лика, додуше, али му се чини да је тај човек причао о некој манастирској воденици на Морави. "Био је тако чудан", рече чичица,"можда би то могао да буде тај Ваш Петровић". Следећих месец дана обилазио сам обале Западне Мораве, али нисам пронашао ништа. Онда сам сазнао за један манастир на обали Велике Мораве, у ком се давно некада замонашио свети

82

Јован Шангајски. Заиста, тамо нађем и воденицу. Недељу дана сам претраживао целу област и узводно од воденице, у неприступачном делу шуме, у једном шупљем деблу неког покојног дрвета пронађем овај лист, увијен у пластичну кесу. То је последње што сам нашао од "Дневника". Текст не објашњава ништа, али сам га морао да уврстим у овај зборник, макар због времена које сам потрошио тражећи га. И после свега, после моје личне авантуре трагања за једним невидљивим човеком, ја не могу рећи да знам нешто више о њему од онога што сам знао на почетку, и што ме је и нагнало да у цео подухват кренем. Не умем да кажем ни да ли сам задовољан исходом целе ствари или нисам. Урадио сам оно што сам, заправо, желео: сакупио сам оно што се дало пронаћи. И ту, са овим листом, завршава се и моја и Петровићева прича. Све је речено тако како је написано и тиме како је сакупљено. Ако је огорченост особина свих, по чему се један разликује од осталих? Да ли зато што верује, и својим аргументима себи доказује, да је његова огорченост једина на месту? Не, то свакако није пут. Како се, онда, одупрети осећају беспомоћности пред нечим што изгледа као коначно нерешив проблем, такав према коме су и Гордијев чвор и Рубикова коцка само скаске за успављивање деце? Како разумеи безброј лепљивих нити које сежу дубоко и далеко и пре нечијег рођења – рођења тог неког ко ова питања себи поставља... Како вратити време и исправити сваки пограшан поступак, како разјаснити папзјанију речи која свакоме друкчије мирише и изгледа? Како објаснити да изговорена реч баш то значи? На крају реченице је тачка. Иза тачке ништа што је везано за ту реченицу. У кишној ноћи под оловним, ниским и тамним облацима ја дрхтим од неизвесноти као мокро пиле. Али, и тада Те осећам над собом и прија ми топлота Твог длана надамном, као кров. На длану светлости У капљи воде, Сребрно, мој живот поче. Заштитниче мој и доме, Риба сам у мору великоме;

83

Заживи у мени, Оче. А ја? Безглаво сам хрлио у прикљученија свога живота, халапљиво гутао искуства уживајући болесно у том духовном хедонизму. Наслађивао се хранећи лажно богатство искустава. Лутао сам безглавије него икада пре. Желео сам да осетим укус сваке ситуације у сопственим устима. Изгледа да је тачно да само ломови и затвор отварају очи и развезују унутарњи језик. Обратио сам се једне ноћи за помоћ. Орио се мој глас бираним речима у једном поткровљу до свитања. Сада је крај свега. Нећу више да ослушкујем облаке, хоћу да причам са њима. Добио сам позив за који сам дуго молио. Још увек молим, али сада за отворена врата, за пријем, за снагу да ме прати на том путу. Још један крај у моме животу и још један почетак. Нема повратка јер га не желим.

K R A J

84

Прича за крај, уместо поговора

Да ли су даљине привлачне зато што су далеко, или су лепе јер нису близу? Да ли прошлост оптерећује зато пто је непромењива, или зато што остаје сећање на њу? Да ли је незнање блаженство само за оне који га прижељкују, или су и они у незнању свесни свога блаженства? Зашто не могу да разумем оно што је иза граница схватања мога ума? Ког је облика васиона и како изгледа бескрај бескраја? Како заиста звучи тишина? Које је боје мрак? Да ли је сладак и међумолекуларни простор шећера? ЗАшто не могу да пропаднем кроз под? Која је разлика између злата и блата? Запшто сам ја ја, а нисам неко други? Зашто моје лице изгледа баш овако како изгледа? Када некуд путујем, шта ми гарантује да место са кога сам отишао још увек постоји? Зашто волим да додирујем камене блокове? Колико људи је плакало између зидина тврђаве старе 800 година? Да ли звук штикле и асфалта производи штикла или асфалт? Како је могуће тако лако преварити очи? Зашто сва људска бића не осећају срца других људи? Зашто производе слаб и безукусан чај? Како то да прво тугујем за самоћом, а онда тугујем кад сам сам? Зашто немам никога коме бих телефонирао с ону страну земљине кугле? Зашто су радост и туга неспојиви, и шта од то двоје заправо влада, док се измењују у човеку? Да ли чистоћа има мирис? Колико човеку одгојеном ван цивилизације значи укључен мигавац? Ко је први рекао да је лепо лепо а ружно ружно? Шта је горе а шта доле тамо где нема гравитаије? Да ли је то што оно што је сломљено не може да буде несломељено, недостатак времена, простора или материје? Зашто се из створеног не види на први поглед да је створено ствроено? Како то да се из створеног увек угледава да је створено дато вечно? Колико циклично је циклично? Где постоји права? Зашто се људи не смеју сукобу? Да ли ветар зна да су два и два четири? Да ли два и два знају да су они четири? Колико се урагана догоди у телу једног људског бића за један цели живот? Како би изгледала граница допирања светлости у простору у коме не би било ничега што би правило сенку? Зашто људи маштају да путују брзо као мисао, уместо да желе да простор и време немају значај, као срце? Зашто се сви људи не питају ово? Зашто сви људи не желе да добију одговоре?

85

24.6.2007. у цвећари код Централног гробља

Срђан Антић ПРИЧЕ ИЗ ПРЕДГРАЂА

PDF издање приредио аутор

Београд, 2007. године

© copyright Срђан Антић