Христос се роди!Христос се роди!

За издавача: Љубомир Алексов Home page: www.snn.hu

Пешта, 1838–1849. Будимпешта, 7. јануар 2010. г. II, бр. 1

2 СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

политика Политика политика политика политика политика политикаИмовина функционера под лупом јавности

Затвор за непријављивање имовине

Чека се расправао ЕУ кандидатури Србије

К ада ће Савет министара спољ-них послова Европске уније разматрати захтев Београда за

пуноправно чланство Србије у ЕУ, зависиће највише од председавајуће Шпаније која ово питање треба да уврсти у дневни ред министарског заседања.Прва прилика за званично разма-

трање овог питања биће наредно министарско заседање 25. и 26. јану-ара у Бриселу, али за сада нема по-тврде да ће Шпанија баш тада отво-рити тему српске кандидатуре.

„Засад не знамо прецизан одго-вор на питање када ће министри разматрати захтев Србије за члан-ство у ЕУ, јер још усклађујемо днев-ни ред председавања. Не желимо с тим да спекулишемо, тако да не мо-жемо да потврдимо да ће се ова тема наћи на јануарском заседању, али ни да неће”, казала је Ана де Мигел Ланга, саветник за медије шпанског Председништва ЕУ.Она је поновила да је Мигел Ан-

гел Моратинос, шеф шпанске ди-пломатије, поздравио подношење захтева Београда и оценио да је то био логичан корак српских званич-ника.Кристина Гаљак, портпарол

шпанског председништва, потврди-ла је да још није извесно да ће се ми-нистри ЕУ бавити кандидатуром Београда крајем текућег месеца, али је нагласила да ће то бити један од приоритета Шпаније.

„Као што је министар Моратинос најавио, западни Балкан биће један од приоритета нашег председавања.

Иако је још рано говорити о томе ка-да ће се кандидатура Србије наћи на министарском савету, извесно је да је то једна од важнијих балканских тема. У четвртак 7. јануара очекује нас састанак Корепера (одбор стал-них амбасадора држава чланица ЕУ) када ћемо формално преузети захтев који је Србија предала прет-ходном шведском председништву. Биће то први корак у процедури и прилика да се чује мишљење стал-них представника држава ЕУ о кан-дидатури Србије”, објаснила је Кристина Гаљак.Шеф српске дипломатије Вук Је-

ремић састаће се са тројком ЕУ (Шпанија, Шведска и Белгија) 25. јануара на маргинама министар-ског заседања, уз присуство Ке-трин Ештон, којој би до тада Ев-ропски парламент требало званич-но да потврди мандат шефа дипло-матије ЕУ. Према незваничним ин-формацијама из дипломатских кругова у Бриселу, реално је да ће се министри ЕУ на идућем фебру-арском заседању бавити захтевом Србије.У преостале непознанице треба

убројати и засад неодређену пози-цију Немачке, као и тврд став Хо-ландије. Максим Ферхаген, шеф хо-ландске дипломатије, више пута је поновио да његова влада инсистира да најпре (за шест месеци) треба за-почети ратификацију Споразума о стабилизацији и придруживању са Београдом, а тек онда разматрати могућност да Србија добије статус кандидата.

Црна Гора и Србија још увек без договорао двојном држављанству

Сваки трећи Црногорац становник Србије

Србија и Црна Гора нису далеко одмакле у преговорима о двојном држављанству, али од њих

нису ни одустале.

О овом питању ће и даље разго-варати надлежне институције две земље. У влади Србије су

уверени да ће договор на крају ипак бити постигнут упркос томе што Србија не одустаје од тога да доз-вољава и грађанима других држава упис у српско држављанство, док Црна Гора прописује да се аутомат-ски одузме држављанство ономе ко стекне још неко.

„Црногорци кажу да морају бити рестриктивни у давању држављан-ства, јер би у супротном у Србији било црногорских држављана исто онолико колико их има и у Црној Гори што би дестабилизовало поли-тички систем. Тај аргумент није без основа, али, с друге стране, ово пи-тање мора да се реши тако да то не

иде на уштрб грађана. Остаје да Бе-оград и Подгорица то прво реше по-литичким путем, а онда да се упо-требе правни инструменти као што су међудржавни споразуми”, каже др Стеван Лилић, председник Удру-жења „Правници за демократију”. Он наглашава да треба имати у виду да је двојно држављанство изузетак, а не правило.Према неким проценама у Црној

Гори живи између 30.000 и 40.000 особа које имају српско држављан-ство, док у Србији има више од 200.000 грађана Црне Горе који не-мају српско држављанство. Из Вла-де Србије више пута су истицали да им није циљ да се промени поли-тичка и национална мапа Црне Го-ре.

Подаци о имовини готово 30.000 функционера у нашој матичној земљи неће више бити тајнаА генција за борбу против ко-

рупције ће сама покретати поступке, за које су предвиђе-

не и затворске казне. Због неприја-вљивања или лажног пријављивања имовине, функционери би могли убудуће да одседе у затвору од шест месеци до пет година. Они више неће „на реч” да пријављују своју имовину, јер ће Агенција за борбу против корупције, која је преузела тај посао од одбора, у сарадњи са свим надлежним државним органи-ма проверавати тачност података и неће више реаговати само на основу пријава.Све што поседују, функционери

ће морати да доставе на увид Аген-цији за борбу против корупције и сви подаци биће под контролом јав-ности. За разлику од одбора, аген-ција, у чијим су рукама знатно већа овлашћења, моћи ће да изриче и санкције.Функционерима се, дакле, више

неће веровати на реч јер ће агенција у сарадњи са свим надлежним др-жавним органима проверавати тач-ност података и неће, као што је до сада био случај са одбором, реагова-ти само на основу пријава.

Сву своју имовину, према закон-ској обавези, од плате и других при-хода до непокретне и покретне имо-вине, уштеђевине у банкама у земљи и иностранству, до оружја или драгоцености и уметничких предмета, достављаће на увид Агенцији за борбу против ко-рупције. Сви подаци биће и под кон-тролом јавности, јер ће бити обја-вљени на сајту агенције, што је можда и најважнија законска нови-на.Агенција има широка овла-

шћења, а њен рад се заснива на ви-ше законских прописа правосудног система Србије.Велики посао сада чека агенцију:

прикупљање података о имовини и приходима државних функционера, њихових брачних партнера и мало-летне деце а све мора да се обави у кратком року – од 1. до 31. јануара. Праћење, контрола, регистар имо-вине и затворске казне требало би да буду довољне гаранције да је но-сиоцима јавних функција ограни-

чен простор за богаћење на рачун грађана и државе.Овим је тајност података о имови-

ни укинута, што је значајно и за од-говорност функционера, а и за грађане који ће имати увид у њихо-ву имовину пре, за време и две годи-не по престанку функције.А ево шта неки посланици кажу о

обавези пријављивања имовине:Славица Ђукић-Дејановић

(СПС): Сваке године пријављујем имовину, тако ћу учинити и сада. Мој супруг има стан од 64 квадрата у Београду, а ја имам стан од 50 ква-драта у Крагујевцу. Имамо и један ауто, који је купљен на лизинг, али током године ће лизинг истећи.Томислав Николић (СНС): По

закону смо обавезни да пријавимо имовину и ја то чиним сваке године, тако ћу учинити и ове. Све моје биће доступно јавности. Шта да немам фабрике, тајне рачуне, или крими-налце за пријатеље код којих кријем новац? Имам стан у Београду, поро-дичну кућу у Крагујевцу и неколико аутомобила у оквиру целе породи-це.Драган Марковић Палма (ЈС):

За мене пријављивање имовине није проблем. Предузетник сам 30 годи-на и све што имам од имовине води се на предузеће, осим куће у Конча-реву где живим са десеточланом по-родицом. Ништа не кријем, возим џип, који је фирмин, имам два ви-нограда, један плац од шест ари на моје име, поред зграде телевизије и

око шест хектара земље. Имам један трактор и један „југо”, који се воде на мене.Душан Бајатовић (СПС): Ни до

сада нисам крио имовину, сваке го-дине сам је, у складу са законом, пријављивао и увек сам новинарима говорио шта тачно имам. Сада имам један ауто. Имам кућу у Каменици, која још није завршена, пар хектара земље, ТВ Мост, један плац од пет ари и нешто пушака, као ловац. И то је то.Ненад Чанак (ЛСВ): Будаласто

је питање о пријављивању имовине. То је законска обавеза и то је исто као са порезом, или платиш, или идеш у затвор. Наравно да немам никакав проблем са пријављи-вањем имовине, чинио сам то сваке године, па ћу то урадити и ове. Моја имовина је позната. Имам кућу и кола.Влајко Сенић (Г17 плус): Прија-

вићу имовину Агенцији за борбу против корупције, а имамо и стра-начку одлуку да странци до краја године пријавимо све што имамо. Странка ће све те податке објавити на нашој интернет-презентацији. Све ће то бити објављено пре него што то учини агенција, па сачекајте, видећете.Нада Колунџија (ДС): Као и до

сада поднећу имовинску карту Аген-цији за борбу против корупције. Не-мам ништа против да то буде доступ-но јавности, да људи знају шта поли-тичари имају. Мислим да не би било у реду да сада наводим шта имам, па да испадне да сам нешто заборавила да наведем. Биће објављено и сви ће моћи да виде.

Будимпешта, 7. јануар 2010. 3

интервју интервју интервју интервју интервју интервју Интервју интервју Протонамесник Радован Савић, парох ловрански

Дванаестогодишњи пут од Медине до ЛовреЗ а оца Радована Савића могло би

се рећи да је у протеклих двана-ест година био један од „најмо-

билнијих” свештеника у Епархији будимској. Боравио је и служио у више места настањених српским живљем, а пре две и по године по-стављен је за ловранског пароха. У Мађарску је стигао 1998. године из Хрватске, на позив тадашњег епис-копа будмског господина Данила. Од тада до данас упознао је готово све православне вернике у јужним крајевима Мађарске и заједно са њи-ма радио како на материјалној обно-ви парохија у којима је служио, тако и на духовном уздигнућу нашег жи-вља.

– Када сам ја рукоположен, у но-вембру 1992. године, била је још та-козвана Република Српска Крајина. Рукоположио ме је епископ осијеч-ко-пољски и барањски Лукијан и поставио за пароха у Поповцу. То је место на самој граници са Мађар-ском. Ту сам био све до 1998. годи-не, до такозване реинтеграције тог подручја са Хрватском. Тада сам од-лучио да са својом породицом на-пустим то подручје и у договору са, сада блаженопочившим епископом Данилом, дошао сам у Мађарску. Тада је било доста упражњених места у Мађарској, али није било опремљених парохијских домова.

Прво ваше службовање у Мађарској било је у Медини. Зашто баш тамо?– У то време је свештеника могао

да прими само парохијски дом у Ме-дини, па сам 1998. године примљен у клир Епархије будимске и поста-вљен за свештеника у том месту. Осим Медине, опслуживао сам и друга места која су била без свеште-ника: Шиклош, Виљан, Мађарбоја, Илочац, Бремен.Долазак у Медину је за мене била

велика промена, укључујући нову земљу, место, људе и језик, али смо и моја породица и ја били прихваће-ни од Мединчана и од саме мађар-ске државе која је у то време дала све потребне документе ради борав-ка и рада у овој средини.

Какве сте утиске понели из Ме-дине?

– Период мог живота у Медини прошао је у раду и упознавању људи не само из Толне и Барање, већ и из других делова Мађарске. Најчешће је то било на славама у манастиру Грабовцу, када су се скупљали на-ши људи из свих барањских места. То су биле прилике, а и данас су, да

се окупи српски народ и свештени-ци из целе наше епархије.Када је по упокојењу владике Да-

нила на епископски трон дошао вла-дика Лукијан, ја сам по потреби службе почео да се селим из места у место. Преселили смо се у Шиклош, који је најближи свим осталим мес-тима која сам иначе обилазио. Ода-тле сам могао лакше да обилазим остале парохије.

Међутим, убрзо је уследила још једна селидба…– Стицајем околности, у Шикло-

шу нисам могао да останем дуго, јер се тада упокојио протојереј-ставро-фор Радован Степанов у Мохачу. На предлог преосвећеног владике Лу-кијана и архијерејског намесника проте Лазара Пајтића, премештен сам у Мохач. Тамо је као и у целој држави, па тако и код свештеника, било финансијских проблема, јер где је мало народа онда је и тај про-блем присутан.У то време се доста радило на оста-

лим црквама у околини. У Липови је комплетно обновљена црква са фар-бањем изнутра, мењани су прозори. Црква у Шароку је сређивана из-нутра, колико се могло финансијски, а у томе су много помогли верници

својим добровољним прилозима и радом. Настојао сам да се црква у Илочцу, која је годинама пропадала, доведе у што пристојније стање уз финансијску помоћ епархије и наш сопствени рад. Радили смо и на заус-тављању продирања влаге у цркву у Мађарбоји. Све је морало да се изно-си, јер је било препуно влаге.

И најзад, после свих путешест-вија по Мађарској, стигли сте у Ловру.– Када је ловрански парох отац

Павле Каплан добио премештај у Сегедин, владика ме је упитао да ли имам вољу да пређем у Ловру. У то време примопредаје родило ми се треће дете, мала Анастасија, тако да смо сређивали кућу у Ловри баш ка-да је она дошла овде.Већ две године смо у Ловри и са-

мим доласком овде уверио сам се у оно што сам раније чуо, да су мешта-ни привржени цркви. Међутим, та-кође морамо рећи да млади свет све мање борави у Ловри, углавном због школовања и посла живи у великим градовима. У Ловру долазе махом за викенд.

Јесте ли задовољни оним што је од вашег доласка у Ловру урађено у материјалном сми-слу?– Откако сам у селу много је

урађено, највише прилозима верни-ка, али је исто тако доста новца до-бијено путем конкурса, трудом појединих одборника црквеног од-бора и мојим ангажовањем. Током последње две године црква је окре-чена изнутра, рестауриране су неке иконе такође добровољним прило-зима верника, урађен је један део стазе између јужних и источних врата са дренажом.Прве године мог боравка овде

скинули смо и позлатили оба крста са светог храма, такође прилозима верника. После краћег разговора са неколицином, сви су прихватили предлог да се тај посао обави, пош-то је још од Другог светског рата оштећен крст на храму и јабука је била избушена од гранате и метака. Кад год треба, ловрански народ, уз све финансијске проблеме које имају у својим домаћинствима, радо помаже своју цркву. На првом месту им је храм, који показује какви су домаћини у том селу.Уз помоћ добровољних прилога,

ове године смо уредили парохијски дом, ставили нове прозоре, а у две собе стављен је ламинат. Дакле, мештани воде рачуна о томе да црква и парохијски дом изгледају онако ка-ко то и приличи оваквим објектима и свештенику који ту живи.

Шта планирате у овој години?– Ускоро планирамо да комплет-

но рестаурирамо столове у светом храму, да би се привео крају посао на преосталом делу фасаде. Једино не можемо да уредимо околину све-тог храма, пошто земљиште око цркве није у нашем власништву. Ипак, надамо се да ће то у догледно време бити решено, како бисмо мог-ли да уредимо порту и ставимо ограду око ње и светог храма.

Драган Јаковљевић

4 СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

хроника Хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроникаПрослава Материца у Печују

Нипошто са столицепре поклона

М атерице су 27. децембра про-слављене и у Печују. Након свете литургије, у седиш-

ним просторијама месне српске мањинске самоуправе, поздравним речима мајкама па и деци обратио се јереј Милан Ерић, парох пе-чујски који је присутне упознао са древним обичајем празновања мајки пред сам Божић. Након чес-титки о. Ерића упућених мамама, пригодну песму, здравицу везану за Материце одрецитовао је Марко Мандић, док је његова сестра Мир-на песмом поздравила присутне мајке.У наставку празновања, деца су

црвеном машном везала ногу своје мајке за столицу, а потом су их, на-

равно, и одрешила. Заузврат, на-грађена су разним слаткишима, а Живко Грошић, председник Печуј-ске српске православне црквене општине частио их је једном тор-том.Свечано обележавање Материца

у Печују у многима је пробудило старе успомене, везане за овај хришћански празник, традиције. Сасвим је сигурно да ће Печујци, предвођени јерејом Миланом Ерићем, оживети и друге старе оби-чаје који су ишчезли а заслужују да се пробуде из вишегодишњег сна. „Јер нема народа без обичаја, без об-зира у ком крају света живи и на ком је степену културе!”

Предраг Мандић

Емир Кустурица и „Но смокинг” оркестар у Печују

Спектакл обојенбалканском музиком

„Б итно је да можемо да запо-чнемо један нови културни пројекат – који, иначе, није

мали – а то је година културе, град који је добио титулу културног цен-тра Европе. Мислим да је значајно да бендови, као што је наш, парти-ципирају у томе јер ми смо много боље прихваћени на западној стра-ни него ли на источној. И ми се обично појављујемо у оним земља-ма у којима је већ окончана транзи-ција, односно, свугде где постоји идеја о томе да аутохтоне мале кул-туре имају право и снаге да прежи-ве. Поред неминовности, транзи-ција има врло негативне ефекте на мале народе. Најчешће се дешава да мале земље губе свој културни идентитет и веру у њега. Па је идеја о једном оваквом бенду, да он буде први који ће да наговести да неко бива центар културе, заправо врло оригинална” – изјавио је пред сам почетак концерта у Печују, у оквиру конференције за штампу Емир Ку-стурица, чувени филмски редитељ, гитариста, члан оркестра „Emir Kusturica & Тhe No Smoking Orchestra”.Свака част менаџменту „Печуј –

културна престоница Европе 2010.” који је одлучио да у престоницу Жу-паније Барање, дан пре истека 2009. године, доведе искусни бенд. На об-новљеном главном тргу града Пе-чуја ни игла се није могла спустити, толико их је било који су дошли да уживају и славе пред дочек Нове го-дине. Нису зажалили.Антиглобалистичко-народњачки

спектакл обојен балканским музич-ким шмеком одушевио је љубитеље ове врсте музике. Сви су били у свом елементу, фазону, поготово вокални солиста Ненад Јанковић (др Неле Карајлић) који је поред енглеског и на мађарском језику поздравио Пе-чуј и његове житеље. Поред сјајних интерпретација на енглеском, не-мачком, италијанском и ромском је-зику, посебно ваља истаћи одличну свирку, музичку вештину музикана-

та. На позорници су извели праву параду: у оквиру деведесетоминут-ног, сценски добро режираног кон-церта, свирали су жмурећи, ска-чући, уз велико гудало, с виолином на леђима или устима. Од „Јеремије” до колца, свирали су све и всја и „пинкпантерским” музичким по-везним паузицама сваки пут нагове-стили следећу нумеру.Тако је трајало све до краја спек-

такла када су Неле Карајлић, Дејан Спаравало, Ненад Петровић, Зоран Милошевић, Горан Поповић, Зоран Марјановић, Иван Максимовић и на крају али не у последњем реду Емир Кустурица извели „Бубамару”, хит над хитовима. Урнебес, френетични аплаузи… Нико није остао равноду-шан, ни „Црне мачке, ни бели мачо-ри” у Печују.Сви који смо присуствовали –

уживали смо. И помало жалили што нисмо чули бар једну песму на срп-ском језику. Но, музички спектакл и сценска представа надокнадили су и измирили овај дуг. А ту нам је био и онај други добитак: ужитак што смо се могли дружити са чувеним Емиром Кустурицом.

Предраг Мандић

Нови конкурси Европске уније

Фолклорна друштвау трци за средствима

Н акон Културно-уметничког друштва „Банат” из Деске, чији су чланови на челу са председ-

ником Кристифором Брцаном успеш-но конкурисали и за остваривање свог једногодишњег пројекта (који је окончан 19. августа 2009. године) до-били средства путем Норвешког кон-курса, сада су чланови Сегединске српске заједнице и Културног удру-жења „Весели Сантовчани” одлучи-ли да се опробају у широј конкурсној области на међународној палети.Обе цивилне организације, са

својим партнерима из Србије, кон-курс су поднеле у оквиру ИПА про-грама прекограничне сарадње из-међу Мађарске и Србије. Европска унија ће „на територији обухваћеној Програмом, финансирати пројекте усмерене на јачање економске и со-цијалне кохезије, за заштиту живот-не средине, за заједничке актив-ности истраживања и развоја, као и пројекте из области образовања, обуке и размене.”

Док су Срби у Сегедину, пред-вођени Боривојем Русом, председ-ником Сегединске српске заједнице са новосадским партнерима за-ступљени у два пројекта која обух-ватају издавачку делатност, дотле је Културно удружење „Весели Сан-товчани” са партнером из Маради-ка, Србије, поднело један конкурс који се односи на фолклорну са-радњу, приређивање фолклорних, стручних усавршавања, набавку, допуњавање ношњи, међусобна гос-товања, дружења…Конкурсне пријаве су на време,

до 31. децембра 2009. године, преда-те и само се понадати можемо да ће како Срби из Сегедина, тако и из Сантова успешно проћи кроз кон-курсно решето. У случају да им по-зитивно вреднују пројекте, и они ће се наћи међу добитницима средста-ва којих овом приликом на распола-гању из ИПА фондова укупно има 16.607.511 евра.

П. М.

Јереј Милан Ерић демонстрира оби-чај везивања мајке за столицу

После везивања уследила су дари-вања

Емир Кустурица на конференцији за штампу у Печују

Неле Карајлић (десно) и остали чланови оркестра пред печујском публиком

Будимпешта, 7. јануар 2010. I

Тематски додатакТематски додатакБожићБожић

Свети Витлејем – од Христа до наших данаС то тридесет година по рођењу

Христовом, витлејемска пећина је била стално поклоничко ме-

сто хришћана. Да би ово место пало у заборав, идолопоклоник цар Ад-ријан изградио је на њему храм пос-већен Адонису. Из истог разлога је раније на Голготи подигао храм бо-гињи Афродити. Његови напори, међутим, нису имали великог успе-ха. После посете Палестини 213. го-дине, Ориген пише да је место Рођења Христовог било веома по-знато и да му ходочасте чак и идо-лопоклоници.

Почетком четвртог века, царица Јелена подиже прву цркву у Витлеје-му на месту рођења Христовог и украшава је многим драгоцености-ма. Сходно сведочењу Евсевија Ке-саријског, и цар Константин је дари-вао ову светињу многим предмети-ма од злата, сребра и драгог ка-мења. То потврђује и путописац фон Бурдигалис, који о цркви у Витлеје-му пише: „Две миље од Рахиљиног гроба лежи Витлејем, где се родио наш Господ Исус Христос. Ту је по наредби Константина Великог из-грађена црква”.

Првобитна црква у Витлејему постојала је неизмењена још двеста година. У петом веку Витлејемску цркву обнавља цар Јустинијан, начи-нивши је још већом и краснијом. Јус-тинијан је желео да ова грађевина буде највеличанственија у читавој Палестини. Из поштовања према пр-вобитном облику цркве, његов архи-текта је приликом обнове задржао умногоме облик првобитне цркве. Потврду о томе да је нова црква у Витлејему дело цара Јустинијана даје нам једна арапска хроника.

У времену после Јустинијана, врло је мало историјских сведочанства о Витлејемској цркви. Персијска инва-зија 614. године донела је велико разарање Витлејема, али је Витлејем-ска црква због своје масивности са-чувана од оштећења. Аркулф и Вили-банд у седмом и осмом веку описују Витлејемску цркву са одушевљењем, док Бернард у осмом веку пише сле-деће: „У Витлејему постоји једна ве-лика црква и у њеној средини под-земна крипта, у коју се улази из правца југа, а из ње се излази према северу. У овој крипти је свето место рођења Христовог”.

У једанаестом веку Хаким ибн Амрилах је освојио Палестину и разрушио све њене цркве. Једино је црква у Витлејему остала нетакнута.

Француски хроничар Аде-мар сведочи да су Сараце-ни покушавали и ову цркву да разоре, али се том при-ликом појављивала свет-лост у виду муње, која је многе од њих побила. Годи-не 1099. крсташи освајају Јерусалим и затичу цркву у Витлејему потпуно очувану. Годфрид је са својих сто коњаника освојио Витлејем за један дан. Године 1103. он пише да је читава област Витлејема била разорена, али је једино Витлејемска црква стајала усправно.

У следећих педесет годи-на, црква је била изложена лаганом пропадању, због чега се византијски цар Ма-нуил Комнин почиње ста-рати о њој. Јован Фока у своме спису о светим мес-тима пише да су римски бискупи поставили статуу цара Мануила у олтар црк-ве рођења. После пада крс-таша, бригу о цркви преузи-

Грађа за Витлејемску цркву је довлачена из Јопе кочијама у Јеруса-лим. Пошто је у долини Салим, северно од Емауса, пут био закрчен и кочије нису могле пролазити, православни хришћани из градова Рем-ли, Рамала и Лида, као и из самог Јерусалима, долазили су и својим рукама уклањали препреке, како би грађа стигла у Јерусалим. Овај транстпорт је трајао од месеца августа до децембра.

У септембру 1672. године почело је ново реновирање крова и зидо-ва цркве, као и отварање зазиданих врата и прозора. Освећење цркве је извршено у време Сабора у Јерусалиму исте године.

мају византијски цареви и православни клирици, који су осветољубиву мржњу Муслимана према цркви покушавали зауставити разним поклонима. Године 1348. цар Кантакузин шаље султану Хасану у Египат молбу преко јерусалимског патријарха Лазара, да се за-узме за цркву Васкрсења као и друга света места у Светој Земљи. Године 1435. цар Алексије Комнен чини рестаурацију крова Витлејемске цркве.

Познати јерусалимски патријарх Софроније 1561. године дограђује четири простора, који се налазе у оба дела крипте рођења Христовог. За време патријарха Пајсија вршени су такође одређени радови на крову Витлејемске црк-ве, али ти радови нису завр-шени због недостатка новца. Његов наследник Нектарије наставља те радове уз помоћ угледног Манола-киса Касторијаниса, па и уз помоћ самога султана. Ови радови су трајали све до патријарха Доситеја.

Касторијанис је даровао потреб-ну грађу за цркву од дрвета из Јопе. Грађа за Витлејемску цркву је дов-лачена из Јопе кочијама у Јеруса-лим. Пошто је у долини Салим, се-

верно од Емауса, пут био закрчен и кочије нису могле пролазити, пра-вославни хришћани из градова Рем-ли, Рамала и Лида, као и из самог Је-русалима, долазили су и својим ру-кама уклањали препреке, како би грађа стигла у Јерусалим. Овај тран-стпорт је трајао од месеца августа до децембра. У септембру 1672. го-дине почело је ново реновирање крова и зидова цркве, као и отва-рање зазиданих врата и прозора. Освећење цркве је извршено у вре-ме Сабора у Јерусалиму исте годи-не. Овај Сабор је ослободио Кирила Лукариса од оптужбе језуита.

Са дозволом султана Сулејмана 1689. и у време патријарха Аврамија 1755. године, вршена су нова рено-вирања Витлејемске цркве. У време Атанасија Трећег, године 1842, извр-шена је потпуна и велика обнова ове светиње. Стари кров је скинут и

замењен оловним. Под витлејем-ског католикона поплочан је мер-мером, док је спољни прилаз поп-лочан домаћим витлејемским каме-ном. Сви зидови са постојећим мо-заицима, иако кроз историју значај-но оштећени, заштићени су мер-мерним малтером. То је била и по-следња велика обнова Витлејемске цркве до нашег времена.

Епископ далматински Фотије

II СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић

Божићни празници и обичајиИ ако је Васкрс највећи хришћан-

ски празник, празник над праз-ницима, код Срба се Божић и

празници везани за њега најсвеча-није прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од не-колико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим пери-одом у целој календарској години.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Хрис-та, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћи-на. Све је то изражено у краткој на-родној здравици и молитви о Бо-жићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имо-вина у пољу, тору и обору!”

У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Мате-рице, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи оби-чаји.

ДетинциУ трећу недељу пред Божић сла-

ви се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са бо-гослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Де-тинце, Материце и Оце, има више-струку симболику. Прво симбо-лизује чврсте породичне везе, сло-гу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имови-ну и добра дела, лако ће себе отку-пити у свим споровима пред зе-маљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће

се само вредновати оно шта је чо-век добро у свом животу учинио.

МатерицеУ другу недељу пред Божић пада

овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се пра-ви да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши”. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше пок-лонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Из историје настанка БожићаХристово рођење није слављено као самосталан празник у прва три

века хришћанства, већ у склопу осталих празника (крштења, Богоја-вљења и других). Тако је 6. јануар био празник са више успомена под заједничким именом Епифанија – јављање, или Теофанија – Богоја-вљење. Разлог за то свакако је био у томе што се давала већа важност крштењу као духовном рођењу, од телесног рођења.

Убрзо, дошло је до одвајања Христовог рођења из састава Теофа-није, а Црква је одредила његово слављење 25. децембра. То се међу историчарима објашњава покушајем отаца Цркве да умање значај па-ганском култу непобедивог сунца, које се славило 25. децембра.

Празновање Божића 25 децембра, најпре је уведено у Риму 354. го-дине и везује се за папу Либерија, док је на Истоку Божић и даље сла-вљен 6. јануара, као Епифанија.

На Истоку, празновање Божића најпре је уведено у Цариграду 379. године. Увео га је св. Григорије Богослов, након чега је до половине петог века постепено прихваћен и код других цркава, изузев Јермена. „Док је већину празника Запад примио са Истока заједно са њиховим датумима, 25. децембар као датум Божића, Исток је примио од Запа-да.” (Хеортологија, Лазар Мирковић)

Оци или ОчевиОвај празник се празнује по-

следње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дре-ше” поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чис-то породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ру-чак на коме се окупи цела породи-ца. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породи-це, слози у њој, разумевању, пошто-вању између деце и родитеља, ста-ријих и млађих, што све заједно чи-ни породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

ТуцинданНа два дана пред Божић, 5. јану-

ара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла” убијала крупи-цом соли, касније ушицама од секи-ре, па се онда, убијено или оша-мућено прасе или јагње клало и ре-дило. Зато је овај дан назван Туцин-дан.

На Туциндан, по народном веро-вању, децу „не ваља” тући, јер ће целе године бити неваљала и боло-ваће од чирева

Бадњи данДан уочи Божића, 6. јануара, зове

се Бадњи дан. Назив је добио по то-ме јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ по-чиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шу-му по бадњак. Чим сване, ложи се

ватра и приставља се уз њу печени-ца. Жене у кући месе божићне кола-че, торте, припремају трпезу за Бо-жић.

Шта је бадњак?Бадњак је обично младо, храсто-

во или церово дрво, које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доно-си пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сла-мом и печеницом уноси У кућу.

Како се сече бадњак?Пре изласка сунца, на Бадњи дан,

домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Би-ра се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По на-родном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, до-вршава се ломљењем или увр-тањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељ-но је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак бу-де дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, по-ред улазних врата, где стоји до уве-че.

Будимпешта, 7. јануар 2010. III

Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић БожићШта симболише

бадњак?Бадњак симболички представља

оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос ро-дио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вечеБадње вече, практично спаја

Бадњи дан и Божић. Зато се у на-шем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан”. Уве-че, када падне мрак, домаћин са си-новима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе из-међу себе, и један од њих прво сту-па десном ногом преко прага и поз-дравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!” Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћи-на са зоби и пшеницом, одгова-рајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!” Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.

Пошто се бадњак претходно исе-че са дебљег краја на три дела, ве-личине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

СламаПосле бадњака у кућу се уноси

слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по це-лој кући. Домаћица у сламу под сто-лом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчки-це, које деца траже и пијучу као пи-лићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи БожићаКада се унесу печеница, бадњак

и слама, укућани сви заједно стану

Бадњачка вечераБадњачка вечера је многоврсна и обилна али посна. На њој, пре

свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама… Бадњачки колач се не сече ножем, већ се ломи руком. Не сме се појес-ти све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преконоћ, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду, где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљајчић сламе са дреновом гранчи-цом.

За вечеру на Бадње вече, док домаћини иду по Бадњак, наше до-маћице умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се, за време вечере ломи, а не сече. За јело на поду, тј. на слами, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу прже-ну на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац” или „мељанац”). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник. Пред тако припремљеном Бадњачком вече-ром домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, от-пева: „Рождество твоје…”, прочита молитву Господњу (Оче наш…) раз-ломи Бадњачки колач – погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице, како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за:

„Помози Боже и у добри час…”,„У славу закона и у бољи час…”,„За Свету Тројицу и у славу Божју…”,„За четири ступа јеванђелиста…”,„За петозарне мученике…”,„За честитост збора и сабора…”„За седмочислинке…” (За домаћина, домаћицу; за кумове и прија-

теље; за госте и намернике; за омладину…)И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за

дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.Погача Бадњачка (хлеб) симболише Спаситеља нашег Господа Ису-

са Христа. Он је сам за себе рекао: „Ја сам хлеб живи (хлеб живота), који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета” (Јн 6,51).

Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Хрис-та. На грчком језику, риба је ИХТИС (ИХΘΙΣ), а то је скуп иницијала од речи Исус Христос Божји Син Спаситељ: И = Исус; X = Христос; О = Божји, У = Син; С = Спаситељ. Дакле, ИХТИС значи РИБА. Зато је у пр-вим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани, вр-шили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хле-ба” и „вечерама љубави”.

Со симболише силу Божанску, благодат Божју, која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.

Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Гол-готи дао откуп Богу за грехе људске.

Мед производ најчистијег створења под небом пчеле. Симболише сладост вечнога живота, који нам је осигурао Господ Исус Христос својим рођењем, у пећини витлејемској.

Свећа, која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћин-ствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремље-на од чистог воска. Свећа својом светлошћу симболички представља светлост царства Божијег. Сам Христос за себе каже: „Ја сам светлост свету…” (Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости” (Јн 12, 36).

После вечере спава се на слами, а изјутра рано, по распореду, док једни иду у цркву у свечаном руху (обично домаћин куће), други за во-ду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка – водоноша), трећи у шталу код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег гос-та „Полажајника”.

жајника, и дарује га неким приклад-ним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

ЧесницаРано ујутро на Божић, домаћица

замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског ко-лача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. До-маћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара.

Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присут-не, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се „Оче наш” наглас. Кад се мо-литва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се за-врши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

на молитву, отпевају тропар „Рож-дество твоје…”, помоле се Богу, про-читају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње ве-че и седају за трпезу. Вечера је пос-на, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга пос-на јела.

БожићНајрадоснији празник међу свим

празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Бо-жића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва зво-на на православним храмовима, пу-ца се из пушака и прангија и обја-вљује се долазак Божића и Божић-ног славља.

Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литур-гију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Бо-жић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!” и отпоздра-вљају: „Ваистину се роди!”

Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божић-ним поздравом, и они му отпоздра-ве љубећи се међусобно и чести-тајући једни другима празник.

ПоложајникНа Божић, рано пре подне, у кућу

долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намер-ник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.

Положајник поздрави дом Бо-жићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и го-вори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница то-лико парица (новца) Колико варни-ца толико у тору оваца, Колико ва-рница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пи-лади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај”.

Положајник симболички пред-ставља оне Мудраце који су прати-ли звезду са Истока и дошли ново-рођеном Христу на поклоњење. До-маћица после тога послужи поло-

IV СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић Божић БожићО слављу и прославама

Колико су нас свечарски дани просветлили?П осле четрдесетодневног све-

тковања, од Светога Николе до Светога Саве, за очекивати је

да смо много тога научили, одлучи-ли и преобразили у свом животу. Размотримо то мало боље и види-мо шта смо из свега као добру поуку стекли, и колико смо истински про-менили свој живот на боље. Про-славили смо Божић, Богојављење, Светога Саву, Нову годину и још не-ке празнике, па је логично да се упи-тамо о томе колико је лепота праз-новања просветила наш ум, вољу и срце. Да размотримо колико нас је светковање празника истински про-светило. Сигурно је да су трпезе би-ле обилне, као и да су нам се новча-ници испразнили, али то никако није показатељ „успешности” праз-новања, јер не исцрпљује суштину црквеног светковања – јесте један од садржаја али не и смисао праз-ника. Такође, црквени празник није само слободан – нерадни дан, то је благословено време у коме се оса-борњујемо у радости вере и богочо-вечанске пуноће. Тада дубоко про-мишљамо оно што се догодило, ка-ко бисмо могли да осмислимо нове догађаје, не враћајући се уназад у ближу или даљу прошлост.

Идемо напред креативно усклађујући јуче, данас и сутра, остварујући тако стварну прогре-сију живота у вери. Нисмо оду-шевљена публика која странпути између равнодушних констатација и фанатичне занесености, него смо креативни ствараоци увек нове и боље стварности.

Почнимо своје добро про-мишљање од Божића, основним питањем: да ли смо стварно мирбо-жили, или су и даље у нама остале старе свађе, злобе и зависти? Да ли смо „наручили” положајника, изме-нили поклоне са онима који су нам узвратили, или смо примили у своје домове и неке од „најмањих” Христових, препознавајући у њима Богомладенца, Богочовека Христа? Или смо „чували” лични и породич-ни мир по својој мери, желећи да се одморимо од свакодневице затва-рањем у круг најближих сродника? Па смо, после свега тога, и даље уморни и поново незадовољни стањем у свету око нас, не желећи да дубље завиримо у себе и своју саможивост која неминовно доно-си страхове и несигурност. Тако смо „обележили” датум, али празник нас се није дотакао, празнични дани су истекли, прошли поред нас и нес-тало је све склањањем обележја (свеједно да ли јелке или бадњака). Остали смо ми са својим празнина-ма, поклоне смо отворили, начели или потрошили, одушевили се или разочарали, свеједно. Некако је све остало иза нас, заправо прошло по-ред нас, иако ми мислимо да је дру-гачије. У ствари, то што мислимо да је ипак другачије, јесте добра нада да је могуће да све буде боље, јер очито је да скоро сви имамо добру жељу и намеру. То, наравно, није довољно али је показатељ постојања добронамерности која је битан предуслов остваривости.

Да би се ишло даље од само постојања лепих жеља, потребно је осмислити промишљање о мо-гућем добром стварним чињењем. У конкретном случају, то значи из-лажење из уобичајених навика про-слављања у кругу породице и са најближим, и старање о другоме, приближавање са свима кроз Хрис-та. Наравно, остаје овај начин сла-вљења у дому као нешто што

постоји и чему се додају нови ства-ралачки чиниоци. Не ради се о ру-шењу постојећег, већ о отварању и продубљивању и стварању новог и бољег начина који осмишљава постојеће стање. Тако се радост увећава новим чињењем, давањем без чекања узвраћања, што нас чи-ни стварним свечарима богочове-чанског догађаја љубави. Значи, ра-дост Божића најбоље ћемо осетити онда када, после наученог „обеле-жавања празника”, у дому обра-дујемо другога човека, који нам није ближњи по пореклу и припад-ности, радујући се због тога, не до-живљавајући то као сабирање пози-тивних поена.

Такође, кад успемо да убедимо себе да је праштање другоме највећа храброст, којој претходи по-беда над себичношћу, разумели смо смисао Богорођења, и у свом бићу смо створили позитивну Витлејемску атмосферу, имајући мудрост мудраца са Истока, чистоту пастира и светост анђела. Тада се нећемо лаковерно поводити за

Иродовим незнањем које рађа страх и покреће злодејство. Знамо добро шта је тај несрећни цар учи-нио у дане Христовог рођења, сви то осуђујемо као мрзак чин дете-убиства, јер је тај зли цар побио на хиљаде деце, све у жељи да убије Христа, Кога је Ирод доживљавао као наследника који га може угро-зити. Станимо са осуђивањем без-умног чина, упитајмо се колико смо

успели у себи да обуздамо Иродов страх од будућих догађаја, нових идеја и могућих наследника? Нажа-лост, на свим животним пољима са-ми себе обеснажујемо Иродовим страхом. У сваком случају, добро је знати сопствено стање, како би се могле предузети конкретне радње којима се исправљају одређени промашаји. Без тог знања и таквог приступа све остаје затворено, постоје одређене пројаве, али нема живих плодова вере. Заправо, сви смо негде у доброј жељи, неко је ис-коракнуо са беспућа на пут, неко је мало домакао на путу, неко се још увек двоуми, неко и дволичи, али скоро сви стојимо чекајући да се до-годи добро. То треба да буде позив верујућим свечарима да искоракне-мо још сигурнијим кораком према Богу и према човеку. Да покажемо конкретне резултате живота у вери. Не да било шта некоме супроста-вљамо, наше празнике њиховим, него да стрпљиво и са љубављу поступамо, не доказујући себе него показујући свима љубав.

Прославили смо и највећег међу нама, Светога Саву, што опет треба да нас покрене да се изнова упита-мо, разумемо ли ми његово дело и поруку? Како доживљавамо став нашег првосветитеља: „Ми смо ис-ток на западу и запад на истоку”? Видимо ли у томе позив на креа-тивну прогресију, или мислимо да треба да будемо затворени у себе и своје страхове од других и друга-чијих? Да бисмо све ово промисли-ли на прави начин, потребно је да разумемо светитељски пут младог принца и његову стваралачку сло-боду коју није хтео да подреди си-новском покорношћу према роди-тељској вољи. Будући послушан Христовој љубави, одмах је кренуо „уским путем” крстоношења, ула-зећи кроз „тесна врата” у Царство Небеско. За нас ће то бити само јед-на лепа прича све док ово не разу-мемо на прави начин, у духу оне је-ванђелске љубави која је несводива само на себе и своје, него је шира и дубља тако што нас орођује са Хрис-том и светима и чини „домаћим Божјим и суграђанима са свима све-тима”. А остварује се тако што смо слободни у потпуности само онда кад творимо вољу Божју, која гласи: „Бог жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине”. Дакле, то је један свагда живи процес, не па-сивно стање у које можда неко не-кад дође, стално напредовање „из славе у славу док не дорастемо у чо-века савршена по мери раста вели-чине Христове”, христољубиво Све-тосавље.

Све наведено доводи нас до закључка да је наш живот ос-мишљен добрим слављењем и прослављањем тако што смо де-латни учесници у свему томе, а не пасивни посматрачи, повремени конзументи или острашћени при-падници. Прослављањем се при-кључујемо делатности многих и ос-мишљавамо своје животне поступке. Тада све обредно и оби-чајно добија нову димензију, није нешто најважније, постоји тако што је придодато као допринос неког времена или простора. Смисао и суштина светковања јесте и биће увек просвећење свих и осмишља-вање нових релација. Јер, хришћан-ско славље није евоцирање успо-мена на велике догађаје и славне претке, него је заједничење многих у непролазној слави, ход кроз исто-рију ка вечности, тако што се веч-ност већ догађа овде и сада. То даје историји посебну динамику и све наше вредности увећава на боље и више, несводиво је на циљано сро-чене приче о некоме или нечему, него је живи живот у љубави Божјој. Знајући то, ипак можемо да закљу-чимо да нисмо далеко од правог славља, али смо још увек на почет-ку доброг пута. Зато, не стајмо да бисмо се дивили самима себи, ко-рачајмо храбро, не одустајмо ако још нисмо искорачили на пут, пре-познајмо пут и кренимо напред. Ус-пећемо сигурно, јер све је могуће ономе који стварно верује.Протојереј др Љубивоје Стојановић

Будимпешта, 7. јануар 2010. 5

хроника хроника хроника хроника хроника хроника хроника Хроника хроникаРетроспективно вече уметничког удружења „Круг”

„Поглед у круг”У Српском културном центру у

Будимпешти 21. децембра одр-жано је ретроспективно вече

„Поглед у круг”, уметничког удру-жења „Круг”, с циљем да се прика-же пресек рада удружења не само у току минуле године већ и шире. Осим слика, цртежа, скулптура, фо-тографија, била је изложена и једна хаљина.Изузетно хладно и снежно зим-

ско време није спречило многоброј-не љубитеље уметности да се у ве-ликом броју окупе у Српском кул-турном центру. Тим поводом смо разговарали са Миланом Ђурићем који је за СНН рекао да је ово вече била прилика да се поред радова са колоније у Ловри, изложе и најсве-жији радови, те је између осталих публика имала прилике да види и рад Милана Ђурића из септембра месеца.Излагачи су били Анита Шухај-

да, која је изложила хаљину, Иван Јакшић (фотографије), Милан Ђу-рић (уље на платну), Петар Фишт (скулптуре), Жарко Станковић (ра-дови са колоније), Маја Вукманов (две слике), Богдан Сабо (фотогра-фије) Катарина Немет (фотогра-фије), док је Дивна Филаковић изло-жила фотографије са коњима.Осим ликовног дела, током вече-

ри књижевници су читали поезију и прозу. Даница Брцан је читала пое-зију, Ренато Вујаковић прозу и пое-

Божић мањина у Новој Пешти

Најпопуларнија српска ликовна радионица

У Будимпешти, у четвртом квар-ту 19. децембра 2009. године приређен је Божић мањина. У

прослави су учешће узеле свих 12 мањинских самоуправа колико постоји у овом будимпештанском кварту. Прослави је претходио дого-вор на округлом столу одржаном месец дана пре прославе, који је ор-ганизовала новопештанска већин-ска самоуправа, где је договорено да се свака мањина представи неким програмом.Председница Српске мањинске

самоуправе четвртог кварта Мирја-на Хајманс је током разговора за СНН рекла да су се они определили да се представе са ликовном ради-оницом Милана и Диане Ђурић која се приређује на Шареној барци. Да се одлука показала добром потвр-дио је велики број заинтересованих малишана и њихових пратилаца, који су Божићни програм провели за српским штандом радећи свећња-ке са српским орнаментима, честит-ке као и сликање на стаклу где су коришћени мотиви из српског фолк-лора. Дружење је трајало од 9 до 15 часова и Мирјана Хајманс је ис-такла да је захваљујући програму ликовне радионице Милана и Диане Ђурић који већ две године долазе на

новопештански Божић мањина, штанд Српске мањинске заједнице био најпопуларнији.Председница Српске мањинске

самоуправе четврог кварта је ис-такла да је заменица градоначелни-ка Нове Пеште Беатрикс Белан на манифестацији свакога посебно поздравила, задржала се у краћем разговору и рекла да би ову мани-фестацију требало проширити то-ком следеће године. Мирјана Хај-манс је истакла да су захвални већинској самоуправи јер увек до-бијају средства на конкурсима. То-ком године приреде пет-шест про-грама и увек помажу ђачке кампове, прославу Ђурђевдана, сада су из-двојили један део средстава за обно-ву Будимпештанског храма, и за књигу Драгана Јаковљевића.Следећи програм Срби у Новој

Пешти планирају за фебруар месец: ради се о организацији Балканске вечери, коју традиционално при-ређују. Овога пута ће то бити грчко – бугарско – српско вече, на којем наступају фолклорни ансамбли, по-сле чега следи заједнички плес. На овој приредби се окупи око 150 љу-ди и по речима Мирјане Хајманс већ сада се траже резервације.

Жаклина Богдановић

Мирко Милошевић није могао да наступи.Даница Брцан је читала преводе

неких својих песама на мађарски као и песме које пише на мађарском језику.Поводом представљања књиже-

вног стваралаштва на мађарском је-зију, Милан Ђурић је рекао да је „вр-ло битно да се отворимо према мађар-ској публици, врло је битно да имамо шта да покажемо према већинској средини, као представници једног де-ла српске културе у Мађарској”.Организатори програма су Удру-

жење уметника „Круг”, а догађај су помогли Културни и документацио-ни центар Срба у Мађарској, Самоу-права Срба у Мађарској, Министар-ство Републике Србије за дијаспору. Манифестацију је помогла и српска мањинска самоуправа Сантова која је обезбедила превоз неких радова из Сомбора. Изложба је била отво-рена до почетка нове године и Ми-лан Ђурић сматра да би посетиоци требало несметано да улазе у гале-рију због чега би КДЦСМ требало да има испоставу у свом центру, ка-ко би се просторије максимално могле искористити.Милан Ђурић је истакао да је вр-

ло задовољан оваквом првом мани-фестацијом, верује да су мало неис-кусни, а било је и малих проблема када фотографије Ивана Јакшића фотолабораторија није могла да ис-поручи у договорено време, тако да су због заказаног програма морали да се послуже ла серским штампа-чем. Фотографије су, упркос том техничком малеру, добро успеле.Планови за следећу годину су на-

ставак ликовне колоније у Ловри, годишњи програм у Центру до када ће како се Милан Ђурић нада много боље опремити галерију где би се приређивале сталне изложбе и где би се љубитељи уметности окупља-ли у пријатном амбијенту. У плану су и други мањи програми као из-ложбе, књижевне вечери. Чланови „Круга” желе да помогну у раду

КДЦСМ и да увек буду уз неки про-грам. Сарађују са матицом, отпоче-ли су разговоре са Темишваром где треба да се оснује Удружење мла-дих, планирају повезивање са Срби-ма у Хрватској што им је био један од оснивачких циљева, а повезали су се и са Србима из Беча.Планирали су ове године да оду у

Печуј, што је било договорено, али због недостатка финансијских сред-става није дошло до реализације са-радње. Милан Ђурић је поводом то-га рекао да „за ове ствари и не треба финансија колико би људи мислили, јер нам помаже и Центар, помажемо и сами у Удружењу, није све на осно-ву неких конкурса, сами улажемо и наш труд, па често и наш новац. Ово Удружење не постоји да би нас издр-жавало него да ми покушавамо да издржавамо Удружење и ми би врло радо отишли било где и не треба да се стиде ако не могу да нам плате пут, ми ћемо се снаћи, сешћемо у сопствени ауто, то никада није био проблем. Наравно ако добијемо неку помоћ нећемо је одбити, па била и најмања, а и не треба да буде финан-сијска, рецимо да нас неко пребаци или да нам обезбеде просторију. Вр-ло радо идемо и са књижевним про-грамима и са изложбама било где, као што смо се и до сада увек одазва-ли и отишли и у Ловру и у Сегедин.”Чланови удружења желе да пре-

веду књижевна дела својих чланова на мађарски језик, што ће по мишљењу Милана Ђурића бити ве-лики посао. Уколико се преводи не објаве у неком издању, појавиће се на сајту за који је готов нацрт и где ће бити доступни сви подаци о Уд-ружењу „Круг”. Сајт ће функциони-сати на српском, мађарском и енглеском језику. Тренутно су у ди-леми због писма, те ће текстови ве-роватно бити на оба писма, ћири-личном и латиничном. Покретање сајта је планирано за прву четврти-ну године, о чему ће читаоци СНН-а бити благовремено обавештени.

Жаклина Богдановић

зију, Драган Јаковљевић одломке из романа „Исаија” и две песме из збирке „Гост”, Радивоје Галић нај-новију песму. Гост извођач био је Митар Кркељић који је изводио дра-матизоване делове из „Исаије”, док је музичку потпору дао Богдан Сабо као „диџеј Бовден”. Није било пла-нираног музичког блока пошто

Чланови „Круга” пред љубитељима уметности у будимпештанском Српском културном центру

6 СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

култура Култура култура култура култура култура култура култура култура

ИЗ НАШЕИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ (199)ИСТОРИЈЕ (199)Комешање у Турском царству

Пораз код Лепанта (1571) изазвао је у Турској најпре очајање и пометњу, а онда је дошло и до комешања. Са свих страна су стизале вести о покретима и бунама хришћанске раје, а кад је Порта предузела мере да прикупи нову војску и обнови морнарицу, дошло је до колебања и међу „правовернима”. „Три стотине анадол-ских села пребегло је на персијско земљиште у страху да њихове људе поново не отерају на галије”, пише дубровачки изасланик. Поред тога се чуло да се многе спа-хије одричу својих положаја и прихода, а да су левенте, акинџије и азапи престали да мисле на пљачку. „Султан је био принуђен да набије на колац многе спахије ка-ко би у друге утерао страх.”

Смутње и нереди су почели за време Кипарског рата, још пре Лепантске битке, али је све постало видљиво после пораза, када је силом прикупљана војска, а на-род оптерећен ванредним наметима и кулуком. Одметништво је постало све чешће и међу „правовернима” и међу хришћанима и јављало се у разним видови-ма, све до распрострањеног наступа друмских разбојника.

Царству је био потребан огроман новац па је дошло до укидања или смањи-вања оних повластица које су хришћани уживали као војници у турској служби, што је довело до њиховог повлачења, на разне начине, из бојних редова. Из мле-тачких извештаја се види да су у пограничним крајевима већину турске војске са-чињавали хришћани, који су били „слабо наоружани и ишли су у рат из страха од Турака”. Према овим извештајима Г. Станојевић чини следеће поређење: „Колика је разлика између ових мартолоса, који присилно иду у рат, и оних с почетка XVI ве-ка, у овом истом крају, који заједно са Турцима добровољно учествују у оваквим походима!” То становништво је некада имало тачно одређене влашке повластице и имало је рачуна да ступа у турске крајишке одреде, али је у међувремену њихов положај толико погоршан да су се почели колебати да ли је у сразмери оно што чи-не са оним што за то добијају. Само у једном војводлуку Клиса, који граничи с мле-тачком територијом, било је три хиљаде огњишта, писао је млетачки провидур, и сви су били „хришћани српске вере”. „Ти изврсни борци, који се још зову Морлаци, приморани су да иду у рат.”

У таквим околностима повећано је пресељавање становништва с турске на мле-тачку територију. За одбрану својих далматинских поседа Млеци су се најпре по-служили најамницима, покупљеним по разним европским државама, али се ис-поставило да од њих имају више штете него користи, па су се све више ослањали на раније пребеге с турске триторије који су се звали ускоцима и с којима су доско-ра били у сталном непријатељству, и на нове ускоке који су после Кипарског рата пристизали.

Предраг Степановић

Објављен 4. број Барањских српских свезака

Духовне традиције печујских Срба„Т екућа година у Печују је ви-

шеструко значајна. Наиме, поред тога што је менаџ-

мент пројекта ’Печуј – културна престоница Европе’ 2009. прогласио годином Цркава, Печујска српска православна црквена општина про-славила је 70, а месна српска право-славна капела посвећена Преподоб-ном Симеону Столпнику, 60. го-дишњицу свог постојања.И ове две годишњице налажу нам

да се присетимо чистоте светосав-ских корена, односно, да чинимо ви-ше ради спасавања црквеног и кул-турног наслеђа српског народа. Пре-ци наши у аманет су нам оставили да волимо, чувамо своје а ценимо туђе. Баш зато, надам се да ће и 4. број Барањских српских свезака представљати својеврсно сведочан-ство битисања Срба у Печују који, иако малобројни, верно и одано не-гују свој српски језик, културу и светосавску српску православну ве-ру. И надају се да ће остварити свој дугогодишњи сан а то је изградња нове цркве која ће бити њихов ду-ховни центар окупљања, истакнуто стециште и средиште које ће позва-ти на духовност, саборност и међу-собну толеранцију са већинским на-родом и осталим житељима у Пе-чују, хришћанској престоници светске баштине.” Овим речима се обраћа читаоцима јереј Милан Ерић, парох печујски на почетку 4. броја Барањских српских свезака, заједничког издања Самоуправе Ср-ба у Печују и Печујско-барањског српског удружења које је пред сам крај прошле 2009. године изашло уз финансијску подршку Културног и документационог центра Срба у Мађарској и српског предузетника, господина Миодрага Баборца.Објављивањем још једне студије

– овом приликом о Печујској срп-ској православној црквеној општи-ни и српској праволавној капели у Печују – Печујско-барањско српско удружење и Самоуправа Срба у Пе-чују наставили су 2006. године от-почету серију представљања исто-ријских личности, институција, споменика, важних и кључних за српски народ у Барањи.Наравно, истраживање прошло-

сти није нимало лак и једноставан задатак. Свеобухватан начин пре-познавања прошлости представља спознају битних одредница а изазо-ва да напише студију о историјату Печујске српске православне цркве-не општине која је прошле године прославила 70, док је месна српска православна капела посвећена Пре-подобном Симеону Столпнику празновала 60. годишњицу свог постојања, примио се историчар Милан Дујмов, који је оновремено као администратор печујске паро-хије десет година био на челу пе-чујске пастве.Баш зато, као добром познаваоцу

печујских прилика, није било стра-но проналажење историјских, ар-хивских података: вешто је срочио изворе за проучавање Срба у Печују који представљају један посебан па-сус, а исто важи и за опис периода и

стања српског православног живља за време и након протеривања Ос-манлија. Посебну занимљивост представља научно осветљавање оснивања Епархије печујске, од-носно, покушаји оснивања црквене општине и подизања храма! Посеб-ну драгоценост значе документи које је аутор Милан Дујмов уврстио у свеску и поделио са читаоцима: на 22. страници налази се „Проклама-ција Печујске српске православне црквене општине” из 1907. године а већ на следећој страни износи и са-чуван цртеж о спољашњем изгледу светог храма који је био у плану да се сагради!Историјски времеплов постепено

нас води до 1938. године када је ос-нована Печујска српска православ-на црквена општина а одмах потом и до 1949. године када је у Улици Зринског под бројем 15. купљена кућа која је преуређена у капелу. „Иконостас је црквена општина до-била из Збега код Сентандреје а сто-лове, певнице, из срушене будимске цркве. Разне одежде, црквене утва-ри су Печујци добили из Пантелије, Батање, Рацалмаша, Мохача.”И у наставку научно-истраживач-

ког рада, Милан Дујмов износи кон-кретне чињенице везане за блиску прошлост живота српских право-славних верника у Печују а своју студију приводи крају следећим ре-чима: „Почетком 2009. године на че-ло печујске пастве постављен је о. Милан Ерић који је са својим одбор-ницима поводом двоструког јубилеја и „Године Цркава” у оквиру пројекта „Печуј – европска престоница кул-туре” приредио „Дане српске духов-ности и православља” а коначни циљ месних Срба је изградња музеја и цркве у оквиру комплекса у Печују, у Улици Зринског бр. 15.”И док нам аутор Милан Дујмов

пружа српску верзију историјата Пе-чујске српске православне црквене општине и капеле, дотле се мађарска верзија надовезује уз име новинара Стевана Поповића који је још 1998. у часопису „Pécsi Szemle” објавио чла-нак под насловом „a pécsi görögkeleti szerb kápolna” тј. „Српска православ-на капела у Печују”.Све у свему, издање штампано у

500 примерака, које красе и фо-тографије Петера Копања, Ивана Јакшића и Предрага Мандића, иначе уредника ове едиције, представља својеврсно сведочанство о борби пе-чујских Срба за своја права, исти-цања сопствене етничке и верске припадности. И 4. број Барањских српских свезака потврђује да српски етнос у мађарском делу Барање има богату прошлост која још увек није у довољној мери истражена, пред-стављена, баш зато, већ током 2010. године наставиће се са приказом српског дела историјата Барање а том приликом осветлиће се несваки-дашња личност Петра Добровића, истакнутог српског сликара и поли-тичара, који је био један од водећих представника модернизма послерат-не југословенске уметности а рођен је пре 120 година у Печују.

Предраг Мандић

Будимпешта, 7. јануар 2010. 7

ИНФОИНФО

невен невен невен невен невен невен невен невен невен невен невен Невен невен

Информације за страницу „Инфо”Информације за страницу „Инфо”шаљите на адресу: sisika@freemail.hu.шаљите на адресу: sisika@freemail.hu.

Телефон: +36 30 273 3399Телефон: +36 30 273 3399

Недељни лист Срба у Мађарској. Ад ре са: Српске недељне новине, 1065 Budapest, Nagy mező u. 49. Те ле фон: 475-0654. В. Д. главног уредника: Драган Јаковљевић, секре-тар редакције: Милица Вукајловић. Оснивач и издавач:

Само управа Срба у Мађарској. За издавача: Љубомир Алексов. Финансира се на осно-ву мањинског закона из државног буџета посредством Државне задужбине за мањине. Суфинансијер: Министарство културе и медија Републике Србије. Штампа: КОМП-прес Кфт. Одговорни пословођа: Ференц Ибош. – Технички руководилац: Карољ Сабо Српске недељне новине на Интернету: Home page: www.snn.hu. Датотеке и архива: http://www.comp-press-data.hu/Portal/Archives/CNN-N/ E-mail: nedeljnenovine@gmail.com

Нн0т

HU ISSN 1215–072 x

Божићни програм и чајанка на Тргу ружаП о устаљеној традицији у бу-

димпештанској Српској шко-ли „Никола Тесла” пре одлас-

ка на божићни распуст орджана је свечаност у част надолазећег вели-ког хришћанског празника. Дана 17. децембра наши ђаци су поново има-ли прилику да упознају наше једин-ствене божићне обичаје.На самом почетку програма

наступили су забавиштарци чије су рецитације, захваљујући Јелени Те-шењи, одушевиле све присутне. За-тим су основци приказали вертеп тј. традиционални приказ легенде Христовог рођења. Деца су била за-нимљиво маскирана, трудом учи-тељица Љубинке Георгијевић и Ве-сне Чаплар текст је био добро увеж-бан, па су тако мали вертепаши пожњели велики успех. Овде ваља споменути и лепу декорацију, дело

У име Српске мањинске самоуправе у Помазу срдачно позивамо све заинтересоване на дочек

СРПСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ13. јануарa 2010. године

Прослава ће бити одржана у Дому културеса почетком у 20.00 часова, уз пратњу музичких

оркестара „Мешелија” из Помаза„Село” из Будимпеште

Оркестра Иштвана Ковача из МохачаЦена улазница: 1.000 фт. за одрасле, док је за

најмлађе улаз бесплатан!Адреса: Дом Културе – 2013 Помаз, Хусар улица 3

Министарство културе Републике Србије, Сектор за уметничко стваралаштво, културну индустриjу и

културне односе расписуjе

КОНКУРСза суфинансирање програма/проjеката коjи своjим квалитетом доприносе развоjу и презентациjи

уметности и културе за 2010. годину.Поред осталог, конкурс се расписује и за програме српског народа коjи живи изван Републике Србиjе.Заинтересовани субјекти и представници српских организација из Мађарске требало би да доставе предлоге својих пројеката за суфинансирање

Амбасади Републике Србије у Будимпешти, како би обједињени списак био упућен Министарству културе.

Конкурс jе отворен до 31. 01. 2010. године.Детаљније информације и формулари за конкурисање могу се пронаћи на интернет страници Министарства

културе: www.kultura.gov.rsТелефон: +381113398911

Телефони Амбасаде Србије у Будимпешти: 322 1439; 322 9838 (Милан Вукосављевић, први саветник и шеф

конзуларног одељења)

Одбор Мађарског Парламента за људска права, мањинска, цивилна и верска питања је расписао

КОНКУРС ЗА 2010. ГОДИНУза цивилне организације

Рок предаје: 15. јануар, 2010.Информације: Секретаријат Одбора

тел: 1-441-5032, 1-441-5035e-mail: emb@parlament.hu

www.parlament.huOrszággyűlés Emberi jogi, kisebbségi, civil-és vallásügyi

bizottsága honlapja

Срдачно Вас позивамо на традиционални

ДОЧЕК СРПСКЕ НОВЕ ГОДИНЕУ ДЕСЦИ

13. јануара 2009. године у ресторану „6 Puttony”са почетком у 19.00 часова

Организатор:Дешчанска српска самоуправа

ЈАВИТЕ СЕ НА ФАКУЛТЕТ ЗА УЧИТЕЉЕ И ВАСПИТАЧЕ

Учитељски факултет у Будимпешти поред учитељског смера и ове године покреће и смер за српске

васпитаче (забавиље).Рок пријаве: 15. фебруар 2010.

Услов: средњошколска спрема. Пријавити се могу и они који су раније матурирали, средњошколци који ће ове године матурирати, као и страни држављани са нострификованом средњошколском дипломом.

За детаљније информације обратити се секретарици на катедри – Ева Сабо Тел: 06-1-4878-175

Адреса институције: Eötvös Lóránd Tudományegyetem Tanító és Óvóképző Főiskolai Kar

1126 Budapest, Kiss János Altábornagy u. 40.На пријавни лист обавезно написати: Szerb nemzetiségi

szakirány

СРПСКА ПЛЕСАЧНИЦА У КАЛАЗУ8. јануар, 2010. са почетком у 19.00 сати

Свира оркестар ШендергеМесто: Faluház – Budakalász, Szentendrei út, 9.

професорице ликовне културе Иза-беле Борзе.Отац Зоран Остојић, вероучитељ

и парох будимпештански је том приликом поздравио просветаре и ученике пожелевши им много ле-пих тренутака током божићних и новогодишњих празника, а уједно указао и на значај чувања наших ле-пих обичаја уочи Христовог рођења.Свечани програм је завршио ма-

ли хор, под диригентском палицом професорке Оливере Мунишић, са тропаром „Рождество твоје Христе Боже наш”.На самом крају директорка др Јо-

ванка Ластић је свима пожелела срећне и веселе празнике и подели-ла награде најуспешнијим учесни-цима разних такмичења.После свечаности приређена је

чајанка са одличном музиком и укусним колачима, разним слатки-шима и соковима што су припреми-ла одељења.

Д. Д.

ПОЗИВ ЧИТАОЦИМА СНН-аПоштовани читаоци, у жељи да сазнамо које бисте садржаје убудуће најрадије желели да читате у

„Српским недељним новинама”, позивамо вас да нас упознате са својим идејама и конкретним предлозима који би допринели садржајном обогаћивању нашег недељника. То могу бити сугестије везане за нове рубрике, или пак за поједине теме које су, по вашем мишљењу, до сада биле недовољно заступљене на

овим страницама.Све ваше конструктивне предлоге имаћемо у виду приликом будућег конципирања садржаја СНН-а.

Наравно, желели бисмо и да нас и убудуће обавештавате о планираним програмима у вашим

срединама, како бисмо кроз извештаје и осврте наших сарадника могли да им посветимо медијску пажњу

какву заслужују.Унапред вам захваљујемо на овој врсти сарадње.

Наша електронска адреса је:nedeljnenovine@gmail.com

Самоуправа Срба у Мађарској и Културни и документациони центар Срба у Мађарској

обавештавају Вас да ће се

СВЕТОСАВСКИ БАЛодржати

23. јануара 2010. са почеткому 19.30 часова

За добро расположење побринуће се оркестар„Сингидунум” и вокална солисткиња

Гордана ЛазаревићМесто одржавања манифестације је

Седиште Удружења Бугара у МађарскојБугарски Дом Културе(улица Вагохид бр. 62Bolgár Művelődési Ház

1097 Budapest, Vágóhíd u. 62.)

Продаја карата за бал врши се од 11. јануара (понедељак) 2010.Самоуправа Срба у Мађарској

1055 ул. Фалк Микше бр. 3Тел:06/1-331-53-45 локал (1)Економат: Соња Гојковић

Улазница: 3000 Фт.Вечера: 2000 Фт.

СЛУШАЈТЕ РАДИО СРБЈедносатним информативним издањем, састављеним од разних говорних прилога, јавља се Радио Срб – интер-нет радио српске заједнице у Мађарској. Радио Срб своје информативне емисије емитује сваког петка од 17 до 18 часова, а можете их чути у било које време на сајту:

www.szerb.hu

8 СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

репортажа Репортажа репортажа репортажа репортажа репортажаХодочасничко путовање студената из Будимпеште

Слависти у фрушкогорским манастиримаНеколико месеци смо се припремали за

четвородневну екскурзију по Фрушкој Гори и њеној околини, која се, најзад, и почела

остваривати када смо недавно из Будимпеште кренули за Нови Сад. За већину студената то је била прва посета Србији и њеним светињама.

Б ио је четвртак. У аутобусу нас је било тридесетак, студенти славистике и историје са неко-

лико наставника и чланови Хора „Свети Димитрије”, сви са Универ-зитета друштвених наука „Етвеш Лоранд”. Више њих је сада први пут путовало у Србију, па су са интере-совањем ишчекивали сусрет са но-вом средином и упознавање, макар и кратко, са животом суседне земље. Такорећи нико од сапутника још није имао прилике да види бројне фрушкогорске манастире, већином подигнуте у касном средњем веку и у духу барока преграђене у 18. веку, Сремску Митровицу или Сремске Карловце.Већ је пао мрак када смо прешли

границу и упутили се према Новом Саду, где смо стигли доста касно и, после кратког лутања, пронашли Хотел „Милку З”. Ту нам је за све време боравка био обезбеђен смештај са полупансионом. После обилне и укусне вечере неки од нас су кренули у град, а они уморнији су се одлучили за спавање.У петак ујутру, после опет бога-

тог доручка, пошли смо за Сремску Митровицу. Пут нас је водио по фрушкогорским обронцима, укра-шеним дивним јесењим бојама. Чес-то смо се кретали између пожуте-лих винограда и воћњака. Успут смо од једне колегинице саслушали кратко излагање о прошлости и са-дашњости Сремске Митровице, у коју смо стигли око поднева. Водич локалног музеја представио нам је богату музејску збирку из старог ве-ка, показао нам остатке центра гра-да и знамените царске палате из римског доба, које се и данас иско-павају. Обилазећи знаменитости града, имали смо прилике да види-мо и остатке старе хришћанске ба-зилике посвећене светом Дими-трију, по коме је град добио име.После кратког ручка и још мало

шетње, морали смо да кренемо даље да бисмо видели све што смо за тај дан планирали. Враћали смо се на падине Фрушке Горе да бисмо стиг-ли у Манастир Кувеждин, задужби-ну деспота Стефана Штиљановића из 1520. године. Као и остали мана-стири на сремској планини, и Ку-веждин је тешко страдао у Другом светском рату. Он се и данас обна-вља. Посебан доживљај је био за нас да посматрамо како се сликају фрес-ке на плафону у будућој трпезарији. При одласку искушеник манастира послужио нас је кафом.У Шишатовцу, подигнутом та-

кође у 16. веку, чекала нас је вегета-цијом богато украшена порта у којој је стајала споља сасвим обновљена црква. Наш хор је отпевао неколико песама у цркви и осведочили смо се да је у њој одлична акустика, иако се њена унутрашњост још увек об-навља.Манастир Петковица се налази

недалеко од Шишатовца. Ту смо са великим интересовањем слушали излагање монахиње о сачуваним фрескама из 16. века. Она је радо од-говарала на наша питања из монаш-

ког живота. Сазнали смо да из чесме у близини манастира тече лековита вода.Већ је пао мрак када смо стигли у

Манастир Јазак и затекли вечерње на којем су појале монахиње. Нажа-лост, нисмо имали више прилике да боље разгледамо манастир, па смо се после краћег задржавања врати-ли у Нови Сад.Сутрадан, у суботу, ујутру крену-

ли смо за Сремске Карловце. Успут смо саслушали излагање једног од наших наставника о граду и њего-вом значају за српску историју и културу. Имали смо прилике да по-сетимо све цркве у центру града и да осмотримо још неке црквене и световне знаменитости, којима оби-лују Сремски Карловци. У Богосло-вији нас је примио и почастио рек-тор господин Душан Петровић.Око поднева смо стигли у Мана-

стир Велику Ремету на јужној стра-ни Фрушке Горе, дубоко у планини. По предању, манастир је основао краљ Драгутин почетком 14. века. Манастирска црква има највиши звоник у Срему. Затекли смо много посетилаца. Певање нашег хора у цркви похвалио је игуман манасти-ра, обратио нам се топлим речима и почастио нас.Иако је почела да сипи киша,

већина сапутника је одлучила да пут од Велике Ремете до Гргетега, следећег места нашег обиласка,

пређе пешке. После једног сата кре-тања дивном шумском стазом, угле-дали смо велики манастирски ком-плекс на обимном ограђеном прос-тору. Видело се да је манастир обно-вљен недавно, издалека је личио на раскошни дворац. Први пут је поди-гнут у 15. веку. Монахиње су нас и овде срдачно примиле.Манастир Крушедол је наше по-

следње место које смо посетили то-га дана. Основали су га почетком 16.

века Бранковићи. Посвећен је Бла-говестима. У цркви су делимично сачуване фреске из средине 16. века. У њој леже посмртни остаци мно-гих знаменитих Срба.Помало уморни и гладни, решили

смо да се вратимо у Сремске Карло-вце, који су нам се пре подне јако до-пали. Оданде смо увече кренули за Нови Сад.Недеља је била последњи дан на-

шег боравка у Србији. По позиву гос-пође Тамаре Петијевић, диригента црквеног хора у Алмашкој цркви у Новом Саду, наши хористи су зајед-но са њеним певачима певали недељ-ну литургију. После литургије, кроз Нови Сад нас је провео господин Александар Петијевић, Тамарин муж, и укратко нас упознао са знаме-нитостима. Између осталих, видели смо зграду Матице српске, основане 1826. у Пешти. Били смо у великој католичкој цркви са два звоника на главном тргу, у којој се баш служило на мађарском језику. После брзог и, свакако, недовољног упознавања са Новим Садом, искусили смо заиста срдачно гостопримство Петијевића у њиховом великом и лепом стану у центру града. Затим смо, опет сас-вим на брзину, обишли петровара-динску тврђаву, на десној обали Ду-нава, преко пута Новог Сада. „Ду-навски Гибралтар”, друга највећа тврђава у Европи, подигнут је из-међу 1692. и 1780. године. Данас се у њему остварују разне, понекад зна-чајне и масовне, манифестације кул-турног и забавног карактера.Било је већ касно поподне када

смо се опростили од наших веома љубазних домаћина и кренули за Будимпешту.Сигурна сам да сви моји сапутни-

ци деле са мном мишљење да је на-ше путовање било незаборавно. За успешно остварење излета захвал-ност дугујемо појединцима који су се пожртвовано ангажовали у при-премама и установама које су нам пружиле материјалну подршку. Свима хвала!

Анамарија Сабостудент славистике

Студенти славистике са господином Димитријем Стефановићем и својим домаћинима испред једног од посећених храмова

Иконостас у манастиру Велика ремета