Манастир Суково

‘’Постојећа велика црква подигнута је на темељима мање и веома старе богомоље. За проналажење ових темеља, који датирају из касноримских времена, везују се многа чуда. Ктитори данашњег храма, који је изграђен 1857. г. били су поп Јован Мадић и монах Винијамин. Протомајстор био је Матија Нешић из Изатовца са дружином. О овим подацима сазнајемо из записа изнад прозора са западне стране.

Бугари су манастир харали 1885, 1913. и 1941. г. Пљачкали су га и Черкези 1886. г. Припрата је реновирана 1947. г. настојањем монахиње Херувиме.

Храм је осликан 1869. г. По сачуваном запису сазнајемо да је ово дело, осредње вредности, рад Василија поп-Христова из Ристе из Самокова. Нешто касније, али само делимично, осликана је и припрата. Источни зид испред улаза у наос осликан је великом композицијом "Борба добра и зла".

Храм је грађен као једноброда грађевина у облику триконхоса, помало асиметричне основе. Зидан је у сивом тесаном камену, наизменично са негашеним кречом. Кровна конструкција је покривена ћерамидом. Изнад крова се уздиже високо осмострано кубе, кога крунише пирамида на врху. Иако скромно, ово све асоцира на моравски градитељски стил. Како олтарска апсида, тако и северна и јужна певница, покривене су ћерамидом.

Велики иконостас је постављен 1859. г. То потврђује ктиторски запис на икони Богородице. Иконе сликане у барокном стилу, украшене су изванредним дуборезом.

На улазу у припрату, са леве стране је заједничка гробница оснивача обновљеног манастира, монаха Винијамина и попа Јована Мадића, потоњег монаха. Поп Јован је првобитно био сахрањен у порти и то место је данас обележено мермерним крстом.

У  манастиру се данас чува неколико вредних икона већих димензија и значајних старих књига. По сачуваном инвентару из 1912. г. види се да је ризница била веома богата.’’ (Сајт Епархије нишке)

‘’Manastir Sukovo se nalazi 18 km  istočno od Pirota kod Zvonačke Banje, na desnoj obali reke Jerme kod istoimenog sela. Vek gradnje i ktitor manastira su nepoznati, dok je manastirska crkva posvećena Uspenju  Presvete Bogorodice. Na osnovu malo sačuvanih podataka, zna se da je više puta rušen, kao i to da je živopisan 1606. godine. Današnju manastirsku crkvu

podigao je 1857. godine, po predanju, Sali-beg iz Pirota. On je na temeljima veoma stare crkve podigao novu, u znak zahvalnosti za ozdravljenje njegovog sina Emina, a živopis u njoj je urađen 1869. godine. Tokom I svetskog rata, manastir su 1915. godine opljačkali Bugari.

Sama manastirska crkva ima osnovu trikonhosa (trolista) i kube se krstom. Narteks joj je obnovljen 1947. godine, a cela crkva je rekonstruisana 1974. godine i tom prilikom je otkriven veći broj predmeta, koji se danas nalaze u muzeju Ponišavlja u Pirotu.

Manastir Sukovo se od 1968. godine nalazi pod zaštitom države, a njemu se nalaze i dve freske koje privlače posebnu pažnju - prikaz svetog Hristifora sa oreolom i životinjskom glavom i prikaz Bogorodice sa krilima.’’ (Vikipedija)

Из манастирског проспекта  који је потписала Оливера Рађеновић  коришћен је, по свему судећи, већи део података  који сам нашао у чланку  у  'Трећем оку'.  Да бих себи приштедео преписивање, користим се текстом из 'Трећег ока':

Суково обавијено тајнама

''Смештен поред реке Јерме, испод брега Царев камен, на осамнаест километара од Пирота, на путу за Звоначку бању, манастир Свете Богородице у народу је познат као Суково, према имену села на чијем се атару налази. Тајне и легенде о његовој предисторији сежу у далеки четврти век. Говори се о постојању светиње на овом месту још у доба Римљана, а помињу се и грчка документа о седишту Суковске епископије. Ако се овоме додају турски пописи о пореским задужењима, који поред износа глобе говоре и о изгледу манастира, чија је црква живописана 1606. године, јасно је да је данашњи храм подигнут на темљима старијег.

Нема података како је могао да изгледа стари манастир. О томе се ништа не сазнаје ни преко народног предања, које говори како је настала данашња црква. А прича тече овако.

Имање на коме се налази данашњи манастир Свете Богородице, припадало је Турчину Сали-бегу, који је имао сина Емина. Бег је са породицом живео у Пироту, а овде је често долазио у лов и обилазио своје воденице и ваљарице. На његовом имању често је чувао овце дечак Веља, сироче из Великог села, кога је поп Јован Мадић из Крупца прихватио као своје дете. А Веља је био необично дете. Често је сањао снове у које скоро нико није веровао, а јављала му се и Богородица, говорећи да је на месту Црквиште затрпана црква и да би је требало

откопати и у њој сакупљати народ на молитву. Поп Јован, са Вељом и мештанима, почео је откопавање и, после извесног времена, наишли су на икону и кандило, који су припадали старом храму. На све ово, бегов син Емин гледао је са презиром и кад је хтео да обешчасти свето место и растера копаче, одузело му се цело тело и почео је да бунца. Уплашени бег позвао је свештеника, који је молитвом Богородици и беговим покајањем повратио Емина, који је убрзо оздравио. Бег се обавезао да ће помоћи изградњу новог храма на овом месту. Тако је и било. Ускоро је стигао ферман од цара, којим се дозвољавало да се на месту старе цркве сагради нова: „... како је моја царска непрекидна жеља да у царевини сви разреди поданика уживају све благодети мира и спокојства... да им се знање и части множе... ја сам уважио молбу патријарха и становника Сукова и дозволио да се предречена црква поправи...

“ Озидана је и осликана црква, висока и пространа, лепо украшена, јер је, кажу, бег тако захтевао и није жалио паре. „Морала је бити велика, као што је била велика и Божја великодушност и благодат“, наводиле су се бегове речи.

Поп Јован је продао своје имање и настанио се у Сукову, а Веља, проналазач Суковског манастира, постао је монах Венијамин. Обојица почивају у заједничкој гробници, у припрати цркве, лево од улаза.

Узимајући у обзир околности под којим је црква зидана, не треба замерити што се уочавају одређене асиметричности и неправилности у изградњи. Подигли су је мајстори из околних села, користећи сиви тесани камен и врућ креч, а покрили обичном ћерамидом. Прва припрата срушила се у време Другог светског рата (кажу, због лошег материјала), а нова је подигнута 1947. године. Ускоро ће и ова бити замењена новом, сигурнијом и примеренијом овом храму.

Често се истиче посебна вредност иконостаса у позлаћеном дуборезу, чији је трећи ред икона пао у време Другог светског рата. Посебно су значајне престоне иконе Пресвете Богородице (поклон манастира Свете Богородице из Височке Ржане) и светог Јована Рилског, балканског пустиножитеља, који је посебно поштован у овим крајевима.

У манастиру су, двадесетих година прошлог века, боравили монаси руског светогорског братства и много учинили за напредак манастира, а од прилога руских емиграната подигли су нову капелу, звонару и конаке. Остала је успомена на јеромонаха Лукијана, који је водио манастир током окупације.

Тајнама никад краја. Откривају се нове и обнављају старе легенде, али и нови подаци и чињенице остају необјашњени. Тако су радници и

стручњаци за конзервацију остали збуњени кад су 1974. године, приликом радова на крову, око кубета цркве пронашли око стотину глинених предмета, тестија са розетама и декоративним венчићима и другим украсима. Откуд на овом месту, коју улогу су имали, поређани у два реда и сви окренути на доле... Смештени у Пиротском музеју, чекају да њихова тајна буде одгонетнута, или док се не буду појавиле нове, необјашњене појаве и открића суковских, вишевековних претеча данашњег храма.

Данашњи храм Свете Богородице манастира Суково сазидан је за две године. Тако је записано изнад прозора са западне стране: „Поче се лето 1857. Заврши се лето 1859.“ Зна се и кад је живописан, јер и о томе постоји натпис: „Образописец Васил поп Христов од Самоков од 1869. лето.“

Велики простор подељен стубовима, дао је могућност да се ослика велики број сцена из живота Богородице и Исуса Христа, као и новозаветних и српских светитеља. Иако се још у 19. веку говорило да је живопис Суковског манастира „пун дречећих и немешаних боја“ фреске које одражавају „... неистанчаност и известан конзервативизам у ликовном изразу...“ веома често су предмет исцрпних анализа и проучавања, а понајвише својеврсна реткост у српском фрескосликарству, фреска у ниши десне певнице. Она приказује Светог Христофора са псећом главом „што задире у далеку прошлост овог мученика, време коначне победе хришћанства над паганством“. (Пише: Томислав Поповић – 'Треће око'.)

’’Veoma je interesantna i freska Presvete Bogorodice sa krilima, takođe pravi raritet u pravoslavnom freskoslikarstvu.

- Postoje crkveni kanoni kako se koji svetac slika. Sa krilima se obično prikazuju arhangeli, kao angelske sile, sveti Jovan Krstitelj, kao onaj koji je najavljivao dolazak gospoda Isusa Hrista, tako da je čudno što Bogorodica ima krila. Međutim, postoji bledi natpis iznad freske koji pojašnjava da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri. Uostalom, i u molitvama stoji „presvjataja Bogorodice, zakrili nas omoforom svojim", što objašnjava zašto ima krila - kaže monah Teofil.

- Na jednoj mapi iz 1020. godine stoji da je selo Sukovo tada bilo grad, a da je ovde bio episkopat. Kasniji period u istoriji manastira je veoma malo poznat, a novija istorija manastira potiče tek od sredine 19. veka.’’ (Odlomci teksta  iz Press online, 31.08. 2009. autor A. ĆIRIĆ )

Из манастирског проспекта  ауторке  Оливере Рађеновић  преносим и део онога о чему  досада није било речи:

''Са северне стране цркве је конак иза кога је капела коју су подигли 1925. монаси Руског светогорског братства од прилога руских емиграната.

Јужно од цркве је је конак са новом трпезаријом која је почела да се гради 1974. а довршена је  као и цео конак 2003. године великим залагањем и трудом протојереја Љубодрага Петковића, тадашњег старешине. Тада је подигнут и нови мост на Јерми.''  

Село Суково се налази јужно од  пута Пирот – Димитровград, а манастир је на изласку из села.

На троделној слици преузетој са сајта Нишке епархије су:  на средњој слици  (лик на десној страни) је свети Христофор.  Лобању светог Бењамина видели смо у малом кивоту уз северни зид наоса.