Moja metoda lečenja gladovanjem

ALEKSIJE SUVORIN.

Svako pretiskivanje zakonom zabranjeno.

CIJENA 6 DINARA.

Naklada Mate Carevića, Zagreb, Mošinskijeva 10Tisak Nadbiskupske tiskare, Zagreb

Aleksej Suvorin rodio se 1862. g. u Moskvi. Svršio je filozofski fakultet. Od g. 1896. do 1904. bio je urednikom lista „Novoe Vremja“.U svojoj knjizi »Novi čovek« izneo je razne načine, kojima prikazuje, kako čovek može razviti svoje fizičke i umne snage. U našu je Kraljevinu došao: 1920. g. Svojom metodom počeo je lečili pre tri godine. Kroz pola godine potražilo je njegov savet samo u Beogradu dve tisuće bolesnika. U toku od jedne i po godine održao je oko 70 predavanja. Na svako je svoje predavanje pozivao lečnike. Napadnut što leči bez lečničkih kvalifikacija, branio se pred sudom i tom zgodom gladovao je 39 dana. Sud ga je rešio, jer nije davao lekove nego samo savete.

Suvorinova metoda lečenja gladovanjem nije nova, tj. bit te metode nije originalna Suvorinova, već se nalazi i u nemačkih i amerikanskih lečnika na desetak godina unatrag. Originalno Suvorinovo jest način i trajanje gladovanja te način hranjenja poslije same kure gladovanjem, koji ima da čoveku osigura zdravlje i da mu obnovi životnu snagu. Sam Suvorin spominje kao svoje sumišljenike - ako se smemo tako izraziti - profesor Z. Müllera, dr H. Kelloga, prof. Ehrlicha, Mac Fadena i druge, koji su svi bili uvereni u korist i dobrobit lečenja gladovanjem.

U ovoj brošuri prikazuje sam Suvorin svoju metodu lečenja gladovanjem, navodi razne primere koji svedoče o uspehu njegove metode.

Kako je Suvorinova metoda lečenju javnosti po čuvenju poznata, to će joj ova brošuru nadopuniti poimanje o pitanju, koje mora da zanima svakog, pa i najzdravijeg čoveka.

MOJA METODA I MOJE OTKRIĆE.

Moja se metoda osniva na jednome mom otkriću u fiziologiji čoveka i, čini se svih toplokrvnih stvorenja.

Glavna je činjenica tog otkrića ova: za gladovanju, ako je ovo potpuno i dobrovoljno, želudac se iz organa koji prima hranu pretvara u organ koji izbacuje smeće iz organizma, pri čemu to smeće ide pravcem suprotnim običnom: ne ozgo dole kroz creva, nego ozdo gore kroz usta i jezik. S njime se izbacuje iz tela korenje 95% sadašnjih bolesti čovekovih. Uloga creva pri gladovanju više je pasivna.

Do sada poznavale su se tri vrste gladovanja. U svakidašnjem se životu znalo za dve od njih: za post, kad se ne jede do sila, npr. post crkveni uz miran apetit, i za glad, kad je čovek prisiljen da ne jede, a apetit mu je pooštren, katkada mučan. Nauka je dodala još treću vrstu: post potpuni i dobrovoljni, gde se, kako je primetio već Mečnjikov, glad oseća samo prvih 20 sati.

Ja tu dodajem još četvrtu vrstu gladi, koja se u nekih ljudi mora katkad izazivati poticajnim sredstvima (pojačanim čišćenjem creva), kako bi se ona u pravi čas u potpunoj meri javila, a to je gladovanje 1) potpuno, 2) dobrovoljno, 3) takvo pri kom apetita nestaje u toku prvih 20 sati, 4) takvo gde želudac od organa koji prima postaje organ koji izbacuje, i 5) takvo gde otpaci i troske unutrašnjega sagorevanja u organizmu, ne idu ozgo dole kroz creva, nego ozdo gore kroz usta i jezik, na kom se pokazuje „talog“, sloj beo, docnije žut i sa mrkim mrljama.

Ta vrsta gladovanja ima svoje određene faze i rok - oko 40 dana (ili šest nedelja).Dakako, takav se proces zbivao u čoveku još od Adama, on je svojstven samoj prirodi

čovekovoj, ali do sada su se opažale samo tri prve osobine njegove. Ja sad ukazujem na četvrtu i petu, i taj spor o novom i starom u danom slučaju važan je time, što upravo te dve osobine procesa i daju čoveku u ruke savršeno novo i moćno oružje za borbu s bolestima, oružje koje mnogi lekari sve do sada malodušno nastoje sakriti od opšte pažnje, uveravajući: „Ta sve je to stara stvar. Nema tu šta da se gleda!“.

Taj proces, uvelike olakšavajući čoveku borbu s bolestima, baš je osobito dostojan opšte i stalne pažnje i daje sasvim nove osnove čitavoj medicinskoj nauci.

UKRATKO O REZULTATIMA PRIMENJIVANJA MOJE METODE.

U tri godine moje široke prakse u lečenju, u Beogradu i u celoj Jugoslaviji, sada je već desecima hiljada izlečeno često upravo čudesnih, i koja su poznatu po čitavoj državi, utvrđeno da se mojom metodom gladovanja zaista korenito izlečuju ove bolesti:

čir u želucu ili u crevima, za 2 do 4 sedmice; emfizem pluća, za 4 do 5 sedmica; osima, za 4 do 5 sedmica; proširenje aorte, za 4 do 6 sedmica; skleroza, za 1 do 3 sedmice; dijabetes (šećerna bolest), za 8 do 12 dana; zastareli kolari, za 4 do 6 sedmica; vodenu bolest i otekline, za 2 do 3 sedmice; kamen i pesak u žučnom mehuru, bubrezima, jetri (džigerici), za 10 dana do 6

sedmica; reumatizam i podagra, za 5 dana do 6 sedmica; nabreklost zglobova ne splasne

svagda već od prvoga gladovanju, ali bolovi prolaze; limfatične žlezde (kaheksija) i krajnici, za 2 do 4 sedmice; konluzije, za 2 do 5 sedmica; neurastenija, za 3 do 5 sedmica; malarija, hemoroidi, ekcemi, za 2 do 10 sedmica.

To znači: kad bi čitavo stanovništvo ove zemlje najedared provelo punoročno gladovanje (6 sedmica), npr. u toku časnoga posta, u njoj bi nestalo 95% sadašnjih bolesti, te bi po zdravlju i

spremi za rad i životnu borbu, njen narod poslao prvi među narodima sve.Pri tom, - a to je vrlo važno, - gladovanje sve te bolesti ne leči borbom sa svakom od njih

zasebno, i zasebnim sredstvima, nego dubokim ozdravljenjem celog organizma, time da se on očisti i podmlađuje, i to bez ikakvih lekova, osim sredstava za čišćenje.

Sa uverljivošću žive istine to se očituje u tom što se u isto vreme dok se bolesnik oslobođava od znakova i korena spomenutih bolesti, u organizmu, pošlo se gladovalo po mojoj metodi dovoljno dugo događa - to je opšte pravilo - niz silnih i krupnih promena u opštem životnom osećanju čovekovu, koje su, prvo, nemoguće bez dubokog i blagotvornog obnovljenja čitavog organizma, a drugo, ne daju se poslići nikakvim lekovima ni postupcima sadašnje medicine.

Jer zaista, kakvim svojim lekovima današnja medicina može izvršili ovakva „čudesa“, malena ukoliko se radi o silnim pojavama, ali dakako, golemo što se tiče životnog osećanja svakoga pojedinog čoveka lično:

1. Ako je čovek bio zimomoran, pa se često nahlađivao, uveče imao studene noge te ne bi dugo mogao zaspati, - posle gladovanja on postaje osobito tvrd od zime, noge su mu uveče tople te brzo zaspi.

V. Dokukin saopštava mi ovo: „Uveče bih svagda osećao studen i dugo se ne bih mogao ugrejati čak ni pod dva lopta pokrivača, pa ni za topla vremena. Osobito sam osetljiv bio za hladnoću za vreme svoja tri gladovanja. Sada, posle trećega gladovanja, više ne osećam hladnoće uveče i noću. Sada mi je vruće spavati i pod jednim pokrivačem. Zbacujem ga i spavam pod samom plahtom (čaršavom). Sam se čudim toj promeni i spominjem Vas sa zahvalnošću.

2. Ako je čoveku, ispadala i sedela kosa, posle gladovanja postaje gušća i podmlađuje se u boji. N. Šanšiev piše mi: „Rastenje kose popravilo mi se, i sad mi rastu dlake po telu čak i tamo gde ih ranije nije bilo - na prsima, na bedrima. Ćele nisam imao, ali na temenu jedno je mesto izgledalo da će skoro oćelaviti. Sada pak, posle gladovanja, to sumnjivo mesto više ne preli opasnošću.“

3. Ako je čoveku slabio vid, posle gladovanja on se često vanredno popravlja. Piše mi And. Vandoro, činovnik uprave grada Bitolja: „Osmi dan svoga gladovanja opazili da mi pince-nez („Zwicker“) smeta, i uverih se, da vidim mnogo bolje prošlim okom, odbacili „Zwicker“ i evo već šest meseci kako se njime ne služim.“ „Pre gladovanja“, dodaje g. Vandoro, „imao sam neku manu u organima disanja. Posle gladovanja, evo već šest meseci, osećam se vrlo dobro.“ U poslednjem pismu, od 16. XII 1928., on potvrđuje: „Osećam se mnogo bolje nego pre gladovanja. Naočari u ove dve godine nikad nisam nosio, premda svaki dan imam mnogo kancelarijskoga posla.“

4. Ako je pre gladovanja čoveku belo u očima bilo žuto, posle gladovanja ono postaje čislo belo. Pišući mi o tom, V. Jelenski (Rogaška Slatina) dodaje još i to da mu je posle 24 dana gladovanja nestalo i modrih žilica sa slepih očiju i obraza. Kakvim lekovima današnja medicina može da promeni boju belog u očima?

5. Ako je čovek ranije hrkao u snu, posle gladovanja prestaje hrkati. Gđa Mirgorodskaja piše o svome mužu, koji je gladovao 40 dana: „Ranije bi, spavajući, svagda jako hrkao, tako da je smetao drugima u spavanju. Sad on nimalo ne hrče, i - Gđa Keldiš (Beograd) govorila mi je: „Isprva sam došla mirno podnosila gladovanje svog muža (gladovao je 40 dana), no posle 30 dana on sasvim prestade hrkati u snu. Probudim se noću i ništa ga ne čujem, pa ga često budim, samo da se uverim da je tu i još živ.“ „Prestao sam“, piše V. Jelenski, „škrgutati zubima u snu, koju sam manu imao već desetke godina.“

6. Ako su čoveka mučile stalne migrene, posle gladovanja on sasvim zaboravi na njih.7. Ako je čovek imao uvek težak vonj iz usta, dah mu postaje sasvim čist, bez ikakva zadaha.8. Ako je čovek izjutra ustavši osećao gorčinu u ustima, posle gladovanja svagda mu je u

ustima slatko i sveže.9. „U svojih 58 godina“, piše mi V. Dokukin, „nisam zube čistio više od 20 do 30 puta, i uvek

su mi bili žuti. Za gladovanja postadoše mi zubi beli kao biser.“10. Uopšte ako su zubi čoveku bili slabi pa su se ljuljali, posle gladovanja oni krepko i čvrsto

sede u desnima. Zubni hirurg Pejčinović (Beograd) pripovedao mi je, kako mu se desilo da izvuče jedan za drugim 13 zuba (korena) mužu i ženi, koji upravo behu proveli 35 dana gladujući, pa se divio kako im neobično čvrsto sedahu u desnima.

11. Ako je čovek imao kroničnu kijavicu, ova prolazi savršeno. Meni samom prošla je od gladovanja kronično kijavica, koju sam uzalud lečio 25 godina po svim glavnim gradovima Evrope. Isto se dogodilo i mnogim drugim. Najžešća kijavica prođe za 4 dana gladovanja.

12. Ako je čovek na rukama imao žute pege »jetrene« (od džigerice, Leberflecken), pa bi mu lekari govorili da treba da pije joda, posle gladovanja tih pega nestaje i lekari mu govore da mu joda ne treba.

13. Ako je u čoveku bio jok pritisak krvi, posle gladovanja znatno opada i na dugo vreme. U gđe X. pritisak je pre gladovanju bio 275, a posle se ustalio na 170.

14. Jake konluzije sasvim prolaze od gladovanja, kao i akutne neuroze - grčevi u udovima, strah od samoće, izopačenja ukusa itd.

15. Posle 3 do 4 sedmice gladovanja obično nastaje gađenje od duvana. Volja za pušenje opada već od prvih dana gladovanja, i čovek se lako okani pušenja, samo ako hoće.

16. V. Jelenski saopštava: „Posle 24 dana gladovanja težina u nogama i zamorljivost, čak i od kratka hoda, potpuno prođoše. Noge poslale lake kao u 20-godišnjega. Idem lako i brzo. Mogu spavati no levoj strani, što pre nisam mogao.“

17. Opšta je posledica i to, da se obnavlja i u svakom slučaju ojačava i polna sposobnost, što svi treba da drže na umu, kako bi se uzeli u pamet na vreme, posle gladovanja.

18. Posle dugoročnoga gladovanja, čovek se, po tom kako se oseća po svojoj snazi i sposobnosti za rad, vraća u svoje mlade godine, 5, 8, 10 godina ranije.

19. N. Šanšiev piše mi o svom 10-dnevnom gladovanju, da je već prve noći brzo zaspao i otud mirno spavao, a ranije se morao u besanici prevrtali po dva tri sata, dok ne bi došao san. Posledice gladovanja g. Šanšiev, u svom slučaju, nabraja ovakve:

1. Nestalo glavobolje; 2. potpuno, se izlečio emfizem plućni; 3. iščezla astma; 4. prestali reumatični bolovi; 5. prestala besanica, vratio se zdravi san; 6. temeljito se popraviše želudac i crevo; 7. znatno se oporavile oči; 8. u znatnoj meri ozdravio dole kronični bolestan jezik (bio mu uzduž prepukao gornji sloj); 9. savršeno nestalo kroničnog bronhita; 10. znatno se smanjio miokardit (zapaljenje srca); 11. znatno oslabila skleroza; 12. opšta snaga organizma podigla se.

U svemu se dakle taj čovek rešio 12 teških bolesti i nelagodnosti! „Takvi više nego - sjajni rezultati, postignuti u tako kasnoj dobi - 66 godina“, piše dolje g. Šanšiev, „pri potpunoj telesnoj nemoći i mnoštvu bolesti, stečenih što za mog dugog ratničkog živovanja, što u teškim prilikama poslednjih 10 godino, jasno dokazuju izvanrednu vrednost gladovanja kao sredstva za lečenje. Stoga je nepojmljiv ispad lekara proliv gladovanja. To leče ljude pricepljivanjem majmunskih žlezda, i niko ne protestuje, o lečenje gladovanjem izaziva proteste! Prvi način, budući da je krajnje skup, a pri tom deluje samo na deo organizma, malo je kome pristupačan. Drugi način deluje gotovo na ceo organizam, a po jeftinoći pristupačan je svima. Ne leži li u tom grmu zec?

„Dugujući lečenju po Vašoj metodi sjajne rezultate, izražavam Vam, mnogo poštovani A. A., srdačnu blagodarnost, i iskreno Vam želim da potpuno pobedite u borbi s protivnicima Vašeg dragocenog sistema, kom se nemoguće oglušili i koji će bez sumnje za kratko vreme cvetati u punom sjaju.“

Gen. A. Vlasenko (Valjevo) piše mi:„Prođoše tri meseca otkako sam završio 40-dnevno gladovanje, i osećam se potpuno dobro i

čilo, kao nikad. Pristupam drugom postu, da iščupam bolest s korenom, premda dva lekara (Srbin i Rus), koji su me lečili do prvoga gladovanja, nalaze da mom kataru želuca, koji je trajao preko 25 godina, nije ostalo ni traga, beskrajno sam Vam zahvalan: ima oko pet meseci, tj. gotovo od početka prvoga gladovanja, kako ne znam šta su bolovi u želucu, a ipak su me ti neprekidni svakodnevni bolovi mučili mnogo godina. Moji poznanici nikako da se načude rezultatima lečenja, i mnogi se povedoše za mojim primerom. Od srca Vam želim uspeha u borbi.“

Inženjer Ign. de Bondi (Varšava) patio je od emfizema pluća, koji je dobio no gnjuračkim radovima u Port-Arturu i koji mu je zadavao velikih bolova. Kašalj, teško disanje ubija svaku volju i, mogućnost za rod. Gladovao je 33 dana. Sipnja je počela da se gubi već prvih sedmica. Posle 4. sedmice g. B. poče da se lako uspinje na četvrti sprat bez odmora. „O tom već mnogo godina nisam mogao ni da maštam.“ Lako je ostavio pušenje, - a ranije bio je strastan pušač.“ Mesec dana kasnije

g. Bondi mi je pisao: „Osećam se tako dobro da sutra krećem pešice na hadžiluk u Čenstohovo (230 km.)“

Jelena Ljubenković, 50 god. stara (Erdevik u Sremu). Odavno je palila od čudnovate i teške bolesti: svaka joj je hrana odvratno zaudarala - i meso i povrće i voće, pa čak i hleb. Hranilo se mlekom sa malko brašna kukuruznog. Izdržala je 40 dana gladovanja. Počela je da jede - i evo nove nevolje: hrano joj se čini neizdržljivo gorka. To novo nije nimalo bolje od ranijega. No za tri dana ukus gorčine poče da se smanjuje, i sad ono jede sve. Ostala je odvratnost samo prema luku.

Sreten Krstić, državni sedlar (Prole Mateja 69, Beograd). Čir u želucu. Gladovao je 34 dana. Sada je potpuno zdrav. Za 34 dana gladovanja izgubio je 13 kg, a za 34 dana posle gladovanja dobio je 22 kg.

Tako deluju dugoročna gladovanja. A evo kako deluju i kratka.Donosim u celini kratko pismo A. Kudrjakova (Inđija): „Oko deset godina patio sam od

bolova u jetri (džigerici) i želucu, i, po savetu lekara, pribegavao sam svima medicinskim sredstvima, a god. 1924. pokušali i lečenje u Vrnjačkoj banji, ali mi nikakva sredstva ne pomogoše.

Doznavši iz. novina za Vaš način kako se organizam čisti i leči putem gladovanja, ja prošle godine oprobah 15 dana gladovanja, i već celu godinu nisam osećao više nikakvih bolovi ni u jetri ni u želucu, a ove godine izdržah 28 dana gladovanja i osećam se savršeno zdrav. Meni je već 60 godina i mišljah, te će me bolesti odvesti u grob, a sada oslobodivši se od njih, srdačno Vam zahvaljujem no Vašem mudrom sredstvu.“

General Evg. Leontović, saopštava mi iz Kišinjova: „Lane u avgustu dole k meni u Kišinjov iz Soroka kozački general Petar Abramović Ovčinikov, koga sam odavno i dobro poznavao. Došao je u takvom stanju da sam mislio, ostaje mu samo još nekoliko dana života. Došao je u Kišinjov, da mu se izvrši operacija, jer je strašno palio oko dva meseca - nije mogao da jede ni da spava, omršaveo neverovatno, jednom reci živi leš. Otišao lekaru. Rešili su: čir u želucu - operacija. S time je svratio kod mene sutradan. „Izgledate rđavo“, rekoh mu. „ovako ne valja. Nego znate li šta bih ja uradio na vašem mestu? Pokušao bih da gladujem, kao što savetuje Suvorin.“ I dadoh mu Vaše članke. Pročitavši ili Ovčinikov za dva sata odluči da gladuje, odbi operaciju i započe gladovanje. Četrnaest dana ništa nije okusio niti je pio. Posle toga pomalo poče da se hrani mlekom. Na kraju druge sedmice oseti poboljšanje, bolovi se smanjili, pa i sasvim prestadoše, a žalim je i potpuno ozdravio. Sada skoro bio je opet ovde. Ugojio se, izgleda mnogo jači, ima divan apetit, a dobro je raspoložen, kao nikada do sad.“

Pešadijski general V. F. Flug piše mi: „God. 1920. uglavilo se u meni rendgenom iako proširenje aorte i osrednje proširenje srca. Do god. 1924. nisam se lečio od tih bolesti, no u početku ove godine one se lako razviše da sam izgubio svaku sposobnost za rad: nisam mogao ni 1/2 sata prosedeti za pisaćim stolom a da me ne zaboli jako u prsima s leve strane. Ti su se bolovi ponavljali i u mnogim drugim slučajevima, lišavajući me često noćnog odmora, mogućnosti da se dugo krećem itd. Lečenje lekovima slabo je pomagalo, sposobnost da radim za pisaćim stolom nije se vraćala. Od leta god. 1926. pokušao sam da se lečim gladovanjem: gladovao sam svega četiri puta po 12 dana (ne uračunavajući prethodnoga treniranja), s prekidima od 4 do 5 meseci između gladovanja. Već posle prvoga gladovanja osetih se znatno bolje, a posle četvrtoga sasvim nestade svih subjektivnih simptoma. Bolovi u prsima prestadoše skoro sasvim. Sad radim bez zamaranja za pisaćim stolom po 6 do 8 sali bez prekida i uopšte se osećam sasvim zdrav, uza svu svoju starost - 67 godine. Smatram svojom dužnošću da Vam posvedočim svoju duboku zahvalnost.“

General je vrlo tačno primenio gladovanje; prvo po trajanju: njegova je astma bila nervoznog porekla, a upravo u prvih 10 dana završava se opšte očišćenje živčane oblasti; a drugo, po dužini prekida između gladovanja. Da se on požurio pa te prekide skratio, potrošio bi živčane snage više nego što bi bilo normalno za njegov organizam. On bi pri tom postigao skorije potpuno očišćenje organizma, ali ne bi postigao onog osećanja da je pun živčane snage, onoga čuvstva potpuno zdrava čoveka, koji oseća da za sve što mu je potrebno ima snage dosta. Najviše postizava gladovanjem onaj, koji ume do se odmara posle njega ne samo telom nego i živcima.

Evo još jedne činjenice. Katarina Gavrilović (Beograd), 21 g., tri je godine bolovala od zapaljenja plućne maramice. Imala je katar plućnih vršaka. Podrug godine ležala je u krevetu.

Znojenja, kašalj. Uza svu svoju iznurenost odlično je podnela 40 dana gladovanja. „Molim se Bogu i znam da će mi gladovanje pomoći“, ponavljala bi mi onu dolazeći da je pregledam. Kad je posle gladovanja pregledaše lekari, rekoše joj: „Vi ste sasvim zdrava žena!“ Pre gladovanja vagala je 50 kg, na kraju gladovanja 40 kg, a dva meseca kasnije 56 kg. Kašalj je sasvim prestao tek posle gladovanja. Snaga organizma narasla je toliko da se mogao i bez gladovanja pobedili ostatak bolesti.

U kakvoj se dobi lečenje gladovanjem sme dopustiti? U svakoj, pa i na pragu smrti, čak pre nego sto će se mašina slomiti od neupotrebljivosti, ako je očistimo poći će bolje. Gladovanje je po svojoj suštini čišćenje. Ali dakako, valja umeti čistiti.

Moji se pacijenti nalaze između 8 i 76 godina. I svi jednako dubio podnose gladovanje razumno odabrana roka.

Evo, Dragutin Nikolić, dečko od 8 godina, koga su roditelji doveli iz unutrašnjosti. Ima hronični katar pluća. Kašalj. Ja sam mu rekao da gladuje 5 dana i posle da dođe kod mene. Roditelji su mi ga doveli već petog dana; „rđavi dečko“ nije hteo da gladuje više od 4 dana!

Kako se osećaš? - pitam ga. Odavde pa dovde sve je čisto, - odgovara veselo dečak, pokazivajući od donjeg dela grudi

pa do grla. - Ima samo još ovde, - i on rukom ukazuje od grla do usta. Hoćeš li još da gladuješ? Neću, - odgovara odlučno dečak. Mi ćemo ga naterati! - kaže majka. Ne, ne, gladovanje mora da bude dobrovoljno, jer će u protivnom sve ići u njemu drukčije! Ja sam dozvolio dečku, posle odmora, još kratke rokove gladovanja, i on je još dva puta

gladovao od svoje volje.U „Ilustrovanoj Nedelji“ gđica Milena Janković, 15. god., učenica VII razreda gimnazije,

priča kako je gladovala 21 dan. „Imala sam hronično zapaljenje slepoga creva. Svake godine u isto doba, između Božića i Nove Godine, dobijem strahovite napade. Niko nije smeo da mi spomene operaciju. Bilo me strah da posle operacije ne nastupe komplikacije. Ah, kako je fino gladovati! Zaboravile potpuno na ručak i večeru. Osetite malu neugodnost u stomaku, a vi 2 do 3 gutljaja čaja ili hladne vode. A jela tako omrznu da ne može čovek očima da ih vidi, niti miris do im oseti. Za vreme gladovanja osećala sam takvu energiju u sebi za učenje. Mnogo sam bolje učila, i da sam nastavila gladovanje, imala bih zacelo sve same petice. Učenicima koji su rđavi đaci preporučila bih gladovanje. I u toku gladovanja osetila sam sve što me boli u organizmu. To je kao kad čovek izdržava toplu banju, pa usled toplote i mineralne vode, nastane reakcija u telu, jer voda pronađe svako bolesno mesto. Ja verujem da, kad bi sasvim zdrav čovek počeo da gladuje, osetio bi da ima bolesnih mesta u organizmu. Spavala sam vrlo lepo za sve vreme i jedva bih se probudila izjutra za školu. Sa strahom sam očekivala ono fatalno vreme između Božića i Nove Godine, no ovoga puta, posle gladovanja, bila sam potpuno zdrava. Nikakvih rđavih posledica nije bilo ni kod mene ni kod moje mame, koja je također gladovala; još sam se sada (za nekoliko meseci posle gladovanja) ugojila za osam kila!“

I ta isceljenja, ta „čudesa“, čime se tvore? Kakvom silom? Da li kakvim genijalnim pronalascima Suvorinovim za svaki novi slučaj? Njegovim,lekovima, travama, aparatima, možda čak bojanjem? Ništa od svega toga. To se postizava metodom kojoj je suština izražena u ovih osam kratkih pravila:

1. Ništa ne jesti,2. Raditi svoje obične poslove, samo izbegavati velike napore.3. Svaki dan uzimati klizmu (klistir).4. Vode, čaja, limunade ne piti više od ½ l dnevno.5. Svaki drugi dan uzimati sredstvo za čišćenje.6. Svaki drugi dan meriti težinu.7. Svake sedmice, dolaziti k meni na pregled, samo onda mogu reći šta treba raditi naredne

sedmice.8. Posle gladovanja jesti svaki put pomalo, dobro i dugo žvaćući, prelazeći tek za tri danu na

normalnu hranu.Kako vidite, to nije samo gladovanje nego i očišćenje organizma, koje se postizava u

takvom stepenu - mogu smelo reći - kakvog savremena medicina ne samo što ne poznaje nego joj je i nepojmljiv. Jedan mi je lekar kazao: „Zašto vi zahtevale da se svaki dan uzima klizma, kad čovek i onako ništa ne jede?“ Tako misli lekar! A međutim, ja znam za slučaj kad očišćenje creva nije bilo dovršeno ni posle tri gladovanja od 49, 34, 34 dana, pošto se uzelo stotinu klistira i pola stoline puta sredstvo za čišćenje, pa se to čišćenje zaleglo i u četvrto gladovanje.

Općim tokom lečenja, praktikom njegovom, upravljaju ovu dva osnovna načela:1. Proces dubokog očišćavanja iznutra, izazvan gladovanjem, vrši se u telesnom organizmu

čovekovu, ali ga vode duševne sile njegove, koje u potrebni čas dodaju telesnom organizmu energije i izdržljivosti, i

2. posle gladovanja telesni se organizam oporavlja brže od duševnoga, i može bili već pun vruće snage kad se živčani još nije oporavio od svojih gubitaka. Lekar treba da ume bolesniku obezbediti harmoniju u tom, a to i daje potpuno zdravlje.

To je eto glavno u metodi! A ako je lako, ako tu nema vraćanja ni lekova, ako se sve to postizava baš bez lekova, onda je očevidno da tu deluje neka nema ali večno moćna, neumorno neuspavljiva sila, sila same prirode, neki njen sam sebi dovoljni proces, jer samo delovanje te sile van svakog je spora, bio čovek neizlečivo bolestan, a eto sada - savršeno zdrav!

I zaista, tu se zbiva određeni proces ljudskog i uopšte svakog živog organizma, koji sam ja otkrio, proverio i proučio na sebi i na hiljadama drugih ljudi, umem ga razlikovati kad se zbiva skriveno, znam kad slabi i kad se prekida, umem da ga pojačam i oslabim, znam kada se može prekinuti a kada je dopušteno samo da mu se ne smeta, i kada bi bio zločin prekidali ga.

Da, ja znam da sam otkrio nov proces u fiziologiji čoveka i uopšte živog bića, i smelo ponavljam o sebi reči Galvanijeve:

„Na me napadaju dve sasvim različite sekte: učeni i neznalice. Obe mi se smeju i zovu me „žabljim učiteljem igranja“, ali ja znam da sam otkrio jednu od najvećih sila u prirodi.“

Svi znaju kako teče u čoveku proces varenja (probave) koji mi smatramo pravilnim. Nauka ga je potanko objasnila. Ali stvar je u tom što se mi uopšte hranimo nepravilno; a kako teče varenje pri nepravilnom hranjenju, time se nauka tek počela zanimati, a kako se završava to nepravilno hranjenje, kako se organizam oslobođava od njegovih ostataka i postoji li za to kakav zasebni proces, o tom nauka sebe još nije ni zapitala.

A ja sam to pitanje sebi zadao i našao sam na njega odgovor, koji i jest osnov moje metode.Nepravilnu hranu organizam samo delimično upija za svoju potrebu, a ostaci se izbacuju

odmah, ali također samo delimično. Znatan deo takve hrane u obliku nesvarene masti i tuđih ljudskom organizmu spojeva i soli: purina (mokraćne kiseline) i dr. slaže se u razna stovarišta u telu, u njegova tkiva i u krv, i stvara početak hiljada bolesti. S njima se bespomoćno bori sadašnju medicina, i ne sluteći do sada da čovek istina može svagda pogrešili i nesta pokvarili gde i ne bi moralo bili rđavo, ali da organizam njegov nije uređen tako ljudski glupo da se, bespomoćno osuđen, zakrtužuje ostacima svoje vlastite hrane, njemu potrebne za život, - ne, on je uređen tako božanski mudro, da se čovek, ako to hoće i želi, može do kraja očistiti od svega toga krtoga, čuvajući sebi potpuno zdravlje i sposobnost za rad.

Ja sam u ove tri godine prakse opazio i sabrao činjenice i pojave, koji dokazuju da želudac može biti ne samo organ koji prima svaku hranu, nego i takav koji izbacuje sve ostatke njene, ali pri tom on te ostatke nepravilne hrane može konačno preradili i izbacili jedino ako ga radi toga oslobodimo od varenja običnog, tj. gladujemo, po on ostatke tog dopunskog prerađivanja izbacuje u pravcu koji je protivan običnom, ne ozgo dole kroz creva, nego ozdo gore kroz usta i jezik.

Sve se to potpuno slože s opštim uređenjem čovečjeg i uopšte živog organizma. Mnogi organi u njemu, pa i samo osnovna ćelijica njegovo, živi molekul, nose taj dvostruki rad. Zajednički obrazac dan je u membrani, kroz koju probijanje ide svagda u dva suprotna pravca, iznutra napolje i spolja unutra: eksozmoza i endozmoza. Tako i naša pluća vrše isti dvostruki rad: primaju kisik spolja o izbacuju ugljičnu kiselinu iznutra, i, isto tako kao želudac, ona ne mogu vršiti to primanje i izbacivanje istovremeno. Pokušajte udišući izdisati - zakašljaćete se. Tako je i sa želucem: ako

hoćete da on izbaci smeće iz organizma, prestanite ga zatrpavati hranom kroz usta, i odmah će on preći na posao očišćavanja. Odabirući sebi sam hranu iz nutrine organizma, tj. pre svega baš ono smeće. Stoga za vreme gladovanja želudac ne obamire, ne atrofira se od duga posla - čime mnogi lekari plaše bolesnike - nego naprotiv, radi baš vrlo napeto za sav organizam, dok creva za to vreme rade više sama za sebe, prerađujući svoje tkivo i živčane čvorove, te se posle dugotrajnoga gladovanja javljaju katkada kao sasvim nov organ.

Taj prirodni proces čovečjeg organizma i jesi radni alat moje metode. Oživili ga, udupsti i ojačati, to joj je zadatak, jer sve to pokazalo se da je u rukama čovekovim. A nauka za to - ponavljam - nije znala i do sada ne zna. Ali isto tako nauka još nedavno nije znala ništa o vitaminima i golemom delovanju njihovu na sav rad živog organizma, i trebalo je da u gazdinstvu holandskog naučenjaka Eyckmana na ostrvu Javi počnu crkavati pilići od „politiranoga“ pirinča, pa da se za deset godina u Evropi pojavi knjiga K. Zunka o vitaminima, i gle, nauka o ishrani bila je prevrnuta s temelja.

Takvo potpuno neznanje takve veličine kao što je nauka o procesu unutrašnjeg očišćavanja za vreme gladovanja, može više nego sve ostalo do pomuti poverenje mase prema mojim rečima: „Pa kako da nauka to do sad nije opazila? Zar je to moguće? Očevidno nije moguće!“

Logika mase vazda se pokreće očevidnošću o ne unutrašnjom istinom pojava. Pa ipak, izađite na ulicu: zar nije svakom očevidno da sunce obilazi oko zemlje, po ipak . . .? Zar se sa ulice čuje kako škripi zemljina osovina od vrtnje, pa ipak . . .?!

Nauka je svagda bila i biće puna zabluda. Ona će uvek znati manje nego što joj predstoji doznati u budućnosti. Već je imala Hipokrata, velikog medicinskog genija, Galena, Paracelza, a ipak još ništa nije znala o tom do krv optiče po čovečjem telu, a zar je to bilo teško opaziti? To joj je, lek pre tristo godina, prvi pokazno Harvey, ugledan londonski kirurg vremena Shakespeare- ova, i izazvao time negodovanje čitave tadašnje nauke. Upravo za svoje znanje osobito su se žestoko zauzeli savremenici Harveyevi:

„Šta on tu priča da srce tera krv pa ova juri žilama! Zar mi ne znamo zašto je čoveku dano srce, mi, nauka, mi, univerzitet?! Ako iko zna, to smo mi, dakako! I mi ćemo odmah i reći, neka svi znaju: srce je središte duševne sile i delatnosti čovekove. Ono rađa visoke misli, plemenite odluke, strasti, i najviše i najniže. Eto to mu je zadatak! Mi da to ne znamo?! Sada sami vidite!“

I oni su imali pravo: oni su zaista; „znali“ sve to, nevolja je samo u tom, što su znali sasvim krivo.

Od čitavoga pariskog univerziteta Harveya je podupirao sama Descartes sa svojom grupom. A u svojoj domovini Harvey je bio ismejan, osramoćen i na razne načine opropašćivan, koliko je dostajalo za to dosetljivosti i snage u protivnika njegovih. On je silno postradao zbog upornosti s kojom je branio svoje otkriće, koje je otkrio nenadano, uz novu istinu o optoku krvi, još i to, da su čitave stotine i hiljade lekara, njegovih suvremenika, bili samo drvendeke, neznalice i slepci, nesposobni da vide istinu prirode svojim očima, makar im je osvetlili čitavom lomačom svetlosti. Otkrivaj istine o prirodi, ali ne otkrivaj ništa neprijatno o svojim živim suvremenicima, ne pocepljuj neoprezno njihove dohotke i ne sili ih da iznova uče, kad su već sebi udesili život i hoće samo da uživaju već stečena blaga,

To ti neće oprostiti.Meni lično, reče jedan, od najuglednijih beogradskih lekara potpuno otvoreno: „Sve to što vi

govorite možda i jest sasvim tako, i čak je verovatno da jest, ali ako mi to prihvatimo, moraćemo nanovo da učimo sve.

Još kasnije nego za opticanje krvi, lek pre dvesta godina, doznala je nauka - ta nauka, koja sada zna sve! - da glas čoveku ne dolazi iz želuca nego iz glasnica, koje trepere od disanja pluća. I to je otkriće koje nije teško bilo otkriti! A ipak je lek 1700. godine Doddari prvi pokazao, da glas nastaje otud što glasnice zatrepere, kad vazduh prolazi kroz pukotinu, između njih.

Ne, u pravoj nauci samu „očevidnost“ i slab je dokaz. I ko odviše poveruje očevidnosti, a osobito očevidnosti da, nauka zna sve, može najedared zapasti u okrutno smešan položaj.

11. marta 1878., kada je na svečanoj sednici pariske akademije nauka Du Moncel, punomoćnik Edisonov, predstavio prvi u Evropi fonograf, pa se iz sandučića začuo glas Edisonov,

pozdravljajući visoki zbor, matematičar Bouillot, učeni sekretar akademije i sam čuven naučenjak, baci se na Du Moncela i zgrabi ga za gušu vičući:„Neću ti dopustili da magarčiš Akademiju svojim jadnim trbušnim govorom!“

Jelle, akademik zna sve, a sve šio on ne zna, to je trbušni govor?J. Hersche, veliki astronom i matematičar, ne manji od Bouillota, rekao je: „Naučenjak ne

može bili uveren da zna sve,i jer u nečem, što nam se sada čini kao sasvim neznatna sitnica, svima razumljiva i jasna, obično se i kriju najveća otkrića budućnosti, koja će obnoviti svu nauku. Treba samo umeli zaustaviti pažnju na tim sitnicama.“

Pravi naučenjak treba ne samo da zna nego i da ume videti i misliti.To naročito vredi za medicinu i medicinare, jer sama medicina i nije nauka nego je

umetnost. Ona ne služi opštoj apstraktnoj istini kao matematika, nego čisto praktičnom zadatku, pre svega izlečivanju bolesnih ljudi; a hoće li to lečenje biti „po nauci“ ili neće, i kako se po nauci naziva prošla bolest, to više nije važno.

I paroh Kneipp, sa svojim prostonarodnim hodanjem po travi i polivanjem bolesnika iz vrtne zalivaće kante u kuhinjskom koritu, važe na kantaru istinske medicine više nego čitav medicinski fakultet, kakvoga provincijalnog univerziteta, koji samo razmatra ali ne leči. Znate li vi na kojim sve nemačkim univerzitetima ima medicinski fakultet? A ime paroha Kneippa, ko to ne zna u svetu, gde se god čitaju novine?

I mudro je rečeno u indijskom zakoniku Manuovu o tom kako valja čitati knjige i služiti se njima, drugim rečima, kako valja baviti se pravom naukom i služiti pravom životu:

„Viši su od nepismenih oni koji vladaju knjigom. Viši od onih koji vladaju knjigom jesu oni koji drže u pameti što su pročitali. Nad njima stoje ljudi koji umeju shvatiti i promisliti znanje koje su stekli iz knjiga. A viši su i od tih oni koji svoje ozbiljno promišljeno znanje primenjuju na delo.“ (Manu-Smrti II, XII, 103 „The Laws of Manu“ by Bhagavad Das, Madras, Adiar).

DANAŠNJICA I SUTRAŠNJICA MOJE METODE.

Tako dakle sada: već deseci hiljada izlečenja pokazaše da moja metoda lečenja gladovanjem zaista:

1. leči u bolesniku mnoge njegove sadašnje bolesti;2. presrela mnoge buduće bolesti koje bi bez gladovanja zacelo naišle na bolesnika;3. podmlađuje čoveka, prenoseći ga za godine i desetke godina natrag u mladost, tj. dodaje mu

godine i desetke godina života, i to zdravijeg i jačeg nego što beše onaj kojim je živeo dotle.Ali već u bliskoj budućnosti proširiće se područje primenjivanja gladovanja na lečenje

daleko; van granica u kojima se ja krećem ovde. Evo dve činjenice koje iznenadiše i mene sama kad sam ih pročitao u literaturi.

„Zeitschrift für Gynakologie“ Nr. 38. 1925., javlja slučaj da je bremenita žena posle 21 dana gladovanja bila izlečena od povraćanja koje se pre ničim nije dalo obuzdati. Dr Deckermann (Wiesbaden), saopštavajući taj slučaj, preporučuje gladovanje uopće, ukazujući da ono na čitav niz organskih funkcija deluje kao olakšanje i protivotrov.

Druga činjenica. Dr Roger („Nutrition et digestion“) pustio je kuniće (pitome zečeve) da gladuju po 5 do 7 dana. Posle toga su njima i, proveravanja, radi, nekolicini drugih kunića koji nisu gladovali, pricepili bacile kolila (gnojavog zapaljenja debeloga creva). Kunići koji su gladovali pokazaše se imuni prema zarazi, a oni koji nisu gladovali svi pomreše za 2 do 20 dana.

Ne ubija dakle bacil čoveka, kako bolesniku urezuje sva suvremena medicina, nego čovek ubija bacila ako samo zaista hoće te razumno primenjuje način koji mu je za to otkriven.

Osobiti se vidici otkrivaju gladovanju u kirurgiji: ono odlično priprema bolesni organizam za operaciju, a žalim pomaže operisanom organu da ozdravi od prirodnih posledica operacije - unutrašnjih zapaljenja i oteklina - duboko pod raseklinama spolja sašivenima.

Dr Kellogg, lekar koji je za svoje polustoletne prakse dostigao redak broj, 150.000 kliničkih slučajeva, osobito preporučuje u pred operativnom periodu potpuno uzdržavanje od mesa i svega mesnoga, jer sve to unosi gnjiljenje u organizam.

„Već više od četrdeset godina primenjujem taj režim u svim operativnim slučajevima, kojih se preda mnom izreda po nekoliko stotina godišnje, i ja upravo tomu pripisujem neobično povoljne rezultate operacija. U šest godina (1885.-1895.), u nizu od 395 slučajeva razrezivanja trbuha, smrtnost je bila samo 2,3%. A onih godina, kad hirurška praksa još nije poznavala gumenih rukavica ni svih sadašnjih aseptičkih postupaka, procenat smrtnosti za takve slučajeve bio je 15 do 20!“

Francuzi su pošli još i dalje na putu uspeha. Pred svakom operacijom oni smatraju neophodnim ne bilo kakav „režim“ (dijetu), nego potpuno gladovanje. Dr. V. Pochel, u svojoj knjizi „Le chemin du bonheur“, govori: „Gladovanje je najbolje sredstvo da se organizam očisti od toksina (otpadaka od života bakterija). Organ za varenje odmara se. Sistem krvnih sudova ne raznosi hranjivih sokova po telu. U akutnoj bolesti mora gladovali svaki. Lečenje većine kroničnih bolesti treba takođe da počne s gladovanjem. Svaki put kad osetite nelagodnost, latite se potpunog uzdržavanja od hrane, da Vam se organizam može odmoriti. Ja sam imao veliko iskustvo u gladovanju, jer ga propisujem svakom ko mi dođe zbog operacije. Većina ih gladuje 2 do 8 dana. Oni pak koji pate od tusline žive jedino od narandžina soka po 1 do 8 sedmica pre operacije.“

Tomu ja dodajem, sa svoje strane, da se i u periodu posle operacije gladovanje može primenjivati s velikom koristi po bolesnika. Ja neprestano nailazim na slučajeve gde ljudi posle operacija godinama teško boluju od zapaljenja koja dalje tinjaju u nutrini, i samo gladovanje takve spasava.

PONOVNA GLADOVANJA.

Stalni rezultat svakoga dugotrajnoga gladovanja po mojoj metodi jest to da se čovek oseća lak uopšte, energičan i pun volje za rad, nesalomljiv. Potpuni razvitak mišićne snage i opšte izdržljivosti nedostižan je sportašu i atletu bez gladovanja (i biljne hrane), jer samo ono oslobođava sav organizam od nepotrebnih tekućina i masti u dubokim delovima njegovim i suši ga dovoljno, bolje i dublje od svakog znojenja ili masiranja.

Gladovanje otkriva čoveku sasvim nove mogućnosti i, moram reći, goleme mogućnosti.Izdržavši tri potpuna gladovanja, to jest dok jezik nije postao crven, uverio sam se sam na

sebi da prvo gladovanje do potpunog roka očišćava sav organizam, no osobito prsnu i trbušnu duplju. Drugo gladovanje do potpunog roka opet očišćava sav organizam, ali osobito grlo, usta, nos i uši. Treće gladovanje do potpunog roka opet očisti sav organizam, ali osobito bazu mozga, gde su: i centri naših intelektualnih sposobnosti - pamćenja, premišljanja, logike, itd. Taj deo organizma u varošana, koji su se odučili da dišu na nos, svagda je pun nabreklina, oteklina i zapaljenja, što samo sobom dovodi lenjost i slabost u mišljenju. Za poslednjih pet dana svoga trećeg gladovanja do potpunog roka u meni je počelo i teklo očišćavanje toga područja. Otekline i nabrekline bez ikakva bola procureše prozračnom sluzi i ja sam sa čuvstvom blagodatne olakšice osećao kako se oslobođava i čisti celo to područje. Glava mi se sva prosvetlila. Za me više nije bilo umora u mozgu; činilo mi se da, sve kad bih radio četrdeset sati umom, ne bih osećao, ne biti mogao osećati umor. Prekinuvši gladovanje izgubiti to osećanje, ali ipak moram reći da mi je sposobnost za umni rad mnogo ojačala.

Čovek je biće neizmerno bogato silama. Ali one su mu zatrpane, a naročito ostacima i troskama od neispravne hrane.

Da čovek postane jak, nikako mu ne treba i da baš traži snage i sredstava za uzbuđivanje na strani. Došla mu je da sam sa sebe zbaci deo bremena koje ga pritiskuje, pa će od slaba, iznurena bolesnika postati živ, energičan, zdrav čovek.

Pred mojim je očima gladovanje provedeno po mojoj metodi već hiljadu puta izvršilo tu divnu preobrazbu. Ja lično osećam se sada, sa svojih 66 godina, onakav kakav sam bio pre 20 do 25 godina, a kad mi govore: „Ala smo se podmladili ovih poslednjih godina“, ja odgovaram: „Nije čudno što sam se pogladio sa 66 godina, ali će bili čudno što ću se sa 100 godina još jedared pogladiti.“

„Priroda leči sve i za sve je ona dovoljna!“ rekao je već Hipokrat, neosporno najveći

medicinski genije u svoj poznatoj nam istoriji čovečanstva.Ko ima uši da čuje, neka čuje, ko ima razuma, neka ga se drži, ko boluje i trpi muke, neka ih

se izbavi! Ko ima uši da čuje, neka čuje!

A. SUVORINBeograd, Frankopanova 2