О ТАЈНИ БОЖАНСТВЕНЕ ЕВХАРИСТИЈЕ

Шта је евхаристија?

- Евхаристија је духовна храна хришћанину. Она му оживотворује душу и уводи

га у непосредно општење са Спаситељем Христом, јер онај ко се причешћује, у виду

хлеба и вина прима сâмо часно тело и сâму часну крв Господа нашега Исуса Христа и

тајанствено се са Њим сједињује. Евхаристија се савршава на радост и здравље душе и

тела, за отпуштење грехова и за живот вечни.

Зашто се назива Евхаристијом (благодарењем)?

- Јер је на Тајној вечери Господ заблагодаривши предао ученицима ову Тајну.

Зашто се она назива «узимање удела» («μεηάληψις» - «причешће»),

«предавање» («μεηάδοζις») и «заједница» («κοινωνία»)?

- Јер свештеник у тој тајни врши предавање, а верни узимају удела, причешћују

се и ступају у заједницу са телом и крвљу Спаситеља Христа.

Како се још назива Евхаристија?

- Назива се још «Вечера Господња» (Златоуст, Бес. 27. На 1. Кор.), «Тајна

вечера», «божанска вечера», «владичанска трпеза» (Теодор На 1. Кор, 11, 20), још се

назива и «хлеб Господњи», «хлеб небески», «хлеб насушни», «чаша благослова», «тело

Христово», «тело Господње», «крв Христова», «крв часна», «чаша живота» итд.

Ко је установио тајну Евхаристије?

- Сâм Спаситељ наш Исус Христос за време Тајне вечере: Он је узео хлеб и

заблагодаривши преломио га и рекао: Узмите, једите; ово је тело моје, које се за вас

ломи (ради отпуштења грехова); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по

вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у мојој крви; ово чините кад год пијете, у

мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу

објављујете, докле не дође (1. Кор. 11, 24-26; Лк. 22, 19-21).

Да ли се ова заповест односи на целу Цркву?

- Свакако. Јер ова заповест: ово чините у мој спомен, која је дата ученицима, као

и време: докле не дође (Господ), указује на вечно трајање ове Тајне у Цркви.

Шта из тога следи?

- Да је Црква дужна да врши божанствену Евхаристију по обрасцу који је

предањем примила од светих Апостола, а верни су дужни да се причешћују телом и

крвљу Спаситеља Христа.

Шта хришћанин треба причешћујући се да верује?

- Да се под видом хлеба и вина причешћује самим телом и крвљу Господњом.

Шта значи: ово чините у мој спомен?

- То треба да нас нагони на непрекидно сећање на икономију ваплоћења Сина

Божјег и Спаситеља нашега Исуса Христа и на Његова спасоносна страдања, на велика

доброчинства учињена нам кроз искупљење, као и на вечна добра у Царству Божјем,

којих смо удостојени.

Која су добра дата онима који се достојно причешћују?

- 1) Они који се достојно причешћују постају причасници тела и крви Господње:

по речима Господа који је рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја

у њему (Јн. 6, 56); 2) примајући отпуштење својих грехова постају наследници Царства

Небеског и примају живот вечни, као што сâм Спаситељ каже: ако ко једе од овога

хлеба живеће вавек (Јн. 6, 51) и још: Који једе моје тело и пије моју крв има живот

вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6, 54).

Како верни треба да приступају Причешћу?

- Достојно, са страхом, вером и љубављу.

Чему нас учи апостол Павле?

- Да испитујемо сами себе и каже: Човек нека испитује себе, и тако од хлеба

нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не

разликујући тела Господњега (1. Кор. 11, 28-29).1

Шта каже Спаситељ о апсолутној нужности божанског причешћа?

- Спаситељ каже ово: Заиста, заиста, вам кажем: ако не једете тело Сина

Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6, 53).

1 Хришћани првих векова причешћивали су се приликом сваке Литургије, потом сваке седмице, а касније

све ређе, само о великим празницима и напокон, по допуштењу Цркве, бар четири пута годишње;

достојни, међутим, могу чешће да се причешћују. Овај обичај древне Цркве најтачније описује Јустин

Мученик у својој Апологији цару Антонину Пију: „А у дан назван даном сунца, сви који живе у

градовима или пољима окупљају се на једном месту и читају се сећања апостолâ, или текстови пророкâ,

колико то време допушта. Онда, када се заврши читање, предстојатељ поучном речју позива на

подражавање онога што је прочитано. Затим сви заједно устајемо и проузносимо молитве и, као што је

већ речено, када завршимо молитву, приноси се хлеб, вино и вода и предстојатељ као и раније, колико му

снага допушта, проузноси молитве и благодарења, а народ се саглашава говорећи «амин»; и тада се

свакоме раздаје причешће од онога над чим је изговорено благодарење, а онима који нису присутни

шаље се по ђаконима. Имућни и они који то желе, свако по свом произвољењу, даје оно што жели и оно

што се сакупи одлаже се код предстојатеља. Он помаже сирочади и удовицама и онима који због болести

или другог разлога имају за тим потребу и онима који су у сужањству и странцима који са нама бораве и

једном речју постаје старатељ свих који су у невољи. А у дан сунца се сви сабирамо јер је то први дан у

који је Бог, пошто је променио таму и твар, створио свет и Исус Христос, наш Спаситељ, у тај исти дан је

устао из мртвих.“ Тако пише Јустин. Овде треба да напоменемо да је у време овог светог Оца молитвено

сабрање верних било сваке недеље, да се приликом сваког сабрања читало из Старог и Новог Завета, да

је након читања народ поучавао епископ, да је након поуке била заједничка молитва, а потом

свештенослужење Тајне, да су се причешћивали не само присутни, него и одсутни. А да сви верни треба

једнако да се причешћује и телом и крвљу, јасно је из Христове заповести, као и из Апостолових речи (1.

Кор. 10, 16 и 21; 11, 23-26), те на основу здравог разума, који нас уверава да не треба да буде никакве

разлике између свештеника и мирјанина (и према стиховима: 1. Кор. 10, 17; Гал. 3, 28; Еф. 4, 4) и

напослетку то је јасно и из црквене праксе. Она је од времана Апостолâ, па све до данас давала и даје и

хлеб и вино мирјанима као и клирицима. И сама латинска Црква је давала евхаристију свима у оба њена

вида све до 1200. године, као што сведочи Лиран Панопл. 2. књига погл. 56 и други писци са запада, на

основу чега се види колико је слаб разлог за укидање овог старог обичаја, разлог којим се изговара Лиран

на основу тумачења 11. поглавља 1. Посл. Коринћанима „А сада се“, каже он, „евхаристија даје редом

само у једном виду propter periculum effusionis Sanguinis (тј. због опасности од просипања Крви).“ Али,

драги Лиране, ако се твоја Црква није плашила те опасности хиљаду и две стотине година, тиме је

показала да опасност није била тако велика да би се укинуо древни обичај Цркве. (из Катихезе Платона

[Левсина].)