Mark Tven

TAJANSTVENI STRANAC

novela

Elektronsko izdanje, prireeno prema tampanom izdanju izdavake kue Arunaala iz 2000. godine i uz konsultaciju izvornika dela na engleskom jeziku.

Poglavlje I

Bilo je to 1590. godine, u zimu. Austrija je bila daleko od sveta i u dubokom snu; jo je trajao Srednji vek i izgledalo je da e tako zauvek ostati. Neki su je ak stavljali vekove i vekove unazad i govorili da je u Austriji po umnom i duhovnom satu jo uvek doba Predanog verovanja. Ali oni su to smatrali vrlinom, a ne uvredom, to je tako primljeno i svi smo bili na to gordi. Toga se dobro seam iako sam bio jo deak; a seam se i koliko mi je to priinjavalo zadovoljstva.

Da, Austrija je bila daleko od sveta, u dubokom snu, a nae selo bilo je usred tog sna, jer se nalazilo usred Austrije. Ono je spokojno dremalo u dubokoj povuenosti brdske i umske samoe, gde vesti iz sveta gotovo nikada nisu stizale da narue njegove snove, i bilo je beskrajno zadovoljno. Pred njim je mirno tekla reka, po ijoj su povrini lelujale siluete oblaka i promicale barke i dereglije za prevoz kamenja; iza njega dizale su se umovite padine do podnoja vrleti; sa vrha te vrleti mrtio se jedan ogroman zamak sa dugim nizom tornjeva i bedema obraslih puzavicom; s one strane reke, koju milju ulevo, pruala su se razbacana umovita brda ispresecana vijugavim klisurama u koje sunce nikada nije dopiralo; udesno je bila vrlet koja se nadnela nad reku, a izmeu nje i onih brda pruala se prostrana ravnica iarana kuicama koje su se ugnezdile meu vonjacima i senovitim drveem.

Miljama unaokolo ceo ovaj kraj bio je nasledno imanje jednog princa, ije su sluge uvek odravale zamak u savrenom redu iako ni princ ni njegova porodica nisu dolazili u zamak ee do jednom u pet godina. Kada bi dolazili, izgledalo je kao da je stigao gospodar celog sveta i da je sa sobom doneo sav sjaj svojih kraljevstava; a kada bi otili, ostavljali bi za sobom neku tiinu koja je liila na duboki san posle orgijanja.

Za nas deake, Ezeldorf je bio raj. U koli nas nisu suvie gonili da bubamo. Uili su nas uglavnom da budemo dobri hriani; da iznad svega potujemo Bogorodicu, crkvu i svece. Ostalo nismo morali ni da znamo; u stvari, to nam nije bilo ni doputeno. Znanje nije bilo dobro za prost svet i moglo ga je navesti da bude nezadovoljan sudbinom koju mu je Bog dodelio, a Bog ne bi otrpeo neije nezadovoljstvo njegovim ureenjem. Imali smo dva svetenika. Jedan od njih, otac Adolf, bio je veoma predan i radan svetenik, koga su svi mnogo potovali.

Moda je u neemu bilo i boljih svetenika od oca Adolfa, ali pastva u naem kraju nikada nije tako ozbiljno i mnogo potovala nekog drugog upnika. To je bilo zato to se on uopte nije plaio neastivog. Od svih hriana koje sam poznavao on je jedini za koga se to zaista moe rei. udi su zbog toga mnogo strahovali od njega, poto su verovali da u njemu ima neeg natprirodnog, inae ne bi bio tako smeo i samopouzdan. Svi gorko osuuju avola, ali to ine s nekim potovanjem, ne olako; ali, otac Adolf je postupao sasvim drugaije; nazivao ga je svim moguim pogrdnim imenima koja bi mu padala na pamet i svako ko bi ga uo, uzdrhtao bi; esto bi ak prezirao i potcenjujui govorio o njemu; tada bi se ljudi krstili i brzo se udaljavali od njega bojei se da se ne desi neto uasno.

U stvari, otac Adolf se nekoliko puta sreo lice u lice sa Satanom i izazivao ga. To je bilo poznato. Otac Adolf je to i sam rekao. On to nikada nije krio, ak je o tome otvoreno priao. A postojao je bar jedan dokaz da je govorio istinu, poto se tom prilikom svaao sa neprijateljem i odvano bacio bocu na njega; otuda je u njegovoj radnoj sobi ostala rumena mrlja, tamo gde je boca tresnula i razbila se.

Ali onaj koga smo svi mi najvie voleli i saaljevali bio je drugi svetenik, otac Peter. Neki su ga optuivali da je okolo u razgovoru priao da je bog suta dobrota i da e nai put da spase svu svoju ljudsku siroad. Bilo je strano rei takvu stvar, ali nije bilo nikakvog sigurnog dokaza da je otac Peter to doista i kazao; nije bilo u njegovoj prirodi da kae tako neto, poto je on uvek bio dobar, blag i istinoljubiv. Nisu ga optuivali da je to govorio sa predikaonice kako bi sva pastva mogla da ga uje i da.o tome posvedoi, nego samo van crkve, u razgovoru; a neprijateljima je vrlo lako da tako neto izmisle. Otac Peter je imao jednog veoma monog neprijatelja zvezdoatca koji je iveo u staroj, tronoj kuli pri vrhu doline i koji je po celu no prouavao zvezde. Svi su znali da je on u stanju da predskae ratove i glad, premda to nije bilo tako teko, jer je rata ili gladi uvek negde bilo. Ali on je znao pomou zvezda da proita u jednoj svojoj debeloj knjizi ivot bilo koga oveka, a uz to je mogao da nae ono to bi neko izgubio, pa su ga svi u selu, osim oca Petera, gledali sa strahopotovanjem. ak je i otac Adolf, koji je izazivao neastivog, ispoljavao mnogo potovanja prema zvezdoatcu dok bi ovaj prolazio kroz selo u visokoj, iljatoj kapi i dugakom, irokom i lepravom ogrtau ukraenom zvezdama, nosei debelu knjigu i tap poznat po arobnoj moi. Govoiilo se da je i sam biskup ponekad sluao astrologa, jer je taj zvezdoatac, pored toga to je prouavao zvezde i proricao, znao da se prikae veoma pobonim, to je na biskupa, naravno, ostavljalo snaan utisak.

Otac Peter uopte nije cenio astrologa. On ga je otvoreno igosao kao arlatana kao varalicu bez ikakvog posebnog znanja ili moi, van onih koje ima svaki obian pa i priglup ovek, a to je, dabome, nagnalo astrologa da omrzne oca Petera i da mu zaeli propast. Svi smo mi verovali da je od astrologa potekla pria o stranim reima oca Petera i da je on o tome obavestio biskupa. Prialo se da je otac Peter to kazao svojoj neaki Marget, iako je Marget to poricala i preklinjala biskupa da joj veruje i da njenog starog ujaka spase od siromatva i sramote. Biskup se na to nije osvrtao. On je na neodreeno vreme udaljio sa dunosti oca Petera, iako nije iao tako daleko da ga iskljui iz crkve na osnovu dokaza jednog jedinog svedoka; tako otac Peter ve dve godine nije vrio svoju dunost, a na drugi svetenik, otac Adolf, preuzeo je i njegove vernike.

Za starog svetenika i Marget bile su to teke godine. Do tada su oni meu nama bili omiljeni, no to se, naravno, izmenilo kada se na njih spustila senka biskupove srdbe. Mnoge prijatelje su potpuno izgubili, a ostali su postali hladni i uzdrljivi. Kada ih je ta nesrea zadesila, Marget je bila ljupka osamnaestogodinja devojka, a uz to je bila i najpametnija glavica u selu. Davala je asove sviranja na harfi i sopstvenom marljivou zaraivala je za haljine i deparac. Ali sada uenici jedan za drugim poee da je naputaju; seoska mlade je vie nije pozivala na igranke i na zabave; mladii su prestali da dolaze njenoj kui, svi sem Vilhelma Majdlinga a nije moda trebalo ni on da ih poseuje; ona i njen ujak bili su tuni i usamljeni u svojoj zapostavljenosti i osramoenosti i iz njihovog ivota iezlo je sunce. Tokom te dve godine sve im je ilo od zla na gore. Odea im se pohabala i bilo im je sve tee i tee da nau hleba. I sada je konano dolazio i sam kraj. Solomon Isaks im je ve ispozajmljivao sav novac koji je hteo da im pozajmi uzimajui kao pokrie njihovu kuu i obavestio ih je da e im sledeeg dana kua otii na dobo ukoliko novac ne bude vraen.

Poglavlje II

Nas trojica deaka bili smo uvek zajedno i tako je bilo jo od kolevke, voleli smo se od samog poetka, i ta ljubav postajala je vremenom sve dublja. Nikolas Bauman bio je sin glavnog sudije mesnog suda; Sepi Volmajer, sin gostioniara prve seoske krme Zlatni jelen, koja je imala lep vrt sa senovitim drveem sve do obale reke i amce koji su se. mogli unajmiti za vonju po reci; a trei sam bio ja Teodor Fier, sin crkvenog orguljaa, koji je uz to bio i voa seoskih sviraa, uitelj sviranja na violini, kompozitor, optinski ubira poreza, crkvenjak i na druge naine koristan graanin, koga su svi potovali. Brda i ume smo znali isto tako dobro kao to su ih i ptice znale, poto smo po njima skitali kad god smo bili besposleni ili bar onda kada se nismo kupali, pecali, vozili se u amcu ili kad smo se igrali na ledu ili se sankali niz bregove.

A bilo nam je dozvoljeno i ono to je malo kome bilo doputeno mogli smo da ulazimo u vrt zamka. I to zato to nas je voleo najstariji sluga u zamku Feliks Brant; esto smo odlazili nou tamo da nam on pria o starim vremenima i udnim doivljajima, da puimo s njim (to nas je on nauio) i da pijemo kafu; jer on je bio u ratu i uestvovao u opsadi Bea; kada su pobedili i oterali Turke, meu zaplenjenom robom nali su i vree kafe, a zarobljeni Turci su im objasnili ta je to kafa i kako se od nje pravi prijatan napitak; otada je on uvek imao pri ruci kafe da je sam pije, a i zato da bi iznenadio one koji nisu znali ta je to. Ako bi naila oluja, on bi nas zadrao svu no; dok bi napolju grmelo i sevalo, priao bi nam o duhovima i o svim moguim strahotama, o bitkama i o ubistvima, o muenjima i o slinim stvarima, pa nam je kod njega bilo ugodno i prijatno; a on je uglavnom priao ono to je sam doiveo i iskusio. U svoje vreme on je video mnogo duhova, vetica i arobnjaka; jednom je u pono, po stranoj oluji u planinama zalutao i pri bljesku munje ugledao Divljeg lovca kako besno jezdi na vihoru, a njegovi sablasni psi ga jure kroz uskovitlane oblake. Jedanput je video i vampira, a nekoliko puta i velikog slepog mia koji sie krv sa vrata ljudima dok spavaju i laganim mahanjem krila ih uspavljuje da se ne bi probudili sve dok ne umru.

On nas je hrabrio da se ne plaimo natprirodnih pojava kao to su sablasti i govorio nam je da one ne ine nikakva zla, da samo okolo lutaju zato to su usamljene i oajne pa trae paniu i saoseanje; tako smo se mi vremenom oslobodili straha, pa smo ak silazili s njim nou u ukletu odaju tamnica u podrumima zamka. Duh se samo jedanput pojavio i dok je prolazio jedva smo ga mogli videti; beumno je lebdeo kroz vazduh, pa je onda iezao; Feliks nas je toliko bio nauio da se ne plaimo da skoro nismo ni zadrhtali. On je rekao da se duh ponekad uspne, nou, i gore, probudi ga dodirom svoje ledene ruke po licu, ali ga ne ozledi; on samo trai saoseanja i panje. A od svega je bilo najudnije to to je on video anele prave anele sa neba i razgovarao s njima. Nisu imali krila i bili su obueni, a izgledali su, razgovarali i postupali kao i ma koji prirodni stvor i ne biste nikada saznali da su aneli da nije bilo divnih udesa koja su inili a koja smrtnik ne moe da ini, da nisu iznenada iezavali dok s njima razgovarate, to je takoe neto to nijedan smrtnik ne bi mogao. I rekao je da su oni prijatni i veseli, a ne tmurni i setni, kao duhovi.

Posle takvih prianja jedne majske noi, ujutro smo ustali, obilno dorukovali s njim, pa smo onda poli, preli preko mosta i krenuli ulevo u brda do umovitog vrha breuljka, naeg omiljenog mesta; tamo smo se ispruili na travu u hladovini da se odmorimo, da puimo i da prepriavamo ta uda, koja nam nikako nisu izlazila iz glave i koja su na nas ostavila tako snaan utisak. Ali nismo mogli da puimo jer smo u brzini zaboravili kremen i kresivo.

Uskoro, iz umarka doeta do nas jedan mladi, sede i poe prijateljski da pria kao da nas odavno poznaje. Mi nismo odgovarali, poto je on bio tuinac, a nismo bili navikli na nepoznate ljude i stoga smo se ustezali pred njima. Na sebi je imao novo i dobro ruho, i bio je lep, a imao je prijatno lice i prijatan glas; bio je jednostavan, mio i neusiljen, a ne tunjav, nespretan i stidljiv kao ostali mladii. eleli smo da se s njim sprijateljimo, ali nismo znali kako bismo to poeli. Pomislih na lulu, pitajui se da li e on shvatiti kao panju ako mu ponudim da pripali. Ali prisetih se da nemamo vatre, i stoga sam bio razoaran i raaloen. On me veselo i zadovoljno pogleda, pa ree: Vatre? Oh, to je lako; ja u je stvoriti.

Bio sam toliko zaprepaen da sam zanemeo, jer mu do tada nisam rekao ni rei. On uze lulu pa dunu u nju, duvan se zaari i krugovi plavog dima se zalelujae. Mi skoismo na noge, spremni da zadimo, to je bilo sasvim prirodno; ak smo i otrali nekoliko koraka, iako nas je on preklinjao da ostanemo, dajui nam re da nam nee naneti nikakvog zla i da on samo eli da se s nama sprijatelji, kako bi imao drutva. I tako mi zastadosmo i stajali smo zaueni i radoznali, eleli da se vratimo, ali odve uplaeni da se na to osmelimo. On nas je i dalje nagovarao blago i ubedljivo, pa kada smo videli da se lula nije raznela i da se nita strano nije desilo, poverenje nam se malo-pomalo vraalo, a naa radoznalost po stajala je jaa od straha, pa smo poli natrag, ali polako, spremni da strugnemo i na najmanji znak opasnosti.

On se mnogo trudio da nas umiri i bio je u tome veoma vet; nismo mogli vie da sumnjamo i da se plaimo kada je neko tako iskren, jednostavan i ljubazan i kad tako arobno govori, kao to je on to inio; zaista nismo, jer on nas je pridobio za sebe i ubrzo smo bili zadovoljni, i bezbrini, i razgovorni i sreni to smo nasli toga novog prijatelja. Kada smo se potpuno oslobodili, upitali smo ga kako je nauio da izvede ono udo, a on je odgovorio da to uopte nije uio i da mu to dolazi samo od sebe kao i neke druge stvari - druge neobine stvari.

Koje?

Oh, mnogo toga. Ni sam ne znam koliko ih je.

Hoe li da nam pokae kako to radi?

Hajde, molimo te! rekoe ostali.

Neete opet da beite?

Ne zaista neemo. Molimo te, pokai nam. Hoe li?

Da, uiniu to veoma rado; ali, upamtite ne smete zaboraviti na svoje obeanje.

Rekli smo da to neemo smetnuti s uma, a zatim on ode do jedne barice i vrati se sa vodom u kesici koju je napravio od lista, pa onda dunu u vodu i izvrnu, je; voda se bila pretvorila u komad leda u obliku kesice od lista. Bili smo zapanjeni i oarani, ali vie se nismo plaili; veoma smo se radovali to smo tu i molili smo ga da nastavi i da nam jo neto pokae. On je to i uinio. Rekao je da poelimo ma koje voe, bez obzira da li ga ima u ovo godimje doba. Svi istovremeno graknusmo:

Pomorandu!

Jabuku!

Groa!

U depu vam je, odgovori on, i zaista je tako i bilo. To voe bilo je odlino i pojeli smo ga zaelevi da ga je vie iako niko od nas to ne ree.

Nai ete ih na istom mestu u kome ste i ono prvo pronali, ree on, kao i sve ostalo to vam se prijede; uostalom, ne morate ni da kaete ta ste zaeleli; dok sam ja s vama, treba samo neto da poelite i to to elite odmah ete i nai.

I to to je rekao bilo je istinito. Nikada se nije desilo neto tako arobno i zanimljivo. Hleb, kolai, slatkii, orasi to god je ko zaeleo to je i naao. On sam nije nita jeo, samo je sedeo i askao, izvodei udo za udom da bi nas zabavljao. Od ilovae je napravio siunu vevericu koja ustra na drvo pa stade da se breca na nas. Onda napravi psetance koje nije bilo mnogo vee od mia i koje zarea na vevericu gore na drvetu; to kuence je obigravalo oko stabla lajui uzbueno, ivo, kao pravi, pravcati pas. Gonilo je zastraenu vevericu sa drveta na drvo i pratilo je sve dok se oboje ne izgubie u umi. Od ilovae je pravio ptice i putao ih, a one su odletale cvrkuui.

Ja se najzad odvaih i upitah ga da nam kae ko je on.

Aneo, ree on sasvim jednostavno, pa pusti jo jednu pticu, pljesnu rukama i ona odlete.

Kada je on to kazao, nas obuze strahopotovanje, i sada smo se opet plaili; on ree da ne treba da se uzrujavamo, poto nema razloga da se bojimo jednog anela, a on nas ionako voli. Onda je nastavio da pria, jednostavno i spokojno kao i dotada; i dok je govorio napravio je mnogo siunih mukaraca i ena, veliine prsta na ruci, koji su smesta poeli vredno da rade, pa su u travi raistili i poravnali prostor od nekoliko metara u kvadrat na kome su veto poeli da grade jedan vrlo lep majuni zamak; ene su meale malter i nosile su ga po skelama u vedrima na glavi, kako su to oduvek nae radnice inile, a mukarci su zidali, stavljajui opeku za opekom pet stotina tih siunih ljudi ivo su trkarali tamo amo, vredno radei i briui znoj s lica; sve su to inili sasvim prirodno kao pravi ljudi. Obuzeti posmatranjem tih pet stotina siunih stvorova kako malo-pomalo i korak za korakom podiu zamak i daju mu oblik i izgled, ubrzo smo zaboravili svoj prvobitni oseaj i strahopotovanje i ponovo smo se oseali veoma prijatno i spokojno. Upitali smo ga da li i mi moemo da napravimo nekoliko ljudi, to nam on odobri i ree Sepiju da napravi nekoliko topova za bedeme, Nikolasu da naini nekoliko ratnika sa helebardama, u oklopu i kacigama, a meni da napravim konjanike sa konjima; odreujui nam te zadatke, oslovljavao nas je po imenu, ne rekavi nam otkuda ih zna. Sepi ga tada upita kako se on zove, a on mirno odgovori Satana i prihvati na iver jednu majunu enu koja se bila omakla sa skele, vrati je na njeno mesto, pa ree: Ba je glupa to ne gleda gde staje.

Negovo ime nas zgromi, iz ruku nam poispada ono to smo pravili i sve se razbi u paramparad top, ratnik sa helebardom i konj. Satana se zasmeja i upita nas ta nam je. Ja promucah: Nita, samo to je nekako udno ime za jednog anela. On upita zato.

Zato to je to to je pa, zna, to njegovo ime.

Da, tako je on je moj stric.

On je to rekao mirno, ali mi za trenutak izgubismo dah, a srca poee snano da nam lupaju. Izgledalo je kao da on to nije ni primetio; opravio je naeg ratnika i ostalo ovla ih dodirujui i onda nam ih predade gotove, pa ree: Zar se ne seate? i on je jednom bio aneo.

Da to je istina, ree Sepi; toga se nisam setio.

Pre Pada i on je bio nevin.

Da, ree Nikolas, bio je bez greha.

Dobra smo mi porodica, ree Satana; nema je bolje. On je jedini lan nae porodice koji je ikada zgreio.

Niko ne bi bio u stanju da shvati koliko je sve to bilo uzbudljivo. Sigurno vam je poznata ona jeza koja vas proima i od koje drhtite dok gledate neto tako udesno i arobno i divno, da vas obuzima i strah i radost to ste ivi i to to moete da gledate; i izvesno znate kako nepomino zurite u to, kako vam se usne sue i dah zastaje, ali ni za ceo svet ne biste se makli sa tog mesta. Goreo sam od silne elje da mu postavim jedno pitanje bilo mi je na vrh jezika i s tekom mukom sam se obuzdavao ali me je bilo stid da pitam; bilo bi to moda grubo. Satana spusti na zemlju jednog vola koga je pravio, osmehnu mi se, pa ree:

Ne bi to bilo grubo, a ja bih ti oprostio i kad bi bilo tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Jo od onog vremena kada sam ja bio dete od hiljadu godina bio sam njegov drugi miljenik meu aneliima nae krvi i loze kako bi se to reklo jezikom ljudi da, od toga doba pa sve do njegovog Pada, osam hiljada godina, po vaem raunanju vremena.

Osam hiljada!

Da, tako je. Tada se on okrenu Sepiju i nastavi kao da odgovara na neto o emu je Sepi razmiljao. Pa da, naravno, ja izgledam kao deak, jer to u stvari i jesam. Ono to vi nazivate vremenom kod nas je ogromno; mnogo vremena protekne dok jedan aneo dospe do zrelosti. U mojoj svesti uobliavalo se jedno pitanje, kad se on okrenu prema meni i odgovori: Ja sam star esnaest hiljada godina raunajui po vaem vremenu. Onda se okrenu Nikolasu i ree: Ne, Pad nije pogodio mene, a ni ostalu moju rodbinu. Samo je onaj, po kome sam ja dobio ime, jeo plod one voke, a zatim je time prevario mukarca i enu. Mi ostali jo ne poznajemo greh i nismo u stanju da ga inimo; mi smo neporoni i takvi emo zauvek ostati. Mi Dvojica siunih radnika su se svaali, pa su glasiima koji su zunzarali poput bumbarevog grdili i psovali jedan drugog; izbi tua i krv; a onda se uhvatie ukotac na ivot i smrt. Satana isprui ruku, smrvi ivot obojice meu svojim prstima i zatim ih odbaci; potom samo obrisa maramicom crvenilo sa prstiju i produi tamo gde je prekinuo: Mi ne moemo da inimo zlo, niti smo skloni da ga inimo, poto ne znamo ta je to.

udne su bile te rei, ba u tom asu; jedva smo ih i uli, toliko smo bili zgranuti i rastueni nemilosrdnim ubistvom jer, to je bilo ubistvo, pravo ubistvo, bez opravdanja i razloga, poto mu ti ljudi nisu nita skrivili. Bili smo ojaeni zbog toga, jer smo ga ve bili zavoleli i mislili da je tako plemenit, divan i mio i iskreno smo bili ubeeni da je aneo; a on je poinio to zversko nedelo oh, koliko ga je to srozalo u naim oima, a mi smo se njime toliko gordili. Kao da se nita nije dogodilo, on nastavi da pria o svojim putovanjima i o zanimljivim stvarima koje je video u velikim svetovima naeg sunanog sistema i drugih sunanih sistema, beskonano daleko u neizmernim daljinama vasione i o obiajima besmrtnika koji tamo ive; tim nas je nekako zanosio, oduevljavao, oaravao, uprkos jadnog prizora pred naim oima, jer su ene onih ubijenih patuljaka nale njihova smrvljena i bezoblina tela i plakale su nad njima, jecale i naricale; tu je kleao svetenik sa rukama prekrtenim na grudima i molio se; oko njih se okupilo mnotvo oaloenih prijatelja, svi gologlavi, pobono pognutih glava, mnogima su se suze kotrljale niz obraze a Satana nije obraao nikakvu panju na taj tuni prizor sve dok mu pla i molitve nisu poele smetati; a tada isprui ruku, uze teku dasku sa nae ljuljake pa njom tresnu i sravni sa zemljom sve ove siune mukarce i ene, kao da su muve, i nastavi da pria kao i do tada.

Aneo, a ubija svetenika! Aneo koji ne zna da ini zla, a sada svirepo i hladnokrvno unitava stotine bespomonih bednih ljudi, koji mu nikada nisu nita uinili naao. Smuilo nam se od toga groznog zverstva i od pomisli da nijedno od tih jadnih stvorenja, osim svetenika, nije bilo spremno na smrt, jer nijedno od njih nikada nije ulo misu niti je makar samo videlo crkvu. A mi smo bili svedoci; videli smo ta ubistva i bila nam je dunost da to kaemo, pa neka onda zakon uini svoje.

Ali on je sve dalje nastavljao da pria i ponovo nas je oaravao kobnom lepotom svoga glasa. Uspeo je da sve zaboravimo; mogli smo samo da ga sluamo, da ga volimo, da budemo njegovi robovi i da ga pustimo da s nama ini ta hoe. Opio nas je radou to smo s njim, to gledamo u nebo njegovih oiju i oseanjem ushienja koje bi prostrujalo kroz nae ile od dodira njegove ruke.

Poglavlje III

Stranac je sve video, svugde bio, sve znao i nita nije zaboravljao. Ono to bi drugi morao da prouava on bi shvatio jednim pogledom; za njega nije postojala tekoa. A inio je da slikovito vidite sve ono o emu pria. On je video stvaranje sveta; video je kad je Adam stvoren; video je kako je Samson jurnuo na stubove hrama i kako ga je sruio na sebe; video je Cezarovu smrt; priao je o svakodnevnom ivotu na nebu; video je grenike kako se grozno gre u crvenim talasima paklenog ognja; a uinio je da sve to vidimo, kao da smo i sami tamo bili i sve to posmatrali roenim oima. Sve to smo i oseali, kao da sve proivljavamo, mada njemu, kako je izgledalo, to nije bilo nita drugo do obina zabava. Te vizije pakla, ta jadna neja i ene, i devojice, i deaci i mukarci koji vrite od bola i preklinju pa to smo mi jedva podnosili, a on je bio tako spokojan kao da su oni izmiljeni pacovi u vetakoj vatri.

A uvek kad bi govorio o mukarcima i enama ovde na zemlji i o njihovim postupcima ak i o najvelianstvenijim i najuzvienijim mi bismo se potajno stideli, jer je on svojim dranjem pokazivao da vrlo malo ceni i njih i njihova dela, pa biste esto pomislili da govori o muvama kad ne biste znali o kome je re. Jednom je ak i izriito kazao da smo mi ljudi ovde dole na zemlji ipak dosta zanimljivi, iako smo tako glupi i ogranieni i beznaajni i uobraeni, tako bolesni i nejaki, i sve u svemu tako jadna i bedna, bezvredna gomila. Rekao je to sasvim prirodno i bez gorine, ba kao to bi ovek govorio o opekama ili ubretu ili bilo emu drugom to nema nikakvog znaaja ni oseanja. Video sam da nije imao nameru da vrea, ali sam u mislima doao do zakljuka da je to prilino neutivo.

Neutivo! ree on. Pa to je samo istina, a istina je utivost; inae je utivost izmiljotina. Zamak je gotov. Da li vam se dopada?

Taj zamak bi svakome morao da se dopadne. Bio je veoma lep, skladan i divan i vanredno veto ureen do najmanjih sitnica, sve do zastavica koje su leprale na kulama. Satana nam ree da sada treba da stavimo na mesto artiljeriju, da postavimo ratnike sa helebardama i da rasporedimo konjicu. Nai vojnici i konji bili su vrlo udni, oni su tako malo liili na ono to je trebalo da budu, zato to smo ih mi, naravno, napravili sasvim neveto. Satana nam je rekao da su to najgori mali ljudi koje je ikada video, a kada ih on dodirnu oive, bilo je upravo smeno kako su se kretali, poto njihove noge nisu bile iste duine. Teturali su se i koprcali kao da su pijani, ugroavajui ivot svima oko sebe, i najzad su popadali i bespomono su leali i bacakali se. Svi smo se smejali iako je bila sramota gledati taj alosni prizor. Topove smo napunili zemljom, da opale pozdravni plotun, ali svi do jednoga bili su tako iskrivljeni i tako ravo napravljeni da se rasprsnue im grunue, pa neke tobdije poubijae, a druge teko ranie.

Satana ree da e sada doi oluja i zemljotres, ako to elimo, ali da bismo morali malo da se udaljimo zbog opasnosti. Mi smo hteli da upozorimo i siune ljude da se i oni udalje, ali on ree da ne brinemo o njima, da oni nisu nimalo vani i da moemo napraviti druge kad god hoemo i kad nam budu potrebni. Jedan mali, crni olujni oblak poe da se sputa na zamak, minijaturne munje i gromovi stadoe da sevaju i da besne, zemlja uzdrhta od grmljavine, vetar zazvida i zafijuka, kia poe da pljuti i svi ljudi nagrnue u zamak da se zatite od nepogode. Sve crnji i crnji oblak se sputao i tako se nadvio nad zamak da se on jedva kroz njega nazirao.

Munje su sevale jedna za drugom, a onda grom tresnu u zamak i zapali ga; kroz oblak poee besno lizati crveni plameni jezici, a ljudi vritei povrvee napolje, ali ih Satana gurnu natrag, nimalo se ne obazirui na nae molbe, pla i preklinjanje; usred strahovitog zavijanja vetra i tutnja grmljavine eksplodira skladite baruta, zemljotres iroko razdera zemlju, i ruevine i ostaci zamka strovalie se u tu provaliju koja sve prodera i zatvori se nad njom, sa svim tim nevinim svetom; nije se spaslo nijedno od pet stotina tih jadnih stvorova. Srce nam je pucalo od tuge, nismo mogli da zadrimo suze.

Ne plaite, ree Satana, nisu oni nita vredeli.

Ali otili su u pakao!

Oh, to nije nimalo vano; mi moemo da napravimo jo mnogo takvih ljudi.

Bilo je uzaludno da pokuavamo da ga ganemo; oevidno, on uopte nije imao oseanja i ne bi mogao da nas razume. Bio je razdragan i tako raspoloen kao da je to to se dogodilo bilo neko venanje, a ne avolski pokolj. Zaeleo je da se i mi osetimo kao on, i, naravno, njegova arobnjaka mo ispuni mu elju. To mu nije bilo nimalo teko; s nama je inio ta je hteo. I, za koji tren, mi smo igrali na toj grobnici; on nam je svirao u neki udesan i aroban instrument, koji je izvadio iz depa; a ti zvuci pa takvih zvukova nema, osim moda na nebu, a on ih je, kazao nam je, odande i doneo. Ti zvuci su izazivali u nama oseanje mahnitog zadovoljstva. Nismo mogli da skinemo oiju s njega, a nai pogledi su dolazili iz samih srca i nemo su govorili da ga oboavamo. On je s neba doneo i tu igru u kojoj je bilo rajskog blaenstva.

Uskoro zatim Sataina ree da mora da ide zbog nekog posla. Mi nismo mogli da se pomirimo s tim, pa smo se okupili uz njega i preklinjali ga da ostane; to mu je bilo milo, kako nam je i sam rekao, pa je kazao da nee odmah otii, da e jo malo saekati i da sednemo i porazgovaramo jo koji minut; onda nam ispria da je Satana njegovo jedino pravo ime, to emo samo mi znati, a da je on izabrao drugo ime kojim treba da ga zovemo u prisustvu ostalih; neko sasvim obino, kao to imaju, ljudi Filip Traum. To ime je zvualo tako udno i bedno za jedno takvo bie! Ali to je bila njegova odluka te mi nita ne rekosmo; njegova odluka bila je dovoljna.

Toga dana videli smo svakojaka uda i ja poeh da razmiljam kako e biti veliko zadovoljstvo kad po povratku kui budem o svemu tome priao, ali on primeti moje misli pa ree:

Ne, sve je ovo tajna izmeu nas etvorice. Bie mi svejedno ako pokuate to da ispriate, ba ako zaelite, ali u paziti na vae jezike tako da im nijedna tajna nee izleteti.

To je bilo razoaranje za nas; ali tome nije bilo pomoi i mi samo nekoliko puta uzdahnusmo. I dalje smo s uivanjem priali, a on je stalno itao nae misli i odgovarao na njih, to je meni izgledalo najudnije od svega to je inio; ali on prekinu ta moja razmiljanja i ree:

Ne, bilo bi udno da to inite vi, a nije udno kad sam ja u pitanju. Ja nisam sputan ogranienjima kao vi. Nisam podloan uslovima ljudskog ivota. Ja mogu da ocenim i da razumem vae ljudske slabosti, jer sam ih prouavao; ali ja nemam ni jednu od njih. Moje telo nije stvarno, premda bi vam pod rukom izgledalo vrsto; moje odelo nije stvarno; ja sam duh. Nego, otac Peter dolazi. Mi pogledasmo unakolo, ali ne videsmo nikoga. On se jo ne vidi, ali ete ga vi uskoro ugledati.

Poznaje li ti njega, Satana?

Ne poznajem ga.

Hoe li da razgovara s njim kad doe? On nije neuk i glup kao to smo mi, a sigurno bi mnogo voleo da porazgovara s tobom. Hoe li?

Da, hou, ali drugi put, neu sada. Jo malo pa u morati da idem svojim poslom. Eno ga; sada moete da ga vidite. Sedite mirno i nemojte nita govoriti.

Mi pogledasmo i videsmo oca Petera kako ide k nama kroz umu kestena. Nas trojica smo sedeli na travi, a Satana je sedeo ispred nas na stazi. Otac Peter se pribliavao polako, sputene glave, zamiljen, pa odjednom zastade na dva-tri koraka od nas, skide eir i izvadi svilenu maramicu; stajao je tako briui lice i izgledalo je kao da hoe neto da nam kae, ali ne ree nita. Posle nekoliko trenutaka on promrmlja: Ne znam ta me je to dovelo ovamo; izgleda mi kao da sam maloas bio u svojoj radnoj sobi no, verovatno sam sanjario itav sat i tako preao i ne primeujui sav ovaj put; ja, vaistinu, vie nisam pri sebi u ovim tekim danima. Zatim on poe, mrmljajui neto sam sebi, pa proe pravo kroz Satanu, ba kao da mu se nita nije ispreilo. Kada to videsmo, nama se presee dah. Hteli smo da uzviknemo, kao to to ovek skoro uvek ini kada se desi neto to ga prenerazi, ali nas neto udnovato zadra i mi ne izustismo nita, samo smo ubrzano dahtali. Uskoro drvee zakloni oca Petera, i Satana ree:

Sada vidite da je onako kao to sam vam kazao ja sam samo duh.

Da, to smo sad uvideli, ree Nikolas, ali mi nismo duhovi. Jasno je da on tebe nije video, ali da li smo i mi bili nevidljivi? On je pogledao prema nama, ali izgiedalo je kao da nas ne vidi.

Ne, za njega niko od nas nije bio vidljiv, poto sam ja tako hteo.

inilo nam se da je to suvie lepo da bi bilo istinito, da mi uistinu gledamo sve te divne i udnovate dogaaje i da to nije samo san. A on je sedeo tu, izgledao je kao svaki drugi, tako prirodan i jednostavan i mio, i stalno je priao i zaista nemam rei da vam opiem kako smo se mi oseali. To je bilo ushienje. A ushienje je neto to se ne moe sliti u rei; ono je kao muzika, a muziku ovek ne moe opisati tako da bi je neko drugi osetio. On je ponovo priao o drevnim vremenima i oivljavao ih je pred naim oima. On je toliko mnogo video, toliko mnogo! Bilo je pravo udo da ga gledamo i da pokuavamo da shvatimo kako to mora izgledati kada neko ima za sobom takvo iskustvo.

Ali to nagna oveka da se oseti toliko tuno beznaajan, kao stvorenje iji ivot traje samo jedan dan i to tako kratak i jadan dan. A on nije rekao nita da bi povratio na klonuli ponos ne, nije izustio ni rei. O ljudima je stalno govorio onako isto ravnoduno onako kako se govori o opekama i hrpama gnojiva ili o slinim stvarima; videlo se da ljudi za njega ba nita ne znae, bilo u kom pogledu. On nije imao nameru da nas vrea, to je bilo jasno; kao to ni mi nemamo nameru da vreamo opeku kada je omalovaavamo; oseanja neke opeke za nas ne znae ba nita, nikada i ne pomislimo da li ih ona uopte ima ili nema.

Jednom kad je najslavnije kraljeve, i osvajae, i pesnike, i proroke, i gusare i prosjake trpao na istu hrpu upravo kao opeke mene stid natera da ustanem u odbranu oveka i stoga ga upitah zato pravi tako ogromnu razliku izmeu sebe i ljudi. On se trenutak borio s tim i izgledalo je kao da ne shvata kako ja mogu uopte da pitam neto tako udno. A onda ree:

Kakva je razlika izmeu oveka i mene? Razlika izmeu smrtnika i besmrtnika? Izmeu oblaka i duha? On podie jednu bubu koja je milela po komadu kore i upita: Kakva je razlika izmeu Cezara i ove bube?

Ja rekoh: Ne mogu se porediti pojmovi koji nisu za poreenje ni po svojoj prirodi, ni po meusobnom rastojanju.

Ti si sam odgovorio na svoje pitanje, ree on. Ja u malo proiriti tvoj odgovor. ovek je stvoren od praine posmatrao sam kad je stvaran. Ja nisam sazdan od praine. ovek je muzej boletina, leglo neistoe; danas se raa, a sutra iezava; poinje kao praina, a odlazi kao gnusan smrad; a ja pripadam aristokratiji Venih. A ovek ima i oseanje morala. Razume li? On ima Oseanje morala. To je, samo po sebi, ve dovoljna razlika izmeu nas.

Rekavi to, on zauta kao da je time sve objasnio. Meni je to bilo ao, poto sam u to vreme imao tek neodreenu predstavu o oseanju morala. Znao sam samo da smo ponosni to ga imamo, a kad je on o tome govorio na ovaj nain, to me je vrealo i osetio sam se kao devojka koja misli da se njenim najdraim inuvama dive a onda sluajno uje kako ih neki neznanci ismejavaju. Neko vreme smo svi utali, a to se mene tie bio sam utuen. Zatim je Satana opet poeo da aska i ubrzo je njegovo prianje toliko vrcalo veseljem i ivou da se ja opet oraspoloih. Ispriao nam je nekoliko veoma duhovitih zgoda, i mi smo se slatko smejali; a kada nam je priao kako je Samson svezao lisicama buktinje na rep i pustio ih u kukuruzne njive Filistina, pa seo na ogradu i pljeskao se po bedrima i smejao se da su mu sve suze tekle niz obraze, a onda izgubio ravnoteu i tresnuo sa ograde, i sam Satana se zasmeja setivi se tog prizora, a mi smo se veselili i uivali kao nikad. Najzad on ree:

E, pa sada idem da obavim svoj posao.

Nemoj! povikasmo svi. Ne idi, ostani s nama. Nee se ti vratiti.

Da, vratiu se. Dajem vam asnu re.

Kada? Noas? Kai kada e se vratiti?

Uskoro. Videete da e biti tako.

Mi te volimo.

I ja vas. Da bih vam to dokazao, pokazau vam neto lepo. Kada odlazim, ja obino prosto nestanem; ali sada u iezavati polako i pustiu vas da vidite kako to radim.

On ustade i sve to bilo je brzo gotovo. Iezavao je, iezavao, sve dok nije bio poput mehura od sapunice, samo to je zadrao svoj oblik. Kao kroz mehur od sapunice, kroz njega se jasno videlo bunje; po njemu su igrale i blistale nene dugine boje, zajedno sa onim okvirom slinim prozorskom oknu koji se uvek vidi na klobuku. Zacelo ste videli kako mehuri od sapunice padne na ilim i lagano odskoi dva ili tri puta pre nego to se rasprsne. Tako je uinio i on. Skoknuo je dotaknuo travu odskoio) lebdeo u vazduhu opet dodirnuo tlo i tako dalje, pa se onda uskoro rasprsnuo puf! i na mestu gde je bio ostala je praznina.

Bilo je to udesno i divno. Ne progovorismo ni re, samo smo zaueno sedeli, sanjarili i mirkali; najzad, Sepi se tre iz zanosa, tuno uzdahnu i ree:

Pa, valjda se nita od toga nije stvarno ni dogodilo.

Nikolas uzdahnu i ree neto slino.

Bio sam nesrean kad su to kazali, jer to je bila ona ista ledena jeza koja je i mene obuzela. Tada ugledasmo sirotog starog oca Petera kako se vraa, pognute glave kao da neto trai na tlu. Kada prie dosta blizu, on die pogled, opazi nas i upita: Od kada ste vi ovde, deco?

Doli smo malopre, oe.

Onda znai da ste doli posle mog prolaska ovuda, pa ete moda moi da mi pomognete. Da li ste doli stazom?

Da, oe, jesmo.

E, to je dobro. I ja sam doao tim puteljkom. Izgubio sam novanik. U njemu nije bilo mnogo para, ali i to malo za mene znai mnogo, poto je to sve to sam imao. Jeste li ga moda negde opazili?

Ne oe, nismo, ali pomoi emo vam da ga traite.

To sam ba i hteo da vas zamolim. Hej, eno ga!

Mi ga nismo bili primetili iako je leao tu, upravo tamo gde je Satana stajao kada je poeo da iezava ako je on uopte iezao i ako sve to nije bila samo opsena. Otac Peter podie novanik i kao da se zaprepasti.

Ovo je moj novanik, ree on, ali ono to je unutra nije moje. Ovaj je debeo, moj je bio mrav; moj je bio lagan, a ovaj je teak. On ga otvori; bio je do vrha pun zlatnika. On nas je pustio da se nagledamo toga blaga, a mi smo se zaista zablenuli, jer nikada do tada nismo odjednom videli toliko mnogo novaca. Svi zaustismo da kaemo: To je uinio Satana!, ali ne izustismo ni rei. Eto vidite, nismo mogli da kaemo ono to Satana nije eleo da kaemo; to nam je on sam rekao.

Deco, jeste li vi ovo uinili?

Mi se zasmejasmo, a nasmejao se i on im je shvatio koliko je glupo to pitanje.

Ko je to bio ovde?

Mi opet zinusmo da mu odgovorimo, i tako nam usta ostadoe otvorena za trenutak, jer nismo mogli da kaemo Niko, poto to nebi bilo istinito, a prava re nam nije padala na pamet; tada se ja prisetih i rekoh:

Nijedno ljudsko bie.

Tako je, rekoe i ostali. pa zatvorie usta.

Nije tako, ree otac Peter i pogleda nas veoma strogo. Ja sam maloas proao ovuda i tu nije bilo nikoga, ali to nije vano; neko je bio ovde posle mene. Neu da kaem da ta osoba nije prola pre nego to ste vi doli ovamo; a neu da kaem ni to da ste je vi videli. ali da je neko ovuda proao, to sigurno znam. Moete li mi dati asnu re da niste nikoga videli?

Nijedno ljudsko bie.

To je dovoljno; znam da govorite istinu.

On poe da broji novac na stazi, a mi smo klekli i uzbueno pomagali da sloi zlatnike na hrpice.

Pa tu je nekih hiljadu sto dukata! ree on. Oh, kad bi bar bili moji tako su mi potrebni! u to ga glas izdade, a usne mu zadrhtae.

Pa, vai su, gospodine! povikasmo mi uglas, svaki heler je va.

Ne, to nije moje. Moja su samo etiri dukata, a ostalo...! Jadni starac utonu u misli milujui nekoliko zlatnika koje je drao u rukama; zaboravio je gde se nalazd i uao je, star, gologlav i sed; bio je to alostan prizor. Ne, ree on trgnuvi se, nije to moje. Nita ne shvatam. Bie da je neki neprijatelj... mora da je posredi neka zamka.

Oe Peter, ree Nikolas, sa izuzetkom zvezdoatca, vi u selu nemate nijednog stvarnog neprijatelja kao ni Marget. A nema ni govora o tome da postoji neki neprijatelj koji bi bio tako bogat da bi rizikovao hiljadu sto dukata samo zato da bi vam napakostio. Pitam vas je li tako ili nije?

On nije bio u stanju da porekne taj zakljuak i to ga razveseli. Ali, vidite deco, to nije moje to ni u kom sluaju nije moje. Rekao je to nekako enjivo, kao ovek kome ne bi bilo ao, ve bi ga obradovalo, da mu neko protivrei.

To je vae, oe Peter, mi smo svedoci da je tako. Zar ne, drugovi?

Da, da, jesmo, i pri tome emo i ostati.

Tako mi Gospoda, deco, skoro ste me ubedili, zaista jeste. Da mi je samo stotinak dukata od toga! Kua je zaduena za toliko, i ako sutra ne isplatimo dug, ostaemo bez krova nad glavom. A ta etiri dukata su sve to mi imamo na ovom...

To je vae, svaki taj dukat, morate ih uzeti mi smo vama jemstvo da je sve u redu. Zar ne, Teodore? Zar ne, Sepi?

Nas dvojica potvrdismo da je tako, pa Nikolas ponovo utrpa novac u pohabani stari novanik i natera sopstvenika da ga uzme. A onda on ree da e od toga upotrebiti dve stotine, poto nam je kua dovoljan zalog za tu svotu, a da e ostalo uloiti uz kamate dok pravi vlasnik ne doe po svoj novac; to se nas tie, rekao je da emo morati da potpiemo potvrdu o tome kako je doao do novca potvrdu koju e pokazati seljacima kao dokaz da se iz svojih nevolja nije izbavio na nepoten nain.

Poglavlje IV

Sutradan kada je otac Peter isplatio Solomona Isaka u zlatu i ostatak novca ostavio kod njega uz kamatu, celo selo je brujalo o tome. To je dovelo i do jedne prijatne promene; mnogi pohrlie u njegovu kuu da mu estitaju, a nekoliko njegovih starih prijatelja koji su bili ohladneli prema njemu opet postadoe ljubazni i srdani, a kao vrhunac svega Marget pozvae na jednu zabavu.

U svemu tome nije bilo nikakve tajne; otac Peter je ispriao sve okolnosti pod kojima se to odigralo, rekavi da to ne moe objasniti i da u tome vidi samo ruku provienja.

Neki su vrteli glavom i u etiri oka govorkali da to vie lii na ruku Satane; to su ti neprosveeni ljudi zaista udnovato dobro pogodili. Drugi prepredeno stadoe da se vrte oko nas lukavo pokuavajui da nas nagovore da izaemo na videlo s istinom; obeavali su da e utati o tome kao zaliveni i da ele da saznaju samo za sebe, zbog toga to im je itava stvar tako udna. ak su nagovestili da bi kupili tu tajnu i da bi nam za nju dali para; da smo bar mogli neto da izmislimo to bi odgovaralo ali to nismo umeli; nismo bili dovoljno dovitljivi, pa smo morali propustiti tu priliku, to je zaista bila teta.

Tu tajnu nosili smo u sebi bez ikakve muke, ali ona druga, ona velika, ona divna, pekla nam je samu duu, kljuala je u nama, i mi smo goreli od elje da je otkrijemo i da zaprepastimo svet. Ali morali smo da je zadrimo u sebi. U stvari, ona je sama ostala u nama. Satana je rekao da e tako biti, tako je i bilo. Svakoga dana odlazismo u umu da bismo bili sami i da bismo mogll da priamo o Satani; to je bilo jedino na ta smo mislili i za ta smo marili; iekivali smo ga danju i nou, nadali se da e doi i vremenom smo postajali sve nestrpljiviji. Ostali deaci nas vie nisu zanimali i nismo hteli da uestvujemo u njihovim igrama i poduhvatima. Oni su nam izgledali tako dosadni, posle Satane, a sve to su inili tako beznaajno i obino posle njegovih doivljaja u drevnoj prolosti i u vasioni, posle njegovih uda, i iezavanja, i rasprskavanja i posle svega ostalog.

Prvog dana bili smo vrlo zabrinuti zbog jedne stvari, pa smo pod ovim ili onim izgovorom stalno odlazili u kuu oca Petera da bismo videli ta je s njim. Brinuli su nas oni zlatnici, bojali smo se da se ne raspadnu i pretvore u prainu, kao vilinski novac. Ako se to dogodi ali nije se dogodilo. Kad se do smiraja dana niko na to nije poalio, ubedili smo se da je to pravo zlato, pa nam sa srca pade teret brige.

eleli smo da postavimo jedno pitanje ocu Peteru, pa smo najzad i otili k njemu sledeeg dana pred vee, pomalo bojaljivo, a poto smo prethodno izvlaili slamice ko e da pita; upitah ja kao sluajno, iako to nije zvualo ba tako sluajno kako sam ja eleo da zvui, jer nisam znao kako to da uinim.

Gospodine, ta je to oseanje morala?

On me iznenaeno pogleda preko svojih ogromnih naoara i ree:

Pa, to je dar koji nam omoguava da razlikujemo dobro od zla.

Taj odgovor donekle razjasni ta je to, ali ne potpuno, pa sam bio razoaran i pomalo zbunjen. On je oekivao da nastavim, i ja, ne znajui ta da kaem, upitah: Da li je to neto vredno?

Vredno? Pobogu, deae, pa to je jedino to oveka uzdie iznad zveri iji se trag zauvek zatre i to ga ini besmrtnim!

Kako na to nisam znao ta jo da kaem, ja izioh sa ostalim deacima; otili smo sa onim neodreenim oseanjem koje ovek esto ima kad je nahranjen, ali nije i sit. Oni su zahtevali da im objasnim njegove rei, ali ja sam bio umoran.

Proli smo kroz salon u kome je Marget pouavala Meri Luger da svira na klavsenu. Dakle, jedna od uenica koje su je bile ostavile, vratila se; Meri je bila veoma. uticajna, i druge e poi za njenim primerom. Marget skoi i hitro nam prie, pa nam ponovo zahvali, sa suzama u oima to je bilo ve trei put to smo nju i njenoga ujaka spasli da ih ne izbace na ulicu, a mi joj ponovo rekosmo da to nismo mi uradili, ali ona je bila takva, nikada nije znala kako dovoljno da se zahvali nekome ko bi za nju neto uinio; stoga smo je pustili da kae to je naumila. A kada smo prolazili kroz vrt, tamo je sedeo i ekao Vilhelm Majdling; bliilo se vee, pa je nameravao da zamoli Marget da proeta s njim pored reke kada bude zavrila as. On je bio mlad advokat kome je posao iao prilino dobro i koji je malo-pomalo napredovao. Mnogo je voleo Marget, a i ona njega. On ih nije naputao kao to su to drugi uinili, ve im je sve vreme ostao veran. Marget i njen ujak cenili su njegovu vernost. On nije bio naroito obdaren, ali bio je naoit i dobar, a i to samo po sebi je neka vrsta obdarenosti i pomae. Zapitao nas je kako as napreduje i mi mu rekosmo da je pri kraju. Moda je tako i bilo; mi o tome nismo nita znali, ali smo osetili da e mu to biti milo, kao to mu i jeste bilo, a nas to ba nita nije kotalo.

Poglavlje V

etvrtog dana sie zvezdoatac iz svoje stare i trone kule u vrhu doline, gde je valjda i uo novost. On je nasamo porazgovarao s nama; ispriali smo mu koliko smo mogli da mu kaemo, jer smo ga se mnogo plaili. Sedeo je izvesno vreme i duboko razmiljao, pa onda upita:

ta rekoste, koliko ono dukata bee?

Hiljadu sto sedam, gospodine.

Zatim on ree, kao da razgovara sam sa sobom: To je veoma udno. Da... veoma udnovato. Neverovatno se podudara. A onda poe da nam postavlja pitanja i ponovo nas ispita sve od samog poetka, a mi smo mu odgovarali. Najzad je rekao: Hiljadu sto est dukata. To je velika svota.

Sedam, ree Sepi ispravljajui ga.

Oh, sedam, je l' tako bee? Naravno, nije nimalo vano da li je bio dukat manje ili vie, ali najpre ste kazali est.

Ne bi bilo mudro da smo mu rekli da je on pogreio, ali smo znali da je tako. Nikolas odgovori: Oprostite pogreili smo, hteli smo da kaemo sedam.

Oh, nita zato, mome, samo sam primetio tu razliku. Prolo je ve nekoliko dana, pa ne moe se ni oekivati da se svega tano seate. ovek je sklon da pogrei kad nema nikakve pojedinosti zbog koje bi mu se broj utisnuo u seanje.

Ali bila je tu jedna takva pojedinost, gospodine, ree Sepi ivo.

ta je to bilo? upita astrolog nemarno.

Najpre smo svi prebrojali hrpice dukata, svaki posebno, i svi smo izbrojali isto - hlljadu sto est. Ali kada je brojanje poelo, ja sam jednog sakrio, ale radi, pa sam ga posle vratio i rekao: 'Mislim da smo pogreili, ima ih hiljadu sto sedam; hajde da ponovo brojimo.' To smo i uinili, i ja sam, naravno, bio u pravu. Svi su bili iznenaeni, pa sam im onda ispriao ta sam bio uradio.

Astrolog upita da li je ovo istina i mi to potvrdismo.

Eh, onda je ceo sluaj reen, ree on. Sada znam ko je lopov. Deco, novac je ukraden.

Zatim on ode, ostavivi nas uznemirene i zabrinute; pitali smo se ta li je time hteo da kae. To smo i saznali sat kasnije; do tada se ve celim selom bio proneo glas da je otac Peter uhapen zato to je od astrologa ukrao veliku svotu novca. Svi jezici se razvezae i stadoe brbljati. Mnogi su kazivali da to nije nalik na oca Petera i da je to zacelo greka; ali ostali su vrteli glavama i govorili da beda i oskudica mogu oveka u nevolji da nagnaju skoro na svata. Samo o jednoj pojedinosti nije bilo razlika u miljenjima svi su se slagali da je pria oca Petera kako je doao do novca gotovo neverovatna tako je to udno zvualo. Govorili su da bi novac moda tako mogao da dospe u ruke astrologa, ali u ruke oca Petera... nikada! Ubrzo su poela i naa stradanja; svata se prialo o nama. Mi smo bili jedini svedoci oca Petera; koliko li nam je platio da podrimo njegovu neverovatnu priu? To su nas sasvim slobodno i otvoreno pitali i podsmevali su nam se dok smo ih molili da nam veruju kako smo zaista govorili sutu istinu. Ali nam je najtee bilo sa roditeljima. Oevi su nas korili da sramotimo svoje porodice i naredili su nam da se pokajemo i prestanemo da laemo i uasno su se ljutili kada smo im i dalje tvrdili kako je ono to smo ispriali istina. Majke su plakale nad nama i preklinjale nas da vratimo mito i povratimo svoje poteno ime, da spasemo svoje porodice od sramote, da izaemo s istinom na videlo i sve poteno priznamo. Najzad su nas toliko kinjili da smo se mi duboko zabrinuli te smo pokuali itavu stvar da objasnimo o Satani i svemu ostalom ali nismo mogli ni rei da izustimo. Stalno smo se enjivo nadali da e Satana doi i spasti nas nevolje, ali od njega nije bilo ni traga.

Sat posle naeg razgovora sa astrologom otac Peter je ve bio u zatvoru, a novac zapeaen i u rukama predstavnika vlasti. Novac je bio u kesi, a Solomon Isak je izjavio da ga nije ni dirnuo otkako ga je izbrojao; zakleo se da je to onaj isti novac i da se tu nalazi hiljadu sto sedam dukata. Otac Peter je traio da mu sudi duhovni sud, ali na drugi svetenik, otac Adolf, rekao je kako duhovni sud nije nadlean da sudi sveteniku koji je udaljen iz slube. Biskup ga je podrao. To je odluilo; reeno je da mu sudi graanski sud. Sud nee zasedati jo dosta dugo vremena. Vilhelm Majdling e biti branitelj oca Petera i svakako da e uiniti sve to bude mogao, ali nam je nasamo rekao da e odbrana biti teka i da mu mo onih koji su protiv njegovog branjenika, kao i predrasude ne ulivaju mnogo nade.

Tako se Margetina nova srea odjednom ugasi. Niko od prijatelja nije doao da je tei, a nikoga nije ni oekivala. Jednim nepotpisanim pisamcetom povuen je raniji poziv na zabavu. Nijedan uenik joj vie nee dolaziti na asove. Kako da se izdrava? Mogla je da ostane u kui poto je dug bio isplaen, mada je taj novac sada bio u rukama vlasti, a ne u rukama jadnog Solomona Isaka. Stara Ursula, koja je ocu Peteru bila kuvarica, sobarica, domaica, pralja i sve ostalo, a u ranijim godinama i Margetina dadilja, ree da e se blagi Gospod bog za njih postarati. Ali ona je to rekla iz navike, poto je bila dobra hrianka. Ona je zacelo mislila i sama da pomogne u tom staranju, da bi bilo sigurnije, ukoliko za to nae naina.

Mi, deaci, eleli smo da odemo i posetimo Marget i da joj nekako pokaemo svoje prijateljstvo, ali nai roditelji su se bojali da time ne uvredimo selo i nisu nam to dozvolili. Astrolog je kruio po selu i raspaljivao ljude protiv oca Petera govorei da je on besramni lopov koji je od njega ukrao hiljadu sto sedam dukata. On je izjavljivao da pouzdano zna da je sveienik lopov zbog toga to je otac Peter toboe naao ba tu svotu koja je njemu nestala.

etvrtog dana posle tog kobnog dogaaja pojavi se, popodne, stara Ursula u naoj kui i zamoli moju majku da joj da da neto opere, ali da o tome uti kako se ne bi povredio Margetin ponos; Marget bi Ursulu spreila kad bi to doznala, iako nije imala ta da jede i sve je vie slabila. I Ursula je slabila, to se videlo. Jela je kao izgladnela ono to je bilo izneto pred nju, ali nismo mogli da je nagovorimo da neto hrane ponese i kui, jer Marget ne bi primila hranu ponuenu iz milosra. Ursula je odnela na potoi neto rublja da opere, ali smo sa prozora videli da joj je onako iscrpenoj prakljaa preteka. Pozvali smo je da se vrati i ponudili joj malo para, ali ona se plaila da ih primi kako ne bi Marget neto posumnjala. Najzad ih je uzela, rekavi da e objasniti kako ih je nala na putu. A da ne bi lagala i svoju duu tako oterala u pakao, ona je rekla da ja novac bacim na put, dok ona posmatra; zatim je prola tuda, ugledala novac i kliknula od iznenaenja i radosti, pa ga podigla i otila svojim putem. Kao i svi ostali u selu i ona je brzo mogla da izmilja svakodnevne lai a da zbog njih ne preduzima nikakve mere predostronosti da joj dua ne ode u pakao; ali ovo je bila neka nova vrsta lai i izgledala joj je opasna poto nije imala nikakvog iskustva s takvom vrstom neistine. Ako bi se njome sluila nedelju dana, ta la joj ne bi vie zadavala nikakve muke. Tako smo mi sazdani.

Brinuo sam se, pitajui se od ega e Marget da ivi. Ursula nee moi da nae svakoga dana neku paricu na putu, moda je uopte vie nee nikada ni nai. A i stideo sam se to nisam bio uz Marget, kojoj su prijatelji bili toliko potrebni, ali to je bila krivica mojih roditelja, a ne moja, i tu ja nisam mogao nita da uinim.

Hodao sam stazom, veoma utuen, kad se u meni neto odjedanput ustalasa i kroz telo mi prostruja neko izvanredno veselo i ohrabrujue oseanje; bio sam toliko radostan da sam zanemeo po tome sam znao da je Satana negde u blizini. To oseanje sam bio ve i ranije iskusio. Trenutak-dva posle toga on se stvori pored mene i ja sam mu priao sve svoje nevolje i ono to se desilo Margeti i njenom ujaku. U razgovoru skrenusmo krivinom puteljka i ugledasmo staru Ursulu koja se odmarala u hladovini jednog drveta; ona je u krilu drala neko zalutalo, mravo mae i milovala ga. Upitah Ursulu gde ga je nala, a ona mi ree da je dolutalo iz ume i ilo za njom, ono verovatno nema ni majke ni prijatelja, pa e ga ona odneti svojoj kui i brinuti se o njemu. Satana ree:

uo sam da ste veoma siromani. Zato elite da se opteretite jo jednim ustima koja treba hraniti? Zato ga ne date nekome ko je imuan?

Ursula se na to uvreeno obrecnu: Da ne biste vi hteli da ga uzmete? Sigurno ste neki bogata, jer izgledate otmeni i imate lepo ruho. Zatim ona frknu, pa dodade: Da ga dam bogatau budalatina! Bogati se brinu samo o sebi; samo sirotinja saosea sa sirotinjom i pomae joj. Sirotinja i Gospod. Gospod e se pobrinuti za ovo mae.

Otkuda to znate?

Ursula gnevno sevnu oima. Zato to znam! odsee ona. Ni vrabac ne padne na zemlju, a da On to ne vidi.

Ali vrabac svejedno padne. ta vredi to ga neko gleda dok pada?

Stara Ursula zakrguta zubima ne mogavi za trenutak da izusti ni rei, toliko je bila uasnuta. Kad se pribra, ona grmnu: Gubi se za svojim poslom, tene jedno, ili u te odalamiti tapom!

Ja sam utao kao zaliven, toliko sam se bio skamenio od straha. Znao sam da bi Satana sa svojim pojmovima o ljudskom rodu sasvim olako mogao da je smodi, jer ima jo toliko drugih, ali mi se jezik zavezao i nisam bio u stanju da je opomenem. Ipak, nita se ne dogodi; Satana ostade miran miran i ravnoduan. Verovatno je Ursula mogla njega da uvredi isto koliko muva moe da uvredi kralja. Starica posle svojih rei skoi ivahno na noge, kao devojica. Ve mnogo godina nije tako poskoila. To je bio Satanin uticaj; gde god bi dolazio, on je za slabe i bolesne bio svei dah lahora. Negovo prisustvo je delovalo ak i na ono mravo maence, pa i ono skoknu na zemlju i poe da jurca za nekim listiem. To iznenadi Ursulu i ona je stajala i blenula za maetom odmahujui glavom u udu i sasvim smetnuvi s uma svoju ljutnju.

ta mu bi? upita ona. Do maloas je jedva hodalo.

Jo vi niste videli takvo mae, ree Satana.

Ursuli nije bilo do prijateljstva sa podrugljivim strancem, pa ga samo odmeri, i odsee: Volela bih da znam ko vas je zvao ovamo da me gnjavite? I ta mi vi pa znate ta sam ja videla, a ta nisam?

Niste videli mae kome su resice na jeziku okrenute napolje, zar ne?

Nisam ali niste ni vi to videli.

E, pa onda zagledajte malo bolje ovo mae i videete.

Ursula je postala veoma ivahna, ali mae je bilo jo ivahnije, pa nikako nije mogla da ga uhvati i najzad je morala da digne muke od njega.

Dajte mu neko ime, pa e se moda odazvati.

Ursula pokua sa nekoliko imena, ali mae se i ne pomae s mesta.

Nazovite ga Agnes. Pokuajte s tim imenom.

Na to ime mae se odazva i doskakuta do nje. Ursula mu paljivo pogleda u jeziak. Uh, pobogu, pa to je istina! ree ona. Nikada nisam videla takvo mae. Je l' vae?

Nije.

Pa kako mu onda znadoste ime?

Zato to se sve make te vrste zovu Agnes i ne bi se odazvale ni na kakvo drugo ime.

Ursula je bila zadivljena. Pa, to je pravo udo! Onda joj slika brige prelete licem, jer se u njoj probudi praznoverje, pa nerado spusti mae na zemlju rekavi: Verovatno bi morala da ga pustim da ide; ne bojim se ja ne nije to strah, premda je svetenik ma, ula sam da ljudi zaista, mnogi ljudi... A, osim toga, maencetu je sad sasvim dobro pa moe i samo da se brine o sebi. Ona uzdahnu, pa se okrenu da poe i promrmlja: A tako je zgodno i moglo bi nam praviti drutvo kua nam je tako tuna i pusta u ove teke dane... Gospoica Marget je tako alosna i dola je kao senka, a stari gospodar je u tamnici.

teta bi bilo da ga ne zadrite, ree Satana.

Ursula se hitro okrenu ba kao da je oekivala da je neko ohrabri.

A, zato? upita ona enjivo.

Zato to ova rasa maaka donosi sreu.

Donosi sreu? Je l' to istina? Mladiu, znate li sigurno da li je to istina? Kako to donese sreu?

Pa, bar novac donese.

Ursula se razoarala. Novac? Maka da donosi novac? Priate kojeta! U ovom kraju ne biste nikada mogli da je prodate; ovde ljudi ne kupuju make; ak nikome ne moete ni da ih utrapite. Ona se okrenu da ode.

Nisam mislio na prodaju. Mislio sam da vam mae donosi prihod. Tu vrstu nazivaju Srenom Makom. Nihov gospodar svakoga jutra u svome depu nalazi etiri srebrna groa.

Video sam kako stariino lice rumeni od gneva. Bila je uvreena. Ovaj deran tera s njom egu pomislila je. Ona ljutito gurnu ruke u depove i isprsi se da ga poteno narui. Gorela je od besa. Otvorila je usta i izgovorila je tri ljutite rei... pa se najedanput utia, a izraz besa na njenom licu se promeni u iznenaenje, ili uenje, ili strah, ili tako neto, i ona polako izvadi ruke iz depova, otvori ih i isprui dlanove. U jednoj ruci bila je ona moja parica, a u drugoj etiri srebrna groa. Nekoliko trenutaka je ukoeno zurila u aku, moda je mislila da e groevi ieznuti, pa onda arko i usrdno uskliknu:

Istina je istina je i ja se stidim i molim oprotaj, o dragi gospodaru i dobroinitelju. Zatim ona pritra Satani i, po austrijskom obiaju, obasu mu ruku poljupcima.

Ona je u sebi moda verovala da je to avolsko mae i sluga neastivog; ali to joj nije smetalo, mae e moi tim pre da izvrava svoj zadatak i da porodici obezbedi troak za ugodan ivot, jer su ak i nai najpoboniji seljaci u novanim pitanjima imali vie poverenja u sporazum sa neastivim nego s tamo nekim arhaneloim. Ursula poe kui nosei Agnes u naruju, a ja izustih elju da kao i mae vidim Marget.

Tada mi dah zastade, jer se tog trena stvorismo tamo. Bili smo u Margetinom salonu i ona nas je zapanjeno gledala. Ona je bila slabana i bleda, ali sam znao da u Sataninom prisustvu to stanje nee potrajati; tako je i bilo. Predstavio sam joj Satanu to jest Filipa Trauma, pa smo onda seli i razgovarali. Niko se nije ustruavao. udi u naem selu su prostoduni, i ako je neki stranac prijatan, brzo se s njim sprijatelje. Marget se udila kako smo uli a da nas ona nije ula. Traum ree da su vrata bila otvorena i da smo nas dvojica uli i ekali da se ona okrene i da nas pozdravi. To nije bila istina; nijedna vrata nisu bila otvorena; mi smo uli kroz zidove ili kroz krov, ili niz odak, ili ve tako nekako; no, bilo je svejedno kako smo doli, jer to je Satana hteo da neko veruje, taj je to zaista i verovao, te je i Marget bila sasvim zadovoljna tim objanjenjem. A uz to ona je bila obuzeta mislima o Traumu; nije oka sa njega skidala, toliko je bio lep. To mi je bilo veoma milo i bio sam gord. Nadao sam se da e da izvede neku aroliju, ali on to ne uini. Kao da je samo eleo da ispolji prijateljstvo i da lae. Rekao je da je siroe. Marget se saali na njega i u oima joj zablistae suze. On ree da se svoje majke uopte i ne sea, da je ona preminula dok je on bio sasvim mali; da mu je otac dugo i teko bolestan i da nema tako rei ni krova nad glavom u stvari na ovom svetu ali da on ima ujaka koji radi u tropskim krajevima i koji je veoma bogat i ima svoj monopol, te ga taj ujak izdrava. Samo njegovo spominjanje paljivog ujaka bilo je dovoljno da se Marget seti svog ujaka, pa joj suze opet navree na oi. Zatim ona ree da bi elela da se njihova dva ujaka sretnu jedanput. Kad sam to uo, ja zadrhtah. Filip ree da bi i on to eleo, i ja ponovo zadrhtah.

Moda e se zaista jednom sresti, ree Marget. Putuje li va ujak mnogo?

Oh, da, putuje on na sve strane; svuda ima poslova.

Tako oni nastavie da askaju i jadna Marget je bar izvesno vreme zaboravila svoju tugu. To je bio valjda jedini njen zaista vedar i veseo sat u poslednje vreme. Video sam da joj se Filip svideo, a odmah sam znao da e tako biti. A kad je on kazao da ui za svetenika, primetio sam da joj se jo vie svia. A vrhunac svega bio je kad joj je obeao da e urediti da joj dozvole da poseti ujaka u zatvoru. Kazao je da e taminiarima dati neki mali poklon, i da ona uvek treba da ide tamo uvee, kada ovlada mrak, i da nita ne govori. Samo pokaite ovu ceduljicu i uite, pa je opet pokaite kada budete izlazili ree on, pa navrlja neke udne znake na ceduljicu i dade i ona je bila bezgranino zahvalna, i videlo se kako je grozniavo oekivala zalazak sunca, jer u ta stara svirepa vremena zatvorenicima nisu dozvoljavali posete, a ponekad su oni godinama tamnovali ne videi ni jedno prijateljsko lice. Zakljuio sam da su znakovi na hartiji arobni i da tamniari nee znati ta rade, niti e se iega posle seati; tako je stvarno i bilo. Tada Ursula promoli glavu kroz vrata i ree:

Izvolite na veeru, gospoice. Onda ugleda nas dvojicu i uplaeno me pozva rukom; ja joj prioh, i ona me upita da li smo priali o maki. Rekoh da nismo, i njoj bi lake, pa me zamoli da ne govorimo o tome, jer kada bi gospoica Marget doznala za to, pomislila bi da je mae avolsko i pozvala bi svetenika koji bi mu isterao svu arobnu mo, pa ne bi vie bilo prihoda. Ja obeah da neemo nita priati i ona se primiri. Onda stadoh da se opratam od Marget, ali me Satana prekinu i ree veoma utivo pa, ne seam se ba tano ta je rekao, no on je, u stvari, maltene pozvao sebe i mene na veeru. Marget je, naravno, bila strano zbunjena, jer nije bilo razloga da pretpostavi da u kui ima vie hrane nego to bi bilo dovoljno ak i kakvoj bolesnoj ptici. Ursula ga je ula, pa namrgoena ue pravo u sobu. Najpre se iznenadi to je Marget tako svea i rumena, pa to i ree; zatim progovori na svom maternjem jeziku, na ekom i kako sam docnije saznao ree: Kaite mu da ide, gospoice Marget; nema dovoljno jela.

Pre no to je Marget stigla da kae bilo ta, Satana se umea i obrati se Ursuli na njenom jeziku to iznenadi i nju i njenu gospodaricu. Videh li ja to maloas vas dole na stazi?

Da, gospodine, tako je.

Ah, to mi je drago; vidim da me se seate. On joj se priblii i apnu: Rekao sam vam da je to srena maka. Ne brinite se; ona e se ve za sve postarati.

To odagna sve Ursuline brige i u njenim oima sinu ogromna radost koristoljublja. Vrednost maeta je porasla. Bilo je ve krajnje vreme da Marget odgovori Satani na to to se pozvao na veeru, i ona to i uini na najbolji nain, poteno, prirodno kako joj je i pristajalo. Ona ree da ima malo ega da nam ponudi, ali da smo dobrodoli ako elimo to da podelimo s njom.

Veerali smo u kuhinji, a sluila nas je Ursula. U tavi je bila jedna ribica, re isprena i primamljiva, i moglo se primetiti da Marget nije oekivala tako ukusno jelo. Ursula donese na sto ribu, i Marget dade pola Satani, pola meni, odbivi da i sama uzme; ba je poela da govori da joj se toga dana riba ne jede, ali ne stie da kae to do kraja. Naime, primetila je da se u tavi stvorila druga riba. Bila je iznenaena, ali nita nije rekla. Moda je nameravala da docnije o tome ispita Ursulu. Bilo je i drugih iznenaenja: mesa i divljai, vina i voa ega u ovoj kui u poslednje vreme nije bilo; ali Marget nije nijednom uzviknula, ak nije izgledala ni iznenaena, to je, naravno, bio Satanin uticaj. Satana je stalno priao i sve nas zabavljao, pa je vreme prolazilo veselo i prijatno; iako je ispriao sijaset lai, to nije bilo ravo od njega, poto je on bio samo aneo, i nije znao nita bolje. Oni ne razlikuju dobro od zla; to sam znao zato to sam se setio ta mi je on o tome kazao. I Ursuli se mnogo dopao. Hvalio ju je Margeti, u poverenju, no govorio je dovoljno glasno da to i Ursula uje. Rekao je da je ona izvrsna ena i da se nada da e jednoga dana sastaviti nju i svoga ujaka. Ubrzo Ursula stade da se prenemae i kikoe, kao da je curica; onda je nametala haljinu i epurila se kao kakva aava stara koka i sve vreme se pretvarala da ne uje ta Satana pria. Ja sam se stideo, jer smo po tome bili ba onakvi kakvim nas je Satana smatrao, budalasta i beznaajna rasa. Satana ree da je kod njegovog ujaka uvek veoma mnogo gostiju i da bi njegov dom bio dva puta privlaniji kada bi neka veta ena bila na elu tih veselja.

Ali, va ujak je gospodin, zar ne? upita Marget.

Da, odgovori Satana ravnoduno; neki ga ak iz potovanja nazivaju i princom, ali nije on uskogrud; za njega je lina vrednost sve, a poloaj ne znai nita.

Ja sam bio opustio ruku pored stolice; Agnes doe i liznu je; time sam otkrio jednu tajnu. Htedoh da kaem: Pa, pogreili ste, ovo je obina, najobinija maka; resice na njenom jeziku nisu okrenute napolje, ve unutra. Ali nisam rekao nita, jer nisam mogao ni rei da izustim. Satana mi se osmehnu i ja razumedoh.

Kada se smrailo, Marget stavi hranu, vino i voe u kotaricu, pa pohita ka tamnici, a Satana i ja poosmo prema mojoj kui. Pomislio sam da bih voleo da vidim kako je u tamnici; Satana u tu moju misao i u isti as se stvorismo tamo. Satana ree da se nalazimo u eliji za muenje. Tu je bio toak za istezanje i ostale sprave za muenja, a na zidovima su visila dva-tri aava fenjera koja su pojaavala uas te mrane prostorije. Bilo je tu i ljudi i delata ali kako nas oni nisu ni primeivali, zakljuih da smo nevidljivi. Neki mladi je leao vezan; Satana ree da je on osumnjien da je jeretik, te da e delati sada poeti da ga ispituju. Zahtevali su da prizna krivicu za koju ga optuuju, ali on odgovori da ne moe priznati jer to nije istina. Onda su poeli da mu zabadaju trn za trnom pod nokte, a on je urlao od bola. Satani to nije nimalo smetalo, ali ja nisam mogao da izdrim, i morao je odmah da me izvede odatle. Muilo mi se i hvatala me je nesvest, ali me sve vazduh povrati, i mi poosmo prema mojoj kui. Rekoh da je to ivotinjsko postupanje.

Ne, to je ljudsko. Ne treba da vrea ivotinje zloupotrebom te rei; one to ne zasluuju, ree on, pa produi. Takva je ta tvoja jadna rasa uvek lae, uvek prisvaja vrline koje nema, uvek ih osporava viim ivotinjama, koje ih jedine poseduju. Nijedna ivotinja nikada ne ini neto svirepo to je monopol onih sa oseanjem morala. Kada neka ivotinja nanosi bol, ona to ini nevino; to nije zlo; ona i ne zna za zlo. I, ona ne nanosi bol samo zato da bi uivala to ga nanosi to ini samo ovek. Nadahnut tim svojim prljavim oseanjem morala! Oseanjem iji je zadatak da razazna dobro od zla, sa mogunou da bira ta e od to dvoje da uini. Pa, kakvu prednost moe on iz toga da izvue? Stalno bira, i u devet od deset sluajeva opredeljuje se za zlo. Zlo ne bi trebalo da postoji, i da nema oseanja morala, ono ne bi ni moglo da postoji. A ovek je ipak tako nerazumno stvorenje da nije u stanju da shvati da ga oseanje morala svrstava na samo dno lestvice ivih bia, i da je to veoma sramotna osobina. Osea li se bolje? Doi da ti neto pokaem.

Poglavlje VI

Za tren oka obresmo se u nekom francuskom selu. Hodali smo kroz neku ogromnu fabriku u kojoj su mukarci i ene i mala deca argatovali u vreloj i prljavoj prostoriji, u oblacima praine; bili su u dronjcima, klonuli od tekog rada, jer su bili iscrpljeni, izgladneli, mravi i pospani. Satana ree:

Eto vam vaeg oseanja morala. Vlasnici ove fabrike su bogati i veoma poboni ljudi; nadnica koju plaaju ovoj svojoj sirotoj brai i sestrama dovoljna je tek toliko da oni ne skapaju od gladi. Radno vreme je etrnaest asova dnevno, kako zimi tako i leti od est ujutro do osam uvee, i za malu decu i za sve ostale. I oni svakoga dana prevaljuju put od svinjaca, u kojima stanuju, do fabrika, a isto toliko i kad se vraaju etiri milje tamo, etiri milje ovamo po blatu i lapavici, po kii, snegu, susneici i oluji, i to tako iz godine u godinu. Oni spavaju samo etiri sata. ive zajedno kao psi, po tri porodice u jednoj sobi, u neopisivoj prljavtini i smradu; a kad naie bolest, onda umiru kao muve. Jesu li ovi bedni stvorovi uinili neki zloin? Nisu. ta su uinili da ih tako grozno kazne? Ba nita, sem to su se rodili u toj glupoj ljudskoj rasi. U tamnici si video kako postupaju sa prestupnikom; sada vidi kako postupaju sa nevinim i vrednim. Da li je vaa rasa razumna? Da li je ovim smrdljivim nevinacima bolje nego onom jeretiku? Zacelo da nije; njegova kazna je nitavna u poreenju sa njihovom. Oni muitelji su mu prebili kimu na toku, raskomadali su ga i od njega je ostala samo kaa posle naeg odlaska; sada je on ve mrtav i oslobodio se vae divne rase; ali ovi jadni sunji ovde pa oni ve godinama umiru, a neki se nee osloboditi ivota jo za mnogo godina. Oseanje morala ui vlasnike fabrika da razlikuju dobro od zla pa eto, vidi, ta je ishod toga. Oni smatraju da su bolji od pasa. Ah, kako ste vi nelogina i nerazumna rasa! I jadni oh, neizrecivo ste jadni!

Zatim on prestade da govori ozbiljno, pa se silno napregnu da nas ismejava i da se ruga naem ponosu na nae ratnike podvige, nae velike junake, nae vene slave, nae mone kraljeve, nae drevno plemstvo, nau duboko potovanu prolost i smejao se i smejao toliko da oveka spopadne muka; najzad se malo smiri i ree: Ali, na kraju krajeva, to sve i nije smeno; tavie, u tome ima neeg setnog kad pomislim koliko je va ivot kratak, a kako se detinjasto epurite i kakve ste senke!

U trenutku sve oko nas ieznu i ja sam znao ta to znai. Odmah zatim prolazili smo naim selom, i dole, prema reci, ugledah treperave svetiljke Zlatnog jelena. Tada iz mraka zauh veseo uzvik: Opet je doao! To je bio Sepi Volmajer. On je osetio da mu je krv naglo zastrujala i da ga obuzima radost na takav nain da je to moglo znaiti samo jedno Satana je blizu, iako je bilo suvie mrano da bi ga mogao videti. On nam se pridrui te produismo da hodamo zajedno, a Sepi je sav blistao od zadovoljstva i uzbueno je govorio kao neki zaljubljeni mladi koji je naao svoju izgubljenu draganu. Sepi je bio bistar i ivahan deak, pun zanosa i zlatnih rei, bio je sasvim drukiji od Nikolasa i od mene. Bio je pun novosti o tajanstvenom nestanku Hansa Operta, seoske skitnice. Kazao je da se ljudi radoznalo pitaju ta je s njim. Nije rekao da su zabrinuti radoznali, to je bio dobar izraz i sasvim dovoljan. Ve nekoliko dana niko nije video Hansa.

Nije vien od trenutka kada se onako ivotinjski poneo, ree Sepi.

ta je to ivotinjsko uradio? upita Satana.

Pa, znate, on uvek besno udara svog psa, a to je dobar pas i njegov jedini prijatelj, veran je i voli ga, i nikome ne ini zla; pre dva dana opet ga je prebio ba ni za ta iz istog zadovoljstva da ga bije a pas je urlao i prosto ga preklinjao; a preklinjali smo ga i Teodor i ja, ali nam on zapreti i ponovo udari psa iz sve snage, i izbi mu jedno oko, pa nam ree: 'Eto, nadam se da ste sada zadovoljni; to ste mu vi uinili svojim prokletim meanjem' i tada se nasmejao, ivotinja jedna bezduna! Sepijev glas je drhtao od saaljenja i gneva. Nagaao sam ta e Satana da mu kae, i on ba to i ree.

Opet pogreno upotrebljavate tu re to bedno klevetanje. ivotinje se tako ne ponaaju, ve samo ljudi.

Pa, u svakom sluaju to je bilo neljudski.

Ne, Sepi, nije tako, to je bilo ljudski sasvim jasno ljudski. Nije prijatno sluati kako vrea vie ivotinje pripisujui im sklonosti koje one nemaju i kojih nema nigde osim u ljudskom srcu. Nijedna via ivotinja nije zaraena boleu koja se zove oseanje morala. Pazi kako se izraava, Sepi, izbaci iz svog renika te lane fraze.

Govorio je prilino strogo prilino strogo za njega te mi je bilo ao to nisam upozorio Sepija da bude paljiviji kad upotrebljava tu re. Znao sam kako se oseao. Ne bi on nikako hteo da uvredi Satanu; rae bi uvredio sve svoje nego njega. Tada nastade neugodan tajac, ali ubrzo doe spas, jer naie onaj siroti pas sa izbijenim okom koje mu je visilo iz one duplje, pa ode pravo Satani i poe isprekidano da cvili i mrmlja, a Satana stade da mu odgovara na isti nain, pa je bilo jasno da razgovaraju na pseem jeziku. Sedosmo svi na travu, na meseini, jer su oblaci poeli da se cepaju, a Satana uze glavu psa na krilo i, stavivi mu oko na mesto, izlei ga; pas stade da vrti repom i da lie Sataninu ruku; bio je duboko zahvalan i to mu je i kazao. Znao sam da mu to govori iako njegove rei nisam razumeo. Zatim su njih dvojica jo malo porazgovarali, i onda nam Satana ree:

On kae da mu je gospodar bio pijan.

Jeste, bio je pijan, rekosmo nas dvojica.

I sat kasnije pao je u onu provaliju tamo iza vrletnog panjaka.

Znamo gde je to mesto; to je tri milje odavde.

A pas je nekoliko puta trao u selo i preklinjao ljude da odu tamo, ali oni su ga samo gonili i nisu ga sluali.

Setili smo se toga, ali tada nismo razumeli ta je pas traio.

On je samo traio pomo za oveka koji ga je zlostavljao i samo je na to mislio i nije nita ni jeo, niti je ta traio da jede. Dve noi bdeo je nad svojim gospodarom, pa ta onda mislite o svome rodu? Je li raj ostavljen njemu, a ovaj pas ne moe ui tamo kao to vam priaju vai roditelji. Moe li va rod bilo ta da doda moralu i plemenitosti ovoga psa? Onda se on obrati psu, koji razdragan i srean ivo poskoi, oevidno gotov da slua nareenja i nestrpljiv da ih izvri. Skupite nekoliko ljudi, pa poite za psom on e vam pokazati gde je ta mrcina; povedite sa sobom i popa da ga obezbedi, jer mu je smrt blizu.

im to ree Satana, na nau alost i razoarenje nestade. Skupili smo ljude, poveli i oca Adolfa, a zatim smo videli kada je Hans umro. Niko ga nije alio sem psa; on je tugovao za njim i zavijao, lizao njegovo mrtvo lice, i bio neutean. Na tom istom mestu ga i sahranismo, bez mrtvakog kovega, jer on nije imao novaca i nijednog prijatelja sem psa. Da smo stigli sat ranije, svetenik bi doao na vreme da tog bednika poalje u raj, a ovako je otiao dole u onaj uasni oganj da celu venost gori u plamenu. Zaista je bilo teta to se na svetu, u kome toliko ljudi ne zna ta e s vremenom, nije mogao odvojiti jedan jedini sat vremena za ovo jadno stvorenje, kome je bio toliko potreban i kome bi taj sat pretvorio veni bol u venu radost. To je uasno pokazivalo vrednost jednoga sata, pa pomislih kako nikad vie neu nijedan as protraiti a da ne osetim griu savesti i strah. Sepi je bio potiten i tuan, pa ree da mora da je mnogo bolje biti pas i ne izlagati se tim strahovitim opasnostima. Poveli smo psa kui i uzeli smo ga pod svoje. Dok smo hodali, Sepiju pade na pamet divna misao koja nas razveseli, pa smo se onda mnogo bolje oseali. Rekao je da je pas oprostio oveku koji mu je uinio toliko zla, pa e Bog moda priznati to oprotenje grehova.

Zatim je prola jedna veoma dosadna nedelja, poto Satana nije dolazio; nita naroito se nije dogaalo, a mi deaci nismo se usuivali da obilazimo Marget, jer nou je blistala meseina, pa bi roditelji mogli da nas uhvate ako bismo pokuali da odemo k njoj. Ali smo dva puta sreli Ursulu na livadama preko reke, gde je izvodila maku na ist vazduh, i od nje smo uli da je sve u redu. Na sebi je imala lepe, nove haljine, i izgledala je srena. Ona etiri groa stizala su redovno, svakog dana, ali ih ona nije troila na hranu, vino i tome slino maka se o tome posebno brinula.

Sve u svemu, Marget je prilino dobro podnosila usamljenost to su je svi napustili, i bila je vesela zahvaljujui pomoi Vilhelma Majdlinga. Svake noi odlazila je sat-dva u zatvor kod ujaka i ugojila ga je onim to je maka stvarala. Ali ona je elela da dozna neto vie o Filipu Traumu i nadala se da u ga opet dovesti. I Ursula je bila radoznala, i mnogo se raspitivala o njegovom ujaku. Tome su se moji drugovi smejali, jer sam im ispriao kakvim joj je glupostima Satana napunio glavu. Od nas nije nita mogla da sazna, jer su nai jezici bili vezani.

Ursula nam ree jednu malu novost: poto su sada imali dovoljno novaca, uzeli su slugu da pomae po kui i da bude spoljni momak. Trudila se da to rekne sasvim obinim tonom, kao uzgred, ali je zbog toga bila tako ushiena i uobraena da joj se gordost prosto itala na licu. Uivali smo gledajui jedva prikriveno naslaivanje sirote starice zbog toga divnog oseanja gospotine, ali kada smo doznali ime tog sluge, pitali smo se da li je ipak dobro uinila; jer, iako smo bili mladi i esto postupali lakomisleno, o nekim stvarima smo dobro rasuivali. Taj sluga bio je Gotfrid Nar, jedno glupo, dobroduno stvorenje, u kome nije bilo ni trunke zla i protiv koga nita nismo imali; ali na njemu je ipak bila senka i tako je i trebalo da bude, jer nije prolo ni est meseci otkako je njegovu porodicu okuila jedna drutvena boljka baku su mu spalili kao veticu. Kad ta bolest okui krv, ona ne moe uvek da se istera samo jednim spaljivanjem. I tek sada nije bio pogodan trenutak da Ursula i Marget imaju veze s nekim iz takve porodice, poto je strah od vetica, prema prianju najstarijih ljudi u selu, tokom poslednje godine porastao vie nego ikada ranije. I samo spominjanje vetice bilo je dovoljno da nas strahovito prestrai. Bilo je to sasvim prirodno, jer je poslednjih godina bilo vie vrsta vetica nego ranije; nekada su vetice bile samo starice, ali odskora su one svih uzrasta, ak i deca od osam i devet godina; dolo je dotle da je svako mogao odjednom da se pretvori u prijatelja neastivog bez obzira na uzrast i pol. Mi smo, u naoj maloj pokrajini, pokuali da istrebimo vetice, ali to smo ih vie spaljivali, one su sve vie nicale.

Jednom su uitelji u nekom devojakom pansionatu, svega deset milja od naeg mesta, otkrili da su lea neke devojice sva crvena i zapaljena, pa su se strano uplaili, verujui da su to znaci neastivog. Devojica se prestraila i molila ih da je ne tue, rekavi da su je to buve izujedale; ali, naravno, nije se na tome zavrilo. Pregledali su sve devojice, i od njih pedeset, jedanaest su bile dobro iarane, a ostale manje. Odreena je komisija da izvidi ovaj sluaj, ali tih jedanaest devojica su samo kroz pla zvale svoje majke i nita nisu priznavale. Onda su ih zatvorili, svaku posebno, u mrane sobe, drali su ih na crnom hlebu i vodi deset dana i deset noi; do tada su one ve bile izbezumljene i podivljale, suze su im usahnule, vie nisu ni plakale; samo su sedele, neto mrmljale i odbijale da jedu. A onda je jedna priznala i rekla da su one esto na metlama jahale kroz vazduh do pononag skupa vetica i da su na jednom pustom mestu, visoko u gorama igrale, pile i banile sa jo nekoliko stotina vetica i sa avolom i da su se sve ponaale sablanjivo, grdile svetenike i hulile na Gospoda. To je rekla ali nije to govorila kao to se kazuje pria, jer nije mogla da se seti pojedinosti, sve dok je oni nisu podsetili na svaku od tih pojedinosti, jednu za drugom; komisija je to ba i uinila poto je tano znala koja pitanja da postavlja; to su bila sva ona pitanja koja su zapisana jo pre dva veka da bi ih primenjivali lanovi komisija protiv vetica. Oni su pitali: Da li si ti radila to i to?, a ona bi uvek odgovorila da; videlo se da je izmuena, umorna i da je sve to nimalo ne zanima. I, kada su ostalih deset devojaka ule da je ona priznala, priznale su i one odgovarajui na pitanja sa da. Posle su ih sve zajedno spalili na lomai, to je bilo pravedno i dobro; i svi su iz celog kraja pohrlili da to vide. I ja sam otiao, ali kad sam spazio da je meu njima i jedna lepa i slatka devojica s kojom sam se nekada igrao, i koja je, vezana lancima za lomau izgledala tako alosno, a majka nad njom narie, obasipa je poljupcima i grli je, i rida O, Gospode! O, Gospode! sve to mi postade odjednom tako uasno da pobegoh.

Kada su spaljivali Gotfridovu baku, bila je cia zima. U optubi je izneto da je ona izleila jednog bolesnika od teke glavobolje trljajui mu prstima glavu i vrat kako je to ona kazala ali da je to, u stvari, radila uz pomo avola, kako je svima bilo poznato. Hteli su da je ispitaju, ali ih ona zaustavi i odmah priznade da njena mo potie od avola. Onda oni odredie da je spale sledeeg jutra na naem trgu. Prvi je stigao apsandija koji je trebalo da spremi lomau i koji je to i uinio. Zatim je stigla ona doveli su je tamniari oni je ostavie pa odoe da dovedu jo jednu veticu. Nena rodbina nije dola s njom. Ako se narod razjari, mogao bi rodbinu zasuti psovkama, a moda i kamenjem. Ja sam doao i dao sam joj jabuku. Ona je uala uz vatru, grejala se i ekala; smeurane usne i ruke pomodrele su joj od mraza. Zatim naie neki stranac. Bio je to neki putnik, na prolazu; kazao joj je tiho dve-tri rei i, kada je video da nema nikoga sem mene da ga uje, ree joj da je ali. Zatim je upitao je li istina ono to je priznala, a ona odgovori da nije. On se iznenadi i bi mu je jo vie ao, pa je upita:

Pa zato ste onda priznali?

Ja sam stara i veoma siromana, ree ona, i sama zaraujem svoj hleb. Drugog izlaza nije bilo nego da priznam. Da nisam priznala, moda bi me i oslobodili. To bi me upropastilo, jer niko ne bi zaboravio da sam bila osumnjiena kao vetica, ne bih nikad vie nala posla i gde god bih otila ljudi bi napujdali pse na mene. Za kratko vreme bih umrla od gladi. Lomaa je bolja; sve se brzo svri. Bili ste dobri prema meni, vas dvojica, i od srca vam hvala.

Ona se pribi blie uz vatru i isprui ake da ih ugreje, a snene pahuljice padale su tiho i polako na njenu staraku sedu glavu i inile je sve beljom i beljom. Svetina poe da se okuplja, neko baci jaje i pogodi je u oko; jaje se razbi i razli se niz stariino lice. Rulja se nasmeja. Jednom sam ispriao Satani sve to se desilo sa onih jedanaest devojica i sa staricom, ali ga to nimalo nije ganulo. On mi samo ree da je to ljudski rod, a ono to ljudski rod ini nimalo nije vano. I ree da je video kada je taj rod stvaran i da nije napravljen od ilovae nego od blata bar delom. Znao sam na ta on pri tom misli na oseanje morala. On opazi tu misao u mojoj glavi, to ga je zabavljalo i on se zasmeja. Onda pozva jednog vola sa panjaka, pomilova ga, porazgovara s njim, pa ree:

Vidi on ne bi morio decu glau, strahom i samoom, a onda ih spaljivao zato to su priznala tue izmiljotine koje se nikada nisu ni dogodile. Niti bi slomio srca nevinih jadnih starica i nagnao ih da pre pou u smrt nego da ostanu meu ljudima, niti bi ih vreao na samrtnom asu. Jer on nije uprljan oseanjem morala, nego ist kao aneli, ne zna za zlo i nikada ga ne ini.

Onako divan, Satana je mogao svirepo da vrea kada je to hteo, a to je hteo uvek kada bi se govorilo o ljudskom rodu. Uvek ga je gledao s omalovaavanjem i nikada nije rekao ni jedne ljubazne rei za ljude.

Dakle, kao to sam rekao, mi deaci smo sumnjali da je ba sada zgodno da Ursula zaposli kod njih jednog lana porodice Nar. Bili smo u pravu. Kada su to ljudi douli, bili su, naravno, ozlojeeni. A, tavie, poto ni Marget ni Ursula nisu imale dovoljno da jedu, odakle im para da hrane jo jedna usta? To su oni eleli da saznaju; i, da bi to pronali, prestali su da izbegavaju Gotfrida; poeli su da trae njegovo drutvo i da prijateljski razgovaraju s njim. Nemu je to bilo drago on u tome nije video nita ravog, niti kakvu klopku te je naivno svata priao i nije bio oprezniji od neke krave.

Para! ree on, imaju ih oni ko blata. Pored stana i hrane plaaju mi dva groa nedeljno. I mogu vam rei da ive u izobilju; ni trpeza samog princa nije bogatija od njihove.

Jedne nedelje ujutro kad se vraao sa mise, astrolog prenese tu neverovatnu priu ocu Adolfu. Ovaj se veoma uzbudi, pa ree:

To moramo da ispitamo.

Zatim svetenik dodade da u osnovi toga moraju biti neke vradbine, pa onda metanima ree da obnove veze sa Marget i Ursulom, ali na nenametljiv i neupadljiv nain te da dobro otvore oi. Savetovao im je da se niim ne odaju i da nikako ne izazovu sumnju ukuana. Metani su se u poetku ustezali da uu u tu uasnu kuu, ali im pop ree da e oni dok se nalaze tamo, biti pod njegovom zatitom, te da im se nita ravo ne moe dogoditi, naroito ako sa sobom ponesu malo svete vodice i ako dre brojanice i krstove pri ruci. To ih umiri i u njima produbi elju da pou tamo; a zloba i pakost podstakoe najgore metane da pohlepno krenu u tu kuu.

I tako je jadna Marget ponovo stekla drutvo i sijala je od sree zbog toga. Ona je bila kao i drugi to su ljudsko bie sreno u dobru i sklono da se time malo i razmee; a bila je i ljudski zahvalna to su je ljudi opet okruili toplotom i to su je prijatelji i ostali metani pozdravljali s osmehom na licu; jer, od svih tegoba najtee je moda podnositi kada vas susedi napuste i okrenu vam lea, pa ostanete usamljeni i postieni.

Prepreke su nestale i sada smo svi mogli da odlazimo tamo, to smo i inili a ili su i nai roditelji i svi ostali iz dana u dan. Maka je poinjala da se napree. Stvarala je za goste sve to je najbolje i svega je bilo u izobilju izmeu ostalog, mnoga jela i pia koja oni nikada ranije nisu ni okusili i o kojima su samo neto douli iz druge ruke, od prineve posluge. A i pribor za jelo na trpezi bio je daleko iznad obinog.

S vremena na vreme Marget bi se zabrinula i uporno bi progonila Ursulu pitanjima; a Ursula se nepokolebljivo drala svoga i tvrdila da je to delo pirovienja, ne govorei ni rei o maki. Marget je znala da provienju nita nije nemogue, ali ona nije mogla sasvim da poveruje da to zaista dolazi od njega, iako se bojala da to i kae, da ne bi time izazvala kakvu nesreu. Pomislila je i na vradbine, ali tu pretpostavku je smesta odbacila, jer se ovo dogaalo i pre no to je Gotfrid poeo da radi kod njih, a znala je da je Ursula pobona i da ogoreno mrzi vetice. Kada je Gotfrid doao kod njih, provienje ih je ve bilo zasulo darovima, vrsto se ukopalo i dobijalo svu zahvalnost. Maka zbog toga nije gunala, ve je, stiui iskustva, smireno nastavila da biva sve izdanija i raskonija.

U svakoj zajednici, maloj ili velikoj, postoje uvek dobri ljudi koji po svojoj prirodi nisu ni zlobni ni neljubazni, i koji ne ine nita neprijatno sem ako ih na to natera strah, ili kada je njihov sopstveni interes u velikoj opasnosti ili neto tome slino. I u Ezeldorfu su postojali takvi ljudi i obino se njihov dobar i blag uticaj oseao, ali ovo nisu bila obina vremena zbog straha od vetica pa je izgledalo da u naem mestu nije ostalo nijedno blago i saaljivo srce o kome bismo mogli govoriti. Svako se bojao neverovatnog stanja u Margetinoj kui, nimalo ne sumnjajui da su u osnovi svega toga vradbine i svi su se izbezumili od straha. Naravno da je nekolicina alila Marget i Ursulu zbog opasnosti koja se nad njima nadvijala, ali oni to, naravno, nisu kazali; nisu se usuivali da urade tako neto. Stoga su ostali inili ono to im je bilo volja i nije bilo nikoga da posavetuje neuku devojku i budalastu enu i da ih upozori da se umere. Mi, deaci, eleli smo da ih upozorimo, ali smo iz straha ustuknuli kada je to doistinski trebalo uraditi. Zakljuili smo da nismo ni dovoljno odvani, ni dovoljno smeli da uinimo jedno plemenito delo kad postoji mogunost da nas to delo dovede u nevolju. Nijedan od nas nije tu malodunost priznao ostalima, ve smo postupili kako bi postupio i svako drugi preli smo preko toga i stali priati o neem drugom. A znao sam da smo svi oseali koliki smo bednici dok smo, zajedno sa onim birima, jeli i pili za Margetinom bogatom trpezom, hvalili je i laskali joj zajedno sa ostalima, posmatrali je kako je budalasto srena, a istovremeno smo sebi prebacivali kako joj nikada ni reju nismo nagovestili i upozorili je da treba da se uva. I, zaista, ona je bila srena i gorda kao kakva princeza i bila je silno zahvalna to je ponovo okruena prijateljima. A sve to vreme ti ljudi su samo motrili i sve to su videli dostavljali su ocu Adolfu.

Ali on sve to nije mogao da uhvati ni za glavu ni za rep. Morao je tu negde, u Margetinoj samoj kui da postoji neki arobnjak, ali ko li je to bio? Marget se nije bavila nikakvom magijom, a ni Ursula, pa ak ni Gotfrid; ipak sa trpeze nikad nije nestalo ni vina, ni ukusnih jela i nije postojalo, to to gost ne bi dobio ako bi samo zatraio. Bilo je obino da vetice i arobnjaci stvaraju takva uda to nije bilo nita novo; ali da to ine bez ikakvog vraanja, pa ak i bez grmljavine, zemljotresa, munja i sablasti to je bilo novo, neobino i neto sasvim neuobiajeno. U knjigama se nije spominjalo nita slino. Zaarane stvari uvek su nestvarne. U nezaaranoj sredini zaarano zlato se pretvara u prainu, a hrana se osui i iezne. Ali ta proba u ovom sluaju nije uspela. biri donesoe uzorke iz Margetine kue: otac Adolf se nad njima molio i gonio neastivog, ali time nita nije postigao; jelo i pie je ostalo isto onakvo kakvo je i bilo; podlegalo je samo prirodnom truljenju i to je trajalo uobiajeno vreme.

Otac Adolf bio je ne samo zbunjen nego i ozlojeen; naime, ti dokazi su ga bezmalo ubedili duboko u dui da u celom sluaju i nema nikakvih vradbina. Ali ti dokazi nisu ga potpuno ubedili, jer bi to mogla da bude neka nova vrsta vradbine. Uostalom, i to se moe ustanoviti: ako to raskono obilje hrane ne donose spolja nego se stvara na licu mesta, onda su tu sigurno posredi vradbine.

Poglavlje VII

Marget najavi poselo i pozva etrdeset ljudi; to je trebalo da bude za sedam dana. Bila je to sjajna prilika. Margetina kua nalazila se malo dalje od ostalih i lako se magla motriti. Cele nedelje uoi posela budne oi posmatrale su njenu kuu. Margetini ukuani su izlazili i ulazili kao i obino, ali u rukama nisu nita nosili, i ni oni, ni drugi nita nisu donosili u kuu. Ta je injenica ustanovljena. Oevidno je da u kuu hrana za etrdeset osoba nije unesena. Ako pred njih budu izneli bilo kakvo posluenje, to e morati da naprave u samoj kui. Tano je da je Marget svake veeri izlazila sa kotaricom u ruci, ali biri su utvrdili da ju je uvek vraala praznu.

Gosti su doli u podne i napunili su kuu. Posle njih stigao je otac Adolf, a ubrzo za njim i astrolog, bez poziva. biri su ga obavestili da ni na glavni ni na sporedni ulaz nisu uneti nikakvi paketi. On je uao i video je kako svi naveliko jedu i piju i da se sve razvija veselo i sveano. Pogledao je oko sebe i primetio da su mnoge kuvane i peene akonije i sve domae i strano voe lako pokvarljivo, a konstatovano je da je sve to svee i savreno. Tu nije bilo ni prikaza, ni arolija, ni grmljavine. To je, dakle, sve tako. To su vradbine. I ne samo to; tavie to je bila neka nova vrsta vradbine vradbine o kakvoj se nikada nije ni sanjalo. To je bila silna mo, velianstvena mo; on odlui da otkrije u emu je tajna. Kad bude objavio tu tajnu, odjeknue po celom svetu, ue se i u najudaljenijim zemljama, svi e narodi zanemeti od iznenaenja i svuda e to nositi sobom i njegovo ime i on e zauvek postati slavan. Srea je to je ba on to otkrio, silna srea; i, snujui o blistavoj slavi, zamutilo mu se u glavi.

Svi u kui mu usluno napravie m