O Nikoli Tesli je mnogo pisano i skoro sve je poznato širokoj čitalačkoj publici. Meñutim, ima nešto što su mnogi pisci knjiga i brošura izostavili. Ovaj feljtonupravo govori o tim malo ili nimalo poznatim detaljima iz života ovog genija

objavljeno u listu Dan u nastavcima Unosan bilijar i karte  Nikola Tesla je intenzivno učestvovao u radu zabavne sekcije Srbadije. Na priredbama koje su se održavale subotom, recitovao je stihove, glumio i pokazivao mañioničarske trikove. Jednom je održao šaljivo predavanje o tomekako poznati karakter čovjeka po njegovom nosu. Tesla je bio tako veseo iduhovit da su se svi prisutni grohotno smijali, do suza. Bio je pravi “šoumen”.To će potvrditi i njegov profesor Pešl.Tih godina Teslin život je bio jednostavan i bez problema. Iako bez stipendije,novac je dobijao od kuće, ponekad od ujaka Paja Mandića, ali te donacijenijesu puno pomogle. Ne vidjevši perspektivu povećanja svog “budžeta”,riješio je da se obrati Matici srpskoj. Maticu je osnovao u Pešti, Sava Tekelija,1826, da bi je 1864. preselio u Novi Sad gdje se i danas nalazi. Nažalost,njegova molba je odbijena, ali je sačuvan zapisnik (14. oktobar 1876).

Citiramo: “Narečena molba Nikole Tesle iz Gospića, studenta prve godinehemijsko-tehnološkog fakulteta tehničkog univerziteta u Gracu, za dodjelustipendije, uz koju je priložena potvrda o zdravstvenom stanju i potvrda ološem materijalnom stanju, kojom je potvrñeno da otac molioca Nikole Tesle,Milutin Tesla, koji kao sveštenik živi u Gospiću, nema sredstava da izdržavasina, odbija se”.Matica je bez obrazloženja odbila da pomogne Tesli, jer je već imao državnustipendiju Austo-ugarske.Dvije godine kasnije, novembra 1878, situacija će se ponoviti. Molba je glatkoodbijena, a gospoda, koja su zasjedala u luksuznoj jednospratnoj zgradi u Novom Sadu, nije znala da ni 15 godina neće proći, a ime toga dosta nasrtljivogSrbina postaće veoma poštovano u civilizovanom svijetu.U navedenoj molbi “ponizni dolepotpisani” poslužio se lukavstvom – nije bio bolestan. Ali, Tesla, tada već bivši student (!) nije mogao da prizna da jePolitehničku školu već bio zamijenio bilijarom i kartaškim stolom. Neprilike sa novcem psihički su Teslu skupo koštale. Na trećoj godini studija pretrpio je “moralni šok”, čemu je doprinio i njegov dotadašnji život u komenije bilo mjesta za “omladinske nestašluke”.Kako Kulišić piše, Nikoli Tesli su zavidjeli školski drugovi, a drskiji se pakosno podsmijavali ponašanju preraslog poslušnog dječaka i ljubimca skorosvih profesora. Bilo im je krivo što je ovaj siromašni Srbin najbolji student kojizna za samo dvije vrste ocjena: izvanredno i odlično. Zadirkivali su ga jer meñudjevojkama nije imao nijednu simpatiju – “žena se čuvao kao vatre”. Napokon je odlučio da pokaže da može ne samo odlično da studira, već da istovremeno pijanči u popularnim kafeima na Glasištrase, bulevaru duž zidina tvrñave starogGraca. Pio je vino (kad je otišao u SAD “prešao je na viski i rakiju koju su mudonosili iz zavičaja i pio je, po svjedočenju njegovog zvaničnog biografaO`Nila svaki dan 2,3 decilitra) i igra karte u sitne novčane uloge, domine i bilijar.Igrom bilijar je savršeno ovladao, a svoje protivnike izazivao je na dvoboj utada popularnom kafe-restoranu “Botanička bašta”. Brzo se pročuo kao majstor zelenog stola, pa su mnogi dolazili samo da gledaju kako igra. Bio je atrakcija u pravom smislu te riječi. Nakon

bilijara, odlazio je u krčme da bi igrao karte do kasno u noć. U tovrijeme kartanje je bilo veoma rasprostranjen način “ubijanja” vremena. Slikar Pol Sezan je ovjekovječio kartaroše na jednom od svojih najboljih djela. Tesla je pisao: “Roditelji su mi bili strašno zabrinuti zbog moje strasti premahazardnim igrama. Posebno je bio bijesan otac koji je sa prezirom govorio omom razuzdanom rasipanju vremena i novca... Govorio sam mu da bih naravnomogao, ako bih želio, u svakom trenutku da ostavim hazard, ali to nema smisla pošto mi on, tobože, pričinjava više zadovoljstva nego sve druge rajske draži”

 

Prihod od bilijara i karti nijesu bili dovoljni da pokriju Tesline rashode. Ponagovoru nekog drugara, zadužio se kod poznatog gradskog zelenaša, krojačaMurka. Krojač je bio ništarija i novac je davao uz pozamašnu kamatu. Uskoro je Tesla dospio u ropsku zavisnost. Uz takav život, Tesla je praktično prestaoda odlazi na fakultet: danju je spavao, a noći provodio uz bilijar, karte idomine. Nije položio ni jedan ispit u prvom semestru treće godine i samim timizgubio stipendiju. Na kraju je, u politehnički “djelovodnik” zapisano:“Isključen zbog toga što nije uplatio novac za školarinu za I semestar 1877-78”. To je bio kraj koji se mogao očekivati: Tesla od januara 1878. više nijestudent Politehničke škole u Gracu.Potom, iznenada, napušta Grac. O ovome nikoga nije obavijestio. Nije teškozamisliti reakciju oca Milutina i majke ðuke kad su primili vijest da im je sinizbačen sa fakulteta i nestao iz Graca.Romansa sa mladom groficom ðuro Banjanin, dalji Teslin, roñak polazi u potragu za njim. Pridružuje mu se iTeslin “cimer” Kosta Kulišić. On će, poslije dvanaest mjeseci potrage, pronaći Nikolu Teslu u Marburgu (današnji Maribor).Gdje je Tesla bio cijele te 1878. godine, pokušali su da rekonstruišu, šezdesetihgodina prošlog vijeka, Bruno Hartman, upravnik mariborske biblioteke, iViktor Vrbnjak, direktor mariborskog okružnog arhiva.U januaru te godine Tesla, nakon briljantne partije bilijara, upoznaje grofaAntona Erdelja i njegovu dvadesetogodišnju sestru Adu. Na njihov predlog,Tesla im se pridružio na putu u Beč, gdje se održavao savezni turnir u bilijaru.Grof postaje Teslin “sponzor”, u zamjenu za podjelu dobiti na ravne časti, snositroškove genija iz Smiljana. Tesla će dogurati do polufinala i zaraditi popriličnusvotu novca. Sa lijepom groficom imaće burnu romansu koja će potrajati svevrijeme njegovog ortakluka sa grofom od Erdelja.Skoro cijele te godine Tesla je igrao na bilijarskim turnirima (visina nagradnogfonda nerijetko je iznosila ili prelazila 1.000 guldena, što je proporcionalnodanašnjim teniskim nagradama), da bi sve to napustio i skrasio se u Mariboru.Tu ga i Kulišić pronalazi. Na Kulišićeve prekore, Tesla je hladnokrvno izjavio da mu je dosadilo da živi unemaštini, da je cijele godine odlično zarañivao i da se (što nije bila istina)zaposlio u Marburgu kao pomoćnik inženjera i mjesečno prima 60 guldena, plus nagradu za uspješno obavljanje poslova. Na Kulišićevo pitanje: misli li da nastavi studije, lakonski je odgovorio: – “Vidjećemo”.

 

Gdje se tačno Tesla nalazi Kulišić je obavijestio Banjanina, a ovaj jeinformaciju proslijedio u Gospić. Teslin otac je požurio da vidi kako mu“bludni sin” živi i da ga, što je najvažnije, nagovori da završi visokoobrazovanje.Kad se uvjerio da mu sin ni u čemu ne oskudijeva, Milutin se zadovoljan vratiou Krajinu. Tesla mu je obećao da će se potruditi da stekne diplomu naslovenskom univerzitetu. U to vrijeme u Austro-ugarskoj je postojao samo jedan univerzitet koji se mogao nazvati “slovenskim” – Praški.Šta je Nikola Tesla zapravo radio u ondašnjem Marburgu svjedoče policijskizapisnici predmeta br. 2160 marburške gradske uprave od 8. i 24. marta 1879.godine. Na dokumentu datiranom sa osmim martom, zabilježena je odlukauprave, donijeta prema predstavci policije, o protjerivanju u Gospić NikolasaTesle. Drugim zapisnikom “prima se k znanju obavještenje sudije iz Gospića(17. mart, broj 7019) o tome da je `protjerano lice` stiglo do odredišta”.Tesla je protjeran iz Marburga jer se bavio “nedozvoljenim poslovima”. Podtim “nedozvoljenim poslovima” podrazumijevalo se osnivanje ultraljevičarskefrakcije Srbadije – “Sloboda”, koja je imala za cilj borbu za osloboñenje svihSrba od austrougarskog ropstva. Tesla je trebalo da rukovodi ćelijom zaŠtajersku i Korušku. Na ovaj kratkotrajni “politički rad” Teslu jenajvjerovatnije, podstakao grof od Erdelja (bio je simpatizer Srba i imao bliskeveze sa nekoliko visokih oficira Austro-ugarske koji su bili Srbi ili srpskog porijekla). Meñutim, ovo ostaje u oblasti hipoteza koje je izložio I. S.Aleksakov...U svakom slučaju, Tesla je živio u Marburgu od ušteñevine stečene za bilijarskim stolom i, kako Kulišić piše: “Priznao je da je sve što mi je rekao bilaizmišljotina, te da je i oca doveo u zabludu.Dakle, od kraja marta 1878. Tesla je ponovo u Gospiću, u okviru porodice –  jedan izuzetno buran period života ostao je iza njega. Ipak, slutio je, da gačekaju odlučujuća iskušenja...Godine 1881. Tesla odlazi u Budimpeštu jer je saznao da tamo gradi velikatelefonska centrala. Uz pomoć ujaka dobija namještenje, ali samo kaonadzornik jedne grupe radnika. Ipak, svoj pronalazački i teorijski rad, tokom boravka u Budimpešti, Tesla će krunisati mnogim otkrićima koje će realizovatiu Americi.Ubrzo napušta Budimpeštu i prelazi u Pariz. Radi u Edisonovim fabrikama, alinezadovoljan statusom odlazi u Strazburg. Ponovo se vraća u Pariz 1884. i pokušava da zainteresuje pojedine kompanijnje za svoje pronalaske.U gradu svjetlosti upoznaje mladu Edit Pjaf, buduću svjetski poznatušansonijerku. O toj vezi postoje šturi podaci, ali je izvjesno da je, kasnije, ovasvjetska pjevačka diva izliječila tešku upalu grla upravo Teslinim strujama – tačnije koristila je oscilator “mini Tesla”.

Tesla i Staljin U tadašnjoj Jugoslaviji i SSSR-u, proslava stogodišnjice roñenja Nikole Tesle pretvorila se u pravi praznik nauke i kulture. U Beogradu su te, 1965. godine,održavani Teslini dani uz zapaženo učešće predstavnika iz “bratskogSovjetskog Saveza”, dok je u samom SSSR-u, u čast “genija iz Smiljana”,svečano zasijedao Prezidijum akademije nauka...Dvadeset godina ranije, 1936, povodom Teslinog 80-og roñendana, u SSSR-u je štampana njegova biografija. Deset godina kasnije, izdata je brošurasovjetskog energetičara P. I. Vojevodina, koji je od 1931. do 33. radio u Njujorku kao urednik časopisa “Američka tehnika i industrija” i prijateljevao sa Nikolom Teslom. Kasnije američke istrage protiv komunista, senatora HjubertaHamfrija, otkriće da se Vojevodin bavio industrijskom špijunažom i da je više puta pokušavao da nagovori Nikolu Teslu da se preseli u Sovjetski Savez.Ruska naučno tehnička javnost pažljivo je pratila Teslin rad i davala veliku podršku svestranom talentu naučnika koji je ulazio u više naučnih disciplina iostavljao neizbrisive tragove u razvoju ljudske civilizacije.Primjera radi, od 1891. do 1905. godine, u vrhuncu Teslinog pronalazaštva,objavljeno je devet značajnih prikaza i na desetine

članaka, bilješki, naučno-tehničkih predviñanja ovog naučnog genija. Naročito su se isticali naučnici:Popov, Golov i Smirnov.Iz carske Rusije su Tesli, koji je prije odlaska u Sjedinjene Države radio u pariskoj centrali Edisona, redovno stizali honorari i predlozi da se preseli uPeterburg u kom su radili najpoznatiji ruski elektrotehničari. Teslu je, u svakomtrenutku, čekala savremeno opremljena laboratorija, stan i dobra novčananadoknada. Molili su ga da doñe tada sam “krem” ruske nauke: P. N.Jabločkov, D. Aleksandrovič, Ličinov, Čikolev..., i on je u jednom trenutku i pristao! Čuvši za Teslinu odluku, Čarls Bečelor, šef Edisonove kompanije uFrancuskoj, smjesta je pokušao da ga odgovori. Biće teško, smatrao je on, jer su Rusi ponudili izvanredne uslove, a Tesla je u Parizu živio kao podstanar saskromnom platom i bez ikakve perspektive da se domogne sopstvenelaboratorije u kojoj bi vršio sopstvene eksperimente.Bečelor je krenuo u ofanzivu: “Srbine, budi saglasan sa tim da je tvoja namjerada ideš u Peterburg nerazumna, jer nijesi čuo za sudbinu Jabločkova (ruskielektroinženjer) koji umalo nije poginuo u svojoj laboratoriji. Ovaj, svjetski priznati pronalazač napustio je svoju zemlju jer traži bolje uslove za svoj daljirad, ovdje, u Parizu”.Tesla mu je lakonski odgovorio da je Jabločkov napustio Rusiju zbog žene koja  

 je bila Francuskinja i da su nezgode u laboratorijama uobičajena pojava kad seradi sa elektricitetom.Videći da nema kud, Bečelor je kontaktirao Edisona koji je odobrio Teslin putu SAD i rad u njegovim njujorškim laboratorijama. Amerika je tada bila zemlja“nemogućih mogućnosti”, u kojoj se veoma naglo razvijala tehnika, posebno uoblasti elektriciteta, za koju je Nikola Tesla imao nenadmašan talenat, znanje inepresušnu životnu, a prije svega, naučnu energiju.Zahvalio se Rusima na ukazanom povjerenju, i sa pet dolara, koje mu je daoBečelor, jednim neriješenim integralom i sveščicom svoje poezije, koju je pisaos vremena na vrijeme, brodom se otisnuo iz Portsmuta za Ameriku. Obećanjakoja mu je dao Bečelor srušiće se u nepunih dvanaest mjeseci, koliko je Teslitrebalo vremena da uvidi da je Tomas A. Edison najprije zainteresovan zavlastiti džep i da na inženjere gleda kao robovsku radnu snagu...Odlaskom Tesle u Sjedinjene Države, njegove veze sa Rusijom nijesu se prekidale, naprotiv sve više su ojačavale. U jeku rusko-japanskog rata učasopisu “Električestvo” naučnik – pjesnik S. O. Maizelj, izmeñu ostalog, piše:“Danas u vrijeme sveopšteg naoružanja, mračnih oblaka koji su se zgusnuli na političkom horizontu, u vrijeme dugotrajnog žestokog rata, nekako je čudnočitati članak o sveopštem miru – toj svetoj i čistoj nadi čovječanstva. Na ovojtužnoj, pesimističkoj pozadini, svijetlu tačku predstavlja članak Nikole Teslekao parče plavog neba meñu teškim sivim oblacima koji prekrivaju horizont.Možda su Tesline misli utopija, ali je to genijalna utopija, možda se njegovenade neće nikada ostvariti, ali one nam ulivaju novu vjeru u budućnostčovječanstva, u moć ljudskog razuma, u nepobjedivu snagu svjetlosti i znanja. Neka je Teslino proročanstvo (objavljeno u Njujork Tajmsu) samo fantazija – zahvalni smo mu za tu divnu fantaziju...”Lenjinova ponudaPobjedom boljševika, predvoñenih Lenjinom, vlast u Rusiji preuzimajukomunisti. Vladimir Ilič Lenjin je za novostvoreni SSSR imao velike idugosežne planove. Za neke od njih bio mu je potreban i srpski genije izSmiljana. Sovjetski energetičari su uspješno radili na elektrifikaciji zemlje,koristeći Tesline patente. Lenjin je, nekoliko puta, pozivao Teslu da svoje pronalazačke sposobnosti okuša u sovjetskoj zemlji. Nudio mu je laboratorijekakve želi i saradnike koje on sam izabere, po svom nahoñenju. Nadao se daSSSR može iskoristiti Teslin pronalazak bežičnog prenosa energije, pri kojoj jenemjerljiva ušteda radne snage, vremena, troškova...

  Od tog vremena ruski istraživači su se bavili Teslinim bežičnim prenosomenergije, ali bezuspješno. Lenjinov poziv Tesla je učtivo odbio, naglasivši davisoko cijeni napore slovenskih naroda, pa i ruskog koji igra važnu ulogu ukulturnom i svakom drugom razvoju čovječanstva. I do kraja svog života ostaćelojalan grañanin Sjedinjenih Država, čije je državljanstvo zatražio, a potom idobio 1891. godine.U svakom slučaju, Lenjina nije naljutilo Teslino odbijanje da doñe u SSSR,naprotiv, u Sovjetskom Savezu i dalje je bio jedan od najvećih praznika 7. maj,dan pronalaska radija, koji je u sovjetskoj Rusiji, kao i u mnogim drugimzemljama bio nezamjenljiv u propagandne svrhe. Nasuprot Lenjinu, njegov nasljednik Josif Visarionovič Staljin jeste. Zbogočekivanog rata sa Hitlerovom Njemačkom, bio je zainteresovan za novooružje – teledirigovane rakete... Najveće interesovanje ruske tehničke javnosti izazvao je patent broj LO188, prijavljen 26. oktobra 1889. a priznat 30. juna 1905. godine. Patent predstavlja“prilagoñavanje za upravljanje plovnim sredstvima ili drugim pokretnimelementima uz pomoć električnih talasa”.U ovom patentu Tesla je prvi put opisao način upravljanja plovnim sredstvimaelektrifikacijom, putem radija. Tesla je to demonstrirao na brodu no, patent je primjenljiv na bilo koje pokretno tijelo – krstareću raketu, na primjer. ModelTeslinog “elektrohoda” sa antenom i kohererom djeluje prekoelektromagnetnog releja i odgovarajuće kinematike na dovodne elektromotorekoji se pune iz akumulatora. Godine 1898. “elektrohod” je javno isproban u Njujorku i Čikagu. Tesla je ovim izazvao senzaciju u svijetu. Na elektrohoduTesla je trebao da radi sa D. A. Golovim, inženjerom koji je detaljno proučioTesline planove. Staljina je Tesla odbio zbog starosti – već je bio zagazio uosmu deceniju života. Hazjajin, ljut na Teslu, naredio je da se iz udžbenika iliterature izostave činjenice koje su se ticale čuvenog genija iz Smiljana. Što setiče 7. maja, dana radija Hazjajin ga je ukinuo jer, smatrao je, takva vrsta proslave ne odgovara “sovjetskom duhu”.Tesla se 12. oktobra 1941. godine odazvao apelu sovjetskih naučnika uputivšiStaljinu pismo u kome se kaže: “Mi, Jugosloveni, sa oduševljenjem pratimoherojsku borbu nama bratskog ruskog naroda i svih naroda Sovjetskog Saveza ioduševljeni smo visokim stremljenjima vaših velikih heroja koji prolivaju krvne samo za odbranu svoje zemlje, nego za slobodu i civilizaciju svih narodakoje je nacizam pokorio. Čvrsto vjerujemo u pobjedu”.Hazjajin se ipak razljutio i devedesetogodišnjica roñenja Nikole Tesle jeobilježena na dostojanstven način. Kada su Teslini pronalasci postali poznatiširom svijeta, Aleksandar Stepanovič Popov, tada jedan od najvećih ruskihnaučnika iz oblasti elektrotehnike, strasno je počeo da ih sprovodi. Sam jeizradio Teslin transformator i izumio i konstruisao niz pribora za posmatranjepojava struje visoke frekvencije čiji je pronalazač bio Tesla.Popov je 1893. godine posjetio Čikašku izložbu na kojoj su Teslini pronalasci bili glavna atrakcija. Na izložbi se upoznao sa Teslom i njegovimistraživanjima. Postali su prijatelji (Tesla, inače nije želio da ima mnogo prijatelja) – Tesli je godila Popovljeva velika naklonost i neskriveno divljenje.Inače, Popov je prvi u Rusiji (Oficirska škola Kronštat) krenuo saeksperimentima i istraživanjima visokih frekvencija. Popov je na 11. kongresu prirodnjaka i ljekara (Peterburg 1901) posebno prikazao eksperimente Teslinestrujnice, koje su izbijale iz kraja sekundarnog provodnika, dostizale su dužinuod jednog metra, a električno polje visokog napona ispunilo je ogromnuslušaonicu. Dvometarske vakumske cijevi, podijeljene slušaocima, svjetlele su iu najudaljenijim uglovima. Sve ovo dovelo je sve prisutne do oduševljenja koje je, na kraju, propraćeno burnim aplauzom. Takoñe, Popov je prvi put primijenio Teslinu Antenu u dvorištu Oficirske škole, što je zabilježio M. A.Šatalen.Tesla namjerno sabotirao “projekat duga”

 Šest decenija poslije eksperimenta, Al Bielek priča: “Brod kao da je utonuo usan. Rekli su nam da u slučaju neobičnih dogañaja sami donesemo odluku.Obala je bila još blizu i mislili smo da je najbolje da skočimo u vodu. Dugosmo padali. Mislim oko dva minuta, ali umjesto u vodu, našao sam se u bolničkom krevetu. Najgore je tek došlo. Od ljudi koji su mi prišli, saznao samda se nalazim u – 1983. godini!Al Bielek tvrdi da je roñen 1916. godine kao Edvard Kamerun, i da jedoktorirao fiziku na univerzitetu Harvard. Sa bratom Dankanom je stupio uameričku mornaricu 1939. i mimo svoje volje ušao u takozvani “filadelfijskieksperiment”, navodno prvi pokušaj da se na osnovu Teslinog i Ajnštajnovog projekta, jedan ratni brod učini nevidljivim. Zatim je putovao kroz vrijeme.Poslije nekog vremena Al je vraćen u 1947. godinu. Te godine, u tajnomdržavnom projektu “Montok” izbrisana su mu sva sjećanja, dobio je noviidentitet i od tada je pod strogim nadzorom čelnika i njihovih pomagača iz“Montoka” živio pod imenom Al Bielek!Prema svemu što je na osnovu raznovrsnih priča zabilježeno o ovom projektu,dogañaji su tekli na sledeći način.Tokom 1943. u američkoj mornarici se radilo na super tajnom eksperimentu,koji je i dugo godina kasnije bio poznat samo nekolicini ljudi. I oni koji su unjemu učestvovali nijesu znali sve što se u projektu dogañalo.Projekat je dobio ime “Filadelfijski eksperiment” jer se slučaj odigrao u luci 

američke mornarice u Filadelfiji, a obavljen je na razaraču USS Eldridzć. Ideja je bila da se pokuša sa gradnjom “nevidljivog” radara (stvaranje pulsirajućegmagnetnog polja da bi se dobio elektromagnetski zaštitni balon). Eksperimentse, meñutim, loše završio. Umjesto da brod postane radarski nevidljiv, postao je“optički” nevidljiv, a potom je nestao kroz nešto što se u naučnoj fantasticinajčešće opisuje kao vremenski tunel.Kada su generatori konačno prestali da rade, brod se ponovo pojavio. PremaBielekovom svjedočenju, eksperiment su preživjela samo dvojica mornara – oni njegov brat, Dejvid Kamerun. Kasnije je to objašnjeno činjenicom da ljudinikada ranije nijesu bili izloženi tako snažnom uticaju elektromagnetskog polja.Za sve koji su gledali film “Filadelfijski eksperiment” ili čitali knjige ČarlsaBerica i Vilijama Mura, ispovijest Al Bialeka, trebalo bi da bude, ako mu se povjeruje, odlučujući tas na vagi.Al priča:“Sve se odvijalo rutinski, dok nas jednog dana, mislim, početkom 1943. godinenisu obavijestili da ćemo učestvovati u jednom eksperimentu. Nismo pitalikakvim jer nam se to nije činilo neobičnim, sve do poslednjeg dana pred početak eksperimenta. Od tog trenutka bilo nam je jasno da ćemo učestvovati unečemu krupnom i opasnom. I samo nekoliko minuta poslije početkaeksperimenta pojavila se neobična plavičasta izmaglica, koja je za tren obavilakompletan brod. Brat i ja pokušali smo da potražimo nekog od oficira i pitamošta se dogodilo. Na naše čuñenje svi su ležali na podu, na mjestima gdje su setrenutno zatekli. I brat i ja smo bili odlični plivači. Obala nije bila daleko i takosmo odlučili da napustimo brod jer smo očekivali da bi i nešto gore moglo dase dogodi”.Bielek dalje tvrdi da zna koji veliki naučnici su učestvovali u eksperimentu:“Nikola Tesla je rukovodio ovim projektom šifrovanim pod nazivom “ProjekatDuga”, sve do 1942. godine, a onda je namjerno počeo da ga sabotira. Potom se potpuno povukao, jer je uvidio da će mornarički moćnici upotrijebiti posadu broda kao zamorčiće. Indikativno je da je nekoliko mjeseci prije “Filadelfijskogeksperimenta” (kraj avgusta 1943.), Nikola Tesla pronañen mrtav, 7. januara1943. godine u svojoj hotelskoj sobi.Tesla je počeo da razmišlja o “nevidljivom radaru” još 1931. godine, polazećiod studije “Kako da stvari postanu nevidljive”, autora Džona HoDžisona. Dvijegodine kasnije, Ruzvelt, Teslin prijatelj, u jednom razgovoru ponudio mu jefinansijsku potporu da nastavi istraživanje. Osnovan je poseban

institutPrinston, na kojem će Tesla sarañivati sa Ajnštajnom. Nekoliko godina kasnije,Kenet Korum će, na osnovu Teslinog projekta i ureñaja, jedan model brodaučiniti nevidljivim.U eksperimentu su još učestvovali naučnici dr Džon fon Nojman (jedan odHitlerovih naučnika koga su Amerikanci prebacili u Ameriku) i Tomas Braun.   Nojman je navodno bio Teslin zamjenik i čovjek koji je bio zadužen da 1947.obnovi projekat.(Kraj)

Tajne ljubavi Nikole Tesle

Udvarale su mu se pametne žene

Član Upravnog odbora Teslinog memorijalnog društva Radonja Grujić, biznismen iz Holivuda otkriva tajne ljubavi Nikole Tesle i kaže da je slavni Ličanin u svom albumu imao fotografije Katarine Džonson, Flore Dodž, En Morgan, kao i Milke Trnine, čuvene operske dive s kraja 19. veka

Mnogi su pokušali da osvetle lice u senci "gospodara svetlosti„, kako su Nikolu Teslu krajem 19. veka zvali američki novinari. Tesla je bio toliko popularan 1891. da su se o njega svi u Njujorku prosto otimali. Privlačnost mladog Tesle ogledala se i u tome što je bio evropski obrazovan, što je govorio strane jezike, posećivao pozorišta i družio se s glumcima i književnicima, što je bio dobar poznavalac književnosti, voleo muziku, pa, najzad, i što je bio tako svestrano obrazovan da s njime nikom nije moglo biti dosadno. Sem toga, on je bio naučnik, jedan od najvećih. Tesla je bio intelektualac, teoretičar i kulturan čovek, što je sve bilo sušta suprotnost od Alva Edisona. - Nekako baš u to vreme, i američka „žuta štampa", ali i novinari ozbiljnih tehničkih časopisa, poput londonskog "Elektrikal rivjua„ „Ameriken elektrišna" ili "Elektrikal žornala„ su pokrenuli pravu kampanju hoteći, da pomognu velikom naučniku ne bi li se lakše opredelio za izabranicu svoga srca. „Mnogi su se tada istinski zabrinuli zbog čega se nije mogla videti neka dobra i lepa žena kako stoji pored Tesle„ - pisala je njegov biograf Margaret Čejni - "Nije to bilo ni čudno„, dodaje ona, „jer se od velikih ljudi očekivalo da imaju potomstvo za dobrobit zemlje.„ Međutim, malo ko je znao da je Nikola Tesla, kako je otkrio njegov prijatelj Kenet Svizi, «živeo u potpunom celibatu», poput Njutna, Mikelanđela i drugih posvećenika univerzalne misli – priča nam Radonja Ranko Grujić iz Holivuda, član Upravnog odbora teslinog memorijalnog društva i dobar poznavalac privatnog života Nikole Tesle. Nikola je bio visok 1,99 santimetara, lep i uočljiv čovek. Kada se pojavljivao u sali Palma hotela „Valdorf Astorija" nosio je obično „princ Albert" kaput, sa polucilindrom na glavi. Njegove su maramice bile od bele svile, kravate ozbiljne, takođe od svile, okovratnik beo i čvrst. Tesla je inače, za stolom u hotelu, uvek obedovao sam. Oko njega je bilo uvek samo njegovih osamnaest salveta koje je odlagao uokolo posle upotrebe.Maramica Sare Bernar

Svetski mediji su ga svuda pratili, pa i kada se 1982. otisnuo preko okeana u London i Pariz. Samo jedna osoba u Parizu toga doba mogla je po svojoj popularnosti da stane uz rame Nikoli Tesli. Bila je to jedna “žena puna elektriciteta i nestvarna - božanstvena Sara Bernar” - pisao je o njoj Žil Lemetr.- Tesla je sa prijateljom sedeo u bašti restorana i odmah prepoznao Saru Bernar, slavnu francusku glumicu, koja je prolazila sasvim blizu njegovog stola, diskretno se obazirući na to lice. Kad je promakla korak-dva, vrlo naglašeno je ispustila malu čipkanu maramicu. Tesla je u tren oka skočio, dohvatio je maramicu i, držeći šešir u drugoj ruci, poklonio se duboko pružajući maramicu lepo Sari Bernar rekavši: - Gospođice, vaša maramica!

Gest slavne grancuske glumice bio je rafinirano provokativan. Ona je, kao i čitav Pariz, dobro znala ko je Nikola Tesla. Htela je da ga susretne i da mu skrene pažnju na sebe. Na sebi svojstven način to je i učinila – kaže Radonja Ranko Grujić.I iz Pariza je gotovo pobegao. Nije to ovoga puta bilo da bi izbegao počasti koje su mu ukazivane. Do pariskog hotela „De la Pe", u kojem je odseo, stigla je jedna depeša iz Gospića. Javljeno je da mu je majka na samrti. Smesta je napustio turneju i počasti, spakovao stvari, seo na „Orijent-ekspres" i uputio se u Gospić...Neuzvraćena ljubav

Psihoanalitičari su spremni da tvrde kako je Tesla idealizovao žene. U svojoj autobiografiji posvetio je najlepše redove baš majci Đuki. Bio je pažljiv i prema svojim sestrama Marici Kosanović, Angelini Trbojević i Milki Glumičić. Tesla je izgleda najviše voleo najmlađu, Maricu, najviše brinuo o srednjoj, Milki, koja je rano ostala udovicom, a najdublju duhovnu vezu imao je sa Angelinom. Angelina je imala tri sina i dve kćeri, Marica četvoricu sinova, Milka jednu kćer koja je po babi dobila ime Đuka, i koju je Tesla školovao. - Prvu ljubav Nikola Tesla je osetio u Lici, u svom Smiljanu kada je bio zaljubljen u devojku Mariju. Kada se vratio sa svojih studija u Smiljan Marija se vrlo mlada udala. I Tesla je tada tiho rekao "Marija se udala, dugo sam je sanjao i zatim sam umro". Eto, to je ta "ljubav van sveta". Toliko je bio razočaran tim ljubavnim ishodom da je nekoliko meseci pio i bančio po Beču i Pragu, da je čak i njegov otac morao da ga smiruje i nagovara da se vrati studijama. Ta neuzvraćena ljubav, čini se, pokopala je Nikolinu veru u «ljubav van sveta» - otkriva nam Radonja Ranko Grujić. Hladan prema Lenki

Nikola Tesla je bio vrlo romantičan čovek. Godinama je, na primer, bio zanesen Jovana Jovanovića Zmaja. Kod njega se, kao i kod mnogih drugih, ta ljubav javila još u mladosti. To je 1892. godine Tesla priznao javno prilikom svoje posete Beogradu. Tada je Zmaj izrecitovao svoju pesmu "Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku u Beograd". Ljubeći velikog pesnika u ruku, Tesla je rekao da je njegove pesme "u dalekoj tuđini čitao, ljubio i suzama zalivao", kao i da "onu radost koju je osećao u časovima kad je u mučnoj borbi sa sirotinjom lomio glavu nad pronalascima i došao do uspeha i ostvarenja svojih zamisli, oseća ponovo posle reči omiljenog pesnika u odličnom skupu srpskom".Iste godine, kada je poslednji put došao u Evropu da održi predavanja u najvećim naučnim centrima u Francuskoj i Engleskoj i da u Lici poseti majku koja je bila na samrti, Tesla se na putu za Beograd susreo sa Zmajem, a u Budimpešti sa Lazom Kostićem. - Kasnije mu je Laza Kostić otkrio svoju tajnu nameru da ga oženi svojom lepom poznanicom Lenkom Dunđerski, bogatom vojvođanskom miraždžikom. Predložio mu je devojku sa mirazom od milion dolara, koja je "sposobna da savlada svaku ženomrzicu, koja bi i mrtvog oživela, da ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca». Lenka je odbila čitavu vojsku prosilaca, zbog čega su se njeni roditelji su se zabrinuli. Imala je 24 godine – kaže Radonja Ranko Grujić. Sam Laza Kostić bio je zaljubljen u Lenku Dunđerski, ali se zbog velike razlike u godinama nije usuđivao da je zaprosi. Jednom prilikom otkrio je da je čovek njenog života - Nikola Tesla, pa mu je predložio venčanje sa lenkom: «Ona je dosad u vama obožavala velikog izumitelja. A kad iz onog vašeg pisma vidi da stoji još nešto više, nego što ni ja sam do sad nisam znao - bojim se da će poludeti. Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takve detiće». Na kraju svog pisma pisma Laza Kostić moli Nikolu Teslu da dobro promisli i ako pristane, poslaće mu Lenkinu sliku. Lenka, inače, nikada nije videla Teslu, osim na slikama.- Kako Tesla nije bio zainteresovan, a uporni pesnik novim pismom 4. septembara 1895. pokušao je da ga pokoleba: «Te vaše Amerikanke", piše, "radije uzimaju što plesnivije kneževe jevropske, nego književna duha svoga kraja, pa makar se zvali Edison ili Tesla." Posle samo tri meseca, Laza Kostić mu je poslao u

crnom okviru posmrtni list Lenke Dunđerski – ispričao nam je Radonja Grujić.Decenije platonske ljubavi

Nikola Tesla je u Americi bio na vrhuncu popularnosti od maja do oktobra 1893. godine, kada je njegovu demonstraciju videlo 25 miliona Amerikanaca, na čuvenoj Kolumbovskoj izložbi u Čikagu. Teslom su svi bili opočinjeni. Imao je tada samo 37 godina.Mediji su se tih godina pitali ko je kralj izuma, Edison ili Tesla. Da bi se sklonio od publike i posvetio svom radu Nikola je mir potražio u krugu porodice Roberta Džonsona, urednika časopisa «Stoleće», pesnika i intelektualca evropskog profila. Njegova žena Katarina i on su u svoju kuću često pozivali razne umetnike, a Tesla je bio jedan od retkih naučnika sa kojim su se družili. I njihova deca, sin Oven i ćerka Arnes voleli su da se igraju sa Nikolom, koji je imao običaj da im čita priče pre spavanja. U kući Džonsonovih Tesla je bio predstavljen Rajdardu Kiplingu, koga je domaćin smatrao jednim od najvećih pesnika toga doba, sreo je i pisce Džona Mjuira i Helen Hant Džekson, kompozitore Ignasa Paderevskog i Antonjina Dvoržaka, primadonu Neli Mebu i čitav niz ljudi od imena.Vremenom se simpatija između Katarine Džonson i Nikole Tesle pretvorila u obostrano prisno prijateljstvo. Kao lepa i pametna žena Katarina Džonson je osetila da njihovo prijateljstvo prerasta u ljubav. Gospođa Kejt Džonson bila je vrlo ljubomorno negovala tu ljubav duže od dve decenije.U svojim pismima koja je upućivala Nikoli Tesli, ova mlada žena je diskretno, ali jasno pokazivala da gaji platonsku ljubav prema prijatelju svog muža i miljenika svoje dece. Tesla joj je odgovarao na isti način, pokušavajući ponekad čak i da pravi šale na tu obostranu zaljubljenost.Visoko moralan čovek, principijelan i obziran Tesla je uspevao da uzvrati ljubav, a da ne naruši svoje prijateljstvo sa Robertom Džonsonom i sklad njegove porodice. Uporna bogatašica

U kući Džonsonovih privučen zvucima Mocartove kompozicije, Tesla je pokazivao sentimentalno raspoloženje i prema Karatininoj prijateljici gospođici En Morgan. Ona je bila poznata kao “milionerka sa očima boje meda”, jer su njene oči imale su istu onu neustrašivu inteligenciju kao i oči njenog oca, čuvenog bogataša Džona Pirponta Morgana. Teslin porijatelj Robert Džonson je Nikoli u više navrata govorio da je ta bogata devojka zaljubljena u njega. Ako je i bilo tako, sada je ona odlučno nastojala da mu to ničim ne pokaže. Njeno držanje, naučeno u takozvanim školama za dame, impresioniralo ga je. Tako bogata, a ipak tako ljupka.- Džonsonovi su, kako je Nikola brzo shvatio, bili rešeni da ga pripreme za ženidbu ćerkom Dž. P. Morgana. Tesla nije mogao da pristojno ohrabri devojku u njenoj želji, no morao je da bude krajnje pažljiv kako ne bi povredio njena osećanja. Džonson se seća da se En Morgan upravo bacala na Teslu. A Teslini biografi tvrde da je Nikola često uživao u društvu Margaret En Morgan. Često su pričali o svojim snovima i o tome šta bi radili da zaista imaju milione dolara i slobodu. Tesla je obećao da bi joj kupio seosku kuću u Njujorku, da ne mora da odlazi na očevu farmu. Margerit Morgan je kasnije tvrdila da je bila jedina žena koja je ikada dodirnula Teslu. Ne postoji, međutim, zapis o intimnosti između pronalazača i En Morgan ili bilo koje druge žene. Uostalom, ništa nije ukazivalo na to da su bili nešto više od prijatelja. Imaće uporedne karijere, jer će En postati najvažnija žena u poslu kojim se bavila. Iako će se njeno ime povezivati s nizom čuvenih ljudi, nikad se neće udati", navodi Čejnijeva.U Teslinoij arhivi se nalaze fotografije uglednih dama koje su bile u izvesnoj vezi sa Teslom. Među njima, Katarina Džonson, Flora Dodž, En Morgan, kao i Milka Trnina, čuvena operska diva s kraja 19. veka. Sve te fotografije samo su potvrdile podatak da je u Teslinom životu bilo izvesnih dama jer se potpisane slike u tom vremenu nisu davale tek onako.Kako je o Tesli napisano oko stotinak knjiga i snimljeno pet igranih filmova, uvek je bilo pokušaja da se otkrije tajna Teslinog intimnog života. Britanskoi reditelj Kena Rasela je pokušao da napravi film "Tesla &

Katarina", u kome bi prikazao idilu velikog naučlnika sa ženom svog prijatelja, dok je Miloš Crnjanski u svojoj drami, posvećenoj Nikoli tesli opisivao njegov odnos sa En Morgan. Ovu dramu reditelj nikita Milivojević je postavio u teatru Madlenijanum prošle godine, a glavnu ulogu Tesline ljubavnice podario je svojoj ženi Ani Sofrenović. Kako je Nikita Milivojević sam priznao, pokušao je da igra Teslu kao normalnog čoveka, koji ima srce i osećaj za ljubav. U međuvremenu, slavni roker Dejvid Bouvi će tumačiti ulogu Nikole Tesle u trileru „Prestiž“, koji će režirati Kristofer Nolan. Snimanje filma, čiji je budžet 40 miliona dolara, počelo je ovih dana.

Kako je o Tesli napisano oko stotinak knjiga i snimljeno pet igranih filmova, uvek je bilo pokušaja da se otkrije tajna Teslinog intimnog života. Britanskoi reditelj Kena Rasela je pokušao da napravi film "Tesla & Katarina", u kome bi prikazao idilu velikog naučlnika sa ženom svog prijatelja, dok je Miloš Crnjanski u svojoj drami, posvećenoj Nikoli tesli opisivao njegov odnos sa En Morgan

 http://www.centartesla.com/Duh.htm

Duh- odlomci iz knjige „Tesla - duh, delo, vizija“ Branimira Jovanovića

“S vremena na vreme, u retkim intervalima, Veliki duh otkrića silazi na zemlju da saopšti neku tajnu koja treba da unapredi čovečanstvo. Bira najbolje pripremljenog, najzaslužnijeg i šapuće mu tajnu na uho. Dragoceno saznanje dolazi kao bljesak svetlosti. Kad shvati skriveno značenje, srećni izabranik vidi čudesnu promenu: pred njegovim ushićenim očima

je jedan novi svet, jedva da naslućuje sličnost sa starim. To nije prolazna iluzija, puka igra njegove razigrane mašte ili fantom od izmaglice koja će se razići. Čuda koja vidi, koliko god da izgledaju udaljena, ostaće ovde. On to zna, nema ni senke sumnje u njegovom umu, svakim delićem svog tela on oseća: to je Velika ideja.”Nikola Tesla u “Belešci o Kabaneljasovom patentu br. 164 995”negde oko 1904. godine

Njujork 1904.Dok je otvarao fasciklu sa patentnom dokumentacijom koja je ležala pred njim, Tesla se prisećao svojih boravaka u Parizu 1883. i 1889. godine. Bio je zamoljen da da stručno mišljenje o patentu “Sistem jednopolnih električnih mašina sa komutacijom” pokojnog francuskog pronalazača Kabaneljasa. Teslini advokati su se spremali da podnesu tužbu protiv kompanije koja je proizvodila motore naizmenične struje tvrdeći da koriste Kabaneljasov patent koji je prethodio Teslinim osnovnim patentima iz ove oblasti. Svi sudski procesi oko prvenstva ovog otkrića do tada su nesumnjivo rešeni u Teslinu korist. Šalenberger, Feraris i ostali koji su tvrdili suprotno, neslavno su prošli na sudu.Tesla se sada pitao – zašto Kabaneljas? Njega nijedan od njegovih, veoma obaveštenih advokata nije pominjao kao mogućeg konkurenta. O svom pronalasku pričao je nekim prijateljima 1883. u Parizu. Ideja je već bila “u vazduhu”. Kada je 1889. ponovo došao u Pariz, sa dobijenim patentima i obezbeđenim ugovorom o njihovoj primeni, njegov pronalazak je bio visoko ocenjen u stručnim krugovima. Sećao se kako su spomenuta mnoga imena u vezi sa problemom, od Aragoa do Marsela Deprea. Ali o Kabaneljasu niko nikada nije rekao ni reč.Tesla je još jednom pogledao engleski prevod patenta, a zatim i francuski original. Pogled mu se zaustavio na naslovu: “Un System de machines eleqtruques unipolaires”:“U stručnom žargonu ‘jednopolnim’ se na prvom mestu zovu mašine jednosmerne struje. Bilo bi zaista neobično kada bi se utvrdilo da je jedan sistem jednopolnih mašina jednosmerne struje sa komutacijom mogao da se shvati kao sistem višepolnih mašina naizmenične struje bez komutacije.”Zatvorio je fasciklu. Taj čovek nije nikada imao ni najudaljeniju predstavu o njegovom otkriću. Veliki duh mu nikada nije govorio.Svejedno, bilo mu je žao što Kabaneljas neće primiti nagradu za svoj rad.“Kabaneljas” – mislio je – “ne nastoji da me liši plodova mog truda, Kabaneljas ne pokušava da mi nanese štetu u poslu, Kabaneljas ne širi u člancima neistinite izveštaje o meni, da bi uništio moje ime i ugled.”Kabaneljasov slučaj podstakao je misli o onome što ga je najviše mučilo u tom trenutku. Nalazio se u sred ogorčene borbe koju je vodio za ostvarenje svog sna – Svetskog centra za bežični prenos poruka i snage. Njegov glavni dotadašnji finansijer, Džon Pierpont Morgan, povukao se iz posla ne udostojivši ga odgovora na njegova pisma. Njegovo remek-delo, antena Svetskog centra na Long Ajlendu, stajala je nedovršena, a dugovi su se gomilali brzinom koja ga je plašila.

Poslednjih deset godina je uložio natčovečanski napor da reši misteriju prostiranja električnih talasa po Zemljinoj kugli, razvio je aparate za predaju i prijem energije do najudaljenijih krajeva, prevazišao sve tehničke prepreke i sada, pred ostvarenjem cilja, bio je grubo zaustavljen. Mogao je nemoćno da prati kako oni koji su svoj uspeh gradili na osnovama koje je on dao svetu, sada pune novinske stupce senzacionalnim naslovima. I kako Tomson, Martin i ostali šire neistine o njegovoj nepraktičnosti i nesposobnosti.Koncentracija misli i napor koji je ulagao tih meseci doveli su ga do granice izdržljivosti. Uvideo je da se nalazi na samoj ivici sloma. Javio mu se intenzivan osećaj koji nije mogao da opiše. Noću kada je ostajao sam u svojoj sobi u hotelu Valdorf Astorija, ovaj osećaj se pojačavao do nepodnošljivosti. Najveće olakšanje osećao bi pri pomisli na davno umrlu majku. Uvek je mogao da prizove njenu sliku u bezbrojnim

situacijama, jasno kao u stvarnom životu, ali sada je iznova majku video samo u jednoj sceni patnje na koju je gotovo zaboravio:“Bilo je to jedne gluve noći, kiša je padala u bujicama kao da se nebo otvorilo. Osećao sam svakim delićem da bi nešto strašno moglo da se dogodi, a moj strah je još bio pojačan usamljenošću naše kuće, jer nam je najbliže susedstvo bila crkva i groblje, u podnožju lanca bregova po kojima su se kretali vukovi. Starinski časovnik je upravo otkucao ponoć kad je moja majka ušla u sobu i prošaputala gotovo nečujno: ‘Dođi da poljubiš Danila.’ Moj jedini brat, mladić od osamnaest godina, a divovskog intelekta, umro je. Pritisnuo sam svojim usnama njegove usne hladne kao led, svestan samo toga da se desilo ono najgore. Majka me je stavila ponovo u krevet, pokrila me i, dok su joj suze tekle, malo oklevajući rekla: ‘Bog mi je dao jednog u ponoć i u ponoć uzeo drugog.’”Ova mučna scena izazvala je bujicu slika iz najranijeg detinjstva. Video je sestre, oca, mnogobrojnu rodbinu, predele, ljude, neobične ili sasvim beznačajne ličnosti i detalje. Sve više je osećao potrebu da se povuče pred mnogobrojnim problemima, bukom dnevnih događaja, poveriocima koji su sve upornije i glasnije tražili svoje. Zatvarao bi vrata svoje kancelarije, naredio da ga ne uznemiravaju i prepuštao se slikama koje su nadirale. Bio je u stanju da vidi davno prošle događaje s neobičnom jasnoćom i u punoći svetlosti koja ga je čudila i donosila mu mir i olakšanje.

PorekloBožija te čuvala desnica! Al nikada ne zaboravio: “od čije si ti gorice listak”Aleksandar Leko BudisavljevićSveta oporuka plemena BudisavljevićSpajanjem uglednih porodica u Lici nastalo je ime Nikole Tesle. Teslina baba Sofija Budisavljević, ćerka jošaničkog prote Tome Budisavljevića, udala se za sveštenika Nikolu Mandića. Njihova najstarija ćerka Georgina – Đuka, udala se za protu Milutina Teslu i rodila tri kćeri i dva sina. Jedan od njih bio je Nikola Tesla.   

Retke su porodice u Lici u kojima su sačuvane uspomene o prošlosti, a još ređe one u kojima su ostala pisana svedočanstva. Borba za goli opstanak pred ljutom turskom silom, a pod prividnom austrijskom zaštitom, beda, glad, siromaštvo, stalni ratovi i neizvesnost učinili su svoje. “U povorci okrutnijeh vremena sva pozornost muška bijaše uprta na oštricu handžara, sva djelatnost posvećena krvavom megdanu”.

Malo je bilo pismenih ljudi u to vreme, a još manje onih koji su se sistematski bavili prošlošću, sakupljali i čuvali dokumente, zapisivali svedočenja. Zauvek su izgubljena mnoga dragocena svedočanstva o Teslinim precima.

MilutinTeslin otac, Milutin, rodio se februara 1819. u selu Raduču. Njegov otac se zvao Nikola, bio je oženjen Anom Kalinić i imao je, pored Milutina, još dve kćeri i sina Josifa – Josu, koji je pored vojnih zasluga u porodici bio poznat kao odličan matematičar.Prema Džonu O’ Nilu, Teslinom savremeniku i piscu prve značajne biografije o velikom izumitelju, Nikola Tesla sa očeve strane potiče od porodice koja se krajem 17. ili početkom 18. veka doselila iz stare Srbije i ranije se prezivala Draganić. Džon O’ Nil je to morao da čuje od samog Tesle, jer isti podatak pominje i Sava Kosanović, sin Tesline sestre Marice. Istoričar amater, Nikola Todorov Draganić, naš savremenik, saznavši za ovaj detalj zainteresovao se i prikupio dokumente i svedočanstva o poreklu Draganića. Ustanovio je da je njihovo sedište bilo mesto Vilusi u Hercegovini blizu Trebinja. Odatle su se zbog sukoba sa Turcima odmetnuli u hajduke i raselili. U toj porodici zaista je zabeleženo da su, kao i Tesle, imali široke, isturene prednje zube – urođenu deformaciju poznatu kao protruzija zuba. Narod je za takve ljude govorio da imaju “teslave” zube po alatki za obradu drveta koju su zvali “tesla”. Verovatno tu leži objašnjenje porekla prezimena. Postoji još jedan važan podatak koji potvrđuje tezu o istom poreklu – Draganići kao i Tesle slave istu slavu: Svetog Đorđa.Milutin Tesla je prvo završio u Gospiću nemačku školu, a kasnije je upisao vojnu školu ili “matematiku” kako su je zvali Ličani. Ovu je napustio utvrdivši da disciplina i napor vojne službe ne odgovaraju njegovoj nežnoj fizičkoj građi i prirodi sklonoj usamljenosti, sanjarenju i umnom životu. Nikola je, izgleda, nasledio sve navedene očeve osobine. Milutin je upisao bogosloviju u Plaškom i uspešno je završio 1845. godine. Klerikalno-bogoslovska škola je tada bila smeštena u kući poznatog i tada već pokojnog vladike Lukijana Mušickog. Neposredno posle toga oženio se Đukom Mandić. Bio je zatim rukopoložen za đakona, a zatim i za sveštenika višeg ranga – prezvitera i poslan na službovanje u Štikadu. Odatle je bio premešten u Senj, pa u Smiljan, da bi 1863. postao gospićki paroh. Posle otvaranja mesta za pravoslavnu veronauku u gospićkoj Realci, postao je njen prvi veroučitelj. U Gospiću je i umro 1879.Prema opisu svojih savremenika, Milutin je bio visok i suvonjav čovek. Sačuvana fotografija pokazuju bledo, izduženo Milutinovo lice sa istaknutim jagodicama, proređenom bradom i zamišljenim pogledom. O njegovom duhovnom obrazovanju ne znamo mnogo. Sačuvana Milutinova beležnica iz predmeta “pastirsko bogoslovlje” može da posluži za dalje proučavanje njegovog bogoslovskog obrazovanja.

Milutin, pored srpskog i crkvenoslovenskog, govorio je i pisao još i nemački i italijanski. Njegova biblioteka je bila čuvena po delima Vuka, Dositeja, Šilera, Getea. Prota Tesla je bio revnostan sveštenik. Još za vreme službovanja u Senju istakao se svojim propovedima, pa su ga poneki Senjani poredili sa čuvenim dvorskim propovednikom iz Beča, Abrahamom iz Sankta Klare. Nikolin školski drug Mališa, sećao se da je već kao zreo mladić slušao u Gospiću propovedi “Starca Milovana” i oduševljen lepim narodnim jezikom i uzornim slogom prilazio bi mu rečima: ”Papa, dajte mi današnju propovijed da je pošaljem u srpske novine”, našta bi uvek dobijao odgovor:”Neka stoji, kad umrem, pa ako moj Nikola ne bude kadar da to uradi, išti sinko od moje stare pa biraj šta hoćeš.” Za jednu od tih svojih propovedi koju je napisao po nalogu vladike Teofana, Milutin je bio odlikovan.U vreme Milutinovog službovanja u Gospiću odnosi između Srba i Hrvata još nisu bili zatrovani, pa bi Gospićani ponekad imali prilike da vide protu Teslu kako sa odličjem carskim na prsima – a u novom odelu – dolazi u posetu na službu svom rimokatoličkom kolegi.Milutin se isticao i kao pravdoljubiv čovek. Nije trpeo laž, a u hrvatskim novinama objavljivao je članke, potpisane sa “Rodoljub Pravičić”, u kojima se borio za srpsku stvar u Lici. Na njega je jako uticala borba rođaka njegove žene, generala Bude Budisavljevića, za otvaranje srpskih škola u Lici, pa je on nastavio da se bori za ideale generala Bude. Pisao je mahom o narodnom životu i potrebi za prosvećenjem naroda.Portret prote Tesle upotpunjavaju podaci koje je ostavio njegov sin Nikola u svojim opisima oca u kojim ističe njegove svetovne osobine:“Moj otac je bio istinski filozof, pesnik i pisac... imao je vanredno pamćenje i znao je često da recituje duge fragmente iz dela napisanih na raznim jezicima. Čak bi znao da kaže u šali da bi on, kada bi se izgubilo koje klasično delo, bio u stanju da ga po pamćenju napiše... Imao je smešan običaj da govori sam sa sobom i tako bi češće u sobi glasno raspravljao i pri tom menjao i glas. Da ga je neko neupućen slušao zakleo bi se da u sobi sa njim ima nekoliko lica.”Milutin je bio poznat u svom kraju i kao duhovit čovek. Imao je i pesnički dar. Sačuvan je deo njegove ode Korneliju Stankoviću. Njemu se pripisuje i divan opis pada meteora u blizini Smiljana, objavljen u “Srpskom dnevniku” na Petrovdan 1855, godinu dana pre rođenja sina Nikole:“Juče je bila vrućina velika i vazduh težak, popodne padalo je krajem Velebita kiše, a pred veče izvedrilo se je i vazduh je bio ladan, nebo se smješilo i zvijezde sjajile kao igda. Najedanput, blesnu od strane istoka, i kao kad bi zabuktilo trista luča potegnu na zapad, zvijezde ukloniše se, i bi reći sva priroda stade. Pojavljenje pak preko neba svoda činilo je se tako blizo, kao da bi ga iz praće dovatiti mogao, a čulo se je kao daleki vodopad i prosipajući od sebe varnice ostavljalo je modre pruge za sobom, i kad je šmrknulo za prvi brijeg, zorilo je se tamo, kao da bi se srušila kakva velika kula, a odjek protezao se je u Velebitu na južnoj strani zadugo. Zatijem obuze časkom pomračina i mirijade svjetila nebesnije ostadoše preblijeđene od lica ovoga malog božjeg fenomena.”

ĐukaTeslina majka, Georgina – Đuka, bila je najstarije od osmoro dece Nikole Mandića i Sofije Budisavljević. Rođena je 1822. godine. Nasledila je i sa majčine i sa očeve strane mnogo različitih talenata. Njen slavni sin Nikola potrudio se da u svakoj prilici istakne da je baš od majke, nepismene žene, koja je rođena u zabačenom selu ispod Velebita, nasledio

prvorazredni izumiteljski talenat. Od Nikole Tesle potiče podatak da su i njegov deda Nikola i pradeda bili pronalazači raznih kućnih sprava i alatki što je i njegova majka nastavila da radi. Nikoli Mandiću je vladika zabranio da se bavi zanatom, ali je on i pored toga držao radionicu u kojoj je kovao, tesao, rezao, presovao i sve to radio umetnički. Pronalaženje je bilo uobičajeno u porodici Tesline majke. Nikola Tesla je tu porodičnu potrebu i zanimanje nastavio i visoko uzdigao.Kao većina drugih žena tog vremena, Đuka se nikad nije fotografisala i malo je podataka ostalo o njenom životu. Važila je u Gospiću i okolini za izuzetnu ženu, naročito veštu u tkanju i ručnim radovima. Imala je izvanredno pamćenje. Dovoljno bi bilo da čuje nekog kako nešto recituje pa bi odmah to zapamtila. Znala je, između ostalog, napamet i ceo Gorski Vijenac.Najdragocenije podatke o Đuki ostavio je sin Nikola: ”Moja majka potiče od jedne od najstarijih porodica u zemlji i od pronalazača. I njen otac i njena majka pronašli su nekoliko oruđa za poljsku i kućnu upotrebu. Ona je bila zaista velika žena, sposobna i odvažna i prošla je kroz mnoge oluje i gorka iskušenja... Bila je pronalazački talenat prvoga reda i ja sam ubeđen da bi ona bila učinila velike stvari da nije bila toliko udaljena od modernog života i njegovih bezbrojnih prilika. Ona je pronašla različite alate i sprave i izatkala najlepše šare što ih se dalo napraviti od konca. Radila je neumorno od rane zore do kasnog mraka i najveći deo odeće i kućnih potrepština bili su delo njenih ruku. Kad je već bila navršila šezdeset godina, prsti su joj bili još uvek tako elastični da je mogla da sveže tri čvora na trepavici... Moja majka je bila genijalna žena koja je bila posebno nadarena intuicijom.”Memorija, intuicija, veština ruku, pronalazački dar – to su talenti koje je Đuka imala. Od primera koji bi potkrepili priče o njoj mogu se navesti svedočenja sina Nikole da je njegova majka, između ostalog, pronašla i sama napravila razboj, a da ga nikad nije videla u životu, kao i da je pronašla način da ispreda različite niti od konca koje bi sama upredala od raznih biljaka, a ne samo od vune. Mojo Medić, Teslin školski drug, svedoči da je sa drugim dečacima često molio Nikolu da ih odvede kod majke da im pokaže čudo od veštine – vezivanje čvora na trepavici sa dva prsta.Bila je vredna, hrabra i požrtvovana. Ratnička krv Budisavljevića je tekla njenim žilama. Nije se bojala smrti i zapisano je da je jednom prilikom sve članove jedne porodice, umrle od zarazne bolesti, okupala, obukla i pomogla da se sahrane.Osim urođenih sposobnosti, bila je i dobar poznavalac ljudske prirode. U ključnim trenucima, strpljenjem i ljubavlju, učinila je da joj sin Nikola ostane na pravom životnom putu.S očeve strane Đuka vodi poreklo od poznate svešteničke porodice Mandić iz Tomingaja kod Gračaca. Isticali su se u kulturnom životu i bili posebno čuveni kao uvezivači crkvenih knjiga. Milan Radeka, sveštenik i istoričar amater, pribeležio je i skupio podatke o mnogim bogoslužbenim knjigama koje su Mandići uvezali i na njima zapis ostavili. U manastiru Krupa čuvan je jedan psaltir na kome je bio zapis “Opravio Toma Mandić 1783”. Po Tomi Mandiću, ocu Nikole Mandića i pradedi Nikole Tesle, selo u kome su Mandići bili starosedeoci, dobilo je ime Tomingaj. Mandići su bili poznati kao veoma vešte zanatlije sa odlično opremljenom radionicom za kovački i stolarski zanat. Za Teslinog dedu Nikolu Mandića se pričalo da može da isteše i okuje kompletna seljačka zaprežna kola. Neke od knjiga koje su ostavili imaju tako lepe uvezne ukrase da je teško poverovati da su nastali u seoskoj radionici. Jedan trebnik – bogoslužbena knjiga sa potrebnim molitvama za sve svakodnevne prilike – uvezen rukom Mandića, čuva se danas u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Najviše dragocenih detalja o precima Nikole Tesle sačuvano je predanjem u porodici Đukine majke Sofije Budisavljević. Nije ni čudo – Budisavljevići su bili među najuglednijim srpskim porodicama-plemenima u Lici. Dva Budisavljevića su, u 18. i 19. veku, dobili plemstvo od austrijskih careva za vojne zasluge, pa je njihov rod bio poznat kao rod “plemenitaša”. Ta porodica je dala i mnogobrojne sveštenike. Pet sveštenika iz plemena Budisavljevića, neprekidno je služilo u jošansko-pećanskoj parohiji u Lici, u selu Jošanu, sto dvadeset godina, od 1775. do 1895. Budisavljevići su bili ugledni, obrazovani pa i imućni za to vreme, sa dovoljno svesti i slobodnog vremena da se bave sopstvenim poreklom.Aleksandar Leko Budisavljević, Teslin stric i sin austrijskog generala Bude Budisavljevića, napisao je 1890. godine i u Novom Sadu objavio rukopis “Pleme Budisavljevića u Gornjoj Krajini”. Ovaj rukopis je u mnogo čemu dragoceno i jedinstveno svedočanstvo. On sadrži istorijske podatke o doseljavanju njegovog plemena u Krajinu, iznosi sačuvano predanje, objašnjava način razmišljanja, daje sistem vrednosti, pokazuje porodična osećanja, predačke osobine. Ništa slično nije sačuvano u porodicama Tesla i Mandić. Međutim, kroz istoriju porodice Budisavljević naziru se slične sudbine mnogih ličkih porodica, pa i Tesla i Mandića.Osnov za njegovu knjigu predstavljalo je porodično predanje, rodoslov Budisavljevića do 1825. godine, Lekine lične beleške, razgovori sa živim Budisavljevićima, u porodici sačuvane pesme o plemenu.“Naše je predanje više nego predanje – pisao je Leko – ono je u svojoj jednostavnosti, prirodnosti i jasnosti skrozi istorične vrijednosti, oslanjajući se u vremenskom prostoru na istorične epohe, koje su i onako u naš zavičajski spomen duboko urezane ostale. Naše je predanje izim toga još tako čvrsto zaokvireno živijem imenima zemalja, predjela i mjesta, da mu se koje drugo doba ni zemljište nikako ne da podmetnuti, jer od početka pa do kraja prilagođuje se ono sa svijem neusiljeno istoričnijem i geografičnijem prilikama dotičnijeh vremena, odnosno zemalja.”

Teslini preci na pozornici svetaOko 1459. godine krenuli su preci Budisavljevića, tri brata: Budiša, Juriša i Pilip sa porodicama iz sela Pećani kod Prizrena prema Crnoj Gori, tačnije prema Zeti i Duklji kojom su tada upravljali Crnojevići. Kretali su se, kaže Leko, najverovatnije najkraćim i najbezbednijim putem sa istoka i juga zaklonjeni velikim planinama, dolinom reke Drima i mostom kralja Milutina, preko “gora zelenijeh” na Đakovicu i manastir Visoki Dečani, uz dečansku Bistricu, na Plavsko jezero, pa niz Lim i preko Vasojevića do gornje Tare. Zaustavili su se negde u slivu Morače i tu osnovali prvo stanište. Razlog njihove seobe nije bila potraga za boljim i bogatijim krajem, već ljuta neprilika. Bežali su od turske sile koja je nadirala sa istoka i pred sobom sve rušila, ubijala, pljačkala i palila.Prošlo je sedamdeset godina od prelomnog trenutka u srpskoj istoriji. Posle Kosovske bitke 1389. godine, i krvavog sukoba sa Turcima u kojem je poginuo knez Lazar Hrebeljanović, poslednji potpuno nezavisni srpski srednjovekovni vladar, desetkovano je srpsko plemstvo i narod. Kneževa udovica Milica je teškom žrtvom, dajući najmlađu ćerku turskom sultanu Bajazitu u harem, obezbedila još jedan kratak period vazalnog statusa Srbije. Kad je 1459. Turska imperija ponovo pokrenula vojnu silu na osvajanje Evrope, usamljena Srbija je pretrpela razaranje i masakr. Posle pada poslednjeg utvrđenog grada Smedereva, Osmanlije su u ropstvo odvele oko 200 000 ljudi. Duhovnu klimu tog strašnog perioda odslikava jedan stari zapis koji kaže da je nastalo vreme “…kad je kakav stari kaluđer pustinjak jednom godišnje izlazio na planinu da prekrsti na sve četiri strane i blagoslovi: Što je rođeno, neka važi da je

kršteno, što se stasalo, da je vjenčano, a što se upokojilo, da je opojano”.Pod naročitim udarom Turaka bili su pravoslavni sveštenici, čuvari vere, znanja i običaja nasleđenih iz vremena osnivanja srpske crkve i države. Zahvaljujući prvom arhiepiskopu srpskom Svetom Savi, u 12. i 13. veku, čvrsto su povezani crkva i država, a duboko utemeljeno hrišćanstvo je našlo svoj specifičan izraz u pravoslavlju. Kraj svoje srednjovekovne države srpski narod je dočekao kao verski obrazovan i duhovno disciplinovan, i ovo je bilo od najvećeg značaja za budućnost i naroda i crkve u trenutku kada je država bila izgubljena. U nastaloj situaciji pravoslavni sveštenici su čuvali integritet narodne duše i štitili narod od stranih uticaja, hrabrili ga i tešili, podsećajući ljude na nekadašnju slavu i podstičući nadu na bolje dane.Ne zna se koliko su Budiša, Juriša i Pilip boravili u svom prvom staništu na Morači, niti zašto su se odatle dalje pokrenuli. Za mnoge izbegle porodice i uskočke družine, Crna Gora, kršna i nepristupačna, bila je prolazna kapija ka postojbini Svetog Save – Hercegovini koja je još imala nezavisnost. Tu u blizini svog naroda, gde je još vladala “stara srpska gospodština” zadržala su se braća, verovatno onoliko dugo koliko su mogli. Jer, Turci su nadirali dalje na zapad i posle pada Bosne, 1463, na redu je bila i Hercegovina.Svojim upadom u Srbiju 1481, knez Pavao Branković je izazvao veliku seobu Srba iz okoline Kruševca, koji su se raspršili na sever i zapad. Bežeći od Turskog terora i želeći da sačuva svoju pravoslavnu hrišćansku veru, jedan deo srpskog naroda se odlučio na selidbu “pod krioce hrišćanskijeh cara”. Jednoj takvoj grupi, na putu prema Dalmaciji, pridružili su se tri brata sa svojim porodicama. Slom Hercegovine, 1482, ih zatiče u blizini Metkovića gde su dospeli preko Bileća, Ljubinja i Gabele. Tamo se njihovo putovanje ne završava: nestabilne prilike u Dalmaciji, tuđinska vlada i nasilničko pokrštavanje koje je sprovodila Mletačka republika, naterali su ih da se pokrenu dalje tražeći izglednije uslove za trajniji opstanak i čuvanje svog duhovnog bića. Nešto ranije, oko 1463, kralj Matija je u Lici i Krbavi garantovao naseljenim bosanskim hrišćanima očuvanje pravoslavne vere uz oprost plaćanja desetine, pod uslovom da brane zemlju od Turaka. Oni su bili stavljeni pod vojničku vlast senjske kapetanije i tako zaštićeni od samovolje vlastele. Sve je to privuklo braću koja su brodom otplovili na sever u Bag, gde su se i rastali. Juriša je otišao u Senj gde se nastanio, a Pilip i Budiša su prešli Velebit i tamo se odvojili. Pilip je otišao u Novi, a Budiša u Mušaluk. Od Pilipa su nastali Pilipovići, kasnije Filipovići, od Juriše – Jurišići, a od Budiše – Budaci i Budisavljevići. Jedino su Budisavljevići ostali pravoslavci.U vreme kada je Leko pisao istoriju plemena, u Mušaluku su još postojali ostaci koji su svedočili o boravku Budišinom u tom mestu. Stanovnici su 1884. pokazali Leki, koji je obilazio kraj tragajući za svedočanstvima, ostatke stare crkvice i kamene ploče sa ćiriličnim natpisom “Budisavljević”.Prodiranje Turaka na zapad okončano je 1527. godine, osvajanjem Like i Krbave – takozvanom Krbavskom katastrofom. Ostalo je mnogo istorijskih podataka o Turskom upadu i organizovanju austrijskog otpora. Ovo je u početku teklo sporo, jer je Turska vojska bila bolje organizovana, disciplinovanija, pokretljivija i u velikom verskom i pobedničkom zanosu. Predanje pominje Budišinog sina Radomira, prvog Budisavljevića, koji se pred Turcima sa porodicom preselio u Um kraj Otočca. Blizu Korijena Radomira su sustigli Turci. Zametnula se neravnopravna borba iz koje je Radomir izašao kao pobednik. Ostala je pesma, jedna od mnogih, koja se sačuvala u plemenu:“Pruži Rade šaru strelemice,

Namače je oku letimice,Planu puška, odjeknu goricaode Ture svome Muametu.Ode Rade gorom pjevajući.”Radomirovi potomci u šestom kolenu, braća Tošo i Maleš Budisavljević, krenuli su iz Uma tražeći bolju pašu za svoje “blago” i bogatiju šumu, osvajajući istočne teritorije Ličkog i Krbavskog polja koje su Turci postepeno napuštali. Kao što je godinama trajalo osvajanje Like, tako je isto trebalo vremena da se Turci potisnu na istok. Povlačenje Turaka je trajalo od 1683. do 1689. kada su predali grad Gospić i napustili utvrđenja Udbinu i Bunić. Tošo i Maleš su prvo naselili Tolić, zatim Jošane, da bi se konačno zaustavili i mestu dali isto ime odakle su im pre dvesta godina pradedovi krenuli – Pećani.Ovo mesto je postalo stalno sedište Budisavljevića. Od 1689. učvrstiše se porodični odnosi, prestadoše seobe, a sa jačanjem austrijske uprave u Lici ozakonjeno je i prezime Budisavljevića. Od tog perioda jasno možemo da pratimo rodoslovnu granu Tošinih potomaka koja nas ovde najviše zanima.Od drugog sina Tošinog, Mijata, proizlazi grana iz koje potiče Aleksandar Leko Budisavljević. Naime, Mijat je imao sina Jovana, a ovaj opet sina Mijata, majora, koji je kao i njegov slavni stric Marko dobio plemićku titulu 31. 12. 1838, ali bez pridevka. Mijat, major, je imao troje dece među kojima je sin Bude postao general u austrijskoj vojsci. Mijatov unuk i Budin sin bio je Leko.Srednji sin Toše Budisavljevića, Manojlo, imao je sina Marka, rođenog u Pećanima oko 1700. godine. Marko je bio krajiški oberlajtnant ili natporučnik i služio je u Ličkoj graničarskoj regimenti od 1746. godine. Centar regimente bio je u Gospiću i jedno vreme obuhvatao celu Liku i Krbavu. Marko je sa četom ličkih junaka znao često da se zaleće preko tadašnje granice – išla je duž planine Plješevice – na tursku teritoriju i za hrabrost, ratne zasluge i vernost caru, dobio je od austrijskog cara Josifa II plemstvo, plemićku titulu i naziv “prijedorski junak”.Marko je imao četiri sina. Dvojica su poginula u ratovima. Najmlađi, Manojlo, u bici sa Turcima na Ličkom Kordunu, a stariji Petar u bici sa Napoleonovom vojskom kod Verone 1805. godine. Najstariji sin Markov bio je Toma Budisavljević Prijedorski.Sa Budisavljevićima, plemenitašima, rado su stupale u srodstvo i druge poznate ličke porodice kao Protići i Svilari.

Toma protopopa i general BudeMeđu svim Budisavljevićima isticali su se dve ličnosti: Toma protopopa i general Bude. Obojica su imali velikog uticaja na porodičnu istoriju, ali i na život šire porodice i svih Srba u Lici. Prvi je bio narodni sveštenik i duhovnik koji se i oružjem borio i branio narod, a drugi, vojnik od karijere, koji je veliki trud uložio za obrazovanje i duhovno očuvanje svojih sunarodnika. U pismu koje je iz Gospića uputio Aleksandru Leki Budisavljeviću, 14. jula 1874, proto Milutin Tesla spominje obojicu:“Moj brate! Tvoj blaženopočivši otac kao što je bijo u svakim vrlinama uzor čovječanstvu, tako je i biser bijo ovdašnje crkvene općine, jer bijaše dični mnogokoristni njezin član, mudri savjetnik, revni pohodnik svete crkve, veledušni priložnik, svestrani podpomagatelj i moćni zaštitnik! Ja sam na dan svetog cara Konstantina o.g. činijo za njega veliki spomen u crkvi, navjestivši to u prediduću neđelju od svetog oltara, a bijaše povodom tim crkva dubkom puna, odličnih i prostih pohodnika, davših znak velikog poštovanja i ljubavi prema njegovom

imenu. Po sebi se razumije, da sam i blaženopočivšu majku, braću i sestru spominjao. Mogu ti i to javiti, da se grobovi dotičnih pokojnika u našem groblju u najljepšem redu nalaze sa pločama. Vječna usopšim uspomena i laka im zemlja bila!… Ja sam hvala Bogu zdrav i imam puno službe osobito sa školama. Supruga moja, unuka Kavalira Prote Budisavljevića, tvoja srodnica, dobro se drži i milo te pozdravlja. Kad je Bujo odavđe polazijo, ostavijo je kod nas kontrafu ovog čeličnog starca. Djece imam, jednog sina koji je svršijo veliku realku, i tri ćeri od kojih jedna se skoro udala u dobru kuću…”Milan Radeka, spominje Tomu Budisavljevića kao đaka čuvene vilićske Narodne škole, najstarije i jedno vreme jedine u Lici. Prema šematizmu mitropolije karlovačke iz 1910. godine, Tomo je rođen 1750, a umro 1827. Od 1814. do smrti bio je protoprezviter lički. Dobio je tri carska odlikovanja. Jednu legiju časti za vreme francuske vladavine i dva odlikovanja od austrijskog cara od koga je jedna medalja za građanske zasluge. Leko ga u svojoj knjizi naziva čovekom koji je mnoge zabluđenike na put izveo, sa narodom je sve delio i narod branio od gladi i propadanja. “On bijaše pravi apostol Hristov... pastir dobri, koji dušu svoju polaže za stado svoje.”

Đeneral Bude Budisavljević rođen je 1790. u Pećanima. Najjači uticaj na njegovo vaspitanje izvršio je njegov deda Jovan, živi svedok burne istorije srpskog naroda u Lici, pripovetkom i narodnom pesmom. Ljubav prema narodnoj pesmi kod Bude potiče verovatno od dede Jovana. Pesnički dar je postojao u porodici Budisavljević, vidi se to i iz Lekinih zapisa. Moguće je da ljubav prema pesmi, posebno narodnoj i književnosti, kod Nikole Tesle potiče iz ovog naslednog izvora.Završio je nemačke vojne škole i već sa devetnaest godina učestvuje u svim važnijim okršajima za vreme navale Francuza u Liku. Po osvajanju Like, kao i mnogi drugi Ličani, ostaje pod francuskom vladavinom koja je ostala u lepoj uspomeni kod njega i njegovih sunarodnika. Pohodu Napoleonove vojske na Rusiju pridružuje se 1812. Isticao se hrabrošću i kao

takav je postao zapovednik čete.Burne 1848. godine Bude se sa četiri sina oficira borio na čelu vojske njegovog kuma bana Jelačića. Znajući za njegove sposobnost i krajnju odvažnost, ban Jelačić mu je ukazao puno poverenje i postavio ga da vodi prethodnicu. Za zasluge imenovan je vanrednim ukazom za generala, ali orden Marije Terezije, koji je po Jelačićevim rečima zaslužio – nije dobio. Bila je to jedna od mnogobrojnih nepravdi koju su Srbi stoički podnosili.Vremenom, životni cilj Bude postalo je uvođenje srpskih škola u Lici. Stanje je u to vreme bilo teško. Prema Budinom svedočenju, od Karlovca do Dalmacije gotovo da nije bilo nikakvih škola, a Srbi su sačinjavali dve trećine stanovništva.U to vreme se prisnije vezuju general Bude i proto Milutin, koji je bio jedan od dva sveštenika u Lici koji su svim svojim snagama pomagali plemenita Budina nastojanja. Bude je umro 1862. u Gospiću, ne dočekavši ostvarenje svog sna. Ostavio je za sobom primer koji su kasnije sledili mnogi Srbi.

Grb Budisavljevića

MladostNikola je bio četvrto po redu dete Đuke i Milutina Tesle. Na samom početku Milutinovog službovanja, u Senju, posle tek završene bogoslovije, Đuka mu je rodila sina Danila, zatim najstariju ćerku Milku, a po preseljenju u Smiljan i drugu ćerku, Angelinu. U ponoć između 9. i 10. jula 1856, rodio im se još jedan sin koji je dobio ime po jednom i drugom dedi – Nikola.Sačuvani prepis krštenice koji se danas čuva u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, ispisan crkvenoslovenskim jezikom, čuva detalje Teslinog rođenja. Kao datum rođenja zapisan je 28. jun po starom julijanskom kalendaru ili 10. jul po novom gregorijanskom, kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac a dete je, u smiljanskoj crkvi Svetog Petra i Pavla, krstio sveštenik Toma Oklobdžija, administrator gospićki. Krštenje je obavljeno odmah sutradan po rođenju i u krštenici je zapisano ime “Nikolaj”. U Lici je bio običaj da se deca krste petnaest dana po rođenju ili kasnije, kad se majka oporavi i pridigne iz babina. Sudeći po brzini kojom je obavljeno krštenje dete je bilo bolešljivo i slabo i roditelji su strahovali da će umreti. Možda postoji i drugi razlog. U svom govoru prilikom dobijanja Edisonove medalje, 18. maja 1917, Tesla se sećao da su roditelji od rođenja odredili da bude sveštenik i da je tome verovatno bio uzrok neki izuzetan događaj koji se desio pri samom rođenju:“Rođen sam tačno u ponoć, nemam rođendana i nikad ga ne slavim. Ali, nešto drugo mora da se desilo tog datuma. Rekli su mi da mi je od rođenja srce kucalo na desnoj strani i tako je bilo godinama kasnije. Kako sam rastao, ono je kucalo na obema stranama, i konačno se smirilo na levoj. Sećam se da sam se iznenadio, kad sam se već razvio u vrlo snažnog čoveka, što sam srce našao na levoj strani. Nikom nije jasno kako je došlo do toga.”Teslino rano detinjstvo proticalo je u usamljenosti roditeljskog doma, srećno i neobično, puno retkih doživljaja kojih se kasnije u Americi sa nostalgijom sećao, uz brata, sestre i rođake koji su ih povremeno posećivali, u igri i prirodi. Sve je bilo tu na jednom mestu, i Božji blagoslov i priroda i toplina rodbinskog okruženja i “narodnijeh i plemenskijeh uspomena, poučnijeh poslovica, moralnijeh rečenica, pjesama i pripovedaka… i vremena dosta, slušati i pamtiti od svojijeh starijih mudre riječi”.

U senci genijalnog brataŽivot Nikole Tesle je bio predmet interesovanja mnogih istraživača i biografa. Sačuvan je dovoljan broj svedočanstava, zapisa, anegdota i crtica iz života koji nam mogu pomoći da razumemo Teslino detinjstvo i ranu mladost kao temelj na kome su se formirale njegove misli i životne želje, plemenita nastojanja, dobre crte karaktera, vredne navike kojim je uspevao da svojim urođenim stvaralačkim osobinama da novi i koristan smisao, ali i nagoni, strasti i nesvesne težnje koje su ga dovodile u iskušenja i teške životne situacije. Sa koliko radosti i zadovoljstva se Tesla, u mnogobrojnim svojim govorima i intervjuima, vraćao u detinjstvo objašnjavajući da je tu nalazio najlepše motive i inspiraciju za rad i sa koliko čuđenja se sećao nagoveštaja budućeg životnog puta koje je u detinjstvu primio. Njemu je njegov život izgledao kao logičan i nužan nastavak ranih instinktivnih težnji. Osećao je ono što svaki čovek manje ili više oseća – da je u detinjstvu bilo neke posebne blagodatne energije i atmosfere.Rano detinjstvo proveo je u selu Smiljanu u Lici.Kao i većina drugih mesta u Lici Smiljan je raštrkan, a kuće prilično udaljene jedna od druge. Najbliži susedi bili su udaljeni nekoliko kilometara. Ime Lika je najverovatnije nastalo od grčke reči “lykos” koja znači vuk. Mesto je dobilo ime po istoimenoj tvrđavi čije ruševine i danas stoje na brdu Vekovac, a ova opet po mirišljavom cveću smilju, kojeg je nekad tu bilo u izobilju. Kuća Teslinih roditelja nalazila se u podnožju brda Bogdanić, dela ispresecane gorske kose koja se proteže sredinom Ličkog polja. Do kuće je bila parohijalna crkva u kojoj je služio Milutin, a nešto više nalazilo se groblje. Neposredno ispod Bogdanića nalazilo se vrelo – izvor potoka Vaganca koji je proticao ispod same kuće i crkve.Sećanje na majku kako “lako, ponekad i u trku obavlja mnoge domaće poslove” jedno je od prvih trajnih uspomena detinjstva Nikole Tesle. Budan, još u četiri sata ujutru, sa uživanjem bi posmatrao majku kako radi. Majka je bila zauzeta brigom o domaćinstvu, otac poslovima u parohiji, brat je bio već u školi u Gospiću, a starije sestre, Milka i Angelina, imale su svoje igre, pa je najčešće bivao sam. Rano je ostao upućen na sebe. U samoći je polako počeo da uči i da posmatra okolinu, i što je važnije – samog sebe.U najvećem broju slučajeva njegovo jedino društvo u igrama je bio mačak, persijske rase, dobijen na poklon od bogatog turskog paše, prijatelja porodice. U pismu devojčici Poli Fotić, koje je napisao u 83. godini života, sa ljubavlju je opisao tog jedinog svedoka njegove rane usamljenosti i druga u igri. Mačak je bio uzrok i saučesnik jednog neobičnog i retkog doživljaja koji je na Teslu ostavio utisak kao presudan za kasnije životno usmerenje. Zime su u Lici bile oštre i snegovi veliki i ponekad praćeni jakim mrazevima. U suton jednog takvog zimskog dana, milujući mačka video je pravi pljusak varnica koji je obrazovao oreol oko mačkove glave i leđa. Osećanja neizrecive tajanstvenosti i lepote koja su ga u tom trenutku ispunila i koja samo dečije čista duša može da primi, nije nikad zaboravio. “Nije li i priroda jedna velika mačka. Ako jeste, ko nju miluje po leđima? To može biti samo Bog.” Imao je samo tri godine kada su mu se ovakve misli počele da vrzmaju u glavi i kada je od oca prvi put čuo objašnjenje za čudesnu pojavu – to ne može biti ništa drugo do elektricitet.Ovaj događaj će mnogo uticati na njegove buduće želje i misli. Otkrivati tajanstveni svet prirode i biti ponovo ispunjen uzbuđenjem pri susretu s njima kao u detinjstvu – ovo polako postaje cilj njegovog života kojem je spreman sve da podredi.Nesigurnost je, pored usamljenosti, bio drugi važan osećaj koji je pratio Teslin razvoj. Izgleda

da je glavni razlog ovome bio Teslin brat Danilo koji je u porodici važio za genijalnog. Nisu ostala nikakva svedočanstva njegove genijalnosti, opisi lika, fotografija, svedočenja oca, majke ili rođaka, čak ne znamo tačno ni koliko je Danilo imao godina kada je umro. Ostalo je sačuvano jedino sećanje Tesle da je njegov brat imao čudesan intelekt i da su mu se roditelji divili. Sve što je on mogao da uradi izgledalo je bledo u odnosu na mogućnosti njegovog brata. Nije čudno što je u to vreme na razne načine nastojao da privuče pažnju roditelja. Uhvatio bi orla, smestio ga u kavez, koji bi sam napravio, a zatim krišom uzimao meso, kojeg nije bilo previše u kući, da bi hranio pticu. Ili bi napravio sablju od drveta i u “boju protiv Turaka” posekao sav kukuruz u bašti. Ili, skočio bi sa krova s otvorenim kišobranom i pri tom polomio rebra. Jednom je ostao celu noć zatvoren u kapeli na brdu daleko od kuće. Drugi put je uzeo dedin sat i rastavio ga na delove. Ove anegdote iz Teslinog detinjstva, pored želje da bude primećen, ukazuju na još neke karakterne crte. Bio je s jedne strane osetljiv i povučen, ali s druge – radoznao i hrabar. Jednom je u šumi iza crkve sreo vuka koji je krenuo prema njemu gledajući ga pravo u oči. Nije se uplašio, viknuo je i vuk je pobegao. U jednom intervjuu datom u Americi Tesla je ispričao da je kao dečak od deset godina od oca slušao priču o hrišćanskom svetitelju, koji je ruku stavio u vatru da bi pokazao čvrstinu vere i nije je povukao dok nije izgorela. Bio je to povod za dečaka da pokaže svoju izdržljivost. Otrčao je po petrolejsku lampu, upalio je i stavio kažiprst nad nju. Meso je počelo da gori i otac i sestra su ga molili da skloni prst.Nije iznenađujuća Teslina rano ispoljena sposobnost “rukodelje” kad se imaju u vidu veštine majke i oca. Kućna služavka iz Smiljana, baba Boja, sećala se 1934. godine da je, još kao dete, Nikola uvek u džepu imao nožić koji su dečaci zvali “keba” i turpije. Njima je pravio oružje za lov: pucaljku od zove sa klipom i dva zapušača od plute, ili luk i strelu kojim je mogao sa manje udaljenosti da probije jelovu dasku debljine dva i po santimetra. Pokazivao je u tome veću veštinu od ostalih dečaka. U dvanaestoj godini napravio je sat. Već tada bile su očigledne njegove pronalazačke sposobnosti, a spontano – ali sigurno – zametala se klica njegovog originalnog istraživačkog metoda. Uočio je da u svakom problemu leži skriveno rešenje, koje se otkriva pažljivom posmatraču i upornom eksperimentatoru. Među drugom decom bio je čuven kao majstor u lovu žaba, vrana i drugih ptica. Izmislio je originalne klopke i načine za hvatanje životinja. Međutim, njegov prvi veliki pronalazak u životu bio je vezan za unutrašnji svet, a ne za spoljašnji.Smrt Danila Tesle je predstavljala porodičnu tragediju i izazvala promenu ponašanja svih članova porodice. Ne zna se kada se taj tužni događaj odigrao. I sam Tesla je u svojim sećanjima neodređen. Jedanput je napisao da je Danilo imao osamnaest godina kad je umro, a drugi put da je on imao tri godine kada se tragedija odigrala, što je nemoguće, jer pomera datum bratovog rođenja u vreme kad se Milutin još nije oženio. Neki biografi kažu da je Danilo imao četrnaest godina, drugi da je imao petnaest, a većina da se događaj odigrao 1863. kad je Nikola je imao sedam godina i kada se porodica preselila u Gospić, smatrajući da je baš Danilova smrt bila uzrok preseljenja.Tesla se sećao detalja tragičnog događaja:“Moj otac je bio veoma učen i poznat sveštenik grko-pravoslavne crkve, koji je pre približno osamdeset godina obavljao misionarski rad, kako za hrišćane, tako i za muhamedance. Morao je da prevaljuje velike razdaljine, prelazi planinske prevoje sa strmim i zavojitim stazama i mada je bio odličan jahač, nije mu bilo lako da nabavi brzog i sigurnog konja,

naročito zato što su planine bile pune vukova. On je pružao dobre usluge i vašim ljudima, o čemu je bilo javljeno svetlom i bogatom Paši koji mu je, želeći da uzvrati za humani napor moga oca, poklonio divnog konja čiste arapske rase, čije je uobičajeno kretanje bilo brz galop. Ovaj konj spasavao je život neverovatnom inteligencijom i hrabrošću iz ogromne opasnosti od vukova. Ali na nesreću, mog brata, mladića obdarenog genijalnošću, zbacio je sa sedla, pri čemu je mladić pretrpeo povrede od kojih se nikada nije oporavio. Konj mu je bio veoma privržen i pokazivao je svoj bol na dirljiv način. Prisustvovao sam toj tragediji kad su mi bile tri godine i ona je neizbrisivo zabeležena u mom sećanju. Posle smrti moga brata, očajni otac vratio je konja svom velikodušnom darodavcu.”

BuđenjeU julu 1863. Milutin je dobio rešenje o premeštaju na dužnost gospićkog paroha u crkvi Svetog Đorđa. Gospić je u to vreme bio najveće mesto u Lici sa oko 3000 stanovnika. Bio je sedište ličke pukovnije, a mesnu elitu su činili trgovci i oficiri. Putne veze su bile slabe. Gospić je sa svetom bio povezan preko Karlovca u Hrvatskoj. Cela Krajina sa Likom u njoj, još nije pripadala Hrvatskoj već je potpadala pod specijalnu vojnu upravu ratnog ministarstva u Beču. I školski sistem, koji su Austrijanci počeli da razvijaju u Krajini tek polovinom 19. veka, bio je pod vojnom upravom. U manjim mestima su postojale elementarne jednogodišnje škole, u većim mestima četvororazredne “glavne škole”, a u najvažnijim centrima osnivane su više škole – gimnazije ili realke. Nikola je završio “elementarnu” školu u Smiljanu i 1863. upisao prvi razred glavne škole takozvane “Hauptšule” u Gospiću. Nastava se održavala na nemačkom jeziku. Srbima u Lici u to vreme još nisu bile dozvoljene narodne škole za koje su se toliko borili i general Bude i prota Milutin. Austrijskom caru su bili potrebni pokorni, a ne obrazovani podanici.Budući da je Nikola ostao jedino muško dete u porodici, pažnja roditelja se usredsredila na njega. Ta pojačana pažnja pomešana sa brigom za njegovo krhko zdravlje uz neugašenu tugu za starijim sinom, bili su novi teret na Nikolinoj dečačkoj duši, možda još teži od onog koji je nosio živeći u senci genijalnog brata. Osetio je želju da zadivi majku i uteši oca, i ova želja, utemeljena u detinjstvu, možda je jedan od uzroka njegove kasnije žudnje da svetu ostavi “nezaboravnu poruku vekovima”.Kao da je smrt brata probudila u Nikoli neku silnu i nekontrolisanu energiju. Ona je snažno oblikovala čudne sklonosti koje su mnogi autori kasnije isticali kao protivtežu njegove genijalnosti. U tom uzrastu počeo je da oseća odvratnost prema ženskim minđušama, ustanovio je da ne podnosi bisere, fascinirao ga je oblik i sjaj kristala, dobijao bi groznicu samo od posmatranja breskve, brojao je zalogaje i korake u hodu, računao zapreminu tanjira ili šoljice za kafu, i sve s čime je dolazio u dodir, a bilo je brojivo, moralo je da bude deljivo sa tri. Te čudne navike postale su deo njegove ličnosti koje je u početku krio, ali kasnije, postavši slavan, prihvatio ih je prirodno i ponekad uživao u čuđenju sagovornika kad bi im o njima pričao.

Svest o tome da je drugačiji i da se sa njim dešava nešto čudno, ujedno zastrašujuće i lepo, polako ali sigurno ga je sve više obuzimala. U školi je počeo da stiče neophodno obrazovanje koje se, doduše, odvijalo na tuđem jeziku i u tuđem duhu, ali je prota Milutin smatrao da je bolje da mu deca dobiju i tuđe obrazovanje nego da ostanu neobrazovana. Ono što nije mogao da dobije u školi – sticao je u kući. Otac mu je davao dodatnu pouku koja se sastojala od raznih korisnih vežbi kao što su: pogađanje tuđih misli, otkrivanje raznih grešaka ili izraza, ponavljanje dugih rečenica ili računanje napamet. Želeo je da sinu ojača memoriju i rasuđivanje i, posebno, kritičnost. U početku, školski program je bio suviše jednostavan da bi dečakovi mnogobrojni talenti došli do izražaja. Kako je škola napredovala i program postajao teži, lakoća s kojom je pamtio teške literarne tekstove ili rešavao napamet komplikovane matematičke zadatke, podjednako je zadivljavala i njegove profesore i drugove. Njemu je posebno bila važna naklonost ovih

drugih, jer je bio stidljiv i povučen i tražio je način kako da se u igrama približi drugim dečacima.Jedan događaj u kojem je postao junak dana, učinio je da sve njegove slične bojazni nestanu i samopouzdanje poraste:“Jedan mladi trgovac, organizovao je vatrogasnu četu. Kupili su novu vatrogasnu spravu, nabavili uniforme i počeli ljude vežbati. Jedno popodne priređena je službena proba. Vatrogasna sprava, dovezena je do reke. Kada su završeni govori i obligatne ceremonije, izdana je naredba da počnu vući vodu. Ali voda nikako da poteče kroz cev što su je pustili u vodu. Veštaci, profesori iz realke, mučili su se da pronađu grešku, ali uzalud. Ljudi su se uznemirili u neprilici. Ni ja nisam imao mira nego sam hteo da vidim gde je pogreška. Iako nisam poznavao spravu, ja sam instinktivno opipao sisaljku i pronašao da je začepljena. Ušao sam u reku i otčepio sisaljku, a voda je jurnula tolikom snagom da je poprskala radoznale gledaoce. Ni Arhimed, kad je go trčao ulicama Sirakuze vičući ‘Heureka’, nije napravio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima…”Izgleda da je Tesla od nekog od svojih roditelja, najverovatnije od majke, nasledio vatreni temperament. On ga je iskazivao još u ranom detinjstvu, najčešće u strastvenim igrama, pre svega u lovu. U Gospiću je, živeći gradskim životom, preusmerio strast na čitanje knjiga. Brzo je naučio nemački, s obzirom da se nastava u školi odvijala na tom jeziku, tako da se broj knjiga koje je mogao da pročita veoma uvećao.Snaga nove strasti postala je velika i brzo je postala očigledna. Uskoro je otac počeo da mu ograničava čitanje knjiga. Bio je zabrinut za njegovo zdravlje, koje je moglo da bude ugroženo danonoćnim čitanjem, jer je Nikola bio krhke građe. Njemu se verovatno nije dopadala ni Nikolina sklonost ka preterivanju, a ni činjenica da u sinu ne vidi oduševljenje za sveštenički poziv koji je trebalo uskoro da prihvati.Knjiga koja je veoma uticala na Nikolu po dolasku u Gospić je i roman “Abafi”, mađarskog

pisca Jožike, u srpskom prevodu. U knjizi je prikazana životna priča mladića koji je postepeno skrenuo stranputicom i kojeg je preokrenula slučajem probuđena volja i rešenost da popravi svoj život. Tesla je imao osam godina kad je knjigu pročitao i kada je sa dečačkim oduševljenjem počeo da vežba svoju volju. Do tada kolebljiv i nestalan, počeo je ubrzo da oseća drugu vrstu zadovoljstva. S jedne strane stajalo je zadovoljstvo od svake ispunjene želje. Taj snažan ali kratkotrajan i prolazan osećaj imao je svoju krajnost – mučenje kad god želja ne bi bila ispunjena. S druge strane, sada je mogao da okusi jedan drugačiji osećaj, finiji i duhovan. Bilo je teško odoleti iznenadnom naletu bilo koje želje, ali – kad je uspevao da izdrži – osećao bi drugu vrstu zadovoljstva i moći. Shvatio je da umom može da upravlja svojim željama.Jedna od najčudnijih sposobnosti za koju je mnogo kasnije u Americi tvrdio da je temelj njegove pronalazačke metode, začeta je u tim dečačkim danima u Gospiću. Bila je to sposobnost da zamisli u prostoru ispred sebe sliku bilo kog predmeta, uređaja ili mašine, precizno, sa svim detaljima i u srazmeri, sa mogućnošću da delove pokreće, da srazmeru menja i sliku po volji smanjuje i povećava. Psihologija do danas nije dala zadovoljavajuće objašnjenje za ovaj slučaj, ali je zabeležila slične. Pojavljivanje slučajnih živih mentalnih slika koje se nazivaju “ejdetskim”, poznato je nauci. Prijavili su je mnogi poznati ljudi, a među njima i Anri Bergson. Ali, kontrolisati takve slike na način kako je to Tesla opisivao, nezabeležena je retkost.

Kad je kao dečak prvi put video svoje “mentalne slike”, poverovao je da pati od neobične i retke bolesti. Uz bljeskove svetlosti pojavljivali su se prizori iz života koje je video ili čak predmeti čije bi ime samo izgovorio, zastrašujuće stvarni i jasni. Na sve načine je pokušavao da ih otkloni. Postepeno, ušao je u neku vrstu igre sa ovom, pokazaće se, divnom “duhovnom igračkom”. U početku su igru vodile slike, ali – kako je vreme prolazilo – dečak je preuzimao inicijativu. Prvo je primetio da iznenadnoj pojavi slika prethodi neko njegovo veliko uzbuđenje. Zatim je shvatio da pojedine prizore može i sam da prizove. Sa dvanaest godina prvi put je uspeo da snagom volje otkloni sliku. Oduševljen otrčao je majci i ocu i uzviknuo: “Mogu da izgovorim reč, a da je ne vidim” – što je izazvalo mnogo smeha i nedoumice.

Neki od prizora bili su sasvim nekontrolisani, pojavljivali su se iznenada, najčešće noću, lebdeli bi pred njim u vazduhu neverovatno stvarni i mirni, uprkos želji da ih odagna. Nisu se micali čak i onda kada je pokušavao rukom da ih dodirne. Da bi otklonio nelagodnost koja je ostajala u njemu dugo posle pojave mučnih scena koje su ga plašile, kao što su scene sahrane ili mrtvog čoveka na odru, počeo je da se koncentriše i da priziva one slike koje su mu prijale. Onda je ušao u novu fazu igre. Primetio je da kao što svakoj slici prethodi neki stvarni događaj, tako i svakoj misli prethodi neka slika. Za ovu igru koja je, kako sam kaže, trajala do sedamnaeste godine, vezana su prva velika i čisto duhovna otkrića:“Vi znate da je bilo velikih otkrića – jedno od njih je kada je Kolumbo otkrio Ameriku, no kada sam ja došao do svoje ideje putovanja, ovo mi je izgledalo kao najveće moguće otkriće za čoveka. Svake noći, a ponekad i u toku dana, čim bih ostao sam, ja bih započinjao svoja

putovanja. Video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, sretao ljude i sklapao prijateljstva i poznanstva i ona bi mi bila isto toliko draga kao i ona iz realnog života i ni malo manje intenzivna. Tako je bilo dok nisam skoro potpuno odrastao. Kada sam usmerio svoje misli na pronalaženje, utvrdio sam da svoje zamisli mogu da vizuelizujem sa najvećom lakoćom.”