НАЗИВ ПРЕДМЕТА: ЛОКАЛНА САМОУПРАВА

Teмa: Појам локалне самоуправе

НАСТАВНИК:Доцент др Миломир Минић

АСИСТЕНТДипл. политиколог Андрија

Блануша

Наставна питања

1. Дефинисање појма локална самоуправа 2. Порекло и еволуција локалне

самоуправе3. Локална самоуправа као научна

дисциплина4. Теоријско одређење локалне

самоуправе5. Улога, послови и надлежности

локалних власти6. Облици локалне самоуправе и модели

управљања

1. Дефинисање појма локална

самоуправа Локална самоуправа као научна дисциплина

спада у корпус политиколошких дисциплина. Она има мултидисциплинарни карактер, јер

за изучавање система локалне самоуправе и власти користи истраживања и сазнања бројних других наука.

Она је веома сложена научна дисциплина, па је њено проучавање и њен метод изузетно комплексан.

Локална самоуправа је облик одлучивања и управљања локалним заједницама, конституисаним на ужим деловима државне територије, непосредно од стране њених становника или путем њиховог представништва које они бирају.

Локална самоуправа је локална власт коју врше локални органи.

Локалном самоуправом остварује се политичко право грађана на самоодлучивање о локалним пословима. Она има статус уставне материје а њена самосталност гарантована је уставом.

У теорији локална самоуправа се одређује као власт у локалној заједници, која ужива одређени степен слободе у обављању својих права и дужности.

Колика треба да буде и шта све треба да захвати територија јединице локалне самоуправе једно је од најважнијих питања везаних за локалну самоуправу. То је питање територијалне поделе државе на локалне јединице.

Чиниоци који утичу на поделу државне територије су: површина територије, број људи, врсте и обим делатности којима се задовољавају интереси локалне јединице (хомогеност, комплементарнст и гравитација одређеним институцијама – дом здравља, школа, универзитет).

Опште је прихваћен став да су мање локалне јединице погодније за остваривање локалне демократије – локалне самоуправе – лакши приступ становништва институцијама локалне самоуправе.

Велике јединице локалне самоуправе отежавају локалном становништву учешће у демократском животу локалне заједнице.

Разлика између државних органа и локалне самоуправе је у томе што се у локалним заједницама решавају животна питања грађана док се у држави и њеним органима води висока политика.

Круг самосталних локалних послова представља изборну надлежност локалне заједнице, она се одређује законом о локалној самоуправи или о локалним јединицама.

Која су то најважнија питања? То су: инфраструктура – изградња и

одржавање улица и путева, јавни транспорт, снадбевање енергијом, водом, чишћење и одржавање животне средине, снадбевање грађана, социјалне службе, вртићи, школе, културне установе, здравље, спорт, јавни ред и мир и економски развој.

Сам појам „самоуправа“ је изведен из појма „управа“, који има шире значење и обухвата све врсте управе.

Буквално значење термина „самоуправа“ је управљање самим собом, што даје основа за широко тумачење зависно од тога ко се има у виду под субјектом управљања.

Постоје многе теорије, нарочито политичке које локалну самоуправу схватају на груб начун.

Тако можемо у многим књигама прочитати како се под локалном самоуправом подразумева аутократско управљање локалним заједницама.

Већина теоретичара се слажу око тога да је суштина локалне самоуправе у развијању непосредне демократије.

По овом схватању локална самоуправа

постоји као један облик суштинског испољавања непосредне демократије, која је самим тим и најбољи показатељ њеног остваривања и развитка.

У почетку, док није било локализовања самог живота, ни самоуправа није била локално ограничавана, па самим тим, ни на који начин није била издвајана из општег појма управе.

Појам самоуправе настаје као логички антипод отуђене управе, а појам локалне самоуправе као антипод отуђене централне, или тзв. централистичке управе.

Локална самоуправа као ни локална управа нису могле настати без постојања централне државне управе као њиховог антипода.

У науци се сматра да се појам самоуправе, као појам јавног права јавља тек при постанку великих, јаких и уређених држава.

Тек у деветнаестом веку, тачније у његовој

другој половини, срећемо појам локална управа, која се највише односи и представља управљање у некој локалној заједници, за разлику од централне управе која означава управљање националном државом.

За многе теоретичаре локална самоуправа представља њен настанак, њено мењање и развитак кроз борбу са отуђеном централном управом.

Локална самоуправа и централна управа се међусобно супротстављају једна другој, али се на неки начин и допуњавају.

Између ова два различита нивоа власти постоји велика кооперација.

Ниједна од ове две власти не могу правилно да функционишу ако немају подршку и помоћ друге.

Тако једна од друге преузимају оне функције које та власт услед бројних проблема или објективних разлога није у стању да реши.

Иако у многим државама локална самоуправа није достигла неки завидан ниво, она у свему оправдава своје постојање.

Без обзира на тешкоће, локална самоуправа у свим земљама опстаје као вечити пратилац државне управе, па и њен чинилац, са којом се на одређени начин преплиће или стапа.

Нема ниједне државе на свету у којој би централни органи сами регулисали све друштвене односе на целој државној територији“, нити би оваква држава, била пожељна.

Употреба термина локална самоуправа, јединица локалне самоуправе и локална заједница

Локална самоуправа је облик одлучивања и управљања локалним заједницама непосредно од стране њених становника или преко бираних представника и других њених органа.

Јединица локалне самоуправе је поједина локална заједница (општина, град) образована у складу са законом.

Локална заједница је облик непосредне међусобне повезаности становништва на основу просторне блискости.

Минималне претпоставке локалне самоуправе

Постојање утврђеног круга јавних послова које обавља локална самоуправа на свом подручју без уплитања државних органа (изузев контроле уставности и законитости).

Слободни избори локалних тела и функционера који одговарају локалном становништву а не централним државним органима.

Постојање правне независности коју им гарантује устав и закон (у својству правног лица).

Финансијска аутономија за остваривање њених функција.

Основни елементи појма локалне самоуправе

Посебан ниво јавне власти са својством правног лица изабраним органима и сопственом имовином.

Организује се на деловима државног подручја и налази се под контролом државних власти.

Има уставом и/или законом гарантован круг сопствених послова које обавља самостално.

Ужива правну заштиту своје самосталности.

Резиме првог наставноог питања

Локална самоуправа је аутономни систем управљања локалним заједницама, конституиса-ним на ужим деловима државне територије ради задовољавања потреба грађана.

Локална самоуправа је истовремено оригинерна и основна организација власти.

Развијеност локалне самоуправе је један од услова демократије и правне државе.

Како је самоуправа у окалним заједницама уставом загарантована уставом, за државу оно значи и обавезу да створи услове за континуирано функционисање локалне заједнице као целине.

2. Порекло и еволуција локалне самоуправе

Многе теорије студија локалне самоуправе на различите начине отварају питање времена настанка локалне самоуправе.

Став према овом питању је повезан са схватањем њене природе, еволуције и функција а пре свега према феноменима као што су – власт, држава и заједница.

Од многобројних теорија које се баве питањем порекла и еволуције локалне самоуправе могуће је издвојити две основне оријентације.

Једна група теорија сматра да је локална самоуправа настала у тренутку када је уопште настала власт, када су грађани изабрали своје органе власти (природно, они су били локални).

Према овим теоријама локална самоуправа је праизвориште настанка државе.

Аргументи за ову теорију су да тип институција који је постојао у тим првим заједницама постоји у великој мери и данас.

Примери: Исланд – непосредни облици власти и скупштина, Швајцарска – облици непосредног одлучивања и британски систем институција који је постајо тада постоји и данас.

Постојање ових институција је главна карактеристика сваке националне традиције самоуправе и локалне власти па се без њих не могу разумети ни специфичности сваког од ових система данас.

Међутим, локална самоуправа подразумева постојање одређених аутономних права ових локалних заједница у односу на централну и спољну власт.

Чињеница је да унутар великих источњачких деспотија у историји античког света локална власт није имала шансу да стекне неки степен аутономије услед монополске и ауторитарне власти.

Друга група теорија тврди да локална самоуправа настаје тек са настанком грађанског друштва и да свој коначни смисао, форму и садржај добија са буржоаским револуцијама и јачањем грађанског друштва.

Локална самоуправа се тако одликује модерним системом организације власти која значи подељену, законодавну, изршно-управну и судску власт.

Градови средње века представљали су мале оазе у којима се развијају занатство, трговина, уметност а затим и сложенија подела и организација рада.

Ови градови успостављају своје органе власти и временом добијају политичке слободе, гарантоване повељама (charter i statut).

Својим богатством и политичким преговорима средњовековни градови и њихов грађански слој обезбеђују аутономију у односу на краљеве, аристократију и свештенство.

У овим градовима се могу видети зачеци локалне самоуправе како настанком аутономије тако и формирањем локалних органа власти: скупштине, извршни органи, судови и полиција.

Ове теорије тврде да је грађанско друштво колевка локалне самоуправе као и градске аутономије и то је данас преовлађујући приступ.

Сличности и специфичност локалне самоуправе у односу на њихову традицију

Скандинавске земље су земље јаке локалне самоуправе и директне партиципације грађана у решавању локалних проблема.

Сурова природа и недаће натерале су људе да се удружују и сарађују да би могли да опстану.

Земље као што су (Исланд, Данска, Норвешка, Шведска, Финска) традиционално су имале развијен однос кооперације између локалних власти и државе а то је случај и данас.

Ове земље имају најразвијенију традицију и културу самоуправе и партнерства.

Германске земље (Немачка, Швајцарска и Аустрија) имају доста сличности са оваквом традицијом уз низ специфичности које произилазе из њихове историје.

Швајцарска је данас јединствен пример система са изузетно развијеном непосредном демократијом.

Земље Бенелукса су нека врста мешавине традиције и искуства скандинавских, германских и англосаксонских земаља и имају традиционално развијену локалну самоуправу.

Англосаксонске земље (Велика Британија, САД, Аустралија, Канада и Нови Зеланд) су карактеристичне по томе што имају принцип примарности локалне власти у односу на државу.

У земљама медитерана – Француска, Италија, Шпанија и Грчка, развиле су се прве цивилизације, политичке институције и држава.

Ове земље су у својој историји имале и периоде ауторитарне и централистичке власти који су локалну самоуправу стављали на маргиналну позицију.

Међутим, са развојем процеса демократизације а посебно развој европских интеграција допринели су јачању аутономије локалне власти и данас им дају низ нових и важних развојних функција.

3. Локална самоуправа као научна дисциплина

Локална самоуправа је посебна научна дисциплина која спада у корпус политичких наука и научних дисциплина;

Она има свој предмет изучавања, метод којим се предмет проучава и истражује и специфичан језик научне дисциплине;

То јој даје одлике научне дисциплине.

Предмет научне дисциплине локална самоуправа

Предмет изучавања ове дисциплине је локална самоуправа као скуп институција и начина путем којих се грађани у једној локалној заједници организују, одлучују о општим питањима живота и развоја заједнице и задовољавају низ заједничких општих потреба обезбеђивањем услуга.

Локална самоуправа је систем организације локалне власти путем које грађани бирају своје органе власти или понекад сви становници чине орган власти и тако непосредно или посредно одлучују о најважнијим питањима живота и развоја локалне заједнице

Према већини аутора, постоје три основна услова који представљају фундаменталне елементе за настанак локалне самоуправе.

Први услов је да локално становништво има право да бира своја представничка тела, с тим да та тела имају решавајућа права која врше посредно или непосредно.

Други услов је да та тела имају своју материјалну и месну нaдлежност, тј. да на својој територије врше одређени круг послова као власт.

Трећи услов је да надлежност локалних органа

по свом садржају и овлашћењима за вршење надлежности, представља круг питања којима се стварно и формално може утицати на живот и развитак локалне заједнице као такве.

У време спровођења великих реформи држава у свету, нарочито реформи начина управљања, локална власт добија важне функције и надлежности које до тада није имала, а то су:

подстицање економског развоја; привлачење капитала; отварање нових радних места;

креирање приватно-јавних партнерстава ради што лакшег и ефикаснијег спровође-ња бројних пројеката којима се решавају неки текући проблеми;

пружање неопходних услуга грађанима ради што бољег организовања живота унутар једне локалне заједнице.

развијање партнерстава не само са приватним сектором већ и са самим грађанима ради обезбеђења бољег квалитета живота.

4. Теоријско одређење локалне самоуправе

Појам локалне самоуправе је повезан са читавим низом политиколошких и филозофских појмова као што су:

слобода, аутономија, демократија, грађанин, грађанство, држава, државна управа и други слични појмови.

Данас се не може замислити да у једној земљи могу постојати демократски и стабилни процеси без развијеног система локалне самоуправе.

Није свуда у Европи и у свим њеним државама локална самоуправа једнако развијена, иако Европска повеља о локалној самоуправи прописује исте стандарде за све.

У неким европским државама и другим државама у свету локална самоправа је доведена до саврше-нства где су локалне заједнице организоване као државе у малом.

У такви државама грађани имају велику улогу у

организовању живота локалне заједнице и управљању локалним пословима.

Питања о којима они одлучују се највише односе на: одржавање инфраструктуре, изградњу путева и улица, одржавање животне средине, снабдевање грађана, одржавање здравља, изградња просве-тних и културних установа, одржавање јавног реда и мира, запошљавање као и многа друга питања уређења локалне самоуправе.

Поставља се питање: Зашто се најчешће локална самоуправа дефинише као облик одлучивања и управљања локалним заје-дницама непосредно од стране њихових грађана и путем њихових представника које они непосредно бирају?

Па једноставно речено из разлога што је сама суштина локалне самоуправе у развијању непосредне демократије, тј. да се директно задовоље потребе људи који су настањени на једном ужем подручју.

Од настанка политичке теорије међу виђенијим теоретичарима поставља се питање који је основни смисао локалне самоуправе?

Тако се сматра да саму основу локалне самоуправе представља заједничко задовољавање животних потреба становништва, насељених на одређеној територији, у којој сви грађани непосредно и равноправно учествују.

Поставља се питање: Који су разлози да грађани једне заједнице делују заједнички, тј. зашто се грађани уједињују у разне врсте заједница?

Најбитнији разлог заједничког задовољавања животних потреба јесте да се потребе грађана не могу задовољавати индивидуално.

Не постоји ниједна теорија за коју се може рећи да је понудила праву, фундаменталну дефиницију локалне самоуправе.

То је проблем са којим се среће сваки

теоретичар права и политикологије.

Сматра се да има онолико дефиниција локалне самоуправе колико има и познаваоца који се њоме баве.

Познати теоретичар Хилари је израчунао да постоји, чак, 94 различитих дефиниција локалне самоуправе.

Ипак може се рећи да је Локална самоуправа аутономни систем управљања локалним заједницама, конституисаним на ужим деловима државне територије ради задовоља-вања најширих интереса и потреба њених грађана.

У последње време преовладава теза о повезивању степена развоја локалне самоуправе са нивоом развоја демократије у једном друштву.

Што је виши ниво развоја локалне самоуправе то је и већи степен демократичности једног друштва.

Ако је локална самоуправа развијена онда се може сматрати да је и демократија у друштву и држави достигла завидан ниво.

То значи да поред грађана, држава треба да буде она која мора константно да доприноси развоју локалне самоуправе на бројне и различите начине.

Прво што у свакој држави треба да буде регулисано јесте да локална самоуправа буде подигнута на ниво уставних начела.

Друго, што држава треба да ради јесте стално унапређивање људских права и учешћа грађана у управљању у локалној заједници.

Без остваривања основних права грађана у локалној заједници нема ни развијене ни ефикасне локалне самоуправе као ни развијене демократске државе.

То нам указује да грађани и држава константно стоје у блиској узрочно-последичној вези.

Тај однос треба стално развијати и унапређивати јер он доприноси развју саме локалне самоуправе.

Познати теоретичар Фридрих Аугуст фон Хајек каже да „демократија нигде није добро функционисала без великог удела локалне самоуправе

Да би се локална смоуправа развијала на прави и демократски начин, она мора бити организована као непосредна власт грађана, ослобођена од партијског и бирократског монопола.

Монополи у локалној заједници, било које врсте да су, морају бити укинути, а политичке странке у демократском организовању и деловању требале би бити изједначене са осталим облицима самоорганизовања грађана.

У оквиру сваке локалне самоуправе неопходно је тежити да локална заједница у неким својим елементима постане независна од државе и њених органа, као и од многих других организација, биле оне да су политичке, војне или невладине.

Зато би локална самоуправа морала да има своја изворна овлашћења која се односе на битна животна питања грађана.

У локалним самоуправама обављају се пос-лови који су од непосредног значаја и интереса за становнике одређеног подруч.

Ти послови су углавном локалног значаја, јер су везани само за одређено насеље, место или неко уже подручје.

Ти послови се тичу само оних грађана који живе на тој териорији, а не оних који живе у другим локалним заједницама.

Свака локална заједница настоји да регулише и оствари интересе и задовољи потребе свих грађана који живе на простору локалне заједнице.

5. Улога, послови и надлежности локалних власти

У дисциплинарном смислу локална самоуправа је елемент политичког система и категорија уставног права.

Највећу снагу и легитимитет локалној самоуправи даје то што њено постојање гарантује устав државе и што локална самоуправа било које државе, као територијална организација има свој закон и статут.

Локална самоуправа као научна дисциплина може да се бави и изучавањем јавних управа и јавних служби, јер је њихово постојање и делатност на нивоу локалних заједница неминовно.

Неки познаваоци локалне самоуправе сматрају да поред тога што је политички и правни феномен,

локална самоуправа се може посматрати и као социјални и просторни феномен.

Зато се ни једна локална самоуправа не може тако назвати ако је не чине: простор, људи – становници - грађани и њихове заједнице и активности које они спроводе и односи који се притом успостављају.

у савременом друштву постоји велики број значајних питања којима се бави локална самоуправа;

Основна питања којима се локална самоуправа бави јесу: подстицање економског развоја; привлачење капитала; отварање нових радних места; креирање приватно-јавних партнерстава

ради што лакшег и ефикаснијег спровођења бројних пројеката којима се решавају неки текући проблеми;

пружање неопходних услуга грађанима ради што бољег организовања живота унутар једне локалне заједнице.

развијање партнерстава не само са приватним сектором већ и са самим грађанима ради обезбеђења бољег квалитета живота.

организација управљања тим пословима,

међусобни односи локалних и централних органа,

процеси одлучивања, политика развоја комуналних

служби, партиципација грађана и појединих

интересних група и организација у процесима одлучивања,

локални избори као и односи власти и грађана на локалном нивоу.

6. Облици локалне самоуправе и модели управљања

Данас у свету постоји велики број облика локалне самоуправе;

Сви они се, по одређеним критеријумима, пре свега, критеријуму степена учешћа грађана у одлучивању и управљању, могу поделити у два основна облика.

посредна локална самоуправа и непосредна локална самоуправа .

Први облик се односи на посредно одлучивање грађана које се врши преко изабраних представника.

Грађани учествују у одлучивању и управљању тако што бирају своје представнике у органе те заједнице.

Основна функција представничких органа је да доносе важне одлуке, које су од великог интереса за развој локалне заједнице.

Овај облик је распрострањен у великој већини земаља света па је услед тога и ту дошло до великог броја подела и модела.

Непосредна локална самоуправа се састоји у непосредном учешћу грађана у управљању локалном заједницом.

У раном периоду развоја локалне смоуправе, овај модел био је најраспро-страњенији на простору античке Грчке.

Још тада се, као и данас, под непосредним управљањем сматрало непосредно учешће грађана у управљању, које се најчешће дешавало на разним скуповима грађана.

На тим скуповима грађани слободно расправљају и доносе одлуке о битним питањима, који се тичу локалне заједнице.

Иако је ова творевина углавном опстајала само у античком добу, није немогуће ни данас се сусрети са оваквим обликом локалне демократије.

Од свих савремених држава најдаље је у том погледу отишла Швајцарска, јер се у њеним мањим локалним јединицама, у већини случајева и даље одлучује на овакав начин.

Међутим, можемо у неким земљама и са посредном локалном самоуправом срести и непосредног одлучивања грађана о питањима битним за развој једне локалне заједнице.

То одлучивање се највише изражава уз помоћ основних елемената непосредне демократије а то су: референдум и плебисцит.

Овакав облик самоуправе, пошто има карактеристике и посредне и непосредне локалне демократије, назива се полупосредна локална самоуправа.

Поред поделе на посредну и непосредну демократију, постоји и поделе које се у многоме односи на структуру локалне самоуправе, где се могу издвојити три основна и најче-шћа типа локалне самоуправе. То су: а) једностепена, б) двостепена и в) тростепена локална самоуправа.

По самом називу ових типова локалне самоуправе може се претпоставити на шта се они односе.

Једностепена локална самоуправа је најстарији облик организовања који представља изворни и аутентични облик локалне самоуправе.

Само име нас упућује на постојање само једног типа јединице локалне самоуправе.

Тај тип је најчешће општина, мада није страно да то буду и неки други типови, који су најчешће ниже јединице од општине.

Не постоји држава која као јединицу локалне самоуправе не садржи општину.

Општина се сматра основним обликом чак и у системима који нису једностепени.

Међутим и сама једностепеност се дели на две варијанте. Прва се односи на постојање само општине где између централне власти и општине не постоји ниједан други облик локалних јединица.

Друга варијанта се односи на постојање неке врсте посредника, који не представља ни један степен локалне самоуправе, који се налази између државе и општинa.

Тај посредник се најчешће јавља у виду округа.

Двостепена локална самоуправа се најчешће јавља и постоји у државама које на локалном нивоу образују два типа локалних јединица.

У двостепеној локалној самоуправи, поред општине постоји још један тип локалних јединица а то је обично онај тип који има већу територију и шире надлежности, као и могућност да садржи неке пренесене надлежности државне власти.

Ова локална јединица се може састојати, а најчешће се и састоји, од већег или мањег броја општина.

У двостепеном типу локалне самоуправе, општине имају надлежност у само основним функцијама локалне самоуправе, а све остале, много компликованије функције, су препуштене другом степену, који обавља послове за државу као њен децентрализовани орган.

Други степен локалне самоуправе организује се најчешће у облику: срезова, округа и департмана.

Овај тип локалне самоуправе се најчешће остварује у развијеним земљама западне Европе и САД.

Тростепена локална самоуправа се примењује ређе од остала два степена.

У овом случају између општине и државе постоје још два степена локалне самоуправе.

Овај тип локалне самоуправе је нашао упориште у не великом броју држава, а најраширенији је у Великој Британији.

И у овом типу, општина остаје основна јединица. Од ње се гранају облици на ниже (насеља, месне заједнице, парохије, кметства) и на више (срезови, окрузи, области, департмани).

Локална самоуправа као територијална организација и научна дисциплина у двадестом веку доживљава велики процват и развој.

Не постоји данас у свету ни једна држава која не брине о својој локалној самоуправи.

Данас нема демократије без развијене и уставом конституисане локалне самоуправе и локалне власти.

Творевина новијег вемена јесте да нема државе у којој се локална самоуправа не регулише уставом и законима.

Локална самоуправа добија све значајнију улога у развоју државе.

Она се бави питањима којима држава није у могућности да се бави.

То у многоме олакашава централној власти њено бављење много битнијим питањима за целу државу.

ЛИТЕРАТУРА:

Снежана Ђорђевић, Ренесанса локалне власти - Упоредни модели, Факултет политичких наука, Београд, 2002., стр. 11-59.

Закон о локалној самоуправи; Европска повеља о локалној самоуправи,