TEORIJA SVEGA STIVEN HOKING (1942–2018)

Kratka povest genija„Nauka je strast, nauka je romansa“, govorio je

Stiven Hoking. Ta romansa ga je spasla ništavila.

„Rad mi daje značenje i svrhu, i život je prazan bez njega.“ Svi koji ovih dana budu pisali o genijalnom fizičaru u svetlu njegove neverovatne snage i borbenosti neće moći da preteraju

Piše Zorica Marković

4522. mart 2018.

Život bi bio tragičan ako ne bi bio zabavan.

Ima li ko pravo da kaže Stivenu Hokingu da nije u pravu? Da li je život jednog od najve-ćih umova 20. veka, ili kako god ga nazvali, bio dovoljno – zabavan? Kako je čovek koji je

proveo oko pedeset godina u invalidskim kolicima, pri-kovan za cevi, bez glasa i s borbom da udahne, učinio da njegov život bude ne samo grčevita borba i preteški tre-nuci već i – zabava?

„Koliko god teško život možda izgledao, uvek posto-ji nešto što možete da uradite i uspete u tome. Stvar je u tome da ne odustanete“, govorio je Hoking.

Bespomoćnost tela i neverovatnost uma mogla bi da se izučava na fakultetima širom sveta, mogli bismo od toga kako je postao „fenomen“ da pravimo nauku, ali Hoking je pokušavao da sve pojednostavi. I da sve posmatra kroz duhovitost, vrcavost, uvrnuti humor, pa čak i kad smelo prelazi invalidskim kolicima preko prstiju princa Čarlsa.

„Moja asistentkinja me podseća da iako imam doktorat iz fizike, žene treba da ostanu misterija.“

Profesor dr Aleksandar Baucal sa Filozofskog fakulteta, sa Odeljenja psihologije, kaže da je veliki broj ljudi osetio onu čudnu prazninu kada je čuo da je svet ostao bez Sti-vena Hokinga. „Mnogi su verovatno bili i donekle izne-nađeni jer je Stiven Hoking delovao kao neko ko prko-si svim prirodnim i društvenim zakonima. Može se reći da je njegov život delovao nestvarno na svaki način. Mo-žda smo čak verovali da će on u svojim kolicima prevari-ti Smrt ili da će i ona biti toliko fascinirana njegovim ži-votom da će ga nekako zaboraviti“, kaže profesor Baucal.

Novinar Stanko Stojiljković, izuzetan poznavalac nauke, kaže da nije bilo ni bespomoćnijeg čoveka niti blistavijeg mislioca od Stivena Hokinga, ali da je on uvek govorio da je njegov cilj jednostavan. „Potpuno shvatiti univerzum, zašto je takav i zašto uopšte postoji.“

Hoking je, kako je govorila njegova prva supruga Džejn, bio u braku sa naukom. Umeo je da se povlači u sebe i promišlja, da pokuša da joj dočara sve ono što vidi,

ali bilo joj je teško pronići u taj jedan njegov deo uma. „Nauka je strast, nauka je romansa“, govorio je. Ta ro-mansa ga je spasla ništavila. „Rad mi daje značenje i svr-hu, i život je prazan bez njega.“

Profesor dr Aleksandar Bogojević, direktor Instituta za fiziku u Beogradu, imao je sreću da nekoliko puta sluša predavanja Stivena Hokinga i da ga čak upozna i provede malo više vremena sa njim.

„Bilo je to u Americi pre skoro trideset godina, nepo-sredno pre mog doktorata. No, Hoking je i tada bio iz-uzetno bolestan, veoma otežano je komunicirao sa lju-dima preko onog poznatog kompjuterski generisanog

glasa. Imao je moć tek neosetnog pomeranja prsta jedne ruke, kojim je sporo, veoma sporo upravljao posebnim računarom koji je sintetisao veštački glas“, kaže profesor Bogojević i objašnjava nam sa koliko je volje i napora Ho-king komunicirao sa drugima: „Odgovori čak i na najkra-ća pitanja su dolazili sa minutima kašnjenja. Predavanja su mu, zapravo, bili unapred pripremljeni snimci za koje su mu trebali dani da bi ih sačinio. Na neki način, peri-od kada je još mogao sam da govori, bio je i mnogo teži. Samo mali broj njemu najbližih studenata mogao je da razaznaje reči koje je formirao.“

Teško je bilo i razumeti na kakvo je gorivo radio takav um. Stojiljković podseća da se Hoking opkladio 1997. go-dine sa poznatim fizičarima Džonom Preskilom i Kitom Tornom, iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju (SAD), da nikakva, ama baš nikakva informacija nije u stanju da se otrgne iz večitog zagrljaja „crne rupe“ (o tome kasnije u tekstu), ostajući zasvagda zarobljena u njoj.

„Pokaže li se da su pomenuta dvojica u pravu (od kojih se potonji lane okitio nobelovskim odličjem za otkrivanje

gravitacionih talasa) – da se infor-macija nekako izmigolji, gubitnik se obavezao da im kupi enciklopediju koju sami izaberu“, priča nam Sto-jiljković i dodaje da je Hoking javno priznao da je izgubio opkladu.

Koliko nam je teško da razumemo kakav je to um imao Hoking, poja-šnjava Stojiljković, koji kaže da je britanski naučnik svojevremeno, na jednom skupu u Kraljevskom dru-

štvu (u koje je primljen sa svega 32 godine), dobacio na-glas Fredu Hojlu, u to vreme najčuvenijem britanskom astrofizičaru, da je načinio grešku u sredini veoma du-gačkog proračuna. „Kako to znaš?“, upitao ga je iznervi-rani predavač. „Tako što sam to izračunao u svojoj glavi“, uzvratio je pred bratstvom vrhunskih naučnika.

Hoking je s drugim znamenitim naučnikom Rodžerom Penrouzom, kaže Stojiljković, prvi opisao nedokučivu „crnu rupu“, područje prostor-vremena (tri prostorne dimenzije – dužina, širina i visina – i vreme), u kojem sve zauvek iščezava, čak i svetlost kada biva usisana. „Dotični

Velike naučnike često samo jedno razlikuje od običnih smrtnika, a to je sposobnost da se decenijama fokusiraju na jedan jedini problem, da se sa njime rvu a da ne podlegnu unutrašnjoj sumnji koja nas sve s vremena na vreme posećujeDr Aleksandar Bogojević, direktor Instituta za fiziku

Nije bilo ni bespomoćnijeg čoveka niti blistavijeg mislioca od Stivena Hokinga, ali je on uvek govorio da je njegov cilj jednostavan: potpuno shvatiti univerzumStanko Stojiljković, novinar

46Nedeljnik

TEORIJA SVEGA STIVEN HOKING (1942–2018)

dvojac ustvrdio je da je 'crna rupa' sasvim drugačija vrsta singularnog (ili jedinstvenog događaja u istoriji vaselje-ne), prema dosadašnjim saznanjima, nasuprot istinskoj singularnosti nazvanoj Velikim praskom, iz kojeg je ona namah šiknula pre 13,8 milijardi godina i nastavila da se sve brže širi do dana današnjeg. Iako je najpretežniji deo fizičarsko-kosmološkog bratstva odavno prigrlio ovo tu-mačenje (teorija se zove Standardni model), i dan-danas se pojedinci protive postanku ni iz čega (ex nihilo).“

Mnogi su Hokingove rečenice i misli posmatrali kao neku vrstu filozofije, a profesor dr Slobodan Perović sa Filozofskog fakulteta naglašava da se granica između filo-zofije i nauke uvek gubila u teorijskoj fizici. „Teorijska fi-zika se bavi opštim i apstraktnim svojstvima fizičkog sve-ta, na veoma velikim skalama fizičkog svemira, kao i na veoma malim mikrofizičkim skalama. Istorija moderne fizike je u velikoj meri istorija preispitivanja naših osnov-nih opštih filozofskih pretpostavki o prirodi fizičkih obje-kata, o njihovim svojstvima, kao i o načinima njihove in-terakcije.“

Profesor Perović ističe da su otkrića u kvantnoj mehani-ci u prvoj polovini dvadesetog veka primorala fizičare da odustanu od poimanja fizičkih entiteta na način na koji poimamo svakodnevne objekte oko nas. Sa druge strane, dodaje on, Ajnštajnova Specijalna teorija relativnosti i ka-snije Opšta teorija relativnosti dovele su do odbacivanja svakodnevnog poimanja prostora i vremena kao apsolut-nih i nezavisnih od načina posmatranja fizičkih pojava, kao i do preispitivanja odnosa između mase i energije za koje se ispostavilo da su suštinski ekvivalentni.

„Hokingov revolucionarni rezultat u fizici tiče se upra-vo veze između osnovnih pretpostavki ovih dveju funda-mentalnih ali po opštim pretpostavkama vrlo različitih teorija. On je pokazao da takozvane crne rupe, fenomen koji je predvidela Teorija relativnosti kao poslednju fazu evolucije veoma masivnih zvezda koje su ostale bez nu-klearnog 'goriva', pa takoreći nestaju pod silom sopstve-ne gravitacije usisavajući u sebe bilo kakvu radijaciju u blizini, ipak moraju da izračuju određenu količinu ener-gije kada se uzmu u obzir efekti predviđeni Kvantnom te-orijom. To je bio prvi konkretan korak dovođenja u vezu ovih dvaju veoma različitih opštih pojmovnih okvira fi-zičkog sveta. Pitanje odnosa i ujedinjenja tih dvaju teorij-skih okvira je ključno teorijsko i filozofsko pitanje u sa-vremenoj fizici.“

Direktor Instituta za fiziku dr Aleksandar Bogojević kaže da je Hokingov osnovni naučni doprinos u pravcu nečega što bismo nazvali teorijom svega.

„Ključna prepreka u tom pravcu jeste da uspemo da spo-jimo kvantnu mehaniku i Ajnštajnovu opštu teoriju rela-tivnosti – dve teorije koje su tačne ali koje su suštinski ra-zličite u svojoj biti i matematičkoj strukturi. Više od pola veka rada najvećih svetskih naučnika dovelo je do neve-rovatnih rezultata, ali ne i do konačnog rešenja. Hokin-gov najveći uspeh je to što je bio skromniji. Umesto da u potpunosti reši ovaj problem, on se fokusirao na aprok-simativno razumevanje jednog njegovog dela. Na taj na-čin nam je pomogao da razumemo kako ekstremno jaka gravitaciona polja (kakva se mogu naći u neposrednoj bli-zini crnih rupa) utiču na elementarne čestice. Odbacio je

mnogo teži problem kvantizacije same gravitacije i osta-vio to za neke buduće generacije. No i ono što je otkrio pokazalo se izuzetno bogatim i neočekivanim – otkrio je isparavanje crnih rupa. Nekada su najveći prodori u nau-ci kada shvatimo da nismo dorasli rešavanju čitavog pro-blema i kada se umesto toga fokusiramo na neki njegov deo.“

Profesor Bogojević, ipak, ne smatra da je Hoking bio fi-lozof, već čisti matematički fizičar, jedan od onih kojima reč „filozofirati“ ima pejorativno značenje.

„Pratio je logičku strukturu teorije – ništa više, ništa manje. Velike naučnike često samo jedno razlikuje od običnih smrtnika, a to je sposobnost da se decenijama fo-kusiraju na jedan jedini problem, da se sa njime rvu a da ne podlegnu unutrašnjoj sumnji koja nas sve s vremena na vreme posećuje.“

Hokingov značaj je i u tome što je nauku učinio popu-larnom i kod onih koji nisu znali ni „f“ od fizike. Profe-sor Perović sa Filozofskog fakulteta ističe da je Hokingo-va popularna knjiga „Kratka povest vremena“ na veoma

4722. mart 2018.

prijemčiv način sumirala uvide do kojih je došao on, kao i ostali fizičari koji se bave kosmološkim pitanjima u fizi-ci. „Imao je retku kombinaciju talenata, za najdublje na-učne uvide i za njihovu popularizaciju. Nakon smrti Kar-la Sagana zauzeo je centralno meso u popularizaciji fizike i naročito kosmoloških pitanja i teorija.“

Stojiljković se slaže da je Hoking zaista bio jedan od naj-maštovitijih popularizatora nauke, naročito posle obja-vljivanja svetskog bestselera „Kratka istorija vremena“, prodatog u više od dvadeset pet miliona primeraka. Sto-jiljković podseća i da je Hoking u svojoj knjizi „Kosmos u orahovoj ljusci“ nagovestio ubrzani napredak veštač-ke inteligencije, podsećajući na pojedina ograničenja prirodne (ljudske) inteligencije. „U intervjuu za magazin ’Vajerd’ rekao je da će neko načiniti veštačku inteligenci-ju koja samu sebe umnožava: ’To će biti novi oblik života koji će nadmašiti ljude.’“

Profesor Perović naglašava da je Hoking od samog po-četka bio smeo mislilac i fizičar. „Njegovi uvidi su i re-zultat baš takvog odnosa prema nauci. Ono što je sasvim

očigledno jeste da mu je pristup takozvane linije manjeg otpora u bavljenju naukom, kao i u životu, bio stran. U tom smislu je jedna od najinspirativnijih figura u savre-menoj nauci i kulturi generalno čije delo nam govori da ogromne prepreke treba shvatiti pre svega kao izazov.“

Na pitanje da li je u Hokingovom slučaju bolest pomo-gla da se preda jednoj jedinoj stvari, profesor Bogojević kaže – verovatno.

„Zamislite kolika snaga duha mu je bila potrebna da ne podlegne bolesti, da se ne jada nad sudbinom, da se po-sveti rešavanju jednog od najtežih problema koje nauka nudi. Kao fizičara mene inspirišu njegovi naučni dopri-nosi, ali kao čoveka me možda još više uzbuđuje ta sna-ga duha koja će nas i dalje inspirisati mnogo godina po-sle njegove smrti. Veliki ljudi su nam potrebni da bi nam pokazali koliki su zapravo neizmerni potencijali u svima nama.“

Profesor Baucal sa Odeljenja psihologije Filozofskog fa-kulteta naglašava da je Hoking neverovatan primer sna-ge volje i karaktera i šta sve jeste moguće čak i u najte-žim okolnostima.

„On odlično ilustruje sve glavne nalaze savremenih is-traživanja rezilijentnosti ili kako neki ljudi uspevaju upr-kos teškim okolnostima – na primer, učenici koji žive u siromaštvu a uspevaju da završe fakultet i ostvare uspe-šne karijere, ljudi koji nastave dalje uprkos tome što su doživeli neku veliku nesreću ili strahotu itd. Volja, istraj-nost, prihvatanje onoga što se desilo, fokus na ono što za-visi od pojedinca i što može da se ostvari, neprepušta-nje emocijama kao što su strah i briga, verovanje u sebe i svoje kapacitete, sposobnost rešavanja problema – sve su to individualne karakteristike koje prave razliku za-što se neko slomi, a neko nastavi sa životom i ostvari va-žne lične ciljeve. Svi koji ovih dana budu pisali o Stivenu Hokingu u svetlu njegove neverovatne snage i borbeno-sti neće moći da preteraju.“

Profesor Baucal, ipak, ukazuje na aspekt koji, kada se govori o njegovoj volji, promiče: Hoking je imao i ogrom-nu podršku drugih ljudi, prijatelja, kolega, institucije u kojoj je radio, velikih kompanija koje su osmislile i na-pravile uređaje pomoću kojih je mogao da nastavi da mi-sli, radi, piše, komunicira, putuje, učestvuje na konferen-cijama i u drugim važnim događajima.

„Da je ta podrška izostala, neverovatna lična snaga i borbenost verovatno ne bi bila dovoljna. Na taj način ži-vot i delo Stivena Hokinga pruža nam lekciju i o nama. Naši uspesi, ali i neuspesi, zavise u velikoj meri od nas, ali zavise i od onih sa kojima živimo, kao i društva u ko-jem živimo. Njegov primer nam nameće i pitanje koliko takvih ljudi smo izgubili u Srbiji zato što niko nije bio za-interesovan da ih podrži i da im obezbedi uslove u koji-ma mogu da procvetaju i za sebe i za nas. Zato je važno da bolje razumemo ideju društvene inkluzije i da više podr-žimo sve one koji se zalažu za to da društvo u kojem ži-vimo uredimo tako da svako od nas može da se osloni na druge i na društvene institucije. I da konačno budemo uspešni zahvaljujući društvu u kojem živimo, a ne upr-kos njemu.“

Možda je i to imao na umu Hoking kada je rekao: „Gle-dajte u zvezde, ne u svoja stopala.“ N

Možda smo čak verovali da će on u svojim kolicima prevariti Smrt ili da će i ona biti toliko fascinirana njegovim životom da će ga nekako zaboravitiDr Aleksandar Baucal, Filozofski fakultet

Ono što je sasvim očigledno jeste da mu je pristup takozvane linije manjeg otpora u bavljenju naukom, kao i u životu, bio stran. U tom smislu je jedna od najinspirativnijih figura u savremenoj nauci i kulturiDr Slobodan Perović, Filozofski fakultet