terry brooks - deca armagedona

8/18/2019 Terry Brooks - Deca Armagedona

1/200


2/200

Teri Bruks

POSTANJE ŠANARE

– KNJIGA 1 –

DECA ARMAGEDONA

Naslov originala:

Terry Brooks – Genesis of Shannara. Armageddon’s Childre

Preveo: Tibor Strak

Izdavač:

IPS Media, BeogradIP Prosveta, Beograd


3/200

Za Džudin.

Mog najboljeg prijatelja u svakom pogledu.


4/200

JEDAN

On je u dubokom snu u svom krevetu one noći kada demon i nekad-ljudi dolaze po njrodicu. Posmatrali su utvrđenje danima, proučavajući zidine i rutinu stražara koji su ih čpljivo su čekali svoju priliku i ona se sada ukazala. Prethodnica se prebacila preko zidina i p

aj stražara. Otvorili su kapiju iznutra da puste ostale i sada su svi pokuljali u utvrđenje. Za pet minuta, sve je bilo izgubljeno.

On to ne shvata u trenutku kada ga otac budi drmusajući ga, ali zna da nešto nije u redu.

‘Logane, ustaj.’ Užurbanost i strah se mogu prepoznati u glasu njegovog oca. Logan žmirka pod bleskom baterijske lampe koju drži njegov otac, jedne od dve koje još

aju. Vidi svog brata kako se oblači na drugoj strani sobe, kako navlači bluzu i pantalone, brvoznim pokretima. Tajler se ne buni, ništa ne govori, čak i ne gleda u njegovom pravcu.

Njegov otac se saginje bliže, njegova snažna prilika je sva u ravnim površinama i oštrim csvetlosti baterijske lampe. Njegova velika ruka hvata rame njegovog sina i steže se. ‘Vreme

emo odavde, Logane. Obuci se i uzmi svoj ranac i čekaj sa Tajlerom kod podnih vrata. Tvoja mstižemo zajedno sa Megan.’

Njegova sestra. On gleda unaokolo ali je ne vidi. Napolju se čuju vika i pucnjevi. Bije se

sada zna šta se desilo, iako to ne vidi. Slušao je čitavog svog života kako se o tome priča, oda će neprijatelji naći načina da se probiju, o danu kada će zidovi i kapije i čuvari i odnačno popustiti. To se desilo svuda u Sjedinjenim Državama. Desilo se svuda u svetu. Niko e bezbedan. Možda više niko nigde neće biti ponovo bezbedan.

Sada brzo ustaje i oblači se. Njegov brat već ima ranac na leđima i dobacuje Loganu njnci su stajali u ćošku njegove spavaće sobe onoliko dugo koliko mu sećanje dopire. Svakog mbivali raspakovani, proveravani, a onda ponovo pakovani. Njegov otac je pažljiv čovek, on plpreživljava. On je oduvek pretpostavljao da će ovaj dan doći, čak i ako je uveravao svoju porneće. Logan se nije dao prevariti. Njegov otac nije o tome direktno pričao, ali među r

rabrenja stajala su tiha upozorenja. Loganu nisu promakla, nije ignorisao njihove nagoveštaje‘Požuri, sporaću’, Tajler sikće na njega dok izlazi kroz vrata.On završava sa vezivanjem svojih čizmi, prebacuje ranac preko ramena i žuri za svojim br

ka sada postaje glasnija, neobuzdanija. Čuje se i vrištanje. On se oseća čudno odvojenim od a, kao da se to događa ljudima sa kojima on nema nikakve veze, iako su to njegovi prija

mšije. Mutno mu je u glavi i zuji mu ušima. Možda je ustao prebrzo, možda je suviše požurio kponekad radi, ne dopuštajući svom telu da se prilagodi iznenadnoj promeni.

Možda je to samo prvo od mnogih prilagođavanja koja će morati da napravi u svom životu.On zna šta će se sada desiti. Njegov otac im je sve ispričao, vodeći računa da koristi re

esto reči kada. Moraće da pobegnu kroz tunele, a onda da beže kroz okolne predele. Morapuste svoj dom i svu svoju imovinu jer će ih u suprotnom uhvatiti i ubiti. Demoni i nekad-ljudičetku dali do znanja da neće poštedeti one koji odaberu da se zatvore u utvrđenja kada prhovu odbranu. To je kazna za prkošenje, ali je i upozorenje.

Ukoliko želite da preživite, morate da nam se predate. Niko, naravno, ne veruje da je ovo istina. Niko ne može da preživi van utvrđenja. Ne kao slo

vek ili žena. Ne sa zarazama i otrovima u vazduhu, vodi i zemljištu. Ne sa logorima za robove s odvedu i koji vas progutaju. Ne sa nakazama i čudovištima koja besno trče po gradoadićima i selima svuda.

Ne sa demonima i nekad-ljudima koji žele da istrebe ljudsku rasu. Ne u ovom vrlom novom svetu.


5/200

Logan ovo zna iako ima samo osam godina. On to zna jer to sanja, ponovo proživljavajućadeset godina kasnije. Njegovo razumevanje istine prevazilazi vreme i mesto; on prihvata znaiku sećanja. On to zna na isti način kao što zna kako će se stvari završiti.

On stoji sa Tajlerom pred podnim vratima kada njihov otac dolazi do njih, dovodeći njjku i sestru do tog mesta. ‘Držite se zajedno’, kaže im, prelazeći pogledom sa jednog lica na duvajte se međusobno.’

On nosi ‘tajson 33’ flešetni kratež, opasno oružje od crnog metala, koje može da probije ru debelom trideset centimetara. Logan je samo jednom video kako se iz njega puca, mnogo g

nije, kada ga je otac isprobavao. Zvuk prilikom ispaljivanja je bio zaglušujući. Osetio je sčeg nagorelog u nosu i zvonilo mu je u ušima nakon toga. Sećanje je ostalo sa njim sve do tog aši se oružja. Ukoliko ga njegov otac nosi, stvari su toliko loše da ne može biti gore.

‘Džek.’ Njegova majka tiho izgovara ime njegovog oca i okreće se da ga zagrli i privije glagovo rame. Vika i vrištanje i pucnji čuju se baš pred njihovim vratima.

Njegov otac joj dopušta da ga zagrli na trenutak, onda se lagano odvaja od nje, saginjara podna vrata. ‘Krećite!’ breca se, pokazujući im da uđu unutra.

Tajler ne okleva; noseći drugu od dve baterijske lampe, on silazi niz otvor. Megan ga praikim zelenim očima, vlažnim od suza.

‘Logane’, njegov otac ga zove kada vidi da njegovo najmlađe dete okleva.U sledećem trenutku prednja vrata su razvaljena u stravičnoj eksploziji koja guta i njegovu

jegovog oca, a njega šalje da se kotrlja naglavačke niz stepenište gde sleće u isprepletanoj geko svoje sestre. Ona vrišti, a nešto teško pada na zemljani pod kraj njega, zamalo ga pogodvu. U kovitlacu svetlosti iz Tajlerove baterijske lampe, on gleda dole i vidi ‘tajson’ flešetnu pbulji u nju sve dok ga brat ne cimne na noge i sam zgrabi oružje. Njihove oči se sretnu i obojica znaju. ‘Trči!’ Tajler promumla.Zajedno, troje dece žuri niz dugačak tamni hodnik prateći zrak baterijske lampe. U tami

h, pojavljuju se drugi zraci baterijskih lampi i treperavih sveća iz drugih tunela koji se prikljome i zvuk glasova postaje jači. On zna da svi oni dolaze iz kuća blizu njegove. Tunel j

ednički projekat mnogih porodica, koje je predvodio njegov otac i još nekolicina drugih ljudi,bekstvo u slučaju da se dogodi ono neizrecivo. Ubrzo su tuneli prepuni i ljudi se guraju i lajler boreći se da jednom rukom vuče Megan sa sobom, dok drugom maše baterijskom lampom,govo ime i dobaci ‘tajson’ flešetnu pušku ka njemu.

Logan je uzima bez razmišljanja. Njegove ruke se sklapaju oko hladnog, glatkog metala onalaze put ka dršci uvezanoj kožom. Začudo, oružje mu dobro stoji u ruci; deluje kao da mu jesto. Njegov strah od puške nestaje dok je privija na grudi.

Pred njima, svetlosti se sastaju i drveno stepenište vodi naviše. Ljudi kuljaju iz tunelapenice u noć ispunjenu bleskovima i eksplozijama i zvucima smrti i umiranja. Može da oseti v

e vatre dok se približava otvoru. Dok udiše noćni vazduh, može da oseti oštar smrad dgorelog drveta.Samo je zastao da pogleda unaokolo, ni tri koraka iza Tajlera i Megan, kada je eksp

ocepala zemlju pod njim, bacajući ga nazad u noć. Jeziva tišina se spušta svuda oko njega. Svee udaljeno i čudno prigušeno. Isprva ne može da vidi, ne može čak ni da se pomeri, ležeći na z

žeći flešetnu pušku kao poslednji spas. Podiže se sa teškoćom, ošamućen i u šoku. Vidi tela razbacana svuda unaokolo na zemlj

bom, svuda oko otvora tunela, desetine i desetine zgnječenih oblika. Podiže se na noge i posrstu gde Tajler i Megan leže nepomično i krvare, razrogačenih očiju. Oseća kako mu se grudi s

ko snaga otiče iz njega. Nema ih više. Nema više cele njegove porodice. To se desilo tako brzo. Krajičkom oka primaćuje iznenadan pokret dok se grupa oblika usmerava ka njemu iz


6/200

kad-ljudi, divljih očiju i besni, njihova lica su lica životinja. Bez razmišljanja, ne znajući ko se setio šta da radi, on otpušta sigurnosnu iglu na ‘tajson’ flešetnoj pušci i cev grunu posred

desetine ih nestane, bivajući oduvani nazad u noć. On okreće cev nadesno i ponovo puckoliko desetina se razleće posvuda. On je ushićen, postaje besan koliko i oni, podjednako vi. On ih mrzi zbog onoga što su uradili. Želi sve da ih uništi.

Onda ugleda još jednu figuru, starca koji stoji malo dalje sa strane, visokog i pogrbljenog iput duha, u ogrtaču koji visi gotovo do zemlje. Njegove oči fiksiraju Logana, vireći pod šeokog oboda, i u tim očima se vidi hladno odobravanje koje preplaši dečaka. On ne razume rac odobrava, ali razume jedno. Bez potrebe da se ikada nađe licem u lice sa jednim ranitinktivno zna da je ovo demon.

Demon mu se smeši i klima glavom. Ruka ga naglo okreće i otima flešetnu pušku iz njegovih ruku. Oči čvrste i crne poput opsid

posmatraju sa lica koje je obojeno mašću i znojem. ‘To je bilo sasvim dobro, dečko, ali same da ideš. Hajde da preživimo kako bismo se i drugi put borili!’

On uzima Logana za ruku i počinje da trči sa njim u tami. Drugi sa licima obojenim na isti upljaju se iz ruševina utvrđenja. Formira se odstupnica koja štiti njihovo povlačenje, pucužja na talase nekad-ljudi koji žele da ih se dočepaju.

‘Trči, dečko.’ Čovek koji ga drži gura ga dalje.Boreći se sa bolom koji oseća u sebi, boreći se da zadrži svoje suze, on trči. I ne osvrće se. Kasno jutarnje sunce je zaslepilo Logana Toma kada je otvorio svoje oči i jako zatreptao da od

n dok je virio kroz vetrobran svoje Munje S-150 AV . Predeli Indijane, beživotni, prostirali su se sana šumarka brestova u koji se uvukao prethodne noći. Autoput kojim je išao krećući se na zapkagu pružao se natrag putem kojim je došao i išao dalje putem kojim je morao da ide, ispuastao u korov i sa otpadom razbacanim unaokolo. Pogled mu se razbistrio. Bledožuta i suva poe kiša nedeljama nije pala ličila su na smeđu krpu koja se prostirala ka jugu. Ka severu, oko ometar dalje, kuća i štala stajale su napuštene i oronule u šumarku hrastova koji su pobeleli i iz ko

ekao život.Na sve četiri strane ništa se nije pomeralo. Čak nije bilo ni proždrljivaca, a proždrljvci s

uda gde je bilo ljudi koje su mogli da izjedaju.Pružio se ka štapu i uhvatio ga čvrsto za trenutak, a onda prešao rukama polako celom njeg

oliranom i crnom dužinom, osećajući umirajuće prisustvo rana urezanih u njegovu površinu.Još jedan dan na svetu.Proverio je očitavanja na AV-u, ovlaš pregledavši nekoliko redova lampica koje su sve ujedn

etlucale zelenom bojom na svetlosti dana. Crvene lampice su bile ugašene, što mu je govorilo dae prišlo vozilu tokom noći. On u svakom slučaju ne bi prespavao njihova glasna upozorenja, al

odilo da proveri. Jurišno vozilo je bilo njegovo omiljeno oružje protiv stvari koje su ga lovile i anjao na njega kao na najboljeg prijatelja. On nikada nije imao najboljeg prijatelja. Majkl jgov poslednji najbolji prijatelj, ali je većim delom bio Loganov učitelj. Majkl, genije kada je u phanika, bio je taj koji je nabavio i modifikovao AV. Kada njega više nije bilo, Munja je pganovo malo nasledstvo koje je dobio od čoveka koji je bio veći od života.

U trenu je pomislio na svoj san od prošle noći, o njegovoj porodici, o njegovom detinjstvu. adeset godina ranije, ali delovalo je kao da je prošla večnost.

Nemoj da se baviš time. Nemoj davati snagu bilo kakvoj prošlosti.Zadovoljan što nije bilo nikakvih pretnji, bacio je pogled na očitavanje na solarnoj bateriji. B

eman da krene. Solarno napajanje je imalo svoje prednosti u svetu u kome se klima toliko draomenila da je sunce sijalo trista pedeset dana u godini, svuda, od ekvatora do Kanade. Kada se


7/200

sisipi, nije bilo ničega osim pustinje sve dok se ne dođe do planina, a onda je bilo još malo istok se ne dođe do obale. Sloj ozona je većim delom izgoreo, polarne ledene kape su gotovo nemperatura je svuda narasla, a zemlja koja je nekada bila Srednja Amerika postala je zakržljala i re vesti, to se desilo pre više od trideset godina. Zato je mnogo sunca bilo prognoza za danas, sednih nekoliko vekova.

Kiša? Petnaest do dvadeset centimetara godišnje na vlažnim mestima.Logan Tom se pitao da li će neko ikada videti nešto što makar podseća na stari svet. Mislio je

guće da će njegovi potomci možda moći, jedan drugačiji svet od sirovih uslova današnjice. Al

i su poznavali njegovi roditelji i preci je nestao zauvek, mrtav kao i moralno i društveno tkanjee uspelo da ga sačuva. Niko nije mislio da je to moguće. Niko nije verovao da to može da se desi.Niko sem vitezova Reči, koji su sanjali košmar i neuspešno probali da ga spreče. Muškarci i

i su regrutovani da se bore za stvar, pobornici, oni koji su verovali u potrebu da očuvaju magijudržala sve stvari u ravnoteži.

Jer magije je bilo na svetu, izrodila se iz vremena pre ljudskog roda, iz Vilinsveta, iz silizacije. Magija koja je prožimala i održavala, koja je obuhvatala ono što se ne može videti, čakse ne može razumeti, kako bi povezala sav život na simbiotski način.

Magija nad kojom su i Reč i Praznina želeli da steknu kontrolu.Bila je to stara borba koja je datirala još od rođenja ljudskosti. Bila je to borba za premoć iz

ansi svetla i tame, između stepena dobra i zla. Logan Tom se nije pravio da razume sve te postlaze. Bilo je dovoljno da je razumeo razliku između želje da sačuva i odlučnosti da uništi. Vitezo

o sluge Reči, gledali da održe ravnotežu i vode računa o magiji u svetu; demoni, kao stvoaznine, gledali su da naruše tu ravnotežu. Bio je to dovoljno jednostavan koncept, koji se može shnaj koji je bilo lako prihvatiti ukoliko verujete u dobro i zlo – a većina ljudi jeste. Oduvek i jesuta nisu želeli da veruju, ono što su stalno pokušavali da odbace, bilo je da je sve dobro ili zlo kstojalo u svetu dolazilo iz njih samih a ne iz nekog apstraktnog izvora. Bilo je lakše dodeliti te osčemu većem od onoga što su poznavali, što su mogli videti. Odbijanje da prihvate da je ono doutra je bilo to što ih je uništilo.

Vitezovi i demoni su razumeli ovu istinu i nastojali su, svaki za sebe, da je otkriju ili iskorni i drugi su bili rođeni iz ljudske rase i evoluirali su u nešto više postajući ono što jesu. S

četka kraja, ljudi nisu ni znali za njihovo postojanje. Mnogi još uvek ne znaju. Vitezovi i demoni sma urbanih legendi i radikalnih religija. Niko ih nije video na delu, niko nije mogao da ih razlikualih ljudi. Sve dok nisu počeli da otkrivaju sebe i svoje ciljeve. Sve dok ravnoteža nije bila naruk ravnomerno, svrsishodno uništavanje cele ljudske rase nije postalo realnost.

Koliko im je bilo teško da vide istinu, čak i tada kada im je zurila u lice.Čak ni kada su zaraze pobile pola milijarde ljudi, niko nije poverovao. Čak ni kada je vazdu

iko zagađen a voda postala toliko zamućena da je bilo opasno disati i piti, niko nije poverovao. P

da veruju nakon što su prva nuklearna oružja bila lansirana i čitavi gradovi nestali u treptajučeli su da veruju kada su vlade država doživele slom ili bile zbačene, kada su napadi i kontranmijskog rata desetkovale populaciju. Dovoljno da su počeli da pretvaraju ono što je ostalo od njidova u ograđena utvrđenja. Dovoljno da se povuku u opsadni mentalitet, koji kao način život

puštao narednih trideset godina.Postalo je još gore, naravno. Kada su hrana i voda počeli da nestaju, opstanak se vrteo

ntrolisanja onih namirnica koje su preostale i nabavljanja novih. Ali samo je nekolicina znaekvatno sakuplja stvari u svetu koji je bio toliko gadno zatrovan i zaprljan da je i sama zemlja mti. Nekolicina je znala kako da razvija nove izvore a demoni su se dočepali onih koji su to r

avila se rezervisanost ka deljenju sa onima koji su bili manje srećni i utvrđenja su postala simanije i sebičnosti. Oni unutra su bili privilegovani, manje pod udarom gladi, žeđi i bolesti. Oni k


8/200

i napolju, od kojih su neki već počeli da se menjaju dok su im se tela prilagođavala na otrove i be su ih inficirale, bili su označeni kao neprijatelji iz prostog razloga što su postali drugačiji od os

Nakaze, zvali su ih obični ljudi. Deca ulica su im dala druga imena – Gušteri, Kreštavci, Ptice, Mutanti, Gnusobe. Nazivali su ih tako i mnogo gore. Zaraženi radijacijom i hemikalijama, bdovišta njegovog vremena, proterana da pustoše zemlju van utvrđenja i prepuštena svojoj sudbini.

Logan Tom je pogledao preko ravnica Indijane, dohvatio paljenje AV-a i uključio ga. Moveo i počeo tiho da prede, a on je osetio dobovanje metalnog omotača vozila kako vibriragovim sedištem. U sledećem trenutku, popustio je kvačilo i izvezao se iz drveća natrag na isp

vršinu puta i krenuo ka zapadu.Pravi neprijatelji bili su nekad-ljudi, ljudi koje nisu uništili radijacija i hemikalije, već ećanja i laži koja su išla otprilike ovako: “Da li znate šta je potrebno da biste preživeli? Vonite ono što je potrebno. Svet je oduvek pripadao najjačima. Nikada nije bilo predviđeno da

slede bilo šta. Vi birate šta želite da budete u ovom životu. Po svom izboru, vi ste ili sa nama ili ps. Birajte mudro.”

Naravno, demoni su širili te laži i davali ta lažna obećanja ljudima već vekovima. Ali oni kojimmoni šaputali, sada su bili voljniji da slušaju. Svet je postao jednostavno mesto u raspletu unišilizacije: ili ste živeli unutar utvrđenja, ili ste živeli napolju. Oni napolju su verovali da su oni ubi i uplašeni i instinktivno su razumeli njihov strah i slabost. Oni su bili odabirani iz osbijenih armija i rasutih policijskih snaga, iz neuspešnih milicija i paravojnih organizacija, iz k

užja i borbe, iz načina razmišljanja zasnovanom na mržnji, sumnji i nemilosrdnoj odlučnosti. Kanom prihvatili propagandu demona, brzo su pali u šumu ludila koje je proizašlo iz svega. Isprva

omenili emocionalno i psihološki, a onda mentalno i fizički. Sloj po sloj, odbacivali su svoju ljžu; preuzeli su izgled i odavali utisak čudovišta.

Spolja, još uvek su izgledali uglavnom ljudski – ako izuzmemo njihove tupe, mrtve oči i paze lica. Iznutra, bili su nešto potpuno drugačije, njihova ljudskost je bila izbrisana, njihov idenovo načinjen. Iznutra su bili grabljivci i životinje i predani tome da ubiju sve što se kreće.

Bili su nekad-ljudi.

Logan Tom je prisno poznavao ova stvorenja. Viđao je dobre ljude koji su se menjali i posvi, neki od njih su bili i njegovi prijatelji. Gledao je kako se to događa ponovo i ponovo. Nikae razumeo, ali znao je šta treba da uradi povodom toga. Lovio ih je i ubijao ih sa nemilosrduzdrmanom odlučnošću i nastaviće da ih lovi i ubija, kao i demone koji su ih stvorili, sve dok neebljeni ili on sam ne bude mrtav.

To je zadatak koji mu je dodeljen u njegovoj službi prema Reči. To je, do sada, bila defigovog života.

On se, razumeo je, nije mnogo razlikovao od njih. On je bio njihov odraz u ogledalu na toliko mčina da ga je to plašilo. Mogao je da tvrdi da se nalazi na višoj moralnoj ravni, da je samo radio

je ispravno. Mogao je to da opravdava kako god je hteo, ali rezultat je bio isti. On je ubijao njih,ubijali druge. On je jednostavno u tome bio bolji od njih.Vozio je na zapad stalnom brzinom od pedesetak kilometara na čas, pažljivo obilazeći d

kotine i rupe koje su nagrizale autoput, upravljajući pored nečega što je izgledalo kao nagoreli rada koje su iskorišćene za potpalu i gomile đubreta koje je vetar naneo sa sada praznih farmieo živu dušu od kada je juče krenuo iz Klivlenda. Tamo je bilo nekoliko utvrđenja, većih od m

ugih i čvrsto branjenih. Demoni i nekad-ljudi su upravo sada počinjali da napadaju ove, pošpuno počistili gotovo sve manje enklave. Uskoro će eliminisati i one veće. Do sada bi to verovdili, da nije vitezova Reči.

Da nije njega.Da li ima drugih poput njega? Nije imao načina da to sazna. Gospa mu to nije govorila u njeg


9/200

ijama, a on nije sreo drugog viteza u protekle dve godine. Znao je da su se u jednom trenutku i rili isto kao i on da zaustave napredovanje demona, ali bilo ih je suviše malo i mnogi su pogslednji vitez koga je sreo rekao mu je da su na Istočnoj obali, gde je šteta bila najgora, svi mrtvi.

Podne je došlo i prošlo. Izašao je iz Indijane i ušao u Ilinois dok se sunce polako približpadnom horizontu, sve dok naposletku nebo nije počelo da se pretvara u divnu mešavinu zlatne i ce. Njegov osmeh je bio gorak. Zagađeni vazduh je imao i jednu pozitivnu posledicu: omogućav

ke neverovatno lepe završetke dana. Ukoliko morate da živite u zatrovanom svetu, možete bvate u pogledu.

Zaustavio je Munju posred autoputa i popeo se napolje da posmatra kako se boje šire i produbnevši crni štap sa sobom. Protegao se, opuštajući bolove i ukočenost koje je zaradio u zatvorostoru kabine AV-a. Porastao je i postao visok i mršav kao i njegov otac i odavao je neku neodrtu snage. Ožiljci su se ukrštali preko šaka i ruku, beli izrezi na njegovoj tamnijoj koži. Izdržao j

će povrede, ali ništa što se moglo videti. Veći deo njih su bile emotivne povrede. Očvrsnuo dina služenja Reči, od bola i patnji kojima je prisustvovao i od osećaja samoće koji je stalnsutan. Njegovo lice, poput lica njegovog oca, bilo je uglasto i u ravnim površinama, lice ratnikge plave oči njegove majke su pomagale da se ta oštrina ublaži. Saosećanje se ogledalo u tim osaosećanje je bilo luksuz u kome često nije mogao da uživa. Demoni i njihova sorta to

zvoljavali.Zurio je u daljinu preko slomljene linije polomljenih ograda tamo gde je tama počinjala da se š

zažu. Nedostatak svetla je već zamutio istočni horizont. Dok je ponovo vezivao traku koja je dzadi njegovu dugu tamnu kosu, posmatrao je senke stubova iz ograda kako se izdužuju poput zmija

Onda se odjednom podigao kasni popodnevni vetrić, noseći sa sobom miris smrti.Pratio je svoj nos duž jedne strane puta sve dok se ptice lešinarke nisu podigle u tamnom obla

va za navodnjavanje koji ih je zaklanjao i dok nije ugledao ostatke tela kojima su se one hranile. pogled ka njima, pokušavajući da zaključi šta se desilo. Nekoliko porodica koje su putovale ptpostavio je. Mrtvi su već nekoliko dana, najmanje. Uhvaćeni na otvorenom, pogubljeni, a

vučeni ovamo. Teško je reći šta je moglo da ih se dočepa.

Nešto veliko i brzo. Nešto našta ne želim sada da naletim.Vratio se do Munje, popeo se za komandnu tablu i krenuo dalje, prateći sve slabije svetlo. Ne

padu je bilo čisto i još uvek svetlije, tako da nije uključio farove. Nakon nekog vremena izašsec, uski srp na severoistoku, nizak i srebrnast. Jedanput, svetlost je otkrila nešto što se kretalošteni pejzaž, zgrčeno na sve četiri. To je moglo da bude bilo šta. Bacio je pogled na očitavanja Aona nisu pokazivala ništa, redovi zelenih očiju su sijali ka njemu.

Trebalo mu je manje od jednog sata da stigne do varoši. Gotovo da je prešao čitav put noisa, došavši na mesto na kome nikada nije ranije bio. Ali Gospa je bila jasna da je ovo mesto naželela da on ode. Posetila ga je u snovima, kao što je to često radila, usmeravajući i vodeć

užajući mu ono malo kratkog predaha od konstantnih noćnih mora iz njegove prošlosti. Jednom an drugi vitez rekao da su u stvari sanjali budućnost koja će doći ukoliko ne uspeju u svojim napje spreče. Sada nije bilo razloga da sanjaju o budućnosti, svi su je proživljavali. Umesto toga,

njao o mračnim trenucima iz prošlosti, o neuspesima i propuštenim prilikama, o gubicima toliko bse prožive bilo gde osim u snovima i o izborima koje je načinio i koji su ga oduvek plašili.

Nadao se da je njegov posao ovde gotov i da je vreme da ponovo spava, možda će ga snovi osmiru bar jednu noć.

Kuće su počele da se pojavljuju u daljini, tamne kutije naspram ravnog krajolika. Nigde nijeetla, niti vatri ili sveća, znakova života. Ali on je znao da će tamo biti života. Života je bilo sv

dovima ove veličine. Samo ne one vrste sa kojom želite da se sretnete.Lagano je vozio AV po autoputu punom otpadaka ka gradu, kraj polomljenih znakova i zgra


10/200

ušenim krovovima i srušenim zidovima. Krajičkom oka uhvatio je letimično pokret. Proždrljivci. e je bilo proždrljivaca, bilo je i drugih stvari. Posmatrao je upozoravajuća merila na Munji i navozi.

Prošao je kraj malog zelenog znaka sa jedne strane puta, sa izbledelim i ispucalim slovima:

DOBRO DOŠLI U

Houpvel, Ilinois

Stanovnika 25.501 Dvadeset pet hiljada, pet stotina i jedan, tiho je ponovio. Odmahnuo je glavom. Nekad, možd

tinu godina. Nekoliko životnih vekova u prošlosti, kada je svet još uvek bio u jednom komadu.Vozio je napred ka svom odredištu i pokušavao da ne misli dalje o onome što je bilo izgublj

uvek nestalo.


11/200

DVA

Soko se nalazio na čelnoj poziciji dok su Duhovi izlazili iz svoje podzemne jazbine koja se naod onoga što je nekada bio Trg pionira i krenuli pešice ka centru Sijetla. Prošao je jedan sat dneva, kada su se pregovori o trgovini i razmeni obično odigravali, ali on je voleo da da sebidatnog vremena zbog mogućih susreta sa nakazama. Obično ih nisu mnogo viđali na dnevnoj svenikada se nije znalo. Nije se isplatilo rizikovati. Kao vođi, na njemu je bila odgovornost da

du bezbedni.

Grad je bio tih, ulice sa nagomilanim otpadom puste i mirne. Prodavnice i stanovi stajapušteni i prazni, njihovi stakleni izlozi polomljeni a vrata zaprečena ili iskrivljena. Zarđalomobila i kamiona stajala su tamo gde su ih njihovi vlasnici i ostavili decenijama ranije, nekolikuvek u komadu, ali većina je odavno bila izjedena i pretvorena u metalne školjke. Pitao se, gledkako je grad izgledao kada su vozila imala gume i išla u sigurnom i ujednačenom toku od jednesledeće. Pitao se, kao i uvek, kako je grad izgledao kada je bio pun ljudi i života. Niko više nije radu van zidina utvrđenja. Niko ukoliko ne računate nakaze i decu ulica, a to niko nije radio.

Soko je zaustavio ostale na ukrštenim ulicama koje su označavale severnu granicu Trga piogledao Sveću kako bi bio siguran. Njene bistre plave oči su zatreptale ka njemu i ona je klim

vom. Bilo je bezbedno nastaviti. Ona je imala samo deset godina, ali mogla je da vidi stvari kojeugi nije mogao. Više puta, njene vizije su im spasile živote. On nije znao kako ona to radi, ali je znhovi imaju sreće što je ona tu. Dao joj je dobro ime: ona je bila njihovo svetlo u tami.

Na trenutak je pogledao ka ostalima, odrpana gomila obučena u džins, džempere i patike. Svimdao imena. Odbacio je njihova stara imena i dao im nova. Njihova imena su oslikavala njihov karemperament. Počinjali su iznova u životu, rekao im je. Niko od njih ne bi trebalo da nosi prošdućnost. Oni su bili Duhovi i opsedali su ruševine civilizacije koju su uništili njihovi roditelji. Jena, kada budu prestali da budu deca ulice i izgnanici i budu mogli da žive negde drugde, daće imja imena.

Sveća se nasmešila kada su im se pogledi sreli, taj sjajni, očaravajući osmeh koji je osvetljavao nje. Odjednom je imao utisak da ona zna o čemu je razmišljao i brzo je pogledao u stranu.“Idemo”, rekao je.Uputili su se niz Prvu aveniju, probijajući se kraj napuštenih automobila i gomile đubreta, kreć

severu ka centru grada. Znao je da se radi o Prvoj aveniji jer je još uvek bilo znakova pričvršćekoliko zgrada, u visini ukrasnog uličnog osvetljenja. Znakovi su još uvek radili, iako osvetljenjeko nikada nije video ulično osvetljenje koje radi; niko od njih nije. Panter je tvrdio da ima osvetSan Francisku, ali je Soko bio siguran da on izmišlja. Elektrane koje su proizvodile struju nisu

od vremena pre nego što se on rodio, a on je bio najstariji među njima, ako izuzmemo Sovu. Stra luksuz koji je samo nekolicina van utvrđenja mogla sebi da priušti, tamo gde je generatora na sgon bilo u izobilju. Većinom su se snalazili sa svećama, vatrom i svetlosnim štapovima.

Držali su se sredine ulice dok su hodali, pazeći se tamnih otvora na zgradama sa obe svijajući se u krilnu T formaciju koju je Soko najviše voleo. Soko se nalazio na čelu, Panter i Mkrilima, a devojčice, Sveća i Reka, u centru, noseći robu u čvrsto uvezanim džakovima. Sova je

krilnoj T formaciji u jednoj od svojih knjiga i ispričala je Sokolu kako ona funkcioniše. Soko je čita, iako ne nešto posebno dobro. Niko od njih to nije umeo, posebno oni mlađi. Sova je umela čita. Naučila je to u utvrđenju pre nego što ga je napustila da bi im se pridružila. Pokušala je

uči, ali oni su uglavnom hteli da im, umesto toga, ona čita. Njihovo strpljenje je bilo ograničehove dužnosti kao pripadnika Duhova su im oduzimale najveći deo vremena. Čitanje nije

ophodno za preživljavanje, protivili bi se.


12/200

Ali, naravno, bilo je. Čak je i Soko razumeo toliko.Iznad njih, nebo su počeli da ispunjavaju oblaci koji su ga lagano pomračili dok su Duhovi iz

Trga pionira i kretali se ka Čekićam. Uskoro je počela kiša, koja je padala u mekoj, ujednamaglici, tako da je beton ulica i zgrada postajao tamnosive boje. Kiša je Sokolu, koji je podigao

asto lice da se umije na hladnom pljusku, delovala čisto i osvežavajuće. Ponekad je želeo da novo da ode da pliva, kao što je to radio kada je bio dečak koji je živeo u Oregonu. Ali vodi see moglo verovati. Niste mogli biti sigurni šta je u njoj i ukoliko bi pogrešna stvar ušla u vašegli ste umreti. Bar su imali kišu, što je bilo više nego što je ostatak sveta mogao reći.

Nije baš da je video mnogo od tog sveta. Sa osamnaest, živeo je na tačno dva mesta – u Oregonoje pete godine, i u Sijetlu od tada. Ali Duhovi su imali radio, slušali su ga i ponekad im je on gone stvari. Sve manje ovih dana, kako su stanice propadale, jedna po jedna. Pregažene armijama ndi, pretpostavljao je.

Nekad-ljudi. Ludaci.Ponekad su saznavali stvari od druge dece ulice. Novi klinac bi se pojavio, dolutavši iz n

ugog dela zemlje, onda se povezivao sa nekim plemenom i donosio sveže novosti. Ali odakle godazili, njihove priče su bile vrlo slične. Svi su se nalazili u istom čamcu, pokušavajući da prežive

asnosti su svuda vrebale i sve što ste mogli učiniti jeste da odlučite kako želite da živite: ili urđenja kao životinja u kavezu, ili napolju, na ulicama, kao plen.

Ili ste, kao u slučaju Duhova, živeli pod zemljom i pokušavali da se klonite svega.Sova je znala istoriju podzemnog grada. Čitala je o tome u knjizi. Nekada davno, stari Sij

oreo i ljudi su ga sahranili i sagradili novi grad preko toga. Stari grad je bio ignorisan sve dokčeli ponovo da ga iskopavaju zbog podzemnih turističkih tura. Na početku Velikih ratova i unišvog grada, sve je bilo ponovo zaboravljeno.

Ali Soko ga je ponovo otkrio i on je sada pripadao Duhovima. Dobro, uglavnom. Bilo je i dari tamo dole, ali ne druge dece ulica, jer su deca ulica poštovala vašu teritoriju. Nakaza raznih štera, Krtica i Paukova uglavnom – nisu to bile opasne vrste, iako je pretpostavljao da se svi oni atrati opasnima. Ali ove vrste nakaza su ih ignorisale, držeći se podalje od njihovog dela podze

čak su povremeno i trgovale sa njima. Ove vrste nakaza bile su tupave i stidljive. Mogle su biti nekad zastrašujuće, ali se moglo živeti sa njima.

Kreštavci su ti kojih se trebalo paziti. Oni su bili ti koji bi vas povredili.Nešto metalno je oštro odjeknulo u daljini i Duhovi su se sledili kao jedan. Dugi minuti su prol

o se pretvorio u tišinu. Soko je bacio pogled ka krilima, Panteru i Medvedu, prvi je bio sav vav, sa kožom crnom kao pepeo, a drugi ogroman i gegav, bled kao sneg. Oni su bili snažni, oni naoslanjao da će zaštiti ostale, borci. Nosili su električne štapove koji su se punili solarnom energi su mogli onesvestiti čak i Guštera samo jednim dodirom.

Panter je uhvatio Sokolov pogled, njegove fine crte lica bile su bezizražajne. Napravio je p

kom kao da čisti, obuhvativši okolne zgrade i protresao glavom. Nije bilo ničega tamo gde je on sedved je imao sličan odgovor. Soko je sačekao još nekoliko minuta, a onda ih ponovo pokrenuo naDva bloka pre Čekićara, na raskrsnici Prve i Senekine ulice, pokret sa leve strane je zaus

kola u mestu. Ogromni Gušter je isteturao iz mračnog ždrela garaže, glave zabačene unazad. Zavik je napredovao uz ulicu ka njima, prilazeći hirovito i nefokusirano. Krv je liptala iz desetina rasedebeloj koži prekrivenoj krljuštima. Dok se približavao, Soko je mogao da vidi da su mu očađene.

Izgledao je kao da je prošao kroz mašinu za mlevenje mesa.Gušteri, Krtice i Pauci su bili mutanti, ljudi čiji se spoljašnji izgled promenio usled predu

velikog izlaganja radijaciji i hemikalijama. Krtice su živele duboko pod zemljom i promeovale većinom na njihovu strukturu kostiju. Pauci su živeli u zgradama, mali i brzi, sa zdepastim t


13/200

ugim udovima. Samo su Gušteri živeli na otvorenom, njihova koža je dobila krljušt, njihove crte lstale pljosnate ili su u potpunosti nestale. Gušteri su bili veoma snažni i opasni; Soko nije mogmisli ništa što je moglo da uradi ovako nešto Gušteru.

Panter se pokrenuo i stao kraj njega. “Dakle, šta radimo? Čekamo da ta stvar dođe dovoljno blis zagrli? Hajde da palimo, Ptico.”

Soko je mrzeo da ga zovu Ptica, ali Panter nije odustajao. Prkos je bio suviše duboko usagovoj prirodi.

“Ostavi ga!” Panter se brecnuo kada mu nije dovoljno brzo odgovorio. “Hajdemo!”

“Ne možemo da ga ostavimo ovako. U velikim je bolovima. Umire.”“Nije naš problem.”Soko ga je pogledao.“To je nakaza, čovo!” Panter je prosiktao.Medved i ostali su se zbili oko njih. Njihova lica su bila vlažna a kosa se sijala pod kaplji

e. Njihov dah je isparavao na hladnom, maglovitom vazduhu. Kiša je padala u velu izmaglice kamnela grad i ostavljala ga da svetluca kao san. Niko nije ništa rekao.

“Čekajte ovde”, rekao im je napokon.“Šššš, čovo!” Panter je prostenjao.Soko ih je ostavio okupljene zajedno na sredini ulice i krenuo ka ranjenom Gušteru. Ovaj j

iki, visok preko metar i osamdeset i vrlo mišićav. Soko je bio vitak i ne mnogo visok i izgledao juljak prema Gušteru. Gušter vas obično ne bi namerno povredio, ali ovaj je bio toliko sluđen bmožda ne bi shvatio šta radi sve dok nije kasno. Moraće da bude brz.

Zavukao je ruku u džep i izvukao otrov-bodlju. Pocepavši pakovanje, polako je prišao mestu gšter posrtao i vukao se, okrećući glavu slepo sa jedne strane na drugu dok je napipavao put naako izbliza, Soko je mogao u potpunosti da vidi povrede koje je pretrpeo i pitao se kako je jošgao da hoda.

Nije bilo oklevanja kada se sagao pod njegovu ogromnu ruku i zabio mu otrov-bodlju u vrat. Gzateturao unazad u šoku, u trenutku se zgrčio, a onda se srušio, ne pomerajući se. Soko je saček

da ga gurnuo nogom. Nije bilo odgovora. Gledao je još za trenutak dole ka njemu, a onda se okrešetao nazad ka ostalima.

“Upravo si protraćio dragocene zalihe na nakazu!” Panter se brecnuo. Njegov ton je sve govori“Nije tako”, Reka je rekla tiho. “Svako živo biće zaslužuje našu pomoć kada možemo da m

užimo, posebno kada je u bolovima. Soko je uradio ono što je moralo da se učini, to je sve.”Ona je bila mala tamnokosa dvanestogodišnjakinja sa velikim očima i još većim srcem. Došla

mcem niz reku Duvamiš, jedini preživeli iz zaraze koja je pobila sve ostale u njemu. Hrabra mala e pronašla kako sakuplja hranu dole kod dokova i dovela je da se naseli u njenom domu. Isprva,

e želeo da je pusti da ostane. Izgledala je slabo i neodlučno, lak plen za one opasnije nakaze. Ali

otkrio da je ono što je on smatrao slabošću i neodlučnošću u stvari bila odmerena promišljenmpleksno razmišljanje. *Reka nije delovala ili pričala nepromišljeno. Ritam njenog života je bio žljiv. Ona je kao duboka reka, puna tajni, rekla mu je Sova i on joj je dao ime u skladu sa tim.

Panter nije bio impresioniran. “Lepe reči, ali ne znače ništa. Ne živimo u svetu o kome ti sčaš, Reko. Većina ovih stvorenja kojima ti želiš da pomogneš samo želi da nas vidi mrtve! Oneta više od običnih životinja!”

Medved se nagnuo napred, kiša je curela sa njegovog pljosnatog, bledog lica. “Mislim da balo da stojimo ovako ovde.” Soko je klimnuo glavom i pokrenuo ih ponovo napred. Raširili sulnu T formaciju a da im niko nije rekao, dovoljno disciplinovani da znaju šta da rade. Panter je i

mlao sebi u bradu, ali Soko nije obraćao pažnju, misleći na mrtvog Guštera. Ukoliko je u stojalo nešto što je moglo da krene na Guštera te veličine i gotovo ga ubije, onda će morati da


14/200

sebno pažljivi. Do sada nije postojalo ništa toliko opasno sa čim se trebalo boriti, ne računeštavce. Odjednom se zapitao da je možda čopor njih uradio ovo ali je ubrzo odbacio tu eštavci nisu nanosili takve rane. Ne, ovo je bilo nešto drugo – nešto što je ili ispuzalo iz dubljih ddzemlja ili došlo u grad sa nekog drugog mesta.

Pitaće Sovu kada se budu vratili. Sova bi mogla nešto da sazna iz neke od svojih knjiga.Stigli su do Čekićara i zastali da nakratko osmotre, kao što su uvek radili. Čekićar je stajao za

mestu, pljosnati crni metalni džin sa jednom podignutom rukom i drugom ispraženom pred sodignuta ruka je držala čekić, a ispražena mali nakovanj. To je bilo umetničko delo, rekla je

rada iza njega je nekada bila muzej. Niko od Duhova nikada nije video muzej osim na slikama. Oavno bio opljačkan i polupan, unutrašnjost zapaljena a prozori polomljeni. Čekićar je zapravo bije ostalo.

Soko ih je odveo odatle i krenuo uzbrdo ka centra grada. Ulice su bile klizave od blata i vntranje po trotoarima je bilo sporo i opasno. Sveća je dva puta pala, a Medved jednom. Pantermršteno pogledao i nastavio dalje, iznad takvih neuspeha. Obukao je svoje čizme za pešačenje kaao bolje prijanjanje. Panter je uvek nosio ono što je bilo potrebno. Uvek je bio spreman.

Na drugom mestu i u drugo vreme, možda je on mogao da bude vođa Duhova. Bio je veći i jakola i samo dve godine mlađi. Imao je više smelosti, bio voljniji da se suprotstavi bilo kakvoj p Soko je imao viziju, a oni su svi verovali da si bez vizije izgubljen. Sova je bila mudra, Sgoslovena nepromašivim instinktima, a Medved je bio čvrst i snažan. Panter je bio hrabar, Kentovan, Lasta divlja, a Majstor inventivan. Svi Duhovi su imali nešto što Soko nije posedovako je imao jednu stvar koja je svima bila potrebna i zato su ga sledili.

Dve ulice naviše, pronašli su Mačke kako ih čekaju, njih deset, na zakazanom mestu na raskiverzitetske i Treće ulice. Njihov dom se nalazio u jednom od napuštenih apartmana, neg

vernom kraju grada, iako Soko nije bio siguran u kojoj. Ovo je bila neutralna teritorija, nenaseugim plemenima, mesto okupljanja za sve one koji žele da posluju. Razmena je bila način na koji

živeli, svako donoseći nešto da ponudi drugima kojima je to potrebno. Mačke su imale izvor jabva. Sveža hrana bilo kakve vrste bila je retka, a potražnja za njom velika. Gde su Mačke prona

vu hranu bila je misterija, mada je Sova rekla da misli da su sigurno na vrhu zgrade otkrili malustablima jabuka i šljiva već zasađenim i da su jednostavno to iskoristili.

Kako god bilo, sveže voće vam je bilo potrebno da ostanete zdravi. Sova je proučavala te stla im to. Nestalo je mnogo šta čime se njihova civilizacija hranila – gotovo sve što se gajimama. Utvrđenja su još uvek proizvodila svoju sopstvenu hranu, ali samo sa promenljivim uspehzirom na zemljište i vodu sa kojim su morali da rade. Veći deo onoga čime su se hranila deca ulicupakovano i postajalo je jestivo kada bi se dodala voda i posle podgrevanja. Postojala je odrena u konzervama koja se još mogla jesti, kao i flaširani napici koji su se mogli piti, ali oni su ub

stajali. Prodavnice svih vrsta su odavno bile opljačkane i očišćene i ostalo je samo nekoliko nj

ih je bilo koristi, a njihove lokacije su bile pažljivo čuvane tajne. Duhovi su otkrili jednu prdina i još uvek su povremeno iznosili i skladištili ono što im je bilo potrebno.Ono što su na ovaj sastanak doneli za razmenu bilo je dragoceno i teško za pronalaženje ko

eža hrana i to je bio jedini razlog zbog čega bi Mačke bile voljne da se odreknu dela svojih zaliha“Kasniš Sokole”, doviknuo je Tigar, veliki i mišićavi vođa Mačaka.Naravno da nisu kasnili, ali Soko se nije suprotstavljao tome. To je samo bio Tigrov način da o

oju teritoriju. “Spreman za posao?”Tigar je nosio svoju prepoznatljivu narandžastu majicu sa crnim prugama ispod kaputa. Sve M

nosile neki deo odeće koji je trebalo da nagovesti po kojoj mački su dobili ime, iako je neke od

o teško dešifrovati. Jedan klinac je nosio pantalone sa uspravnim plavim i crvenim prugama. Štabalo da bude? Panter je voleo da ih ismeva jer se tako jako trude da budu ono što sasvim očig


15/200

u. Prave mačke su bile male, vitke i nečujne. Ove Mačke su bile zbrka raznih veličina i oblika i se isto tako zvati i Slonovi ili Kamile. On je bio bolja mačka nego što su oni bili, voleo je da k nisu ni imali “Pantera” u svom plemenu. Osim toga, oni su počeli sebe da nazivaju Mačkamamaju imena mačaka tek kada su to otkrili kod Duhova.

“Oni su samo gomila maca imitatora”, govorio je, podrugljivo se smeškajući na tu ideju.Soko se susreo sa Tigrom na sredini raskrsnice, dok su ostali sa obe strane stajali tamo gde s

zmene su bile rituali, određeni protokolom i tradicijom. Prvo se sreću vođe, same, razgovaraljima razmene, dolaze do sporazuma i dogovaraju se o vremenu i mestu na kome će napraviti raz

oliko se ona ne obavi tog dana. Ovoga puta obe strane su došle spremne da odmah obave razmšto su to radile dovoljno često da svako zna šta je potrebno onom drugom. Mačke su donosile uke i šljive, a Duhovi su donosili dragocenu robu koju su nudili za razmenu.

“Šta imate za nas?” pitao je Tigar, nestrpljiv da pređe na stvar.Soko nije voleo da ga požuruju. Prošao je rukom kroz svoju čupavu, kratko ošišanu crnu k

gledao dole ka vodi i Čekićaru, ponovo misleći na mrtvog Guštera. “Zavisi. Koliko ste nam donel“Dve kutije. Po jedna od svega. Zrele i spremne za jelo. Čuvajte ih na hladnom mestu i održa

dili ste to ranije.” Tigar je pogrbio svoja ramena. “Dakle?”“Četiri baterijske lampe i solarne baterije da ih napajaju. Baterije imaju rok trajanja trideset go

e imaju na sebi datum od pre manje od dvadeset.” Nasmešio se. “Nije bilo lako naći ih.”“Još uvek su ih pravili pre dvadeset godina?” upitao je drugi sumnjičavo.Soko je slegnuo ramenima. “Piše ono što piše. Rade. Sam sam ih testirao.”Tigar je pogledao unaokolo, možda tražeći, možda samo ubijajući vreme. “Treba mi nešto drugo“Nešto drugo?” Soko se ukrutio. “O čemu govoriš, čoveče? Nudim ti poštenu razmenu.”Tigar je izgledao nesigurno. “Mislim, treba mi nešto više. Treba mi par pakovanja plenetena.”Soko je zurio. Pleneten je bio ozbiljan lek, efikasan uglavnom protiv zaraznih virusa. Nik

rđenja nije mogao da ga se dočepa osim ukoliko ne naiđe na skrivene zalihe. Čak i tada, običnjao jer ga je valjalo držati na hladnom jer se, u suprotnom, razlagao i gubio svoja lekovita svon frižidera, imao je rok trajanja od desetak dana. On nije video pleneten od kada je postao Duh.

Osim jednom prilikom, kada je Sveća uhvatila boginje i on nije imao izbora nego da pita Tesu.“To je za Persiju”, Tigar je rekao tiho, gledajući u svoja stopala. “Sva se osula.”Boginje. Kao Sveća. Persija je bila Tigrova mlađa sestra. Jedina porodica koja mu je osta

protnom ne bi ni pitao. Soko je mogao da oseti kako na površinu izbija očaj onog drugog, šireći sa koja curi kroz metalne ploče, vrela i jedva suzdržana.

Soko je bacio pogled ka Duhovima. Svi su očekivali da dođe do razmene i bili bi nezadovoljnia ne desi. Voće je bilo poslastica kojoj su se radovali. Neki od njih bi razumeli, neki ne bi.

“Napravimo razmenu”, Soko je rekao drugome. “Videću šta mogu da učinim.”Tigar je odmahnuo glavom. “Ne. Prvo hoću pleneten.”

Soko ga je pogledao. “To će te koštati mnogo više ukoliko sada ne napravimo razmenu. Me.”“Nije me briga. Hoću da Persiji opet bude dobro.”Sa njime nije bilo rasprave. Ali Soko je mogao da izgubi ugled ukoliko popusti nečemu što

tini bila ucena.“Napravimo razmenu sada”, rekao je, “i dobićeš pleneten ni za šta.”Tigar je buljio u njega. “Ozbiljan si?”Soko je klimnuo glavom, pitajući se u isto vreme da li je izgubio razum.“Možeš da ga nabaviš? Daćeš mi svoju reč da hoćeš?”

“Znaš da imaš moju reč i znaš da ona vredi. Napravimo razmenu ili možeš da zaboraviš naar. Nađi nekog drugog da ti nađe tvoj pleneten.”


16/200

Tigar ga je proučavao još jedan trenutak, a onda je klimnuo. “Dogovoreno.”Dotakli su se pesnicama i dogovor je pao. Obojica su dali znak svojim pratiocima da iznesu z

ačke kutije sa voćem, manje nego što se to Sokolu sviđalo, ali ipak dovoljne, a Sveća i Reka džbaterijama i baterijskim lampama. Zalihe su razmenjene i oni koji su ih nosili povukli su se na sta, ostavljajući vođe same.

Soko je pogledao ka nebu. Kiša je prošla i oblaci su se razilazili. Uskoro će postati vruće. Nake u džepove i pogledao Tigra.

“Naišli smo na Guštera dole kraj Čekićara dok smo dolazili ovamo”, rekao je. “Velikog. Bio

idan. Umirao je. Šta misliš šta je moglo da napravi tako nešto?”Tigar je odmahnuo glavom. “Guštera? Ne znam. Šta ti misliš da je to uradilo?”“Nešto novo, nešto što ne poznajemo. Nešto zaista opasno. Bolje čuvajte leđa.”Veći dečak je povukao kraj svog kaputa i ukazao se flešetni kratež kako visi sa njegovog p

ronašao sam je pre nekoliko nedelja. Hajde da vidimo šta može da prođe pored ovoga.”Soko je klimnuo. “Ja bih svejedno na tvom mestu bio pažljiv.”“Samo mi nabavi taj pleneten”, drugi je zarežao, vraćajući kaput na mesto. “Sutra, u isto vrem

om mestu?”“Trebaju mi tri dana.”Tigar je zurio u njega. “Možda Persija nema tri dana.”“Možda je to najbolje što mogu da učinim.”Tigar je zurio u njega još jedan trenutak, a onda se okrenuo da se pridruži ostalim Mačkama. Od

se uz ulicu zbijeni i nisu se osvrtali.Soko ih je posmatrao sve dok nisu nestali sa vidika, razmišljajući o trgovini koju je upravo sk

ajući se kako će opravdati to da još jednom pita Tesu da rizikuje svoj život kada je znao kolikoasno.


17/200


18/200

U početku je strategija dobro funkcionisala. Mera zaštite koju su nudila utvrđenja bila je neporstojala je sigurnost u velikom broju ljudi. Oblik vlade je mogao biti ustanovljen i red uspostutar zidina. Hrana i voda su se mogli bolje sakupljati i pravično distribuirati. Veći broj ljudi znaću raznovrsnost njihovih veština. Kada bi se neko utvrđenje napunilo, oni koji su bili odpostavljali su drugo, obično u drugom sportskom kompleksu. Ukoliko nije bilo takvih, kongresni cčak poslovna zgrada mogli su poslužili kao zamene, iako nikada nisu bili podjednako dobri.

Najveći problem sa utvrđenjima počeo je da se manifestuje nakon prve decenije, kada su ndi počeli da se pojavljuju. Niko nije bio siguran u njihovo poreklo, iako su postojala govorka

emonima” koji su ih stvarali iz školjki ljudi bez duše, koji su krenuli stranputicom i koji suvedeni. Ove priče, urbane legende, nikada nisu mogle biti potvrđene. Neki su tvrdili da su vidmone, iako Sova nikada nije upoznala nekoga ko jeste. Ali nije se moglo poreći postojanje nekad-kupljeni u ogromnim armijama, lutali su predelima napadajući i uništavajući utvrđenja, postavljsade sve dok ne prevaziđu otpor ili se utvrđenje ne preda u lažnoj nadi da će pokazati milost. Kaočula priča o robovskim oborima i tome za šta su nekad-ljudi koristili uhvaćene ljude, otpvrsnuo. Ali utvrđenja nisu bile tvrđave u onom značenju koje su imali srednjevekovni zamkovi. se jednom našli pod opsadom, pretvarali su se u smrtonosne zamke iz kojih branioci nisu mogli pokad-ljudi su brojčano prevazilazili ljude. Njima nije bila potrebna čista voda ili dobra hrana. Nišili zaraza ili trovanja. Vreme i strpljenje su išli u prilog napadačima. Jedno po jedno, utvrđen

dala.Ovo bi možda i obeshrabrilo one koji su se krili u utvrđenjima da je postojalo neko drugo mes

e su mogli da odu. Ali način razmišljanja stanovnika utvrđenja bio je takav da je ideja da se živeti i negde drugde bila nepojmljiva. Van zidina ste rizikovali smrt od hiljada različitih neprijasu bile nakaze. Bilo je opasnih ljudi koji su živeli na ostacima stare civilizacije. Bile su tu i a

kad-ljudi, koje su se šunjale predelima. Bilo je stvari koje niko nije mogao da opiše, koje su ispuzkla i mulja. Postojala je anarhija i divljina. Ljudi iz utvrđenja nisu mogli da zamisle da se takmm. Čak je i rizik od napada i opsada nekad-ljudi izgledao prihvatljiviji od pokušaja života na

mo gde je čitav svet poludeo.

Sova je bila jedna od ljudi koji su imali ovakva uverenja. Ona se rodila u utvrđenju Sejfko Filvih osam godina svog života ono je bilo sve za šta je znala. Nikada nije izašla van njegovih zidian jedini put. Delimično, to je bilo zato što je bila osakaćena na rođenju, nije mogla da koristi nologa koji su verovatno imali veze sa lošim kvalitetom vazduha, hrane ili vode koju je njena mela tokom trudnoće. Nakon što su joj roditelji umrli od čudne zaraze koja protutnjala utvrđenjemje bilo devet godina, ostala je siroče i bila potpuno sama. Kao tiho i povučeno dete, delom usled

dostatka, delom po prirodi, ona nikada nije imala mnogo prijatelja. Počela je da živi sa porodoj je bio potreban neko da se stara o njihovoj bebi. Ali onda je beba umrla, a ona je bila otpuštjednom ostala bez porodice.

Počela je da radi u kuhinjama utvrđenja i da spava na visećem krevetu u sobi koja se nazadi. To je bilo turobno, neispunjavajuće postojanje, ali njen izbor je bio ograničen. U utvrđenako ko je imao više od deset godina morao je da radi ukoliko je želeo da ostane. Ako niste dprinos, izbacivali su vas. Zato je ona radila. Ali bila je nesrećna i počela je da se pita da li jeim je živela bio ono najbolje čemu je mogla da se nada. Počela je da provodi vreme na zidindajući grad, pitajući se šta se tamo nalazi.

Na taj način je, pre pet godina, upoznala Sokola.Začulo se režanje iz zajedničke sobe. Čejni je, spuštene glave, povijenih ušiju i nakostrešenog k

smatrao gvožđem postavljena vrata koja su se vodila ka hodnicima podzemnog grada. Sada nije

krznenu loptu; ličio je na čudovište. Njegove usne su se povukle i otkrile velike zube, a oči, kothodnog trenutka bile pospane, postale su zlokobne. Sova se okrenula od Veverca i pokrenula


19/200

licu nazad niz rampu, u zajedničku sobu, gde su lampe napajane solarnim baterijama davaleetlo. Lasta je već bila tamo, stajala je kraj Čejnija, čvrsto držeći jedan od električnih štapova. Laa mala, a veliki pas, čak i malo pognut, stajao je do visine njenih ramena. Sova se odvezla do vkala, slušajući. Par trenutaka kasnije začuo se zvuk udaranja – jedan oštar, jedan mek, dva čekala je dok se nije ponovio, a onda se pružila, povukla prečage i otprečila vrata.

Majstor i Kreda su se probili unutra, mokri do gole kože, nalik podavljenim pacovima. Čestao da reži i podigao se iz čučnja. Lasta je spustila štap.

“Upao je u odvod za kanalizaciju”, Kreda je objavio pokazujući ka Majstoru.

“A onda je on upao unutra dok mi je pomagao da izađem”, završio je Majstor.“Trebalo je da budete na krovu”, istakla je Lasta, nepokolebljivih plavih očiju. “Krov se re, a ne dole, koliko sam čula.” “Da, da.” Majstor je protrljao vodu iz svoje crvene kovrdžave kotresao se kao pas. I Čejni i Lasta su se povukli dalje. “Nema mnogo toga što se može uradarnim baterijama kada pada kiša. Isključili smo kolektore iz prihvatnog sistema, ubacili table

očišćavanje i bili smo gotovi. Onda smo odlučili da potražimo skladišta. Pronašli smo veliku širane vode dva bloka južno. Ima je previše da je dovučemo bez pomoći.”

“Moraćemo da krenemo svi i ponesemo kolica”, dodao je Kreda. “Ali dobar ulov, zar ne, Sovo“I bolji nego dobar”, Sova se složila.On se nakezio, a onda pogledao unaokolo. “Gde su uopšte ostali? Zar se još nisu vratili?”Sova je odmahnula glavom. “Uskoro će, pretpostavljam. Vi bolje skinite tu odeću i osušite se,

e da završite kao Veverac.” “Morao bih da budem prilično glup pa da završim kao Veverac”, Kreao, a Majstor se nasmejao.

“Nije smešno”, Lasta se brecnula. Prišla je da im se suprotstavi, ne tako velika kao oni ali mnje predvidljiva. “Misliš da je smešno što se on razboleo?”

“Prestani, Lasto”, rekao je Kreda, okrećući se od nje. “Nisam mislio ništa loše. I ja želim dde dobro isto koliko i ti. Samo sam se šalio oko toga kako se to desilo.”

“Pa, šali se oko nečeg drugog”, Sova je nežno predložila. “Ono što se desilo Vevercu jsrećan slučaj.”

Što je i bila istina, bar kako je do toga došlo. Bio je nesrećan slučaj što se posekao na komad otala i što se posekotina gadno inficirala. Ali on je sam doprineo tome, pokušavajući da pokupi talnih vojnika za koje mu je Soko rekao da ih ne dira.

“Osim toga, kako ti možeš nekoga da nazivaš glupim?” Lasta je zahtevala odgovor.Kreda je bio tako svetao sa svojom bledom kožom i beloplavom kosom da se činilo da gotovo

aran. Sada je porumeneo zbog prebacivanja i okrenuo se ljut nazad ka Lasti.“Pusti to, Kredo”, rekla je Sova, brzo inervenišući. “Samo idi i presvuci odeću. Ti takođe, Maj

sto, ti idi u spavaću sobu i sedi sa Vevercem. Javi mi ukoliko mu nešto treba.”Bilo je još par oštrih pogleda i nešto negodovanja, ali svi su uradili kako im je rečeno. Sova j

jka, a niko se ne raspravlja sa svojom majkom. Ona nije tražila taj položaj, ali nije bilo nikoga gao da ga popuni i kao najstariji ženski član plemena, bila je logičan izbor. Većina njih se jedva ojih pravih majki, ali znali su šta su majke bile i želeli su jednu. Soko je pružao vođstvo i autoritva im je davala stabilnost i mir. U svetu u kome su deca verovala da su ih odrasli izneverili na žan način, druga deca su bila ono najbolje čemu su se mogli nadati.

Sova se odvezla ka kuhinji, počevši da razmišlja o večeri. Čejni se vratio na mesto između kouča i stola za igru, zatvorenih očiju, bokova koji su se polako podizali i spuštali pod debelim sgovog krzna u zakrpama. Sova ga je posmatrala za trenutak, pitajući se da li on sanja, i ukoliko jeemu sanja. Onda se usmerila ka privremenom radnom prostoru koji je služio kao mesto za priprem

ne i počela da razvija prethodno spakovano testo. Večeras će im poslužiti posebnu poslasticu. Sovratiti sa jabukama i napraviće pitu. Nisu imali dovoljno struje, ali su mogli napraviti dovoljno to


20/200

peku u pećnici na drva koju je Majstor napravio za nju.Pomislila je na tog dečaka za trenutak. Enigma, opirao se lakoj kategorizaciji. Bio je talen

natlija i mehaničar; mogao je da napravi ili popravi gotovo bilo šta. Konstruisao je privrehinjske aparate, generatore i solarne jedinice koje su ih pokretale. Prepravio je njena kolica takoma lakše manevrisalo i postavio rampe koje su joj omogućavale da dospe do svih soba. Prihtemi na krovu su bili njegovi. Uz pomoć štapa, kanapa i genijalnosti, konstruisao je sva urnosna vrata i ojačao kapke na prozorima koji su ih štitili. Tvrdio je da je naučio te veštine oda, koji je radio sa metalom, ali nikada nije pričao o svojim roditeljima u drugim prilikama. Doš

o do njih, kada mu još nije bilo ni deset godina, ali već je znao više od njih o pravljenju stvari.Sada, sa četrnaest, bio je dovoljno star i sposoban da mu se povere odgovornosti koje suervisane za starije članove plemena, ali on je imao problem. Kako je više puta dokazao, na nje

vek nije mogao osloniti. Sve je bilo u redu dok je radio pod nečijim nadzorom, ali je bio užasanbio prepušten sam sebi – sklon tome da zaboravlja, odugovlači, čak i da ignoriše. Bilo je nemslati ga negde samog. Poslednji put kada su tako uradili, nije se vraćao dva dana. Stara pokvšina mu je odvukla pažnju i on je pokušavao da pronađe način da je ponovo pokrene. Čak nije niona radi ali to nije ni bilo važno. Važno je bilo da je bila zanimljiva.

Njegov najbliži prijatelj je bio Kreda, što je davalo poseban utisak jer su njih dvojica bili protnost. Kreda je bio lakouman i neznatiželjan, nezainteresovan za načine kako nešto radi, već sami. Voleo je da crta i bio je veoma dobar u tome – odatle je i dobio ime. Ali nije bio sanjar, ka

ćina umetnika često bude. Bio je praktičan i čvrsto na zemlji u svom životu; njegova umetnost je a još jedan posao. Majstor je bio neka vrsta misterije za njega, dečak sličnih godina i temperami je sve osim sebe mogao da dovede do toga da radi bez greške.

Nerazdvojni su njih dvojica, pomislila je Sova. Verovatno je to dobra stvar, jer je svaki odao smirujući efekat na onog drugog, a ni od jednog ni od drugog nije bilo mnogo koristi kada smi.

Bila je usred razvijanja kora zapitu kada se Čejni propeo na noge i ustao licem ponovo okrenutožđem postavljenim vratima. Ovaj put nije režao, a njegov stav je bio veseo i nimalo preteći.

ačilo da Soko stiže.Ruku prekrivenih komadićima testa, pozvala je Lastu da otvori vrata. Par trenutaka kasnije, S

ali su uleteli u sobu, smejući se i šaleći se dok su vukli kutije sa jabukama i šljivama; ostavili suhinji, gde su neke mogli da odvoje, a ostale da smeste u hladno spremište. Kreda i Majstor novo pojavili, Lasta je došla i uskoro su se svi okupili u zajedničkoj sobi razmenjujući informanašnjim događajima. Sova ih je slušala sa svog radnog mesta dok je završavala kore i počinjae jabuke, posmatrajući izraze njihovih lica, uzbuđene pokrete koje su pravili i stalne poglede komenjivali, uživajući u svom opuštenom drugarstvu.

Ovo je bila njena porodica, pomislila je, smešeći se. Najbolja porodica koju je mogla da zamis

Ali kada je Panter počeo da priča o mrtvom Gušteru, dobro osećanje je isparilo i ona se izdsetila da živi u svetu gde je imanje porodice značilo sigurnost u broju ljudi i zaštitu od zlarodica je bila samo eufemizam. Duhovi su, naposletku, bili pleme, a pleme je uvek bilo pod opsad

Završila je sa pitom, dodavši cimet, šećer i zamenu za puter, ubacila ju je u pećnicu i počeema svoju večeru. Četrdeset minuta kasnije, okupila ih je oko radnog prostora na njihovoj kollica i klupa i seli su da jedu. Radili su ono što je tražila od njih, ona, njihova surogat majka i oni, ogat deca. Toliko drugačije od njenih dana provedenih u utvrđenju, gde su je jedva tolerisali nakojoj roditelji umrli.

Ovde je, verovala je, bila voljena.

Kada je večera bila gotova, Medved i Reka su očistili sto, a Lasta joj je pomogla da opere suristile su malo vode iz prihvatnog sistema, tek toliko da mogu da obave posao. Imali su sreće š


21/200

eli u delu sveta koji je još uvek imao pristojnu količinu padavina. Na većini mesta uopšte nijde. Ali niste mogli biti sigurni da tako neće biti i ovde jednog dana. Zaista sada niste ni u štagli biti sigurni.

Upravo je završila sa pranjem kada je Soko prišao i stao pokraj nje. “Tigar kaže da je Persija dginje”, rekao je tiho. Njegove tamne oči su posmatrale njene, to ga je mučilo i komešalo se u noće da mu nabavim nekoliko pakovanja plenetena. Složio sam se. Morao sam. U suprotnom, stao na razmenu za voće.”

“Ona mora da je veoma bolesna. Trgovina mu je potrebna isto koliko i nama.” Sklopila je r

om krilu. “Da li ćeš pokušati da nabaviš pleneten od Tese?”Slegnuo je ramenima. “Gde bih ga drugde nabavio?”“Mi imamo nešto. Mogli bismo da mu damo to.”“Potrebno nam je to što imamo.”Tiho je uzdahnula. “Tesa možda neće moći da pomogne. Ona sebe stavlja u opasnost time

di.”“Znam to.”“Kada ćeš se ponovo videti sa njom?”“Sutra uveče. Pitaću je, videću šta ona može da učini.” Klimnula je, proučavajući njegovo m

e, misleći na to kako on odrasta, kako su mu se crte lica promenile od pre samo šest meseci. “Pomo Persiji čak i ukoliko Tesa ne može”, rekla je. “Ona ima samo jedanaest godina.”

Soko se odjednom nasmešio, kriveći uglove usta što je pokazivalo da ga je ono što je upravo bavilo. “Za razliku od četrnaest, šesnaest ili osamnaest, što je mnogo starije?”

Uzvratila mu je osmehom. “Znaš šta sam htela da kažem.” “Znam da praviš dobru pitu sa jabuka“Koliko drugih pita sa jabukama si probao osim moje?” “Nijednu.” Zastao je. “Da li možemo

dobijemo našu priču?”Ostavila je sudove i izvezla svoja kolica u zajedničku sobu. Njena pojava iz kuhinje im je bio s

će vreme za priču uskoro početi. Razgovor je odmah prestao i svi su se brzo okupili oko nje. Zh, to je bio najbolji deo dana, prilika da iskuse magičnu vožnju do nekog drugog mesta i vremen

e u svetu u kome nikada nisu bili i nadali se u tajnosti da će nekada tamo otići. Svake večeri, Sopričala priču o ovom svetu, izmišljajući i ponovo stvarajući njegovu istoriju i tradiciju. Ponekala i iz knjiga. Ali nije ih mnogo imala, a deca su ionako više volela one koje je izmišljala.

Zavalila se u svoja kolica i prešla pogledom preko njihovih lica, videći sebe u njihovim oadu ženu tek malo stariju po godinama, ali beskrajno stariju po iskustvu i mudrosti, smeđe kčnog izgleda, ne naročito lepu, ali pametnu i sposobnu i koja ih je zaista volela. To što im j

oliko značila nikada nije prestalo da je iznenađuje. Kada je pomislila na to, posle svojih gmoće u utvrđenju, želela je da zaplače.

“Pričaj nam o zmijama, žabama i pošasti koje je dečak bacio na zlog Kralja i njegove vojn

dložio je Panter, naginjući se napred, usredsređenih crnih očiju.“Ne, pričaj nam o džinu i dečaku i kako je dečak ubio džina!” rekao je Kreda.Lasta je zamahala rukama da privuče pažnju. “Ja hoću da čujem o devojčici koja je pronašla d

eci i sakrila ga od zlog Kralja.”Sve su to bile varijacije priča koje su joj pričali dok je bila dete, priča koje nije zapam

punosti i ogoljenih da pokažu životne lekcije za koje je smatrala da treba da ih znaju. Njeni roditpričali te priče, čitajući ih iz knjige koja je odavno nestala. Mislila je da će možda ponovo nigu jednog dana, ali još uvek nije.

Sova je stavila prst na usne. “Večeras ću vam ispričati drugačiju priču, novu. Ispričaću vam pr

me kako je dečak spasio decu od zlog Kralja i njegovih vojnika i poveo ih u Obećanu Zemlju.”Čuvala je ovu priču, jer je ona bila završetak mnogih drugih koje su se ticale dečaka i zlog K


22/200

nešto ju je nateralo da poželi da je ispriča večeras. Možda je u pitanju bilo to kako se osećala. Me jednostavno dovoljno dugo držala za sebe. Priče su davale snagu i obećanje njihovim životima

sve oko njih bilo tako tmurno. Tmina se teško spustila na nju ove večeri. Persijina bolest i mrtvi Gbile samo današnja tama; sutra će doći sveža tama. Priče su donosile svetlost u tu tamu. Priče

vale nadu.Mogla je da oseti kako su se deca primakla ka njoj dok se pripremala da priča, mogla je da

ekivanje dok su čekali. Volela je ovaj trenutak. Tada se osećala najbliže njima, kada su bili povnjom svojom ljubavlju prema rečima i pričama koje su nastajale od njih. Ta veza je dolazila iz

a je živa i davala je snagu.“Zli Kralj je zabranio dečaku i njegovoj deci da napuštaju svoje domove mnogo godina”, počeak i nakon što je nanovo i nanovo patio zbog svoje tvrdoglavosti. Niko nije mogao da se raspravm, čak ni posle zmija i žaba i smrti prvorođene dece njegovih ljudi. Ali jednog dana, Kralj se prodlučio da je izdržao dovoljno kazni zbog svog odbijanja i naredio dečaku i njegovoj deci d

uvek i da se ne vraćaju. Zašto bi odbijao da im da dozvolu? Šta se nadao da će postići? Ukolieli da idu, onda im se to treba dozvoliti. Njegovom Kraljevstvu će biti mnogo bolje kada odu.”

“Trebalo mu je dosta da to ukapira”, Panter je rekao.“Kladim se da se predomislio”, rekla je Lasta.“I jeste se predomislio”, nastavila je Sova. “Ali ne pre nego što su dečak i njegova deca spak

oje stvari i krenuli na put koji će ih odvesti do Obećane Zemlje. Hodali su i hodali, zastajući samu i spavaju. Putovali su onoliko brzo koliko su mogli jer su bili nestrpljivi da stignu do svog nma, ali nisu imali ni neki stari bicikl da voze, niti neki automobil. Zato, iako su otišli pre nedelju u odmakli naročito daleko.

“Tada se zli Kralj predomislio što ih je pustio. Razmišljao je mnogo o tome od kada su otišlinisu nedostajali ili tako nešto, samo mu se činilo da treba da ostanu tamo gde su bili. Osetio je slab kada im je dopustio da idu. Razmišljanje o tome ga je razbesnelo i zato je sazvao svoje voj

nuo za njima. Imao je ratne mašine i nosače u kojima je putovao. Niko nije hodao; svi su se valj i njegovi vojnici su putovali veoma brzo i sustigli su dečaka i njegovu decu za samo dva dana.

Napravila je pauzu, na silu se trudeći da ne pogleda u Sokola, da mu ne da da vidi u njenim oo što je mislila. “Zli Kralj nije znao za dečakovu viziju o Obećanoj Zemlji. Nije znao za obećanjedečak dao svojoj deci o tome da će ih odvesti tamo i da će tamo živeti srećno zauvek. Samo su dala i verovala su u viziju. Verovala su u Obećanu Zemlju i sreću koja ih je tamo čekala.”

“Kao mi”, Sveća je rekla tiho, “Mi verujemo u Sokolovu viziju.”Svi su odjednom pogledali Sokola, a Sova je brzo rekla, “Tako je, mi verujemo u Sokolovu v

o što su deca iz ove priče verovala u dečakovu viziju. Ali zli Kralj nije verovao u vizije. Verovmo u ono što može da vidi svojim očima i dodirne rukama. Nije verovao u sutra. Verovao je sanas.”

“Šta se dalje desilo?” upitao je Medved.“Dečak i njegova deca su stigla do reke koja je bila suviše široka i duboka za njih da je pređugo što su pronašli način da je zaobiđu, zli Kralj i njegovi vojnici su se pojavili iza njih sa svnim mašinama i nosačima. Dečak i njegova deca su bili u zamci. Nisu mogli nikuda da odu i znali ih vratiti u njihov zatvor ili ubiti.”

“Treba da se bore!” uzviknuo je Panter uzbuđeno.“Treba da pokušaju da preplivaju!” rekao je Medved.Sova je odmahnula glavom. “Bilo ih je premalo da se bore, a reka je bila prebrza za njih

plivaju. Ali baš kada je delovalo da je sve izgubljeno, da za njih nema nade, dečak je podigao r

da iz reke se razdvojila pred njima, povlačeći se sa obe strane tako da je oslobodila put.”“Kako da je to uradila?” upitao je Majstor sumnjičavo.


23/200

“Uradila je to jer je reka znala za dečakovu viziju”, rekla je Sova. Reke imaju duboka znvaju mnoge tajne. Ova je znala tajnu dečakove vizije. Zato je pustila dečaka i njegovu decu da preugu stranu gde će biti bezbedni.”

“A šta je sa Kraljem? Zar nije pokušao da ih prati?” Panter je još uvek čekao da dođe do borbe“I jeste. Poveo je celu svoju vojsku u njihovim ratnim mašinama i nosačima i krenuli su

zom kojom su dečak i njegova deca prošli, odlučan u tome da ih uhvati i vrati nazad. Ali dečdigao ruke po drugi put i voda se sručila na zlog Kralja i njegove vojnike i sve ih podavildnjeg.”

Nastao je trenutak tišine dok su deca prihvatala sve ovo. Ona im je dozvolila taj trenutak, a onla: “I tako je dečak poveo svoju decu od reke i dva dana kasnije, stigli su u Obećanu Zemlju.”“Kako je tamo bilo?” pitala je Reka, šćućurena na podu kraj Sveće, kolena privijenih uz grudi.Sova se zavalila u svojim kolicima. “Ta priča mora da sačeka neko drugo veče. Sada je vreme

na spavanje.” Pogledala je unaokolo u razočarana lica. “Vežbajte čitanje dok vam se ne prispada ugasite sveće. Lepo spavajte.”

Pomerila je svoja kolica napred, podstičući ih na pokret. Ustajali su na noge gunđajući, neki trjednu priču, neki govoreći da im se ne spava, ali se niko nije zaista bunio. Soko se kretao po

sio lampe, jednu po jednu, sve osim one male koja je osvetljavala teška ulazna vrata. Ranije bi neh čuvao stražu čitave noći. Sada se za to brinuo Čejni.

Dok su se ostali vukli u spavaće sobe koje su delili, Sova je zastala da posmatra kako se ginje i češka Čejnijevo debelo krzno oko vrata i ušiju. Veliki pas je tiho ležao, puštajući dečaka zi. Sova je uvek hvatala sebe kako iščekuje dan kada će mu Čejni odgristi ruku.

Sveća je stala kraj njenih kolica i pogledala je u oči. “To je bila naša priča, zar ne Sovo?” upito. “Dečakova vizija je bila Sokolova vizija.”

Ovoj maloj nije mnogo toga promicalo, pomislila je Sova. “Da, jeste”, rekla je. “Ali se tsila i dečaku i njegovoj deci.”

Sveća je klimnula glavom. “Osim što vizija u priči nije bila stvarna, ali Sokolova vizija jeste. jeste. Videla sam to.”

Okrenula se i pošla ka svojoj spavaćoj sobi, ne osvrćući se. Sova je osetila kako joj se grlo sko joj nadiru suze.

Videla sam to.Sveća, koja je videla ono što nije bilo najjasnije njima ostalima, to je videla.Sama u zajedničkoj sobi, Sova je sedela tiho u svojim kolicima, zureći u prazno i razmišljajući

ponovo pomerila dok svi ostali nisu bili u svojim krevetima u dubokom snu.


24/200

ČETIRI

Gospa je došla Loganu Tomu po prvi put u viziji. Čak i sada, mogao je da se seti detalja jasnse njihov susret desio juče. Do tada je već bio sam, Majkla i ostalih više nije bilo. Putovao je nakanadskoj granici. Zaustavio se da prenoći na obali jednog od hiljada jezera koja su obeležaviju, negde duboko unutar onoga što je nekada bio Viskonsin. Dan je prošao, noć se spuštala i bilana od onih retkih prilika kada je nebo bilo čisto i jasno, bez oblaka i zagađenja. Zvezde su

vno obećanje boljih vremena i mesta a mesec je bio pun i blistav.

Izašao je iz Munje i stajao je na ivici jezera, gledajući u daljinu osvetljenu mesečinom, utosli o propuštenim prilikama i izgubljenim prijateljima. Bio je na mestu mnogo mračnijem od noj je stajao. Bio je preplavljen sumnjom i krivicom, obuzet fatalističkom sigurnošću da mu se

eo ni na šta. Njegove rane su zacelile, ali mu je srce bilo pokidano. Lica onih ljudi koje je više posle Majkla – njegovih roditelja i brata i sestre – bila su nejasne slike koje su plutale u manjima i šaptale su avetinjska, nerazumljiva upozorenja.

Moraš da uradiš nešto. Moraš da pronađeš svrhu. Moraš da zauzmeš stav.Imao je osamnaest godina.Nagli pokret u tami sa njegove desne strane ga je prinudio da baci pogled niz obalu. Peca

jao bacajući mamac u vodu, ni dvadeset metara dalje od mesta na kome je stajao. Posmatrao je kap vraća i zamahuje napred, strunu kako se odmotava iz mašinice, končić nalik srebrnoj niti. Pecagledao ka njemu i klimnuo glavom u znak saosećanja. Njegova prilika je bila snažna i vitka na mesogan je uhvatio blagu naznaku osmeha.

“Grize li?” Logan ga je upitao.Ali pre nego što je pecaroš mogao da odgovori, začuo se zvuk sa njegove leve strane i on se ok

odbrambenim stavom. Ništa. Obala je bila mirna i prazna, šuma iza njega ista kao što je bila.Kada je ponovo pogledao nazad, pecaroš je nestao.Trenutak kasnije, ugledao je kako se sićušno svetlo pojavljuje negde daleko iznad vode, ispr

e od mekog odbleska, polako se pojačavajući u nešto određenije. Svetlo, u početku difuzno, skua onda je počelo da se pomera, klizeći ka obali i njemu. Stajao je posmatrajući ga kako prilazi, iaao da bi trebalo da se pomeri nazad ka AV-u i sigurnosti. Nije se čak ni potrudio da na rame šetnu pušku, puštajući je da beskorisno i zaboravljeno visi sa svog kaiša preko njegovih leđagao da kaže zašto. Trebalo je da ga obuka i instinkti pokrenu da reaguje brzo i odlučno. Samoodrrebalo da bude njegova jedina briga.

Ipak, svetlo ga je držalo očaranim – gotovo kao da je čak i tada shvatio da je ono svetionik kpokazati pravac koji je tražio.Kada je došlo do ne više od nekoliko metara od njega, dovoljno jako da je morao da škilji u n

j, sa jednom rukom podignutom da zaštiti oči, svetlo je počelo da zamire i kada je nestalo, Gosa tu.Bila je mlada i prelepa, njena koža tako čista i jasna da mu se činilo, na beloj mesečini, da je m

vidi pravo kroz nju. Bila je obučena u providnu prostranu haljinu koja je visila u mekim naborimnog vitkog tela, belu koliko i njena koža, njena duga crna kosa u oštrom kontrastu tamo gde je po njenih ramena.

Stajala je na nekoliko metara od obale – ne u vodi već na njoj. Kao da stoji na čvrstom, ili ja kao pero.

“Logane Tome”, rekla je.Zurio je, nesposoban da odogovori. Nije mislio da halucinira, ali nije imao objašnjenje za ono

prisustvovao.


25/200

“Logane Tome, potreban si mi”, rekla je.Pokazala je ka nebu, a kada se pokrenula, njena haljina se namreškala poput mekih senki i otkr

njena prividna providnost bila stvarna. Ona je bila duh – ili bar više duh nego čovek.“Ti si predodređen da budeš jedan od mojih, jedno od mojih hrabrih srca, jedan od mojih ve

dim to po načinu na koji te zvezde otkrivaju, podjednako nepromenljivog i sjajnog kao što su one.put velikih dostignuća, put kojim niko ranije nije krenuo. Da li ćeš krenuti njime?”

Krenuo je da kaže ne, da uradi nešto da razbije čaroliju koju je bacila na njega. Ali dkušavao, ona je pokazala ka njemu i rekla: “Hoćeš li me prihvatiti, Logane Tome?”

Istog tog trenutka je čuo u njenom glasu moć za koju je mislio da ne postoji. Ona ga je uvozdenim lancima; vezala ga je za nju kao što ništa drugo nije moglo. Video je ono što je ona zdstavljala; prepoznao je njenu bezgraničnu, drevnu snagu. Svetlost zvezda nad njima kao ačala i kasnije je mogao da se zakune da je video kako se mesec na nebu podigao.

Pao je na kolena pred njom, ne znajući zašto, jednostavno to uradivši, grleći sebe uz ono ećao, izgubljen za sve osim za njene poslednje reči: Hoćeš li me prihvatiti?

“Hoću”, prošaptao je.“Onda ćeš postati moj vitez Reči. Kao što je i on bio nekada davno.”Pokazala je na njegovu desnu stranu i kada je pogledao, pecaroš se vratio, stojeći na

bacujući svoju udicu. Nije ništa odgovorio na Gospin pokret i nije se okrenuo da pogleda Loma. Bio je to isti čovek, ali ovog puta je Logan instinktivno shvatio ko je on bio i šta je radio tamo

On je bio duh viteza Reči.“Tako je”, rekla je Gospa.Logan je trepnuo, a onda ponovo vratio pogled na nju. Šta hoćeš od mene? pokušao je da ka

e uspeo.Ipak, ona ga je uprkos tome čula. “Napori mojih vitezova da održe ravnotežu magije Reč

peli. Ravnoteža je poremećena i Praznina ima prevlast. Ipak, i to će proći. Pomoći ćeš da se to doćeš jedan od mojih paladina, mojih vitezova-lutalica, mojih boraca protiv mračnih stvari. Borićešne i u ime Reči. Tvoja snaga je velika i malo njih će moći da opstane protiv tebe. Na kraju, m

o.”Liznuo je usne, koje su iznenada postale suve. “Ne znam da li...” Njegov glas se tresao. “Ne

ko da...”“Daj mi svoju ruku.”Prišla mu je bliže, klizeći preko vode, ispružene ruke. Prišla mu je na par metara i njena blizi

naterala da se strese. Mogao je da oseti toplotu njenog prisustva, nevidljivu vatru koja je sijalao da je sve ostalo nestalo. Stajao je sam u krugu njene magije, njene moći.

Pružila se i uzela ga za ruku.Meso i krv su se susreli sa toplotom i svetlošću i kontakt je bio oštar i prodoran, i poslao je t

ka kroz Loganovo telo. Zasoptao je i pokušao da se oslobodi, ali njegovo telo je odbilo da ga jeći čvrsto pred onim što mu se dešavalo. Talasi šoka su se podizali i spuštali, a onda nestalienadnom snagom koja je počela da se rađa u njemu. Tada se ponovo rodio, postao je ceo na nači nije mogao da objasni, ali koji je otelotvoravao svežu odlučnost i hrabrost.

Vizije budućnosti su mu ispunile um i video je sebe kakav bi mogao biti, video one na koje ćecaja i gde mora da ide. Put pred koji je bio postavljen bio je dugačak i težak i zahtevaće mnogga. Ali bio je to put koji je goreo strašću i nadom, tako osvetljen mogućnostima da nije čak mogzamisli sada da izneveri poverenje koje mu je dato.

Gospa ga je pustila, nežno povlačenje njenog dodira koje ga je ostavilo iznenada praznim i

enim nečega.“Prihvati me”, prošaptala je.


26/200

Bez oklevanja, učinio je tako.

* * *

Iznenadni blesak svetlosti u tami drveća sa njegove desne strane naterao ga je da zatrepće i njeanje na prvi susret sa Gospom je nestalo. Trenutak kasnije, svetlost se pretvorila u vatru koja je gla i strašna. Niko nije palio vatru u noći na otvorenom osim ako ona nije trebalo da predstavlja si

Zažmirkao je da odagna zbunjenost. Da nije zadremao dok je čekao da otkrije sa kim treba tne? Nije bio siguran, nije mogao da se seti. U jednom trenutku je razmišljao o svom prvom susre

spom, a sledećeg se pojavila svetlost. Sačekao je trenutak da se ponovo orijentiše. Sedeo je u V-u, parkiranom kraj puta. Ispred njega, polomljena prečaga se nakrivila sa jedne strane, a put se pje kroz široki prostor ispunjen mesečinom do velikih stabala šume do račvanja na levo i desno tinak metara dalje, kako bi nastavio paralelno sa rekom Rok. Nije mogao da vidi reku, ali je znpa koje je nosio da je ona tamo.

Izbrazdani drveni znak postavljen sa jedne strane uverio ga je da se nalazi tamo gde je trebade. Sinisipi Park. Njegovo odredište.

Upalio je motor i polako pokrenuo AV kraj slomljene kapije i uz napuklu asfaltnu površinu. Dbližavao vatri, video je usamljenu figuru kako stoji u njenoj blizini, siluetu osvetljenu svet

porio je AV toliko da se jedva kretao i virio u neverici.To ne može biti...O’oliš Amaneh. Dva Medveda.Zaustavio je Munju tamo gde se našla, ugasio motor i ponovo podesio alarme. Uzeo je štap sa

kome se nalazio na sedištu kraj njega, otvorio vrata sa vozačeve strane i izašao napolje...“Logane Tome!” poslednji od Sinisipi Indijanaca ga je pozvao. “Dođi i sedi sa mnom!”Dva Medveda je reči izgovarao smelo, kao da nije bilo važno ko će ga čuti. Kao da su park i

e stvari koje su puzale po njima bile njegovo vlasništvo. Dajući do znanja da ga ništa ne plaši, ad straha, možda čak i iznad smrti.

Logan je podigao ruku u znak pozdrava. Još uvek nije verovao u ovo. Ali i čudnije stvari gađale. I desiće se opet pre nego što se ovo završi, mislio je.Držeći crni štap u svojim rukama, prišao je.Dok se približavao, Logan Tom je mogao da vidi kako se malo Dva Medveda promenio za

dina. On je bio krupan čovek kada ga je Logan prvi put sreo i nije izgubio mnogo od svoje velegovo snažno lice i kršna prilika nisu pokazivali znake starenja i mreža linija po uglovima očiju nije produbila. Njegova bakarna koža je blistala na svetlosti vatre, glatka i bez mrlja preko njegokog čela i istaknutih jagodica. Nikakva naznaka sivog nije kvarila duboki crni sjaj njegove kosejoš uvek nosio uvezanu u pletenicu koja je padala niz široka leđa. Čak je i njegova odeća delznato – iznošene vojne pantalone i čizme iz nekog davnog rata, marama labavo vezana oko vzani ranac koji je ležao na zemlji u blizini.

Kada je došao do njega, Sinisipi je uzeo Loganovu ruku u obe svoje i čvrsto je stegnuo. “Ostagane”, rekao je, odmeravajući ga od glave do pete. “Nisi tako mlad kao što si bio kada smo se sre

“Nisam imao puno izbora.” Logan je mahnuo slobodnom rukom. “Ali ti izgleda znaš nešto štoam o tome kako da sprečim da se to desi.”

“Živim dobar život.” Dva Medveda se nasmešio i pustio mu ruku. “Da li si gladan?”Logan je shvatio da jeste, i njih dvojica su se pomerili tamo gde je vatra gorela na starom met

tilju čija je osnova u vidu štapa bila ubačena u betonsku oblogu. U blizini se nalazio sto za izletenekako preživeo i vremenske uslove i vandale. Tanjiri i šolje su se nalazili na njemu, a prib

dno namešten na papirne salvete. Logan se nasmešio uprkos sebi.


27/200

Seli su jedan preko puta drugog. Iako ju je ponudio, Dva Medveda nije učinio nikakav nappremi neku hranu za njih. Logan nije rekao ništa. Prešao je pogledom preko čistine i zida noći kokruživao. Nije mogao da vidi van odsjaja vatre. Uopšte nije mogao da vidi AV.

“Ovde si bezbedan”, Dva Medveda je rekao, kao da mu je pročitao misli. “Svetlo nas krije odprijatelja.”

“Svetlo to obično ne radi”, istakao je Logan. “Da li je ovo stari trik Sinisipija?”Dva Medveda je slegnuo ramenima. “Stari trik, da. Ali nije trik Sinisipija. Sinisipi Indijanc

ali prave trikove. U suprotnom, ne bi sebi dozvolili da budu zbrisani. Još uvek bi bili ovde. P

” Logan je krenuo da ukaže na očigledno, a onda bacio pogled dole i video da je njegov tanjine a šolja tečnosti. Uputio je procenjivački pogled ka Dva Medveda, ali krupni čovek je već jeo,

erenih ka šniclama i krompirima.Jeli su u tišini, Logan toliko gladan da je smazao sve sa tanjira bez oklevanja. Kada je

slednji zalogaj, rekao je “Ovo je bilo dobro.”Dva Medveda je podigao pogled ka njemu. “Izleti su nekada bili porodična tradicija u AmericiLogan progunđa. “Porodice su nekada bile tradicija u Americi.”“I još uvek jesu, bez obzira što ti i ja nemamo svoje.” Crne oči su gledale ka putu. “Vidim d

ek voziš onaj kotrljajući komad oklopa koji ti je Majkl Pul napravio.”“Napravio ga je za sebe. Ja sam ga samo nasledio.” Logan je zurio u neprobojno crnilo, ne v

ta. “Razmišljam o njemu kao o svojoj boljoj polovini.”“Štap je tvoja bolja polovina.” Sinisipi je fiksirao svojim pogledom Logana. “Da li se sećaš

m ti ga dao?”To teško da je mogao da zaboravi. To se desilo nekoliko nedelja pošto mu se Gospa prikazala

složio da započne službu kao vitez Reči. Čekao je da mu se kaže šta treba da radi. Ali ona mu snovo pojavila, ni lično ni u snovima. Nije mu poslala nikakvu poruku. Bio je sleđen u neodlučnovi put od kada je Majkl umro.

Onda je O’oliš Amaneh, poslednji od Sinisipija, došao, krupan čovek koji uliva poštovanje, n

i štap izrezbaren od jednog kraja do drugog čudnim znacima. Bez ikakvog uvoda ili objašnjenja,ao Logana za ime i da li je prihvatio svoju službu Reči, a onda mu rekao da štap pripada njemu.

“Da li se sećaš šta si mi rekao kada sam ti rekao da je štap tvoj?” Dva Medveda je nastavio.Klimnuo je glavom. “Pitao sam te šta radi, a ti si rekao da radi tačno ono što ja želim da on rad“Znao si na šta sam mislio.”“Da će uništiti demone.”“Tada nisi mogao brže da ga uzmeš od mene. Jedva si čekao da počneš da ga koristiš.”Setio se svoje euforije kada je shvatio šta će mu štap omogućiti da službuje Reči. Boriće se na

h koji to ne mogu. Spasavaće živote koji bi u suprotnom bili izgubljeni. Uništavaće neprijatelje lju

e gde god da zaprete. A posebno će uništavati demone.Dobiće osvetu koju je tako očajnički želeo.Tada je to bilo sve što je želeo, još uvek tako mlad i naivan. Bio je to prirodan odgovor na n

s i bol zbog gubitaka koje je pretrpeo – doma, porodice, prijatelja i načina života. Demoni i njge su mu sve uzeli. Goniće ih, iskopavati iz njihovih jazbina, skidati njihove maske i spaliti ih peo.

Plutao je svetom i tražio je pravac. Gospa mu je pokazala put. Dva Medveda mu je dao sredstne na putovanje.

“Da li si i dalje tako nestrpljiv?” upitao je Sinisipi tiho.

Logan je razmislio na trenutak, a onda protresao glavom. “Uglavnom. Sada sam samo umoran.”“Čujem često kako se spominje tvoje ime”, Dva Medveda je nastavio. “Kažu da si duh. Kažu


28/200

o ne vidi kada dolaziš i da te niko ne vidi kada odlaziš. Znaju da si dolazio samo po mrtvimaavljaš za sobom.”

“Demone i njihovu sortu.”Dva Medveda je klimnuo glavom. “Govore o tebi kao o legendi.” “Nisam ja to.” Protres

vom da to naglasi. “Ništa nalik tome.” Ispravio se i povukao od stola. “Kako stoje stvari u tu? Ne čujem mnogo toga.”

“Malo toga se i može čuti. Stvari su iste kao što su bile mnogo godina.”“Utvrđenja se još uvek opiru?”

“Neka da. Sada sve manje njih.”“Divna Amerika. Ali samo u pesmi.”“Biće ona ponovo divna jednog dana, Logane. Ciklusi dolaze i prolaze. Jednog dana će svet po

i nov.”Govorio je sa takvim uverenjem, sa tolikom ubeđenošću, da je Logana zabolelo srce od potrepoveruje. Pa ipak, sve što je znao iz svojih putovanja, sve čemu je prisustvovao, govor

ugačije.Protresao je glavom sumnjičavo. “Šta je sa svetom sada? Šta je sa drugim državama? Šta

ropom, Azijom i Afrikom?” “Svuda je isto. Demoni love ljude. Ljudi pružaju otpor. Neki ljudi pkad-ljudi, neki robovi. Neki ostaju na slobodi. Borba se nastavlja. Ono što je bitno je da ljudskaje snažan i živ.” “Onda povećavamo naše šanse da pobedimo?”

Krupni čovek je zavrteo glavom.“Onda šta zapravo radimo?”“Čekamo.”Logan je zurio u njega. “Šta čekamo?”Oči boje opsidijana su ga ukočile na mestu gde je stajao. “To je upravo ono o čemu moram

govaramo.” Podigao se, njegova krupna prilika se ispravila. “Hodaj sa mnom.”Pošao je udaljavajući se od vatre ka tami. Logan je oklevao, ruke su mu se stezale oko štapa. “Z

bilo bolje da razgovaramo ovde?”

Dva Medveda je stao i okrenuo se. “Da li se bojiš, viteže Reči?”“Oprezan sam.

terry brooks - deca armagedona

Documents