Todor Kulji Filozofski fakultet Beograd

Kritika kultura seanja - tri naela -

U ovom prilogu bie razmotrena tri srodna i tesno povezana naela alternativne, kritike kulture seanja: 1. demonumentalizacija prolosti; 2. funkcionalna traumatizacija prolosti; i 3. istorino pore enje zloina.

1. Demonumentalizacija prolosti Godina 2005. bila je u svetu godina solidarnih saveznikih antifaistikih jubileja i podseanja na rtve faizma. U procesu ujedinjenja Evropa trai zajednike praznike i doteruje seanja. Tome nasuprot na Zapadnom Balkanu aktivan je gra anski rat seanja. Vladajue elite novih mladih drava preko praznika i komemoracija uvruju suverenitet, istiu vlastite rtve i tu a nedela i sraunato bude nove konfliktne emocije. S obzirom na to da svako seanje na rtve otvora stare rane i nove sukobe, nova upotreba i zloupotreba prolosti otvorila je pitanje da li sa prolou treba raskinuti ili je stalno odravati ivom? Ima li uopte prosveenog seanja? inilo se da su gra ani Srbije poeli da zaboravljaju poslednji rat, ali ih je TV snimak iz Srebrenice juna 2005. podsetio na prolost sa kojom se nacija morala suoiti ? Koliko e ove brutalne slike golobradih mladia vezanih ruka na le ima koje ubijaju korpioni uticati na gra ane da promene predstavu o ratovima, koji su vo eni u njihovo ime, s obzirom na to da istraivanja javnog mnenja pokazuju da vie od polovine gra ana odbacuje svaku pomisao da su takvi zloini uopte mogli da budu poinjeni? Odmah treba rei da je teko verovati da e okantna ogoljenost zloina izmeniti seanje na poslednji gra anski rat. Problem je sloeniji nego to izgleda. Deo javnosti se zgraava, deo preko grafita odobrava zloin, a deo je verovatno ravnoduan. Vanije od kolebljivog javnog mnjenja je to da pomenute slike ne mogu uzdrmati niti izmeniti dubinske strukture domae kulture seanja. Nova otkria o zloinima teko mogu preko noi

promeniti domae vi enje rata. Ovde e biti prikazani neke postojane strukture srpske kulture seanja i izneti predlozi kako da se ublae njeni konfliktni potencijali. Kao polazna taka daljeg razmatranja moe da poslui stav da prevladavanje prolosti nije proces koji treba da vodi izmirenju sa zloinima i oprostu, ve proces uenja kako da se ivi sa seanjem da su zloini deo i nae istorije i naeg grupnog identiteta i da zapravo nita ne moe da nas izmiri sa tim delima. Drugim reima, prevladavanje prolosti nije konani, nego trajni proces, stalna opomena, a ne definitivno usaglaena prolost. Zato je uvek i nepotpuno, jer su iskrivljavanja prolosti u isto vreme odbranbeni blokovi grupnih i pojedinanih interesa prikazanih u obliju identiteta. Da bi se ovi demistifikovali treba prihvatiti i senke prolosti kao integralne delove nacionalnog identiteta i uklanjati otpore koji se javljaju kod priznavanja neuporedivosti zloina i injenice da su ih poinili predstavnici moje nacije. Sve u svemu, govor o tamnoj strani nacionalne prolosti nije potreban samo otuda to prolost nije prevladana, pa ni samo zato to postoje ostaci revanizma, ve pre svega otuda to treba podsticati pounutraenje kako svetlih tako i tamnih strana u nacionalni identitet. Drugim reima, neslavna prolost ne eli da pro e, ali i ne treba da pro e. Skoro da ne treba dokazivati da se neeljena prolost lako zaboravlja. Mnogo dublje nego to je povran posmatra kadar da uoi, planski zaborav aktivno oblikuje spontano selektivno seanje. Ukoliko je, pak, znaaj neke tragine prolosti za na oseajni sklop snaan u toj meri da je ne moemo zaboraviti, ali ni integrisati u simboliki poredak tekue sadanjice, tada je potiskujemo. Npr. kod ratova, pogroma, migracija to moe ii dotle da nismo kadri da pojmimo prola zbivanja kao uzroke nae sadanjice. Tada govorimo o traumi, tj. lomu izmedju iskustva i nae sposobnosti da se sa njim suoimo. Dakle, treba razlikovati: (1) duboki neopozivi zaborav - brisanje traga ili zaborav osnovnog i izvornog smisla, i (2) selektivni zaborav, koji izostavlja samo detalje, pa time omoguava drugaiju priu. Istorija ne vrednuje podjednako svaki trag niti ga uva. Istorija pamenja zaborava (uoavanje institucionalnog ideolokog ignorisanja tragova prolosti ) neizostavna je u kritici istoriografije. Izvinjenje je npr. oblik aktivnog zaborava i suprotnost pasivnom zaboravu. Nije to puko uvi anje greke, ve izvinjenje uliva akcent milosti onome to u radu na seanju ostaje tvrdi rad (Riccoeur 2002,145-146). U ovom inu ne ignorie se minuli doga aj, zloin, nego njegov znaaj i mesto u celini istorijske svesti. I amnestija je oblik zaborava, slian milosti koju je imala kraljevska privilegija. Ne izrie je, naime, sudska nego politika instanca. Premda pomenute vrste zaborava mogu delovati umiriteljski, ovde je vano dodati da istoriar ne bi trebao da se priklanja institucionalizovanju javnog zaborava. Drugim reima koliko kod govor o tome da je nezaborav na Balkanu produktivan, i da nacionalni zloini treba da ostanu iva rana u pamenju, treba stalno da opominje, ne treba zaboraviti da se ovi napori lako i zloupotrebljavaju. Komemoracije se komercijalizuju i politizuju, a nedela banalizuju. Uoavajui opasnost od prolosti koja zarobljava, Nie je skrenuo panju na potrebu produktivnog zaborava konzervativnih i monumentalnih strana prolosti. I pre Niea je Gete opominjao da istinske liberalnosti nema bez priznavanja.Treba li uopte pominjati da ni prosveene kulture seanja nema bez suoavanja sa senkama prolosti. to to

nije prioritet etnocentrine kulture seanja najmanje treba da nas buni. Jer glavni elementi etnocentrizma su: asimetrina procena, teleoloki kontinuitet i centralizovana perspektiva. Nije bez krupnog povoda bilefeldski istoriar Jern Risen upozorio da asimetrinu procenu treba zameniti sa normativnom jednakou, teleoloki kontinuitet sa vizijom razvoja koja istie kontingentnost i diskontinuitet, a centralizovanu perspektivu sa vieperspektivnou i policentrinim pristupom istorijskom iskustvu. Decentralizovana prolost moe bitno olakati put ka univerzalnoj istoriji, koja polazi od jedinstva ljudske vrste (Rsen 2004,118). Reju, treba raditi na novoj kulturi priznavanja za 21.vek jer globalizacija trai redefinisanje etnocentriki shvaenih razlika izme u naroda i kultura. Na slian nain je i Erik Hobsbom uoio da brojne istorije nacija i nacionalizama ne mogu nikada biti istinski nacionalistike jer nacionalizam trai odve poverenja u neto to oigledno nije tako. Sve u svemu mnogo toga upuuje na zakljuak da je nuna kritika istorija da bi se ublaio konfliktni potencijal prolosti, a da su monumentalizacija ili antikvizacija prolosti neproduktivni obrasci pamenja Tako postaje jasnije da vaan zadatak kritike istorije nije brisanje vlastite prolosti, nego kritiki zaborav njene lane slave. Utoliko nema nikakve sumnje da se ne moe dospeti do tolerancije bez ravnopravnosti prolosti? Monumentalizacija prolosti tome svakako ne doprinosi, jer je slava neuporediva, a svako pore enje je trivijalizuje. Ostaje drugi, suprotni nain. Kako je ve pomenuto, treba u osnovne prie o vlastitoj grupi integrisati i senke prolosti. Tek kada samovi enje nacionalne prolosti postane ambivalentno, ljudi se mogu uzajamno priznavati. Dakle valja isticati dijalektike napetosti i diskontinuitete u istorijskom iskustvu, namesto sudbinskih monumentalnih i rtvenih vertikala. Tek kada se naini napor ove vrste moe prolost izgubiti fatalistiki karakter, istorija postati otvorenija za alternative, a vidici budunosti i miroljubivije tumaenje prolosti i budunosti mogu biti izgledniji. Drugim reima alternativa etnocentrinoj dogmi je neuniformna, policentrina i vieperspektivna istorija (Rsen 2004,126). Kao to Nemci pored Getea ne zaboravljaju Auvic, tako i Srbi uz oslobodilake ratove treba da pamte i Srebrenicu, a Hrvati da ne razdvajaju Oluju od Jasenovca. To, me utim nipoto ne znai da kritiki odnos prema prolosti danas manje podrazumeva traganje za istinom i preko toga za izmirenjem razliitih mi-grupa. Ali bi pre toga trebalo raditi na priznavanju i uspostavljanju odnosa potovanja prema svima koji stoje izvan nae grupe. Uzajamno kritiko prilago avanje premisa je nove kulture seanja Tek kada se suzbije uticaj romantiarske istoriografije i raznovrsnih trgovaca istorijom, koji nas tite od kobnog zaborava neprijatelja iz prolosti, oslobodiemo prostor za slobodno traganje u budunosti. Dosledno tome, treba najpre promeniti odnos prema ratu u pamenju. Pada u oi razliito vi enje naih ratova unutar Balkana i van njega. Ratove na Balkanu drugaije vide stranci od nas. Da ova razlika nije pouna bila bi trivijalna. kola Marije Todorove verovatno je najsistematinije pokazala negativne stereotipe o Balkanu na Zapadu. Balkanski sukobi su haos, nered, dno dna, crna rupa Evrope, a Balkan se poima kao nedravni prostor nastao na rubovima imperija sa graniarskim, krajikim zaverenikim mentalitetom. Ovi trajni stereotipi prisutni su jo od Meterniha, koji je govorio da Balkan poinje na Landstrasse, ulici koja iz Bea vodi na istok. Slino je pisao i Bizmark da ratovi na Balkanu ne vrede kostiju jednog pomeranskog musketira. Danas je balkanizacija antiteza skandinavizaciji. Najvie zbog ratova.

Nasuprot pomenutim negativnim stereotipima stranaca o ratovima na Balkanu, mi vlastite ratove uglavnom tumaimo kroz pozitivne stereotipe. Ratovi su uzvieni oslobodilaki trenuci, a sve to je osvojeno tumai se kao oslobo eno. Domaa kultura seanja razvija se unutar oslobodilake politike kulture ije su osobenosti solunatvo, partizantina, pretorijanstvo, brutalne konverzije. Sloboda je uvek iznad demokratije. U udbenicima se nairoko pie o ratovima, ratovi pregledno i markantno redukuju sloenost zbivanja, dok se periodima mira posveuje manje panje (naroito poslednjem skoro poluvekovnom periodu mira u socijalizmu). Rat je uzvieni prekretniki doga aj, a mir truli kompromis i izdaja ratnih ideala. Nema mirnodopskih, nego samo ratnih heroja (Junaci socijalistikog rada bili su prolazna pojava). Srbija je dobijala ratove, a gubila u miru - bila je formula koja je podsticala spremnost na rat koji konano nee biti uzaludan. Skoro da je ova trivijalna martiroloka formula nacionalnog seanja postala ortodoksija. Nije teko uoiti da je martiroloko tumaenja rata u sreditu svakog normalizovanog nacionalizma. Tamo gde je moja nacija uvek rtva, dominira slepi, a ne kritiki patriotizam. Pada u oi da je to kontekst savremenog govora o ratu irom Zapadnog Balkana (o slovenakih do srpskih revizionista). U Sloveniji se monumentalizuju heroji desetodnevnog rata, u Hrvatskoj Domovinskog rata, Miloevi je 1999. slavio povlaenje s Kosova kao pobedu, itd. Uporedna analiza osmiljavanja rata u istoriografijama novih drava Balkana pokazuje veliku slinost kljunih obrazaca: dominiraju ante murale mitovi (mitovi o vlastitoj naciji kao predzi u civilizacije) i mitovi o naciji kao rtvi. Svuda je socijalistika Jugoslavija manje ili vie izriito shvaena kao zatiranje nacionalne due, ili bar kao totalitarna faza. Npr. u Hrvatskoj demokratska vertikala hrvatske prolosti vodi od S.Radia, preko Maeka do Tu mana. Ovde je vano zapaziti da je samoviktimizacija uverljivija kada se prolost centrira oko ratova, a ne oko perioda mirnog razvoja. Istorija 20. veka pie se preteno sub speciae ratova, premda su na Zapadnom Balkanu tek 15 od 100 godina u 20.veku bile ratne godine. Ratovi jesu razvojne prekretnice, ali oni su vie u sreditu istoriografije kao markantni simboli smisla, pre svega oslobo enja (nacionalnog, klasnog). Isticanje ratova, a ne perioda mira, jeste mehanizam redukcije sloenosti haosa balkanske prolosti i osnova periodizacija (predratni, posleratni, me uratni). Vie od toga rat je simbol slavne i monumentalne prolosti (koja bez stradanja to ne moe biti), a u ratu se lake prostor seanja deli na javne prijatelje i neprijatelje nego u miru. Od vetine inceniranja herojskog i rtvenog uinka zavisi integrativni uinak prolosti. Pored ranijih ratova u srpskoj kulturi seanja i gra anski rat iz 1990-ih stie naroito mesto. Rat se tumai kao najvei poraz Srba od Kosova, ali unutar ovog tumaenja ima nekoliko verzija: (a) jastrebovi se jo ale da je taktika bila pogrena (neodluna, krenistani, trebalo je Zagreb uzeti); (b) etnikodravni patrioti tvrde da je rat izgubljen, jer je i strategija bila trula: nije trebalo uvati Jugoslaviju nego se okrenuti Srbiji. Osim toga rat je bio diplomatski nepripremljen; (c) Ponosni patrioti tvrde da nacija ne samo to je poraena, nego i osramoena. Srebrenica je pre svega nacionalna sramota. Kod sve tri verzije tumaenja rtva je vlastita nacija. Kod prve verzije Srbi su rtva zato to je rat izgubljen, kod druge zato to nije pravilno vo en, a kod tree struje nacija je rtva zbog toga to je osramoena. Ispada da je Srebrenica pre svega srpska sramota, a tek potom krivica: tragedija Srebrenice je u sramoti Srba, a ne pre svega u gubicima Bonjaka. Srebrenica je incident, eksces, a ne genocid

istekao iz razjarenog nacionalnog bia, reju neto to slavnoj nacionalnoj prolosti nije trebalo. Da bi se ova vrsta seanja problematizovala, treba najpre rat demonumentalizovati. Ali kako, kada mitizirana slavna ratna prolost duboko proima idejne tvorevine i kolektivnu svest Balkana, a naroito Srbije? Od politike kulture do kolske lektire. Ugled boraca iz zadnjeg gra anskog rata jo uvek je nepoljuljan. Svako ko je kadar da rizikuje ivot, raspolae trajnim pravom pretenzije na nadoknadu. Drugim reima, ulog u krvi je neuporediv. Uvek su borci iznad prava. Uprkos brutalnom upadu genocida, teko je verovati da e boraki patriotski uinak u irem javnom mnjenju biti prokazan kao zloin. ak i ako se dokae umeanost slubene vojske u zloin (Srebrenicu, Osijek), borci e verovatno jo dugo ostati neprikosnoveni, a osvajanje e jo dugo biti slavljeno kao osloba anje. Oslobodilaka kultura seanja duboko je utkana u kulturu prostora: od umetnosti do nauke o prolosti. Najlake je defetistiki rei da je nemogue ruiti vrednosti koje su stoleima oblikovane u oslobodilakoj i graniarskoj svesti malih balkanakih naroda. Ali, daleko od toga da je nemogue nita ne preduzeti. Ponajmanje je dovoljno ponavljati da je svaki rat neuspeh politike,a jo manje je korisno moralistiki ceniti rat kao sramotu. Istorijska nauka bi trebala da sa vie samokritike uklanja mitske naslage kolektivnog seanja i ukljuuje smelije nove sadraje kojima se (1) priznaje i odgovornost vlastite nacije u minulim ratovim,( 2) osvetljavaju zloini poinjeni u ime oslobodjenja vlastitog naroda,(3) rivalska grupa prikazuje u pozitivnijem svetlu, i (4) trae iz prolosti periodi mirnog multinacionalnog suivota i istiu kao vana mesta seanja za suivot u budunosti. U Evropi ve ima dosta primera ove kulture seanja. Francusko-nemaka komisija formirana 1950. napustila je odavno tezu o uro enom neprijateljstvu Francuza i Nemaca i u skladu s tim izmenila udbenike istorije. Bio je to zametak idejnog jezgra EU. Slino je bilo sa odnosima izmedju SR Nemake i eke i Poljske 1990-ih, kada je izmirenje bilo uslov nemake podrke za ulazak ovih drava u EU. Verovatno bi i dananji odnos Srbije i Hrvatske bio drugaije da slika njihove zajednike prolosti u socijalizmu nije obostrano planski demonizovana. Da je SFRJ u dananjim udbenicima prikazana kao manje totalitarna, verovatno bi dananji gra anski rat seanja bio slabiji, a moda bi bilo i manje mrnje izme u stanovnika novih zapadnobalkanskih drava. Bilo kako bilo, danas su Zavodi za udbenike strateka mesta za dekretiranje smisla prolosti i oktroisanje nove revanistike nade. Zato njihove elnike treba birati opreznije nego do sada. Uostalom, sami treba da odaberemo da li je bolja istina koja kodi ili mit koji godi ? 2. Funkcionalna traumatizacija prolosti Verovatno je trauma najbolnije seanje.Trauma je razaranje smisla istorijskog iskustva i istorijske svesti (Rsen 2001,147), neto to se ne da objasniti postojeim iskustvom niti sistemom tumaenja. Nemaka trauma je Holokaust, hrvatska je Jasenovac, a Srpska je Srebrenica. U nemakoj misli trauma vlastitog zloina najvie je promiljena zahvaljujui (1)razvijenoj tradiciji filozofije istorije i istoriografije, (2) nepotisnutim besprimernim iskustvom genocida. Tek kada se besprimerno zloinako iskustvo promisli (a ne osmisli) stvara se produktivna i promiljena trauma. Nemako suoavanje sa prolou nametnuto je

vojnim porazom, jer su Nemci i spolja prisiljavani da se suoe sa nacizmom. Vano je uoiti da tek kada istorijsko miljenje otvori traumatski segment iskustva i suoi se sa njim, trauma postaje konstruktivna jer ukljuuje prolost u budunost. Nikada vie postaje imperativ seanja, a ne puka pouka prolosti. Lako je pojmljivo da se trauma ne moe ukljuivati u budunost preko monumentalne prolosti, u kojoj je osvojeno uvek i oslobo eno, i gde su vlastita nedela bila nuna odmazda. Npr. Holokaust spomenik rtvama nacizma u centru Berlina je paradigma prolosti u slubi budunosti, a ne monumentalizacija nemake sramote. Uopte je evropska istorija vie osmiljavana, ali i promiljana od vanevropske. Kako izgleda, ratovi su u Evropi bili i traume, za razliku od SAD, gde su ratovi uvek odbrana demokratije. Svaka trauma je kriza istorijske svesti. Od Hegela je poznato da nema istorijske svesti bez prethodnih kriza. Kriza je iznena enje, iskustvo kontingentnosti vremena koje se ne moe uklopiti u postojei sklop tumaenja. Kontingentnost je nenameravana posledica aktivnosti, naruavanje kontinuiteta, ali i izazov istorijskoj svesti. Istorijska svest je duhovni odgovor na iskustvo kontingentnosti (Rsen 2001,150). Uostalom sveukupna istorija je odgovor na krizu koju treba svladati tumaenjem. Istorijske prie sre uju u poredak izmenjene istorijske situacije i osmiljavaju kontingentnost. Trauma nije obina nego katastrofina kriza koja razbija okvir istorijskog osmiljavanja i spreava njeno obnavljanje na istovetan nain (Rsen 2001,152). Nove paradigme u istoriji uvek su nova tumaenja kriza. Npr. ujedinjenje Nemake 1990. nova paradigma ne tumai kao ponovno ujedinjenje, nego kao prvu fazu ujedinjene Evrope. S jedne strane nove nacionalne paradigme seanja nastoje da osmisle besprimerne masovne zloine koji su crna rupa smisla. Naime, svaki novi genocid iznova razbija dosadanje osmiljavanje prolosti, tj. razara kulturne mogunosti da ubijanje uklopi u istorijski poredak vremena. Zato je svaki govor o genocidu za nacionalne oslobodioce upad u slavnu prolost, granino iskustvo istorije, koje se ne moe ukljuiti u svetlu nacionalnu prolost. S druge strane i stradanje vlastitog naroda u genocidu jeste traumatsko seanje, ali druge vrste. Ono se tako e ne moe uklopiti u obini poredak pamenja koji se da kontrolisati. Misaono ponavljanje traumatske situacije (jevrejsko podseanje na genocidni antisemitizam) doivljava se skoro halucinantno. Skoro kao da prolost nije prola. Mnoga nova opaanja obra uju se u odnosu na sveprisutnu traumu (Grossmann 2002,115). Ali i traumatska seanja imaju socijalni karakter i menjaju se. Kosovo je ve tradicionalizovana aktivna trauma srpskog naroda, Blajburg i Vukovar su to tek odskora kod Hrvata, kao i Srebrenica kod Bonjaka. Od novih uslova zavisi nain negovanja traume vlastite grupe. Njoj nasuprot, negativno seanje je obrazac stvaranja drutvenog pamenja, koji se sporo probija uz mnogo otpora, jer polazi od toga da seanja samo tada mogu delovati humanistiki i demokratski ako ukljuuju i seanja na istoriju bespravlja i zloina za koju smo i mi sami odgovorni ili bar sauesnici. Uprkos oigledne provale pamenja i njegovog pojaanog istraivanja, moe se rei da danas na Balkanu nedostaje ne samo moralna, nego i kontinuirana istorijskodidaktika, pedagoka, medijskoteorijska, muzeoloka i estetska debata kao osnova stvaranja negativnog seanja. Ovo otuda jer izrazito prevladava svest o neuporedivoj rtvi vlastite nacije. Naravno da i rtva iskrivljava prolost kao i delati. R.Koselek je uoio da je nemogue iz

autobiografskog iskustva trpljenja stvoriti racionalno kolektivno seanje: U telu sagorelo iskustvo apsurdnog besmisla ne moe se kao primarno iskustvo preneti u pamenje drugih niti u seanje onih koji nisu pogo eni. Sa ovom negativnom porukom mi moramo savremenike ili potomke izokola poduavati. Drugim reima, u seanje se mora uneti svest o samom zloinstvu i nedelima, a ne da se seamo jedino rtava kao takvih. Prava opasnost nije zaborav nego osamostaljenje melanholino obojenih konstrukcija seanja (C.Maier). Kako se tome odupreti, tj. kako traumu pretvoriti u korisnu opomenu ? Treba najpre videti kako se grupna trauma neutralizuje. O tome nekoliko narednih napomena. Traumi se najpre odre uje mesto u lancu zbivanja. U osmiljenom nizu ve postoji smisao, pa trauma kao karika u lancu gubi vlastitu mo da razbije smisao. U novoj hrvatskoj istoriji Jasenovac se tumai kao zloin hrvatskih izdajnika, ustakog taloga, pa se na taj eliminie iz postojane strukture, tj. legitimne hrvatske tenje za etniki istom dravom. im se trauma osmisli i stekne istorijsko mesto u lancu deavanja, odmah gubi vlastiti traumatski karakter. Detraumatizacija je posvakodnevljavanje zloina koje ide do trivijalizacije. Uoptavajui nemako suoavanje sa prolou Risen je naveo nekoliko strategija smiljene detraumatizacije koje se mogu raspoznati i u drugim sredinama. 2.1. Anonimizacija: umesto konkretnog opisa ubijanja i imenovanja delata i odgovornih govori se o zloj sudbini, silama mraka i demonima u manje ili vie sre enom svetu. 2.2.Kategorizacija: trauma se objanjava apstraktnim terminima (kao tragedija, deo istorijskog toka, posledica rata), pa se na taj nain lake integrie u ve osmiljeni tok vremena i liava neshvatljivosti (koja razara smisao). 2.3.Normalizacija: dodaje se da su se zloini uvek deavali, da je ljudska priroda svuda ista, da je zlo neiskorenjivo iz ljudske prirode ime se tako e destruktivni karakter traumatskog doga aja razvodnjava. Ekstremna verzija je biblijska poruka trpljen spaen i rezignirana uteha da smo svi podjednako rtve i da su sve rtve u raju. 2.4. Moralizacija: destruktivna snaga traume se civilizuje. Traumatski doga aj pretvara se u sluaj koji nikada vie ne sme da se desi. Trauma stie moralnu misiju kao opomena. 2.5. Estetiziranje: zloin se pretvara u sliku ili film i postaje roba. Slian oblik je i muzealizacija: mesta zloina pretvaraju se u lekciju iz prole istorije. 2.6. Teleologizacija: traumatska prolost miri se sa sadanjicom na taj nain to se snabdeva svrhom. Naime, pretvara se u lekciju iz koje se izvukla pouka. Ostaje uteha, izvukli smo pouku, pa je svrha traume ve time ostvarena. (Rsen 2001,172-174). Ve iz reenog da se primetiti da se i kod nas traumatskom iskustvu na razne naine izvlai aoka besmisla: Jasenovac je eksces, a Srebrenica preterana odmazda. Kod politike sa prolou vidljivi su mehanizmi rastereenja od traume slini onima u psihoanalizi. Zloinci potiskuju vlastitu odgovornost, eksteritorijalizuju je i prebacuju na druge. Me utim i istoriari koristi strategije detraumatizacije: Tu man je smanjivao broj rtava Jasenovca 1990ih, a srpski revizionisti govore o Srebrenici kao ratnom zloinu, a ne kao o genocidu. Iskljuiviji ak govore o oslobo enju Srebrenice (Danas 21-22.5.2005,7). Nacionalna istoriografija je u stvari praksa smiljenog kulturnog detraumatizovanja. Zloini se minimalizuju, da se ne bi poremetio proces monumentalizacije etnocentrine prolosti.

Kako se posle svega to je reeno odupreti detraumatizaciji koja osmiljava neshvatljive zloine, relativie ih, trivijalizuje i lagano preputa zaboravu ? Da li se samo na mitski nain Auvic, Jasenovac i Srebrenica mogu sauvati od istoriziranja koje ih liava traumatskog karaktera? Svakako ne, jer u mitskom iracionalnom kontekstu trauma traje i odrava se u izdvojenom prostoru znaenja i liena egzaktnog razjanjenja. Drugim reima, izdvaja se iz vlastitog autentinog sklopa (Holokaust se razdvaja od nemakog kapitalizma, nacionalizma i eksploatacije logorske radne snage). Ne manje mitovi o venom sudbinskom stradanju Jevreja i Srba potiskuju realni strukturni sklop zloina. Tome nasuprot, treba bez okolienja rei da je holokaust integralni deo nemakog nacionalnog kapitalizma, Jasenovac faistiki vrhunac hrvatskog separatistikog ovinizma, a Srebrenica genocidni vrh ledenog brega srpskog asimilacijskog ovinizma. Dakle, trauma nije neshvatljivi upad iracionalnog, niti eksces, ve ekstremni izraz dubljeg strukturnog toka. Na slian nain i Risen tvrdi da je apsurdni neobjanjivi besmisleni zloin, ustvari konstitutivni deo istorijskog smisla (Rsen 2001,178). Rasistika SS pedanterija je deo raunice nemakog krupnog kapitala, Srebrenica je segment etnikog velikosrpstva, a ustatvo produetak pravakog ovinizma. Naravno da nije nimalo lako priznati da zloin nije eksces, nego struktura? Ali od ovog zadatka, uprkos otporima, ne treba odustati. Treba se truditi da se empatijom shvate uslovi stvaranja tu ih slika prolosti. To ne znai manje tragati za istinom i preko toga za izmirenjem razliitih Mi-grupa. Pre toga bi trebalo raditi na priznavanju i uspostavljanju odnosa potovanja prema svima koji stoje izvan nae grupe. Premisa nove kulture seanja je uzajamno kritiko prilago avanje. Pluralizacija pamenja znai ruenje monopola pamenja kao najvanijeg oslonca kulturnog optenja i autoritarnih centara koji oktroiu dekretirane prolosti. Tek kada se suzbije uticaj romantiarske istoriografije i raznovrsnih trgovaca istorijom, koji nas tite od kobnog zaborava neprijatelja iz prolosti, oslobodiemo prostor za slobodno traganje u budunosti. Naravno da nije nimalo lako podstai priznavanje ravnopravnih prolosti? Ali je mogue upornim prosveivanjem, a ne golom kontrapropagandom. S obzirom da je vana crta zapadnobalkanskih nacionalizama njihova reaktivna priroda (uzajamno se pojaavaju i hrane) to je i njihova monumentalizacija tako e rezultat uzajamnog pojaavanja i skopana je sa reaktivnom martirologijom i planskom traumatizacijom (Blajburg contra Jasenovac, Kravice contra Srebrenica i sl.). Upadljiva je simetrija kod najnovijeg pravdanja Domovinskog rata: etniko ienje u Oluji je rezultat prethodnog etnikog ienja SAO Krajine. Zaboravljaju se diskontinuiteti: prestoniki gradovi Sarajevo i Zagreb su oieni od Srba, ali Beograd nije od nesrba. Ne ulazei u brojne realne nesimetrije na svim stranama, ovde treba rei samo sledee. Da bi se spirala uzajamnog pojaavanja iskljuivosti bar donekle ublaila, trebalo bi doslednije promiljati kulturu priznavanja. Koliko god da je iluzorno verovati da bi u blioj budunosti politiki korisnu etnocentrinu traumu vlastite rtve mogla uzdrmati samokritina trauma vlastitog zloina, to ipak nije razlog da kritika kultura seanja odustane od ovog naela. Uostalom, neko bi morao da pone, moda bi ak prva uzvratna reakcija druge strane bila zlurada i trijumfalistika, iako ne bi trebalo iskljuiti ni slinu samokritiku reakciju ?

Lako je pojmljivo da o stupnju nacionalizma prilino pouzdano svedoi odnos prema zloinima vlastite nacije. to je manje samokritike to je nacionalizam normalniji. O zloinima vlastite nacije govori se na razliit nain, a svaka retorika svedoi o razliito doziranom etnocentrizmu: zloin u ratu (u svakom ratu se ubija), ratni zloin (zloin koji treba kazniti, ali i razumeti nekanjivim kontekstom rata), zloin kao nacionalna sramota ( rtva je pre svega moja nacija jer je osramoena zloinom), zloin kao ira krivica sunarodnika (odgovorni su svi koji su normalizovali nacionalizam), zloin kao trajno negovana nacionalna trauma (ne moe se podvui crta ispod neizbrisivog zloina vlastite grupe). Odmah pada u oi da je od svih verzija najmanje prisutna zadnja. Naime, umesto isticanja nacionalne odgovornosti i negovanja nacionalne traume, danas je na Balkanu hegemona ideologija koja detraumatizuje zloine vlastite nacije. Detraumatizacija je posvakodnevljavanje zloina koje see do trivijalizacije. Da li se u Srebrenici desio ratni zloin, genocid ili je re o oslobo enju Srebrenice, kao na majskom skupu 2005. na beogradskom Pravnom fakultetu ? Da li je Srebrenica sramota ili krivica nacije, ili je samorazumljiva nuna odmazda ? U sva tri sluaja genocid se detraumatizuje, tj. osmiljava i objanjava tako to se uklapa kao karika u kontinuitet etnocentrine naracije. Pri tome ne treba zaboraviti da podseanje na Srebrenicu kao medijski znamen odlune osvete nacije, koristi da se jasnije iskae nacionalno MI. Upravo zbog zgraavajueg uinka, metafora srpskih navijaa u BiH No, ica, Srebrenica daleko jasnije iskazuje reenost, odlunost i patriotizam, od manje odre enih politikih apela na jedinstvo nacije. Mnogi sporovi upravo istiu iz neslaganja oko toga da li je genocid neobjanjivi eksces, upad iracionalnog, neshvatljivi diskontinuitet ili, pak, ima svoje zakone? Adorno je branio prvo gledite tvrdei da se posle Auvica ne moe pisati poezija. Ako je neshvatljiv, da li se genocid uopte moe promiljati? Ima miljenja da se genocid, koji razara smisao, moe izraziti samo utanjem koje jedino izraava nemerljivost trpljenja i preneraenost motivima ubijanja. Me utim, utanje vodi nuno zaboravu. Osim toga, lake je preutati sluaj nego strukture. Najtee je priznati da su, premda besmisleni, zloini deo trajnijih etnocentrinih struktura, a ne ekscesi. Po sebi se razume da strukture ne mogu biti odgovorne, nego samo oni koji ih smiljeno aktiviraju. Za razliku od reenog, u etnocentrinoj kulturi seanja, zloini se projektuju u ekscese i svaljuju na kriminalce. Time se planski trivijalizuju. Kako se suprotstaviti obezlienju genocidnih zloina, tj. njihovom pretvaranju u obini ratni zloin ? Protiv relativizacije zloina treba se boriti okantno ogoljenim injenicama. Treba negovati seanje na normalnost ekscesa i banalnost zla koje uvek moe da se ponovi, a ne projektovati zloine u nepojmljivo ili sudbinsko. Nasuprot sudbinskoj istorijskoj prii (ovo nam se nuno moralo desiti) treba isticati diskontinuitete (moglo je proi i bez toga). Osim toga ne treba se uvati ok terapije, ne treba kriti scene streljanja. Treba skupljati ostatke razbijene ae da bi se posekli, opomenuo je nemaki pisac Kluger. Ovu praksu Jern Risen naziva sekundarnom traumatizacijom koja spreava da zaborav prekrije funkcionalnu traumu. Naravno da svi ne neguju traumu. Da je to sluaj, kritika kultura seanja bila bi izlina. Naprotiv, veina neutralizuje traumu, ublaavajui zloine vlastite nacije. Da li je uopte mogue obrnuti proces, tj. negovati traumu kao nezaboravnu opomenu ? Za poetak bi inteligencija, umesto detraumatizacije nacionalne prolosti trebalo da

razmilja o funkcionalnoj traumatizaciji. Nije dovoljno samokritiki se osvrtati na zloine vlastite naine ve ih tumaiti ne kao periferni nego kao vaan strukturni segment prolosti. Izgleda da je 2005. godine suoavanje sa bliskom prolou novih balkanskih drava pod pritiskom izvana dobilo nove tonove. Zaotrena je debata oko ratnih zloina unutar i izme u novih drava. Hrvati grevito brane dignitet Domovinskog rata, a Srbi nastoje da ublae neuporedivost genocida u Srebrenici istiui i ostale zloine. Domovinski rat se ne smije kriminalizirati, a Srebrenica je rezultat smiljene propagande - jesu parole kojima se umiruje razbu eno vrelo ponosnog nacionalnog oseanja obinog oveka. Ne manje je upadljiva retorika po kojoj su se svi branili od agresije, a ako je i bilo preterivanja, re je o ekscesima. Da je, za razliku od ekscesa, nacionalna strategija, kao dublja struktura, nesporna vidi se i po tome to se na svim stranama radi o sameravanjima obima tu eg zloina i marginalizaciji vlastitog. Koliko god zvuala neobino tvrdnja, ipak ima neega neobjanjivog u otsustvu empatije, u tome, naime, to srpski nacionalista ne razume smisao hrvatskog nacionalizma i obrnuto. Bie da se u sukobu nalaze grupe koje se organizuju po istim obrascima mrnje, ali usled zaslepljenosti njom ne uvi aju vlastitu bliskost. Ali to je tema za sebe. Ovde nee biti rei o samim zloinima niti o sloenoj dnevnopolitikoj funkciji sva e oko zloina. Uostalom, nita netanije od toga da je govor o zloinima samo politike prirode.Naprotiv. Nije nimalo udno to se govor o nacionalnim zloinima u klimi normalizovanog nacionalizma tie dubljeg smisla identiteta obinog oveka. Podseanje na zloine vlastite nacije izaziva dublje nelagodnosti i neizvesnosti i kod obinog oveka koji nije u njih upleten, ali zbog emotivnog oseanja bratske nacionalne solidarnosti, osea da mu je identitet naruen. Grevito ienje nacionalnog identiteta od zloina je uzrok emocionalizacije i odjeka savremenih debata oko Srebrenice u Srbiji i izgona Srba u Hrvatskoj. Moda bi se ak moglo rei da su uzavrele emocije ove vrste nalije obesmiljenog ivota koji je redukovan na nadu u blagostanje etniki homogene drave. Ne ulazei ire u ovaj drutvenofilozofski problem treba rei samo jedno. U javnoj galami oko zloina teorijski kriteriji oko njihove procene ispadaju suvini ili bar nebitni. Malo je ako se kae da bezuslovni prioritet nacionalnog interesa ne doputa raspravu. Vie od toga, stie se utisak da na svim stranama govor o genocidu, etnikom ienju ili faizmu vlastite nacije podjednako izaziva podozrenje. Utoliko je neophodnije pokuati da se iznese alternativni pristup hegemonoj kulturi seanja. Razmatranje osnovanosti raznih poistoveivanja, pore enja ili relativizovanja zloina, namee se tako rei samo od sebe. 3. Istorino pore enje uslov kritikog seanja Zato jo u jednoj osnovnoj taki, jer je nemogue u svim pojedinostima, treba naznaiti pristup kritike kulture seanja. Re je o pore enju senki prolosti. Ovo je nuno utoliko vie to se danas sreemo sa raznim politizacijama nacionalnih zloina iz bliske prolosti, koje neretko prelaze u iracionalna emotivna naga anja. Uporedni pristup vaan je pokazatelj razvoja kritike nemonumentalne misli o prolosti i otvorene kulture seanja, kao sveukupne nenaune javne upotrebe prolosti. Reeno vrlo uopteno o provincijalnosti misli o prolosti na osoben nain svedoe dve karakteristike: 1. negovanje monumentalne slike nacionalne prolosti; 2. nerazvijenost uporednog pristupa.

U misli o prolosti Zapadnog Balkana u teorijskom i metodskom pogledu skromno nasle e nije bilo teko romantizovati. Prostor lien samostalne istoriografske domae tradicije u 17. i 18. veku nije mogao nakon revolucije u 19. veku stvoriti Ota Hincea ili Maksa Vebera. Istoriografski srbocentrizam ili kroatocentrizam podjednako su bili lieni nemonumentalnog comparative approach jer su ugroeni mali narodi radije negovali slavnu prolost kao sredstvo opiranja asimilaciji i hegemoniji. Romantiarska istoriografija uvek je monografska, neguje autoritet nacije i ima pedagoko mobilizacijsku funkciju. Tome nasuprot, uporedni pristup detronizuje i trivijalizuje, hladi oseanja koja poivaju na svesti o neuporedivom i slavnom nacionalnom identitetu. Kritika istorija je velika propaganda sumnje, a u drutvima u permanentnoj krizi ovo epistemoloko naelo nije funkcionalno. Kriza trai homogenost, dogmu, monolitnu negativnu sliku javnog neprijatelja i monumentalnu sliku vlastite prolosti. Kritiko pore enje, pak, razara mit o posebnosti i jedinstvenosti - osnovu monumentalne istorije. Poslesocijalistika istoriografija snano je obnovila romantizam kod izmiljanja nove prolosti i kod rekonstruisanja stare. Novi talas oslobodilake politike kulture razbudio je slinu kulturu seanja i uspeno ukljuio martirologiju u nauku o prolosti. Misao o prolosti Zapadnog Balkana iznova je nacionalizovana i romantizovana na nivou prosenog nemakog istorizma s poetka 19. veka. Treba se samo osvrnuti na renesansu doga ajnih monografija o slavnim monarsima iz pera bivih istoriara komunista krajem 20. veka. Istorija se ne ponavlja. Istoriari ponavljaju jedan drugog. Koliko god na prvi pogled zvualo preterano, u osnovi nita nije toliko tu e kritikom seanju kao etnocentrina monografska zadubljenost u vlastitu slavnu prolosti i neuporedive rtve vlastite nacije. Jedan nain naputanja samomitskog velianja je smetanje vlastite prolosti u ire okvire koji e valjanije uravnoteiti nacionalnu slavu i senke vlastite prolosti. Daleko od toga da je svako pore enje u ovom pogledu korisno. Ponajmanje je to ono koje se gubi u neosnovanom i proizvoljnom domiljanju. Naime, u domaoj kulturi seanja uoljiv je niz leernih analogija i poistoveivanja kojima se pokuava osmisliti blia prolost. Da bi se prozrela ova stereotipna domiljanja ovde bi trebalo saeto naznaiti i istai nekoliko vanih upozorenja o kojima valja voditi rauna kod poredbenog redukovanja sloenosti domae prolosti. 3.1. Nema sumnje da karakter pore enja otkriva njegov poredbeni okvir. Kljuni entiteti koji se porede govore prilino jasno o onome ko poredi, jer pore enje gotovo spontano namee smisao. Pore enje nije svakako samo goli klasifikacijski okvir za utvr ivanje egzaktnih istovetnosti, slinosti ili srodnosti, nego i vaan nain za demonizaciju ili trivijalizaciju preko poistoveivanja ili usporedbi. Tako je leerno antitotalitarno izjednaavanje faizma sa socijalizmom bilo usmereno ka demonizaciji zadnjeg, a pore enje Auvica sa gra anskim ratom na Balkanu krajem 1990-ih bila je trivijalizacija prvog. Kod oba sluaja upadljiva je povrna dekontekstualizacija. Ne vodi se, naime, rauna o tome da to je kontekst sliniji to su poredbe pouzdanije. Odmerena pore enja uvek vode rauna o kontekstu (tradicijskom, ideolokom, uzronom i i funkcionalnom). Malo se toga npr. moe porediti kod reima Pola i reima Gustava Husaka: razliita je azijska i evropska tradicija, razliito je poimanje uloge pojedinca, u jednom sluaju je haotino ratno, u drugom stabilno

hladnoratovsko okruenje. Teko da je slina ideologija dovoljna da se ovi reimi poistovete kao u famoznoj "Crnoj knjizi komunizma" (Kulji 2002,330-375) ? Kod pore enja raznih zloina i nedela malo se ko pita da li je re o dalekoj slinosti, funkcionalnoj podudarnosti ili o bitnoj unutranjoj srodnosti. To je utoliko potrebnije jer je vrlo raireno lagodno paualno nekritiko poistoveivanje. 3.2. Dalje, svakom pore enju preti opasnost od prenaglaenog osmiljavanja. Istorija jeste, dodue, uvek osmiljavanje, tj. manje ili vie iskljuivo sre ivanje haotinih zbivanja njihovim zbijanjem u naracije ili u uzrono posledine veze sa stanovita potreba dananjice. Skoro da smisao podjednako nameu tekue potrebe i budue nade. Nada je druga strana istorije, jer nova budunost uvek trai i novu prolost. Uvek treba samokritiki imati na umu da je istorijsko vreme polje na kom se sukobljavaju seanja okrenuta prolosti i nade uperene u budunost (L.Heler). Drugim reima, kada tumaimo neka zbivanja iz prolosti uvek treba da se pitamo da li u objanjenje bar nesvesno ne unosimo i neko nae oekivanje. Posle svega to je napred reeno o domaoj kulturi seanja, ovo podseanje vie je od obinog opreza. Jer kada istoriar u e u metafiziku osmiljavanja, ulazi u daleku zemlju odakle se nikada nee vratiti kao istoriar. Naravno da nije lako odupreti se osmiljavanju, niti zamisliti da su doga aji, koji su danas daleka prolost, nekada bili budunost. Ali to je vaan uslov istorinosti koja jaa kritinost prema hegemonom smislu sadanjice kojim unosimo red u prolost. to je pore enje istorinije, to je kod njega manje osmiljavanja, uokviravanja i naracije, a vie promiljanja. Osmiljavanje je rizino unoenje savremenog smisla u prola zbivanja, a promiljanje je odmereno sagledavanje raznih strana i razliitih konteksta prolosti. Domiljanje je, opet, proizvoljno rastezanje smisla prolosti i proizvoljno naga anje, a sve u cilju saobraavanja prolosti sadanjim potrebama. Danas se npr. srpska monarhija prouava i osmiljava u sklopu potrebe za nacionalnim jedinstvom, a ne vodi se rauna o tome da je monarhijska kultura danas anahrona. Kritika ocena monarhije je oteana u atmosferi nadmoi slepog nad kritikim patriotizmom. Ipak, s obzirom da svako osmiljavanje izvire iz oekivanja, to se elemenat osmiljavanja ne moe u potpunosti odstraniti, niti se u istoriji moe izdvojiti isti destilat injeninog. Jer autentino istorijsko vreme nije puka prola injenica (doga aj), nego spoj budunosti i prolosti koji se prelama kroz potrebe sadanjice. Otuda ni istorijsko vreme nikada nije lieno oekivanja, jer prolost tvore ivi ljudi sa strepnjama i nadama. Me utim, to su nadanja univerzalnija, to je objektivnost vea. Uske, najee emotivno shvaene nacionalne potrebe ne mogu garantovati hladnu objektivnost. Istini za volju, nije ni svaka selektivnost pristrasna i neistorijska, jer istorija ne moe biti fotografija. Upravo stoga nuna je samorefleksija istoriara, odnosno napor da se i vlastito tumaenje posmatra kao deo istorijskog toka. Reju, treba demistifikovati i vlastito osmiljavanje. Tek kada se dovoljno samorefleksivno osvrne na vlastita osmiljavanja, istoriar moe dopreti do promiljanja. Tome moe pomoi napor za hermeneutikim uivljavanjem u smisao Drugih i ideolokokritika analiza raznovrsnih politizacija istorije. Me utim, po sebi se razume da se napori ove vrste ne mogu ukljuiti u etnocentrini i monografski nego samo u uporedni pristup.

3.3. Skoro da i nije potrebno posebno dokazivati da su pore enja retko unutarnauni problemi, a da ih daleko ee nameu vansaznajne pretpostavke grupnog (nacionalnog, dravnog ili partijskog) pamenja. Od idejnopolitikih potreba zavisi da li e se razra ivati okvir za pore enje ili poistoveivanje : a) kapitalizma i faizma, b) socijalizma i faizma, c) liberalizma i socijalizma. Svaka razvijenija epohalna svest sadri osobenu hegemonu poredbenu perspektivu. Velike debate izme u istoriara u 20. veku ( Fischer debattte iz 1960-ih, Historikerstreit iz 1980-ih i Schwarzbuchdebatte s kraja 1990-ih) bile su ne samo politizovane, nego i noene razliitim arom za pore enjem neretko teko uporedivih entiteta. to je politizacija izrazitija, to su pore enja globalnija, vie se porede celine nego aspekti, a kontekst se lake zanemaruje. Samo slojevita pore enja razdvajaju sloene celine na segmente i porede ih, dok manje oprezni naunici ili ljubitelji prolosti paualno porede ili izjednaavaju celine. Pri tome je jo jedna okolnost karakteristina kod razvrstavanja pore enja. to je broj poredbenih entiteta vei, to je po prirodi stvari poredba apstraktnija (npr. model industrijskog drutva kod Danijela Bela), ali i paualnija i iskljuivija kao kod idealnotipskih teorija o totalitarizmu. 3.4. Treba porediti i idejnopolitike pobude pore enja. Koliko su slini hladnoratovski i globalizacijski podsticaji uporednih istraivanja ? U kratkom vremenu izmenio se smisao prolosti, jer je globalizacija otvorila novu budunost. Huserlovski reeno, svet jeste transcedentan, tj. postoji nezavisno od svesti o njemu, ali je smisao sveta imanentan, tj. uvek zavisi od svesti. Dakle, smisao prolosti zavisi od istorijske svesti koja je ukorenjena u sadanjici i otvorena ka novoj budunosti. Dananja liberalna teologija sa snanim sastojcima konzervatizma je filter koji proputa samo poeljnu prolost saobraenu hegemonim ideologijama. Savremena hegemona svest o prolosti razlikuje se od hladnoratovske ne samo po tome to je bezalternativna. Vie od toga, re je o dva razliita poretka seanja. Prvi je bio dihotomni i relativno zatvoren u dva prilino homogena i beskonfliktna lagera. Karakterisala ga je kruta napetost izme u antikapitalizma i antikomunizma i razliitog poimanja antifaizma. Skoro pola veka bila je aktivna u osnovi relativno pregledna slika prolosti u kojoj su uspeno redukovani haos i nepreglednost uz pomo hegemonog lagerskog idejnopolitikog osmiljavanja. Drugaiji je globalizacijski poredak seanja: otvoreniji, nepregledniji, konfliktniji i haotiniji. U Istonoj Evropi prostor seanja je renacionalizovan, a svuda je relativizovan, dobrim delom i zbog uticaja konstruktivizma postmoderne. Premda ga karakterie pojaana razmena naunih iskustava, ipak je upadljiva hegemonija novih okvira pore enja koje iskazuju vodei pojmovi: globalizacija, tranzicija, identitet. Nova ideologizacija, koju karakterie antitotalitarna i antiteroristika slika prolosti, je u znaku bezalternativnosti kapitalizma. Hegemona liberalna teologija i bezalternativna vizija budunosti iziskuju odgovarajuu uproenu sliku prolosti. 3.5. Slabost i ogranienost etnocentrine kulture seanja moda najjasnije izbija na videlo kada se pre e na teren pore enja nacionalnih zloina. Verovatno je najtee porediti vrua mesta seanja jer svako stratite budi emocije: Jasenovac i Blajburg, istarske foibe i stradanja banatskih vaba. Daleko od toga da su to neuporediva doga anja. Ali s obzirom da lako bude oseanja, treba otro i nijansirano istai kriterije pore enja. Treba najpre razlikovati izvorno od reaktivnog nasilja. Jasenovac je izvorno, a Blajburg reaktivno nasilje, prvi zloin pripada faizmu drugi antifaizmu. Razliiti su i motivi ubijanja: kod prvog

se ubijalo iz biolokih rasistikih razloga, kod drugog zbog realnog ili pretpostavljenog opasnog ponaanja, a ne zbog porekla ili biologije. Hrvatski poredak seanja teko e danas prihvatiti zakljuak da je Paveli kriv i za Jasenovac i za Blajburg. Martiroloka vizija vlastite prolosti nije manja smetnja diferenciranom pore enju od monumentalne istorije. U slepoj kulturi seanja rtva moje nacije je neuporediva. Martiroloka istorija osu ena je na monografiju ili na pore enje sa mitskim apokalipsama: Srbi i Hrvati su narod izabrani koji uvaju hriansku Evropu od Istoka. Artukovi je na su enju u Zagrebu 1986. ponavljao hrvatsko ante murale. Tada je to jo izgledalo kao daleki anahronizam, a kada je to nekoliko godina kasnije ponavljao Tu man ve se oseao dah eksplozivne prolosti. Ako je tano da su svi moderni ratovi poeli u uionici na asovima istorije uporedno istraivanje eksplozivnosti prolosti jeste tema koja eka svog ekspira. Dalja zamka kod pore enja stratita je to to je trivijalizacija gotovo neosetna. Skoro nesvesno se isticanjem tu ih zloina obezvre uju ili relativizuju zloini vlastite grupe: Drezden protiv Auvica, nemake izbeglice sa Istoka protiv nemakih genocida, Hitler protiv Staljina, Blajburg protiv Jasenovca, foibe protiv faistikog terora, Kravice protiv Srebrenice, itd. Banalnost je u podtekstu ove retorike: ni drugi nisu bili an eli. Svako osmiljavanje zavisi od irine okvira pore enja (balkanskog, evropskog, svetskog). to je okvir ui to raste opasnost od precenjivanja osobenosti zbivanja, to je pak okvir iri opada monumentalizacija, ali preti opasnost trivijalizacije preko pore enja: nemaki konzervativci i nacionalisti rado porede Auvica sa Gulagom jer time trivijalizuju nemake zloine, pa slabi besprimernost i neuporedivost nacizma ime se rastereuje nacionalna prolost. Treba porediti ne samo posledice nego i uzroke zloina. Treba li uopte pominjati da su razliiti uzroci stradanja u Auvicu i Gulagu, a smrt jevrejskog deteta u varavskom getu samo se sa etikog, ali ne i sa sociolokog stanovita moe izjednaavati sa smru kulakog deteta u ukrajinskom kolhozu. Kulaci su se mogli prevaspitati, Jevreji samo likvidirati. Ubijanje zbog biologije je druge vrste od ubijanja zbog neega to je uinjeno ili se pretpostavlja da je uinjeno. Ako je epilog isti, uzroci su razliiti. Na nivou etike osude ne moe se dopreti do uzroka i motiva stradanja. To, me utim, ne znai da se ne mogu porediti izvesne sekundarne funkcionalne slinosti u organizaciji logorskog nasilja kod autoritarnih reima. Ali pore enje uzroka je neizostavno. 3.6. Pore enja ne treba izbegavati, a u metodskom pogledu ak nema neuporedivosti. Moe se porediti sve sa svaim, ali svako pore enje se pravda vlastitom teorijsko saznajnom plodnou. Kod javne upotrebe istorije vai pravilo: da vidim kako poredi, pa u ti rei ko si. Odavno je poznato da to je kontekst sliniji to je pore enje umesnije: Gulag se moe pouzdanije porediti sa Golim otokom nego sa Auvicom. Jasenovac i Auvic pripadaju jednom sklopu, Blajburg i foibe drugom. Zloini se ne mogu dekontekstualizovati. Bombardovanje Kaventrija nije isto to i bombardovanje Drezdena, tandem Hitler-Himler nije isti to i tandem eril-Haris. rtve Vermahta nisu isto to i rtve Crvene armije, niti se rtve Jasenovca mogu izjednaavati sa rtvama Blajburga. Poredbeni okvir treba ralanjavati, promiljati, a ne a priori osmiljavati. Istorija je na ovim prostorima uvek bila vie osmiljavanje nego egzaktno rekonstuisanje i promiljanje prolosti.

3.7. Kod svakog pore enja treba nai odmerenu distancu izme u neuporedivosti i uporedivosti. Neuporedivost se moe ispoljavati u obliku monumentalne istorije (srpska prolost je najslavnija) ili u obliku kritikog priznavanja zloina sui generis (nita se ne moe u Evropi u drugoj polovini 20. veka porediti sa Srebrenicom). Svako pore enje jeste delikatan test istorinosti. Pore enje otkriva istraivaku jednainu i svedoi o onome koji poredi. Re e otkriva oprez i akribiju, a daleko ee naivnu arogantnost. Vie otkriva oekivanja i obrazac osmiljavanja onoga ko poredi, nego odmerenost i slojevitost. U Hrvatskoj D.Bilandi poredi ustae i partizane svrstavajui ih u totalitarne pokrete, a izdvaja domobrane kao jedini deo hrvatske demokratske vertikale smetene izme u Maeka i Tu mana. Ova verzija antitotalitarnog pore enja stvara kontrastnu mranu pozadinu novoj svetloj nacionalnoj demokratiji. Istoriari ne rade na usaglaavanju gledanja oko realne prolosti nego daleko ee na doterivanju "sadanje prolosti". Posle svega to je napred reeno, ini se da nije lako ukljuiti uporedni pristup u domau kulturu seanja i istoriografiju, i da se jo uvek bez rizika ne moe odmereno porediti. Kako izgleda, upravo stoga to uporedno istraivanje revizije prolosti daleko jasnije od monografskog pristupa pokazuje trivijalnost i slinost novih politika sa prolou, zato drutvena klima ne pogoduje suoavanju sa prolou na irem uporednom planu. Kako bi i moglo biti drukije u situaciji gde je prolost aktivno politiko oruje ? Da je drugaije, svakako bi bila manje aktuelna kritika kultura seanja u ijem je jezgru metodologija slojevitog pore enja. Ovde su date samo neke njene naznake. Na kraju, nije naodmet podsetiti da istorija moe krojiti mit koji snai homogenost, ali moe biti i neugodna kritika nauka. Zbog dvoznanosti istorije uvek ostaje otvoreno pitanje kakva e biti budunost prolosti, jer od nje zavisi i budua sadanjica.

Literatura: Grossmann Gesine (2002), Das bedeutet, dass wir in Wirklichkeit niemals allein sind. Anmerkungen zur Bedeutung des inneren Gesprchs-partners in gedchtnistheoretischen berlegungen von M.Halbwachs, u Echterhoff,Saar (Hg.), Kontexte und Kulturen des Erinnerns, Konstanz, UVK, S.103-123. Kulji, Todor (2002), Prevladavanje prolosti Uzroci i pravci promene slike istorije krajem 20. veka, Beograd, Helsinki odbor za ljudska prava. Nie, Fridrih (2001), O koristi i teti istorije za ivot (prevod sa nemakog), Novi Sad, Svetovi (1.izdanje 1874). Ricoeur, Paul (2002), Das Rtsel der Vergangenheit - Erinnern, Vergessen, Verzeihen, (prevod s francuskog) Wallstein Verlag, Gttingen (1. Edit. 1995). Rsen, Jrn (2001) Zerbrechende Zeit (2001), Kln, Bhlau.

Rsen, J. (2004), How to overcome ethnocentrism: approaches to a culture of rekognition by history in the twenty-first century, History and Theory, Theme Issue 43 (December 2004), 118-129.