trenazna sredstva za razvoj motorickih sposobnosti fudbalera

УУННИИВВЕЕРРЗЗИИТТЕЕТТ УУ ББЕЕООГГРРААДДУУ

ФФААККУУЛЛТТЕЕТТ ССППООРРТТАА ИИ ФФИИЗЗИИЧЧККООГГ ВВААССППИИТТААЊЊАА

ЗЗААВВРРШШННИИ РРААДД ККааннддииддаатт:: ММееннттоорр::

ННииккооллаа ММааррккиићћ ДДрр ААллееккссааннддаарр ЈЈааннккооввиићћ

ББееооггрраадд,, 22001122..

УУННИИВВЕЕРРЗЗИИТТЕЕТТ УУ ББЕЕООГГРРААДДУУ

ФФААККУУЛЛТТЕЕТТ ССППООРРТТАА ИИ ФФИИЗЗИИЧЧККООГГ ВВААССППИИТТААЊЊАА

ЗЗААВВРРШШННИИ РРААДД

ТТРРЕЕННААЖЖННАА ССРРЕЕДДССТТВВАА ЗЗАА РРААЗЗВВООЈЈ

ММООТТООРРИИЧЧККИИХХ ССППООССООББННООССТТИИ ФФУУДДББААЛЛЕЕРРАА

УУЗЗРРААССТТАА ООДД 1100 ДДОО 1122 ГГООДДИИННАА

ККааннддииддаатт:: ММееннттоорр::

ННииккооллаа ММааррккиићћ ВВаанн.. ппрроофф.. ддрр ААллееккссааннддаарр ЈЈааннккооввиићћ ______________________________________________________________________________________________________

ЧЧллаанн::

ВВаанн.. ппрроофф.. ддрр ГГоорраанн ННеешшиићћ

______________________________________________________________________________________________________

ЧЧллаанн::

ДДооцц.. ддрр ДДеејјаанн ССууззооввиићћ ______________________________________________________________________________________________________

ММиишшљљеењњее оо ррааддуу:: ____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ББееооггрраадд,, 22001122..

Завршни рад

Тренажна средства за развој моторичких способности фудбалера узраста од 10 до 12 година

- 3 -

САДРЖАЈ

1. УВОД..................................................................................................................................................................................................................................... 4

2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА ............................................................................................................................................................ 6

2.1. Значај познавања основних карактеристика развоја деце узраста од 10 до 12

година.................................................................................................................................................................................................................... 6

2.2. Развој моторичких способности код фудбалера узраста од 10 до 12 година...11

2.2.1. Развој координације.................................................................................................................................................14

2.2.2. Развој брзине .....................................................................................................................................................................16

2.2.3. Развој експлозивности..........................................................................................................................................21

2.2.4. Развој окретности........................................................................................................................................................23

2.2.5. Развој агилности ...........................................................................................................................................................25

2.2.6. Развој флексибилности........................................................................................................................................28

2.3. Примена тренажних средстава за развој моторичких способности у раду са

фудбалерима узраста од 10 до 12 година ..........................................................................................................32

3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ РАДА ................................................................................................................................36

4. ТРЕНАЖНА СРЕДСТВА ЗА РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ СПОСОБНОСТИ

ФУДБАЛЕРА УЗРАСТА ОД 10 ДО 12 ГОДИНА..........................................................................................37

4.1. Тренажна средства за развој координације ....................................................................................................37

4.2. Тренажна средства за развој брзине .........................................................................................................................41

4.3. Тренажна средства за развој експлозивности..............................................................................................46

4.4. Тренажна средства за развој окретности ...........................................................................................................51

4.5. Тренажна средства за развој агилности...............................................................................................................54

4.6. Тренажна средства за развој флексибилности ...........................................................................................58

5. ЗАКЉУЧЦИ ...........................................................................................................................................................................................................63

ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................................................................................................................65



- 4 -

1. УВОД

Феномен, који више од једног века привлачи пажњу милиона људи, који је у

стању да на једном месту окупи више од сто хиљада заљубљеника, који броји највише

поклоника али и активних учесника, који повезује и сједињује народе, који сваке

четврте године слави својеврстан празник – светски шампионат, све то и још много,

много више, преточено је у једну игру, у једну реч – ФУДБАЛ.

Фудбалска игра, према веродостојним историјским записима, потиче од

разних праигара које су се играле код Кинеза, Грка и Римљана. Први писани подаци о

игри сличној фудбалу потичу из Кине, земље многих епохалних светских изума и

открића, далеко пре нове ере. Та игра звала се Цух – Ких, што у преводу значи: „Цух“

– гурати ногом, „Ких“ – кугла. Истовремено када и у Јапану, у VII веку, игре са

лоптом почеле су и у Грчкој под именом Епискирос и Епиконис, а слична игра у Риму

позната је под именом Харпастум. Постоје подаци да се игра са лоптом упражњавала

и на другим међусобно удаљеним просторима, што говори о томе да је фудбал

постојао и у најранијем времену на најразличитијим деловима света, али у

различитим облицима! Историја модерног фудбала почиње у Енглеској средином XIX

века, тачније веже се за 1863. годину. Те године настала су прва правила фудбалске

игре и основан је први фудбалски национални савез у свету. Фудбал се полако ширио

и, пролазећи кроз бројне фазе развоја, постепено освајао цео свет. Данас фудбал

представља најпопуларнији и најмасовнији спорт у свету, играју га све нације, деца,

млади и одрасли. Фудбал је постао један од феномена у садашњем друштву који је

присутан у свим сферама човековог живота. У појединим деловима света тај феномен

се изражава са невероватном страшћу, јер, на пример, за многе страствене

јужноамеричке тифозе фудбал није оно од чега се живи, већ нешто за шта вреди

живети! Онима којима је фудбал хоби у игри или посматрању он је „најлепша

споредна ствар на свету“, а онима којима је професија (фудбалерима, тренерима,

фудбалским радницима – функционерима) он је „најлепша главна ствар на свету“.

Корени фудбала, односно његови почеци и први период развоја, у први план

су истакли технику у чијем су присуству тактика и физичка кондиција имале мање



- 5 -

значајну улогу. Даљи развој фудбала са достизањем одређеног нивоа фудбалске

технике неминовно отвара једно ново подручје. Тако фудбал, током свог другог

развојног периода, у пракси потпуно изједначава по вредности тактику, као значајну

компонентну фудбалске игре, са техником. Токови фудбала учинили су да ова игра у

току свог трећег развојног периода потврди значај једне нове компоненте. Тако је у

развоју фудбалске игре наступила нова етапа, карактеристична по томе што више

неће моћи врхунска техника и врхунска тактика да надокнаде недостатак врхунске

физичке кондиције. Последњи, четврти период развоја фудбалске игре, који траје и

данас, донео је нову игру, названу „Tотални фудбал“, али и потпуно систематски

приступ науке у фудбалу. Данас све модерне фудбалске екипе карактерише висок

ниво технике, изванредна тактичка уиграност, како у фази одбране, тако и у фази

организације и завршнице напада, и изузетна физичка спремност да се висок ниво

техничких и тактичких захтева одржи током читаве утакмице. Да би се у свему томе

успело неопходна је и изванредна психолошка припрема која ће пратити и објединити

све наведене компоненте фудбала.

Стално повећање оптерећења у току утакмице захтева од играча непрекидан

рад на развоју и усавршавању моторичких способности. Ове способности постале су

основни предуслов врхунског испољавања техничких и тактичких фудбалских

способности и њиховог подизања на још виши ниво. Развој моторичких способности

тече природним, биолошким путем. Развој не тече равномерно, већ осцилира: постоји

фаза брзог прираста, постоји фаза стагнације, али постоји и фаза изразитог прираста.

Свака појединачна моторичка способност има своју сензитивну фазу или пластични

период, односно период са повећаном осетљивошћу развоја и период који не би

требало пропустити, јер оно што се на плану развоја моторичких способности

пропусти у том периоду касније се не може надокнадити. Из тог разлога је веома

битно да се цео процес одрастања играча испрати са великом пажњом и да се води

рачуна о свим карактеристикама које су везане за све аспекте развоја младих

фудбалера.

У овом раду биће речи о развоју одређених моторичких способности на које се

тренингом може изузетно повољно утицати у узрасном добу од 10 до 12 година, о

значају тих способности за фудбалску игру, о тренажним средствима којима се

подстиче њихов развој, као и о основним законитостима, принципима,

организационим облицима и методама тренажног рада.



- 6 -

2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА

2.1. Значај познавања основних карактеристика развоја деце

узраста од 10 до 12 година

Познавање узрасних карактеристика основни је предуслов за тренера да би

могао зналачки, систематски и успешно деловати на развој спортисте. То је посебно

важно за оне тренере који раде са децом и омладином. Тренер је тај који води и

формира карактер младих особа током веома осетљивих фаза њиховог развоја.

Основна оријентација у раду тренера увек мора бити узрасна категорија, те се зависно

од ње примењују одговарајућа средства, дозирају напори, примењују одговарајуће

методе рада... Поред тога, тренер мора водити рачуна о индивидуалним разликама

унутар сваке категорије дечака, јер у зависности од тога он одређује задатке,

диференцира захтеве, тежину вежби и однос према појединцу. Познавање телесног

раста и развоја деце, њихових когнитивних способности (осећање, пажња, памћење,

мишљење), начина на који они граде своје социјалне и емоционалне односе са

другарима, која су њихова интересовања, ставови, основни проблеми и дилеме, као и

познавање основних одлика њихових моторичких способности, тренеру ће омогућити

да свој рад много успешније прилагоди стварним могућностима деце.

Деца узраста од 10 до 12 година одликују се различитим позитивним личним

својствима, као што су, на пример, самопоуздање, радозналост, уживање у кретању,

физичка и психичка уравнотеженост... Због ових особина, типичних за узраст од 10 до

12 година, овај узрасни период се, не без разлога, карактерише и као „златно доба за

учење“.

Период од 10. до 12. године представља период претпубертета и сматра се

периодом мирног развоја детиње личности или прва фаза успореног раста и развоја. У

овој фази, основне промене у морфолошком развоју приметне су у промени висине

тела на рачун нешто споријег прираста масе тела. Деца из године у годину постају за

неколико центиметара виша (од 4 до 7 цм), док је телесна тежина постепено у порасту

у просеку од 1,5 до 3 килограма годишње. Вредности висине тела деце у овом узрасту



- 7 -

крећу се у распону 140-145 цм, а тежине тела у распону 33-38 кг. Морфолошки раст и

развој углавном се одвија под утицајем унутрашњих фактора (генетика), а утицај

спољашњих фактора огледа се првенствено кроз начин живота у којем исхрана и

физичка активност регулишу масу тела, односно масно ткиво. Са аспекта могућег

утицаја телесног вежбања на раст и развој, треба нагласити да морфолошке промене,

у квантитативном смислу, прате структурне промене ткива и функционалне промене

органа у организму. Деца у овом добу постају физички све снажнија, кости постају

крупније, кичма постаје јача и грудни кош се даље развија. С обзиром да кости нису

довољно чврсте, јер још траје процес окоштавања, настају честе деформације скелета.

Фреквенција рада срца у стању мировања у овом узрасном периоду креће се у просеку

85-90 откуцаја у минуту, а често се јавља и аритмија. Срце дечака приликом физичког

оптерећења троши више енергије него срце одраслог човека, јер повећање минутног

волумена крви код деце иде углавном на рачун повећања срчане активности

(фреквенције срчане контракције) при малом повећању ударног волумена. У току овог

периода долази до успоравања фреквенције срчане контракције и фреквенције

дисања. Дисање код деце је плитко и брзо, јер је грудни кош још недовољно развијен,

а фреквенција дисања опада, у периоду од 10. до 12. године, са 20 на 18 респирација у

минути.

На основу наведених и других доказаних физиолошких констатација

произилази да се код деце овог узраста кардиореспираторни систем развија и аеробни

капацитет је адекватан за већину активности. Међутим, анаеробни систем је

ограничен на свом степену јер деца имају ниску толеранцију на акумулацију млечне

киселине – лактата. Због тога се са применом краткотрајних напора великог

интензитета код којих долази до заустављања даха, и с тим у вези, до повећања

притиска у грудној шупљини, мора прићи много опрезније у раду са децом узраста од

10 до 12 година. Ти напори ремете крвоток и представљају посебно оптерећење за

срце детета, које се у то доба не препоручује.

Водећа улога у развоју функција организма припада централном нервном

систему, а посебно његовом вишем центру – кори великог мозга. Анатомски развој

нервног система скоро се у потпуности завршава почетком пубертета, а најзначајније

промене током периода између 10. и 12. године одвијају се управо у нервном систему,

јер крајем овог периода развој нервног система достиже 90% од укупног развоја кроз

који нервни систем уопште пролази. Дечије памћење постаје све лакше и трајније,



- 8 -

пажња је све стабилнија, а способност памћења покрета је све израженија. Једна од

карактеристика овог узраста је и та да нагло расту вештине мишљења и резоновања.

Како се ове вештине развијају, расте и дечија способност решавања проблема. Од

конкретног мишљења дете прелази на апстрактно, па укупним активностима и у

организованом тренажном процесу треба подржавати њихову радозналост, уважити

њихове могућности и задовољити њихове потребе. Са аспекта вежбања треба истаћи

да деца у овом периоду уче више, уче боље и брже у односу на друге периоде у

развоју. Осећања су сада доста стабилнија него раније. Радост и осмех деце настаје у

пријатној спољној ситуацији, као што су успеси у разним активностима, а нарочито

успех у игри. Код деце су посебно изражена осећања властите вредности, која се

огледа у задовољству због напредовања. У овом узрасту развија се осећај колективне

припадности деце, а индивидуалне интересе надјачавају интереси колектива. Деца се

полако уклапају у друштво, уживају у дружењу са другарима, као и у групним и

тимским активностима, и самим тим доживљавају осећај успеха. Од фактора који

утичу на социјални развој деце од пресудног значаја су: породица, друштвено

уређење у коме живе, спортске школе, другови са којима се друже у школи и изван

школе, разне организације и психофизичко стање појединаца.

Ове карактеристике развоја нису мeђусобно независне, у основи биолошке

промене представљају основу за психосоцијалне промене током развоја, а

психолошки развој деце постаје препознатљив кроз њихову социјализацију, кроз

вољне радње и доживљавање телесне целовитости. Деца су јединствена на сваком

степену свог развоја, са различитим телесним способностима на сваком степену

одрастања. Програми тренинга морају да буду осмишљени према степену сазревања

спортиста, а не према хронолошком добу, јер индивидуалне потребе и захтеви

варирају од спортисте до спортисте. Деца исте хронолошке старости могу се за

неколико година разликовати у нивоу свог биолошког сазревања. Није редак случај,

да деца која су рано сазрела на почетку покажу изузетан напредак, док друга деца која

у том тренутку заостају у развоју, односно која касније сазревају, дугорочније

гледајући покажу боље резултате. Зато увек треба имати на уму да се деца развијају

различитом динамиком, да је брзина раста њихових костију, мишића, органа и

нервног система различита од степена до степена и да тај развој увелико диктира

њихове физиолошке и изведбене способности. Врло је важно да је сваки тренер који

ради са младим спортистима добро упућен у основне биолошке, психолошке и



- 9 -

социолошке промене кроз које деца пролазе током развоја, те да на основу тога

тренажни рад прилагоди токовима природног развоја деце.

Што се тиче моторичког развоја деце, о чему ће бити више речи приликом

детаљнијег елаборирања основне теме, важно је рећи да је период од 10. до 12. године

карактеристичан као период у којем је могуће посебно корисно подстицати развој

кретања, хармонизацију у целини и манифестације моторне активности. То је период

у коме долази до усаглашавања функција нервно-мишићног система и морфолошких

карактеристика, што омогућава бржи развој карактеристика кретања. За већину

моторичких способности ово је период у којем долази до њиховог највећег раста.

Тренери који раде са децом и младим спортистима имају велику одговорност,

јер од њихове стручности, стрпљивости и далековидости зависи да ли ће деца остати у

спорту, заволети спорт, стићи до сениорских селекција и у њима бити успешна.

Тренер у раду са млађим селекцијама мора да има, пре свега, циљ који жели да

постигне својим радом. Ако је тај циљ да он током свог рада са децом и младима

нагласак стави на оптимални лични и социјални развој сваког детета, његово

правилно васпитање и задовољење његових унутрашњих мотива за игром, забавом и

напредовањем, и ако је тај циљ да током свог рада „направи“ што више одличних

сениорских играча и према том циљу одабере и садржај рада (физичка, техничка и

тактичка припрема), онда се, уз примену адекватних метода рада и уз задовољавајући

потенцијал деце, може надати успеху. Тренери који раде са децом и младима треба да

се вреднују управо према реализацији тих циљева, а не према броју освојених

првенстава, турнира, медаља и пехара. Веома је тешко, али могуће, помирити те

циљеве: изградити младе играче а истовремено имати и највише такмичарске

резултате. Резултати рада тренера који раде са младим спортистима не могу да се виде

на крају једне или две сезоне, јер тек после неколико година континуираног рада са

младима може се валоризовати тренеров рад. Тек тада се види да ли је он радио на

кратке стазе или је био усмерен на формирање будућих сениорских спортиста пред

којима се отвара дуга и успешна спортска каријера.

У узрасту који се разматра у овој теми, перспективно посматрано, треба

стварати основу за добро здравље, правилан раст и развој, корисне навике, знања,

вештине и добре радне способности деце. Утицај адекватне физичке активности на

развој детета је просто благотворан. Непосредни физиолошки ефекти физичког

вежбања су побољшање циркулације, убрзавање размене материја у организму



- 10 -

(побољшање метаболизма), ефикаснија елиминација непотребних супстанци из

организма, што све заједно доводи до значајног побољшања функционисања

организма у целини. Ипак, значајнији су дугорочни позитивни ефекти активности

који се пре свега огледају у правилнијем развоју костију и мишића, јачању

одбрамбене способности организма, али и у формирању и сазревању дететове

личности. Улога тренера неће изменити природни ток у развоју организма, али ће

правилним избором средстава и дозирањем оптерећења, кроз одговарајуће форме

рада, допринети правилном и свестраном развоју деце.

Због свега претходно наведеног, изузетно је важно и корисно да у раду са

млађим узрастима говоре, иступају, утичу и руководе они који познају целовити

развојни пут спортисте – фудбалера. То су они који познају карактеристике почетка,

који знају потребе развоја, а исто тако знају и проблеме краја, односно завршетка

спортске каријере.



- 11 -

2.2. Развој моторичких способности код фудбалера

узраста од 10 до 12 година

Под моторичким способностима подразумевају се оне способности које

учествују у решавању моторичких задатака и које условљавају успешно кретање, без

обзира да ли су урођене или стечене током тренажног процеса. Поседује их сваки

човек, али на различитом нивоу. Ниво испољавања моторичких способности зависи

од низа фактора као што су: наслеђе, пол, узраст, тренираност... У оквиру моторичког

статуса човека, могуће је разликовати два простора:

манифестни (видљиви) простор моторике и

латентни (скривени) простор моторике.

Ови простори су међусобно условљени и испреплетани, тако да је некада

тешко направити јасну границу међу њима. Манифестни моторички простор се често

назива моторика, а латентни моторички простор се, у зависности од аутора, назива:

биомоторичке способности (Опавски, 1982), латентне моторичке димензије

(Момировић, 1972; Курелић, 1975), физичка својства човека (Зациорски, 1975),

антропомоторичке димензије (Кукољ и сар., 1993)... Данас најприхватљивији термин

за латентни простор моторике је моторичке способности.

Да би се добиле информације о моторичким способностима и да би се уопште

дефинисало њихово постојање, неопходно је извршити низ мерења манифестног

простора моторике. То се ради специјалном техником тестирања, при чему се

метријски испитани тестови користе као инструмент за добијање података. Када се

подаци добијени тестовима (варијабле – бројеви) подвргну факторској анализи

(статистичка техника), издваја се одређен број фактора (димензија). Издвојени

фактори се могу дефинисати као моторичке способности. Ове способности зависе од

деловања два основна механизма, а то су:

1. Механизам централне регулације

2. Механизам енергетске регулације

Први механизам је одговоран за структуирање кретања (брзо формирање

моторичких програма и њихова контролисана реализација), за синергијску регулацију

и за регулацију тонуса мускулатуре (контрола редоследа, односа и интензитета

укључивања и искључивања мишићних група). Други је одговоран за истовремено



- 12 -

укључивање максималног броја мишићних јединица и за оптимално искоришћење

енергетских потенцијала при реализацији моторичких задатака.

Целокупни моторички простор може се поделити на базични и специфични.

Под појмом базичне моторичке способности подразумевају се основне физичке

способности човека: снага, брзина, издржљивост, координација, флексибилност... Оне

могу бити генетски мање или више одређење. Неке моторичке способности су више

наследне, те се на њих не може извршити већи утицај тренингом, док су друге мање

генетски одређене, па су подложне знатно већим променама. Без обзира на добру

генетску предиспозицију, ниједна моторичка способност неће се развити, или достићи

неки завидни ниво, уколико јединка која носи генетски потенцијал није подвргнута

квалитетном и довољно учесталом тренингу. Ово је само један, али најзначајнији,

фактор који утиче на ниво испољавања базичних моторичких способности. Од нивоа

развијености ових способности зависиће брзина и квалитет формирања и развоја

специфичних способности. За разлику од базичних, специфичне моторичке

способности су искључиво стечене, нису урођене. То су оне моторичке способности

које се специфично развијају код сваке посебне спортске гране, с тим што оне нису

потпуно нове моторичке способности, већ способности које се из простора базичних

моторичких способности, специфичним тренингом „изграђују“ или комбинују у

специфичне моторичке способности за сваки посебан спорт.

Када је реч о развијању моторичких способности, важно је рећи да све

моторичке способности треба развијати код деце подједнако, док се код формираних

спортиста (јуниора и сениора) акценат ставља на оне моторичке способности које су

доминантне за поједини спорт и на оне моторичке способности које су у дефициту

код спортиста – појединаца. На неке способности могуће је утицати у већој мери, а на

неке у мањој, што све зависи од степена урођености поједине способности и од

вежбања у оптималном животном добу. Тренингом се већи број моторичких

способности може највише унапредити у периоду средњег детињства и

претпубертета, од 5. до 12. године.

Периоди у којима се неке моторичке способности брже развијају него друге,

називају се сензитивни периоди. То су периоди који представљају временске

интервале у периоду природног биолошког раста и развоја спортисте, током којих је

могуће да се применом организованог, систематског и планског физичког вежбања,

као што је спортски тренинг, утиче на организам младог спортисте тако да се његове



- 13 -

моторичке способности припреме и унапреде до нивоа који омогућује да се исте

касније испоље до максимума. Уколико се у сензитивном периоду не примени

физичко вежбање усмерено на развој одговарајуће моторичке способности, или се

примени погрешно, касније се та способност неће развити до максимума, без обзира

на њен потенцијал и правилну примену тренажних оптерећења у даљем току

тренажног процеса.

Сензитивни период за развој моторичких способности припада периоду

сталних биолошких промена и психо-социјалног сазревања. Због тога, вежбање у том

периоду, усмерено развоју моторичких способности, мора да буде у складу са

развојем ткива, органа и органских система, пре свих срчано-судовног и централног

нервног система, као и когнитивних способности младог спортисте. Сензитивни

период за одређене моторичке способности започиње у најранијем детињству и рано

се завршава. За већину моторичких способности тај период се завршава већ у 12.

години.

Ако се моторичка својства и биолошки потенцијал поклопе у исто време, онда

играч у зрелом добу може остварити свој максимум. Још је битније то што се тај

максимум може одржати кроз дужи временски период. Међутим, ако се врхунац

развоја моторичких способности исфорсира, пре него што биолошки развој дође до

врха, у зрелом добу се никада неће достићи максимални резултати. То представља

синдром преране специјализације. Други синдром, синдром „сагоревања“ талената,

указује на појаву природног прераног достизања врха, због чега, као развијенији,

спортисти бивају гурнути међу старије, врхунске играче. Због тога се са таквим

играчима запоставља рад на развоју заосталих способности па они једноставно

„сагоре“ и никада не успевају да покажу максималне способности у зрелом добу.

Иако доминантну улогу у раду са фудбалерима узраста од 10 до 12 година има

техничка припрема, веома је важно у овом периоду посветити довољно пажње и

развоју моторике, јер ће она умногоме олакшати даљи рад. Од бројних моторичких

способности, чији се број различито дефинише код већине аутора, у раду са

фудбалерима узраста од 10 до 12 година основу рада треба да чине: координација,

брзина, експлозивност, окретност, агилност и флексибилност. После овог периода

програм рада треба проширити моторичким задацима у којима доминирају снага и

издржљивост. Важно је рећи да развој снаге код фудбалера узраста од 10 до 12 година

може ићи само у правцу развоја експлозивне снаге и то уз примену вежбања само са



- 14 -

тежином сопственог тела, без допунских оптерећења, док се за развој издржљивости

не примењују посебне вежбе, већ се ова способност развија на тренингу током

примене техничко-тактичких вежби и игре. Све ове способности су једним делом

одређене генетским фактором, а другим делом се стичу, пре свега тренингом.

Дакле, приликом развоја наведених моторичких способности мора се водити

брига о генетској условљености појединих способности, односно о могућности

величине развоја, као и о времену утицаја на развој (фазе сензибилитета), како би се

ниво тог развоја подигао, а тиме дуже задржао, те касније одложио период опадања

одговарајућих моторичких способности.

2.2.1. Развој координације

Координација се дефинише као способност да се интегришу сензорни, нервни

и коштано-мишићни системи ради контроле појединих делова тела укључених у

сложена кретања, односно као способност централног нервног система у управљању

локомоторним апаратом или његовим појединим деловима. Другим речима, то је

способност за добро усклађене покрете у односу на време, простор и напрезање, које

је потребно том приликом испољити.

За успешно усклађивање сложених кретања потребно је усавршити

информацијску компоненту покрета, а за то је одговоран централни нервни систем, па

се због тога координација још назива и „моторичка интелигенција“. Коефицијент

урођености координације је прилично висок (око 80%), тако да се са њеним развојем

треба отпочети још у раном детињству. Иако је урођена способност, уз рани и добро

програмирани тренинг, може се побољшати у задовољавајућој мери. Претпубертет

представља најважнију фазу у развоју координације, док у доба пубертета ова

способност стагнира због наглог раста и развоја, те се касније поправља.

За развој координације од пресудног значаја је развој нервног система. Већ до

6. године старости развој нервног система достиже 60% у односу на укупни развој, а

до 12. године скоро 90%. Преосталих 10% развоја у односу на наслеђене особине

остварује се после пубертета. Ова сазнања упућују на то да се са вежбањем усмереним

на развој координације може започети око 7. године, да би се, уз поступно повећање,

до 12. године у потпуности интензивирало. Максимум у развоју ова способност

достиже око 17. године и тај максимум се задржава до 27. године, када почиње

опадање.



- 15 -

Исти програмски принципи важе и за вежбање у првој фази усвајања спортске

вештине (фудбалске технике), јер је способност овладавања техником фудбалске игре

директно условљена координационим способностима, а ове развојем централног

нервног система.

У раду са фудбалерима узраста од 10 до 12 година потребно је посветити

доста пажње развоју координационих способности, јер се управо овај период сматра

најоптималнијим за успостављање координације између нервног система и рада ногу,

који је за фудбалере изузетно важан.

Приликом рада на развоју координације у овом узрасном периоду потребно је

узети у обзир да нека деца сазревају раније од својих вршњака и управо тако раније

сазревање може довести до координацијске кризе. Због тога се у раду са таквом децом

морају што више користити вежбе и игре за развој ове способности како би се та фаза

што „безболније“ пребродила. Основни пут за развој координације одвија се кроз два

методска правца:

систематско усвајање нових покрета и

вежбање већ усвојених покрета, али у променљивим условима.

Кључни задатак у развоју ове моторичке способности је да увек треба

повремено учити неко ново кретање, или да се, при већ усвојеним кретањима, уведе

фактор необичности. При томе треба тежити да се створени стереотип са једне стране

сачува, а са друге стране да се разбије, да не би остао затворен. Увек треба оставити

могућност да се створеном стереотипу нешто ново дода, односно да се у наученој

вежби примени макар један сегмент технике, јер чак и код врхунских спортиста дуже

задржавање на само познатим вежбама и активностима смањује способност за учење

нових кретања. Међутим, треба узети у обзир и то да се координација неће битније

усавршавати само гомилањем моторичких информација и учењем нових вежби из

тренинга у тренинг. Свака моторна активност мора бити до краја савладана, јер је то,

без сумње, један од основних услова да она буде и ефикасна. Веома је важно да се

вежбе за развој координације правилно изуче, јер велики проблем представљају

погрешна понављања, те је неопходно у вежбању благовремено вршити корекције.

Исто тако је битно да примена неке вежбе даје довољно јак стимуланс спортисти који

ће узроковати побољшање његових координацијских способности. Због тога тренер

увек када примети да су вежбе постале исувише лаке за извођење мора да тражи

начине да повећа сложеност вежби.



- 16 -

Вежбе за развој координације су сложеније од вежби за развој других

способности и веома брзо доводе до замора. Због тога интервали одмора морају бити

довољно дуги, како би се обезбедио релативно потпуни опоравак од претходног

оптерећења. Из истог разлога, вежбе за развој координације треба да се изводе у

уводно-припремном делу или на почетку главног дела тренинга, када још увек није

дошло до замора централног нервног система.

За развој координације код младих фудбалера неопходне су интересантне и

изазовне вежбе и игре, а исто тако и добри примери. Путем добро осмишљеног

вишестраног програма, млади фудбалери ће побољшати своју координацију и тиме

створити чврсте темеље за касније успешно усвајање и усавршавање вештина и

способности током њихове спортске каријере.

Координацијске способности су директно повезане са ефикасношћу

коришћења осталих моторичких капацитета фудбалера. Оне представљају основ за

добру брзину, експлозивност, окретност, агилност и флексибилност, за добро и

складно извођење свих техничких елемената, за брзо и лако „улажење“ у све тактичке

финесе и добру физичку спремност, уз што мање утрошка енергије и броја повреда на

тренингу или утакмици. Зато је неопходно ове способности развијати и тренирати.

2.2.2. Развој брзине

Под појмом брзина подразумева се способност извођења одређених покрета

или кретања у најкраћем могућем времену, под условом да спољашњи отпор није

велики и да активност не траје дуго, како не би дошло до замора. Могуће је издвојити

три основна сегмента брзине:

1. Брзина реакције - способност брзог реаговања на визуелне, аудитивне и

тактилне сигнале.

2. Брзина појединачног покрета - способност да се један покрет изведе што

је могуће брже у датим условима.

3. Максимална фреквенција покрета – способност максимално брзог

извођења узастопних покрета са константном амплитудом.

Великим делом брзина је урођена способност и то представља лимитирајући

фактор у њеном развоју. Наследни фактор код брзине учествује са 90-95%, а само 5-

10% чини тренинг. Међутим, нису све појединачне компоненте опште брзине у истом



- 17 -

степену зависне од наслеђа. Брзина реакције је у великом проценту зависна од

генетике, док је брзина појединачног покрета мање, а фреквенција покрета најмање са

њом у вези. То значи да се на ове сегменте брзине, који су најмање зависни од

наслеђа, тренингом може највише утицати. Правовременим, добро програмираним и

дугогодишњим тренажним радом на стилизовању технике и довођењу до савршенства

ове две компоненте брзине (брзина појединачног покрета и фреквенција покрета)

може значајно да се утиче на развој опште брзине.

Тренд развоја фудбалске игре у садашњем тренутку одражава се све више у

брзини. Појавни облици испољавања брзине фудбалера су разнолики: брзина

реакције, брзина покрета и кретања, како без лопте, тако и са лоптом, брзина

препознавања и решавања новонастале ситуације... У току фудбалске утакмице играч

брзину најчешће испољава на дистанцама од 1 до 5 и од 5 до 10 м, нешто мање од 10

до 20 и од 20 до 30 м, а најмање од 30 до 40 и ретко када преко 40 м. На основу ових

података произилази да се брзина кретања код фудбалера манифестује кроз три

основна облика, а то су:

брзина старта,

стартно убрзање и

максимална брзина трчања.

Брзина старта у великој мери зависи од брзине реакције (време које протекне

од појаве сигнала до започињања покрета), од експлозивне снаге (испољава се при

отискивању од подлогу у првом покрету), као и од координације. Разликује се брзина

старта у простој и сложеној ситуацији. Брзина старта у простој ситуацији испољава се

кроз брзу и сврсисходну кретњу као одговор на очекивани сигнал. На пример:

извођење слободног ударца у непосредној близини противничког гола, када се лопта

не упућује директно на гол већ се брзим и кратким додавањем шаље у страну,

истовремени је очекивани сигнал и за нападача и за одбрамбеног играча да стартују

на лопту – први да шутира, други да блокира ударац. Брзина старта у сложеној

ситуацији је најчешћи облик испољавања брзине у фудбалској игри. Кретање лопте,

саиграча и играча противничког тима стварају најразноврсније проблеме, које играч

мора брзо и успешно да реши. За развој брзине старта треба користити вежбе при

којима се старт врши из различитих почетних положаја, из основног кретања, из

разних простих координацијских задатака, у вежбама са саиграчем са лоптом и без

ње, након извођења одређених техничких задатака и сл. Приликом вежбања овог вида



- 18 -

брзине веома је важно да фудбалер максимално усмери пажњу на предстојећи покрет,

јер ће тада време бити краће него ако је пажња усмерена само на предстојећи сигнал.

Стартно убрзање односи се на способност развоја прогресије, односно на

способност достизања максималне брзине у што краћем времену. Стартно убрзање у

фудбалу се дешава у сложеним условима координације, тј. у разним правцима,

смеровима и из различитих ситуација. Овај облик брзине зависи од односа дужине и

фреквенције корака, као и од брзинске снаге која се испољава при отискивању од

подлогу. Да би се постигао правилан прелаз до максималне брзине, брзи кораци

трчања требају се постепено повећавати у својој даљини све док се не постигне пуна

одговарајућа даљина корака.

Максимална брзина трчања (брзина у целини) односи се на највећу могућу

брзину коју фудбалер може постићи при извођењу кретања. Постоје бројне

компоненте које утичу на ову врсту брзине, а неке од њих су: оптимална комбинација

фреквенције и дужине корака, брзинска снага, флексибилност и правилна техника

трчања. За развој стартног убрзања и максималне брзине трчања треба користити

вежбе сличне онима за развој старта, с тим што се сада користи дуже оптерећење

(брзина старта развија се на деоницама до 5 м, стартно убрзање на деоницама до 20 м,

а максимална брзина трчања на деоницама од 30 до 60 м). Важно је рећи да вежбе, у

којима се максималном брзином претрчавају одређене деонице, не треба завршавати

наглим заустављањем из разлога што може доћи до наглог истезања па и руптуре

ножних мишића, а често и нагло заустављање у великој брзини негативно утиче на

максималну брзину кретања. Дакле, вежбе намењене развоју ове способности треба

завршaвати лаганим истрчавањем и заустављањем. Код многих покрета извршених

максималном брзином, разликују се две фазе:

фаза развијања брзине и

фаза стабилизације брзине.

За прву фазу је карактеристичан прираштај брзине на почетку рада, а за другу

одржавање брзине на датом растојању. Способност да се брзо повећа брзина и

способност да се креће великом брзином (однос стартног убрзања и максималне

брзине трчања) не стоје у позитивној међусобној корелацији, односно не зависе и не

условљавају једна другу. Другим речима, неки фудбалер може да поседује способност

за велико стартно убрзање, али зато да се спорије креће на основној дистанци и

супротно.



- 19 -

Развој брзине, као моторичког својства, присутан је од тренутка проходавања

детета и под утицајем је динамике сазревања централног нервног система,

конституционалних карактеристика и спољашњих фактора од којих је физичко

вежбање на првом месту. Од свих моторичких способности брзина прва сазрева, зато

са тренингом треба почети што раније. Сензитивна фаза за брзину почиње рано – већ

у 5. години, али се рано и завршава – са 12. годином. Вежбање које се усмерава

развоју брзине после 12. године може ову способност да унапреди тек нешто мало

више него што би до тога дошло природним путем. Међутим, то никако не значи да са

вежбањем за развој брзине треба престати када дечак напуни 12 година, напротив,

тренинг брзине, као и свих осталих моторичких способности, примењује се током

целе спортске каријере једног фудбалера. Испитивања су показала да се брзина

посебно успешно може тренирати и побољшати у периоду од 10. до 12. године, нагло

се побољшава у периоду између 15. и 16. године, када достиже око 80% свог

максимума, док се после 16. године успорава, па и устаљује. Свој максимум ова

изузетно значајна моторичка способност достиже између 20. и 25. године живота.

У раду са фудбалерима узраста од 10 до 12 година потребно је обратити

посебну пажњу на развој брзинских својстава, јер се у овом периоду бележи веома

велики природни пораст брзине кретања. Правилно спроведено вежбање умногоме ће

побољшати ову способност и поставити добру основу за њен развој у каснијим

периодима. У раду са децом треба примењивати кратке деонице које не захтевају

велике мишићне напоре, односно деца не требају трчати брзо и континуирано дуже од

четири до шест секунди. Врло је важно користити низ различитих вежби, а исто тако

велика је вредност и употребе елементарних, штафетних и спортских игара, јер деца

једноставно уживају и воле изводити задатке у којима је важна брзина током игре и

током штафета. При том, први и основни задатак тренера је да код дечака исправи

евентуалне грешке при трчању, као што су, на пример, забацивање главе сувише

уназад или окретање главе лево-десно, увртање и клаћење трупа лево-десно,

неконтролисано забацивање потколеница лево-десно ван правца кретања, лоше

постављена стопала, неправилан рад руку, несиметрични покрети леве и десне стране

тела итд. Неопходно је да деца савладају правилну технику трчања, јер ће она увелико

повећати нервно-мишићну ефикасност која омогућује добро координиране покрете

који олакшавају трчање већом брзином. Повећање брзине током овог узрасног

периода није резултат снажних мишићних контракција већ нервно-мишићне



- 20 -

прилагођености, док се повећање брзине у следећим узрасним периодима обезбеђује

углавном развојем брзинско-снажних способности.

Оно што увек треба имати на уму при тренингу брзине – то је да се са новом

вежбом или новим покушајем исте вежбе, може почети тек пошто се организам

релативно потпуно опоравио од претходне вежбе. Чим се појаве било какви знаци

умора или се покаже да брзина опада приликом претрчавања датих деоница, тада рад

на развоју ове способности треба одмах прекинути. Вежбе брзине морају оптимално

утицати на централни нервни систем, како би имале одређени учинак. Наиме, услед

релативно лаког замора централног нервног система, а од њега зависи број импулса

који утичу на фреквенцију покрета, паузе код вежби брзине морају бити правилно

дозиране. Због тога интервали одмора не смеју бити ни превише дуги, јер би се у том

случају раздражљивост централног нервног система смањила што би директно

утицало на смањење брзине, али ни превише кратки, јер би то довело до стварања

кисеоничког дуга што би узроковало појаву замора и самим тим смањење брзине.

Уопштено се препоручује да однос између рада и одмора буде 1:4 – 1:6. Наравно, у

пракси постоје извесна одступања, али се у принципу дужина паузе мора поштовати,

јер ако паузу битно скратимо нећемо побољшати брзину него тзв. брзинску

издржљивост.

Вежбе за развој брзине треба примењивати на почетку главног дела тренинга,

када је организам одморан, а никако на крају. Због превенције повреда вежбама

брзине треба да претходи оптимално загревање, које одговара активностима у овим

вежбама. Након рада на побољшању ове способности није препоручљиво радити

друге вежбе или активности тренинга које захтевају много концентрације, због умора

нервног система који ће спречити добијање жељених резултата. Интервале одмора

између понављања или серија треба користити за активан одмор како би се избегао

пад у фазу умора, односно такав одмор ће омогућити да се надраженост централног

нервног система одржава увек на потребном нивоу.

Највећи број спринтева у фудбалској игри су кратки и трају само од 1 до 4

секунде, а ретке су ситуације у којима је спринт дужи од 5 секунди. Зато је потребно

да на тренингу акценат буде на првом кораку и убрзању, јер оно представља

најзначајнији облик испољавања брзине у фудбалу. Научна истраживања су показала

да је убрзање одређено у првом реду снагом првог корака. Тај корак захтева највећу

количину снаге мишића, други мало мање, трећи још мање итд. У току вежбања, на



- 21 -

побољшању ове способности, фудбалер не треба толико да се сконцентрише на

дужину спринта, већ много више на експлозивност старта, јер је добар старт у ствари

пола посла. Поред тога, фудбалер у току утакмице, без обзира да ли трчи са лоптом

или без лопте, ретко када трчи у правој линији, скоро је то увек лучно трчање уз честе

промене правца кретања. Због тога су у тренингу брзине неопходне и вежбе са

захтевима агилности и окретности (трчања са променама правца, трчања са окретима

и трчања са заустављањем и поновним кретањем). Комбинација ових способности

омогућава фудбалеру брзу реакцију и брзо кретање, брзо мењање позиције тела и

његових делова у току игре, као и брзо и ефикасно мењање правца кретања у свим

смеровима, и то са лоптом и без ње. Из претходно наведеног проистиче да је

усавршавање брзине кретања уско повезано и са усавршавањем осталих моторичких

својстава, а исто тако и са усавршавањем технике кретања. Не треба заборавити да рад

на побољшању ове способности захтева и висок ниво мотивације и концентрације.

Сваки тренинг брзине треба да се ради када је тело потпуно одморено од

претходних тренинга. Уморни и претренирани спортисти не могу у том стању

побољшавати брзинске способности. Тренинг брзине биће ефикасан само ако се

вежбе изводе максималним интензитетом, а да би се то постигло, неопходно је и да

вежбе буду добро увежбане како би спортисти приликом њиховог извођења били

концентрисани искључиво на брзину, а не на начин извођења тих вежби. Осим тога,

потребно је мењати методе развоја и интензитет тренинга како не би дошло до

засићења и настанка брзинске баријере. Развој брзине у програмираном спортском

тренингу је дуготрајан и сложен процес који резултира најмањим квалитативним

помацима у поређењу са могућношћу развоја осталих моторичких способности.

2.2.3. Развој експлозивности

Експлозивност се дефинише као способност да се у условима максималног

мишићног напрезања произведе што већи интензитет силе на почетку покрета који ће

омогућити давање што већег иницијалног убрзања, па онда и брзине покрета. Другим

речима, то је способност да се утроши максимална енергија у једном покрету за што

краће време. Тај почетни покрет, био он латералан (у страну), линеаран (по равној

линији) или вертикалан (према горе), захтева од играча да генерише велики део силе и

пренесе кроз стопало у тло. Акција убрзавања се догађа у делићу секунде и води тело

из статичке позиције у кретање. Од ове способности највише зависи трајање фазе



- 22 -

контакта са тлом, а зна се, ако је та фаза краћа, играч ће тиме бити и бржи. Код

разматрања експлозивности важно је напоменути да се она третира кроз анализу

корака, јер сваки корак има три фазе: фазу одраза, фазу лета и фазу доскока. Свака од

ових фаза се развија, донекле, на различите начине.

Коефицијент урођености за ову способност износи око 80%. Генетски фактор

је увелико битан, међутим многе моторичке вештине зависе управо од

експлозивности која се може побољшати. Побољшање експлозивности има главни

утицај на побољшање брзине, акцелерације и времена реакције. Време реакције на

једноставније или сложеније ситуације је стално присутно у фудбалу, а понекад је оно

и одлучујући фактор, и свакако се тренингом експлозивности може побољшати.

Убрзање је такође под утицајем експлозивности, па је тако брзинска вежба свака

вежба где су експлозивност и фреквенција покрета максималне. Садашња научна

сазнања нас упућују да се на побољшање ове способности најбоље може утицати у

узрасту од 10 до 13 година. Развој експлозивности са узрастом се стално повећaва.

Највећи пораст бележи се у периоду од 13. до 16. године. У том периоду скочност

расте од 4 до 5 цм, а у периоду од 11. до 19. године висина одраза се повећава до 24

цм. Максимално испољавање ове способности је између 18. и 20. године, након чега

постепено опада, да би се после 30. године живота битно смањила.

Дакле, са развојем експлозивности код фудбалера треба почети у њиховим

почетним фазама тренирања и то са применом вежби адекватних за тај узраст, јер у

супротном може доћи до тешких повреда локомоторног система. То подразумева да

се у раду са децом до 13. године примењују вежбе само са малим оптерећењем

(властита тежина), а од 13. до 16-17. године вежбе са умереним и средњим

оптерећењем у мањим серијама, са што бржим понављањима, док се вежбе са

максималним оптерећењем могу применити тек по завршетку раста и развоја.

За побољшање ове моторичке способности могу се користити разне

елементарне, штафетне и спортске игре, скокови, поскоци, наскоци, саскоци,

прескоци, кратки спринтеви и др.

Вежбе за побољшање експлозивности могуће је упражњавати индивидуално, у

паровима и у групама, са лоптом... Најбољи начин у тренингу младих фудбалера је

онај у коме они активно учествују, а то је радећи са лоптом јер она увек представља

додатни мотив. Узраст који се разматра у овој теми је најпогоднији за рад, а пошто тај

узраст нарочито успешно усваја оно што види (демонстрација), на тренеру је да



- 23 -

изнађе најбољи начин како вежбе приказивати и демонстрирати, како би ефекат

вежбања дао најбоље резултате. Вежбе за развој експлозивности треба примењивати

на почетку или у средини главног дела тренинга, када фудбалер није заморен, јер се

морају изводити технички беспрекорно, обзиром да се користи максимална брзина

мишићне контракције, те да се покрети изводе уз висок степен координације. Тако се

подиже квалитет и квантитет инервације мишића при максималној брзини

контракције. Познато је да вежбе експлозивности убрзано доводе до замора, који

релативно брзо пролази под условом да се не прекорачи граница која намеће потребу

за знатно дужим опоравком. Најдужа потреба за опоравком јавља се у случајевима

прекорачења биолошких баријера оптерећења која неретко доводе до органских

оштећења и повређивања, што у преносном значењу има за последицу одлагање или

заустављање темпа фудбалског напредовања. Приликом примене вежби за развој

експлозивности препоручује се да однос рада и одмора буде 1:3 – 1:4.

Ова способност се у фудбалској игри највише манифестује у активностима

типа кратког спринта, скокова и код удараца по лопти (ногом или главом). Углавном у

свим ситуацијама фудбалске игре експлозивнији играч имаће чешће предност. Значај

развоја експлозивности има велику важност, не само за побољшање квалитета игре

појединца и целог тима, већ и за превенцију од повреда које се најчешће дешавају код

покушаја упражњавања ове способности.

2.2.4. Развој окретности

Окретност је комплексна моторичка способност и обухвата координациона

својства појединца да организује кретање правилно, брзо, тачно, прецизно,

рационално и сналажљиво у новонасталим или променљивим условима. То је једна

универзална способност која је битно повезана са циљевима, задацима и методама

свих области спорта. Ова способност са собом носи низ квалитета: кинестетички

осећај, осећај за простор, осећај за време, брзу реакцију, снажну мускулатуру, добру

покретљивост, као и одговарајући степен интелектуалног потенцијала. Окретност у

суштини и представља сарадњу на највишем нивоу између моторног и психолошког

потенцијала. Она се одређује и као способност брзог усвајања нових моторичких

задатака и способност за брзо усклађивање моторичке активности у зависности са

брзом променом ситуације. Може се поделити на општу и специфичну окретност.



- 24 -

Општа окретност представља способност човека да се одговарајућим

покретима снађе у непредвиђеним ситуацијaма у простору, односно представља

окретност у нормалним уобичајеним радњама које су присутне у моторици сваког

човека. Општа окретност је својствена сваком и у великој мери је условљена генетски.

Због тога се за меру развоја опште окретности узима развој и сазревање централног

нервног система.

Специфична окретност је способност извођења сложених моторичких

покрета, уз примену технике и тактике фудбалске игре. Овај тип окретности у мањој

мери зависи од генетике и стиче се и развија дуготрајним и систематским

увежбавањем тачно одређених покрета и кретања везаних за технику и тактику

фудбала, а врло брзо се губи након престанка рада на њој. Специфична окретност се

лакше и боље увежбава уколико је веће богатство опште окретности.

Окретност се може задржати на релативно високом нивоу веома дуго (наравно

уз вежбање). Општа окретност је присутна код физички активних особа до касне

старости, док се, делом и због губитка осталих компоненти физичких способности,

специфична окретност губи нешто раније.

За биолошки развој окретности је карактеристично да се веома интензивно

развија до пубертета, када се обично запажа извесно опадање услед наглог раста тела,

а крајем пубертета се поново побољшава. Окретност, као способност, се заснива на

моторичком искуству, а посебно повољни услови за њен развој постоје код деце

узраста од 10 до 11 година. У старијем узрасту својство окретности у знатној мери

напредује на рачун брзог повећања моторичких функција организма.

Ова моторичка способност може се развијати путем примене вежби са

неуобичајеним почетним положајима, затим вежби са реквизитима (лопте, чуњеви,

обручеви, палице, траке, вијаче и др), вежбањем одређених покрета и кретања везаних

за техничко-тактичке елементе, упражњавањем елементарних и спортских игара...

Да би се обезбедили повољни предуслови за усавршавање окретности,

потребно је да учење нових покрета и вештина траје континуирано, без прекида.

Уколико у дужем временском периоду нема савладавања нових задатака, способност

учења се губи, тако да се касније при учењу нових вештина треба потрошити знатно

више времена, него када се нове вештине перманентно усвајају. Треба имати у виду да

активности које се спроводе са циљем развоја окретности релативно брзо доводе до

замора, а са настанком замора битно се смањује ефекат оваквог вежбања. Зато се



- 25 -

препоручује да одмори између вежби за усавршавање окретности буду довољно

велики како би се обезбедио релативно потпуни опоравак.

У методици усавршавања окретности треба обратити пажњу на то да у овом

случају не важе исти принципи који важе, на пример, приликом обучавања у погледу

поступности вежбања и поштовања принципа од лакшег ка тежем или од једноставног

ка сложеном. Напротив, координацијски тежи задаци, без обзира што се у првом

моменту не могу сасвим тачно извести, доводе до већих ефеката (када је окретност у

питању), од оних једноставних.

Податак да фудбалер у току утакмице просечно направи између 600 и 800

различитих окрета јасно говори о значају ове способности у фудбалу. Она посебно

долази до изражаја у отежаним околностима, као што су: снег, киша, нераван терен и

др. Фудбалери код којих се окретност перманентно развија на брз, оригиналан и за

противника непредвидљив начин, налазе добра решења доприносећи истовремено

подизању естетских вредности фудбалске игре.

2.2.5. Развој агилности

У фудбалској игри се ретко користи кретање које је усмерено искључиво

равно напред. Честе су промене смера са латералним покретима који се одвијају у

неколико фаза симултаног кретања, а способност која се манифестује у тим условима

назива се агилност. Ова способност је веома важна, не само у фудбалу, већ и у свим

спортовима где треба избећи неку препреку (противника).

Агилност се дефинише као способност брзог и ефикасног премештања тела у

простору у условима релативног или апсолутног заустављања, убрзања и промене

правца кретања. Дакле, агилност у себи садржи акцелерацију (убрзање), промену

правца кретања, али и децелерацију (релативно или апсолутно заустављање) са

наступајућом акцелерацијом. Посебан проблем приликом дефинисања агилности

представља и постојање сличних појмова у тренажној пракси – хитрост. Важно је рећи

да је хитрост способност која подразумева реактивност, експлозивност и акцелерацију

и тако дефинисана представља компоненту агилности, с обзиром да подразумева само

убрзање а не децелерацију. Постоје две основне компоненте агилности:

брзина промене правца кретања и

когнитивни фактори (перцепција).



- 26 -

А

ГИЛ

НО

СТ

Брзи

на

пром

ене

прав

ца

Пер

цепц

ија

и ф

акто

ри

одлу

ке

Визу

елни

пр

егле

д

Ант

ицип

ациј

а П

репо

знав

ање

стру

ктур

е П

озна

вањ

е си

туац

ије

Техн

ика

крет

ања

Пра

воли

нијс

ка

брзи

на

Ква

лите

ти

мус

кула

туре

но

гу



- 27 -

Овладавање агилношћу захтева „комбинацију“ неколико моторичких

способности. Познато је да зависи од брзинске снаге, брзине реакције, координације,

равнотеже и динамичке покретљивости, односно да представља синергију ових

способности.

Кључ побољшања агилности је минимизирати губитак брзине при

премештању центра телесне тежине. Вежбе које захтевају брзе промене смера

кретања према напред, назад, вертикално и у страну помажу развоју агилности тако

што тренирају тело да те промене изведе пуно брже. Као пример могу се навести

вежбе попут цик – цак трчања, Т - вежбе, вежбе са мердевинама и све вежбе у којима

је укључена промена смера кретања. Такође се, у циљу побољшања агилности,

успешно могу користити и игре у ограниченом простору са и без лопте (игре сенке,

финтирања), елементарне, штафетне и спортске игре. Веома је битно да одмор између

вежби буде довољно дуг, јер се развој ове способности не може постићи у уморном

стању. Довољно одмора ће обезбедити режим рада са односом рада и одмора 1:3 – 1:4.

Вежбе агилности могу се поделити у три категорије:

вежбе код којих спортиста унапред зна коју ће комбинацију покрета

извести,

вежбе у којима спортиста треба у тренутку одговорити на покрет другог

спортисте или знак тренера и

вежбе у којима спортиста мора изводити брзе покрете ногама што брже

може.

Код тренирања агилности врло је важно добро схватити обрасце кретања

карактеристичне за фудбалску игру и на основу тога осмишљати вежбе које

побољшавају те способности. Кључни појмови који се односе на тренирање агилности

су свест о телу и контрола, припрема за извођење вежбе, реакција, промена смера и

рад ногу.

Када је реч о узрасту који се разматра у овој теми, треба истаћи да је посебно

погодан период за развој агилности у 11. и 12. години. Током пубертета и

постпубертета фокус је на развијању ове способности, а након тога се треба

одржавати. Врло је важно, ради превенције од повреда, како учити младог играча да

спринтује, мења правац и како да се заустави. Основно у свему овом је дужи корак у

старту, краћи кораци у трчању и ниже тежиште, из којег ће фудбалер моћи у највећој

брзини да промени правац, да издржи дуел са противником, а ипак да се не повреди.



- 28 -

Тренинг агилности је изазован, забаван и узбудљив. Има могућности за велику

разноврсност и омогућује да играч развије најбоље офанзивне и дефанзивне вештине

са највећом могућом експлозивношћу, брзином и контролом, са најмањим могућим

утрошком енергије и без сувишних и непотребних покрета. Тај облик тренинга има

такође и друге добробити попут превенције повреда, учења мишића како да се

активирају, правилно укључују и како да управљају малим променама у скочном

зглобу, колену, куковима, леђима, раменом и вратном зглобу у сврху постизања

оптималног подешавања и постављања тела током извођења моторичких задатака...

Значајна добробит тренинга агилности је и дуготрајност, јер када се једном развије,

ова способност ће се мање смањивати него брзина, снага и издржљивост. Тренинг

агилности се понаша као неизбрисив траг, програмира у телу меморију за одређену

структуру покрета мишића.

2.2.6. Развој флексибилности (покретљивости)

Флексибилност се дефинише као способност извођења покрета са што већом

амплитудом. Мерило флексибилности је максимална амплитуда покрета која може

бити остварена у неком зглобу или у више зглобова. Она је специфична за сваки

зглоб, па због тога неки зглобови могу бити више, а неки мање покретљиви.

Коефицијент урођености ове способности је прилично низак, тако да се кроз

тренажни процес може доста развити.

На флексибилност утиче више фактора, као што су: величина и облик

зглобних површина, еластичност веза које међусобно причвршћују те површине,

еластичност мишића и тетива, еластичност коже, отпор у самом зглобу... Поред тога,

на испољавање флексибилности утиче још и температура спољашње средине (при

вишим температурама флексибилност је већа), време рада (покретљивост је већа у

поподневним и вечерњим сатима него ујутру), узраст (преадолесценти су генерално

флексибилнији од одраслих), пол (код жена је покретљивост већа него код

мушкараца), претходна активност (претходно загревање позитивно утиче на касније

несметано извођење покрета веће амплитуде), замореност мишића (уколико је

тренажна активност била посвећена углавном подизању снажних способности,

непосредно после таквих тренинга запажа се смањена покретљивост у одговарајућим

зглобовима) и емоционално стање (позитивна узбуђеност може допринети подизању

еластичних својстава мишића, тј. повећању покретљивости).



- 29 -

У односу на услове напрезања разликује се покретљивост у статичким и

динамичким условима. Тополошки посматрано разликује се покретљивост руку и

раменог појаса, покретљивост трупа и покретљивост карличног појаса и ногу, а у

зависности од сила које учествују у остварењу кретања разликује се активна

(унутрашњим силама организма) и пасивна (спољашњим силама) покретљивост.

Активна покретљивост означава амплитуду покрета која се реализује

искључиво уз помоћ мишића који врше покрете у тим зглобовима.

Пасивна покретљивост детерминише амплитуду покрета која се достиже под

утицајем неке спољашње силе, дакле силе која је генерисана изван актуелног зглобног

система. Од спољашњих сила најчешће су заступљене: сила других мишићних група,

сила изазвана деловањем партнера, одређене справе и др.

Побољшање флексибилности је темељни фактор програма тренинга младих

спортиста, јер добра флексибилност омогућује спортисти једноставније и лакше

извођење различитих покрета и вештина и помаже у превенцији од повреда. Мала

деца су флексибилна, али флексибилност углавном опада са годинама, након

пубертета, посебно код дечака и то вероватно због повећања величине мишића и

мишићне снаге. Стога, флексибилност захтева тренинг кроз све фазе развоја младог

спортисте.

У раду са децом узраста од 10 до 12 година треба наглашавати целокупну

флексибилност, која укључује све зглобове тела, из разлога што ће то резултирати

добрим темељним развојем. Тако ће дете наставити са развојем зглобова и лакше

подносити анатомске тешкоће које се могу појавити током пубертета. Специфична

флексибилност се развија од пубертета па надаље, односно тада се посебна пажња

треба обратити на зглобове укључене у кретне структуре појединог спорта, што

свакако не значи да остале зглобове треба занемарити.

За фудбалере је значајна покретљивост у зглобовима кука, колена, скочним

зглобовима, лумбалном и вратном делу кичменог стуба, а за голмане још и

покретљивост у зглобовима рамена, лакта и зглобовима шаке. Недовољна

покретљивост у појединим зглобовима може имати за последицу честе повреде

мишића и тетива, у смислу њиховог прекомерног истезања, па и пуцања. Због истих

разлога може бити отежано усвајање нових кретних навика, услед чега се успорава

процес обучавања, а уколико су кретне навике већ усвојене, онда због недовољне

покретљивости, тј. ограничене амплитуде кретања, смањује се и брзина кретања



- 30 -

(скраћује се корак). Код таквих фудбалера повећана је напетост мишића, што још

више смањује њихову брзину, јер се због повећаног тонуса мишића „не гаси“ на време

претходна информација кретања, па се нова прима са кашњењем.

У току вежбања за развој покретљивости није потребно претеривати и радити

на подстицању максимално могуће флексибилности. Потребно је развити

покретљивост у зглобовима само толико да се покрети могу вршити лако, без

непотребног трошења енергије, при чему величина флексибилности треба да буде тек

нешто већа од максималне амплитуде, којом покрет треба извести. Вежбе

флексибилности морају бити саставни део сваког тренинга, што значи да се ова

способност обрађује континуирано у дужем временском периоду. Ради се у уводно-

припремном, основном и завршном делу тренинга кроз вежбе обликовања тела и

покрете. Може се вежбати уз неку другу моторичку способност или техничко-

тактичке вежбе, самостално, уз помоћ партнера или помоћу мањих справа - реквизита

(медицинке, лопте, вијаче, палице и др).

Најбољи начин за побољшање флексибилности је извођење вежби истезања.

Постоје четири методе истезања мишића: статичко, динамичко, балистичко и

проприоцептивна неуромускуларна фацилитација (ПНФ).

Статичко истезање мишића се састоји у задржавању одговарајуће амплитуде

покрета, која се налази на граници бола, у временском трајању од 10 до 15 и више

секунди. Поред примене наведене методе на почетку тренинга, овај начин истезања

примењује се и на крају тренинга за ону групу мишића која је била посебно

ангажована. Статичко истезање се примењује и у случају болне осетљивости („упала“

мишића) изазване вежбањем на претходним тренинзима. Такође се примењује и у

току тренинга или утакмице, када због великог оптерећења дође до спазма (грча)

мускулатуре, најчешће троглавог мишића потколенице (m. triceps surae).

Динамичко истезање мишића се остварује повећањем истегљивости

актуелних мишићних група код извођења покрета одређених делова тела до крајњих

амплитуда, нпр. опруженом руком изводити кружне покрете у зглобу рамена (у

напред и у назад), кружење трупом, кружни покрети ногом у зглобу кука (споља и

унутра)...

Балистичко истезање мишића се састоји у брзим наизменичним истезањима и

контракцијама истих мишићних група (нпр. из усправног става извести брзи дубоки

претклон са дохватом стопала – брзо истезање мишића задње ложе натколенице, а



- 31 -

затим се кроз брзи заклон вратити у усправни почетни положај – брза контракција

мишића задње ложе натколенице).

Проприоцептивна неуромускуларна фацилитација (ПНФ) је метод истезања

који се заснива на принципу подстицања додатног опуштања мишића који су већ

истегнути. Постоје три фазе у једном акту истезања:

издржај-релаксација (статичко-пасивно истезање + релаксација),

контракција-релаксација (изометријска контракција + релаксација),

издржај-релаксација (статичко-пасивно истезање + релаксација).

За развој флексибилности код фудбалера узраста од 10 до 12 година треба

користити статички и динамички метод истезања. Балистички метод се користи само

у постпубертету, али тек након постизања високог степена флексибилности током

претпубертета и пубертета путем статичке, динамичке и ПНФ методе, која се користи

од пубертета. Претерано истезање може бити штетно, јер се стварају услови за

повреде, губи се чврстина и сигурност зглобова, равнотежа и координација. Слична

ситуација је и ако је истезање недовољно, па се сматра да истезање мора бити

оптимално. Важно је рећи да се истезање вежба до појаве почетног бола и да

правилно изведен покрет код играча једино има позитивно дејство. Пре извођења

вежби истезања потребно је претходно загревање, јер се најпре треба подићи телесна

температура целог тела, да би се затим могло прећи на подизање температуре у

актуелним зглобовима. Најбоље време за извођење вежби истезања је крај општег

загревања, током интервала одмора између вежби и на крају самог тренинга.

Најпогоднији период за развој флексибилности је између 9. и 14. године, јер се

у том периоду запажа оптималан однос између покретљивости у зглобовима и

мишићног тонуса. Највећа развојна моћ је код пионира (од 12. до 14. године), а на њен

развој се може доста утицати и код осталих категорија играча. Код играча првог тима

ову способност треба што дуже одржавати, јер са годинама старости она опада.



- 32 -

2.3. Примена тренажних средстава за развој моторичких способности

у раду са фудбалерима узраста од 10 до 12 година

Да би се код фудбалера развиле особине и способности значајне за спортску

успешност, неопходно је примењивати различита тренажна средства. Средства

тренинга, која се могу користити за развој моторичких способности у раду са

фудбалерима узраста од 10 до 12 година, су: вежбе, елементарне, штафетне и

спортске игре. У претходном делу рада већ је било речи о примени тренажних вежби

и игара у циљу побољшања координације, брзине, експлозивности, окретности,

агилности и флексибилности.

Тренажна вежба је појам под којим се подразумева систем покрета и кретања

различитог интензитета и трајања, са могућношћу примене различитих справа и

реквизита. Она је основно средство тренинга. Задатак тренажних вежби је да својим

садржајем подстичу спортисте да науче нешто ново и да унапреде своје вештине.

Приликом њихове примене неопходно је ићи постепено, започети једноставно и ићи

корак по корак. Треба створити окружење где је дозвољено погрешити, где су

охрабрења и похвале најважнија средства која тренер користи.

У сваком организованом облику спортског вежбања, дакле у сваком случају

где се тренажна вежба примењује у склопу смишљеног педагошког процеса,

неопходно је поштовати поједине дидактичке принципе. Дидактички принципи чине

основу тренажног процеса у спорту, они уређују ток тренинга и поступање тренера и

спортисте, чине тренажни процес рационалним, сврсисходним. Основни дидактички

принципи су: принцип свеснoсти и активности, принцип очигледности, принцип

систематичности и поступности, принцип одмерености тренинга према узрасту и

принцип рационализације и економичности.

Принцип свесности и активности подразумева са једне стране, да је увек

присутна оптимална свесност спортиста, пажња и концентрација на задатке рада, а са

друге стране, пуну ангажованост и педагошки однос тренера. Овај принцип се огледа

у томе да играч буде не само свестан шта треба и како треба да ради, већ и зашто

треба то да ради, да би његова активност била потпуна и пружала могућност да

свесним и активним односом према раду покрене своје стваралаштво и оствари већи

ефекат и од самог захтева у раду. Да би имао резултате, играч се мора правилно

мотивисати на рад и размишљање, да свесно учествује у разради информација и да не



- 33 -

буде пасиван прималац задатака на тренингу. Уз свесну активност брже и боље се уче

моторне радње и стичу моторне навике, а истовремено се развијају и интелектуално-

радни квалитети личности спортиста.

Принцип очигледности подразумева избор и коришћење оних вежби и

средстава спортске наставе који ће на очигледан, сликовит начин показати како се

правилно формирају поједине кретне навике. Добро одабрана очигледна средства

наставе омогућавају уочавање битних делова једне кретне активности. Принцип

очигледности може се остваривати на различите начине. Осим извођења вежбе од

стране тренера или играча, могу се користити различити дијаграми, дијапозитиви,

филмови, магнетоскопи...

Принцип систематичности и поступности изражава правилан избор вежби,

редослед њиховог увежбавања, смењивање рада и одмора, интензитет и карактер

оптерећења, води рачуна о узрасним категоријама и степену припремљености

спортиста. Реализујући овај принцип, неопходно је увек полазити од основних

педагошких правила дедукције: од познатог ка непознатом, од усвојеног ка

неусвојеном, од битног ка мање битном, од простог ка сложеном...

Принцип одмерености тренинга према узрасту мора бити садржан у плану и

програму тренажног процеса по категоријама. Наставни садржаји, методе и поступци

морају бити усаглашени са могућностима играча у одређеном периоду њиховог

развоја. Једино тако играчи могу да прате рад, усвајају нова знања и стичу основу за

будуће сложеније захтеве.

Принцип рационализације и економичности подразумева спремност тренера да

у одређеном периоду спроведе планом предвиђени програм, а да при томе постигне

потребни ефекат рада код играча. Тренeр мора имати увид у спремност играча, да

објашњава вежбе у што краћем времену, да води рачуна о организацији тренинга, да

наредна вежба проистиче из претходне, тако да се сваки наредни задатак извршава уз

давање само кратких додатних објашњења.

Поменути дидактички принципи нису једини. Тренер се мора свесно и

несвесно придржавати и других принципа у спровођењу спортско-тренажног процеса,

јер једино тада може очекивати напредак и успех у свом раду.

Тренажне игре представљају веома погодно средство за развој моторичких

способности и имају широку примену у раду са младим фудбалерима. Оне, са једне

стране, задовољавају дечију биолошку, психолошку и социолошку потребу за игром,



- 34 -

а са друге стране, имају веома важну улогу у решавању задатака фудбалске припреме.

Главна карактеристика ових игара је да активности и њихов обим, у оквиру којег се

одвија нека игра, имају границе које су одређене правилима игре.

У играма се деци пружа могућност да испоље своју личност, да изразе своја

осећања и да развију своје креативне способности. Због тога се игра не може заменити

нити било чиме надокнадити у развоју и васпитању детета. Слободно се може рећи да

не постоји ниједан начин који тако свестрано сједињује и остварује вишеструке

циљеве, као што то чине елементарне, штафетне и спортске игре. Дете у тим играма

активира своје склоности и способности, испољава своје индивидуалности, а посебно

до изражаја долазе моторне способности.

Примена игара различитог садржаја у различитим условима доводи до развоја

функција централног нервног система и координације покрета, што омогућава прелаз

са једноставнијих на сложеније облике кретања. Брзина и сналажљивост, спретност и

окретност деце управо могу доћи до изражаја захваљујући динамичним играма. Осим

тога, деца кроз игру развијају психолошку мотивисаност за рад, осећај за колектив,

комуникацију, сарадњу, пожртвованост, несебичност, толеранцију...

Да би тренажна игра развила жељену способност, потребно је прилагодити

елементе игре, одредити време трајања игре и паузу у игри, одредити обим и

интензитет оптерећења. Приликом примене тренажних игара треба ићи поступно, од

познатих ка непознатим и од лакших ка тежим, није препоручљиво журити и

прескакати. У тим играма треба захтевати од младих играча да строго поштују

одређене захтеве и ограничења, како би већ у овом периоду схватили да се игра не

може развијати стихијски и без одговорности. Тренер у игри мора бити стално

активан, односно, његова активност треба да има како подстицајни, тако и корективни

карактер. У играма где се такмиче два или више играча, једни против других, у

интересу игре треба у исту групу ставити играче истих или сличних способности, јер

лака победа појединца или екипе угрожава интерес за такмичење. Поред тога, строго

се мора пазити да се на рачун такмичарског успеха не занемари правилност извођења

одређеног кретања.

Мотивација играча, задовољство вежбања и тотално укључење у рад најбољи

су предуслови да се нешто научи. Зато тренер мора бити динамичан и ангажован, да

то показује и телом и говором, да се креће по целом терену тако да га сви играчи

осећају у својој близини. Тренер не сме младим играчима постављати циљеве који не



- 35 -

одговарају њиховом узрасту. Позитиван приступ тренирању подразумева и да тренер

на грешке спортиста реагује охрабрењем и корективном инструкцијом, а не критиком

и казном. Он мора имати на уму да ниједан спортиста није срећан када погреши и да

нико не греши намерно. Веома је битно да тренер, приликом кориговања грешака,

позитивну инструкцију „упакује“ између два охрабрења (похвала – инструкција –

похвала). То значи да прво треба да похвали нешто што спортиста добро ради, а затим

да дâ позитивну инструкцију (упутство за вештину која се жели кориговати) и након

тога да нагласи позитивне ефекте који ће се десити уколико спортиста усвоји

предложену инструкцију.

На ефикасност примене тренажних вежби и игара у значајној мери утиче сама

организација тренинга и понашање тренера у току тренинга. За тренера је веома

важно да за сваки тренинг припреми прецизан писмени концепт садржаја рада. Сваку

вежбу или игру коју припрема мора доживети у својој глави и мора знати какав ће

ефекат изазвати код његових играча.

Када је реч о тачној припреми и планирању тренинга, следећа питања тренери

морају објаснити и узимати у обзир: Шта се жели постићи у следећем тренингу? Која

знања произилазе из последњег тренинга или игре? Које образовно тежиште типично

за дати узраст до тада није довољно интензивно научено (обрађено)? Како – дакле

којим тренажним средствима и методама – се овај циљ може најбоље постићи? Какви

су услови за тренинг? Колико играча ће вероватно бити ту? Где се одржава тренинг и

на какве терене (површине) за тренирање се може рачунати? Колико има времена за

тренирање? Колико има лопти и на колико се реквизита за тренирање иначе може

рачунати? Шта се мора узимати у обзир у току тренинга? Да ли се појединачне фазе

тренинга преливају хармонично једна у другу?

Чак и када једно циљано планирање тренинга кошта нешто више времена, оно

се на крају увек исплати, јер, са једне стране, профитирају млади фудбалери због

систематичног и ефикасног организовања тренинга, а са друге стране, расте

задовољство самог тренера због већег напретка у учењу сваког појединачног играча и

због веће мотивисаности екипе на тренингу.



- 36 -

3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ РАДА

Предмет овог рада су моторичке способности (координација, брзина,

експлозивност, окретност, агилност и флексибилност) и њихов развој код фудбалера

узраста од 10 до 12 година.

У раду са децом не сме се понашати као да се тренира сениорска екипа,

морамо знати да је свако дете јединствена особа, различитих физичких и менталних

кaрактеристика. Познавање основних законитости развоја деце од енормног је значаја

за тренере који раде са млађим категоријама, јер те законитости представљају

фундаментална знања на којима треба да почивају сви тренажни програми намењени

младим фудбалерима.

Циљ рада се може дефинисати као покушај да се темељније осветле путеви и

могућности за развој моторичких способности у тренажном процесу, са посебним

акцентом на рад са млађим фудбалерима. Посебан циљ рада је да утврди кад, како,

колико и зашто тренажна средства за развој моторичких способности треба

примењивати у раду са фудбалерима узраста од 10 до 12 година.

Правилна примена тренажних средстава у великој мери ће утицати на

правилан биолошки, психолошки и социолошки развој деце. Процес на развоју

моторичких способности код млађих категорија мора бити усклађен са узрасним

карактеристикама, јер тренажни процес супротан логици природног развитка може да

остави трајне негативне последице на здравље и укупан развој младих играча. Зато је

за сваку категорију фудбалера потребно извршити адекватан избор тренажних

средстава и одредити њихов интензитет, трајање, број понављања и интервале

одмора.

Задатак рада је да једно озбиљно питање прво идентификује, а затим да

понуди што рационалнију селекцију тренажних средстава за његово решавање.

Млади фудбалери ће учити брзо и са разумевањем само ако захтеви са којима

се они сусрећу на тренингу партиципирају са њиховим интелектуалним,

психолошким и моторичким способностима. Нелогични и неоправдани „скокови“ на

виши ниво, без претходно савладаних основа припремљености, кад тад показаће се

као лимитирајући фактор даљег напретка.



- 37 -

4. ТРЕНАЖНА СРЕДСТВА ЗА РАЗВОЈ МОТОРИЧКИХ

СПОСОБНОСТИ ФУДБАЛЕРА УЗРАСТА

ОД 10 ДО 12 ГОДИНА

4.1. Тренажна средства за развој координације

Вежба бр. 1

Претрчавање преко мердевина:

1. варијанта: играч претрчава преко мердевина

правећи два контакта са подлогом у сваком пољу

(прво остварује контакт са подлогом једним па затим

другим стопалом у истом пољу).

2. варијанта: играч изводи исто кретање као у

претходној варијанти, само што се сада после трећег

поља враћа једно поље уназад, па поново ради све

исто (три поља напред – једно поље назад) итд.

3. варијанта: играч је боком окренут у односу на

правац кретања и изводи бочно кретање преко

мердевина, тако што прави два контакта са подлогом у

сваком пољу (кретање започиње стопалом које је

ближе мердевинама, односно стопалом које је ближе следећем пољу).

4. варијанта: играч претрчава преко мердевина правећи три контакта са подлогом

у једном пољу (нпр. лева-десна-лева), затим слободном ногом (у овом случају

десном) прави искорак у страну (поред следећег поља) итд.

Приликом извођења ових вежби у једној колони треба да се налази највише 5-

6 играча и након одређеног броја понављања потребно је кретање преко мердевина

започети другом ногом... У овим вежбама је могуће применити велики број

разноврсних кретања, а у тренутку када играч заврши кретање преко мердевина могу

се убацити и додатни задаци, нпр. тренер одигра играчу приземну лопту, а играч има

задатак да је прими и преда унутрашњом страном стопала и сл.



- 38 -

Вежба бр. 2

Претрчавање преко обручева:

1. варијанта: играч претрчава преко

обручева, што ситнијим корацима,

правећи један контакт са подлогом у

сваком обручу.

2. варијанта: играч изводи исто

кретање као у претходној варијанти,

само што сада након контакта са

подлогом у средњем обручу прави

кретање уназад, односно остварује

контакт са подлогом у обручевима

обрнутим редоследом, затим наставља

кретање напред (истим редоследом као

на почетку вежбе) до другог обруча

који се налази у средини...

Вежба бр. 3

Претрчавање преко обручева:



правећи један контакт са подлогом у

сваком обручу. Вежба се започиње

левом ногом.



правећи три контакта са подлогом у

сваком обручу. Вежба се започиње

левом ногом.

Приликом извођења ових вежби у

једној колони треба да се налази највише 5-

6 играча.



- 39 -

Вежба бр. 4

Први играч из колоне започиње вежбу тако што претрчава преко три препреке

правећи два контакта са подлогом између њих (лева-десна), затим прелази у кретање

докораком до чуња бр. 1 и изводи исто кретање до следећих препрека. Након тога,

играч претрчава следеће три препреке на исти начин као и претходне три, али сада

обрнутим редоследом остварује контакт са подлогом (десна-лева), потом наставља

кретање докораком до чуња бр. 2, натрчава на лопту (коју му је одиграо играч код

заставице бр. 2 у тренутку када је он додирнуо чуњ бр. 2), одиграва повратну лопту

играчу код заставице и одлази на његово место, а тај играч прима лопту, оставља је на

истом месту и одлази на зачеље колоне.

Вежба бр. 5

Слична вежба као претходна, само што је сада први играч из колоне окренут

десним боком у правцу кретања и започиње вежбу бочним претрчавањем преко

препрека правећи два контакта са подлогом између њих (десна-лева), затим трчањем

уназад обилази чуњ бр. 1 и изводи бочно кретање преко следеће три препреке на исти

начин као и преко претходне три, али обрнутим редоследом остварује контакт са

подлогом (лева-десна)... Након тога, играч трчањем уназад обилази чуњ бр. 2 и ради

све исто као у претходној вежби.



- 40 -

Игра бр. 1

Две групе играча формирају колоне

и поставе се као на слици. На знак

тренера први играч из сваке колоне

извршава постављене задатке. Он треба

да у што краћем времену претрчи

преко шест штапова, који су

хоризонтално постављени на подлогу,

правећи два контакта са подлогом

између њих, затим да претрчи преко

препрека правећи један контакт са

подлогом, да направи колут напред и

да претрчи преко обручева правећи

један контакт са подлогом у сваком обручу. Након тога, играч треба да узме једну од

лопти, које се налазе испред обручева, и има задатак да води лопту до почетног чуња

остварујући контакт са лоптом „ђоном“ једне и друге ноге (наизменично). Следећи

играч из колоне креће у тренутку када претходни играч додирне његову руку, а

побеђује она група играча која прва истрчи два круга те буде поредана као на почетку.

Игра бр. 2

Играчи се налазе у квадрату који је

обележен чуњевима и на тренеров знак

почињу са жонглирањем. Играч коме лопта

додирне тло испада из игре и излази из

квадрата. Победник игре је играч који успе

најдуже да одржи лопту у ваздуху, а да она,

при томе, не дотакне тло.

Варијанте:

жонглирање средином хрпта стопала,

жонглирање натколеницом,

жонглирање главом,

дириговано жонглирање (тренер одређује како ће се жонглирати, нпр. десно

стопало, десна-лева натколеница, лево стопало).



- 41 -

Игра бр. 3

Две групе играча формирају

колоне и поставе се као на слици. На

знак тренера први играч из сваке

колоне има задатак да претрчи преко

мердевина и да упути лопту бр. 1

према голу који је нацртан на зиду, а

његови делови обележени су

бројевима од 1 до 10. Након тога,

играч враћа лопту на исто место и

одлази на зачеље колоне. Следећи

играч из колоне започиње кретање у

тренутку када се лопта (коју је упутио претходни играч) одбије од зида и изводи

ударац по лопти бр. 2... Играчи настоје да за одређено време сакупе што више поена.

Поени се на крају сабирају, а побеђује она група играча која сакупи више поена.

Варијанте:

играч претрчава преко мердевина правећи један контакт са подлогом у сваком

пољу,

играч претрчава преко мердевина правећи два контакта са подлогом у сваком

пољу,

играч претрчава преко мердевина правећи три контакта са подлогом у сваком

пољу...

4.2. Тренажна средства за развој брзине

Вежба бр. 1

Побољшање брзине старта, стартног убрзања и максималне брзине трчања из

различитих почетних положаја:

из стојећег положаја (окренут лицем, боком и леђима према правцу кретања),

из седећег положаја (окренут лицем, боком и леђима према правцу кретања),

из лежећег положаја (окренут главом, стопалима и боком према правцу

кретања)...



- 42 -

1. На знак тренера први играч из сваке колоне стартује

максимално брзо до заставице, која се налази на растојању

од 5 м, и након тога лаганим трчањем одлази на зачеље

колоне.

2. Слична вежба као претходна, само што сада играчи

спринтују до заставице која се налази на растојању од 10-

15 м.

3. Играчи изводе вежбу на исти начин као и претходне две,

али сада у спринту трче до заставице која се налази на

растојању од 30-40 м.

Вежба бр. 2

Играчи формирају две или више колона

(зависно од броја играча) и поставе се као на слици.

Први играч из сваке колоне (играч који се налази у

средини квадрата) има задатак да на сваки знак

тренера трчи до одређеног чуња и да га додирне

руком, а након тога да што брже истрчи до лопте

(нпр. тренер да знак да се трчи прво до плавог, па

затим до белог чуња и на крају до лопте).

Вежба бр. 3

Играчи се поставе као на слици и извршавају следеће задатке:

1. варијанта: на тренеров знак први играч из

сваке колоне стартује и у спринту трчи до

црвеног чуња, затим прелази у трчање лаганим

темпом до жутог чуња, па опет спринта до

црвеног чуња итд. Када играч дође до последњег

чуња, лаганим трчањем одлази на зачеље

колоне. Следећи играч из колоне стартује у

тренутку када претходни играч дође до другог

жутог чуња.



- 43 -

2. варијанта: у овој вежби остаје исти

распоред као у претходној варијанти,

само се склањају два последња чуња

испред сваке колоне и код сваког чуња

испред десне колоне поставља се по

једна лопта. Вежба се започиње тако

што први играч из леве колоне на знак

тренера стартује и у спринту трчи

дијагонално до прве лопте, затим

„рола“ лопту десном ногом до првог

чуња који се налази испред колоне у

којој је тај играч био и ту оставља

лопту, након тога спринтује

дијагонално до друге лопте итд. У тренутку када играч дође до друге лопте,

следећи играч из друге колоне започиње извођење вежбе и ради све исто али

супротним редоследом, односно играчи из леве колоне спринтују дијагонално у

десну страну и воде лопту десном ногом, а играчи из десне колоне спринтују

дијагонално у леву страну и воде лопту левом ногом. Када играч заврши вежбу

лаганим трчањем одлази на зачеље друге колоне...

Вежба бр. 4

Играчи су распоређени у две колоне, а

између њих се налази тренер са лоптама.

Тренутак када тренер одиграва лопту у

простор (према голу) представља

истовремени сигнал за прве играче из обе

колоне да стартују максимално брзо и да

се у спринту боре за лопту. Играч који

први стигне до лопте има задатак да

упути ударац на гол, а други играч

настоји да га у томе спречи. Након тога

следи враћање на зачеље колоне лаганим

трчањем.



- 44 -

Вежба бр. 5

Играчи формирају две или више

колона (зависно од броја играча) и

поставе се као на слици. Испред сваке

колоне налази се импровизован мали

гол. Први играч из сваке колоне

окренут је према следећем играчу у

својој колони и налази се поред лопте

(испред сваке колоне постављена је

лопта са бочне стране гола). На

тренеров знак играч, који се налази

поред лопте, започиње вежбу тако што

левом ногом предаје лопту (поред

малог гола) следећем играчу у колони, а затим десном ногом одиграва повратну лопту

(кроз мали гол)... Након тога, први играчи претрчавају преко штапова правећи један

контакт са подлогом између њих, а у тренутку када завршавају претрчавање тренер им

даје знак у правцу ког реквизита (лопта, чуњ или обруч) треба да истрче у спринту.

Када заврше вежбу играчи лаганим трчањем одлазе на зачеље колоне, а следећи

играчи са лоптом долазе на њихова места и извршавају постављене задатке.

Игра бр. 1

Две групе играча формирају колоне и

поставе се као на слици. Испред сваке

колоне, на одређеној удаљености, налази се

чуњ који представља окретиште. На знак

тренера први играч из сваке колоне у

спринту трчи до чуња, обилази чуњ и трчи

према следећем играчу у колони. Следећи

играч из колоне започиње вежбу у

тренутку када претходни играч додире

његову руку. Сваки играч који заврши

трчање одлази на зачеље своје колоне, а

побеђује она група играча која прва заврши трку те буде поредана као на почетку.



- 45 -

Игра бр. 2

Играчи се поделе у

две екипе и поставе се у

две врсте, а између њих

се налази тренер. Сваки

играч у екипи носи

одређен број, тако да и у

једној и у другој екипи

имамо играче са истим бројевима и на истом месту у односу на лопту. У тренутку

када тренер изговори неки број (нпр. 4), играч из екипе који носи тај број има задатак

да што брже трчи до лопте и да се врати на исто место. Играч који први дође до свог

чуња доноси поен екипи, а побеђује екипа која освоји више поена.

Игра бр. 3

Играчи се поделе у две екипе

и поставе се као на слици. Тренер

одабере по два играча из обе

екипе и постави их у поља из

којих ће гађати играче

противничке екипе. Први играч из

сваке екипе на тренеров знак има

задатак да упути параболичну

лопту са подлоге или из ваздуха

тако да она падне у поље за

гађање, затим да што брже обиђе око заставице и дође до стартне линије. Један играч

у пољу за гађање има задатак да рукама ухвати лопту и да је добаци другом играчу у

том пољу, а тај играч има задатак да лоптом погоди играча противничке екипе, који у

том тренутку спринта према стартној линији. Следећи играч из екипе извршава

задатке у тренутку када претходни играч дође стартне линије. Играч који успе да

стигне до те линије, а да га пре тога не погоди лопта, доноси поен својој екипи. Када

се заврши цео круг, односно када играчи буду поредани у колони као на почетку,

поени се сабирају, а побеђује је екипа која освоји више поена. Након тога, тренер

одређује друге играче који иду у поља за гађање...



- 46 -

4.3. Тренажна средства за развој експлозивности

Вежба бр. 1

Играчи формирају колоне и поставе

се као на слици. У једној колони треба

да се налази највише 4 играча. Испред

сваке колоне налази се препрека, а на

удаљености око 10 м налази се играч са

лоптом. На знак тренера први играч из

сваке колоне изводи три суножна скока преко препреке (први у правцу преткорака,

други у правцу закорака и трећи у правцу преткорака), потом у спринту трчи према

играчу са лоптом и на растојању око 3-4 м од њега чини суножни одраз у вис и високо

долазећу лопту, коју му је бацио тај играч, главом враћа у руке, затим након доскока

одлази на његово место и узима лопту у руке, а играч који је био са лоптом одлази на

зачеље колоне. Следећи играч из колоне започиње вежбу у тренутку када претходни

играч дође на место играча са лоптом. Након одређеног броја понављања играчи се

постављају бочно у односу на препреку и у том положају изводе три суножна скока

преко препреке (нпр. први у правцу откорака у десну страну, други у правцу откорака

у леву страну и трећи у правцу откорака у десну страну)... Вежба се може изводити и

једноножним скоковима.

Вежба бр. 2

Играчи формирају колоне и поставе се као на слици. На знак тренера први играч

из сваке колоне изводи следеће задатке:

1. варијанта: играч изводи суножни скок у правцу

преткорака преко препреке која се налази испред

њега, затим суножни скок у правцу откорака у десну

страну (преко десне препреке) па поновним скоком

улево преко исте препреке долази на претходно место

и одмах чини суножни скок у правцу откорака у леву

страну (преко леве препреке). Након тога, играч

спринта до лопте која је постављена на удаљености

око 5-6 м од препрека и лаганим трчањем одлази на зачеље своје колоне.



- 47 -

2. варијанта: играч изводи исте задатке као у претходној варијанти, али

једноножним скоковима. Након поновног скока преко једне препреке (леве или

десне), играч треба да доскочи на другу ногу и да са те ноге изведе два скока

преко супротне препреке (нпр. после извођења поновног скока десном ногом

преко десне препреке, играч мора доскочити између леве и десне препреке на леву

ногу)...

Вежба бр. 3

Играчи формирају колоне и

поставе се фронтално према

препрекама. Код сваког чуња, који

се налази поред препрека (са бочне

стране), постави се по један играч.

Вежба се започиње тако што први

играч из сваке колоне изводи три

суножна скока у правцу преткорака

преко три препреке, затим одиграва

повратну лопту играчу код чуња бр.

1, који му је упутио лопту у

тренутку када је он прескочио

трећу препреку, итд. Када играч

заврши вежбу, тј. када одигра

повратну лопту играчу код чуња бр.

3 иде на његово место, а тај играч

прима лопту, оставља је на том

месту и одлази на место код чуња

бр. 2, односно сваки играч (који се

налази код чуња) када прими

повратну лопту има задатак да је

остави код тог чуња и да се помери на место претходног играча, с тим што играч код

чуња бр. 1 после извршених задатака одлази на зачеље колоне. Следећи играч из

колоне започиње вежбу у тренутку када играч који се налази код чуња бр. 2 дође на

место код чуња бр. 1.



- 48 -

Вежба бр. 4

Две групе играча

формирају колоне и поставе

се као на слици. На знак

тренера први играч из сваке

колоне изводи суножне

скокове у правцу

преткорака преко четири

препреке и максимално

брзо трчи до црвених

чуњева где одиграва

повратну лопту саиграчу,

затим спринта према лопти

(коју је одиграо тренер) и

има задатак да, ако први

дође до лопте, упути ударац

на гол... Након тога одлази

на место играча који

одиграва пас, а тај играч,

када прими повратну лопту и остави је на истом месту, одлази на зачеље колоне,

односно на место играча који извршава постављене задатке.

Вежба бр. 5

Две колоне играча поставе се

фронтално једна према другој на растојању

од 15-20 м. На знак тренера први играч из

сваке колоне води лопту до чуња који се

налази између колона и ту изводи

дриблинг „лажно“ заустављање, затим

спринта са лоптом до следећег играча у

супротној колони, предаје му лопту и

одлази на зачеље те колоне...



- 49 -

Игра бр. 1

Играчи се поделе у две екипе и поставе се

у поља одбојкашког игралишта. Игра почиње

тако што на знак тренера један од играча из

једне екипе и један од играча из друге екипе

истовремено изводе сервис (испусте лопту из

руку и ударцем средином хрпта стопала

пребацују лопту у противничко поље). Свака

екипа има задатак да у ваздуху прихвати

долазећу лопту рукама и да играчи унутар

једне екипе додају лопту у скоку минимално

4 пута, јер тек онда имају право да пребаце лопту у противничко поље. Када један

играч баци лопту саиграчу, овај му не сме вратити, већ мора додати другом саиграчу

итд. Ако једна екипа направи грешку супротна екипа добија поен. Као грешка рачуна

се ако играч не избаци лопту пре него што доскочи на подлогу, ако се лопта пре 4.

додавања пребаци у противничко поље, ако играч додирне мрежу, ако лопта додирне

подлогу... После сваке грешке, односно после сваког поена, сервирање се изводи са

обе стране, а сервирају играчи који су следећи на реду. Ако се лопте сударе приликом

пребацивања преко мреже поен се понавља и сервирају исти играчи. Игра се завршава

када једна екипа освоји 15 поена.

Игра бр. 2

На обележеном правоугаоном простору

који је подељен средишњом линијом, изнад

које је постављена мрежа висине 1 м, играчи

играју „ножни тенис“ са променом играча (4

против 4). Са обе стране мреже, на удаљености

око 1,5 м, маркиране су забрањене зоне. Дуж

сваке основне линије поредају се играчи из обе

екипе. Игра почиње тако што први играч у

реду из једне екипе изводи сервис (испусти

лопту из руке и ногом пребацују лопту у

противничко поље). Лопта после сервиса мора пасти у поље противничке екипе. У



- 50 -

тренутку када играч из једне екипе упути лопту ногом према пољу друге екипе, први

играч по реду из те (друге) екипе може тек тада да стартује према лопти и из једног

контакта мора да пребаци лопту у поље противника преко мреже и преко забрањене

зоне. Сваки играч након што изведе ударац по лопти према противничком пољу

одлази на последње место у реду, поред саиграча који стоје иза основне линије. Ако

једна екипа направи грешку супротна екипа добија поен. Као грешка рачуна се ако

играч не сустигне лопту, односно ако лопта одскочи више од једног пута у пољу,

затим ако лопта падне изван противничког поља, ако играч оствари више од једног

контакта са лоптом... Свака екипа има четири узастопна сервиса. Игра се на време, а

победник је екипа која освоји више поена.

Игра бр. 3

Играчи се поделе у две

екипе и поставе се као на

слици. На знак тренера

први играч из сваке екипе

трчи до препрека, затим

изводи три суножна скока

у правцу преткорака преко

три препреке, потом

наставља да трчи до малог

чуња, обилази чуњ и

одиграва лопту следећем

играчу у колони, а играч

који му је предао лопту (у

тренутку када је он

обилазио чуњ) има задатак

да одмах после одиграног паса што брже истрчи на његово место, односно на место

играча који на знак тренера треба да извршава постављене задатке... Након што је

одиграо лопту следећем играчу у колони, играч прави окрет и настоји да дође до

лопте пре противничког играча. Играч који први дође до лопте (коју је одиграо

голман у правцу играча у тренутку када је један од њих први обилазио мали чуњ) и

упути ударац на гол доноси поен екипи, а победник је екипа која освоји више поена.



- 51 -

4.4. Тренажна средства за развој окретности

Вежба бр. 1

Рад у паровима: играч без лопте стоји

леђима окренут играчу са лоптом. Играч са

лоптом има задатак да играчу који се налази

испред њега да знак „лево“ или „десно“ и да у

том тренутку баци лопту на страну коју је

изговорио, а други играч има задатак да се на

дати знак одмах окрене на ту страну и да врати лопту ногом. Ако играч изводи окрет у

десну страну онда лопту мора да врати левом ногом и обрнуто.

Вежба бр. 2

Три играча се поставе као на

слици. Вежба почиње тако што

један од играча, који се налазе

код чуњева, предаје лопту

унутрашњом страном стопала

играчу у средини, а затим тај играч одиграва повратну лопту, прави окрет за 180°,

наставља кретање према другом играчу и изводи исти задатак. Играч који се налази у

средини предаје лопту једном играчу десном ногом и прави окрет на десну страну,

затим левом ногом предаје лопту другом играчу и прави окрет на леву страну...

Вежба бр. 3

Играчи формирају две колоне и поставе

се као на слици. Вежба се започиње тако што

први играч из сваке колоне стане код чуња

који се налази испред те колоне и окрене се

према тренеру. На знак тренера оба играча

праве колут напред и у том тренутку тренер

баца лопту иза њихових леђа, затим праве брзи окрет и у спринту трче према лопти.

Сваки играч када заврши вежбу лаганим трчањем одлази на зачеље друге колоне.



- 52 -

Вежба бр. 4


се као на слици. Први играч из прве

колоне има задатак да упути лопту

према играчу који се налази испред те

колоне (поред чуња) и који је леђима је

окренут према голу. Играч који се

налази испред колоне има задатак да

пропусти лопту кроз ноге и у том

тренутку да направи брзи окрет, затим

да што пре дође до лопте и упути

ударац ка голу. Након тога, играчи из

следеће колоне изводе постављене

задатке итд. Играч који треба да упути

лопту према играчу који се налази

испред колоне, након обављеног

задатка иде на његово место...

Вежба бр. 5

Играчи формирају колоне

и поставе се као на слици. На

знак тренера први играч из

сваке колоне води лопту

десном ногом (средином хрпта

стопала) до чуња бр. 2 и ту

изводи дриблинг „ђоном“ са

окретом за 180°. Након тога,

играч води лопту левом ногом

до чуња бр. 1 и изводи исти

дриблинг као код чуња бр. 2, само што сада лопту повлачи левом, а прихвата десном

ногом и потом је води до чуња бр. 3. Када дође до чуња бр. 3, играч ради све исто као

код чуња бр. 2, а затим левом ногом води лопту до следећег играча у колони, предаје

му лопту и одлази на зачеље колоне...



- 53 -

Игра бр. 1

Играчи се поделе у три екипе и заузму

позиције на обележеном игралишту (свака

екипа заузима по једно поље). Играчи у

спољашњим пољима бацајући лопту рукама

(као да изводе аут) покушавају да погоде

играче из средњег поља. Играчима у средњем

пољу није дозвољено да хватају лопту, већ се

само вештим измицањем могу заштити од погодака. После сваког поготка лопта се

поново мора вратити играчима у спољашњем пољу. Након одређеног времена, екипе

мењају места у правцу казаљке на сату. На крају игре тренер проглашава победника, а

побеђује она екипа чији су играчи најмањи број пута погођени у средњем пољу.

Игра бр. 2

На обележеном правоугаоном простору, подељеном

средишњом линијом, изнад које је постављена мрежа,

играчи играју „ножни тенис“ (2 против 2 или 3 против

3). Дозвољено је да лопта само једном одскочи од тло

пре контакта са играчима, а сваки играч има право на

само један контакт са лоптом пре него што се лопта

пребаци у противничко поље. Када једна екипа направи

грешку супротна екипа добија поен. Игра се на време, а

победник је екипа која за то време освоји више поена.

Игра бр. 3

Игра на два гола (5 против 5) у

ограниченом простору 40х30 м, при чему се

лопта сме додавати искључиво петом.

Повреда овог правила кажњава се одузимањем

лопте. Екипа која постигне гол добија поен, а

ако оствари три везана додавања петом добија

два поена. Игра се на време, а победник је екипа која освоји више поена.



- 54 -

4.5. Тренажна средства за развој агилности

Вежба бр. 1


се као на слици. На знак тренера први

играч из сваке колоне у спринту трчи до

чуња бр. 2, додирне руком чуњ и

спринта до чуња бр. 1. У тренутку када

играч додирује руком чуњ бр. 1 тренер

му даје знак до којег реквизита (лопта

или обруч) треба да истрчи у спринту.

Након тога, играч лаганим трчањем

обилази супротан реквизит од оног до

којег је последњи пут спринтао и одлази

на зачеље колоне...

Вежба бр. 2

Играчи формирају колоне и поставе се као на слици. На тренеров знак први играч

из колоне у спринту трчи до црвеног чуња, затим прелази у кретање докораком до

жутог чуња и потом ради све исто (у спринту трчи до црвеног чуња, прелази у

кретање докораком до жутог чуња). Након тога, играч спринта до следећег црвеног

чуња, обилази га са спољашње стране, наставља да трчи до последњег црвеног чуња и

лаганим трчањем одлази на зачеље колоне.



- 55 -

Вежба бр. 3

Играчи се распореде

у две колоне и поставе

се као на слици. Вежба

се започиње тако што на

знак тренера први играч

из једне колоне

одиграва лопту десном

ногом (унутрашњим

делом стопала) првом

играчу у супротној

колони, затим у спринту трчи око сталака који се налазе са његове десне стране и

потом одлази на зачеље супротне колоне. Први играч из супротне колоне прима

упућену лопту и ради све исто (предаје лопту десном ногом и у спринту трчи око

сталака који се налазе са његове десне стране)... Након одређеног броја понављања,

играчи врше предају лопте левом ногом и у спринту трче око сталака који се налазе са

њихове леве стране.

Вежба бр. 4


формирају колоне и

поставе се као на

слици. На знак тренера

први играч из сваке

колоне трчи између

постављених сталака,

затим у спринту трчи

до чуња, обилази чуњ

и наставља да спринта

према лопти (коју је

тренер упутио у правцу гола у тренутку када је један од играча први почео да трчи

према чуњу). Играч који први дође до лопте има задатак да упути ударац на гол, а

други играч настоји да га у томе спречи.



- 56 -

Вежба бр. 5


се као на слици. На тренеров знак први

играч из сваке колоне лагано трчи до

заставице која се налази испред колоне,

затим у спринту трчи између жутих

чуњева са захтевом да, приликом

промене правца кретања, сваки чуњ

додирне руком. Након тога, играч прима

лопту (коју му је одиграо играч код

заставице) и има задатак да што брже

води лопту између сталака и да дође на

место играча који је био код заставице.

Сваки играч када дође на место код

заставице одиграва лопту следећем играчу из колоне, у тренутку када тај играч

додирне руком последњи чуњ, и потом лаганим трчањем одлази на зачеље колоне.

Игра бр. 1

Две групе играча формирају

колоне и поставе се као на

слици. На знак тренера први

играч из сваке колоне има

задатак да у спринту трчи до

чуња који се налази у средини,

затим да спринта до сваког

спољашњег чуња, али тако што

мора обићи средњи чуњ сваки

пут када обиђе један спољашњи.

Играч обилази средњи чуњ са

леве, а спољашње чуњеве са десне стране. Када играч изврши постављене задатке,

наставља да спринта према следећем играчу у колони... Након тога, играч одлази на

зачеље своје колоне, а побеђује она група играча која, након извршених задатака, прва

буде поредана као на почетку.



- 57 -

Игра бр. 2

У обележеном простору налази се осам

играча. Четири играча су без лопте, од којих

двојица имају задатак да ухвате (додирну)

једног од друга два играча без лопте који

беже, док сваки од осталих играча има по

лопту у поседу и има задатак да води лопту на

различите начине. Играчи који беже могу

спас пронаћи тако што им лопту додају

играчи који су у поседу лопте – спасиоци, и од тог тренутка, када се они ослободе

лопте, имају задатак да беже од ловаца. Они играчи који јуре треба да додирну или

ухвате само оне играче који немају лопту, а када у томе успеју мењају улоге. Сваки

играч који јури има у руци зелени маркер, ради лакшег препознавања, и када ухвати

једног од играча који беже треба да му преда тај маркер. Играч који за време игре

изађе ван ограниченог простора или додирне неки од постављених штапова постаје

ловац.

Игра бр. 3

Две групе играча фомирају колоне и

поставе се као на слици. На тренеров знак први

играч из сваке колоне има задатак да што брже

пренесе четири лопте из обележеног простора у

обручеве који се налазе на страни његове

колоне, али тако што има право да само једну

лопту узме из тог простора и да је однесе у

један обруч. Када у сваки обруч стави по једну

лопту, играч трчи према следећем играчу у

колони, додирује испружену руку следећег

играча и тиме му даје дозволу да крене.

Следећи играч има задатак да на исти начин

врати лопте у обележени простор, а затим да спринта према следећем играчу у

колони... Након тога, играч одлази на зачеље колоне, а побеђује она група играча која,

након извршених задатака, прва буде поредана као на почетку.



- 58 -

4.6. Тренажна средства за развој флексибилности

Комплекс вежби за развој флексибилности

У страну, десно-лево Напред – назад Кружење, у једну па у

другу страну

Кружење (паралелно или Чеони замаси, Кружење само у раменом

наизменично) „краул“, наизменично зглобу (у оба смера)

леђно

Претклон трупом – Отклон трупом Засуци у струку

увинуће (заклон)

Отклон карлицом Претклон – заклон Кружење куковима



- 59 -

Претклон трупом, врхови Претклон трупом, колена Заножење потколенице,

прстију руку испружени опружена, шаке хватају хват стопала истостраном

према тлу, опружена листове потколенице са руком, издржај

колена задње стране, издржај

Дубок искорак једном ногом, Дубок искорак једном ногом, Клечећи на једном колену,

друга нога иза, опружена. друга нога иза, опружена. Оба играч опружа другу ногу напред.

Оба стопала у контакту са стопала су на тлу. Прсти стопала Тежина тела се премешта на

тлом само врховима прстију. опружене ноге усмерени су предњу ногу, а врх стопала

према пети искорачене ноге. опружене ноге је привучен.

Играч у раскорачном ставу Кретање испадима – искорацима; Играч се ослања шакама о

премешта тежину тела на искорачи се полако, стопала у тло у ширини рамена и чини

једну ногу. Растерећена правцу кретања; карлица се један високи склек са једном

нога се опружа, а горњи спушта према подлози; искорак ногом испруженом. Тада

део тела остаје право. се поступно повећава, карлица притиска пету испружене

се спушта све дубље. ноге према тлу док се не

успостави један лагани напон

на задњој страни потколенице.



- 60 -

Кружење споља, кружење Кружење састављеним Отклон у страну и напред

унутра коленима састављеним коленима

Играчи су окренути леђима Играчи у претклону глава уз Исти почетни положај:

један према другом, држе се главу, колена испружена: засуци трупом у пару

за руке: отклон у једну па у зибање трупом

другу страну

Избацивање лопте иза главе - Ролање лопте око једне па Из седећег положаја ролање између ногу око друге ноге лопте око ногу и иза леђа

Преношење лопте ногама до Додавање лопте рукама око Додавање лопте у облику

руку и обратно; играч лежи играча осмице

на леђима



- 61 -

Додавање лопте преко главе - Ролање лопте око ногу у Преношење лопте ногама и

између ногу седећем положају рукама

Игра бр. 1


формирају колоне и

поставе се као на

слици. Испред сваке

колоне налази се

лопта, а сваки играч у

колони треба да је у

широком раскорачном

ставу. Игра почиње

тако што на знак

тренера први играч из

сваке колоне чини

дубоки претклон,

узима лопту у руке, затим чини покрет телом и главом у заклон, а истовремено и

покрет рукама кроз предручење до узручења и предаје лопту следећем играчу у

колони. Следећи играч преузима лопту од претходног, носи лопту кроз предручење до

дубоког претклона и предаје је између ногу следећем играчу у колони, а тај играч

преузима лопту и ради све исто као први играч, итд. Другим речима, играчи у колони

изводе додавање лопте рукама преко главе и између ногу (наизменично). Када лопта

дође до последњег играча у колони, он брзо трчи на чело колоне и та колона поново

ради исте задатке... Победник је она група играча која, након извршених задатака,

прва буде поредана као на почетку.



- 62 -

Игра бр. 2


екипе и формирају две врсте.

На знак тренера први играч

из сваке врсте чини отклон у

страну (према лопти која се

налази са његове леве,

односно десне стране) и

узима лопту у руке, затим

кроз максимално узручење

отклоном у другу страну

оставља лопту следећем

играчу у врсти. Сваки

следећи играч извршава исти задатак, а екипа која прва дође до краја добија поен.

Након тога, на тренеров знак играчи раде све исто, само што задатке изводе са друге

стране... На крају игре поени се сабирају, а побеђује екипа која освоји више поена.

Игра бр. 3


или више екипа и поставе се

као на слици. Свака екипа

настоји да што брже пренесе

лопту до краја, али тако што

један играч има задатак да

пренесе лопту ногама до

следећег играча, а тај играч

има задатак да преузме

лопту рукама и да је стави

између стопала следећег

играча, итд. Екипа која прва

дође до краја добија поен. Након тога, на тренеров знак играчи раде све исто, само

што задатке изводе са друге стране... На крају игре поени се сабирају, а побеђује она

екипа која освоји највише поена.



- 63 -

5. ЗАКЉУЧЦИ

Квалитет фудбала и мајсторство његових врхунских актера у највећој мери

зависи од квалитета рада и програма рада са млађим узрасним категоријама.

Целокупан процес обучавања мора бити организован у складу са сензитивним

периодима кроз које пролазе млади играчи, а један од видова обучавања је и рад

усмерен на развој моторичких способности. За већину моторичких способности

сензитивни период започиње већ у раном детињству и релативно кратко траје

(неколико година). Због тога је изузетно важно да тренери у систематичном

тренажном процесу са најмлађим фудбалерима од првог дана, истовремено са

техничко-тактичким обучавањем, спроводе и рад на развоју моторичких способности.

Процес обучавања младих фудбалера, њихово усавршавање и припремање за

највише домете у фудбалу, може да буде ефикасан само ако је усклађен са узрасним

карактеристикама, тј. са анатомско-физиолошким особинама развоја деце.

У овом раду је приказан само мали број вежби и игара, које се могу користити

за развој моторичких способности код фудбалера. У пракси се може применити већи

број вежби и игара, које могу бити сличне приказаним или изведене из њих.

Познавање сензитивних периода са аспекта развоја моторичких способности

од вишеструког је значаја за тренере који су се определили за рад са млађим

категоријама, јер је развијање моторичких способности уз поштовање сензитивних

периода један од кључних задатака у раду са младим играчима.

Неопростиву грешку чине они тренери који у доказивању себе желе веома

брзо да исфорсирају резултат код деце, што привидно и успева, али на крају доводи

до заостајања и неретко прекида напредовања. У оваквом приступу прескачу се

развојни периоди који се у даљим фазама рада не могу надокнадити, односно остаје

празнина у фудбалском развоју и личности фудбалера. Како рече један наш истакнути

фудбалски стручњак: „Фудбалер не сме да буде као брзи планински поток, који брзо

надође, све поплави и још брже нестане, иза себе остави пустош и само сећање.

Фудбалер мора да се развија поступно, да буде као једна мирна равничарска река, која

у почетку тече лагано и споро, а са сваким даљим током све је моћнија и јача...“



- 64 -

Највеће задовољство је када се види како будући фудбалер расте, учи и усваја

нова знања. Велики је подстицај видети како се неки елеменат или вежба брзо и са

лакоћом усваја и изводи, а само пар месеци раније је био права непознаница за младог

фудбалера. Образовање младог играча, уз правилно васпитање, сигуран је путоказ да

је тренер испунио оно основно, онај мотив, који му је био покретачка снага за

завршетак студија и стицање звања тренера.



- 65 -

ЛИТЕРАТУРА

1. АЛЕКСИЋ, В., ЈАНКОВИЋ, А.: Фудбал, историја – теорија – методика, ФСФВ,

Београд, 2006.

2. БАЈИЋ, М., КОКОВИЋ, Ђ.: Рад са млађим узрастима, ФСВ, Нови Сад, 2002.

3. БАЛА, Г.: Развој моторичког понашања деце, ФФК, Нови Сад, 1991.

4. БОЖЕНКО, А.: Рад са млађим узрасним категоријама у фудбалу, Спортска

књига, Београд, 1986.

5. BOMPA, T.: Total training for young champions, Gopal, Zagreb, 2005.

6. BROWN, L., FERRIGNO, V., SANTANA, J. C.: Training for speed, agility and

quickness, Gopal, Zagreb, 2004.

7. ВЕЛЕБИТ, Р.: Савремени фудбалски тренинг, Спортска академија, Београд,

2003.

8. Група аутора: Дечији спорт од праксе до академске области, ФСФВ, Београд,

2005.

9. ДУКИЋ, Б.: Развој координације и експлозивне снаге у фудбалу, Београд, 2007.

10. ЂОРЂЕВИЋ, С.: Фудбал, програмирање тренинга у фудбалским школама, Свен,

Ниш, 2002.

11. КОПРИВИЦА, В.: Основе спортског тренинга, ФСФВ, Београд, 2002.

12. КУКОЉ, М.: Општа антропомоторика, ФФК, Београд, 1996.

13. НЕШИЋ, Г.: Основи антропомоторике, Спортска академија, Београд, 2002.

14. ПЕТРОВИЋ, Љ., РАДОЈА, Д.: Тренеров пут ка успеху, Београд, 2010.

15. СТЕФАНОВИЋ, Ђ., ЈАКОВЉЕВИЋ, С.: Технологија спортског тренинга,

ФСФВ, Београд, 2004.

trenazna sredstva za razvoj motorickih sposobnosti fudbalera

Documents