÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷

UČENJE OPOKAJANJU

Thomas Watson

÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷

SadržajREC AUTORA.......................................................................................1

I. PREDGOVOR.....................................................................................4

II. LAZNO POKAJANJE........................................................................8

III. PRIRODA PRAVOG POKAJANJA (1)..........................................11

IV. PRIRODA PRAVOG POKAJANJA (2)..........................................30

V. RAZLOZI KOJI PODSTICU POKAJANJE I UPOZORENJE NEPOKAJANIMA...............................................................................48

VI. OZBILJAN PODSTICAJ NA POKAJANJE...................................52

VII. SILNI MOTIVI ZA POKAJANJE...................................................63

VIII. PODSTICAJ NA HITNO POKAJANJE........................................72

IX. PROVERA NASEG POKAJANJA I OHRABRENJE ZA OSOBU KOJA SE KAJE...................................................................79

X. OTKLANJANJE SMETNJI ZA POKAJANJE.................................85

XI. PREPORUKA NEKIH SREDSTAVA ZA POKAJANJE (1)...........92

XII. PREPORUKA NEKIH SREDSTAVA ZA POKAJANJE (2)........103

i

REC AUTORA

REČ AUTORA

Čitaoče,

dve velike blagodati koje su potrebne jednom verniku u ovom životu suvera i pokajanje. Ovo su dva krila kojima on leti u nebo. Vera ipokajanje održavaju duhovni život kao što toplota i vlažnost korenaodržavaju život u prirodi. Blagodat o kojoj ja želim da govorim jepokajanje.

Hrizostom je smatrao da mu je to bila tema kada je propovedao predimperatorom Arkadiusom. Augustin je držao pokajničke psalme ispredsebe pre odlaska u svoj krevet, i često ih je pregledavao sa suzama.Pokajanje nikada ne zastareva; ono je za stalnu upotrebu kaomajstorski alat ili vojničko oružje. Ako me pogrešno ne shvatite,praktične stvari su mnogo potrebnije u ovo doba od kontraverznih ipolemičkih.

Razmišljao sam da sakrijem ova razmišljanja u fioku mog stola, alipošto sam shvatio da su od velikog značaja za ovo doba, odustao samod svoje prve odluke i podvrgnuo ih kritičkoj analizi.

Pokajanje je očišćavajuće; ne plaši se od delovanja ove pilule.Udarajte po vašoj duši, rekao je Hrizostom, udarajte po njoj; jer timudarcima ćete je sačuvati od smrti. Kako bi bili mnogo srećniji kada binas greh više dirnuo i kada bi naše oči plivale u suzama. Mi jasnomožemo videti Duha Božijega kako se diže nad vodama pokajanja kojesu, iako uznemirene, ipak čiste. Vlažne suze iscrpljuju greh i utišavajugnjev Božiji. Pokajanje je vaspitač pobožnosti, posrednik pomilovanja.Što je naš duh više žalostan i uznemiren na početku našeg obraćenja,

1

bolje će biti kasnije.

Hrišćanine, da li si ozlojeđen na sve druge stvari ali ne i na greh?Svetovne suze padaju na zemlju, ali pobožne se drže u posudama (Ps.56:8). Nemojte smatrati izlišnim svete vapaje. Tertulijan je učio danismo rođeni za drugi razlog nego da se kajemo. Ili se greh moraugasiti ili će duša izgoreti. Neka niko ne kaže da je pokajanje teško.Stvari koje su vredne zaslužuju trud. Zar neće čovek kopati rudu zlatasa velikim znojem? Bolje je sa nevoljama otići u nebo nego sa lakoćomu pakao. Šta bi osuđeni dali kada bi im neko poslao glasnika od Bogada im da pomilovanje jer su se pokajali? Kakve bujice uzdaha i jecajabi uputili prema nebu? Koja reka suza bi potekla iz njihovih očiju? Alisada je sve kasno. Oni mogu zadržati svoje suze oplakujući svojebezumlje ali neće zadobiti pomilovanje. O, da bi mi, zbog toga, dok senalazimo s ove strane groba, postigli mir s Bogom! Sutra može biti našdan umiranja; neka ovaj bude naš dan pokajanja. Kako ćemo biti sličnisvetima iz starih vremena koji su zagorčali svoje duše i razapeli svoježelje, i obukli se u vreće pepela u nadi za belim ruhom. Petar se krstiou suzama; i to je posvetlilo gospođu Paulu, kao rajsku pticu, koja jeoplakala sebe i u prahu se ponizila zbog greha.

Pored naših ličnih grešaka, žalosno stanje naše zemlje poziva naplakanje. Zar nismo izgubili mnogo od naše stare slave i ugleda? Biloje vreme kada smo sedeli kao veliki među narodima (Plač 1:1), i kadaje Bog učinio da su se snopovi drugih naroda klanjali našem snopu (1.Moj. 37:7), ali nije li naša slava odletela kao ptica? (Os. 9:11) I koliko jezla u vremenu još uvek ostalo ne možemo reći. Naša mračna i groznamagla se podigla, plašimo se da ne počnu strašni gromovi da blješte. Ihoće li nas sve ovo opametiti i pobuditi u nama duh poniznosti?Hoćemo li spavati na vrhu jarbola kada vetrovi počnu da duvaju iz svihnebeskih četvrti? O neka ne staje zenica oka tvoga! (Plač 2:18).

Ja se neću dalje upuštati u uvodne govore, ali da bi Bog dodaoblagoslov ovom delu i tako usmerio ovu strelicu, koja iako je odapeta

2

nasumice, da može pogoditi metu, i da neki gresi budu pogođeni nasmrt, to će biti žarka molitva Onog koji želi sreću vašoj duši

−− Thomas Watson, 25. Maj 1668.

3

I. PREDGOVOR

I. PREDGOVOR

Sveti Pavle, koji je bio optužen za pobunu od strane Tertula − "jernađosmo ovoga čovjeka da je kuga, i da podiže bunu" (Dela 24:5) −brani sebe pred Fistom i carem Agripom u 26. glavi knjige DelaApostolskih.

Pavle se dokazao kao govornik. On uvažava cara prvo svojimpokretom: on podiže ruke, kao što je običaj govornika; pa ondanačinom svog govora: "Smatram sebe srećnim care Agripa, što ću sedanas pred tobom braniti od svega zašto me optužuju Jevreji" (Dela26:2).

Pavle zatim razmatra tri stvari i to sa tako dubokim retoričkim naporomda se car Agripa skoro obratio:

(1) On govori o načinu svog života pre svog obraćenja: "...da ponajstrožijoj struji naše vere življah kao Farisej" (stih 5). Za vreme kadanije bio nanovo rođen, revnovao je za svoju tradiciju, i vatra njegovepogrešne revnosti je bila tako vrela da je sagorevala sve što je stajalona njegovom putu; "i mnoge od svetih ja zatvarah u tamnice" (stih 10).

(2) On govori o načinu svog obraćenja: "U podne, care, vidjeh na putus neba svetlost veću od sijanja sunčanoga" (13). Ovo svetlo nije bilodrugo nego ono koje je sijalo iz Hristovog proslavljenog tela. "Čuh glasgdje govori meni i kazuje jevrejskim jezikom: Savle, Savle, zašto megoniš?" Pošto je telo patilo, glava u nebu je plakala. Pri ovom svetlu iglasu Pavle se začudio i pao na zemlju: "A ja rekoh: Ko si ti Gospode?A on reče: Ja sam Isus kojega ti goniš" (stihovi 14 i 15). Pavle je sadabio izvan sebe. Svaka misao o samopravednosti je isčeznula i on je

4

svoju nadu za nebo ugradio na temelju Hristove pravde.

(3) On govori o načinu svog života posle svog obraćenja. On, koji jepre bio progonitelj sada postaje propovednik: "Nego ustani i stani nanoge svoje; jer ti se za to javih da te postavim za služitelja i svedokaovome što si vidio" (stih 16). Kada je Pavle, kao "izabrani sud", biospasonosno oblikovan, on se trudio da učini onoliko dobra koliko je prečinio zla. On je ranije na smrt progonio svete a sada grešnicimapropoveda o životu. Bog ga prvenstveno šalje Jevrejima u Damask akasnije proširuje njegov nalog da propoveda neznabošcima. Ovo jeporuka njegove propovedi, "da se pokaju i da se obrate Bogu činećidela dostojna pokajanja" (stih 20). Važna i divna poruka!

Neću govoriti o prioritetu, da li prvo dolazi vera ili pokajanje. Pokajanjese bez sumnje prvo javlja u hrišćanskom životu. Ipak, sklon sam tommišljenju da se seme vere prvo stvara u srcu. Kao kada se voštanasveća unese u sobu, prvo se pokaže svetlo, ali je fitilj bio pre togsvetla, tako i mi vidimo plodove pokajanja prvo, ali početak vere je većpostojao pre toga.

Ono što me navodi da mislim da se vera rađa u srcu pre pokajanja jeto što pokajanje, kao blagodat, mora polaziti od onoga koji je živ. Aduša živi ako ne verom? "A pravednik će od vjere živeti" (Jev. 10:38).Zato mora postojati seme vere u srcu pokajnika, jer u protivnom bi bilomrtvo pokajanje i kao takvo bezvredno.

Međutim, bez obzira da li vera ili pokajanje dolaze prvo, siguran samda je pokajanje od takve važnosti da bez njega nema spasenja. Poštoje Pavle doživeo brodolom on je plovio na komadima dasaka odpolomljenog broda (Dela 27:44). U Adamu smo mi svi doživelibrodolom, i pokajanje je jedini komad daske koji nam je ostao poslebrodoloma da doplivamo do neba.

Velika odgovornost leži na Hrišćanima da se iskreno pokaju i da se

5

vrate Bogu: "Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko" (Mt. 3:2)."Pokajte se, dakle, i obratite se da se očistite od grijeha svojih" (Dela3:19). "Zato se pokaj od te zloće svoje" (Dela 8:22). U ustima trisvedoka se potvrđuje ova istina. Pokajanje je temeljna blagodat. "Inemojmo iznova postavljati temelj pokajanja" (Jev. 6:1). Vera koja sene gradi na ovom temelju treba da bude to temelja srušena.

Pokajanje je blagodat koju zahteva evanđelje. Neki misle da je taizjava legalistička; ali prva propoved koju je Hristos propovedao, zaista,prva reč njegove propovedi bila je: "Pokajte se" (Mt. 4:17). Njegovoproštajni govor, pre njegovog vaznesenja, kaže: "da se u njegovo imepropoveda pokajanje..." (Lk. 24: 47) Svi apostoli su svirali na ovu žicu:"I otišavši propovijedahu da se pokaju" (Mk. 6:12).

Pokajanje je čista evanđeoska blagodat. Zaveti dela nisu imalipokajanje; tamo je bilo samo greha i smrti. Pokajanje je došlo saevanđeljem. Hristos je svojom krvlju platio da bi pokajani grešnici moglibiti spašeni. Zakon zahteva ličnu, savršenu i neprestanu poslušnost.On proklinje sve koji ovo ne mogu postići: "Proklet svaki koji ne ostaneu svemu u knjizi zakona da to čini" (Gal. 3.10). On ne kaže onaj kojinije poslušan u svemu, neka se pokaje, nego, neka bude proklet. Stoga, pokajanje je doktrina koja je došla na svetlo jedino saevanđeljem.

Kako dolazi do pokajanja? To se dešava na sledeće načine:

1. Delimično kroz reč.

"A kad čuše, ražali im se u srcu" (Dela 2:37). Propovedana reč je bilamašina koju je Bog upotrebljavao da proizvede pokajanje. Ono semože uporediti s čekićem i vatrom (Jer. 23:29), prvo lomi a drugo topisrce. Kako je veliki blagoslov imati takvu datu reč od tako velikevrednosti! I kako će teško izbeći pakao oni koji odbiju ovo svetlo neba.

6

2. Duhom Svetim.

Propovednici su samo frule i orgulje. Duh Sveti je onaj koji diše u njimatako da njihove reči postaju delotvorne: "Dok Petar još govoraše overiječi, siđe Duh Sveti na sve koji slušahu riječ" (Dela 10:44). Taj Duh ureči prosvetljava i obraća. Kada Duh takne srce ono se rastapa usuzama: "I izliću na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske duhmilosti ...i pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće" (Zah.12:10).

Zadivljujuće je razmotriti kako Reč ima različito delovanje na ljude.Neki su posle propovedi, kao Jona, omekšali svoje srce i liju suze.Neke to tako dira kao muzika gluvog čoveka. Neki kroz reč postaju boljia neki gori. Ista zemlja koja proizvodi slatko grožđe proizvodi i gorakpelen. Koji je razlog da Reč tako različito deluje? To je zato što BožijiDuh unosi Reč u savest jednoga ali ne u drugoga. (1. Jn. 2:20). O,molite se da padne rosa sa nebeskom hranom, da Duh i Reč mogudelovati zajedno. Nebeska kočija zapovesti nas neće odvesti u neboako se sam Duh Božiji ne priključi ovim kolima (Dela 8:29).

7

II. LAZNO POKAJANJE

II. LAŽNO POKAJANJE

Da bi otkrio šta je pravo pokajanje, ja ću prvo pokazati šta ono nije.Postoji nekoliko varljivih pokajanja koji su mogli biti povod Augustinovojizreci pokajanje je osudilo mnoge". Mislio je na lažno pokajanje; nekomože biti zavaran izveštačenim pokajanjem.

1. Prva obmana o pokajanju je progonstvo zakona.

Čovek je predugo otišao u greh. Konačno ga Bog zaustavi, pokazujućimu kako je izložen užasnoj opasnosti, tako da se čovek ispunipatnjom. Ali posle nekog vremena uzburkana savest utihne, i on jeponovo u miru. Onda on zaključi da se stvarno pokajao, jer je osetiopatnju greha. Ne dajte se zavarati: ovo nije pokajanje. I Ahav i Juda suimali tegobe u duši. Jedno je biti uplašeni grešnik a sasvim drugo bitipokajani grešnik. Osećaj greha je dovoljan da unese strah. Infuzijablagodati rađa pokajanje. Kada bi bol i nevolja bili dovoljni zapokajanje, onda bi osuđeni u paklu bili najveći pokajnici, jer su oni unajvećoj mukama. Pokajanje se zasniva na promeni srca. Jer, možebiti straha, a ipak da nema promene srca.

2. Druga obmana o pokajanju je odlučnost protiv greha.

Osoba može planirati i zareći se, a ipak da se ne pokaje. "A ti reče,neću biti sluga" (grehu) (Jer. 2:20). Ovo je odluka; ali šta sledi posle: "ana svaku visoku humku i pod svako zeleno drvo ideš da se kurvaš".Bez obzira na njeno ozbiljno angažovanje, ona je nastavila sarazvratom, odvojila se od Boga i trčala za njenim idolima. Iz iskustva

8

znamo kakva će sve uveravanja čovek dati na bolesničkoj postelji,samo ako bi ga Bog ponovo ozdravio; ipak on je loš kao i uvek. Onsamo pokazuje da je njegovo staro srce u novim iskušenjima.

Odluke protiv greha mogu nastati:

(1) Zbog sadašnje krajnje nevolje; ne zbog grešnosti greha, nego zatošto je bolan. Ova odluka će nestati.

(2) Iz straha od buduće nevolje, pri sećanju na smrt i pakao: "I vidjeh, igle, konj sivac, i jahač na njemu kome je ime Smrt, i pakao iđaše zanjim" (Otk. 6:8). Šta sve neće grešnik uraditi, kojim se kletvama nećekleti, kada zna da mora da umre i da stane pred sudijsku stolicu?Samoljublje rađa obećanja na bolesničkoj postelji, ali ljubav premagrehu ih savladava. Ne oslanjaj se na strasne odluke; one se rađaju uoluji ali sa njom i nestaju.

(3) Treća obmana o pokajanju je ostavljanje mnogih grešnih puteva.Priznajem da je velika stvar ostaviti greh. Jer je greh tako drag čovekuda će se pre odvojiti od svog deteta nego od požude. "Hoću li datiprvenca svojega za prijestup svoj? Plod utrobe svoje za grijeh dušesvoje?" (Mih. 6:7). Greh se može ostaviti a ipak bez pokajanja.

(a) Čovek može ostaviti neke grehe a činiti druge, kao što je Irodpopravio mnoge nedostatke ali se nije mogao odreći rodoskrnavljenja.

(b) Neki stari greh se može ostaviti da bi se zamenio novim, kao štozamenite starog slugu za novog. To je samo zamena greha. Greh semože promeniti a da srce ostane nepromenjeno. Onaj koji je biorasipnik u svojom mladosti postaje derikoža u starijim godinama. Robje prodat Jevrejinu; Jevrejin ga prodaje Turčinu. On menja samogospodara ali i dalje ostaje rob. Takav je i čovek koji odlazi od jednogporoka do drugog ali i dalje ostaje grešnik.

9

(c) Greh se može ostaviti, ne toliko zbog sile blagodati nego izrazborite odluke. Čovek vidi da mu takav greh pričinjava zadovoljstvo,ali mu se to ne isplati. Greh će mu onemogućiti njegovu zaradu, oštetitizdravlje, umanjiti njegov imetak. Zato iz smotrenih razloga, on ganapušta.

Istinsko ostavljanje greh nastaje onda kada grešna dela prestajudelovanjem principa blagodati, kao kad prostor prestaje da budemračan kada ga svetlo obasja.

10

III. PRIRODA PRAVOG POKAJANJA (1)

III. PRIRODA PRAVOG POKAJANJA (1)

Ja ću sada pokazati šta jeste evanđeosko pokajanje. Pokajanje jeblagodat Božijeg Duha kojom se grešnik iznutra ponizi i vidljivopromeni. Radi daljeg šireg opisa, shvatite da je pokajanje duhovni leksastavljen od šest specijalnih sastojaka:

1. Spoznaja greha2. Žalost zbog greha3. Priznanje greha4. Stid zbog greha5. Mržnja prema grehu6. Ostavljanje greha

Ako se jedan od ovih ispusti gubi se vrednost.

Prvi sastojak: Spoznaja greha

Prva preporuka Hristove medicine je mast za oči (Dela 26:18). Velikastvar se primećuje u pokajanju izgubljenog sina: "A kad dođe sebi" (Lk.15:17). On je sebe video kao grešnika i samo kao grešnika. Pre negošto čovek dođe Hristu, prvo mora doći sebi. Solomun smatra ovo prvimsastojkom u svom opisu pokajanja: "Ako se dozovu i obrate se" (1.Car. 8:47). Čovek prvo mora shvatiti i razmotriti šta je njegov greh, i daupozna bolest svog srca pre nego što se valjano ponizi zbog toga.Prvo Božije stvaranje se odnosilo svetlo. Tako je i prva stvar upokajanju prosvetljenje: "a sada ste svjetlost u Gospodu" (Ef. 5:8). Okoje stvoreno za gledanje i za plakanje. Greh se mora prvo videti prenego što se za njim zaplače.

11

Zato ja tvrdim da tamo gde nema spoznaje greha, ne može biti nipokajanja. Mnogi koji pronađu greške u drugima ne vide u sebi nijednu. Oni dovikuju da imaju dobra srca. Nije li čudno da dvoje moguživeti zajedno, da jedu i piju zajedno, a da jedan drugoga ne poznaju?

Takav je slučaj sa grešnikom. Njegovo telo i duša žive zajedno, radezajedno, a on ne poznaje sebe. On ne poznaje svoje vlastito srce, nitikakav sve pakao nosi u sebi. Deformisano lice se krije ispod pokrivača.Osobe su pokrivene neznanjem i samoljubljem; zato ne vide kakoimaju pokvarene duše. Đavo sa njima radi kao lovac sa jastrebom. Onih zaslepljuje i nosi ih zamotane u pakao: "mač mu je nad desnimokom" (Zah. 11:17). Ljudi imaju dovoljno uvida u svetovne stvari, ali očinjihove duše su smetene. Oni ne vide zlo u grehu; mač je nad njihovimdesnim okom.

Drugi sastojak: Žalost zbog greha

"Priznajem krivicu svoju, i tužim radi grijeha svojega." (Ps. 38:18).

Ambrozije naziva žalost zagorčavanjem duše. Jevrejska reč "bitižalostan" znači "mati takvu dušu kao da je razapeta". Ovo mora biti uistinskom pokajanju: "I pogledaće na mene kojega probodoše; iplakaće za njim" (Zah. 12:10), da se osete klinovi na krstu kao daprobadaju njihova rebra. Koliko žena može očekivati rađanje detetabez bolova, toliko i pokajanje može biti bez žalosti. Onaj koji može daveruje a da ne posumnja, dovodi u pitanje svoju veru; tako i onaj kojise može pokajati bez žalosti, dovodi u pitanje svoje pokajanje.

Mučenici su prolivali krv za Hrista, i pokajnici su prolivali suze zboggreha: "I stavši pozadi kod nogu njegovijeh plakaše" (Lk. 7:38).Pogledajte kako je kapala ova dragocena tečnost. Žalost njenog srcaje tekla kroz njene oči. Mesingana sveštenička umivaonica za pranje

12

(2. Moj. 30:18) predstavlja dvostruku umivaonicu: umivaonicu Hristovekrvi u kojoj se moramo oprati verom, i umivaonicu suza u kojoj semoramo oprati pokajanjem. Pravi pokajnik se trudi da uposli svoje srceu žalosti. On blagosilja Boga kada može plakati; on se raduje kišnomdanu, jer zna da je to nešto zbog čega nema razloga da se kaje. Iakoje hleb žalosti gorkog ukusa, ipak on jača srce. (Ps. 104:15; 1. Kor.7:10).

Ova žalost zbog greha nije veštačka: ona je sveta agonija. Ona se uBibliji naziva skrušeno srce: "Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušenai poništena ne odbacuješ, Bože" (Ps. 51:17); i razdiranje srca:"Razderite srca svoja" (Joilo 2:13). Izrazi kao što su udaranje po bedru(Jer. 31:19), lupanje u prsa (Lk. 18:13), opasivanje kostrijeti (Isa.22:12), čupanje kose (Ezra 9:3), sve su ovo spoljašnji znaci unutrašnježalosti. Ova žalost je potrebna:

(1) Da hrišćanina učini dragocenim. O kako je poželjan Spasiteljuzburkanoj duši! Sada je Hristos zaista Hristos, i milost je zaista milost.Sve dok srce nije puno grižnje savesti nije podesno za Hrista. Kako jedobrodošao hirurg čoveku čije rane krvare!

(2) Da izbaci greh. Greh rađa žalost, a žalost ubija greh. Sveta žalostje lek koji leči bolesnu dušu. Kaže se da su suze vinove loze dobre zalečenje gube. Suze grešnika su sigurno dobre da izleče gubu greha.Slana tečnost suza ubija crva savesti.

(3) Da otvori put za zdravu utehu: "Koji su sa suzama sijali, neka žanjus pjevanjem" (Ps. 126:5). Pokajnik ima kišnu setvu ali obilnu žetvu.Pokajanje zaustavlja zarazu greha tako da duša nalazi mir. Ana jeotišla posle plakanja i nije više bila žalosna (1. Sam. 1:18). Božijeuzburkavanje duše zbog greha je kao anđeosko uzburkavanje banje(Jn. 5:4), koje je otvorilo put za isceljenje.

Ali svaka žalost nije dokaz istinskog pokajanja. Toliko razlike ima

13

između lažne i istinske žalosti, kao između vode na izvoru, koja jeslatka, i vode u moru, koja je slana. Apostol govori o "žalosti po Bogu"(2. Kor. 7:9). Kakva je onda ova žalost po Bogu? Ona ima šestkarakteristika:

1. Istinska žalost po Bogu je unutrašnja.

Unutrašnja na dva načina:

(1) Ona je žalost od srca. Žalost licemera se vidi samo na njihovimlicima: jer oni natmure lica svoja" (Mt. 6:16). Oni naprave kisela lica, alinjihova žalost ne ide dalje, isto kao rosa koja ovlaži list ali ne natopikoren. Ahavovo pokajanje je bilo samo spoljašnja predstava. On jerazdrao samo svoje haljine ali ne i svoj duh (1. Car. 21:27). Žalost poBogu zadire duboko, kao vena koja krvari iznutra. Srce krvari zboggreha: "ražali im se u srcu" (Dela 2:37). Srce koje igra glavnu ulogu usagrešenju mora to isto imati i u žaljenju.

(2) To je žalost za grehe srca, početni prekršaj i rađanje greha. Pavlese žali zbog zakona u njegovim udima (Rim. 7:23). Pravi pokajnik žaliza podsticanje ponosa i pohote. On žali zbog samog "korena gorčine"iako nikada nije procvetao. Zao čovek može biti uznemiren zbog velikihgreha; a pravi pokajnik oplakuje grehe koji se radaju u srcu.

2. Žalost po Bogu je plemenita.

To je žalost zbog povrede a ne zbog kazne. Božiji zakon je prekršen injegova ljubav je izneverena. I ovo rastapa dušu da lije suze. Nekičovek može biti žalostan, ali ipak da se ne pokaje, kao što je i lopovžalostan što je uhvaćen, ne zato što je krao nego zato što mora dabude kažnjen. Licemeri žale samo zbog neprijatne posledice greha.Čitao sam o izvoru koji se izliva u potocima uveče pre nestašice. Tako i

14

njihove oči nikada ne liju suze osim kada se približava Božiji sud.Faraon je više bio uznemiren zbog žaba i krvavih reka nego zbognjegovog greha. Žalost po Bogu dolazi uglavnom zbog prestupa protivBoga, tako da čak iako ne bi bilo savesti da šiba, sotone da okrivi,pakla da kazni, duša bi ipak bila žalosna zbog štete koja je učinjenaBogu. "Grijeh je moj jednako preda mnom" (Ps. 51:3); David ne kaže,pretnja mačem je jednako preda mnom, nego "greh je moj". O kakosam uvredio tako dobrog Boga, kako sam ožalostio Utešitelja! Ovopara moje srce!

Božija žalost se pokazuje da je prava tako što hrišćanin iako zna da jevan dometa paklenog udarca i da nikada neće biti osuđen, ipak on jejoš uvek ožalošćen zbog grešenja protiv besplatne milosti koja mu jesve oprostila.

3. Žalost po Bogu je pouzdana.

Ona je izmešana sa verom: "I odmah povikavši otac djeteta sa suzamagovoraše: Vjerujem Gospode" (Mk. 9:24). Ovde je žalost zbog grehaukrašena verom, kao što gledamo svetlu dugu koja se pojavljuje ukišnim oblacima.

Duhovna žalost bi zaustavila srce ako ga točak vere ne bi pokrenuo.Kao što je greh uvek pred nama, tako i Božije obećanje mora uvek bitipred nama. Kao što mi osećamo naš ujed, tako moramo pogledati naHrista koji je naŠa mesingana zmija. Neka lica su tako natekla odsvetske žalosti da zbog toga oči ne mogu da se otvore. Nije dobar onajplač koji zaslepljuje oči vere. Ako nema svanuća vere u nečijoj duši, tonije onda žalost zbog poniženja nego zbog očaja.

15

4. Žalost po Bogu je velika žalost.

"U ono će vrijeme biti tužnjava velika u Jerusalimu kao tužnjava uAdadrimonu" (Zah. 12:11). Dva sunca su zašla onoga dana kada jeJosije umro, i to je bilo veliko pogrebno jutro. Žalost zbog greha da bidošla do takve visine, mora početi kao jecanje iz dubine srca.

Pitanje 1: Da li svi imaju isti stepen žalosti?

Odgovor: Ne, postoje veće i manje žalosti. Prilikom novog rođenja sviimaju bolove, ali neki imaju oštrije bolove od drugih.

(1) Neki su po prirodi snažnije građe, jačeg duha, i ne saginju se lako.Oni traže jača poniženja kao što čvornata greda traži jače klinove da bise rascepala.

(2) Neki su bili opasniji prekršioci, i žalost mora biti srazmernanjihovom grehu. Rane kod nekih pacijenata su zadobijene iglom, a koddrugih kopljem. Ekstremno veliki grešnici moraju više biti mučeniudarcima zakona.

(3) Neki su određeni i odvojeni za uzvišeniju službu, da budu značajnoupotrebljeni za Boga i ovi moraju doživeti silnije delo poniženja na sebi.One koje je Bog namenio za stubove u njegovoj crkvi moraju se višeklesati. Pavle, kralj apostola, koji je bio Božiji predvodnik u nošenjunjegovog imena medu neznabošcima i carevima, moramo je imati srcekoje je mnogo dublje probodeno pokajanjem.

Pitanje 2: Ali koliko žalosti zbog greha mora biti u svakome?

Odgovor: Onoliko velika kao za bilo kojim svetovnim gubitkom, kadasmo toliko tužni da nam oči otiču od plakanja − naricanja. "Pogledaćena mene kojega probodoše, i plakaće za njim kao za jedincem" (Zah.12:10). Žalost zbog greha mora biti veća od svetovne žalosti. Moramo

16

više žaliti zato što vređamo Boga nego za gubitkom drage rodbine. "Izva vas u onaj dan Gospod nad vojskama da plačete i ridate i daskubete kose i da pripašete kostrijet" (Isa. 22:12), ovo je bilo zboggreha. Ali u slučaju sahranjivanja mrtvaca nalazimo da je Bog zabranioda se rida i da se skube (čupa) kosa (Jer. 22:10; 16:6), štonagoveštava da žalost zbog greha mora biti veća od žalosti kod groba;i to zbog razloga što se kod sahrane mrtvoga radi o prijatelju koji nasnapušta a kod greha Bog nas napušta.

Žalost zbog greha mora biti tako velika da proguta svaku drugu žalost,kao kad neko ima zajedno u isto vreme bolove kamenca i kostobolju,od bola koji je tako velik zaboravite na bol kostobolje.

Mi moramo naći toliko gorčine u oplakivanju greha, koliko nam je biosladak kada smo ga činili. David je sigurno osetio više gorčine upokajanju nego što je ikada imao ugodnosti sa Vitsavejom.

Naša žalost zbog greha mora biti takva da voljno odbacimo grehe kojidonose najveći dobitak, korist ili užitak. Pravi lek je onaj lek koji nas nakraju izleči od bolesti. Hrišćanin je dostigao dovoljnu meru žalosti kadase izleči od ljubavi prema grehu.

5. Žalost po Bogu je u nekim slučajevima povezana s vraćanjem

Ako neko ošteti nečije imanje putem prevare, mora po savesti da gaobešteti. Postoji jedan jasan zakon u vezi ovoga: "I ko je kriv neka vraticijelo čim je kriv i neka dometne ozgo peti dio i da onomu kome jeskrivio" (4. Moj. 5:7). Tako je i Zahej uradio: "I ako koga nečim oštetih,vratiću četvorostruko" (Lk. 19:8). Kada je Pirus nagovarao velikogTurčina, Selima, koji je ležao na samrtničkoj postelji, da u dobrotvornesvrhe da bogatstvo koje je oteo od Persijskih trgovaca, ovaj se preodlučio da ono bude vraćeno pravim vlasnicima. Nije li hrišćanskoučenje mnogo bolje od ovoga? Loš je to znak kada čovek na svojoj

17

samrtničkoj postelji zaveštava svoju dušu Bogu a njegovo nepravednobogatstvo njegovim prijateljima. Teško mogu da pomislim da će muBog primiti dušu. Augustin je kazao: "Nema oproštenja bez vraćanja".Stari Latimer je isto tako govorio, ako ne vratite blago nepravednodobijeno, u paklu će vam se štucati.

Pitanje 1: Pretpostavimo da je neka osoba oštetila drugu u njegovomimanju, i da onaj koji je oštećen umre, šta ta osoba treba da radi?

Odgovor: Neka vrati oteto imanje naslednicima oštećene osobe. A akoi oni nisu živi neka vrati Bogu, to jest, neka stavi nepravedni dobitak uBožiju kasu tako što će dati siromasima.

Pitanje 2: Šta ako je umrla strana koja je kriva?

Odgovor: Onda oni koji su njegovi naslednici treba da izvrše povraćaj.Pazite šta sam rekao: ako se radi o nekome kome je ostavljeno imanje,a on zna da su osobe koje su mu to ostavile proneverili druge i umrlesa krivicom u savesti, onda naslednici ili izvršioci testamenta kojiposeduju to imanje su po savesti obavezni da ga vrate, u suprotnomoni navlače Božije prokletstvo na svoju familiju.

Pitanje 3: Ako je neko oštetio drugog a nije u stanju da to vrati, štamora da uradi?

Odgovor: Neka se duboko ponizi pred Bogom, sa obećanjem premaobeštećenom punu nadoknadu ako mu Gospod pomogne, i Bog ćeprihvatiti volju kao izvršenje.

VI. Žalost po Bogu je stalna

To nije zamena za nekoliko prolivenih suza. Neko će možda zaplakatislušajući propoved, ali to je kao prolećna kiša, brzo prestane, ili kao

18

vena koja se otvori i opet zatvori. Prava žalost mora biti uobičajena. Ohrišćanine, bolest tvoje duše jeste stalna i često navraća na tebe; zatose stalno moraš lečiti pokajanjem. Ovo je "žalost po Bogu".

Primena: koliko su daleko od pokajanja oni koji nikada nisu imaliovakvu žalost po Bogu! Takvi su:

(1) Papisti, koji su ostavili dušu pokajanja, svodeći delo pokajnikasamo u postu, pokori, hodočašću, u čemu nema duhovne žalosti. Onimuče svoja tela, ali ne razdiru svoja srca. Šta je ovo nego samo mrtvopokajanje?

(2) Telesni Protestanti, kojima je strana žalost po Bogu. Oni ne moguozbiljno misliti o tome niti razbijaju glavu zbog greha. Paracelzus,govori o pomami koja se dešava kod nekih tako da umiru igrajući. Takoi grešnici provode svoje dane u veselju; oni teraju žalost i nastavljajuda igraju sve do uništenja. Neki prožive mnoge godine a da ne prolijuni kap suze niti uopšte znaju šta je to slomljeno srce. Oni kukaju i lomeprste svoje kao da su upropašteni, onda kada im ode njihovo imanje,ali nemaju patnju u duši radi greha.

Postoji dvostruka žalost: prva, racionalna žalost, koja je delo dušekojim odbacuje greh i pre prihvata bilo kakvu torturu nego da dozvoligreh; druga, osećajna žalost, koja se pokazuje mnogim suzama. Prvase mora naći u svakom detetu Božijem, a druga je žalost iskazana naočima, i nemaju je svi. Ipak, veoma je preporučljivo da se vide grešnicikoji plaču. U Hristovim očima su divni oni koji su laki na suzu; i dobro jeda plačemo zbog greha. Mi obično plačemo zbog gubitka nekogvelikog imanja; ali zbog greha mi gubimo Božiju naklonost. Ako je Mišatoliko plakao zbog gubitka lažnog boga, govoreći: "Uzeli ste mojebogove koje sam načinio, šta još imam?" (Sud. 18:24) koliko višemoramo plakati zbog naših greha koji su nam uzeli istinitoga Boga odnas.

19

Neko može pitati, da li naše pokajanje i žaljenje mora uvek takvo dabude. Iako se pokajanje u duši uvek mora oživljavati, ipak postoje dvaposebna vremena kada moramo obnoviti naše pokajanje na jedanposeban način:

(1) Pre primanja pričesti. Ovu duhovnu gozbu treba jesti sa gorkimzeljem. Naše oči se tada moraju ovlažiti suzama i preplaviti rekomžalosti. Pokajničko stanje i pričest idu zajedno. Slomljeno srce irazapeti Hristos se slažu. Što više gorčine okusimo u grehu, višelepote osetimo u Hristu. Kada je Jakov plakao, tada je našao Boga: "IJakov nadjene ime onomu mjestu Fanuil: jer veli, Boga vidjeh licem klicu" (1. Moj. 32:30). Način da utešno nađemo Hrista u pričesti je dapre toga plačemo. Hristos će poniznom pokajniku kazati kao Tomi:"Pruži ruku svoju i metni u rebra moja" (Jn. 20:27), i neka te iscele ovemoje rane koje krvare.

(2) Drugo vreme posebnog pokajanja je na samrtnoj postelji. Ovo trebada bude vreme plača. Tada je vreme poslednjih poslova koji seobavljaju za nebo, i najbolju čašu suza treba čuvati za taj dan. Mi setada trebamo pokajati što smo tako mnogo grešili a plakali tako malo,što je Božija vreća bila tako puna a Božija čaša tako prazna (Jov14:17). Mi se tada moramo kajati što se pre nismo pokajali, što suutvrđenja naših srca dugo bila udaljena od Boga, pre nego su sepribližila pokajanjem. Mi tada treba da se pokajemo sto nismo višeljubili Hrista, što nismo više vrednosti od njega uzeli i što njemu višeslave nismo doneli. To treba da bude naša žalost na samrtnoj posteljišto su naši životi imali toliko mrlja i nedostataka, i što su naši poslovibili tako uprljani s grehom, i što je naša neposlušnost bila takomanjkava, zbog čega smo bili osakaćeni na Božijim putevima. Kadaova duša izlazi iz tela, ona prema nebu treba da plovi rekom suza.

20

Treći sastojak: Priznanje greha

Žalost je takav pritisak koji mora imati oduška. Taj odušak se vrši krozoči prolivanjem suza i jezikom kroz ispovedanje: "I stadoše teispovijedahu grijehe svoje" (Neh. 9:2). "Otići ću i vratiću se na svojemjesto dokle ne priznaju svoju krivicu" (Os. 5:15); to je metafora kojase odnosi na majku koja, kada je ljuta ode i sakrije se od deteta svedok dete ne shvati svoju krivicu i ne traži oproštenje. Gregorije Naziannaziva ispovedanje "melem za ranjenu dušu."

Ispovedanje je samo−okrivljivanje: "Evo ja sam zgriješio" (2. Sam.24:17). Među ljudima je to zaista drugačije: čovek ne okrivljuje sebenego želi da vidi svog optuživača. Međutim kada mi dođemo predBoga, mi moramo sami sebe osuditi: "O Gospode, ja, lično ja samstvorio od sebe ono što jesam, promeni tvrdoću moga srca." I činjenicaje da ovim samo−okrivljenjem mi onemogućujemo Sotonsku optužbu.U našem ispovedanju mi optužujemo sebe za oholost, nevernost,požudu, tako kada Sotona, koji se zove "optuživač braće", stavi ovestvari na naš teret, Bog će mu odgovoriti: oni su već okrivili sami sebe;zato, Sotono, ti si suvišan; jer je tvoja optužba došla prekasno. Poniznigrešnik čini više nego što sebe okrivljuje; on sedi u sudnici i osuđujesebe. On priznaje da je zaslužio da se preda gnevu Božijem.Poslušajte šta apostol Pavle kaže: "Jer da smo sami sebe ispitivali, nebismo bili osudeni" (1. Kor. 11:31).

Ali, zar nisu zli ljudi, kao što su Juda i Saul, priznali greh? Jesu, alinjihovo priznanje nije bilo pravo. Da bi ispovedanje greha bilo pravo iprirodno, potrebno je da ima ovih osam osobina:

1. Priznanje mora biti dobrovoljno.

Ono mora da teče kao voda iz izvora, nesmetano. Priznanje zlih jeteško, kao priznanje čoveka na mukama. Kada iskra Božijeg gnjeva

21

poleti na njihovu savest, ili kada su u strahu od smrti, onda oni padaju iispovedaju se. Kada je Valam video isukani anđeoski mač, onda jerekao, "griješio sam" (4. Moj. 22:34). Ali pravo priznanje silazi sa usanakao smola sa drveta ili med iz saća, nesmetano. "Oče Sagriješih nebu itebi" (Lk. 15:18): izgubljeni sin je okrivio sebe za greh pre nego sto gaje otac okrivio zbog toga.

2. Priznanje mora ići s grižom savesti.

Srce mora duboko biti povređeno.Priznanja telesnog čoveka prolazikroz njega kao što voda teče kroz cev. Ona uopšte ne utiču na njega.Ali, pravo priznanje ostavlja na čoveku pečat ranjenog srca. Davidovaduša je bila opterećena kada je priznavao svoje grehe; "kao teškobreme otežaše mi" (Ps. 38:4). Jedno je priznati greh a drugo je osetititaj greh.

3. Priznanje mora biti iskreno.

Naša priznanja moraju poteći iz naših srca. Licemer priznaje greh aliga voli, kao što lopov priznaje da je ukrao stvari ali i dalje voli da krade.Mnogi priznaju oholost i požudu svojim ustima ali je ona kao med nanjihovom jeziku. Augustin je rekao da je pre njegovog obraćenjapriznao greh i molio se za silu protiv njega, ali mu je srce šaputaloiznutra, "ne još Gospode". Plašio se da odmah ostavi greh. Pravihrišćanin je mnogo pošteniji. Njegovo srce drži korak sa njegovimjezikom. On je presvedočen za grehe koje priznaje, i gadi se na greheza koje je presvedočen.

4. U pravom priznanju čovek imenuje greh.

Zao čovek priznaje da je grešnik u načelu. On priznaje greh uopšteno.

22

Priznanje njegovog greha liči mnogo na Navuhodonosorov san: "usnihsan" (Dan. 2:3), ali nije znao kakav san: "zaboravio sam" (Dan. 2:5).Na isti način kaže zao čovek, "Gospode, sagrešio sam", ali ne zna učemu je sagrešio; u najmanju ruku on se ne seća, dok pravi obraćenikpriznaje svoje pojedinačne grehe. Kao što je to slučaj s ranjenimčovekom, koji dolazi kod lekara i pokazuje mu sve svoje rane − tu samozleđen u glavu, tu sam ranjen u nogu − tako i nesretni grešnikpriznaje nekoliko bolesti njegove duše. Izrael je podigao na sebeizričitu optužbu: "sagriješismo ti što služismo valima" (Sud. 10:10).Prorok navodi onaj greh koji je doneo sa sobom prokletstvo: "I neslušasmo sluga tvojih proroka, koji govorahu u tvoje ime" (Dan. 9:6).Revnosnom kontrolom naŠih srca možemo naći pojedinačne grehe isa suzama pružiti prst na njih.

5. Pravi pokajnik priznaje greh u začetku.

On priznaje zagađenost svoje prirode. Greh naše prirode nije samonedostatak dobra nego infuzija zla. On je kao rđa na gvožđu ili mrlja naskerletu. David je priznao svoje grehe još u zametku: "Gle, u bezakonjurodih se, i u grijehu zače mati moja mnom" (Ps. 51:5). Mi smo spremnida za mnoge naše rane grehe okrivimo Sotonska iskušenja, ali ovajgreh naše prirode je u potpunosti od nas samih; mi ga ne možemoprebaciti na Sotonu. Mi imamo koren u sebi koji rađa otrov i pelen (5.Moj. 29:18). Naša priroda je ponor i rasadnik svakoga zla, odakledolaze svi ti skandali koji pustoše svet. To je ta grešnost prirode kojatruje naše svete stvari; to je ona koja donosi Božije sudove i guši svakonaše dobro u zametku. O, priznaj greh na samom začetku.

6. Greh treba priznati sa svim njegovim okolnostima i manjkavostima.

Oni gresi koji su počinjeni u vidokrugu evanđelja nesumnjivo potiču odsame klice. Priznajte grehe protiv znanja, protiv blagodati, protiv

23

zaklinjanja, protiv doživljaja, protiv sudova. "Gnjev se Božiji podiže nanjih i pomori najjače među njima. Preko svega toga još griješiše" (Ps.78:31−32). Ovo su ubitačne manjkavosti koje ističu i povećavaju našegrehe.

7. U priznanju mi tako moramo okriviti sebe da bi opravdali Boga.

Ako bi Gospod bio oštar u njegovim promislima i ako bi isukao njegovkrvavi mač, ipak mi mu moramo to dozvoliti i priznati da nije premanama nepravedno postupio. Nemija u svom poznanju greha braniBožiju pravdu: "Ti si pravedan u svemu što nas je snašlo" (Nem. 9:33).

8. Mi moramo priznati svoje grehe s odlukom da ih neponavljamo.

Neki idu od priznanja greha prema činjenju greha, kao Persijanci kojisu imali jedan dan u godinu kada su ubijali zmije, a posle tog danatrudili su se da ih ponovo umnože. Na isti način neki osuđuju njihovgreh prilikom priznanja a posle toga dozvoljavaju da on raste još višenego pre. "Prestanite zlo činiti (Isa. 12:16). Uzaludno je priznavati,"učinili smo ono što nismo smeli da uradimo", ako se i dalje čini to isto.Faraon je priznao da je sagrešio (2. Moj. 9:27), ali kada su gromoviprestali on je upao u svoje grehe ponovo: "I stade opet griješiti, i srcemu otvrdnu" (2. Moj. 9:34). Origen, naziva priznanje povraćanjemduše, kojim se savest oslobađa bremena koji je za nju prionuo. Tada,kada povratimo taj greh pokajanjem mi se ne smemo vraćati na tubljuvotinu. Koji bi kralj oprostio čoveku koji nastavlja sa novom izdajomi posle priznanja da je bio izdajnik?

Tako mi vidimo kako se priznanje mora kvalifikovati.

Primena 1: Da li je priznanje neminovni sastojak pokajanja? Ovde jeoptužni akt protiv četiri vrste ljudi:

24

(1) On ukorava one koji kriju njihove grehe, kao što je Rahilja sakrilaidole njenog oca ispod sebe (1. Moj. 31:34). Kod mnogih su njihovigresi sakriveni a ne isceljeni. Oni sa njihovim gresima rade kao saslikama: navlače zavesu preko njih; ili kao što neki rade sa njihovomvanbračnom decom, koju skrivaju. Ali ako čovek i nema jezik da prizna,Bog ima oko da ga vidi; on će razotkriti izdaju: "Obličiću te, metnuću tipred oči grijehe tvoje" (Ps. 50:21). Ona bezakonja koja ljudi kriju unjihovim srcima, jednoga dana će biti zapisana na njihovim čelimaperom od dijamanta. Oni koji ne priznaju svoje grehe kao što je Daviduradio, da bi im bilo oprošteno, priznaće grehe svoje kao Ahan, tako dabudu kamenovani. Opasno je držati se Sotonskog saveta: "Ko krojiprijestupe svoje neće biti srećan" (Pri. 28:13).

(2). On ukorava one koji svoj greh priznaju samo polovično. Oni nepriznaju sve; oni priznaju paru ali ne dinare. Oni priznaju prazne misli,ili slabo sećanje ali ne one grehe za koje su najviše krivi, kao što je tooštar gnjev, iznuda, nečistota, kao onaj u vreme Plutarha koji se žalioda mu stomak nije najbolje, iako su mu pluća bila veoma bolesna injegova jetra trula. Ali ako mi ne priznamo sve, kako možemo očekivatida će nam Bog oprostiti sve? Istina je da ne možemo tačno danavedemo kompletnu listu naših greha, ali oni gresi koji nastaju nanašim očima i našom spoznajom, i za koje nas osuđuje naše srce,moraju biti priznati ako uopšte očekujemo milost.

(3) On ukorava one koji u svojim priznanjima umanjuju i olakšavajusvoje grehe. Kao što milostiva duša čini sve da pokaže greh kao neštonajgore, tako licemer čini sve da ga pokaže najboljim. On ne poriču dasu grešnici, ali ono čine ono što mogu da umanje njihove grehe: onizaista vređaju ponekad, ali to je samo njihova priroda, i splet okolnosti,ovo su pravdanja a ne priznanja. "Sagriješio sam što sam prestupiozapovijest Gospodnju i tvoje riječi: jer, pobojah se naroda" (1. Sam.15:24). Saul je svoje grehe prebacio na narod: oni su tražili da musačuvaju ovce i volove. To je bilo opravdavanje a ne lično priznanje.

25

Ovo je u krvi. Adam je priznao da je okusio od zabranjenog roda, aliumesto da prihvati krivicu on ju je preneo sa sebe na Boga: "Žena kojusi udružio samnom, ona mi dade s drveta te jedoh" (1. Moj. 3:12), tojest, da nisam imao ovu ženu kao kušača, ne bi prestupio. Drugimrečima, on je okrivljivao Boga za svoj prekršaj. Zaista je to loš greh zakoji nema razrešenja, kao što je veoma rđava ona vuna koja ne primaboju. Kako smo samo skloni da skinemo ili smanjimo greh, i da nanjega gledamo sa suprotnoga kraja teleskopa, da on izgleda kao "malioblak kao dlan čovečiji" (1. Car. 8:24).

(4) On ukorava one koji su tako daleko od priznanja greha da ga čakupomo brane. Ako je njihov greh strast oni će ga opravdati: "dobro ješto se srdim (Jona 4:9). Ako je to požuda oni će je braniti. Kada ljudičine greh oni su onda đavolje sluge; kada ga brane oni su đavoliadvokati, i od njega će dobiti platu.

Primena 2: Pokažimo se da smo pokajnici iskrenim priznanjem greha:"a mi smo pravedno osuđeni" (Lk. 23.41). Ali mu je Hristos odgovoriona to: "danas ćeš biti samnom u raju" (Lk. 23:43), što je možda dalopovoda Augustinovom govoru da priznanje greha zatvara usta pakla aotvara rajska vrata. Da bi mogli imati nesmetano i pravo priznanjegreha, hajde da razmotrimo sledeće:

(1) Sveto priznanje daje slavu Bogu: "Sine, hajde daj hvalu GospoduBogu Izrailjevu i priznaj pred njim" (Is. Nav. 7:19). Ponizno priznanjeuzvisuje Boga. Kakva je to slava za njega da nas ne osudi radi rečinaših usta? Kada mi priznajemo greh Božije strpljenje raste tako štonas štedi a njegova besplatna milost spasava takve grešnike.

(2) priznanje je način da se ponizi duša. Onaj koji prepiše sebi da jegrešnik i da je zaslužio pakao imaće malo mesta za ponos. On će kaoljubičica ponizno poginuti svoju glavu. Pravi pokajnik priznaje da je usvemu što radi umešan svojim grehom, pa zato se ničim ne možepohvaliti. Iako je Ozija bio car, imao je gubu na čelu i to je bilo dovoljno

26

da se ponizi (2. Dn. 26:19). Tako i dete Božije, čak i onda kada dobročini, ipak priznaje da i to nije bez greha. Ovo baca u prašinu svo perjenjegovog ponosa.

(3) Priznanje je izlaz za uznemireno srce. Kada krivica kuva u savesti,priznanje je oslobađa. To je kao kada rasečete gnojni čir što dajeolakšanje pacijentu.

(4) Pokajanje čisti greh. Augustin gaje nazvao "izbacivač poroka". Grehje zla krv; pokajanje je kao otvaranje vene da ona iscuri. Priznanja sugnojna vrata kroz koja izlazi sva prljavština grada (Nem. 3:3). Priznanjeje kao ispumpavanje vode; ono izbacuje onaj greh koji bi u suprotnompoplavio. Priznanje je sunđer koji briše mrlje sa duše.

(5) Priznanjem greha Hristos postaje draži za dušu. Ako ja kažem dasam grešnik, kako će za mene biti dragocena Hristova krv! Kada jePavle priznao grešno telo on se poneo Hristovim Čestitim trijumfom:"Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista" (Rim. 7:25). Ako dužnik priznapresudu ali poverilac ne želi da otpiše dug, nego umesto toga odredisvog vlastitog sina da plati taj dug, zar dužnik neće biti veomazahvalan? Tako kada mi priznamo dug, koji ne bi mogli otplatiti čak i daceo život provedemo u paklu, nego Bog odredi svog vlastitog sina daprolije svoju krv da bi isplatio naš dug, koliko ćemo veličati besplatnumilost i večno ljubiti i diviti se Isusu Hristu!

(6) Priznanje greha otvara put za oproštenje. Samo što je izgubljeni sindošao sa priznanjem u svojim ustima "sagriješih nebu", srce njegovogoca se istopilo prema njemu i poljubio ga je (Lk. 15:20). Kada je Davidrekao "sagrešio Gospodu", prorok mu je odmah doneo porukuoproštenja, "Gospod je pronio grijeh tvoj" (2. Sam 12:13).

Onaj koji iskreno priznaje greh ima čvrstu Božiju odluku oproštenja:"Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprostigrijehe" (1. Jn. 1:9). Zašto apostol ne kaže da ako mi ispovedamo

27

grehe on je milostiv da oprosti naše grehe? Ne; on je pravedan, jer jevezao sebe obećanjem da ih oprosti. Božija istina i pravda su povezaniu oproŠtenju kod onog čoveka koji priznaje greh i dolazi pokajničkimsrcem verom u Hrista.

(7) Kako je razumna i laka ova zapovest da treba da ispovedamo greh!(a) To je razumna zapovest, jer ako neko sagreši drugome, šta jerazumnije od toga nego da ode i prizna da je sagrešio? Mi smo Bogusagrešili grehom, i sasvim je saglasno razumu da priznamo krivicu. (b)To je laka zapovest. Kako je ogromna razlika između prvog i drugogzaveta! U prvom zavetu je bilo: ako učiniš greh umireš; u drugomzavetu si pomilovan ako priznaš greh. U prvom zavetu nije dozvoljenojemstvo; u drugom zavetu − milost: ako samo priznamo dug, Hristos ćebiti naše jemstvo. Da li postoji drugi bolji i lakši put za spasenje čovekaod iskrenog pokajanja? "Samo poznaj bezakonje svoje" (Jer. 3:13).Bog nam govori, ne tražim vam ovnujske žrtve da očistite krivicu; nenaređujem vam da žrtvujete telo svoje za greh vaše duše, nego "amopoznaj bezakonje svoje"; Daj podigni optužnicu protiv sebe i proglasise krivim i zasigurno ćeš biti pomilovan.

Sve ovo će učiniti ove obaveze prijatnim. Izbaci otrov grehapriznanjem, i "danas će doći spasenje kući tvojoj".

Ostalo nam je jedno pitanje savesti: da li smo dužni da priznamo našegrehe ljudima? Papisti insistiraju mnogo na ispovedanju na uvo; nekomora da ispovedi svoj greh na uvo sveštenika da bi bio razrešen. Onicitiraju: "Ispovijedajte pak jedni drugima sagrešenja" (Jak. 5:16), aliovaj citat im ne ide mnogo u prilog. Jer značenje ovoga stiha je dasveštenik treba da se ispoveda narodu isto tako kao narod svešteniku.Ispovedanje na uvo je jedna od zlatnih papinskih doktrina. Kao onariba u evanđelju, koja je imala novac u ustima: "kad joj otvoriš usta,naći ćeš statir" (Mt. 17:27). Ali, iako nisam za ispovedanje greha napapski način, ipak u tri slučaja je potrebno ispovedanje ljudima:

28

(1) Prvi, kada osoba upadne u skandalozni greh kojim je sablazniladruge, onda je potrebno da iskreno i javno prizna svoj greh, kako binjegovo pokajanje bilo tako vidno kao i skandalozni greh (2. Kor.2:6−7).

(2) Drugi, kada čovek prizna svoj greh Bogu, ali mu je savest i daljeopterećena, i ne može dobiti mir u duši, veoma je preporučljivo daispovedi njegove grehe nekom poverljivom, pobožnom prijatelju, kojiga može savetovati i govoriti mu u pravo vreme (Jak. 5:16). To jegrešno ustezanje kod hrišćana što nisu slobodniji sa njihovimpropovednicima i drugim duhovnim prijateljima da bi rasteretili sebe,otvaranjem svojih boli i tegoba svoje duše pred njima. Ako postoji trnkoji je zariven u savesti, dobro je tražiti pomoć od onih koji ga moguizvaditi.

(3) Treći, kada neki čovek povredi drugoga, i kada obezvredi i naneseštetu njegovom imenu, dužan je da se ispovedi. Škorpija nosi otrov unjenom repu a opadač na njegovom jeziku. Njegove reči prodiruduboko kao bodlje valjka za češljanje vune. Ona osoba koja je ubiladobro ime drugoga, ili je svojim lažnim svedočenjem oštetila imanjedrugoga, treba da prizna svoj greh i da traži oproštenje: "Ako dakle,prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se setiš da brat tvoj ima nešto natebe. Ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomirisa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj" (Mt. 5:23−24). Kakoće ovo izmirenje biti delotvorno ako ne priznanjem same povrede? Svedok se ovo ne uradi Bog neće prihvatiti ni jednu našu službu. Nemojtemisliti da će vas sveti oltar privilegovati; vaše molitve i slušanje suuzaludne ako ne umirite gnjev svoga brata priznavanjem svoje kriviceprema njemu.

29

IV. PRIRODA PRAVOG POKAJANJA (2)

IV. PRIRODA PRAVOG POKAJANJA (2)

Četvrti sastojak: Stid zbog greha

Četvrti sastojak pokajanja je stid: "Neka se postide bezakonja svojega"(Jez. 43:10). Crvenilo je boja vrline. Kada srce pocrni od greha,blagodat čini da lice pocrveni od stida: "Stidim se i sramim se podignutioči svoje" (Ez. 9:6). Pokajani izgubljeni sin se toliko postideo njegovihispada da je smatrao da nije više dostojan da se nazove sinom (Lk.15:21). Pokajanje izaziva svetu stidljivost. Kada ne bi bilo Hristove krviu grešnikovom srcu, ne bi bilo mnogo krvi ni na licu. Postoji devetrazloga za stid zbog greha:

(1) Svaki greh nas čini krivim, a krivica obično rađa stid. Adam je biobez stida dok je bio bez greha. Sve dok je imao belinu ljiljana, nije imaocrvenilo ruže; ali kada je zaprljao njegovu dušu grehom, onda sepostideo. Greh je zaprljao našu krv. Krivi smo za veleizdaju nebeskeKrune. Ovo mora izazvati svetu skromnost i stid.

(2) U svakom grehu se nalazi mnogo nezahvalnosti, i to je razlogsramote. Onaj koji bude ukoren zbog nezahvalnosti, postideće se. Mismo sagrešili Bogu bez ikakvog razloga. "Kaku nepravdu nađoše ocivaši u meni" (Jer. 2:5). U čemu nam je Bog dosadio, osim ako nasmilost njegova nije umorila? O te srebrne kapi koje su padale na nas!Oblačili smo se u najlepša odela; hranjeni smo anđeoskom hranom.Zlatno ulje nebeskog blagoslova je kapalo na nas sa brade našeganebeskog Arona. Preziranje dobrote tako dobroga Boga nasposramljuje! Julije Cezar je nemilostivo pao u ruke Bruta, kome je daotoliko mnogo poverenja, kada je ovaj došao da ga probode: "Zar i tisine Brute?" O kakvo nezahvalno vraćanje zla za dobro! Alian priča o

30

lešinaru koji postaje bolestan od parfema. Kako je nedostojno navućibolest gordosti i raskalašnosti od parfema Božije milosti; ili vratiti zlo zadobro ritanjem protiv onoga koji nas hrani (5. Moj. 32:15); ili strelunjegovih blagoslova uperiti protiv njega da bi ga ranili njegovimblagoslovima!

O užasna nezahvalnost! Neće li ovo obojiti naša lica jakim skerletom?Nezahvalnost je tako veliki greh da se sam Bog zbog toga čudi: "Čujte,nebesa i slušaj zemljo, jer Gospod govori: sinove odgojih i podigoh, aoni se odvrgoše mene" (Isa. 1:2).

(3) Greh nas čini golim, i to rađa sramotu. Greh je svukao našu beluhaljinu svetosti. On nas je ogolio i deformisao u Božijim očima, a toizaziva stid. Kada je Anun osramotio Davidove sluge i posekao imhaljine do pola tako da se videla njihova golotinja, tekst kaže, ljudibijahu grdno osramoćeni" (2. Sam. 10:59.

(4) Naši gresi su osramotili Hrista, a zar se mi nećemo postideti?Jevreji su ga obukli u skerletnu haljinu; stavili su mu trsku u njegoveruke, pljuvali mu u lice, i u najvećoj njegovoj agoniji su ga grdili. To jebila "sramota krsta"; i ono što pooštrava tu sramotu jeste ponižavanjenjegove uzvišene ličnosti, jer je on bio Jagnje Božije. Zar nisu našigresi osramotili Hrista, i zar se mi zbog njih nećemo postideti? Zar nijeon nosio skerletnu haljinu, i zar naši obrazi neće pocrveneti? Ko možegledati na sunce koje je potamnelo zbog Hristovih muka, i koje sesakrilo pomračenjem, a da mu lice ne pocrveni?

(5) Mnogi gresi koje mi činimo su sa posebnim đavolskim podsticajem,i zar ovo neće izazvati posramljenje? Đavo je stavio u srce Judino daizda Hrista (Jn. 13:2). On je ispunio Ananijino srce da slaže (Dela 5:3).On pali naše požude (Jak. 3:6). Dakle, kao što je sramota roditi detenelegitimno, tako je i sa rađanjem greha za koje se može reći da im jeotac đavo. Rečeno je da je devica Marija začela silom Duha Svetoga(Lk. 1:35), ali mi često začinjemo silom Sotonskom. Kada u srcu

31

zatrudni ponos, požuda i pakost, to se često dešava demonskomsilom. Zar nas neće ovo posramiti kada pomislio da su mnogi ovi gresipočinjeni u snošaju sa starom zmijom?

(6). Greh kao Kirkova čarobna čaša, pretvara čoveka u životinju (Ps.49:12), i zar to nije razlog za sramotu? Grešnici su upoređeni salisicama (Lk. 13:32), sa vukovima (Mt. 7:15), sa magarcima (Jov11:12), svinjama (2. Pet. 2:22). Grešnik je svinja sa ljudskom glavom.Onaj koji je jednom bio malo manji od anđela u časti, sada je postaokao životinja. Blagodat u ovom životu ne briše u potpunosti ovajživotinjski nagon. Agur, taj dobri čovek, je uzviknuo, ja sam luđi odsvakoga" (Pri. 30:2) Ali oni koji stalno greše su potpuno brutalni; oni nežive po razumu nego ih ovde mame njihove želje i požude. Kako nasovo mora posramiti koji smo degenerisani ispod naše vlastite vrste?Naši gresi su nam oteli taj čestiti, ljudski duh koji smo nekada imali.Kruna sa glave nam je pala. Božiji lik je izbledeo, razum pomračena,svest otupela. U nama ima više onog životinjskog nego anđeoskog.

(7). U svakom grehu se nalazi bezumlje (Jer. 4:22). Čovek će seposramiti zbog svog bezumlja. Nije li bezuman onaj koji radi više zahleb nego koji propada za hleb života? Nije li bezuman onaj koji zbogpožuda i sitnica gubi nebo, poput Tiverija koji je za gutljaj pića izgubiosvoje carstvo? Nije li bezuman onaj, koji da bi sačuvao svoje telo,ranjava svoju dušu? Kao neko ko bi dao da mu se odseče ruka ili glavada bi sačuvao svoj prsluk! Nije li bezuman onaj koji pre poverujeiskušenju nego obećanju? Nije li bezuman onaj koji više mari zazabavu nego za spasenje? Kako ovo mora posramiti ljude, kada misleo tome kako da naslede bezumlje a ne zemlju (Pri. 14:18).

(8) To zbog čega treba da se postidimo jeste da gresi koje činimo sumnogo gori od greha neznabožaca. Jer mi grešimo protiv više svetla.Nama su poverene Reči Božije. Gresi koje čine hrišćani su gori negoisti gresi koje čini jedan Indijanac, jer hrišćanin greši protiv jasnijegznanja, poput dodatne težine koja prevagne kada se stavi na vagu.

32

(9) Naši gresi su gori nego gresi đavola: pali anđeli nikad ne grešeprotiv Hristove krvi. Hristos nije umro za njih. Lek njegovih zasluganikada nije bio namenjen da njih isceli. Ali mi smo uvredili i omalovažilinjegovu krv našim neverstvom.

Demoni nikada ne greše protiv Božijeg strpljenja. Čim su otpali, odmahsu bili osuđeni. Bog nikada nije čekao anđele. Ali Bog je nas čekaosvojim golemim strpljenjem. On se sažalio na našu slabost, podnosećinašu drskost. Odbijali smo Duha njegovog, ipak on je i dalje biozaokupljen s nama i nije nas odbacio. Naše vladanje je bilo takoizazivajuće da smo iscrpeli ne samo Mojsijevu krotost nego i strpljenjesvih anđela. I Boga smo doveli u takvu situaciju da mu je dosadilo žaliti(Jer. 15:6).

Đavoli nisu nikada pogrešili protiv primera. Oni su prvi sagrešili i prvi subili takav primer. Mi smo videli anđele, one jutarnje zvezde kako padajusa neba; mi smo videli kako je stari svet potopljen, Sodoma zapaljena,ipak i dalje se usuđujemo da grešimo. Kako je užasan onaj lopov kojipljačka ono mesto gde je njegov drug vezan u lance. I zaista, ako smonadmašili samog đavola, moramo se zbog toga postideti.

Primena 1: Da li je i stid sastojak pokajanja? Ako je tako, koliko sudaleko od pokajanja oni koji se nisu postideli? Mnogi su odbacili stid:"Ali bezbožni ne zna za stid" (Zah. 3:5). Velika je sramota ne bitipostiđen. Gospod je postavio to obeležje nad Jevrejima: "Eda li sepostidješe što činiše gad? Niti se postidješe niti znaju za stid" (Jer.6:15). Đavo je ukrao stid od ljudi. Kada je jedan od progonitelja uvreme Carice Marije bio okrivljen za krv mučenika, odgovorio je: "Nevidim ništa zbog čega bi se postideo". Mnogi nisu mnogo višeposramljeni zbog greha od Navuhodonosora što je počeo da pasetravu. Kada ljudi imaju srce od kamena i čelo od mesinga, to je znak daje đavo potpuno zavladao sa njima. Ni jedno drugo biće nije u stanjuda se stidi nego samo čovek. Divlje životinje su u stanju da se plaše i

33

da imaju bol, ali nemaju stida. Nećete videti životinju da pocrveni. Onikoji ne crvene zbog greha umnogome liče na životinje.

Ima onih koji su tako daleko od svog svetog crvenila da su ponosnizbog njihovog greha. Oni se ponose svojom dugom kosom. Ovo suđavolski Nazireji. "Zar vas sama priroda ne uči da je mužu sramota akoima dugačku kosu" (1. Kor. 11:14). To smanjuje razliku između polova.Drugi se ponose njihovim mračnim mrljama. A šta ako Bog učini da nimrlja ne ostane od njih?

Drugi su tako daleko od stida zbog greha tko što se hvale grehom:"Njihov je bog trbuh, i slava u sramoti njihovoj" (Fil. 3.19). Neki se stideod onoga što treba da im je čast: oni se stide da se vidi dobra knjiga unjihovim rukama. Drugi se hvale u onome što je njihova sramota: zanjih je greh deo smelosti. Psovač misli da njegov govor oduševljavaonda kada se plasira psovkama. Pijanica sebe slavi time što je silan upiću (Isa. 5:22). Ali kada ljudi budu bačeni u ognjenu peć, koja jesedam puta više užarena dahom Svemogućega, neka se onda hvalegrehom kao sada.

Primena 2: Pokažimo naše pokajanje skromnim sramom: "Bože moj!Stidim se i sramim se podignuti oči svoje" (Jez. 9:6). "Bože moj" −postojala je vera; "stidim se i sramim se" − postojalo je pokajanje.Licemeri će sigurno jemčiti da je Bog njihov Bog, ali oni ne znaju kakoda pocrvene. O prihvatimo za sebe sveti stid zbog greha. Buditesigurni, što se više stidimo greha sada, manje ćemo se stideti priHristovom dolasku. Ako gresi pobožnih budu pomenuti na sudnomdanu, to neće biti zato da ih posrame, nego da veličaju bogatstvoBožije blagodati u opraštanju tih greha. Zaista, zli će biti posramljeni natom zadnjem danu. Oni će uvlačiti i savijati svoje glave, ali će svetionda biti bez mrlje. (Ef. 5:27), dakle bez stida; zato se njima naređujeda isprave glave svoje. (Lk. 21.28).

34

Peti sastojak: Mržnja prema grehu

Peti sastojak pokajanja je mržnja prema grehu. Teolozi srednjega vekasu razlikovali dvostruku mržnju: mržnju gadosti, i mržnju neprijateljstva.

Prvo, postoji mržnja ili mrzost gadosti: "I sami ćete sebi biti mrski zabezakonja svoja" (Jez. 36:31). Pravi pokajnik je greho−mrzac. Akočovek mrzi ono od čega pokvari svoj stomak, mnogo više će mrzetiono od čega pokvari svoju savest. Više je potrebno da mrzimo grehnego da ga ostavimo. Neko može napustiti greh iz straha, kao što setanjiri i dragulji bacaju sa broda, ali gađenje ili mržnja prema grehudokazuje gnušanje prema njemu. Hristos se nikada ne može voleti akose greh ne mrzi. Ne može se čeznuti za nebom sve dok se greh nemrzi. Kada jedna dusa vidi ranu koja krvari, ona viče: Gospode, ko ćeme osloboditi od ovog smrtnog tela? Kada ću ostaviti ove prljavehaljine greha i staviti na svoju glavu sjajnu krunu slave? Neka celomoje samoljublje postane samomrzost (Zah. 3:4−5). Nikada nismodragoceniji u Božijim očima nego kada smo gubavci u našim vlastitimočima.

Drugo, postoji mržnja neprijateljska. Nema boljeg načina za otkrivanjeznaka života od pokreta. Oči se kreću, srce kuca. Tako, ne postoji boljinačin da otkrijemo znak pokajanja od antipatije prema grehu. Mržnja,rekao je Ciceron, gnev je koji kuva do ozlojeđenosti. Temeljitopokajanje počinje u ljubavi prema Bogu i završava u mržnji premagrehu.

Kako se može znati prava mržnja prema grehu?

1. Kada se duh čoveka postavi nasuprot grehu. Ne samo da jezik osudigreh, nego se i srce gnuša na njega, tako da je bilo kojom farbom grehofarban, on je za nas gadan, kao što se gnušamo na sliku onoga kogasmrtno mrzimo, iako ona može biti dobro nacrtana. "Ne volim teSabidi" kaže epigram Rimskog pisca Martiala čiji se Engleski dvojnik

35

nalazi u ovim stihovima:

Ne volim te, Dr Fel,Ali zašto, ne mogu kazati,Ali ovo znam, i to sasvim dobro,Ne volim te, Dr Fel.

Recimo da je jelo dobro skuvano i sos je dobar, ipak ako čovek imaantipatiju prema mesu, on ga neće probati. Tako neka đavo kuva iukrasi greh sa zadovoljstvom i dobitkom, ipak pravi pokajnik sa tajnimgađenjem se zgražava od njega i neće se sa njim mešati.

2. Prava mržnja prema grehu je univerzalna. Prava mržnja premagrehu je univerzalna na dva načina: u odnosu na čula i na predmet.

(a) Mržnja je univerzalna u odnosu na čula, to jest greh se ne voli nesamo u razumu nego u volji i osećanjima. Mnogi pojedinci su se uverilida je greh podla stvar, i u svom razumu imaju averziju prema njemu,ali ipak oni kušaju njegovu privlačnost i imaju tajno zadovoljstvo unjemu. U ovom slučaju greh se ne voli po razumu ali se grliosećanjima; dok se u pravom pokajanju mržnja prema grehu nalazi usvim čulima, a ne samo u intelektualnom delu, nego uglavnom u volji:"Jer ne činim ono što hoću" (Rim 7:15). Pavle nije bio slobodan odgreha, ipak njegova volja je bila protiv njega.

(b) Mržnja je univerzalna u odnosu na predmet. Onaj koji mrzi jedangreh, on ih mrzi sve. Aristotel je rekao: "mržnja je protiv celokupnevrste." Onaj koji mrzi zmiju, mrzi sve zmije: "toga radi mrzim na svakiput lažni" (Ps. 119:104). Licemeri mrze na neke grehe koji kvare njihovdobitak, ali pravi pokajnik mrzi na sve grehe, grehe dobitka, privlačnegrehe, i to u samom začetku pokvarenosti. Pavle je mrzeo samupojavu greha (Rim. 7:23).

3. Prava mržnja prema grehu je protiv greha u svim oblicima. Sveto

36

srce ne voli greh zbog njegove unutrašnje zagađenosti. Greh ostavljafleke na duši. Nanovo rođena osoba se gadi na greh ne samo zbogprokletstva nego i zbog zagađenosti. On mrzi ovu zmiju ne samo zbognjenog žalca nego zbog njenog otrova. On ne mrzi greh samo zbogpakla nego kao pakao.

4. Prava mržnja je nepomirljiva. Ona se više nikada neće pomiriti sagrehom. Gnjev se može izmiriti, ali mržnja ne može. Greh je onajAmalik koji više nikada neće biti pomilovan. Rat između Božijeg detetai greha je kao rat između ona dva kneza: "I bijaše rat između Rovoamai Jerovoama jednako" (1. Car. 14:30).

5. Tamo gde postoji stvarna mržnja, mi se ne protivimo grehu samo unama, nego i u drugima takođe. Crkva u Efesu nije mogla podneti onekoji su bili zli (Otk. 2:2). Pavle je oštro ukorio Petra zbog njegovepromenljivosti iako je bio apostol. Hristos je u svom svetomnezadovoljstvu bičem isterao trgovce iz hrama (Jn. 2:15). On nijemogao podneti trgovinu u hramu. Nemija je pokarao knezove zazelenašenje (Nem. 5:7) i za nepoštovanje Dana od odmora (Nem.13:17). Greho−mrzitelji neće podnostiti grehe u svojoj porodici: "Ne živiu domu mojemu koji radi lukavo (Ps. 101:7). Kakva je to sramota kadoni koji su u vlasti mogu pokazati svoju veličinu u svojim strastima, anemaju herojskog duha u suzbijanju zla. Oni koji nemaju antipatijeprema grehu, nemaju veze sa pokajanjem. Greh je u njima kao otrov uzmiji, koja, budući da je za nju on prirodan, ima u njemu zadovoljstvo.

Koliko daleko od pokajanja je onaj koji ljubi greh umesto da ga mrzi! Zapobožne greh je trn u oku; za zle on je kruna na glavi: "veseliš se kadzlo činiš" (Jer. 11:15). Ljubav prema grehu je gora od samogsagrešenja. Dobar čovek može uleteti u grešno delo nesvesno, aliljubiti greh to je očajno. Šta je to što svinja voli da se valja u blatu? Štaje to što čini da Sotona voli ono što se protivi Bogu? Ljubav premagrehu pokazuje da se greši sa voljom, i što je volja više uključena ugrešenje, to je greh veći. Kada se greši hotimično onda nema više

37

žrtve za greh (Jev. 10:26).

O, kako je mnogo onih koji vole zabranjeno voće! Oni vole svojepsovke i preljube; oni ljube greh i mrze karanje. Solomun govori ogeneraciji ljudi: "I ludost im je u srcu dok su živi" (Prop. 9:3). Zbog togaljudi"koji ljube greh grle ono što će ih usmrtiti, igraju se sa životom,ludost im je u srcu".

Sve ovo nas ubeđuje da pokažemo naše pokajanje sa ljutom mržnjomprema grehu. Postoji smrtna netrpeljiost između škorpije i krokodila;takva treba da bude između srca i greha.

Pitanje: Šta to ima u grehu da bi ga pokajnik mrzeo?

Odgovor: Greh je prokleta stvar, najunakaženiji monstrum. ApostolPavle upotrebljava veoma nedvosmislenu reč da to isto izrazi: "dabude greh do kraja grešan (Rim. 7:13), ili kao što je to na Grčkom,"suviše grešan". Da je greh velika nesreća i da zaslužuje veliku mržnjuvideće se ako gledamo na greh kao na četvorostruku taštinu:

(1) Pogledaj na poreklo greha, odakle on dolazi. On prima osobinepakla: "Onaj koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka"(1. Jn. 3:8). Greh je odgovarajuće đavolsko delo. Bog je imao udela usređivanju greha, istina je, ali Sotona je imao udela u izvršenju greha.Kako je mrsko raditi nešto što je svojstveno đavolskom delu, zaista,koje čini ljude đavolima!

(2) Pogledaj na greh u njegovoj prirodi, i pokazaće se veomaodvratnim. Pogledajte kako ga Biblija opisuje: lišavanje slave Božije(Rim. 3:23); preziranje Boga (1. Sam. 2:30); draženje Boga (Jez.16:43); dosađivanje Bogu (Isa. 7:13); dotuživanje Božijem srcu, kao štonečasna žena dotuži svom mužu koji je voli: "Kako mi dotužaše srcemsvojim kurvarskim" (Jez. 6:9). Greh, u svom vrhuncu iznova razapinjeHrista i ponovo ga izlaže ruglu (Jev. 6:6), to jest, bezobrazni grešnici

38

probadaju Hrista probadajući njegove svete, i kada bi on bio sada nazemlji oni bi njega samoga ponovo razapeli. Vidite otrovnu prirodugreha.

(3) Pogledajte na greh kada ga uporedite i on izgleda gadan. Uporedigreh sa stradanjem i paklom, i gori je od oba. Gori je od stradanja:bolesti, siromaštva, smrti. Postoji više nesreće u jednoj kapi grehanego u moru stradanja, jer greh donosi stradanje, a uzrok je važniji odposledica. Mač Božije pravde miruje u koricama sve dok ga greh neizazove. Stradanja su za nas dobra: "Dobro mi je što stradam" (Ps.119:71). Stradanje izaziva pokajanje (2. Dn. 33:12). Kada udarimootrovnicu ona izbacuje svoj otrov; tako, kada nas Božiji prut udari ondaodbacujemo otrov greha. Stradanja poboljšavaju našu dobrotu. Zlato inajčistija smreka najbolje gori u vatri. Stradanje sprečava propast (1.Kor. 11:32). Zato se imperator Mauricije molio svom Bogu da ga kazniu ovom životu da ne bi bio kažnjen posle. Dakle, u mnogimslučajevima stradanje je za naše dobro, ali u grehu nema dobra.Manasijino stradanje ga je dovelo do poniženja, ali Judu je greh doveodo očajanja.

Stradanje doseže samo do tela, ali greh prodire dalje: on truje maštu,pravi metež u osećanjima. Stradanje ispravlja; greh je destruktivan.Stradanje može uzeti samo život; ali greh uzima dušu (Lk. 12:20).Čovek koji strada može imati mirnu savest. Dok se barka razbijala otalase, Noje je mogao pevati u barci. Kada telo strada i razbija se,hriŠćanin može pevati i pojati Gospodu u srcu svom. (Ef. 5:19). Ali,kada čovek čini greh, savest ga uznemiruje. Svedok Spira je rekao,pošto se odrekao vere, da je osećao da duhovi koji se muče nisuosećali takve muke koje je on podnosio u sebi.

U stradanju neko može doživeti ljubav Božiju (Otk. 3:19). Ako nekičovek gađa drugoga sa vrećom novca, i ako ga u tom povredi i ozledi,ovaj mu neće to uzeti za zlo, nego će u tome videti delo ljubavi. Tako,kada nas Bog muči stradanjima, to je zato da nas obogati zlatnim

39

blagodatima i utehama Njegovog Duha. Sve je u ljubavi. Ali, kadačinimo greh, Bog povlači svoju ljubav. Kada je David pogrešio nije ništaosetio osim Božijeg nezadovoljstva: "Oblak je mrak oko njega" (Ps.97:2). Tako je bilo sa Davidom. On nije mogao videti dugu, niti sunčevezrake, ništa osim oblaka i mraka oko Božijeg lica.

Da je greh gori od stradanja jasno vidimo u tome što najveći sud Božijileži na onom čoveku koji je pušten da greši bez kontrole. Kada seBožiji gnjev ljuto raspali protiv nekoga, on ne kaže podignuću mač iubiću ovog čoveka, nego, dozvoliću mu da greši: "I ja ih pustih na voljusrca njihova" (Ps. 81:12). Dakle, ako je prepuštanje čoveka njegovimgresima (po proceni samoga Boga) najužasnija nevolja, onda je grehmnogo teži od stradanja. I ako je to tako mi ga moramo mrzeti!

Uporedi greh s paklom, i videćeš da je greh gori. Muke dolaze dopunog izražaja u paklu, ali tamo niŠta nije tako loše kao greh. Bog jenačinio pakao ali nije stvorio greh. Greh je đavolska tvorevina. Mučenjau paklu su teška samo za grešnike, ali greh je težak i Bogu: "Evo, ja ćuvas pritisnuti na mjestu vašem kao što se pritiskaju kola puna snoplja"(Amos 2:13). U paklenim mukama ima neŠto što je dobro, a to jeizvršenje nebeske pravde. U paklu se izvršava pravda, ali greh je deonajveće nepravde. On oduzima Bogu njegovu slavu, Hristu njegovootkupljenje, duši njenu sreću. Prosudite dakle nije li greh najomraženijastvar, koja je gora od stradanja i pakla.

(4) Pogledajte na greh u njegovom izvoru i posledicama i videćete daje mrzak. Greh doseže telo. On ga izlaže raznim nesrećama. Midolazimo na svet plačući i odlazimo jecajući. To je nateralo Tračane daplaču kod rođenja njihove dece, kako nam govori Herodot,sagledavajući nevolje koje će ih zadesiti u ovom svetu. Greh jeTrojanski konj iz kojeg izlazi čitava armija nevolja. Nema potrebe da ihimenujem jer ih se skoro svako oseća. Za vreme dok ližemo med bodenas trnje. Greh na prepad prosipa vino naših blagodati; on nam koparaku (Rim. 5:12).

40

Greh doseže dušu. Grehom smo izgubili Božiji lik u kome se nalazila inaša svetost i uzvišenost. Adam je u svojoj prastaroj slavi bio kaoglasnik koji je na sebi imao grb. Svi su ga uvažavali jer je nosio carskigrb, ali skinite ovaj grb i niko ga ne poštuje. Greh je nama doneo ovunevolju. On nam je iščupao grb bezgrešnosti. Ali to nije sve. Ovaizazvana strela greha prodire još dublje. Ona nas zauvek odvaja oddivnog pogleda na Boga, u čijoj prisutnosti se nalazi punina radosti.Ako je greh i suviše grešan, on treba da naduje našu slezinu i daizazove našu nepomirljivu srdnju prema njemu. Kao što je Amonovamržnja prema Tamari bila veća od ljubavi kojom ju je pre voleo (2.Sam. 13:15), tako mi treba da mrzimo greh beskrajno više nego štosmo ga nekada voleli.

Šesti sastojak: Ostavljanje greha

Šesti sastojak pokajanja je ostavljanje greha. Reformacija je bila takoja je istakla pokajanje. Dali bi neko mogao, sa Najobom, izliti sebe ustenu, ako ne bi oplakao greh? Pravo pokajanje, kao aqua fortis(azotna kiselina) izjeda u potpunosti čelične lance greha. Zbog toga,oplakivanje i ostavljanje idu zajedno (Joilo 2:12). Pošto oblaci žalostipuste kapi suza, nebo duše postaje čisto: "obratite se i odstupite odgadnih bogova svojih; "odvratite lice svoje od svijeh gadova svojih"(Jez. 14:6). Ovo odvraćanje od greha se naziva ostavljanje greha (Isa.55:7), kao što čovek ostavlja društvo lopova ili vračara. Ono se naziva"uklanjanje bezakonja" (Jov 11:14), kao što je Pavle otklonio zmiju ibacio je u vatru (Dela 28:5). Umiranje grehu je život pokajanja. Istogadana kada se hrišćanin odvrati od greha mora nastaviti sa stalnimpostom. Oči se moraju uzdržavati od nečistih pogleda. Uši se morajuuzdržavati od slušanja kleveta. Jezik se mora uzdržavati od psovke.Ruke se moraju uzdržavati od mita. Ovo odvraćanje podrazumevavidljivu promenu.

41

Postoji promena koja se dešava u srcu. Kremenito postaje mesnato.Sotona je zahtevao od Hrista da dokaže svoje božanstvo pretvaranjemkamena u hleb. Hristos je izvršio mnogo veće čudo, stvaranjem mesaod kamena. U pokajanju Hristos pretvara srce od kamena u mesnatosrce.

Postoji promena koja e dešava u životu. Odvraćanje od greha je takovidljivo da drugi to mogu primetiti. Zato se to naziva promena mraka usvetlo (Ef. 5.8). Pošto je Pavle video nebesku viziju, tako je biopromenjen da su se drugi čudili zbog toga (Dela 9:21). Pokajanje jetamničara pretvorilo u bolničara i lekara (Dela 16:33). On je uzeoapostole i oprao im rane i doneo im jelo. Brod se kreće istočno; alinaiđe vetar koji ga okrene zapadno. Tako je i čovek bio okrenut upravcu pakla, pre nego je naišao suprotni vetar Duha , koji je promeniopravac i okrenuo ga u pravcu neba. Kada Hrizostom govori o pokajanjuNinevljana, on kaže, da je koji stranac koji je video nastranostiNinevljana ušao u grad pošto su se pokajali, teško bi mogao poverovatida je to isti onaj grad, jer je tako bio uređen i preobražen. Tako vidljivupromenu čini pokajanje u jednoj osobi, kao da je neka druga dušapočela da živi u istom telu.

Da bi ostavljanje greha pravilno razumeli, potrebno je nekoliko stvari:

1. Ono mora biti odvraćanje od srca. Srce je prva stvar koja daje život,i ono kada otkazuje (umire), život umire. Srce je ono za čega se đavonajviše bori. Nikada se on nije borio za telo Mojsijevo kao za čovečjesrce. U religiji srce je sve. Ako se srce ne odvrati od greha, nije boljeod laži: "I kod svega toga ne vrati se k meni nevjernica sestra joj Judasvijem srcem svojim, nego lažno, govori Gospod" (Jer. 3:10). Juda jepravio priredbu od reformacije; nije bio tako veliki idolopoklonik kaoostalih deset plemena. Ali Juda je bio gori od Izrailja: nazvanje"nevernica Juda". Pretvarao se da se promenio ali u stvarnosti nije.Njegovo srce nije bilo sa Bogom: nije se okrenuo svim srcem svojim.

42

Užasno je stvarati priredbu od odvraćanja od greha sve dok je srce jošuvek vezano za njega. Čitao sam o jednom našem Saksonskom carukoji je bio pokršten, i koji je u istoj crkvi imao jedan oltar za hrišćanskureligiju a drugi za pagansku. Bog traži da se celo srce odvrati od greha.Pokajanje ne sme imati mesta za podstanare.

2. Ono mora biti odvraćanje od svih greha. "Neka bezbožnik ostavi svojput" (Isa. 55:7) Pravi pokajnik ostavlja grešni put. Svaki greh senapušta: kao što je Juj zahtevao da se svi sveštenici Valovi pobiju (2.Car. 10:24) − ni jedan da ne ostane − tako i pravi pokajnik tražiuništenje svih požuda. On zna kako je opasno gajiti bilo koji greh. Onajkoji krije jednog pobunjenika u svojoj kući, izdajnik je Carske krune, ionaj koji krije neki greh on je izdajnički licemer.

3. Ono mora biti ostavljanje greha na duhovnom temelju. Neki čovekmože obuzdati delovanje greha, ali ipak da se ne odvrati od greha napravi način. Delovanje greha može biti obuzdano iz nekog straha iliplanske namere, ali pravi pokajnik se odvraća od greha iz duhovnihprincipa, to jest, iz ljubavi prema Bogu. Čak iako greh ne bi doneo takogorke plodove, iako smrt ne bi rasla na ovom drvetu, pobožna duša biga ostavila iz ljubavi prema Bogu. Ovo je najprijatnije odvraćanje odgreha. Kada su stvari zaleđene i zamrznute, vatra je najbolji način dase otpuste. Kada su ljudi zamrznuti zajedno sa svojim gresima najboljinačin je da ih rastavite s vatrom ljubavi. Tri čoveka su pitali jedandrugoga, šta ih je navelo da ostave grehe: jedan kaže, mislim da je tonebeska radost; drugi, mislim da je to strah od pakla; ali treći kaže, jasam razmišljao o Božijoj ljubavi, i to me je navelo da ih ostavim. Kakoda uvredim Boga ljubavi?

4. Ono mora biti takvo odvraćanje od greha kao obraćanje Bogu. Ovose nalazi u tekstu: "Da se pokaju i da se obrate Bogu" (Dela 26:20).Odvraćanje od greha je kao vađenje strelice iz rane; obraćanje Bogujekao zavijanje balsama. Mi čitamo u Bibliji o pokajanju od mrtvih dela(Jev. 6:1), i o obraćenju Bogu (Dela 20:21). Nepotpuna srca se prave

43

da su napustili stare grehe, ali se nisu obratila Bogu niti su prigrlilaslužbu njegovu. Nije dovoljno ostaviti đavolske četvrti, moramo doći poHristovu zastavu i nositi njene boje. Pokajani, izgubljeni sin, nije samonapustio njegove bludnice, već je ustao i pošao ocu svome. Ovako seBog žalio: "Vraćaju se, ali ne višnjemu" (Os. 7:16). Kod pravogpokajanja srce se usmerava pravo prema Bogu kao igla kompasaprema Severnom Polu.

5. Odvraćanje od greha je tako odvraćanje da nema povratka."Jefreme šta će mi više idoli?" (Os. 14:8). Ostavljanje greha mora bitikao ostavljanje nečije rodne grude, u koju se nikada više neće vratiti.Neki izgledaju kao da su obraćenici i da su se odvratili od greha, ali suse vratili svom grehu ponovo. Ovo je ponovo vraćanje ludorijama (Ps.85:8). To je zastrašujući greh jer je usmeren protiv jasnog svetla. Ovdese polazi od pretpostavke da je onaj koji je jednom ostavio svoj greh,uradio to zato što je osetio mučno žiganje u svojoj savesti. Ipak se onvraća njemu ponovo; on onda greši protiv prosvetljenja Duha.

Takvo vraćanje grehu vređa Boga: "kaku nepravdu nađoše oci vaši umene, te odstupiše od mene" (Jer. 2:5). Onaj koji se vraća grehuprećutno okrivljuje Boga za neku nepravdu. Ako čovek otpusti svojuženu, to onda znači da je našao neko neverstvo u njoj. OstavljanjeBoga i vraćanje grehu je sporazumno okrivljavanje Božanstva. Bog,koji "mrzi napuštanje" (Mal. 2:16), mrzi da sam bude napušten.

Vraćanje grehu daje đavolu više snage nad čovekom nego ikada. Kadase čovek odvrati od greha, izgleda da je đavo isteran iz njega, ali kadase vrati grehu, đavo ulazi u kuću ponovo i preuzima vlast," i budepotonje gore čoveku onom od prvoga" (Mt. 12:45). Kada zatvorenikpobegne iz zatvora, i tamničar ga uhvati i ponovo vrati, on će ga sadavezati ujače lance. Onaj koji napusti puteve greha, kao što je to iuradio, on razbija đavolsku tamnicu, ali ako ga Sotona ponovo navedena greh, one će ga čvršće držati, i više će ga osvojiti nego ikada pre. 0,pazite se ovoga! Pravo odvraćanje od greha jeste razvod s njim, tako

44

da se nikada više njemu ne približite.

Koji se god ovako okrenuo od greha blagoslovljen je čovek: "Vamaprvo Bog, podigavši Sina svojega Isusa, posla ga da vas blagoslovi iodvrati svakoga od zlijeh dela vaših" (Dela 3:26).

Primena 1: Da li je za odvraćanje od greha potreban sastojakpokajanja? Ako je to tako, onda se malo pokajanja može pronaći. Ljudise ne odvraćaju od njihovih greha; oni su isti kao što su bili. Oni su bilioholi, takvi su i sada. Kao životinje u Nojevo vreme, ušle su u barkunečiste i izašli su kao nečiste. Ljudi dolaze obredima prljavi i odlazeprljavi. Iako su ljudi videli tolike promene spolja, ipak nema promeneiznutra: "Jer se narod neće obratiti k onom ko ga bije" (Isa. 9:13). Kakomogu reći da su se pokajali oni koji se nisu odvratili? Jesu li se okupaliu Jordanu oni kojima još uvek guba stoji na čelu? Neće li Bog kazatineobraćenima, kao jednom Efraimu: "Jefrem se udružio s lažnijembogovima, ostavi ga" (Os. 4:17)? Isto tako, ovde je čovek udružen sapijanicama i nečistima, ostavi ga; neka greši; ali bude li ili pravde unebu ili osvete u paklu, neće proći nekažnjen.

Primena 2: To ukorava one koji su polovično ostavili greh. I ko su ovi?To su oni koji to čine samo rečima ali ne u praksi. Oni samo priznajuda je to greh, i da on ima loš uticaj, oni će plakati zbog greha, ali ipaktoliko su začarani njime da ga ne mogu ostaviti. Njihova pokvarenost jejača od njihovog presvedočenja. Oni su poluobraćeni hrišćani, kao carAgripa: "Još malo pa ćeš me nagovoriti da postanem hrišćanin" (Dela26:28). Oni su kao Efaraim − neprevrnuta pogača (Os. 7:8).

Poluobraćeni su oni koji ostavljaju velike grehe ali nemaju unutrašnjedelo blagodati. Oni ne veličaju Hrista niti vole svetost. Ovakvi učtiviljudi su nalik na Jonu; on je posadio tikvu da ga štiti od vrućine, ismatrao je da je siguran, ali se odjedanput pojavio crv i podgrizao tutikvu. Tako i ljudi koji ostavljaju velike grehe, misle da će ih lišće odtikve zaštititi od Božijeg gnjeva, ali na samrti se probudi crv savesti, koji

45

sažeže lišće od tikve, tako da njihova srca propadaju a u njima sejavlja očaj.

Poluobraćeni su oni koji ostavljaju mnoge grehe ali ne neke omiljenegrehe. U njihovim nedrima se nalazi jedna bludnica koju ne žele daotpuste. To je isto kao kada bi čovek bio izlečen od mnogih bolesti, aline i od raka u plućima koji ga ubija. Ovo opominje one kojima je iostavljanje i ne ostavljanje podjednako dobro, koji isteraju jednogđavola ali prime drugoga. Oni se samo okreću od psovke premakleveti, od rasipništva prema požudi. Takvo igranje sa grehom bacačoveka u pakao.

Primena 3: Pokažimo se kao pravi pokajnici koji se odvraćaju od grehai obraćaju Bogu. Postoje i oni ljudi za koje ima malo nade da se s njimaizađe na kraj. Neka truba reči zatrubi oštrije nego ikada, neka gromovnisud grmi protiv njih, neka ih opali i sevanje paklenih munja, oni će se idalje igrati sa grehom. Ovakve osobe će, poput svinja u Evanđelju,đavo odneti i potopiti u moru. One će pre da propadnu nego da seobrate: "Drže se prijevare, neće da se obrate" (Jer. 8:5). Ali ako imaiskrenosti i trezvenosti u nama, ako nam savest nije u dubokom snu,poslušajmo glas prave osobe, i obratimo se Bogu našem vrhunskomdobru.

Koliku puta nas Bog poziva da se njemu obratimo? On se zaklinje:"Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umrebezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ" (Jez.33:11). Bogu su milije naše pokajničke suze nego li naša krv.

Obraćanje Boguje za nas korisno. Naše pokajanje ne koristi Bogu,nego nama. Ako čovek pije sa izvora on sebi koristi, ne izvoru. Akoprima sunčeve zrake, on se potkrepljuje a ne sunce. Ako se miodvratimo od greha nije time Bog unapređen. Mi smo ti koji ubiramokorist od toga. U ovom slučaju ljubav prema sebi bi trebala da nasnagovori: "Ako budeš mudar, sebi ćeš biti mudar" (Pri. 9:12).

46

Ako se mi obratimo Bogu, i on će se obratiti k nama. On će odvratitisvoj gnjev od nas, a njegovo lice prema nama. Davidova je to bilamolitva; "Pogledaj na me i smiluj mi se" (Ps. 86:16). Naše obraćanje ćepodstaći Božije obraćanje: "vratite se k meni govori Gospod nadvojskama, i ja ću se vratiti k vama" (Zah. 1:3). Onaj koji je bio našneprijatelj sada će postati naš prijatelj. Ako se Bog vrati nama i anđeliće nam se vratiti. Imaćemo njihovo starateljstvo i zaštitu (Ps. 91:1).Ako se Bog vrati nama sve druge stvari će ići za naše dobro, bile oneprijatne ili neprijatne; na vrhu pruta ćemo okusiti med.

Videli smo, dakle, nekoliko sastojaka pokajanja.

47

V. RAZLOZI KOJI PODSTICU POKAJANJE I UPOZORENJE NEPOKAJANIMA

V. RAZLOZI KOJI PODSTIČU POKAJANJEI UPOZORENJE NEPOKAJANIMA

Nastavljam dalje sa razlozima koji podstiču pokajanje.

1. Božija suverena zapovest.

"Ali ne gledajući Bog na vremena neznanja, sad zapoveda svimljudima svuda da se pokaju" (Dela 17:30). Pokajanje nije stvar izbora.Ono nije ostavljeno našem izboru hoćemo li se ili nećemo pokajati,nego je ono neophodna zapovest. Bog je doneo zakon u Gornjemnebeskom Domu, da se ni jedan grešnik ne može spasiti, osim onogakoji se pokaje, i on će ispoštovati njegov vlastiti zakon. Ako bi i svianđeli stali pred Boga i molili za život jedne nepokajane osobe, Bog ihne bi poslušao. "Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv i spor nagnjev. Koji čuva milost na tisućama, i prašta bezakonja i nepravde igrijehe, koji ne pravda krivoga" (2. Moj. 34:6−7). lako Bog ima višemilosti nego što sunce ima svetlosti, ipak on neće oprostiti grešniku kojiživi sa svojom krivicom: "koji ne pravda krivoga"!

2. Čista Božija priroda ne može imati zajednicu sa nepokajanimstvorenjem.

Sve dok se grešnik ne pokaje, Bog i on ne mogu biti prijatelji: "Umijtese, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanitezlo činiti." (Isa. 1:16); idite, natopite se u slanim vodama pokajanja.Onda ću, kaže Bog, voditi pregovore sa vama: "tada dođite, veliGospod, pa ćemo se suditi (Isa. 1:18); ali u suprotnom, ne približavajtemi se: "kakvu zajednicu ima svjetlost s tamom?" (2. Kor. 6:14). Kako ćese pravedni Bog udružiti s onim koji i dalje živi u svojim prestupima?

48

"Jer neću opravdati bezbožnika" (2. Moj. 23:7). Ako bi se Bog izmiriosa grešnikom pre nego što se on pokaje, izgledalo bi da Bog voli iopravdava sve što je čovek učinio. Išao bi protiv svoje svetosti. PrirodiBožije svetosti ne bi bilo dosledno da oprosti grešniku dok je on uodmetništvu.

3. Grešnici koji nastavljaju u nepokajanju izvan su Hristovog naloga.

Pogledajte njegov nalog: "Duh je Gospoda Boga na meni, posla me dazavijem ranjene u srcu" (Isa. 61:1). Hristos je knez i Spasitelj, ali nespasava ljude u svakom slučaju, bez obzira da li se oni pokajali ili ne.Da bi Hristos doveo ljude u nebo morao je proći kroz vrata pakla:"Njega Bog desnicom svojom uzvisi za Načelnika i Spasitelja da dadepokajanje" (Dela 5:31); kao što car prašta pobunjenicima koji se kaju iprihvataju carevo pomilovanje, ali ne ako nastavljaju sa otvorenompobunom.

4. Mi smo našim grehom oštetili Boga.

Sasvim je pravedno to što se trebamo pokajati. Mi smo grehom oštetiliBoga. Mi smo zamračili njegovu Čast. Mi smo prekršili njegov zakon, irazumno je, da on traži oštetu. Pokajanjem se ponižavamo iosuđujemo sebe za greh. Mi se držimo priznanja da je Bog pravedanako nas osudi, i tako dajemo slavu Bogu i činimo ono što je do nas dabi obeštetili njegovu čast.

5. Ako bi Bog spasio ljude bez pokajanja, ne mareći zbog toga, ondapo ovom pravilu on mora spasiti sve, i to ne samo ljude nego i đavole,čega se Origen jednom držao; što kao posledicu ima rušenje nauke oizabranju i večnoj osudi. Koliko je ovo dijametralno suprotno svetimpismima, prosudimo sami.

Postoji dve vrste ljudi kojima je teže da se pokaju od drugih:

49

(1) Oni koji su mnogo proveli u službi Božije reči ali nisu postali bolji.Zemlja koja upija dažd "a koja rađa trnje i korov, ne valja i nije dalekood prokletstva" (Jev. 6:8). Slaba je korist od metala koji dugo stoji uvatri a ne savija se niti topi. Kada Bog šalje svoje sluge jednog zadrugim, opominjući i ubeđujući ljude da ostave svoje grehe, koji su sezaglavili u talogu formalnosti i presedeli i prespavali propoved, teško ihje dovesti u pokajanje. Oni se mogu plašiti da im Hristos ne bih rekaokao što je jednom rekao smokvi, "da nikad više ne bude od tebe roda"(Mt. 21:19).

(2) Oni koji greše često protiv poruka reči, glasa savesti i delovanjaDuha. Savest stoji kao anđeo sa plamenim mačem u njegovoj ruci.Ona kaže, ne čini ovo veliko zlo, ali grešnik ne mari za glas savesti,nego odlučno nastavlja marširanje pod đavolskom zastavom. Za oveneće biti lako pokajanje: "Oni se protive svjetlost" (Jov 24:13). Jedno jegrešiti u nedostatku svetlosti a drugo je grešiti protiv svetla. Ovdeneoprostivi greh zauzima maha. Čovek počinje grešenjem protiv svetlasavesti, i postepeno počinje da prezire (pokazujući omalovažavanje iliprezir, izazivajući gnjev) Duha blagodati.

Ukor nepokajanima

Koji prvenstveno služi da opomene sve nepokajane grešnike čije jesrce izgleda isklesano od kamena i koje je kao kamenito mesto u pričikoje nema vlagu. Ova je bolest, plašim se, epidemiološka: "Nema nikoda se kaje za zlo svoje" (Jer. 8:6). Ljudska srca su tvrda kao kamen: "Isrcem svojim otvrdnuše kao dijamant" (Zah. 7:12). Oni nikada nisuomekšali dušu pokajanjem. Opšte prihvaćeno mišljenje je da vešticenikada ne plaču. Ja sam siguran da su oni koji nikada ne žale zboggreha, začarani od Sotone. Čitamo da je Hristos kada je došao uJerusalim korio gradove "to se ne pokajaše" (Mt. 11:20). Pa zar nećeon i sada koriti mnoge koji se nisu pokajali? Iako je Božije srceslomljeno zbog njihovih greha, njihova srca nisu slomljena. Oni kažu

50

kao što je govorio Izrael Jer ljubim tuđe, i za njima ću ići" (Jer. 2:25).

Pravda Božija, kao anđeo, stoji sa podignutim mačem u svojoj ruci, kojije spreman da zamahne, ali grešnici nemaju dobro oko kao što je imalaValamova magarica da vide taj mač. Bog ih udara po leđima, ali se onine tuku po svojim bedrima, kao što je to radio Efraim (Jer. 31:19).Žalosna je ona pritužba proroka "biješ ih, ali ih ne boli" (Jer. 5:3). To jesigurno pokvareno srebro koje je otvrdnulo u peći. "I kad bijaše unevolji, on još većma griješaše Gospodu" (2. Dn. 28:22).

Tvrdo srce je kontejner za Sotonu. Kao što Bog prebiva na dva mesta,na nebu i u mekom srcu, tako i Sotona prebiva na dva mesta, u paklu itvrdom srcu. Samo padanje u vodu ne davi, nego potapanje u njoj.Sam pad u greh ne osuđuje, nego ostajanje u njemu bez pokajanja:"Čija je savjest spaljena" (2. Tim. 4:2). Tvrdoća srca kasnije prelazi uspaljenu savest. Ljudi umrtvljuju svoje savesti, koje Bog kasnijespaljuje. I tada ih on pušta da greše i ne kažnjava ih − "Što biste još bilibijeni? (Isa. 1:5) − kao što otac prestane da disciplinuje dete kojenamerava da liši nasledstva.

51

VI. OZBILJAN PODSTICAJ NA POKAJANJE

VI. OZBILJAN PODSTICAJ NA POKAJANJE

Dozvolite mi da vas nadalje nagovorim na ovu veliku dužnostpokajanja. Sama žalost je dobra koliko i greh. Ako lijete suze zazemaljski gubitak, neće vam to pomoći. Ako se voda za vrt prolije uumivaonik, ne koristi. Ako se mast za oči nanese na ruku, ne pomaže.Žalost je dobra za dušu, ali ako je primenite na svetovne stvari nevredi. O da bi naše suze tekle pravim tokom kako bi se naše srceraskidalo od žalosti zbog greha!

Da bi vam još uspešnije urezao ovo podsticanje, pokazaću vam dajepokajanje neminovno, i to neminovno za sve ljude i za sve grehe.

1. Pokajanje je neminovno.

Pokajanje je potrebno: "Nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti"(Lk. 13:5). Prema raju se može ploviti samo talasima pokajničkih suza.Pokajanje se zahteva kao uslov. Ne radi se toliko o tome da sedopadnemo Hristu koliko da se Hristos dopadne nama. Sve dok namgreh ne zagorča Hristos nam neće biti prijatan.

2. Pokajanje je neminovno za sve ljude.

To Bog zapoveda svim ljudima: "Sad zapovijeda svim ljudima svuda dase pokaju" (Dela 17:30).

(1) Ono je neminovno za velike: "Recite caru i carici: dolje sjedite" (Jer.13:18). Car Ninevije i njegovi knezovi su se presvukli u kostrijet (Jona3:6), Gresi velikana su opasniji od greha drugih. Greh vodećih ljudi suvodeći gresi, zato oni pre svih treba da se pokaju. Ako se ne pokaju oni

52

koji drže skiptar, Bog je pripremio dan kada će ih suditi i vatru koja ćeih sagoreti (Isa. 30:33).

(2) Pokajanje je neminovno za okrutne grešnike u jednoj naciji.Engleska mora da se pokaje i ponizi ozbiljnim pokajanjem − Anglicagens est optima flens (englezi su najbolji kada plaču). Za kako užasnubezbožnost je kriva nacija! Dnevno vidimo osobe kako pristupajuSotoni. Ne samo ustanove religije nego i građanske su srušene. Ljudiizgledaju zadovoljni, kao stari Jevreji, koji su bili najpokvareniji: "Unečistoti je tvojoj grdilo tvoje" (Jez. 24:13). Ako psovke i pijanstvo, akokrivokletstvo i raskalašnost čini ljude krivima, onda se treba bojati dajeEngleska u Božijoj crnoj knjizi. Ljudi su pristali na svoj zavet kodkrštenja a sačinili su privatni ugovor sa đavolom! Umesto da se moleza milost da ih spasi, oni viču: "Bog neka im sudi!"

Čovek ne bi nikada išao prema paklu kada bi znao da će tamo stići.Zar se ne zna da su neki umrli sa krivicom preljube i krvi na sebi? Nijeli rečeno da su se drugi hvalili koliko su mnoge zaveli u pijanstvo?Tako "oni razglašuju grijeh svoj kao Sodom" (Isa. 3:9). Zaista, ljudi seosmeljuju sa svojim grehom, kao da hoće da rašire svoju zastavupobune i da napadnu nebo, kao Trakeji, koji su se sakupljali na gomilukada je grmelo, odapinjući svoje strele prema nebu. Grešnici uEngleskoj i Boga izazivaju: "Jer je zamahnuo na Boga mkom svojom, isvemoguće se opro. Trči ispravljena vrata na nj s mnogim visokimštitovima svojim" (Jov 15:25−26). Visoki štit služi za odbranu u ratu.Božija uputstva i opomene su, kao što su uvek i bile, visoki, čvrstištitovi sa kojima on odvraća ljude od njihovih poroka. Međutim, oni nemare, nego se zanose grehom i divljački jurišaju na Božije visokeštitove.

O, do koje mere je greh zakuvao! Ljudi se ne srame zbog svogbezobrazluka. Neće li se za nas kazati kao što je Josif govorio oJevrejima. Tako velika poročnost je bila u tim vremenima da u slučajuda Rimljani nisu došli i zauzeli grad, Jerusalim bi bio progutan od

53

strane nekog zemljotresa, ili bi bio poplavljen, ili spaljen vatrom s neba.I zar nije krajnje vreme dakle za ovu naciju da pođe putem ozdravljenjai da popije pilulu pokajanja jer je mnogo rđavih navika proširila u svojepolitičko telo? Engleska je ostrvo okruženo sa dva okeana, jedan jeokean sa vodom a drugi je okean poročnosti. O kada bi bila okruženasa trećim okeanom pokajničkih suza!

Ako bi kojim slučajem knjiga zakona pala na zemlju, Jevreji su imaliobičaj da odmah proglase post. Engleska je pustila da padne i zakon ievanđelje, zato treba da posti i da tuži pred Gospodom. Mera zla seizgleda prevršila. Postoji dobar razlog za puštanje suza odmah kadgreh tako brzo nadire! Zašto se dakle ne postide sva lica? Zašto supresušili izvori pokajanja? Zar grešnici naroda ne znaju da treba da sepokaju? Zar nisu opomenuti? Nisu li Božiji verni glasnici podigli glaspoput trubnog glasa i pozivali ih da se pokaju? Ali mnoge alatke oveslužbe su upotrebljene i istrošene na kamenim srcima. Nije li Bogzapalio na nebu izuzetne komete, mnoge propovednike da pozovuljude na pokajanje, ali su oni i dalje ostali u svojoj zavetrini (Zah. 1:12)?Mislimo li da će Bog stalno odlagati naše uvrede? Da li će i dalje trpetida se njegovo ime i slava gaze pod noge? Bog je obično bio mnogobrži u procesu njegove pravde protiv greha vodećih ljudi. Bog doneklemože ublažiti kaznu ovoj zemlji svojini povlasticama, ali ako je ikadaspasi bez pokajanja, on bi onda morao skrenuti sa svog puta.

Zato, moram da kažem kao i Gospodin Bredford "Pokaj se! O,Engleska zemljo!" Zaražen si gubom greha kao Neman (2. Car. 5.) imoraš otići i oprati se u duhovnom Jordanu. Zapalio si Božiji gnjevprotiv sebe. Odbaci svoje oružje, i donesi svoje svete mehanizmeprolivajući suze, da bi se Bog smirio u Hristovoj krvi. Neka ti kapljusuze; neka odleti Božija knjiga prokletstva (Zah. 5:2). Ili će se ljudivratiti ili će ih Bog satrti. Ili će se neobrađeno tlo njihovih srca uzorati iliće zemlja propasti. Ako nikakva reč ne pomogne grešniku, to je zatošto je Bog odlučio da ga uništi (1. Sam. 2:25). Rimljani su zaključili daje osuđena osoba ona kojoj je zbog nekog velikog prekršaja

54

zabranjeno da pije vodu. Tako i oni, čiji su ogromni gresi razjarilinebeskog Boga tako da im ne daje vodu pokajanja, mogu sebesmatrati izgubljenim osobama.

(3) Pokajanje je neminovno za družinu prevaranata: "Jer su pomislinjihove laž" (Ps. 119:118); "mudri su da zlo čine" (Jer. 4:22), koristećisvaku priliku samo za obmanu. Umesto da žive verom, oni živelukavstvima. Ovo su oni koji se prave siromašnima, tako da bi se timlukavstvom obogatili. Ne želim da me pogrešno shvatite. Nisam mislioda Božija promisao obara one čije je imanje, ali ne i njihovo poštenje,propalo, nego one koji se prave da su pukli, da bi mogli zavaratinjihove kreditore. Ima onih koji dobijaju više olakšicama nego drugitrgovinom. Takvi su kao prosjaci koji sami sebe nagrde i izrane njihoveruke da iznude milostinju. Onako kako žive sa svojim ranama, takožive sa i svojim prevarama. Kada led pukne, ima više vode po ulicama.Tako kada mnogi trgovci puknu, imaju više novaca. Prave se kao danemaju ništa, ali iz ovoga ništa se stvara veliko imanje. Ne zaboravite,carstvo nebesko se uzima silom, ne prevarom. Neka znaju ljudi daovim zlatnim mamcem navlače đavola. Oni privlače prokletstvo nasvoje imanje. Oni se brzo moraju pokajati. Iako je hljeb od prevaresladak (Pri. 20:17), ipak će mnogi bljuvati njihove slatke zalogaje upaklu.

(4) Pokajanje je neminovno za uvažene građane (elita). Oni nemajuneke vidljive mrlje na njima. Oni nemaju velike grehe, i pomislio bi nekoda nemaju ništa sa pokajanjem. Oni su tako dobri da preziru psalmemilosti. Zaista ovi su često u gorem stanju: kao oni kojima ne trebapokajanje (Lk. 15:7). Njihova finoća ih košta. Od nje stvaraju Hrista itako, na tom sprudu, doživljavaju brodolom. Moralnost ne doseže doneba. Ona je samo profinjena priroda. Moralan čovek je samo stariAdam obučen u fino odelo. Novac na kome je falsifikovan carski likpostaje lažni novac. Učtiva osoba naizgled ima lik Božiji, ali je samomesingani metal, koji ne može biti u opticaju. Učtivost je nedovoljna zaspasenje. Iako život može biti moralan, požude mogu ostati

55

nepomorene. Srce može biti puno gordosti i ateizma. Ispod krasnogališća, na drvetu se može nalaziti crv. Ja ne govorim pokajte se Što steučtivi, nego što niste više nego učtivi. Sotona je ušao u kuću koja jeupravo bila pometena i ukrašena (Lk. 11:26). Ovo je slika moralnogčoveka, koji je pometen učtivošću i ukrašen svakodnevnim darovima,ali koji nije opran istinskim pokajanjem. Nečisti duh ulazi u takvog. Akobi učtivost bila dovoljna za spasenje, Hristos onda ne bi morao daumre. Učtiv čovek ima ukrašenu lampu ali nema ulje blagodati.

(5) Pokajanje je neminovno za licemere. Mislim na takve koji dopuštajusebi da greše. Licemerstvo je falsifikat svetosti. Licemer ili glumac idukorak dalje od moraliste i oblače se u odeću religije. Oni imaju formupobožnosti ali su se odrekli njene sile (2. Tim. 3:5). Licemer je ruglo odsveca. On stvara veličanstvenu predstavu, kao majmun obučen uhermelin i purpur. Licemer liči na kuću sa divnom fasadom, ali svakasoba unutra je mračna. On je truo stub lepo pozlaćen. Ispod maskenjegovog lica se krije bolest. Licemeri su protiv šminkanja ali onišminkaju svetost. On je naizgled dobar, i zato je zaista loš. On igrađavola u Samuilovom plaštu. Zato ista reč u originalu se koristi zalicemera i za bezbožnika. Oči licemera su naizgled uperene premanebu, ali njegovo srce je puno nečistih želja. On živi u tajnim gresima,suprotstavljajući se svojoj savesti. On je takav kakvo je i njegovodruštvo i glumi i goluba i lešinara. On sluša reč ali se sav pretvorio uuši. On ide u crkvu kako bi ga drugi mogli gledati i diviti mu se, alizanemaruje porodičnu i ličnu pobožnost. Zaista, ako molitva neodvojičoveka od greha, greh će odvojiti čoveka od molitve. Licemer glumiponiznost, ali zato da bi napredovao u svetu. Licemer se pretvara kaovernik, ali upotrebljava veru kao masku a ne kao štit. On nosi svojuBibliju ispod miške, ali ne u svom srcu. Cela njegova religija je ozbiljnalaž (Os. 2:12).

Je li moguće da postoji takva generacija ljudi? Neka im se Gospodsmiluje na njihovu pobožnost! Licemeri su "u gorkoj žuči" (Dela 8:23).O kako se oni moraju u prašini pokajati! Duboko su zašli u trulež, i ako

56

ih išta može isceliti, to su ona slane vode pokajanja.

Dopustite mi da vam slobodno govorim. Niko se tako teško ne kaje kaolicemeri. Oni tako manipulišu sa religijom da njihova prevarna srca neznaju kako da se pokaju. Teže je isceliti licemerstvo nego ludilo. Srcelicemera se teško slama. Dok ne bude prekasno, tražite Božiju milost.

Neka se boje i tresu oni koje je savladalo licemerstvo. Njihovo stanje jegrešno i žalosno. Grešno je zato što ne prihvataju veru po svom izboru,nego po nacrtu; oni je ne vole nego se samo njom farbaju. Žalosno jeto iz dvostrukog razloga. Prvo, zato što ova umetnost prevare ne možedugo trajati; onaj koji nosi na sebi samo znak ali nemarasprostranjenost blagodati u svom srcu mora pući na kraju. Drugo, štoće Božiji gnjev biti žešći prema licemerima. Oni niže Boga više, i kvaredobro ime Evanđelja. Zato je Bog u svom tobolcu ostavionajsmrtonosnije strele da ih ustreli. Ako će bezbožnici biti osuđeni,licemeri će biti dva puta više. Pakao je nazvan kao mesto licemera (Mt.24:51), kao daje on uglavnom pripremljen za njih i da će ih dopasti kaobezuslovno nasleđe.

(6) Pokajanje je neminovno za Božiji vlastiti narod, koji znaju za deloblagodati i koji su pravi Izraelci. Oni dnevno moraju prinositi suzepokajanja. Antinominijanci smatraju kada ljudi postanu vernici,prepisan im je lak život, i ništa im ne preostaje nego da se raduju.

Ali, još nešto im je preostalo, a to je da se pokaju. Pokajanje je stalanproces. Žalost po Bogu ne sme sasvim nestati do smrti. Jerom, pišućipismo Laeti, govori da njen život mora biti život pokajanja. Pokajanjese naziva razapinjanje tela (Gal. 5:24), koje se ne deŠava odjednomnego postepeno; koje se odvija ceo naš život.

Pa zar onda nema dovoljno razloga da Božiji vlastiti narod plače? Zar uvama, baŠ u vama, ne postoji greh protiv Gospoda? (2. Dn. 28:10). Zarne pravite svakodnevne izlete sa grehom? Iako ste dijamanti, zar

57

nemate slabih tačaka? Nismo li čitali o narodu Božijemu "oni sepokvariše prema njemu" (5. Moj. 32:5). Istražite svoja srca svećomnjegove reči i vidite da li možete naći u njima razlog za pokajanje.

(a) Pokaj se zbog svoje brze osude. Umesto da se molite za druge,spremni ste da ih osudite. Istina je da će sveti suditi svetu (1. Kor. 6:2),ali čekajte malo; ne zaboravite apostolsko upozorenje u 1. Kor. 4:5:"Zato ne sudite ništa pre vremena".

(b) Pokajte se za vaše prazne misli. Ovaj roj u vašim glavama su kaomuve na Faraonovom dvoru (2. Moj. 8:24). Kakva zbunjenost se nalaziu lažnim predrasudama i taštim sanjarenjima! Ako Sotona ne posedujevaša tela, on će nastojati da kontroliše vaše misli. "Dokle će stajati utebi misli tvoje ništavne?" (Jer. 4:14). Čovek mislima može završiti upaklu. O, vi sveti, ponizite se za ovu lakomislenost u vašoj glavi.

(c) Pokajte se zbog svoje tašte mode. Čudno je da haljine koje je Bogdao da pokriju sramotu, otkrivaju ponositost. Vernima se naređuje dase ne preobražavaju prema ovome svetu (Rim. 12:2). Ljudi ovogasveta se ukrašavaju i ulepšavaju njihovim odelima. Danas je u modi ićiu pakao. Ali ako drugi tako rade neka Juda ne greši (Os. 4:15). ApostolPavle je ustanovio kako treba da bude vanjsko odelo hrišćana:"pristojno odelo" (2. Tim. 2:9) a šta treba da bude unutrašnje odevanje:"smirenoumlje" (1. Pet. 5:5).

(d) Pokajte se zbog nazadovanja u blagodati: "Ali mi je krivo na tebe,što si onu pravu ljubav tvoju ostavio" (Otk. 2:4). Hrišćanine, kako čestosu samo plićaci u tvojoj duši! Kako te samo često obuzimaju hladninastupi! Gde su oni plamenovi ljubavi, one divne duhovne topline kojeste nekada imali? Bojim se da su nestali. O pokajte se što ste ostaviliprvu svoju ljubav!

(e) Pokajte se što ne upotrebljavate svoje talante; zdravlje je talanat;imanje je talanat; znanje i udovi su talanti; sve nam je ovo Bog darovao

58

da ih upotrebimo za njegovu slavu. On vas šalje u svet kao trgovac štošalje svoje radnike preko mora da trguju za korist svog Gospodara, alivi niste uradili ono što ste mogli. Možeš li reći: "Gospodaru, kesa tvojadonese pet kesa" (Lk. 19:18)? O, plači što si zakopao svoje talante!Budi žalostan što većinu tvog vremena nisi živeo, nisi iskoristio negoizgubio; što si dragocene sate ispunjavao više sa telom nego saduhom.

(f) Pokajte se što ste zaboravili svete zavete. Zavet je zaveštanje svojeduše Bogu (4. Moj. 30:2). Hrišćani, niste li, pošto ste obećali svojudušu Bogu, prekršili vaše ugovore? Zar niste služili trivijalnim stvarimapošto ste postali Gospodnji ozbiljnim predanjem? Tako ste krštenjemsvojih zaveta prekršili svoj mir. Zaista, sve ovo zahteva novo prolivanjesuza.

(g) Pokajte se zbog svoje nezahvalnosti prema blagoslovima koje steprimili. Ceo svoj život ste živeli komotno. Istrošili ste svoje zalihebesplatne blagodati. Blagodat je čudo učinila na vama. Ali kako ste tovratili Bogu? Atinjani su nezahvalnu osobu gonili po zakonu. Hrišćani,zar vas Bog ne bi mogao goniti po zakonu zbog vaše nezahvalnosti? "Iuzeću vunu svoju i lan svoj" (Os. 2:9); uzeću je po zakonu.

(h) Pokajte se zbog svoje svetovnosti. Vašim uzletanjem ličite nanebeske ptice koje uzleću na nebo i žive od nebeske rose. Ipak, vi sekao zmije vučete po prašini. Varuh, taj dobar čovek, je ovim bioopterećen: "A ti li ćeš tražiti sebi velike stvari?" (Jer. 45:5).

(i) Pokajte se zbog vaših podela. One su mrlja na vašem grbu iudaljavaju druge od vere. Zaista, odvajanjem od zlih ličimo na Hrista,koji je bio "odvojen od grešnika" (Jev. 7:26), ali kada se vernici delemeđusobno i popreko gledaju jedan na drugoga, da imamo očiju kolikozvezda na nebu, malo ćemo naći onih koji plaču zbog ovoga. Podelezamračuju lepotu crkve i slabe njenu silu. Božiji Duh je doneorazdeljene jezike na svetima (Dela 2:3), ali Sotona unosi razdor u

59

srcima. Zaista ovo zahteva kišu pokajničkih suza. Zar može li ostatibez suza onaj koji seje takve stvari?

(j) Pokajte se zbog nepravednog odnosa prema svetim stvarima.Koliko su puta službe Božije bile zamrznute formalnošću i zagorčaneponosom? Više je bilo paunovog stenjanja nego golubijeg gukanja.Žalosno je da se od verske dužnosti stvara odskočna daska za praznuslavu. O hrišćani, vaše dužnosti su toliko debelo okorele tako da setreba bojati da je malo mesa ostalo ispod njih za Boga.

Pogledajte kako je delo pokajanja najpotrebnije ovde. I ono što možejoš više podignuti plimu žalosti jeste pomisao da gresi Božijeg narodaviše vređaju Boga nego gresi drugih (5. Moj. 32:19). Gresi bezbožnikasu proboli Hristova rebra. Gresi pobožnih probadaju njegovo srce.Petrov greh, koji je bio protiv velike ljubavi, je bio tako dubok, da jetragove od suza ostavio na njegovom licu: "I stade plakat" (Mk. 14:72).

3. Pokajanje je neminovno za sve grehe.

Hajde da se duboko pokajemo i plačemo pred Gospodom zbogprvobitnog greha. Mi smo izgubili onaj čisti peti elemenat duše koji smonekada imali. Naša priroda je grehom izopačena. Prvobitni greh se kaootrov proširio po celom čoveku, kao Jeruzalemska artičoka, koja raste iprekrije zemlju gde god da se posadi. Ni u paklu nema gorih naravi odnaše. Kada su srca u najboljem stanju, ona su poput Petrovog platnana kome je bilo puno nečistih gmizavaca (Dela 10:12). Ova niskapokvarenost se ljuto treba oplakivati zato što nikada od nje nismooslobođeni. Ona je poput podzemnog izvora, koji iako ga ne vidite,stalno teče. Puls srca možemo zaustaviti ali greh nikako.

Ova nasleđena grešnost nas usporava i smeta u onome što jeduhovno: "Jer dobro, što hoću, ne činim" (Rim. 7:19). Prvobitni greh semože uporediti sa onom ribom o kojoj Plinije govori, morska zmijuljica,koja se zaglavi u kobilici broda i pravi smetnje dok brod plovi. Greh

60

nam kao teški teret visi o vratu tako da nas usporava na putu premanebu. O, kakva odvratnost greha! Pavle je otresao zmiju sa svoje rukeu vatru (Dela 28:5), ali mi se ne možemo otresti prvobitne grešnosti.Greh nam ne dolazi kao putnik za jednu noć, nego kao onaj koji ostajeda živi: "Grijeh koji živi u meni" (Rim. 7:17). Mi smo kao onaj koji imatuberkulozu; iako može promeniti mesto, ipak i dalje nosi bolest svojusa sobom. Prvobitni greh je nepresušan. Ovaj se okean ne možeisprazniti. Iako se zalihe greha troše, one se uopšte ne smanjuju. Štoviše grešimo, to smo puniji grehom. Prvobitni greh je kao udovičino uljekoje ne manjka trošenjem.

Drugi razlog koji treba da prodrma naše srce je taj što prvobitni grehrazvodnjava naše duhovne rodove. Zbog toga su naša delanja za nebotako mučna i mlitava. Zašto naša vera nije jača ako ne zbog toga što jeometena osećanjima? Zašto ljubav prema Bogu ne gori svetlije ako neradi toga što je ometena požudama? Prvobitni greh se meša sa našimduhovnim rodovima. Kao što loša pluća izazivaju astmu ili gubitakvazduha, tako prvobitni greh, pošto zarazi naša srca, izaziva da našiduhovni rodovi dišu veoma otežano. Radi toga nam je jasno zbog čeganas prvobitni greh mora naterati na suze.

Posebno plačimo zbog pokvarenosti naše volje i naših osećanja.Plačimo zbog pokvarenosti naše volje. Razlog što volja ne slediuputstva zdravog razuma leži u grešnosti. Volji se ne sviđa Bog nezato što on nije dobar nego zato što je on svet. Ona se nepokornoprotivi Bogu: "Nego ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadećicarici nebeskoj" (Jer. 44:17). Najveću ranu je zadobila naša volja.

Žalimo zbog odstupanja naših osećanja. Ona su skrenula sa svogpravog cilja. Osećanja, poput strelica, promašuju. Na početku su našaosećanja bila krila za letenje prema Bogu; sada su nam tereti sa kojimase vučemo prema njemu.

Hajde da žalimo zbog zavedenosti naših osećanja. Naša ljubav se

61

zavela prema grehu, naša radost prema stvarima. Naša osećanja sepoput galeba hrane na deponiji smeća. Koliko se pouzdano možemoosloniti na naša osećanja? Mi propadamo u pakao, a naša osećanjanas tamo guraju.

Spoznajmo svoje grehe. U vezi toga mogu reći: "Ko će znati sve svojepogreške? (Ps. 19:12). One su kao atomi na suncu, kao iskre užarenepeći. Sagrešili smo našim očima; kroz njih je kao kroz dva mala otvoraizlazila taština. Sagrešili smo našim jezicima; oni su se zapalili ognjem.Koja su bila ta dela u kojima nije bio prikriven neki greh? Kada bi ihbrojali bilo bi ih kao morskih kapi. Pokajmo se iskreno pred Gospodomza počinjene grehe.

62

VII. SILNI MOTIVI ZA POKAJANJE

VII. SILNI MOTIVI ZA POKAJANJE

Da bi podsticaj na pokajanje bio delotvorniji, ja ću izneti neke snažnemotive za pokajanje.

1. Žalost i meko srce nas pripremaju za svaku svetu dužnost.

Sve dok je komad olova u grumenu, ne može se upotrebiti, ali kada seistopi, može se uobličiti i tada se može koristiti. Tako, ako je srceotvrdnulo kao grumen greha nizašta nije dobro, samo ako se rastopipokajanjem, onda je upotrebljivo. Meko srce je spremno za molitvu.Kada je Pavlovo srce postalo meko i ponizno, onda "se moli Bogu"(Dela 9:11). Spremno je da čuje reč. Tada reč deluje nežno. Kada jeJosijino srce omekšalo, on se ponizio i razderao svoje haljine kada ječuo reči iz zakona. (2. Dn. 34:19). Njegovo srce je, poput istopljenogvoska, bilo spremno da primi bilo koju poruku reči. Omekšano srce jespremo da posluša. Kada je srce kao metal u peći, ono je tečno isavitljivo za bilo šta drugo: "Gospode, šta ću da činim? (Dela 9:6).Pokajnička duša sledi Božiju volju i odgovara na njegov poziv, kao ehošto sledi svoj glas.

2. Pokajanje je veoma poželjno.

Kada duhovna reka teče da natopi ovaj vrt, onda su naša srcaEdemski vrt, u kome Bog uživa. Čitao sam da golubovi uživaju da leteiznad voda. I svakako Božiji Duh, koji je sišao u obliku goluba, imaveliki užitak u vodama pokajanja. Bog smatra zdravo srce samo onokoje je skrušeno. "Žrtva je Bogu duh skrušen" (Ps. 51:17). Marija jestajala kod Isusovih nogu plačući (Lk. 7:38). Ona je dve stvari donelaHristu, kazao je Augustin, miris i suze. Njene suze su bile bolje od

63

mirisa. Suze su silni oratori milosti. One su tihe ali ipak govore: jerGospod ču plač moj" (Ps. 6:8).

3. Pokajanje zahtevaju sve naše službe za Boga.

To što je začinjeno ljutim začinima pobožne žalosti je Božija ukusnahrana. Slušanje reči je dobro onda kada se ražalostimo u srcu (Dela2.37). Molitva je ugodna Bogu kada silazi sa oltara slomljenog srca.Carinik se bio u prsa govoreći: "Bože, milostiv budi meni grešnome".Ova molitva je prodrla do neba, "ovaj ode opravdan domu svome" (Lk.18:14). Ni jedna molitva ne dira u Božije srce kao ona koja je dirnutaosećanjem greha.

4. Bez pokajanja nam ništa drugo ne može pomoći.

Neki hvale sami sebe da imaju mnogo znanja, ali šta vredi znanje bezpokajanja? Bolje je pobediti jedan greh nego razumeti sve tajne.Nečista razmišljanja su nalik na Sotonu preobučenog u anđela svetla.Učenje i rđavo srce je isto kao lepo lice sa rakom u plućima. Znanjebez pokajanja će biti samo baklja da ljudima osvetli put za pakao.

5. Pokajničke suze su prijatne.

One se mogu uporediti sa mirisom, koje iako je gorkog ukusa imaprijatan miris i osvežava vazduh. Tako i pokajanje, iako je gorko samopo sebi, ipak ima prijatne posledice. Ono donosi unutrašnji mir. Nikadaduša nije tako prostrana i u unutrašnjosti prijatna kao kada je ljubazna.Aleksandar, je plakao od radosti kada se njegov admiral Narkussigurno vratio sa svog dugog puta! Koliko često verni plaču od radosti.Jevrejska reč "pokajanje" znači "utešiti se". Niko se tako ne raduje kaoonaj koji se kaje! Suze, kako su to filozofi primetili, imaju četiri osobine:one su vlažne, slane, tople i gorke. Istina je to za pokajničke suze. Onesu tople, da zagreju ledenu savest; vlažne, da omekšaju tvrdo srce;slane, da osole dušu koja se raspada u gresima; gorke, da nas odvrate

64

od ljubavi prema svetu. I dodaću i petu. One su prijatne, jer donosesrcu unutrašnju radost i pretvaraju žalost u radost. Neka čovek, rako jeAugustin, žali zbog svog greha i neka se raduje zbog svoje žalosti.Suze su najslađa hrana. David, koji je najviše suza prolio u Izraelu, bioje najbolji pevač Izraela. Žalost pokajnika je kao žalost žene koja seporada: "Žena kad rađa trpi muku, jer dođe čas njezin; a kada rodidijete, više ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovek nasvijetu" (Jn. 16:21). Tako i žalosti poniznih grešnika donose blagodat, ikakva je to radost kada se ovo dete−čovek rodi!

6. Veliki pokajani gresi nalaze milost.

Velika grešnica, Marija Magdalena je zadobila oproštenje kada jesuzama oprala Hristove noge. Za neke Jevreje čije su ruke bileumešane u Hristovom raspeću, sama krv koju su prolili je bila suverenilek za njihovo isceljenje, kada su se pokajali: "Ako grijesi vaši budu kaoskerlet, postaće bijeli kao snijeg" (Isa. 1:18). Skerlet se na grčkomnaziva "dibasson", jer je "dvaput bojadisan", tako da nikakvo ljudskoumeće ne može isprati tu boju. Ali, iako bi naši gresi bili skerletne boje,Bog ih može oprati. Ovo može ohrabriti one, koji misle kao da nema zanjih nade, koji su očajni otrovnošću njihovih greha. Da, kada seozbiljno obrate Bogu, njihovi gresi će biti izbrisani iz evidencije.

Ah, ali moji su gresi prekomerno grešni! Ali, nemojte ih uvećavati vašimnepokajanjem. Pokajanje razrešava od greha kao da nije nikada nipostojao.

Ah, ali ja sam upao u greh posle oproštenja, i sigurno za mene nemamilosti! Ja znam za Novicijane, koji su smatrali da posle pada nemaponovnog pokajanja; ali bez imalo sumnje to je bila zabluda. DecaBožija su padala u iste grehe: Avram je dva puta prikrio istinu; Lot jedva puta učinio rodoskrvljenje; Asa, taj dobar car, je dva puta sagrešiošto se oslonio na stvari, a Petar dva puta što se uplašio (Mt. 26:70;Gal. 2:12). Ali za utehu onima koji su upali u greh više nego jedanput,

65

ako se iskreno pokaju, bela zastava milosti će se vioriti nad njima.Hristos nam zapoveda da oprostimo sagrešenja bratu sedam putasedamdeset u jednom danu, ako se on kaje (Mt. 18:22). Ako namGospod zapoveda da to učinimo, neće li on biti mnogo spremniji danama oprosti kada se mi kajemo? Šta je naše praštanje u odnosu nanjegovo? Ja ovo ne govorim da bi ohrabrio nekog nepokajanoggrešnika, nego da ohrabrim jednog utučenog grešnika koji smatra da jeuzaludno njegovo pokajanje i daje lišen pomilovanja.

7. Pokajanje je protok za duhovne blagoslove.

Ono nam pomaže da nas obogati u blagodati. Ono čini da pustinjaprocveta kao ruža. Pokajanjem duša postaje kao što su Egipatskapolja bila posle natapanja Nila, plodna i bujna. Nikada cveće blagodatine raste više nego posle kiše pokajničkih suza. Pokajanje umnožavaznanje: "A kada bi se obratili ka Gospodu, ukinulo bi se pokrivalo" (2.Kor. 3:16). Pokrivalo neznanja koje je navučeno preko očiju Jevreja ćese ukinuti. Pokajanje podgrejava ljubav. Marija Magdalena je poslesuza imala više ljubavi (Lk. 7:47). Bog čuva ove izvore žalosti u duši dabi navodnjavali rodove Duha. (Gal. 5: 22).

8. Pokajanje donosi ovozemaljske blagoslove.

Prorok Joilo, pozivajući ljude na pokajanje, daje obećanje zaovozemaljske dobre stvari: "I razderite srca svoja a ne haljine svoje, iobratite se ka Gospodu... i Gospod će odgovoriti i reći će svomenarodu: evo ja ću vam poslati žita i vina i ulja" (Joilo 2:13,19). Kadastavimo vodu u pumpu, ona donosi samo vodu, ali kada stavimo vodusuza u Božiju posudu, ona donosi vino: "Ja ću vam poslati vina i ulja".Greh sagoreva zemaljske plodove: "Sejete mnogo, a uvozite malo"(Ag. 1:6) Ali pokajanje čini da nar cveta i vinova loza donosi bujnegrozdove. Napunite Božiju posudu, i on će napuniti vaše korpe. "ko sevratiš k svemogućemu tada ćeš metati po prahu zlato" (Jov 22: 23,24).Pokajanje je vraćanje ka Bogu, i ono donosi zlatnu žetvu.

66

9. Pokajanje zaustavlja sve nevolje u zemlji.

Kada Bog namerava da uništi naciju, ruka pokajnika zaustavlja njegovuruku kao anđeo Avramovu (i. Moj. 22:12). Pokajanje Ninevljana jeraskajalo Boga: "I Bog vidje djela njihova, gdje se vratiše sa zloga putasvojega; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini".Vidljivo pokajanje je prekinulo i zaustavilo gnev. Ahav se prodao da činizlo; ipak posle posta i razdiranja haljina, Bog je kazao Iliji: "neću pustitionoga zla za života njegova" (1. Car. 21:29). Ako razdiranje haljinasprečava sud nad nacijom, šta će sve učiniti razdiranje srca?

10. Pokajanje stvara radost u nebu.

Za anđele je to sveti dan: "Tako, kažem vam, biva radost predanđelima Božijim zbog jednoga grešnika koji se kaje" (Lk. 15:10). Kaošto je slavljenje nebeska muzika, tako je pokajanje nebesko radovanje.Kada ljudi odbijaju ponudu spasenja i zamrzavaju se u grehu, ovoraduje đavole, ali kada se duša vrati Hristu pokajanjem ovo stvararadost kod anđela.

11. Razmotrite kako su skupo naši gresi koštali Hrista.

Razmatranje koliko su skupo naši gresi koštali Hrista mora nateratisuze na naše oči. Hristos je nazvan Stena (1. Kor. 10:4). Kada sunjegove ruke probodene klinovima, i kada je koplje zariveno u njegovarebra, onda je ova Stena zlostavljana i iz nje je izašla voda i krv. I sveje ovo Hristos podneo radi nas: "pogubljen će biti pomazanik" (Dan.9:26). Mi smo okusili jabuku, a on ocat i žuč. Mi smo sagrešili celimbićem, a on je prolio krv iz svih svojih vena, iskrvario do smrti.

Možemo li gledati na stradalnog Spasitelja sa suvim očima? Zar da nežalimo zbog onih greha koji su njega učinili čovekom žalosti? Zar nećenaša grozota, koja je pokrenula Hristovu krv, pokrenuti naše suze?Hoćemo li se i dalje igrati sa gresima i tako vređati Hristove rane? O,

67

da bi pokajanjem iznova razapinjali naše grehe! Jevreji su rekli Pilatu:"Ako ovoga pustiš, nisi prijatelj Ćesar" (Jn. 19:12). Ako pustimo našegrehe i ne razapnemo ih, mi nismo Hristovi prijatelji.

12. Ovo je svrha svih nevolja koje Bog šalje.

Bila to bolest našega tela ili gubitak našeg imanja, da bi nas otrezniood našega greha i tako učinio da poteknu reke pokajanja. Zašto je Bogvodio Izrael koji je prolazio pustinjom između otrovnih zmija ako ne daih namuči i iskuša (5. Moj. 8:2)? Zašto je tako ponizio Manasiju,promenivši njegovu zlatnu krunu u gvozdene bukagije, osim da ganauči pokajanju? "I ponizi se veoma pred Bogom otaca svojih... Tadapozna Manasija da je Gospod Bog" (2. Dn. 33:12−13). Jedan odnajboljih načina da izlečite čoveka od njegove učmalosti jeste da muizazovete groznicu. Tako i kada se osoba ošamuti a njegova savestraste u neosetljivost, da bi ga Bog iscelio od bolesti, on dopusta da gasnađu nevolje jedna za drugom, da bi ga istrgao iz njegovebezbednosti i da bi ga nazad vratio pokajanjem.

12. Dani naše žalosti će ubrzo biti okončani.

Posle nekoliko pljuskova iz naših očiju, imaćemo neprestano sunce.Bog će se pobrinuti za maramicu da obriše suze njegovog naroda: "Iubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih" (Otk. 7:17). Hrišćani, uskoroćete se obući u svečana odela. Vaše vreće od pepela ćete zamenitivašim belim haljinama. Umesto uzdaha vi ćete trijumfovati, umestostenjanja, hvalospevi, umesto vode suza, voda života. Cviljenje golubaće nestati, i vreme cvrkuta ptica će nastati. Ovo me dovodi do sledećetačke.

14. Sretna i slavna nagrada koja sledi posle pokajanja.

"A sad, oslobodivši se od grijeha i postavši sluge Božije, imate plodsvoj na osvećenje, a kraj život vječni" (Rim. 6:22). Lišće i koren

68

maslinovog drveta su gorki, ali je plod sladak. Pokajanje za telo izgledagorko, ali pogledajte na slatke plodove: život večni.

Muslimani sanjaju posle ovoga života Elizijum ili raj zadovoljstva, gdeće delikatesna jela biti služena, gde će oni imati zlata u izobilju, svilenei purpurne odeće, i gde će ih anđeli služiti vinom u srebrnim čašama, izlatnim tanjirima. Ovo je Epikurovo nebo. Ali u pravom Božijem raju suzačuđujuće zadovoljstvo i retka jela koja će se služiti: "Što oko ne vidje,i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe" (1. Kor. 2:9). Bog će voditi onekoji se kaju iz kuće plača do kuće banketa. Tamo se ništa drugo nećevideti osim slave, jedini glas će biti muzika, neće biti bolesti osimbolesti od ljubavi. Tamo će biti svetost čista i radost neiskazana. Ondaće sveti zaboraviti one neutešne sate i biće prijatno utešeni u Bogu ikupaće se u rekama nebeskog zadovoljstva.

O, hrišćani, šta su vaše obaveze kada se uporede sa naknadomnagrade? Kakva se beskrajna nesrazmernost nalazi između pokajanjai slave koja je pripremljena? U Rimu se praznovao praznik kada sunagrađivali njihove izvore. Bog će nagraditi one glave koje su bile izvorisuza. Ko ne bi bio voljan da provede malo u kući plača da bi zadobiotakvu slavu koja je Petra i Jovana dovela u takvu ekstazu kada su jevideli iako kao kroz maglu na gori preobraženja (Jn. 17)? Ova nagradakoju daje besplatna blagodat je tako transcendentno velika da kada binam se samo tračak od te slave otkrio ovde, morali bi da imamomnogo strpljenja u zadovoljstvu za produženi život. O, blagoslovenopokajanje, koje ima i svetlu i mračnu stranu, i koje ima tako mnogošećera na dnu čaše žuči!

15. Sledeći motiv za pokajanje je sagledavanje izopačenostinepokajanih.

Tvrdo srce je najgore srce. Ono se naziva i kameno srce. (Jez. 36:26).Kada bi bilo od gvožđa moglo bi se pretopiti u peći, ali kada se kamenstavi u peć ono se ne može istopiti; ono će vam pre prsnuti u oči.

69

Nepokajanost je greh koji žalosti Hrista: "Žaleći što su im srcaokamenjena" (Mk. 3:5) Nije bolest ono što toliko vređa lekara negopotcenjivanje njegovog leka. Nisu to gresi koje smo počinili koji tolikoprovociraju i vređaju Hrista koliko je to odbijanje leka pokajanja koji onprepisuje. Taj otežavajući Jezaveljin greh: "I dadoh joj vreme da sepokaje, ali ona neće da se pokaje" (Otk. 2:21). Tvrdo srce ne primanikakav uticaj. Ono je raštimovano za sve zadatke. Žalostan je to biogovor koji je Stefan Gardiner izgovorio na smrtnom času: "Odrekaosam se svog Gospodara kao Petar, ali se ne mogu pokajati kao Petar".

O, kakva bolest okorelog srca! Faraonovo srce koje je postalo kaokamen bilo je gore od njegovih reka koje su se pretvorile u krv. Davidje imao izbor između tri kazne − bolest, mač i glad − ali on je sve toprihvatio pre nego kameno srce. Jedan nepokajani grešnik se ne možeprimamiti niti usrdnim molbama niti zastrašujućim pretnjama. Takvi kojineće da plaču kao Petar plakaće kao Juda. Kameno srce je nakovanjkoga će čekić Božije pravde udarati kroz svu večnost.

16. Poslednji motiv za pokajanje je taj što se sudni dan približava.

Ovo je apostolov vlastiti argumenat: "Bog sad zapovijeda svima ljudimasvuda da se pokaju; jer je ustanovio dan u kome će suditi vasiljeni"(Dela 17:30−31). Postoji nešto na tom sudnom danu što može učinitida kameno srce prokrvari. Hoće li čovek i dalje krasti kada je predsamom porotom? Hoće li grešnik nastaviti da greši kada je sud napomolu? Kao što više ne možete sakriti vaŠ greh tako ga ne možeteodbraniti. I šta ćete učiti kada će svi vaši gresi biti napisani u Božijojknjizi i urezani na vašim čelima?

O, jezovitog li dana, kada će Isus Hristos, obučen u sudijsko odelo,kazati grešniku: "Priđi, odgovori na optužbe koje su donešene protivtebe. Šta možeš reći za sve tvoje psovke, preljube i tvoje užasnonepokajanje"? O, kakva će strava i užas zahvatiti grešnika! I posle teosude on će morati da čuje žalosnu rečenicu: "Odlazi od mene!"

70

Onda će se oni, koji se nisu pokajali zbog svojih greha, pokajati zbogsvoje nerazumnosti. Ako dolazi takvo vreme kada će Bog suditi ljudimazbog njihovog nepokajanja, kakav podsticaj to mora biti za pokajanje!Duša koja se kaje će podignuti svoju glavu i sa olakšanjem primitioslobođenje iz Sudijine vlastite ruke.

71

VIII. PODSTICAJ NA HITNO POKAJANJE

VIII. PODSTICAJ NA HITNO POKAJANJE

Drugi ogranak podsticanja je da se osobe nateraju na hitno pokajanje:"Bog sad zapovijeda svima ljudima svuda da se pokaju" (Dela 17:30).Bog ne želi da mu se prinose plodovi kasne jeseni. Bog voli one koji serano kaju i koji prinose proleće i cveće svog života pred njim. Ranesuze, kao jutarnje rosne kapi, su mnogo određenije i divnije. O, nemojostavljati talog tvog života za Boga, da ne bi on ostavio talog svoječaše za tebe! Budi tako brz u svom pokajanju, kao što bi hteo da Bogbude brz u njegovim blagodatima: Jer stvar careva bješe hitna" (1.Sam. 21:8). Zato, pokajanje zahteva brzinu.

Nama je to uobičajeno da odugovlačimo i da odlažemo pokajanje. Mikažemo, kao u vreme Agejevo, "još nije došlo vrijeme" (Ag. 1:2). Nijedan čovek nije tako loš kao onaj koji namerava da se popravi,odugovlačeći i odgađajući toliko dugo, kada konačno njegove namerepostanu bezuspešne. Mnogi se sada nalaze u paklu koji su imalinameru da se pokaju. Sotona čini sve što može da spreči ljude odpokajanja. Kada primeti da oni preuzimaju ozbiljne namere zapromenu, on ih moli da malo pričekaju. Ako ovaj izdajnik, greh, moraumreti (kaže Sotona), neka ne umre sada. Tako Sotona postižeodlaganje za greh; neće umreti u ovo doba. Konačno ljudi odlažu tolikodugo dok ih smrt ne zahvati, a njihovo delo ostaje neurađeno.Dozvolite mi dakle da postavim nekoliko ubedljivih argumenata da bivas ubedio na brzo pokajanje:

1. Sada je vreme za pokajanje, i najbolje je kada se stvari završe navreme.

"Evo sad je najpogodnije vrijeme" (2. Kor. 6:2); Sada je Bog naumio da

72

pokaže milost onome koji se kaje. Sada je podašne ruke. Careviodređuju vreme za pomilovanje. Sada je dan milosti za naše duše.Sada Bog drži belu zastavu i voljan je da pregovara sa grešnicima.Jedan knez prilikom svog krunisanja, u čast svog kraljevstva, dajenovac, izriče pomilovanja, toči vino. Sada Bog obećava, praštagrešnicima koji se kaju. Sada posude evanđelja toče vino. Sada jenajbolje vreme. Zbog toga sada dođi i izmiri se sa Bogom. Prestani sasvojim gresima sada − pokajanjem. Mudrost je poznati vreme.Zemljoradnik zna vreme za sejanje semena. Sada je setveno doba zavaše duše.

2. Što se pre pokaješ za manje greha ćeš odgovarati.

Na samrtnoj postelji jednog starog grešnika, kada se savest tek budi,čućeš kako zapomaže: ovde su oko mene svi moji stari gresi, koji menapadaju kao mnogi zli duhovi a ja nisam razrešen; ovde je Sotona kojije jednom bio moj kušač, a sada je postao moj optužitelj, a ja nemamzastupnika; sada se moram dovući do Božijeg sudijskog trona odakleću primiti večnu osudu! O, kako je očajan slučaj ovog čoveka. On je upaklu još pre vremena! Ali, ti koji se na vreme pokaješ za svoje grešnestaze, ovo je tvoja privilegija: mnogo manje ćeš odgovarati. Hristos ćeodgovoriti za tebe. Tvoj sudija će biti i tvoj zastupnik (1. Jn. 2:1). Oče,reći će Hristos, ovde je jedan koji je bio veliki grešnik, ali ipak grešnikslomljenog srca; sve što duguje tvojoj pravdi, prebaci to na moj račun.

3. Što se pre pokajemo više slave ćemo doneti Bogu.

To je svrha našeg življenja, da budemo korisni svojoj generaciji. Boljeje da izgubimo naše živote nego svrhu naših života. Obraćenici ukasnijim godinama, koji su dobar deo svojih godina dali đavolu, nisu ustanju da mnogo posla obave u vinogradu. Razbojnik na krstu nijemogao uraditi onaj posao koji je Sveti Pavle uradio. Ali kada se mi navreme odreknemo greha, onda Bogu dajemo rane rodove naših života.Mi se trošimo i trošimo za Hrista. Što više posla uradimo za Boga,

73

spremniji ćemo biti da umremo, i smrt će biti mnogo lakša. Onaj koji jepuno radio za vreme radnog dana san će mu biti slađi. Oni koji supoštovali Boga celoga svoga života, kako će mirno počivati ugrobovima! Što više posla učimo za Boga, veća će biti naša plata.Onoga čija je kesa donela deset kesa Hristos nije samo pohvalio negoga je i unapredio: "Evo ti vlast nad deset gradova" (Lk. 19:17). Kasnijimpokajanjem, iako ne gubimo našu krunu, ipak ona je manje vredna.

4. Nastupaju većina opasne posledice ako se pokajanje odloži zakasnije.

Odugovlačenje pokajanja uvek sa sobom nosi opasnosti. Opasno jeako dopustimo da otrov dugo ostane u telu. Greh je otrovni ujed. Akose taj otrov odmah ne izleči on izaziva truljenje i smrt. Ako se greh brzone isceli pokajanjem − truje savest i ubija. Zašto bi bilo ko voleo daostane u šatorima zlih? Oni su pod uticajem Sotonske sile (Dela26:28), i zato je opasno dalje ostati u neprijateljskim četvrtima.

Opasno je otezati sa pokajanjem jer što neko više živi u grehu teže ćemoći da se pokaje. Odlaganje pojačava greh i otežava srce i dajeđavolu više mesta. Voćka se na početku lako može iščupati, ali kadapusti korenje duboko u zemlju, mnogo ljudi je ne mogu iskoreniti. Štose led više zamrzava teže se razbija. Što se više čovek zaleđuje usvom pouzdanju, teže će njegovo srce biti slomljeno. Što neko višeprovodi sa nepravdom veći se udarci mogu očekivati u njegovomduhovnom rođenju. Kada greh nade svoje leglo teško se od njegamože otarasiti. Greh dolazi kod grešnika kao stariji brat kod svog oca:"Eto služim te toliko godina i nikada ne prestupih zapovijest tvoju" (Lk.15:29), i hoćeš li me izbaciti? Šta, zar u mojim poznim godinama, posletoliko uživanja samnom? Gledajte kako se greh zalaže za naviku i to jeona risova šara (Jer. 13:23).

Opasno je odlagati i ostavljati pokajanje jer postoje tri vremena kojabrzo mogu isteći:

74

(1) Vreme Evanđelja milosti može ubrzo prestati. Ovo je sunčani dan.On je prijatan ali prolazan. Jerusalim je imao vreme ali ga je izgubio:"Ali je sada sakriveno od očiju tvojih" (Lk. 19:29). Crkve u Maloj Aziji suimale to vreme ali je na kraju zlatni svećnjak bio uklonjen. Biće tožalostan dan za Englesku da vidi kako slava odstupa od nje. Sakakvim srcima ćemo sa evanđeljem otići u grob? Izgubiti Evanđelje jemnogo gore nego da nam se uzme povelja našeg grada. "Sijede kosepopadaju da on ne zna" (Os. 7:9). Neću reći daje sunce Evanđeljazašlo u Engleskoj, ali sam siguran da je sakriveno iza oblaka. Žalosnesu bile one reči: "Zato vam kažem da će se od vas uzeti CarstvoBožije" (Mt. 21:43). Zato je opasno odlagati pokajanje,da se ne bi znaciEvanđelja uzeli i vizije prestale.

(2) Čovečije lično vreme milosti može isteći. Šta ako dođe vreme kadaće Bog reći da sredstva blagodati više ne pomažu i da će obredi ličitina "utrobu pometljivu i dojke usahle" (Os. 9:14)?

Ne bi li to bilo žalosno da odlažemo pokajanje do tog stepena? Istina jeda niko ne može pouzdano reći da je vreme milosti prošlo, ali postojedva rđava znaka koji nas mogu zaplašiti da jeste.

(a) Kada savest prestane da nam govori. Savest je propovednik unedrima. Nekad nas ona presvedočava, nekad nas kara. Ona kaže kaoNatan Davidu: "Ti si taj čovek" (2. Sam. 12:79). Ali ljudi zatvore ovogpropovednika, i Bog kaže savesti: "Ne propovedaj više", "i nečisti nekase još prlja" (Otk. 22:11). Ovo je fatalni znak da je vreme čovečijeblagodati prošlo.

(b) Kada je osoba u takvoj duhovnoj učmalosti tako da ništa ne delujena njega i na njegova osećanja. "Jer je Gospod izlio na vas duhtvrdoga sna" (Isa. 29:10). Ovo je žalosni predznak da je doba blagodatiprošlo. Kako je opasno dakle odlagati pokajanje kada vreme blagodatimože tako brzo isteći!

75

(3) Vreme života može isteći.

Koju sigurnost imamo da ćemo dočekati sledeći dan? Mi ubrzanokoračamo sa ovoga sveta. Mi silazimo sa scene. Naš život je fitilj kojise začas ugasi. Ljudski život je upoređen sa cvećem u polju koje seosuši pre trave (Ps. 103:15). Naš vek je kao ništa (Ps. 39:5). Život jesamo prolazna senka. Telo je nalik na posudu koja je ispunjena samalo daha. Bolest udara na slavinu ovog suda; smrt je čupa.

O, kako se scena začas menja! Mnoge devojke su u istom danu bileobučene u svoje svadbeno ruho i posmrtni pokrov! Kako je opasnoonda odugovlačiti, otezati sa pokajanjem kada nas smrt odjednommože zgrabiti. Nikad ne red pokajaću se sutra. Podseti se na onajgovor Akvinskoga: "Bog koji oprašta onima koji se kaju ne obećava daće im dati sutra da bi se pokajali." Čitao sam o Arkeju,Lakedemonskom, koji je bio sa svojim peharima, kada mu je nekopredao pismo sa željom da ga pročita tog časa, što je bilo od velikevažnosti. On je odgovorio: "seria cras" ili "o ozbiljnim stvarima ćurazmisliti sutra"; i tog istog dana je bio ubijen.

I tako dok ljudi razmišljaju da premotaju svoje srebrne kaleme, smrt ihpreseče. Olus Magnuso je primetio da Norveške ptice lete brže negobilo koje ptice drugih zemalja. Ne zato što su njihova krila brža oddrugih, nego po stvorenom instinktu znajući da su dani toga podnebljaveoma kratki, ne duži od tri sata, one su sa većim ubrzanjem leteleprema svojim gnezdima. Tako i mi, znajući za kratkoću svog života ikako nas smrt tako brzo može pozvati, moramo mnogo brže letetikrilima pokajanja prema nebu.

Ali, neko će reći da se ne plaši trenutačnog iznaneđenja; on će sepokajati na bolesničkoj postelji. Ja ne volim mnogo pokajanje nabolesničkoj postelji. Onaj koji izlaže opasnosti svoje spasenje u okvirunekoliko kratkih trenutaka ulazi u opasan rizik. Vi koji odlažetespasenje do bolesti, odgovorite mi na ova četiri pitanja:

76

(a) Kako znaš da ćeš imati vreme bolesti? Smrt ne ispaljuje uveksignalni top kao znak upozorenja. Neke grabi odjednom. Šta ako teBog iznenada pozove da mu predaš tvoj život?

(b) Pod pretpostavkom da ćete imati vreme bolesti, kako ćete znati daće vas služiti vaša čula? Mnogi su potpuno poremećeni bolom nabolesničkoj postelji.

(c) Pretpostavimo da će vas služiti vaša čula, ali ipak kako ćete znatida će vaš razum biti u stanju za takav posao kao što je pokajanje?Bolest rastura i telo i duh tako da je čovek suvise bolestan da bi semogao pobrinuti za dušu. U bolesti je čovek teško spreman da zadržisvoj razum a još manje svoj mir. Apostol je kazao: "Boluje li ko međuvama? Neka pozove prezvitere crkvene" (Jak. 5:14). On ne kaže je libolestan, neka se moli, nego: "neka pozove starešine crkvene da seoni mole za njega". Bolestan čovek ni malo nije u stanju da se moli ilida se pokaje; on je u takvom stanju da to samo može bolesno uraditi.Kada je telo raštimovano, duša je onda neskladna za pobožnost. Nabolesničkoj postelji osoba je više spremna za nespokoj nego zapokajanje. Čitamo prilikom izlivanja četvrte čaše, kada je Bog sažeo ispaljivao ljude ognjem, da "huliše na ime Boga i ne pokajaše se" (Otk.16:9). Tako, kad Bog izlije svoju žestinu i spali tela vrućinom, grešnikće pre da huli nego da se kaje.

(d) Kako vi koji sve ostavljate za bolesničku postelju znate da će vamBog dati u to kritično vreme blagodat pokajanja? Teško srce za vremebolesti je obično kazna Gospodnja zbog odbijanja pokajanja za vremezdravlja. Vi ste odbacili Duha Božijega za vreme vašega života i kakomožete biti sigurni da će on doći kada ga pozovete? Niste iskoristilirano doba i možda nikada nećete ugledati drugo prolećno doba Duha.Kada sve ovo razmotrimo to može ubrzati naše pokajanje. Ne oslanjajse suviše na bolesničku postelju. "Postaraj se da dođeš pre zime" (2.Tim. 4:21). Postoji zima bolesti i smrt dolazi. Zbog toga požuri da se

77

pokaješ. Završite posao pre zime. "Danas, ako glas njegov čujete,nemojte da budu tvrdokorna srca vaša" (Jev. 3:7−8).

78

IX. PROVERA NASEG POKAJANJA I OHRABRENJE ZA OSOBU KOJA SE KAJE

IX. PROVERA NAŠEG POKAJANJAI OHRABRENJE ZA OSOBU KOJA SE KAJE

Ako neko kaže da se pokajao neka ozbiljno bude voljan da ispita sebesa ovih sedam dodataka ili rezultata pokajanja koje apostol postavlja u2. Korinćanima 7:11.

1. Brižljivost.

Grčka reč označava marljivost ili pažljivo izbegavanje svih iskušenjagreha. Pravi pokajnik beži od greha kao što je Mojsije bežao od zmije.

2. Pravdanje.

Značenje grčke reči je "izvinjenje". Značenje je ovo: Iako smo brižljivi,ipak zbog jačine napasti možemo skliznuti u greh. Sada u ovomslučaju duša koja se kaje neće dozvoliti da se greh taloži u njegovojsavesti već će sebe osuditi za svoj greh. On proliva suze predGospodom. On moli za oproštenje u ime Hristovo i ne odustaje sve dokne dobije oproštenje. Sada je on oslobođen od krivice u svojoj savesti iu stanjuje da opravda sebe pred Sotonom.

3. Nezadovoljstvo.

Onaj koji se kaje od greha, njegovo duh se buni protiv njega, kao štose nečiji duh buni kada vidi nekoga koga smrtno mrzi. Postojinezadovoljstvo zbog greha u sebi. Pokajnik je uznemiren u sebi. Davidje nazvao sebe neznalicom i živinčetom ( Ps. 73:22). Bog nikada nijezadovoljniji sa nama nego kada smo slomljeni zbog greha.

79

4. Strah.

Osetljivo srce je ono koje uvek drhti. Pokajnik oseća gorčinu greha.Osa ga je ujela više puta, i u nadi da mu je Bog oprostio, on se plaši daponovo ne dođe blizu greha. Duša koja se kaje je puna straha. Ona seboji da ne izgubi Božiju milost koja je bolja od života. Ona se plaši dazbog nemarnosti može ostati bez spasenja. On se pribojava, pošto muje srce omekšalo, da se vode pokajanja ne zamrznu i da ponovo neotvrdne u grehu. "Blago čovjeku koji se svagda boji" (Pri. 28:14).Grešnik je kao levijatan koji je stvoren bez straha (Jov. 41:13). Ali, onajkoji se kaje plaši se i ne greši; nemilosrdna osoba greši i ne kaje se.

5. Želja.

Kao što ljut sos otvara apetit, tako i gorke želje pokajanja stvarajuželju. Ali, šta želi pokajnik? On želi više sile protiv greha i oslobođenjeod greha. Istina je da je odrešen od Sotone, ali on hoda kao zatvorenikkoji je pobegao iz zatvora, sa bukagijama na svojim nogama. On nemože slobodno i brzo hodati na Božijim putevima. On zato želi da seoslobodi tih okova. On hoće da se oslobodi od grešnosti. On viče kaoPavle: "Ko će me izbaviti od tijela smrti ove? (Rim. 7:24). Ukratko, onželi da bude sa Hristom, kao što sve drugo teži svom središtu.

6. Revnost.

Želja i revnost su stavljeni zajedno da se vidi da se prava željapokazuje u revnom trudu. Kako se pokajnik pokreće na posluspasenja? Kako on uzima carstvo nebesko silom? (Mt. 11:12)?Revnost podstiče težnju za slavom. Revnost, u susretu sapoteškoćama, jača u protivljenjima i ne mari za opasnosti. Revnost činida pokajnička duša istraje u pobožnosti nasuprot svakogobeshrabrenja i protivljenja. Revnost pomaže da prevaziđe sebe zaBožiju slavu. Pavle je bio besan na hrišćane pre obraćenja (Dela26:11), a posle obraćenja su ga osudili kao ludog radi Hrista: "Luduješ

80

Pavle! Mnoge te knjige izvode iz pamet" (Dela 26:24). Ali to je bilarevnost a ne ludilo. Revnost oživljava duh i rad. Ona izazivarevnovanje za veru, koje je vatra za žrtvu (Rim. 12:2). Kao što je strahgubica za greh, tako je revnost podsticaj za rad.

7. Kažnjavanje.

Istinski pokajnik progoni svoje grehe sa svetom srdžbom. On tražinjihovu smrt kao što se Samson osvetio Filistejima za njegova dva oka.On se odnosi prema svojim gresima kao Jevreji prema Hristu. Daje imda piju žuč i ocat. On razapinje svoje požude (Gal. 5.24). Istinsko deteBožije traži da se osveti najviše onim gresima koji su najviše uvrediliBoga. Granmer koji je sa svojom desnom rukom potpisao papskedokumente, osvetio se sam sebi; prvo je svoju desnu ruku stavio uvatru. (Qvo se desilo kada je bio zapaljen na lomači u Oksfordu 1536.godine.)

David je grehom isprljao svoju postelju; posle toga je suzama natopioistu tu postelju. Izrael je sagrešio idolopoklonstvom, ali posle toga subili nemilostivi prema svojim idolima: "I oprznićete posrebrne likovesvoje" (Isa. 30.22). Marija Magdalena je sagrešila svojim okompreljubočinačldm namigivanjem, i sada ona kažnjava njene oči. Onasvojim suzama pere Hristove noge. Grešila je i svojom kosom kojom jenavlačila svoje ljubavnike. Sada kažnajva svoju kosu; briše sa njomHristova stopala.

Izraelske žene koje su se presvlačile iz časa u čas i koje suzloupotrebile ogledala svojim ponosom kasnije su, zbog osvete irevnosti, položile svoja ogledala za upotrebu i službu u Božijem šatoruod sastanka. (2. Moj. 38:8). Tako i oni prizivači duhova koji suupotrebljavali veštu umešnost ili magiju (kao što je to bilo u Siriji), kadase jednom pokajali, doneli su svoje knjige i kaznili ih spaljivanjem.(Dela 9:19). Ovo su blagodatni plodovi i dela pokajanja, i ako ihpronađemo u našim dušama mi smo došli do pokajanja za koje se

81

nikada nećemo kajati. (2 Kor. 7:10).

Neminovno upozorenje

Oni koji su se ozbiljno pokajali za svoje grehe, neka poslušaju mojgovor upozorenja. Iako je pokajanje tako neminovno i vredno, kao štoste čuli, ipak pazite i nemojte premnogo pridavati pokajanju. Papisti sukrivi za dve zablude:

(1) Oni su od pokajanja stvorili sakramenat. Hristos ga nije tako dao. Iko može uspostaviti sakramente osim onog ko ih može vrednovati?Pokajanje ne može biti sakramenat zato što mu nedostaje spoljni znak.Pravilni sakramenat ne može biti bez znaka.

(2) Papisti su od pokajanja stvorili zaslugu. Oni kažu ono ex congruo(sasvim prikladno, zasluženo) zaslužuje oproštenje. Ovo je velikazabluda. Zaista, pokajanje priprema za milost. Kao što plug kada jeuzore, priprema zemlju za seme, tako i kada se srce uzorepokajanjem, spremno je za oproštenje, ali ga ne zaslužuje. Bog nasneće spasiti bez pokajanja, ali i neće zbog njega. Pokajanje je svojstvoa ne uzrok.

Slažem se da su pokajničke suze dragocene. One su, kao što jeGrigorije rekao, salo žrtve; kao što je Vasilije rekao: "lek za dušu"; ilikao Bemard: "anđeosko vino". Ipak, suze nisu dovoljne za greh. Miispaštamo greh našim suzama, zato one ne mogu zadovoljiti. Augustinje dobro rekao: "Čitao sam o Petrovim suzama, ali ni jedan čoveknikada nije pročitao da su Petrove suze bile zadovoljavajuće."

Jedino Hristova krv može zaslužiti oproštenje. Mi smo ugodni Bogukada se kajemo ali ga ne zadovoljavamo sa tim. Pouzdati se upokajanje znači stvoriti od njega spasitelja. Iako pokajanje pomaže daočisti prljavštinu greha, ipak Hristova krv je ta koja pere krivicu greha.

82

Zato ne idealizujte pokajanje. Ne oslanjajte se na to što su vaša srcaranjena zbog greha, nego što je vaš Spasitelj ranjen zbog greha. Kadaplačete, kažite mu: Gospode Isuse, operi suze moje u krvi tvojoj.

Uteha za grešnika koji se kaje

Dozvolite mi da vam dalje kažem o načinu utehe. Hrišćanine, je li tiBog podario pokajničko srce? Shvati onda ove tri stvari za tvoju večnuutehu:

1. Tvoji gresi su oprošteni.

Oproštenje greha sadrži u sebi blagoslov. (Ps. 32:1) Onome kome Bogoprašta toga i kruniše: "On ti prašta sve grijehe... vjenčava te dobrotomi milošću." Stanje pokajanja je stanje oproštenja. Hristos je kazao ženikoja plače, "zato ti kažem: opraštaju joj se grijesi mnogi" (Lk. 7:47).Praštanje je pečat mekog srca. O, vi čija je glava bila izvor suza zboggreha, Hristova rebro će biti izvor koji će vaše grehe oprati. (Zah. 13:1).Jeste li se pokajao? Bog gleda na tebe kao da mu nisi sagrešio. On tipostaje prijatelj, otac. On će doneti i obući će te u najbolje odelo. Bogse pomirio sa tobom i kao otac izgubljenog sina on će te zagrliti ipoljubiti. Greh je u Bibliji upoređen sa oblakom (Isa. 44:22). Čim se ovioblaci raziđu pokajanjem, opraštajuća ljubav odmah zasija. Pavle jeposle pokajanja zadobio oproštenje: "Ali zbog toga bih pomilovan" (1.Tim. 1:16). Kada izvor pokajanja potekne iz srca, izvor milosti potekneiz neba.

2. Bog ih zaboravlja.

On oprašta greh i on ih zaboravlja: "I grijeha njihovijeh neću višespominjati" (Jer. 31:34). Jeste li se iskreno pokajali? Gospod vasnikada više neće prekoriti za vaše pređašnje grehe. Pošto se Petarpokajao nigde nismo pročitali da ga je Hristos prekorio zato što se

83

odrekao njega. Bog je bacio vaše grehe u morsku dubinu (Mih. 7:19).Kako? Ne kao plutu nego kao olovo. Gospod nas više nikada neće zanjih okrivljivati. Kada Bog prašta, on je kao kreditor koji briše dug izsvoje knjige (Isa. 43:25) Neki se pitaju, da li će gresi spaŠenih bitispomenuti na zadnjem danu. Gospod kaže da ih se neće sećati, jer ihje izbrisao, tako ako bi se njihovi gresi i spomenuli, to neće biti nanjihovu štetu, jer je dužnička knjiga nevažeća.

3. Savest je u miru.

O, raspevana savesti! Savest se pretvara u raj, i tamo se hrišćaninveseli i bere cveće radosti (2. Kor. 1:12). Grešnik koji se kaje odlaziBogu hrabro u molitvi i očekuje ga ne kao sudiji nego kao oca. On je odBoga rođen i naslednik je carstva (Lk. 6:20). On je okružen saobećanjima. Samo što protrese drvo obećanja plodovi već padaju.

Da zaključim; osoba koja se kaje čeka na smrt bez straha. Njegov životje bio život suza, i sada na samrti sve suze će biti izbrisane. Smrt nećebiti uništenje, nego oslobođenje iz tamnice. Tako vidite kako velikauteha ostaje grešnicima koji se kaju. Luter je rekao da pre obraćenjanije mogao da podnese ovu reč "pokajanje", ali posle toga on je mnogoblaženstva našao u njoj.

84

X. OTKLANJANJE SMETNJI ZA POKAJANJE

X. OTKLANJANJE SMETNJI ZA POKAJANJE

Pre nego postavim celishodna sredstva i načine koji su pogodni zapokajanje, ja ću prvo otkloniti smetnje. U ovom velikom gradu(London), kada nestane vode, traži se uzrok, da li su cevi pukle ili suzapušene, zbog čega ne postoji protok vode. Isto tako ako ne tekuvode pokajanja (iako imamo cevovode obreda), vidite gde je uzrok.Koje su prepreke da ove vode pokajanja ne teku?

Postoji deset smetnji za pokajanje:

1. Ljudi ne shvataju da im treba pokajanje.

Oni hvale Boga da je sa njima sve u redu, i ne znaju za šta bi morali dase kaju: "Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba"(Otk. 3:17). Onaj koji ne shvata da je bolestan neće uzeti prepisanelekove. Ovo je nesreća koju je doneo greh; on nas ne čini samobolesnim, nego i neosećajnima. Kada je Gospod pozvao ljude da senjemu vrate, oni su tvrdoglavo odgovorili, "u čemu bismo se vratili"?(Mal. 3:7). Tako kada Bog traži od ljudi da se pokaju, oni kažu: u čemubi smo se pokajali? Oni nizašta ne znaju u čemu su sagrešili. Nemagore bolesti od apopleksije.

2. Ljudi smatraju da je pokajanje nešto lako.

Oni misle daje to izgovaranje kratke molitve: uzdah, ili "Gospodepomiluj me" i to je sve. Ovo lako shvatanje pokajanja je za njega velikasmetnja. To što čini osobu hrabrom i avanturističkom u grehu umnogome sprečava pokajanje. Ovakvo mišljenje čini da je osobauporna u grehu. Pecaroš može pustiti svoju udicu daleko koliko hoće i

85

onda je ponovo povuče. Isto tako, kad čovek misli da se može opustitiu grehu koliko hoće i onda da se povuče pokajanjem kada to želi, ovoga može otvrdnuti u grešnosti. Ali da bi otklonili pogrešno mišljenje daje pokajanje lako, razmotrite:

(1) Zao čovek nosi brdo krivice na sebi, i da li je lako uspraviti se podtakvim teretom? Je li spasenje per saltum (dobijeno jednimzamahom)? Može li čovek skočiti iz greha u nebo? Može li se otrgnutiiz đavolskog zagrljaja u Avramovo naručje?

(2) Ako sve sile u grešniku rade protiv pokajanja, onda pokajanje nijelako. Sve osobine telesnog čoveka su združene sa grehom: "Jer ljubimtuđe, i za njima ću ići" (Jer. 2:25). Grešnik će se pre odreći Hrista ineba nego njegovih želja. Smrt, koja razdvoji čoveka i ženu, nećeodvojiti zlog čoveka od njegovih greha; i da li je tako lako pokajati se?Anđeli su pomerili kamen sa groba, ali ne anđeli, nego samo sam Bog,može pomeriti kamen sa srca.

3. Smele misli o Božijoj milosti.

Mnogi sišu otrov iz ovog slatkog cveta. Hristos koji je došao na svet daspasi grešnike (1. Tim. 1:15) je neočekivano mnogima na propast. Iakoje za izabrane hleb života, ipak za zle on je kamen spoticanja (1. Pet.2:8). Za neke, njegova krv je slatko vino, za druge gorka voda. Nekismekšaju pod uticajem ovoga Sunca pravde (Mal. 4:2), drugi postajujoš tvrdokorniji.

O, neko kaže, Hristos je umro; sve je učinio za mene; zbog toga jasedim i ništa ne radim. Tako oni beru smrt sa drveta života i ginu kodSpasitelja. Tako mogu reći o Božijoj milosti daje mnogima na propastiako joj to nije namera. Zbog milosti mnogi smatraju i misle da mogunastaviti u grehu, ali da li može careva blagonaklonost dozvoliti svojimpodanicima pobunu? Psalmista kaže da je Bog milostiv "da bi te sebojali" (Ps. 130:4), ali ne da bi grešili. Da li čovek može očekivati milost

86

izazivajući pravdu? Teško da će Bog pokazati milost onima koji grešezato što je milost prevelika.

4. Nemarna i mlitava narav.

Na pokajanje se gleda kao neku dosadnu stvar koja zahteva mnogoveštine i ljudi se ne trude da raspire talog koji se nagomilao. Oni biradije da spavaju u paklu nego da vape za nebom. "Lenjivac krije rukusvoju u nedra" (Pri. 9:24); on se neće potruditi da se bije po prsima.Mnogi bi pre izgubili nebo nego da veslaju vodama pokajanja. Možemoli živeti životom citra pulverem (bez rada i marljivosti), ako želimo imationaj koji je savršeniji? Lenjost je rak duše: "Lenjost navodi tvrd san"(Pri. 19:15).

To je bila zamišljena priča poete kada je Merkur uspavao Argusa ikada mu je čarobnim štapom zatvorio oči, i onda ga ubio. Sotonasvojim čarolijama prvo uspava ljude, onda ih uništi. Neki kažu kadakrokodil spava sa svojim otvorenim ustima, Indijanci ubace pacova unjegovu utrobu koji ga izjede iznutra. Tako kada ljudi spavaju dokonooni će biti progutani.

5. Golicavo zadovoljstvo greha: "Da budu osuđeni svi koji ne vjerovašeistini, nego zavolješe nepravdu" (2. Sol. 2:12).

Greh je zaslađeni zalogaj, pomešan sa otrovom. Grešnik smatra da ugrehu leži opasnost, ali postoji i užitak, i opasnost ga ne uplaši tolikokoliko ga užitak zavede. Platon naziva ljubav prema grehu velikimđavolom. Užitak u grehu okamenjuje srce. U pravom pokajanju senalazi žalost zbog greha, ali kako će neko žaliti za nečim što voli? Onajko uživa u grehu, teško se može moliti protiv njega. Njegovo srce jetako prilježno grehu da jednostavno ne želi da ga smesta ostavi.Samson se zaludeo Dalilinom lepotom i njeno krilo mu je postalonjegov grob. Kada čovek mljacka zlo kao šećer ispod jezika, ono gazaluđuje i na kraju ga usmrti. Užitak u grehu je svileni povodac. Neće li

87

biti na posletku jadi zbog toga? (2. Sam. 2:26).

6. Mišljenje da će nam pokajanje oduzeti radost.

Ali, to je greška. Ono ne umrtvljuje nego oživljava našu radost, ipreuzima je od prekomernog taloga greha. Šta je sva svetska radost?Ona je samo hilaris insania (ludo radovanje). Ili što reče Vergilije: "Ulažnim radovanjima mi hodamo po mraku". Svetovna radost je kaoveštački smeh. Žalost joj ide za petama. Kao čarobni štap, ona seodjednom pretvara u zmiju; ali nebesko pokajanje je kao Samsonov lavkoji u sebi ima meda. Božije carstvo se sastoji u radosti i u pravdi.(Rim. 14:17). Niko nije tako veseo kao onaj koji se kaje. Kako kažeOvid: "Postoji vrsta zadovoljstva u plaču".

Ulje radosti se uglavnom izliva u slomljeno srce: "Ulje radosti mjestožalosti" (Isa. 61:3). U poljima blizu Palerma rastu mnoge velike trskekoje imaju sladak sok od koga se pravi šećer. Tako i u pokajničkomsrcu, koje je stučena trska, raste zaslađena radost od Božijega Duha.Bog pretvara vode suza u sok od grožđa koji uveseljava i raduje srce.Ko se može radovati kao duša koja se kaje? Ona je naslednik svihobećanja, i zar to nije razlog za radovanje? Bog prebiva u skrušenomsrcu, pa zar da tamo ne bude radosti? "Na visini i u svetinji stanujem isa onim koji je skrušena srca i smjerna duha" (Isa. 57:15). Pokajanjene kvari hrišćansku muziku, već je samo peva uzvišenijim tonom ičinije veselom.

7. Druga prepreka za pokajanje je klonulost duha.

Uzaludno mi je, kaže grešnik, da se odlučim na pokajanje; moji sugresi veliki zbog kojih ja nemam nade. "Vratite se dakle svaki sasvojega puta zloga... a oni rekoše, nema ništa od toga" (Jer.18:11−12). Naši gresi su planine, i kako će se one baciti u more? Kadaneverstvo predstavi greh u njegovim krvavim bojama a Boga unjegovom sudijskom odelu, duša pre beži od njega a ne k njemu. Ovo

88

je opasno. Drugi gresi traže milost, ali očaj odbija milost. On baca nazemlju ljubav Hristove krvi. Juda nije osuđen samo za njegovu izdaju iubistvo, nego nepouzdanje u Božiju milost ga je ubilo. Zašto gajimotako teške misli o Bogu?

On je milostiv i žalostiv prema grešnicima koji se kaju. (Joilo 2:13).Milost uživa zbog pravednosti. Božiji gnjev nije tako uzavreo da gamilost ne može ohladiti, niti je tako oštar da ga milost ne može ublažiti.Milost Božija je za Boga slava njegova (2. Moj. 33:18−19). Mi samiimamo kapljice milosti, ali sam Bog je "Otac milosrđa" (2. Kor. 1:3), kojizapočinje sve milosti koje imamo. On je Bog utehe i blaženstva. Čimmi počnemo da plačemo Božije srce se rastapa. Čim se pojave suzena našim očima Božije srce ustrepti (Os. 11:89. Nemoj onda reći danema nade. Raspusti armiju tvojih greha, i Bog će objaviti povlačenjenjegovog suda. Zapamti, veliki gresi su potopljeni u moru Božijebeskrajne milosti. Manasija je učinio da teče krv ulicama, ipak kada muje glava postala izvor suza, Bog je objavio pomirenje.

8. Nada u izbegavanje kazne.

Ljudi se zabavljaju s grehom i misle, pošto ih je Bog trenutno poštedeo,da ih nikada više neće kazniti. Zato što je kazna odložena, misle, nećeuopšte biti kazne. "Kaže u srcu svome: Bog je zaboravio, okrenuo jelice svoje, neće vidjeti nigda" (Ps. 10:11). Bog je zaista dugotrpljivprema grešnicima i hteo bi da ih svojim strpljenjem potkupi napokajanje, ali ovde je nesreća; zato što on odustaje od kazne onizaboravljaju da se pokaju. Znajte da će se pašnjak strpljenja brzoistrošiti. Postoji vreme kada će Bog reći: "Neće se duh moj do vijekapreti s ljudima" (1. Moj. 6:3). Kreditor može zaboraviti dug alizaboravljanje nije opravdanje za neplaćanje. Bog će videti koliko dugoteče čaša njegovog strpljenja: "I dadoh joj vrijeme da se pokaje, ali onaneće da se pokaje" (Otk. 2:21) Jezavelja je iskoristila strpljenje zasvoju pohotljivost i šta je onda usledilo? "Evo bacam je u postelju"(Otk. 2:22), ne u postelju zadovoljstva, nego u postelju bolesničku gde

89

će izumreti u svojoj nepravdi. Što duže Božija strela leti, dublje ćeraniti. Greh protiv Božijeg strpljenja će stvoriti vreliji pakao za čoveka.

9. Sledeća smetnja za pokajanje je strah od pogrde.

Ako se pokajem izložiću sebe ljudskom preziru. Neznabošci su govorilida kada se neko posveti proučavanju mudrosti, on se priprema zaismejavanje i pogrdu. Ali pazite dobro ko su ti koji vas izvrgavajupogrdi. To su oni koji ne poznaju Boga i koji su duhovno bezumni(besni, ludi, mahniti, šašavi). Smeta li ti to što te grde oni koji nisučistog uma? Koga je uopšte briga što mu se ludak smeje?

Zbog čega se zli rugaju? Da li zbog toga što si se pokajao? Ti si izvršiosvoj zadatak. Stavi njihovu porugu kao krunu na svoju glavi. Bolje je dati se ljudi rugaju zbog pokajanja nego da te Bog osudi zbognepokajanja.

Ako ne možeš podneti ruganje radi vere, nikada sebe nemoj nazvatihrišćaninom. Luter je rekao: "Hrišćanin je kao onaj koji je razapet".Stradanje je odelo svetih. Avaj, šta su poruge? One su samo iverjekrsta, koje pre treba zanemariti nego ih uzeti k srcu.

10. Poslednja smetnja za pokajanje je neumerena ljubav prema svetu.

Nije čudo da su Jezekiljevi slušaoci otvrdnuli u bezakonju kada su imsrca zašla za lakomstvom (Jez. 33:19). Ljudi su toliko obuzeti svetomda to opčinjava njihova osećanja da se ne mogu pokajati. Oni više volezlato u svojim vrećama nego suze u Božijoj posudi. Čitao sam ovrednim ljudima koji nisu marili ni za jednu crkvu ni za oltare, negosamo za svoje oranice. Isto tako mnogi malo mare za pokajanje; oniviše mare za plug i kako će uzorati svoje polje, a ne kako da uzoruzaparloženu zemlju svojih srca. Trnje guši reč.

Čitamo o onima koji su pozvani na Hristovu večeru, i koji su odbili

90

poziv zemaljskim izgovorima. Prvi je kazao, "kupih njivu i moram izićida je vidim: molim te, izgovori me; i drugi reče: kupih pet jarmovavolova, idem da ih ogledam..." (Lk. 14:18:19). Polje i trgovinazauzimaju vreme ljudima tako da nemaju vremena za dušu. Njihovazlatna bremena sprečavaju njihove suze. Postoji jedna biljka u zemljiSardiniji, kao melem, koja ako se puno jede ljudi umiru pevajući. Takvabiljka (ili pre, korov) je ovaj svet, ako se čovek nekontrolisano hrani iznjega. Umesto da umru pokajani, oni umiru smejući se.

Ovo su prepreke za pokajanje koje se moraju otkloniti da bi protok bioneometan.

91

XI. PREPORUKA NEKIH SREDSTAVA ZA POKAJANJE (1)

XI. PREPORUKA NEKIHSREDSTAVA ZA POKAJANJE (1)

OZBILJNO RAZMATRANJE

Na samom kraju ću predložiti neka sredstva ili pravila koja su dobra zapokajanje.

Prvo sredstvo dobro za pokajanje je ozbiljno razmatranje.

"Razmatram puteve svoje, i obraćam noge svoje k otkrivenjima tvojim"(Ps. 119:59). Kada je izgubljeni sin došao k sebi, ozbiljno je razmotrionjegove raskalašne užitke i onda se pokajao. Kada je Petar čuoHristove reči, zaplakao je. Postoji neke stvari koje, ako ih dobrorazmotrite, mogu biti sredstva za raskid sa grešnim putevima.

1. Prvenstveno, ozbiljno razmisli o tome šta je greh, i svakako dostajezla u njemu zbog kojeg se moramo pokajati. Greh sadrži dvadesetzala:

(1) Svaki greh je odstupanje od Boga (Jer. 2:5). Bog je vrhunskodobro, i naši blagoslovi se nalaze u njemu. Ali greh, kao snažan uticaj,odvlači srca od Boga. Grešnik je taj koji napušta Boga. On odlazi odHrista i milosti. Svaki korak prema grehu je korak nazad od Boga:"Ostaviše Gospoda, prezreše sveca Izrailjeva, odstupište natrag" (Isa.1:4). Što se neko više udaljava od svetla bliži je mraku. Što duša daljeide od Boga, ona se približava nesreći.

(2) Greh je hodanje nasuprot Bogu (3. Moj. 26:27). Ista reč na

92

Jevrejskom označava činjenje greha i odmetništvo. Greh je Božijiprotivnik. Ako je Bog jedne misli, greh će biti druge. Ako Bog traži dase poštuje Dan od odmora, greh kaže, ne poštuj. Greh udara u samoBožije biće. Ako bi greh uspeo, Bog više ne bi bio Bog: "Neka nestaneispred nas sveca Izrailjeva" (Isa. 30:11). Kako je to strašno, za komadtrošnog praha podignuti pobunu protiv Stvoritelja!

3. Greh je uvreda za Boga. On narušava njegove zakone. Koja većauvreda se može prirediti knezu nego gaziti njegove zakonske edikte?Grešnik vređa statutarni nebeski zakon: "baciše zakon tvoj za leđa"(Neh. 9:26), kao da im je iz poniženja da ga pogledaju. Greh lišavaBoga njegovog prava. Vi vređate čoveka kada mu ne date njegovopravo. Duša pripada Bogu. On polaže dvostruko pravo na nju: ona jenjegova stvaranjem i iskupljenjem. Međutim greh krade Bogu dušu iđavolu daje ono što sa pravom pripada Bogu.

(4) Greh je duboko neznanje. Crkveni oci kažu da se svi gresi nalaze uneznanju. Kada bi ljudi poznavali Boga u njegovoj Čistoti i pravednostine bi smeli da idu stazama greha: "nego idu iz zla u zlo, niti znaju za migovori Gospod" (Jer. 9:3). Zato su neznanje i želje međusobnopovezani (i. Pet. 1:14). Neznanje je majka želja. Magla se najvišepodiže noću. Mračna magla greha se najviše podiže u mračnomneznanju duše. Sotona baca prašinu u oči grešniku tako da ovaj ne vidivatreni mač Božijega gnjeva. Orao se prvo zabije u pesak i ondanapada jelena, i klepetanjem svojih krila, zapraši mu oči tako da ovajne može videti, i onda ga grabi svojim kandžama. Tako i Sotona, tajlešinar ili knez koji vlada u vazduhu, prvo ljudima zaslepi očineznanjem, i onda ih ranjava svojim strelama iskušenja. Da li je grehneznanje? Postoji ogroman razlog da se pokajemo zbog neznanja.

(5) Greh je komad očajanja. U svakom prekršaju čovek ulazi uotvorenu opasnost za svoju dušu. On se mota na ivici bezdana.Bezumni grešniče, ti nikada ne činiš neki greh a da zauvek ne štetišsvojoj duŠi. Čudo bi bilo da onoga ko pije otrov to ne košta života.

93

Jednom probano sa zabranjenog drveta je Adamu zabranilo raj. Jedangreh anđela im je izgubio nebo. Jedan Saulov greh gaje koštaocarstva. Za sledeći greh koji učiniš Bog te može strpati u zatvor saosuđenicima. Vi koji galopirate u grehu, pitanje je da li će vam Bogpoštedeti život još za jedan dan da bi vam dao pokajničko srce, ili ćeteostati u takvom stanju očajni do ludila.

(6) Greh pravi brljotine. U Jakovu 1:21 on se zove "nečistota". Grčkareč označava smrdljivi gnoj čira. Greh se naziva gadost (5. Moj. 7"25),zaista, u množini, gadosti (5. Moj. 20:18). Ova nečistota greha je iunutrašnja. Mrlja na licu se lako može obrisati, ali kada je mrlja na jetriili plućima to je onda mnogo gore. Takva nečistota je takav greh, dačak zagađuje savest i um (Tit. 1:15). On se upoređuje sa nečistotom(Isa. 30:22), sa najprljavijim stvarima po zakonu. Srce grešnika je kaopolje nasuto đubretom. Neki uzimaju greh kao nakit; međutim on jeđubre. Greh tako prlja čoveka da ga Bog takvog ne može gledati: "Jerse duša moja ljućaše na njih" (Zah. n:8).

(7) U grehu se nalazi odvratna nezahvalnost. Bog vas je nahranio, ogrešniče, sa anđeoskom hranom. On teje krunisao raznim dobrima, ati, da li i dalje grešiš? Kao što je David kazao Navalu: "zaludu samčuvao sve što je taj imao... jer mi vrati zlo za dobro (1. Sam. 25:21).Slično tome je i Bog zalud tako mnogo činio za grešnika. Mnoga Božijadobra mogu posramiti, da, okriviti nezahvalnu osobu. Bog može reći, jasam ti dao mudrost, zdravlje, bogatstvo, i sve što sam ti dao uperio siprotiv mene: "Jer ona ne zna da sam joj ja davao žito vino i ulje, iumnožavao joj srebro i zlato, od kojega načiniše Vala" (Os. 2:8);Ispunio sam im potrebe a oni su sa njima služili njihovim idolima. Pojednoj basni, zmija koja je bila zaleđena, ujela je onoga koji ju je doneodo vatre da je utopli. Tako i grešnik ujeda Boga njegovim vlastitimdobrima. "Taka li je ljubav tvoja prema prijatelju tvojemu?" (2. Sam.16:17). Da li ti je Bog dao život da grešiš? Da li te plaća da služišSotoni?

94

(8) Greh je ponižavajuća stvar. On lišava osobu njene časti: "načinićuod njega grob kad budeš prezren" (Naum 1:14). Ovo je rečeno za cara.On nije bio prezren rođenjem nego zbog greha. Greh iskorenjuje našeime, prlja krv našu. Ništa ne pretvara ljudsku slavu u sramotu tako kaogreh. Rečeno je za Namana: "I bješe Naman vojvoda cara Sirskogaveliki čovek, ali taj veliki čovek bješe gubav" (2. Car. 5:1). Neka čovekbude toliko veliki u svetskoj slavi, ipak ako je zao on je u Božijim očimagubav. Hvaliti se grehom znači hvalisati se svojom sramotom; kaokada bi se rob hvalio svojim bukagijama ili bio ponosan na svojekonopce.

(9) Greh je propast. U svakom grehu se nalazi beskrajna propast. Nikonije napredovao pasući na ovoj livadi. A šta njime gubi? Gubi Boga;gubi svoj mir; gubi svoju dušu. Duša je nebeska iskra koja je sa nebazapaljena; ona je kruna stvaranja. I šta može nadoknaditi dušu? (Mt.16:26)? Ako duša ode 1 blago je otišlo; zato greh stvara nenadoknadivgubitak. Greh je takva trgovina da koji god ide za njom sigurno ćepropasti.

(10) Greh je teret: "Jer bezakonja moja izađoše vrh glave moje, kaoteško breme otežaše mi" (Ps. 38:4). Grešnik hoda sa svojim teretima ibukagijama na nogama. Breme greha je loše kada se i najmanjeoseća. Greh je breme u svako doba. Greh opterećuje Boga: "Evo ja ćuvas pritisnuti na mestu vašem kao što se pritiskuju kola puna snopljem"(Am. 2:13). Greh opterećuje dušu. Kakav teret je Spira osetio? Kako jeJudina savest bila opterećena tako mnogo da se obesio da bi umiriosvoju savest! Oni koji znaju šta je greh pokajaće se što su nosili takavteret.

(11) Greh je dug. Upoređen je sa dugom od deset hiljada talanata (Mt.18:24). Od svih naših dugova koje imamo greh je najgori. Sa drugimdugovima grešnik može pobeći u tuđu zemlju, ali sa grehom ne može."uda bih otišao od duha tvojega?" (Ps. 139"7). Bog zna gde dapronađe sve svoje dužnike. Smrt oslobađa čoveka od drugih dugova

95

ali ga neće osloboditi od ovoga. Nije to dužnik nego kreditor kojioslobađa od greha.

(12) U grehu se nalazi obmana (Jev. 3:13). "Bezbožnik radi posaoprijevaran" (Pri. 11:18). Greh je podmukla prevara. Prvo nas zadovoljipa nas onda prevari! On čini ono što je Jailja uradila. Ona je prvodonela Sisari mleko i puter a onda je uzela kolac i probila mu glavu itako ga ubila (Sud. 5:26). Greh prvo zabavlja a onda ubije. On je prvolisica a posle toga lav. Greh uvek prevari. Oni skakavci u Otkrivenju susavršene zagonetke i simboli greha: "A izgled skakavca bijaše sličankonjima spremnim za boj, i na glavi njihovoj bijahu kao neki vijencislični zlatu, i lica njihova kao lica ljudska; a imahu kose kao koseženske, i zubi njihovi bijahu kao zubi u lavova; a imahu oklope kaooklope gvozdene, i šum krila njihovih bijaše kao buka mnogih konjskihkola kada jure u boj" (Otk. 9:7−10). Greh je kao surovi zelenaš koji daječoveku novac da ga nahrani a posle mu uzme zemlju u zalog. Grehhrani grešnika izobilnim stvarima a onda mu uzima dušu u zalog. Judase zadovoljio sa trideset srebrnika, ali on je dobro oprobao prevarnostbogatstva. Pitajte ga sada kako mu se dopada njegova trgovina.

(13) Greh je duhovna bolest. Neko je bolestan od ponosa, drugi odpožude, treći od zlobe. Grešnik je u istoj situaciji kao i bolesni pacijent:njegova palata je bolesna, i najukusnije stvari su mu odvratne. Takoreč i Božija koja je slada od saća, za grešnika je gorka: "Teško onimakoji prave od gorkoga slatko a od slatkoga gorko" (Isa. 5:20). Pa, akoje greh bolest, njega ne treba gajiti, nego se mora lečiti pokajanjem.

(14) Greh je robovanje. On od čoveka čini đavolskog šegrta. Od svihstanja, robovanje je najgore. Svaki čovek je vezan uzicama svogvlastitog greha. "Ja sam pre obraćenja bio vezan," rekao je Augustin,"ne sa gvozdenim lancima, nego okorelošću moje volje." Greh jepoguban i despotski. On se zove zakon (Rim. 8:2), zato što ima takoveliku silu nad čovekom. Grešnik mora raditi ono što mu greh kaže. Onne uživa toliko u njegovim požudama koliko u služenju, i on će sve

96

učiniti da ih sve zadovolji. "Videh sluge na konjima, a knezovi idupešice kao sluge" (Prop. 10:7); duša, ta carska stvar, koja je jednomsedela na državnom tronu i koja je bila krunisana znanjem i svetošću,sada je lakej grehu i izvršava đavolske naloge.

(15) Greh ima u sebi bolest koja se širi. On ne ozleđuje samo samogačoveka, nego i druge. Greh jednoga čoveka može zavesti mnoge ugreh, kao kada se jedan svetionik upali može uticati na sve svetionikeu gradu da se upale. Jedan čovek može mnoge druge zaraziti. Kadajedna bolesna osoba uđe u društvo, ne zna koliko drugih će zarazitisvojom bolešću. Vi koji ste svesni svojih otvorenih greha i neznatekoliko ste mnogo drugih zarazili. Ovo morate znati, da postoje mnogi upaklu koji sada viču da nikada tamo ne bi došli da nije bilo vašeg lošegprimera.

(16) Greh je dosadna stvar. On sa sobom nosi nevolje. Prokletstvokoje je Bog dao ženi se uistinu odnosi i na svakog grešnika: "s mukomćeš rađati decu" (1. Moj. 3:16). Čovek uznemiruje svoje mislisanjalačkim gresima, i kada se greh začne, on rada žalost. Kao onajkoji sa teškom mukom otvori branu, a kad je otvori, talasi ga zakače ipotope. Tako i čovek razbija glavu kako da majstorski izvede greh,onda on uznemiri njegovu savest, plavi njegovo imanje, ruši zidove istubove njegove kuće (Zah. 5:4).

(17) Greh je besmislena stvar. Ima li veće nepromišljenosti od te daudovoljite svom neprijatelju? Greh zadovoljava Sotonu. Kada jepožuda ili bes u duši, Sotona se greje pored te vatre. Ljudski gresi sugozba za demone. Samson je pozvan da zabavlja Filistejske lordove(Sud. 16:25). Na isti način grešnik zabavlja demone. Oni uživaju kaona gozbi dok gledaju ljude kako greše. Kako se oni smeju kada vide daljudi zaveštaju svoju dušu za ovaj svet, kao kada bi neko zaveštaodijamante za slamu, ili bi lovio ribu sa zlatnim mamcem. Svaki zaočovek će biti optužen kao bezumnik na sudnjem danu.

97

(18) U svakom grehu se nalazi svirepost. Sa svakim grehom ti sipočinio ili si zadao udarac svojoj duši. Kada si ljubazan prema grehubezdušan si prema sebi, kao onaj čovek iz Evanđelja koji je tukao sebekamenjem do krvi (Mk. 5:5). Grešnik je kao onaj tamničar koji jepodigao mač na sebe da se ubije (Dela 16:2). Ta duša može vikati zasebe: ja ubijam. Prirodnjaci kažu da jastreb rađe pije krv nego vodu.Tako i greh pije krv duše.

(19) Greh je duhovna smrt: "mrtvi u grijesima i prijestupima svojim" (Ef.2:1). Augustin priča kako pre njegovog obraćenja, čitajući o smrti Didenije mogao da se zaustavi od plača. "Ali kakav sam bio jadnik," rekaoje on, "ja sam oplakivao smrt Dide koju je ostavio Anes a nisamoplakivao smrt moje duše koju je Bog ostavio." Život u grehu je smrt zadušu.

Mrtav čovek ne oseća. Tako i neobraćena osoba ne oseća Boga u sebi(Ef. 4:19). Ubedite ga da mari za svoje spasenje? Pokarajte ga za nekiporok? Šta imate od toga što udarate mrtvoga čoveka?

Onaj koji je mrtav nema ukusa. Postavite izobilje ispred njega, i on neuživa u tome. Na isti način ne oseća ukus Hristovih obećanja. Ona sukao slatki liker na mrtvim ustima.

Smrt izaziva raspadanje; i ako je Marta kazala za Lazara: "Gospode,već zaudara; jer je četiri dana u grobu" (Jn. 11:39), koliko više možemoreći o zlom čoveku, koji je mrtav u gresima trideset ili četrdeset godina:"već zaudara"!

(20) Greh bez pokajanja teži konačnom uništenju. Kao što se ruža sušizbog urođenog raka u sebi, tako i ljudi propadaju zbog urođenepokvarenosti u njima. Ono što je jednom rečeno Grcima o Trojanskomkonju: Ova mašina je napravljena za uništenje vašega grada, isto semože reći svakoj nepokajanoj osobi: "Ova mašina greha će biti zauništenje vaše duše". Poslednja scena greha je uvek tragična. Dijagora

98

Florentino je popio otrov sa veseljem, ali ga je to koštalo života. Ljudipiju otrov greha u zabavi, ali ih to košta njihovih duša: "plata za greh jesmrt" (Rim. 6:23) Ono što je Solomun rekao o vinu može se takođe rećiza greh: ono se na početku "rumeni, kad u čaši pokazuje lice svoje iupravo iskače. Napošljedak će kao zmija ujesti i kao aspida upeći" (Pri.23:31−32). Hristos nam govori o crvu i vatri. (Mk. 9:48). Greh je kaoulje, a Božiji gnev je kao vatra (Mk. 9:48). Dokle god osuđeninastavljaju da greše, tako će vatra goreti, i "ko će od nas ostati kodognja koji proždire?" (Isa. 33.14). Ali ljudi dovode u pitanje ovu istinu ioni su kao bezbožni Devonaks koji kada mu je priprećeno paklom zbognjegovih gadnih dela, narugao se na to i rekao: verovaću da pakaopostoji kada dođem tamo, ali ne pre. Mi ne možemo ubediti ljude upakao sve dok oni sami ne udu u pakao.

Dakle videli smo smrtno zlo u grehu koje nam, ako se pažljivo razmotri,može pomoći da se pokajemo i da se obratimo Bogu. Ako, i poredsvega ovoga, ljudi i dalje nastave da greše i odlučuju se za put pakla,ko im može pomoći? Rečeno im je kako je greh stena koja ubija dušu,ali ako oni voljno trče na nju i razbijaju se, njihova krv na njihove glave.

2. Drugo ozbiljno razmatranje koje može proizvesti pokajanje jestesagledavanje dobrote Božije.

Pre će se kamen slomiti na meki jastuk, nego što će se kameno srceslomiti na mekom jastuku Božije dobrote: "Neznajući da te dobrotaBožija na pokajanje vodi" (Rim. 2:4). Careva milosrdnost ubrzo izazivameko srce u zločincu. Dok je Bog udarao druge njegovim sudovimatebe je umoljavao njegovim dobrotama.

(1) Kakve ti je sve lična dobra doneo? Kakve te je nevolje zaštitio ikakav strah je oterao od nas? Kada su nam noge zadrhtale, Božijamilost nas je prihvatila (Ps. 94:18). Milost nam je uvek bila zaklon odopasnosti. Kada se neprijatelj kao lav podigne na nas da nas proguta,besplatna milost nas izvlači iz usta ovih lavova. U najvećim olujama

99

ruka milosti nam je držala glavu iznad vode. I zar nas ova lična dobrotaneće dovesti do pokajanja?

(2) Kakve sve druge blagodati smo imali! Prvenstveno u izobilju hrane.Bog nam je bio obilni darodavac: "Bog koji me je hranio od kako sampostao do današnjega dana" (1. Moj. 48:15). Šta, zar će čovekpostaviti sto za svoje neprijatelje? Mi smo bili neprijatelji, ipak Bog nasje hranio. Ona nam je dao ulje. Učinio je da saće milosti kaplje na nas.Bog nam je bio tako dobrostiv kao da smo bili najbolji sluge. Pa zar nasneće ova milostiva briga voditi na pokajanje? Drugo, to je milostizbavljenja. Kada smo se nalazili na vratima smrti, Bog je na čudesannačin sačuvao naše živote. Sen smrtni je pretvorio u jutro i stavio namje pesmu izbavljenja u naša usta. I zar nas neće ova milost izbavljenjavoditi u pokajanje? Gospod se trudio da omekša naŠa srca ovimblagodatima. U Knjizi o Sudijama u drugoj glavi, mi čitamo kako jeanđeo (koji je bio prorok) propovedao poruku milosti, "narod podižeglas svoj i plaka" (stih 4). Ako išta pokreće suze onda to treba da budemilost Božija. Zaista je tvrdoglav grešnik onaj koga ova velika užadBožije milosti ne privuku pokajanju.

3. Na trećem mestu, razmotrite Božije bolne kazne, i vidite neće li sesveća istopiti kada se u vatru baci. Bog nas je u proteklim godinamaposlao u školu krsta. On je umnožio njegove sudove. Ona dva karanjasu za nas bila dobra. "Zato ću ja Jefremu biti kao moljac" (Os. 5:12), izar to Bog nije bio za Englesku u ekonomskom opadanju i "kao lavJefremu"? (Os. 5:14). Nije li on bio to za Englesku za vreme pogubnekuge (kuga 1665. god.)? Za sve to vreme Bog je čekao na našepokajanje. Ali mi smo nastavili da grešimo: "pazio sam i slušao, nemaniko da se kaje za zlo svoje, da reče, što učinih?" (Jer. 8:6). A malokasnije Bog nas je istukao onim ognjenim štapom u onim strašnimpožarima u "radu (veliki požar u Londonu 1666. god.), koje je ličilo naveliko spaljivanje poslednjeg dana kada će se "stihije užarene raspasti"(2. Pet. 3:10). Kada je Joavovo žito bilo upaljeno, otišao je doAvsaloma (2. Sam. 14:31). Bog je poslao požar na naše kuće da

100

možemo bežati ka pokajanju. "Gle, Gospod viče gradu, slušajte prut ionoga koji ga je odredio" (Mih. 6:9). Ovo je jezik pruta, da bi se ponizilipred Božiju silnu ruku i da se oprostimo greha naših pravdom (Dan.4:27). Manasijina nevolja gaje navele na pokajanje (2. Dn. 4:27). Sveovo Bog upotrebljava kao odgovarajući lek za zdravlje. "Jer se matinjihova kurva" (Os. 2:5), idolopoklonstvom. Šta će sada Bog preuzetiprema njoj? "Zato evo ja ću joj zagraditi put trnjem" (Os. 2:6). Ovo jeBožiji metod,da postavi trnovitu ogradu, nevolja na putu. Tako, zaponosnog čoveka suprotstavljanje je prut. Za požudnog čoveka bolestje trn, i jedno i drugo da ih zaustavi u njihovom grehu i da ih potera napokajanje.

Gospod uči njegov narod kao što je Gideon učio njegove ljude izSokota: "I uzevši starješine onoga mjesta i tinja iz pustinje i drače,dade na njima ugled Sokoćanima" (Sud. 8:16). Ovo je bio govor suza.Tako je i nas Bog n zadnje vreme učio poniženjem sa trnovitimpreprekama. On nam je počupao sa nas naše zlatno runo; on jeporavnao kuće naše da bi poravnao srca naša. Kada ćemo briznuti uplač ako ne sada? Božiji sudovi su odgovarajući načini da bi seproizvelo pokajanje a da se pritom i sam Gospod čudi i izražavažaljenje što njegova žestina nije otrgla ljude od njihovih grehova: "A javam ustegoh dažd" (Am. 4:9); "Poslah u vas pomor" (Am. 4:10). Ali, idalje Bog izražava žaljenje: "Ipak se ne obratiste k meni".

Gospod postepeno šalje njegove sudove. Prvo, on šalje lakši krst i akoto ne uspe, onda šalje veći. Na nekoga on šalje blagi nastup drhtavicekao početak, a onda veliku groznicu. Kod drugih šalje gubitak stvari,onda gubitak deteta, onda muža. Tako postepeno on pokušava dadovede ljude u pokajanje.

Ponekad Bog šalje svoje sudove naizmenično, od porodice doporodice. Čaša nevolja kruži narodom; svi je na neki način oprobavaju.1 ako se ne pokajemo sada, mi na taj način ne uvažavamo Boga iteramo ga da uČini ono najgore. Takav vrhunac grešnosti će teško biti

101

oprošten. "I zva vas Gospod nad vojskama u onaj dan da plačete iridate... i gle radost i veselje... Ali Gospod nad vojskama javi mi: nećevam se oprostiti ovo bezakonje do smrti" (Isa. 22:12−14). To znači dase ovaj greh neće očistiti žrtvom.

Ako su Rimljani oštro kaznili mladića koji je za vreme opšte nesrećeviđen na prozoru kako se igra vencem od ruža na svojoj glavi, kolikooštriju kaznu zaslužuje onaj koji je sve tvrđi u pokvarenosti i koji se ulice smeje Božijim sudovima. Neverni mornari u buri su se pokajali(Jona 1:14). Ne pokajati se sada i ne baciti naše grehe u more je gorenego biti neznabožac.

4. Četvrto, hajde da razmotrimo koliko ćemo mnogo odgovarati nakraju ako se pokajem, koliko molbi, saveta, i opomena će biti stavljenona naš račun. Svaka propoved će nam se javiti kao optužba. Za onekoji su se pokajali, Hristos će za njih odgovoriti.Njegova krv će opratinjihove grehe. Haljine besplatne milosti će ih pokriti. "U one dane i uono vrijeme, Govori Gospod, tražiće se bezakonje Izrailjevo ali ga nećebiti; i grijesi Judini, ali se neće naći" (Jer. 50:20). Oni koji su osudilisebe u donjem domu savesti biće oslobođeni u gornjem nebeskomDomu. Ali, ako se ne pokajemo mi ćemo odgovarati za sve grehe uzadnjem danu, i bićemo primorani da sami za sebe odgovaramo bezprva na zastupnika.

O, nepokajani grešniče, pomisli sada u sebi kako ćeš biti u stanju dapogledaš svog sudiju u lice. Ti imaš užasan razlog da se pokaješ da nebi bio odbačen na sudu. "Jer šta bih činio kad bi se Bog podigao, i kadbi potražio, šta bi mu odgovorio?" (Jov 31:14). Zato, ili se pokaj sada ilise snađi za odgovor i vidi kako ćeš se odbraniti kada dođeš na Božijisud. Kada se Bog podigne, šta ćeš mu odgovoriti?

102

XII. PREPORUKA NEKIH SREDSTAVA ZA POKAJANJE (2)

XII. PREPORUKA NEKIHSREDSTAVA ZA POKAJANJE (2)

UPOREDI POKAJNIČKO I NEPOKAJNIČKO STANJE

(2) Druga pomoć za pokajanje jeste mudro upoređenje.

Uporedi pokajničko i nepokajničko stanje zajedno i vidi razliku.Raspresti ih pred svoje oči i kroz prosvetljenje iz reči Božije vidi kako jestanje nepokajanja najužasnije a stanje pokajanja najblagodarnije.Kako je žalosna situacija bila kod izgubljenog sina pre nego što sevratio svom ocu! Sve je potrošio; greh ga je doveo do prosjačkogštapa, i ništa mu nije ostalo osim malo roščića. Bio je drugar sasvinjama, ali kada je došao kući kod njegovog oca, ništa mu nijenedostajalo. Odelo mu je donešeno da se obuče, prsten kao ukras, augojeno tele da se najede. Ako grešnik nastavi u grehu onda nekazaboravi na Hrista i milost. Ali ako se pokaje, onda odmah dobija nebou sebi. Onda je Hristos njegov, onda svuda mir vlada. On može pevatipesmu večnoga mira svojoj duši govoreći: "Dušo; imaš mnogo dobrasabrana za mnoge godine" (Lk. 12:19). Našim vraćanjem Bogu mnogoviše dobijamo u Hristu nego što smo izgubili u Adamu. Bog govoripokajanoj duši, ja ću te obući u haljine pravde; ja ću te obogatitidraguljima i blagodatima mojega Duha. Ja ću te obasjati mojomljubavlju; ja ću ti dati carstvo: "Sine, sve moje jeste tvoje". O, prijateljumoj, hajde uporedi tvoje stanje pre pokajanja i posle pokajanja. Pretvog pokajanja nema ničega osim oblaka i oluje, oblaci koji pokrivajuBožije lice i oluja u tvojoj savesti. Ali, posle pokajanja − kakvavremenska promena! Hrišćanska duša je postala kao brdo Olimp, sveje svetlo i jasno i bez duvanja vetra.

103

Treće sredstvo dobro za pokajanje jeste konačna odluka da se napustigreh. Ne neka mlaka volja, nego čvrsta odluka. "Zakleh se da ću čuvatinaredbe pravde tvoje, i izvršiću" (Ps. 119: 106). Svi užici i smicalicegreha me neće naterati da odustanem od toga. Ne sme biti oklevanja,nema pregovora sa krvlju i telom, da li ću ostaviti greh ili ne. Ali, kaoEfraim, "Šta će mi više idoli?" (Os. 14:8). Gresi me više neće prevariti,Sotona me više neće zavesti. Ovoga dana ću dati razvodnu knjigu uruke mojih požuda. Sve dok ne dođemo do ove konačne odluke, grehće nas savladati i više nikada nećemo biti u stanju da otresemo ovuotrovnicu. Nije dakle čudo da greh savlada onoga koji nije čvrstoodlučio da bude neprijatelj grehu.

Ali, ova odluka se mora temeljiti više na Hristovoj a ne našoj snazi. Tomora biti ponizna odluka. Kao što se David, u borbi protiv Golijata,odrekao svoje sigurnosti u sebe i svog oružja − "A ja idem na te u imeGospoda nad vojskama" (1. Sam. 17:45) − tako i mi moramo ići protivnašeg Golijata − požuda u Hristovoj snazi. Prirodno je za čoveka da sepridruži savezu sa drugima. Tako, svesni naše nesposobnosti daostavimo greh, neka Hristos bude naš saveznik i udruži njegovu snaguu borbi protiv naše grešne prirode.

Četvrto sredstvo dobro za pokajanje jeste revnosno moljenje.Neznabošci su stavljali jednu ruku na plug, drugu su podizali Cerezi,boginji žita. Zato, kada upotrebljavamo sredstva, tražimo od Bogablagoslov. Moli se njemu za pokajničko srce: "Ti, Gospode, kojizapovedaš da se pokajem, daj mi blagodat pokajanja". Molimo se današa srca postanu sveta čista tečnost prolivenih suza. Zavapimo Hristuda nas pogleda takvim pogledom pokajanja, kao Petra, koji ga jenaveo da izađe napolje i da plače gorko. Iskoristi pomoć Božijeg Duha.Udarac Duha po steni naših srca je onaj koji čini da iz nje poteknevoda. "Dune Duhom svojim i poteku vode" (Ps. 147:18). Kada vetarBožijeg Duha duva, onda teku vode suza.

104

Postoji dobar razlog da se pokajemo pred Bogom:

(1) Zato što je on svetlost: "Zaista i neznabošcima dade Bog pokajanjeza život" (Dela 11:18). Arminijanci smatraju da se pokajanje nalazi unašoj snazi. Mi samo možemo otvrdnuti naša srca ali ih omekšati nemožemo. Ova kruna slobodne volje je pala sa naše glave. Ne, minismo samo nesposobni, nego tvrdoglavi (Dela 7:51). Zato traži odBoga pokajnički duh. On može učiniti da kameno srce krvari. Njegovareč je ona koja ima stvaralačku moć.

(2) Mi moramo imati Božiji izvor za blagoslov koji nam je on obećao: "Idaću vam srce mesno" (Jez. 36:26). Omekšaću vaša kremena srca ukrvi moga Sina. Pokažite Bogu njegove ruke i ožiljke. I evo još jednogblagoslovenog obećanja: "Jer će se obratiti k meni svijem srcemsvojim" (Jer. 24:7). Pretvori obećanje u molitvu: Gospode, daj miblagodati da se obratim k tebi svim srcem svojim.

Peto sredstvo dobro za pokajanje jeste nastojanje za jasnim Božjimotkrivenjima: "Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje vidi. Zatoporičem i kajem se u prahu i pepelu" (Jov 42:5−6). Pošto je Jovsagledavao Božiju slavu i čistoću, on se kao ponizni pokajnik gnušao,ili kako je to kod Jevreja bilo, čak se gadio na sebe. Kada sepogledamo u jasno ogledalo Božije svetosti, mi vidimo naše mane imrlje i tako se učimo da ih oplakujemo.

Na kraju, treba da se borimo za veru.

Ali šta ima ona sa pokajanjem? Ima, jer vera ujedinjuje sa Hristom, i nemože biti odvojenja od greha ako nema jedinstva sa Hristom. Oči veregledaju na milost koja rastapa srce. Vera nas dovodi do Hristove krvi, ita krv nas izmiruje. Vera nas presvedočava za ljubav Božiju i ta ljubavnas tera na pokajanje.

Tako sam predstavio načine ili pomoćna sredstva za pokajanje. I šta

105

nam preostaje dalje nego da se damo na posao i da budemo u tomežestoki, ne kao sportski mačevaoci nego kao ratnici.

Na kraju ću sve ovo zaključiti s rečima Psalmiste:

"Ide i plače koji nosi sjeme da sije; poći će s pjesmom noseći snopovesvoje" (Ps. 126:6).

106

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

107