NASLOV ORIOINALA

Rainer Maria Rilke

DUINESER ELEGIEN

DIE SONETTE AN ORPHEUS

UrednikDUSANKA PEROVIC

DEVINSKE ELEGIJE

lzbor, prevod i pogovorIIRAN[MIRA ZIVOJINOVICA

PRVA ELEGIJA

Ko bi, da kriknem, ko bi me cuo iz cetaandeoskih? pa cak i da me nenadnoprivine neki na srce: i§cileo ja bihod njegovog snaznijeg bica, Jer sta je lepotaako ne sam pocetak strasnoga, koji smo tamanjos kadri da podnesemo, pa mu se tol'kodivimo sarno zato sto s nehajnim prezirom neceda nas razori. Svaki je andeo strasan,

Tako se uzdrzavam i gutam domamljiv krikgrcanja tamnog. Ah, koga mozerno mizvati u pomoc? Ne andele, ne ljude,i dovitljive zveri primecuiu vecda nismo pouzdani niti kao kod kuceu tumacenom svetu. Ostaje nam mozdaponeko drvo na obronku, da ga vidamosvakoga dana; jucerasnja ostaje ulicai razmazena vernost neke navike,kojoj se svide s nama, te uz nas ostade.

0, pa zatim i noc, noc kad nam lice razjedavetar pun svetskog prostranstva, - kome ne ostajeona, zeljena, koja razocarava blago,ona sto trudno ocekuje samotno srce.Da li je ljubavnicima laksa? Ah, oni sarnoprikrivaju jedno drugim od sebe svoju sudbinu.

To ti jos nije znano? Baci iz ruku prazninuka prostorima koje disemo; mozda ce pticeprosiren vazduh prisnijim letom da osete.

Da, prolecima si bio potreban. Nekezvezde su verovale da ih osecas, Talasneki se dizao k tebi sred minulog, ili ti sedok si kraj otvorenog prozora prolaziopodavala violina. Sve je to bio nalog.Ali da l' si ga ti svladavao? Nisi Iiuvekrasejan bio usled ocekivanja, kaoda ti voljenu sve nagovestava? (Gde ce§

5

priviti nju, kad velike neznane mislicas ulaze u tebe, cas izlaze, i cestoostaju preko noei?) No ako ceznes toliko,opevaj ljubavnike; ni izdaleka josbesmrtno nije njihovo cuveno osecanje,Opevaj one kojima bezmalo zavidis, onenapustene, u kojih toliko snazniju Ijubavotkri nego u onim utoljenima. Vazdaiznova pocinji to velicanje nedosezno;pomisli: junak sebe obnavlja, njemu je caki propast izgovor sarno da postoji: poslednjerodenje njegovo. AIi iscrpena priroda vracau sebe ljubavnike, kao da nema dvaputsnagu da ovo postigne. Da Ii si dovoljno mislioo Gaspari Stampi, te da neka devojka,sto voljenog ne zadda, oseti pred bezmemimprimerom ove ljubavi: postacu kao ona?Zar ne bi trebalo da nam plodniji postanu najzadti najstariji bolovi? Nije Ii vreme da seod voljenoga s ljubavlju oslobodimo i da gaprevazidemo trepteci: kao sto strela tetivuprevazilazi, da bi, sva se u odskok pribravsi,postal a vise no sto je. Jer ostanka nigde nema.

Glasovi, glasovi. Slusa], srce, ko sto inacejedino sveci slusahu: tako da ogromni zovod tla ih diZe; a oni, nemogucni,i dalje klecahu, ne primecujucista se sa njima zbiva: tako su slusali,Ne velim da moz.eSBoiiii podneti glas,niposto. AIi slusa] one sto struji,neprekidnu vest koju tisina stvara.To sad sumori od onih mladih mrtvaca k tebi.Zar u crkvama rimskim i napuljskim, gde god da ude,sudbina njina nije spokojno tebi zborila?IIi te neki natpis uzvisen presretaokao nedavno ploca u Santa Mariji Formozi.Sta hoce od mene? Treba da uklonim tihonepravde privid, koji ponekad malosputava cisti pokret njihovih duhova.Doista, cudno je vise ne ziveti na zemlji,obicaje sto su tek jedva izucenine upraznjavati vise, ruzama i drugimpredmetima sto su prepuni obecanjanc pridavati znaeaj buducnosti ljudske;

6

one sto se bilo u beskrajno plaSljivim rukamane biti vise, pa cak i sopstveno ime za sobomkao slomljenu neku igracku ostaviti.eudno, ne zeleti svoje zelje i dalje. Cudno,gledati kako slobodno u prostoru leprsasve sto se uzajamno odnosilo. Naporno jemrtvastvo, prepuno nadoknadivanja, da bi sepostupno osetilo malo vecnosti. AIisvi zivi grese u tome sto prevec razlikuju.Andeli (prica se) cesto ne znaju da li hodemedu zivima Hi mrtvacima. Bujica vecnau oba podrucja sve uzraste zahvata sobomneprestano, i sve zaglusuje u oba.

Najzad im nismo vise potrebni, rano uminulim,oni se svega zemaljskog lako odvikavajuko deca sto se blago od majcinih odbiju grudi.AI' mi, mi kojima su potrebne tajnetako velike, mi, kojima cesto iz tugenapredak blazen procveta - : da li bismo bez njihmogli postojati mi? Zar je uzalud onepredanje po kom, dok su oplakivali Linosa,prva se muzika usudi da ukocenost prozme;pa tek u zaplasenom prostoru, iz kog jedanbezmalo boz.anski mladic iznenada zauvekizide, poce praznina da bruji treptajem onimkoji nas sada zahvata, nosi i tdi i pornafe.

DRUGA ELEGIJA

Da l' svetski prostor, u koji se rastvaramo,ukusom seca na nas? Da Ii andelizbilja u sebe primaju sarno sopstvenost svoju,iz njih istekIu, ili ponekad, kao po gresci,ima u tome i malcice naseg bica?Da Ii smo propleteni u crte njihovih Iicamakar toliko koliko nejasna sIutnjau lica trudnih zena? Oni to ne primecujusred vihora svoga povratka k sebi - a i kako bi?

Svaki je andeo strasan. Pa ipak, jao meni,ja vas opevam, gotovo smrtonosneptice duse, a svestan sam ~ta ste vi.Gde su Tobijini dani, kad je jedanod najbIistavijih stajao kraj jednostavnog praga,za put rnalcice preodeven, i vec nimaIo strasan(rnladic mladicu, kako je radoznalo virio napoIje).Kad bi sad arhandeo, opasni, iza zvezdaiskoracio sarno, za korak se spustio sarno:uzbujalim bi nas zamahomubilo srce sopstveno. Ko ste vi? Ljubavnici, ja vas, utoljene jedno drugim,

pitam 0 nama. Vi se obujimate. Da liimate kakve dokaze? Vidite, meni se desida moje sake osete jedna druguili se moje istrto lice u njimastedi. I to mi pomalo osecanjapribavlja. No ko bi smeo da stoga vec i bude?AI' vi, vi koji u ushicen]u drugogabujate, sve dok vas skoljen ne pocnemoliti: nemoj vise -; vi sto pod ~akamabogatiji sebi bivate kao jesenkada prerodi groZde; vi sto se ponekadrasplinjujete sarno zato sto jedno od vasprevagne sasvim: vas pitam 0 nama. Znam,vi se toliko blazeno dodirujete zatosto milovanje zadrzava, i sto onemesto ne is~ezava koje vi, nezni,prekrivate; zato sto pod tim osecatetrajanje cisto. Pa zato gotovo sebiobecavate vecnost od zagrljaja. No ipak,kad pregorite prvih pogleda strah,i eeznju na prozoru, i prvu setnju zajedno,jedan jedini put kroz bastu: Jjubavnici,da I' to jos jeste? Kad jedno drugo ustimaprinesete i pocnete piti -: pice uz pice:0, kako onaj ko pije ~udno tad izrnice ~inu.

9

Ljubavnici bi mogli, kada bi sarno znali,~udesno da zbore kroz vazduh nocni. Jer izgledada nas prikriva sve. Gleda], drvece jeste;knee u kojima zivimo - jos stoje. Sarno mistrujimo mimo svega ko vazdusasta trampa.I sve nas slozno precutkuje, upola kaosramotu mozda, upola ko neizrecivu nadu.

Rani srecnici, vi miljencadi stvaranja,visijski venci, jutarnji rumeni grebenisveg zacinjanja, - poleni cvetnog bozanstva,zglobovi svetla, hodnici, stubista, prestolja,prostori sustog bica, stitovi od miline,vreva olujno ushicenog osecanja,i najednom, svako zasebice, ogledala:koja svoju lepotu, iz njih istrujalu,crpu da ponovo ude u lice sopstveno.

Jer mi, kad osecamo, eilimo; ah, dok disemoiubimo sebe; od zarenja do zarenjalubiji miris je nas, Doduse, neko nam kafe:

tin, ti mi prelazis u krv, ova soba, prolece c--live sc to tobom puni ... Sta vredi, on nas zadrzatilie moze: nestajemo u njemu i oko njega.A ko ce spreciti odlazak onih koji su lepi?Neprcstano iz njinog lica izranja problesak,(In nekud ode. Ko rosa s trave jutamjecll1.c lie nase sa nas, ko jara

vrcloga jela. Kuda, osrnejce? 0, pogledI-.oji lie dize: nov i topao tal as srca,ve dulji -; avaj meni: ta mi smo to.

8

Niste Ii se cudili obazrivim kretnjama Jjudskimna atickim stelama? Zar ljubav i rastanaknisu toliko lako polagani na ramenakao da su od neke grade razlicitenegoli kod nas? Spomenite se rukukako pocivaju nista ne pritiskujuci,mada su torza prepuna snage. Oni su,obuzdavajuc sebe, znali: dotle smo mi,ova je nase: da taka se doticemo; jacebogovi 0 nas se opiru. AI' to je delo bogova.

Kamo da i mi nademo cistu i uzdrzanuuzanu ljudsku oblast, prugu zemlje plodneizmedu reke i stenja. Jer jos nas sopstveno sreeprevazilazi kao sto je i njih. A mine mozemo vise da svracamo pogled ka njemuu slikama koje ga blaze, ni u bofanskim telima,gde ono, uvelicano, sputava sebe u meru.

TRECA ELEGIJA

Jedno je svoju voljenu opevati. A sasvim drugo,avaj, onog skrivenog recnoga boga krvi,punog kriviee. Mladic, koga njegova devojkaprepoznaje izdaleka, ni sam nimalo ne znao tom svom gospodaru sladostrasca, koji je cestoiz njega, samotnika, pre no sto bi ga devojkablazila, cesto pak kao da nje i nema.dok se niz njega eedila nerazaznajnost, dizaobozansku glavu, zovuci noc na beskrajnu bunu.0, taj Neptun u krvi, 0, njegov trozubae strasan.0, tamni vetar njegovih grudi iz zavojiteskoljke. 0, pocuj kako se u duplju klobuci noc,Zvezde, zar ne potice od vas ljubavnikovastrast prema lieu njegove drage? Zar prisno sagledanjenjenoga cistog liea od cistog zveZda ne stice?

Ti mu nisi, avaj, ni majka mu nije njegovalukove veda tako u ocekivanje napela.Nije se uza te, devojko sto ga osecas, nije seuza te njegova usn a u plodniji izraz povila.Mislis Ii doista da ga lagana pojava tvojatoliko potrese, ti sto hodis ko vetar jutarnji?Doduse, sree si mu prestrasila; ali se starijistrahovi srucise u nj pri dodiru sto ga uzljulja.Zovi ga ... neces ga sasvim iz njegove tamne ophodnjepozvati. On to, doduse, zeli; izvire; sa olaksanjernpritajenom se tvome sreu on privikava,prihvata to, i sebe pocinje. Ali zar jeikada sebe zapoceo?Majko, ti ga nacini malim, ti ga poce;tebi on bese nov, ti prema ocima novimsvijase prijazan svet, braneci tudem pristup.Gde su, ah, godine one kad si mu jednostavnovitkom prilikom svojom skrivala uzburkan haos?Zaklanjala si tako stosta od njega; nocnu

11

Medutim, mi, dok jedno jedinozami~ljamo, celovito, vec tudeobilje osecamo i pregnuce,Neprijateljstvo - to je prvo narnapri ruci. Zar se ljubavnici stalnone povlace ka svojim ivicama,-oni sto sebi nekad zavica]lov i prostranstva obecavahu.

Tu se za crtez jednoga trenutkaopreenost spravlja kao podloga,naporno, da se nama pokaze;jer vrlo jasno postupa se s nama.Mi ne znamo konture osecanja,vec samo sta ga spolja oblikuje.

Ko jos sa strepnjom nije sedeopred zavesom svog srca? Ona seraskrilila: na sceni rastanak.Razumljivo je ovo. Poznat vrt,lako se njise: tad tek igrac dade.Ne ovai. Dostal Makar da se pravine znarn koliko lagan, prerusen jei postaje najednom gradanini prolazi kroz kuhinju u stan.

14

Nisam Ii zar u pravu? Ti, moj oce,koji si mene radi tako gorkogutao Zivot, kusajuci moj,moranja moga prvi mutni izliv,dok rastoh, kusajuci neprestano,i zanet ukusom toliko stranebuducnosti, moj pogled zamagljeniispitujuci, - ti, moj oce, koji,otkako umre, u mojoj nadi cesto,sred mene, strepis, i ravnodusjekakvo mrtvaci znaju, cela carstvaravnodusja odbacujes rad mojemajusne sudbe, - nisam li u pravu?Recite i vi da Ii sam u pravu,vi ~to ste mene nekad volelezbog sicusnoga onoga pocetkaIjubavi prema varna, a od kogaja sam se uvek odvracao, jer seprostor u vasem lieu, dok ga voleh,pretvarao u mojim ocimau svetski prostor, prostor u kom vasne bese vise ... : nisam Ii u pravusto ispred pozornice lutkarsketelim da cekam, ne, i vise jos,da gledam tamo tako potpunoda se, da moje gledanje na krajuizjednaci, tu mora andeopojaviti i dici lutke uvis.Lutka i andeo: tek ovo bice

15

CETVRTA ELEGIJA

Ne zelim ove poluispunjenemaske; radije lutku. Jer je onabar puna. Zelim da podnesem njenispunjen trup i zice i njen liksto je od pukog sazdan izgleda.Evo me. Stadoh nasuprot. Pa makari da utrnu svetiljke, i makarda kaZu: Niceg vise nece biti -makar sa pozornice da zastrujevazduha sivog praznina i dab,makar nijedan tihi predak mojne sedeo kraj mene vise, nitiijedna zena, cak ni onaj decaksto skilji smedim ocima: ja ipakostajem. Uvek bice gledanja.

0, zivotna drveta, kada cetezazimeti? Mi nemamo jedinstva.Mi sporazumni nismo kao pticeselice. Pozno i prevazideninajednom se suceljavamo s vetromi rusirno se okomito tadu nemarno i hladno jezero.U isti mah smo svesni cvetanjai sasusenja. Negde pak jo~ hodelavovi, koji ne znaju, dogod suvelelepni, za bilo kakvu nemoc.

konacno pozoriste, Onda ce sesastati ono sto mi neprestanoodeljujemo postojeCi. Tek ceonda od nasih doba godisnjihnastati venae celog bitisanja.Igrace onda andeo nad nama.Pogledaj samrtnike: ne slute Iikako je puki izgovor sve onosto mi cinimo ovde? Sve je drugo,a ne 8to jest. 0, casovi detinjstva,kad se za oblicjima nalazilane sarno proslost vec i nesto vise,a pred nama buducnost nije bila.Doduse, mi smo rasli, i ponekadhitali da porastemo sto pre,donekle onima za ljubav kojisem odraslosti nista nemahu.A ipak smo, koracajuc] za se,trajnoscu bili zapojeni, stalnostojeci k6 u meduprostorumed svetom i med igrackorn, na jednommestu sto bese od pocetka samognamenjeno za cisto zbivanje.

Ko moze dete, onako kako stoji,da pokaze? Ko moze da ga staviu sazvezde, i meru odstojanjau ruke da mu da? Ko decju smrtnaeiniti od siva hleba moze810 tvrdne, - ili sred okruglih ustapostaviti je, kao semenkujabuke lepe? ... Lako je ubiceprozreti. Ali: smrt, vascelu smrt,joS pre zivota tako pitomou sebi sadrzar], a pri tomne ljutiti se, - to se ne mozeopisati.

PETA ELEGIJA

Posvecena gospodi Herti Kenig

AI' ko oni zbilja jesu, reci, ovi putniciprolazniji malcice i od nas samih,oni koje od ranoga casa, uzurbano,cedi neka - kame, kame za ljubav-nikada zadovoljna volja? Cedi ih,povija, u uzlove svija i vitla,hita ih pa ih hvata; silazekao iz nauljenog, glatkijeg vazduhana pohabanom, od vecitog njihovoguzletanja sve tanjem cilimu, ovomcilimu izgubljenom u svemiru. .Rasiren on je poput flastera,kao da je nebo predgrada onderanilo zemlju.

I tek sto se na njemu,uspravni, nadu i pokazu svoga Doskokaveliko pocetno slovo ... , vec ih, najjaceljude, ponovo svija, sale radi, zahvat8to vazda se vraca, k6 sto je August Snaznikalajni tanjir za stolom.

Ah, a oko ovesredine ruza gledanja:cveta i gubi latice. Oko ovogtucka, ovog ziga pogodenog od sopstvenogcvetnoga praha, ponovo oplodenog1I prividni plod nezadovoljstva, kojeganikada nisu svesni, - nezadovoljstva~to blista, i najtanjom gornjom skramomlako se prividno osmehuje.

Pa zatim: onaj sveli, naborani starackoji se opire, koji sarno jos bubnja,skvrcen u svojoj ogromnoj koZi, sto kao

~h.lk.olcllilo 17

svi oni koji moraju da letea poticu iz utrobe. Ko da sesami od sebe plase, trzaju sei seku vazduh poput naprslinena caiii. Slepi mis na poreulanuveceri tako ostavlja svoj trag.

Ami, mi posmatraci, vazda, svuda,mi sto smo svemu tome okrenuti,a ne mozemo nikada izicilU nama buja to i preliva se.Mi ga tad sredujemo. Ono seraspada. Mi ga sredujemo opeti pri tom se i sami raspadamo.

Ko nas je tako preokrenuoda se, ma sta da cinimo, drfimcko neko koji odlazi na put?Onako kao sto se on okrecei zastaje na poslednjem brezuljku,koji mu eelu njegovu dolinupokazuje jos jednom, - tako sei mi, ziveCi, oprastamo stalno.

DEVETA ELEGIJA

Sto, kad se zivljenja rok moze provesti tako,ko lovor, tamniji malo od sveg zelenila drugog,s majusnim talasima po iviei svakog lista(kao osmejak vetra) -: sto onda, sto ondarnorati putem ljudi - i, kloneci se sudbine,ceznuti za sudbinom? ...

Oh, ne zato sto srecapostoji, to prevremeno preimucstvo gubitka bliskog.Nit' zbog radoznalosti, il' radi vezbanja srca,koje bi u lovoru takode postojalo ...

No zato sto rnnogo znaci prisustvo na ovom svetu,i zato sto smo prividno nuzni svemu ovdasnjem,ovom nepostojanom sto se nas cudno doima,Nas najnepostojanijih. Jedanput svako, sarnojedanput. Iedanput zauvek. Pa imi takodejedanput. Nikad vise. Ali ovo:jedanput da si bio, pa makar i sarno jedanput:zemaljski da si bio, - to izgleda neopozivo.1 mi se tako tiskamo, to bismo da postignemo,to da zadrfimo u svojim rukama jednostavnim,u sve punijem pogledu i u zanemelom sreu.Mi bismo hteli to da postignemo. No komeda to damo? Najradije sve zadrzati zauvek ...Ah, u drugi odnos, avaj, sta se preuzima?Ne posmatranje, ovde sporo izuceno, i nistaSto ovde se zbilo. Nista,Dakle bolovi. Dakle pre svega tegoba,dakle dugotrajno iskustvo ljubavi, - daklesve same neizreeive stvari. Ali kasnije,pod zvezdama, cemu to: one su vise neizreeive.Pa i putnik ne snosi s obronka brega u dolju§aku zernlje, svima neizreeive, negostecenu jednu rec, cistu, - zutu i plavukicieu. Jesmo l' mi mozda ovde da katemo: kuca,

29

most, kladenae, vratnice, krcag, vocka, prozor, -najvise: stub, kula ... ali da kaiemo, razumej,oh, da kazemo tako kao sto stvari samenikad u sebi nisu mislile da suo Nije litajno lukavstvo ove cutljive zemlje, kad cinida se u osecanju onih koji se volestvari sve do jedne u zanos preobraze?Prag: sta je za dvojekoji se vole, da sopstven sve stariji prag od vrataizliZu malo, i oni, posle mnogih prethodnihi pre potonjih ... , lako.

Sta je, ako ne mena, tvoj neodoljivi nalog?Zemljo, voljena, hocu, Oh, veruj, ne treba viseproleca tvojih da me za tebe pridobiju,[edno, ah, jedno jedino krvi je suvise vec.Bezimeno se za te odlucih, izdaleka.Ti si uvek bila u pravu, a prisna je smrttvoja pomiso sveta,

Vidi, ja zivim. ad cega? Nit' se detinjstvo smanjujeniti buducnost ... Bezbrojan zivotizvire u mom sreu.

vde je vreme izrecivog, ovde zavica] njegov.Reci i ispovedi. Vise no ikad preruse se, gube se stvari koje se doziveti mogu,jer cin je bez slike to sto tera i smenjuje njih.Cin ispod krasta, koje prskaju voljno, cimiznutra delanje nikne i omedi se drukce.Sree nase opstajemoo cekicima, kaomed zubima jezik, kojiipak i ipak velica,

Velicaj andelu svet, ne neizreeiv, pred niim sene rnozes osecanjima velicanstvenim hvastati;u svemiru, gde on oseca osecajnije, ti sinovajIija. Stog mu pokazi sve sto je jednostavno,ono sto, obIikovano od pokolenja mnogih,ko nasa sopstvenost zivi kraj ruke i u pogledu.Reci mu stvari. On ce stojati sve zacudeniji,ko ti kraj rimskog uzara ili loncara s Nila.Pa mu pokazi koIiko stvar moze biti srecnai nevina i nasa, kako se cak i zalobnijad odlucuje cisto u oblik, sluzl ko stvar,iI' mre u nekoj stvari -, i s one strane blazenoishodi iz violine. love stvari, §to ziveod umiranja, shvataju da ih ti slavis; prolazne,one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nasnajprolaznije. Hoce da ih potpuno miu nevidljivom sreu preobrazimo u - oh,beskonacno - u sebe! ma ko mi konacno bili.

emljo, zar nije to sto hoces ti: nevidljivoda nastanes u nama? - Nije li san tvoj da jednomnevidljiva budes? - Zemljo! nevidljiva!

30