UTORAK, 6. februar 2018 , broj 7435, godina XXI, cena 40 din, 30 den, 1 KM, 0,7 EUR (SLO), 0,7 EUR (CG), 5 kuna, 1,2 EUR (GR)

besmrtnebezbijeve bebe

60 godinaTragedija Mančester junajteda na povratku iz Beograda

IIIutorak, 6. februar 2018. 60 godina od tragedije Mančester junajteda / Specijal DanasII

kakvoj blagoj nelagodi. Pa i kod jela se nisu upuštaliu eksperimente sa domaćom hranom, bifteci su imbili ipak najomiljeniji. Druge su stvari bile manje agre-sivne. Upravo se ovde, na primer, tih dana slavilo uje-dinjenje Egipta i Sirije, sa Titovim prijateljem Naseromkao šefom nove federacije. Amerikanci su bili lansi-rali svoj prvi veštački satelit, grumen metala od ne-koliko kila, kao odgovor Sovjetima čija su dva sate-lita već kružila kosmosom, u jednome od njih i mrtva,nesrećna keruša Lajka, kao žrtva ljudske težnje zanapretkom. Ekscentrično je kod američkog satelitabilo to da ga je konstruisao Verner fon Braun, inže-njerski genije koji je i Hitleru konstruisao famozneFau 1 i Fau 2 rakete, sa kojima ovaj umalo nije do-krajčio svet. Fon Braun je adoptiran u svojoj novoj do-movini kad mu je stara izgubila rat, i upravo je – jav-ljeno je tog dana kad je Mančester došao u Beograd– prethodne noći večerao sa američkim predsedni-kom Ajzenhauerom, koji je kao general pobedio Fi-rera. U Jugoslaviji spremali su se naveliko izbori za na-

rodna predstavništva, Tito je predložen za poslanikaza srezove Čukarica i Rakovica. Komunisti su radilina pripremama za svoj Sedmi kongres, na kojem ćepasti neke revizionističke ideje.

Engleski tim sleteo je u Batajnicu, u magli. Moždapomalo hrabro, jer, recimo, predsednik grčkog par-lamenta je odustao, njegov avion vratio se kući. Izmagle smo krenuli, u maglu smo došli, kazao je no-vinarima na aerodromu Mat Bezbi, menadžer tima.„Kao da se zaverila protiv nas“. Taj čovek bio je gla-vna zvezda ovoga događaja koji opisujem. Njegovoime – mada on nikad ne bi pristao na takvu for-mulaciju – bilo je tog časa jače i od Junajtedovog.Bilo je slavnije. Vodio je klub već trinaest godina, ijavnost je, ne samo engleska nego i svetska, imalanadimak za ekipu, njeno tadašnje zapravo pravoime – Bezbijeve bebe. Poticalo je ono iz njegoveprakse da svoje sastave crpi iz Mančesterovog re-zervoara. Imao je čitav sistem, školu, razrede, da oddečaka pravi asove. Kupovao je malo igrača, tek po-nekog, ponekad. Nešto od toga zadržalo se do da-našnjeg dana – sutra (sreda) beogradska publikavideće Mančesterov podmladak sa našim Brodar-cem, na krovu Tržnog centra Voždovac, u igri za pr-venstvo valjda Evrope.

Bezbi nije glumio džentlmena: pomalo koloni-jalno, govorio je da je Mančester sigurno u polufi-nalu. Pobedu izvojevanu kod kuće smatrao je do-voljnom. Neki su naši novinari konstatovali da senadobudno šepuri. Mogao se steći i takav utisak –ima jedna fotografija sa sastanka sa igračima u ho-telu – dok oni svi sede on stoji, ali sa nogom na re-storanskoj hotelskoj stolici. Činjenica da je 1948. saŠkotskom izgubio od Jugoslavije na Olimpijadi,ovde je bila zaboravljena. Naše je ljude impresio-nirao porukom izvezenom na njegovom službe-nom, Mančesterovom blejzeru: „Napor i rad“. Kadsu u utorak u 11 igrači otišli da obiđu stadion nakojem će igrati – bio je to Stadion Jugoslovenske na-rodne armije – magla se bila podigla, sijalo je sunce.Na travnjaku terena ležao je, međutim, sneg,premda ga nigde u gradu nije bilo. Sutradan jesunce sijalo takođe – februar je bio sličan ovom,ovogodišnjem, temperatura se kretala na oko plus12, Kalemegdan je bio pun šetača – i sneg je otišao

i sa terena. U sredu, na dan utakmice, tamo će bitikaljuga, igraće se po blatu.

Da razbiju dosadu Mančesterovi su igrači išli ubioskop. U beogradskoj operi premijerno je igranaMocartova „Otmica iz saraja“, u Pozorištu komedije,isto tako premijerno, Nušićeva „Vlast“, u Ateljeu nji-hov budući blokbaster „Čekajući Godoa“. Naravno daje prirodno što su se ti mladići u svojim dvadesetimgodinama odlučili za film – u bioskopu „20. okto-bar“ gledali su Premingerov, „Na ivici trotoara“, kojemje Politikin kritičar Milutin Čolić upravo bio dao pre-laznu ocenu. (Tog bioskopa danas nema, bio jetaman tu gde Balkanska izbija na Terazije.) Zvezdiniigrači izgleda, pak, da su bili nervozni i preplašeni.U nedelju su igrali protiv titogradske Budućnosti, ilako je, kao na treningu, pobedili sa 3:1. Šekularacnajbolji. Ali, strahovali su od Mančestera, i od togada ne dožive neki teži poraz. Mančester jeste biobauk. U deceniju i više u kojoj ga je vodio Bezbi osvo-jio je bio dve nacionalne titule i kup. Sad je išao daosvoji Evropu, prethodne godine u polufinalu ga jeizbacio Real. Vi ste amateri, a oni su profesionalci,oni rade od osam do pet, poručivale su naše novineZvezdinim fudbalerima, ali, i: lopta je okrugla. I kaoda su hteli da kopiraju engleski smisao za viteško –

Priču o pogibiji pola Mančesterovogtima – koja se desila u avionskoj ka-tastrofi na minhenskom aerodromu

na današnji dan pre šezdeset godina – po-činjem poizdalje. Videće se, naravno, i zašto.U jednoj prilici, naime, Mile Isakov, tad am-basador, i ja, isto tad ambasador, smišljalismo kako da osnujemo sindikat ambasa-dora: neko je trebao da brani naša prava,ideja je tog nauma. Bila bi to novina u di-plomatiji. Će izginemo ki Man-čester, izre-kao je Isakov izvesnu bojazan u pogledunašeg plana. Bilo je u njemu doista sub-verzije, ali nisam mislio da je ima toliko dabismo prošli kao slavni fudbalski tim. Osta-vimo, međutim, sindikat, on nam dalje nijevažan, važna je ova metafora o Mančesterukoju je Isakov, Vojvođanin, upotrebio, aonda i izgovorio sa izrazitim srbijanskim na-glaskom. Otkud tebi to, pitao sam ga. Iz-reku sam i ranije kojiput znao čuti, kao pred-skazanje kakve opasnosti. On ju je čuo,kazao mi je, kad je snimao svoju legendarnuseriju „Varošarije“: neki su seljani negde najugu Srbije traktorom i prikolicom krenuli ususedno mesto da odigraju fudbalsku utak-micu. Traktorista je bio malo pod gasom, ivozio je ludo džadom punom rupa, pa se izprikolice više puta čulo ovo, zapomagajuće– Polako, bre, će izginemo ki Man-čester.

Kako god da ga uzmete, jedno je uovome jasno: Mančesterova tragična sud-bina uselila se u narodno pamćenje, i iz du-bine tog pamćenja izlazila je na videlo uodređenim situacijama i povodima, sa raz-ličitim varijacijama, u obrascu mita. I samsam jedan od vlasnika tog mita, koji je na-stao u jednoj drugoj civilizaciji, ali koji se

preneo i u ovu, današnju. Imao sam dese-tak godina kad je Mančester junajted 5. fe-bruara 1958. u Beogradu sa Zvezdom igraorevanš meč Kupa evropskih šampiona ufudbalu. Sećam se samo obrisa toga doga-đaja: radio prenos pratio sam sa pola sela useoskoj prodavnici (jer osim detektora sakristalom, koji nisu bili podesni za maso-vno slušanje, drugog pravog radio aparatadrugde nije bilo), znam – mislim da znam –da je bio siv, maglovit dan, da je bilo crnogbanatskog blata, da smo očajno gubili dopoluvremena, i da na kraju nismo uspeli.(Da Zvezda nije uspela.) Sve do pripremeovoga teksta mislio sam da je rezultat bio2:2! A bilo je 3:3. Zapamtio sam i ime To-mija Tejlora, centarfora koji je u našim sr-cima izazivao strah. Zašto on kad nije daogol? Ne znam, zamišljali smo te tuđe igračekao strašne zmajeve, i Tejlor je nekako bionjihovo oličenje. Mnoga sam, i važnija,imena otada zaboravio, njegovo, eto, nisam.

Zvezda je prvu utakmicu u Mančesteruizgubila sa 2:1. Povela je u prvom poluvre-menu, ali su domaći preokrenuli. Zvezdin gol-man Vladimir Beara – koji je tri godine ranijepod okolnostima kidnapovanja doveden izsplitskog Hajduka u Beograd – opravdao jesvoj specijalni status koji je već odranije imaona Ostrvu, branio je i moguće i nemoguće, iostavio Zvezdi nadu u revanš. Mančester iZvezda borili su se za ulazak u polufinale.

Mančester je u Beograd stigao 3. februara,specijalnim letom, dva dana pre utakmice.Došli su u zemlju iza gvozdene zavese, obu-zetu svojim napretkom i mesijanskim glo-balnim idejama. Nisam naišao nigde da su seosvrtali na tu činjenicu, samo je možda nji-hova očigledna uzdržanost svedočila o ne-

PESMA U BEOGRADUSMRT UMINHENUIz magle smo krenuli, u maglu smo došli,kazao je novinarima na aerodromu MatBezbi, menadžer tima. Taj čovek bio jeglavna zvezda ovoga događaja kojiopisujem. Njegovo ime – mada on nikad ne bi pristao na takvu formulaciju – bilo jetog časa jače i od Junajtedovog. Vodio jeklub već trinaest godina, i javnost je imalanadimak za ekipu, njeno tadašnje zapravopravo ime – Bezbijeve bebe

isticali su da nije važno da li će se utakmica izgubiti, nego da jevažno da li će biti borbe. Ako nje bude, poraz nije strašan.

Tako je pripremana i publika, ako dođe do najgoreg. Karte subile razgrabljene čim su bile puštene u prodaju, a pušteno ih je 52hiljade. Meč je počeo u sredu, 5. februara 1958, u 14.45. Već posledva minuta Junajted je vodio. Zvezdin kapiten Rajko Mitić driblaoje pred svojim šesnaestercem, neuspešno, i odmah je došla kazna.Bio je zbog toga utučen, tokom čitave utakmice, potom i kasnijetokom cele večeri koja je protekla u druženju dva tima. Zatim jeu 30. i 31. minutu Bobi Čarlton povećao na 3:0. Preteća katastrofazaledila je stadion, kad već nije zima. Mat Bezbi mogao je na svo-joj trenerskoj klupi da zapali cigaretu. I zapalio je.

A onda su minut posle nastavka (Bora Kostić) i pet minuta ka-snije (Laza Tasić) vratili Zvezdi nadu. Levo krilo Cokić promašio jezatim neke odlične prilike, da bi dva minuta pre kraja rezultat bioizjednačen: opet Kostić, sad iz slobodnog udarca. Šekularacodmah ima i definitivnu šansu – o kojoj će još biti reči – ali pro-mašuje. Obraz je spasen, Junajted se, međutim, kvalifikovao dalje.Obrti i napetost, Zvezdino briljantno drugo poluvreme, sve je toipak ostavilo utisak izuzetnog meča. Publika je bila više tužnanego razočarana. (Takvo sam i ja osećanje poneo kroz ceo životza sebe.) Austrijski sudija Kajner nije se ustezao da odmah posleutakmice izjavi da je to bila „najlepša utakmica koju je sudio i gle-dao u životu“. I novinari u izveštajima nisu krili uzbuđenje. Iz En-gleske ih je doputovala desetina (pola ih se nikada neće vratitikući), fragmenti njihovih izveštaja koje sam sada video dok samspremao ovaj tekst, svedoče o oduševljenju.

Čarlton i Kostić su davali golove, ali zvezde večeri ipak su biliTomi Tejlor i Dragoslav Šekularac. Tejlor je bio stariji – Šekularacje bio uzeo dvadesetu, Tejlor dvadeset petu. Sreo sam se sa Še-kularcem u subotu, dok je naša koleginica Olgica Nikolić radila snjim intervju za ovaj podlistak Danasa. Prvi put. Ako nije u bol-nici, onda je u kladionici, rečeno nam je dok smo se spremali daga kontaktiramo. Bio je u kladionici, ispod Partizanovog juga, gdeobično provodi sredinu dana. Nikad nije mogao bez lopte, ženai kocke. Ostala mu je sad samo ova poslednja strast u rukama.Nisam se ustezao da mu kažem da je mi je kao navijaču bio idol.On sad teško hoda, ali njegova prirodna elokvencija nije presu-šila. Naprotiv. Napadaju ga i druge zdravstvene nedaće – učtivoje zamolio da ga izvinemo što će morati sebi da da inekciju insulina– ali, Šekularac je delovao vrlo bodro. „Idol?“, kaže mi. „Pa nekogje čuda moralo biti kad su za mnom ulicama išli ljudi, kad god sei gde god da se pojavim. Po njih petnaest, trideset, pedeset meje pratilo“. A kad mu kažem da je bio zvezda susreta sa Manče-sterom, on šeretski komentariše: „Ne verujte novinarima“.

U ono doba bio je običaj da se posle velikih utakmica priređujubanketi. Mančesterovci su bili odseli u Metropolu, ali je Zvezda sve-čanu večeru davala u Mažestiku. I tu je Šekularac istican kao gla-vni majstor popodneva. Govorio je to Tejlor, pa Edvards, čak istrogi Bezbi. Tapšali su ga po ramenima. Tokom utakmice, pa iposle nje – u novinskim izveštajima – ukazivalo se da ponašanjenekih igrača gostujućeg tima nije bilo na visini, naročito kad suse nalazili u škripcu u drugom poluvremenu. Otezanje, sporo na-stavljanje igre posle prekida, itd., sve je to nazivano profesiona-lnim trikovima, koji nisu ulazili u sistem vrednosti ondašnjeg so-cijalističkog doba. Ali, već na večeri, dva sata posle utakmice, nijebilo ni traga od te napetosti. Rezultat je napravio katarzu, i sad sudo izražaja mogli da dođu karakteri. Beri se izvinjavao Kostiću zajedan faul. Zvezdini fudbaleri setili su se kako su ih mančeste-rovci tamo u Mančesteru, posle utakmice, u špaliru, aplauzomispratili u svlačionicu. Sad je aplauz vraćen Mančesteru za pla-sman u polufinale. Šef Zvezdinog štaba, legendarni dr Aca Obra-dović, kuvao je Bezbija da dođu na otvaranje novog Zvezdinogstadiona (Marakana!), koje se upravo spremalo. Dogovor je lakopao, dolazak bi bio gratis, niko nije sanjao katastrofu. Još kad sukonobari kroz lajt-šou uneli sladoled, zapevana je i stara škotska– Bezbi je bio Škot – Let's meet again („Da se sretnemo ponovo“).Britanski ambasador ser Džon Volter Nikols dao je da mu se svi en-gleski igrači potpišu na meni (tu je relikviju jednog dana posle ne-sreće ambasadorov sin prodao na aukciji). A onda se nastavilopo sekcijama. Šekularac nam sad kaže da je Tejlora odmah odveou striptiz-bar. Ranije je u sećanjima govorio da je njega i Čarltonasamo izveo na piće (on koji nikada u životu nije ni pio ni pušio).Kako god, duboko iza ponoći otpratio je Tejlora do hotelske sobe.Ideja da razmene posete bila je obostrana – najpre će posle Svet-skog prvenstva u Švedskoj, tog leta, Tejlor ovamo na more, apotom Šekularac u Englesku. Nije disciplinovaniji od svojih igračabio ni Bezbi. Otišao je sa domaćinima u Staru Skadarliju, gde imje do tri ujutru pevala Divna Kostić, i pesmom ga ispratila do ulice.Doktoru Obradoviću je rekao: „Nisam u životu imao lepšu noć“.

Bio je ovo dugačak uvod u tragediju koja će se dogoditi, tra-gediju kao jedan potpuni antiklimaks burne i bučne pobedničkenoći. U četvrtak 6. februara 1958. mamurna Mančesterova ekipaposlednji put se slikala cela na batajničkom aerodromu pred ula-zak u avion na povratku kući. Iz Beograda su nosili najvažnije, po-bedu, ali i jedan entuzijazam za prijateljstvo koji su osetili kodsvojih domaćina.

Sećanja

Ikone i spomeniciJunajteda: Džeki Čarlton (levo) i Mat Bezbi

Tri sata i četiri minuta:Spomen-sat na

Old Trafordu

Kružićismrti „Na stolu preda mnom je slika, ona standardna slikafudbalskog tima pre početka utakmice. Samo sad nadglavama sa slike stoje neki neobični kružići. Nisu tooni znaci koji označavaju golgetere i reprezentativce.To su kružići smrti što obeležavaju poginule, one kojeviše nećemo videti. I ti kružići svojim jezikom, prostimi surovim, opominju da nikad više Vemblej nećedočekati Rodžera Berna, kapitena reprezentacije, daizvede svoj tim na ćilimasti vemblejski teren. Nikadviše gledaoce neće dovoditi u delirijum golovi TomiTejlora, nikad više oni neće doživeti da posmatrajukako Edi Kolman smireno namešta loptu na belutačku i besprekorno izvodi jedanaesterac. U odbraniMančestera tako će nedostajati široka leđa MarkaDžonsa, na krajnjem severu ostrva ljudi će ići sa crnimflorom jer je tragično završio Bili Vilen, nada irskenavale na svetskom fudbalskom šampionatu. A namančesterskom Old Trafordu, tom lepom stadionugde su Bezbijeve bebe rasle u starove, oni najvernijinavijači, što žive i pate pored same aut linije, dugo ćeoplakivati što duž te linije nikad više neće trčati njihovljubimac Dejvid Peg.“

Ovo je fragment iz teksta Miroslava Radojčića, koji jePolitika donela u nedelju 9. februara 1958. U tom času

lekari su se u minhenskoj bolnici još borili za životDankana Edvardsa, a ni sudbina Džefa Benta nije bila

konačna i zato se oni u Radojčićevom tekstu ne spominju među stradalima.

Specijal Danas / 60 godina od tragedije Mančester junajteda utorak, 6. februar 2018.

Već na večeri, dvasata posleutakmice, nije bilo ni traga odnapetosti. Rezultatje napraviokatarzu, i sad su do izražaja moglida dođu karakteri.Beri se izvinjavaoKostiću za jedanfaul. Zvezdinifudbaleri setili suse kako su ihmančesterovcitamo u Mančesteru,posle utakmice, ušpaliru, aplauzomispratili usvlačionicu. Sad jeaplauz vraćenMančesteru zaplasman upolufinale. ŠefZvezdinog štaba,legendarni dr AcaObradović, kuvaoje Bezbija da dođuna otvaranje novogZvezdinog stadiona(Marakana!), koje se upravospremalo. Dogovorje lako pao,dolazak bi biogratis, niko nijesanjao katastrofu.Još kad su konobarikroz lajt-šou unelisladoled, zapevanaje i stara škotska – Bezbi je bio Škot – Let's meet again(„Da se sretnemoponovo“)

Onu OdličnuprijateljsKuatmOsferuKOjOm jeOKOnčananOć pOslemečaminhensKiudes samO jeučvrstiO.Ovdašnjisvet deliO jevrlO isKrenOžalOst sabritansKOmjavnOšću. iKad je većživOt uzimaOneminOvnOsvOj tOK,Ovaj sedOgađajpOlaKO seliOu narOdnOpamćenje.staO je u rednesrećaKaKva je bilatitaniK. samOnama bliža,neKaKO KaOnaša rOđena.

Piše: Radivoj Cvetićanin

Nastavak sa IV strani

Foto

: EPA

/ Ri

ch E

aton

Foto

: EPA

/ Pe

ter P

owel

l

smrt UminhenUNastavak sa III strane

IV Specijal Danas / 60 godina od tragedije Mančester junajteda utorak, 6. februar 2018.

Za uspomenu, poneki su u Narodnoj radinosti ku-pili i džezve sa šoljicama za kafu. Jugoslovenskakontrola leta uredno je zapisala da je avion Britišjuropijen ervejza sa imenom „Lord Bargli“ za Min-hen poleteo u 11 sati i 18 minuta i da je u Minhensleteo u 14 sati i 17 minuta. Tri su od 47 sedišta bilaprazna: ukupno se vozilo za Mančester 38 put-nika i šest članova posade. Trebalo je samo da seu Minhenu dospe gorivo. Avion „elizabeten klase“jeste imao dva turbo motora, razvijao je brzinudo 400 kilometara na čas, ali i taj ograničeni dolet.U Minhenu je vreme bilo rđavo. Nešto izmeđusnega i lapavice ceo dan uporno je prekrivalopistu. Avion je dva puta pokušavao uzletanje, alinije uspevao. Krenuo je i treći put, malo se valjdaizdigao, kažu desetak metara, i survao u ograduaerodroma i obližnje naselje. Bilo je 16:04 po sre-dnjeevropskom vremenu, odnosno sat manje poostrvskom. Zato onaj časovnik koji stoji na OldTrafordu – čiju sliku vidite u ovom dodatku – po-kazuje to vreme: tri nula četiri.

Razmere minhenske katastrofe su bileogromne. Čak 23 putnika nisu preživela. Poginuloje osam Mančesterovih igrača, tri zvaničnika kluba,i osam novinara. Još dvojica fudbalera, iako su pre-živela, nikad više nisu mogla da zaigraju fudbal –Džoni Beri i Džeki Blenčflauer. Bezbi je devet ne-delja proveo u minhenskoj bolnici, i spašen je. Ali,jedan igrač – za kojim je plakala cela fudbalskaEngleska, za kojim i danas tu i tamo plače: DankanEdvards – nije uspeo. Odmah je bilo je jasno da jefatalno povređen. Priključen mu je bio i veštačkibubreg. Njegov se bilten pratio iz sata u sat, alinije vredelo. Politika je 22. februara donela vestda je Edvards podlegao. Najveći engleski fudbal-ski talenat svih vremena. Malo je znalaca koji to nekažu, i ja prepisujem od njih. Edvards je sada mit,nešto kao Džems Din. Imao je dvadeset i dve go-dine. Čarlton je imao više sreće, preživeo je i po-stao Mančesterova ikona, okosnica oko koje sepravila obnova Mančestera. Ona je najavljena, i točvrsto, još dok su po Ostrvu sahranjivani stradali.Iako je sve poprimilo razmere nacionalne žalosti– u Salfordu, tako, na sahranu Edija Kolmana oti-šle su 22 devojke, mlade radnice, po cenu otkazakoji su dobile jer nisu imale odobrenje poslodavca– ipak se mislilo na novi dan, kad život pobeđujesmrt. Bezbi je dugo imao osećanje krivice (jer daje on forsirao evropski put), ali su ga ubedili da semora dalje. Nastavljen je i taj Kup šampiona, Milanje dobijen kod kuće sa 2:1, utakmica u Milanu iz-gubljena je, međutim, sa 4:0, i nije se prošlo u fi-nale. Epilog: Mančester junajted će postati prvakEvrope kroz deset godina, 1968. Dalje sve znamo.Danas je to klub koji najviše vredi na svetu.

Pad aviona u Minhenu u Beogradu je odjek-nuo šokantno. Šekularac mi kaže da je vest čuona izlazu iz bioskopa. Vraćamo se na onaj njegovpromašeni zicer na koji smo rekli da ćemo se vra-titi: stotinu će puta Šekularac otad zažaliti (pro-sto zakukati) što nije bio bolji strelac. Da je daogol igrala bi se treća utakmica, i pisala jedna dru-gačija istorija. Onu odličnu prijateljsku atmos-feru kojom je okončana noć posle meča min-henski udes samo je učvrstio. Tog četvrtka uvečepojavilo se i vanredno izdanje lista Sport – lju-bazno nam ga je dostavio Dušan Mihajilović izBritanske ambasade, vatreni inače partizanovac– premda je list izlazio samo triput sedmično.Ljudi su dolazili pred zgradu Borbe da ga kupe, ivide vesti. Tito je poslao telegram saučešća bri-tanskom premijeru Makmilanu, Zvezda je uputilapredlog Uefi da se Mančester proglasi počasnimpobednikom Kupa šampiona, bilo je u tom sau-česničkom entizijazmu još ideja i predloga u ko-rist jednog velikog, stradalničkog tima. Ovdašnjisvet delio je vrlo iskreno žalost sa britanskom ja-vnošću. I kad je već život uzimao neminovno svojtok, ovaj se događaj polako selio u narodno pam-ćenje. Stao je u red nesreća kakva je bila Titanik.Samo nama bliža, nekako kao naša rođena. y

Dragoslav Šekularac specijalno za Danas

VeseLagOsPODaengLesKa

Premijer liga se emituje u preko milijardu domova u 189 zemalja. Da iskusite tozadovoljstvo, posetite Veliku Britaniju.

Toliko toga je rečeno, napisano i snim-ljeno o tragičnoj smrti osmorice fudba-lera i trojice članova stručnog štaba Man-čester junajteda, na kobnom avionskomletu 609 na liniji Beograd – Mančester togcrnog 6. februara 1958. godine, ali kazi-vanje ono malo preostalih živih aktera re-mija „crvenih đavola“ i Crvene zvezde (3:3)dan pre čuvene minhenske tragedije imabonus vrednost. Poput sećanja jednogod najvećih srpskih loptaša svih vremenaDragoslava Šekularca, nesuđenog junakautakmice odigrane na Partizanovom sta-dionu i, prema njegovom dubokom ube-đenju, čoveka čiji je gol mogao sprečitieliminaciju Beograđana i preranu smrtmladih Ostrvljana.

– Eh, da sam iskoristio šansu tri mi-nuta pre kraja... Ostali bi ovde, ne bi setog dana vraćali, ne bi išli tim putem..Možda bi doživeli moje godine, osvajalitrofeje... Ali, kleta sudbina ih je golobradeodvela u večnost. A, nama ostavila seća-nja na retko talentovanu ekipu i simpati-čne momke. Nikada neću zaboraviti tre-nutak kada sam izašao iz bioskopa i čuoda nema više Tejlora, Benta, Kolmena,Džonsona, Berna, Pega, Edvardsa i Velana.Taj šok, tugu, bol... – vraća film unazadZvezdina druga zvezda, u to vreme „zelen“kao i „bebe“ Mata Bezbija.

Velemajstor pasa i preteča tika-takalomljenja kičme i strpljenja protivnika, čijisu mangupski driblinzi, teledirigovaneasistencije i nečitljivi šutevi čak i fudbal-skog mađioničara iz Brazila bacili u zape-ćak na jednom zajedničkom nastupu, aFrans fudbal tu dominaciju ovekovečionaslovom „Pele zaboravljen pored Šeku-larca“, ne libi se da prizna kako mu je tajdvomeč sa MJ bacio novo svetlo na en-gleski stil.

– Dok se nisam iz prve ruke uverio uvrednosti i prednosti engleskog načinaigranja više sam voleo neke druge drugelige i fudbalske stilove. Što je valjda nor-malno za tehničara sklonog vic rešenjimai večito željnog nadigravanja. Bezbijeviklinci su bili drugačiji. Nisu bili samo tr-kači i skakači, znali su i s loptom. I sve tonekako gospodski radili. Kažem vam, mi-lina ih je bilo gledati.

Član idealnog tima Svetskog prven-stva 1962, osvajač olimpijskog srebra iz1956. i evropski vicešampion iz 1960. go-dine ostao je očaran i manirima kolegasa drugog kraja Starog kontinenta. Kakona terenu, tako na zajedničkom banketuposle meča.

– Pamtim ih kao fine, kulturne, lepo va-spitane i vesele momke. Svesne veličinesvog kluba, ne i prepotentne zbog toga štoigraju za Mančester junajted. Bio sam sre-ćan što kao beogradski mangup mogu daim otkrijem neke od čari našeg grada poslezvanične večeri. Proveli smo se te noći kaoda smo odrasli zajedno, pala su i neka obe-ćanja o novom viđenju, čim ugrabimo maloslobodnog vremena, a kao lutka lepog ibaš veselog Tejlora sam dopratio do ho-telske sobe. Da mi je neko rekao da ću gatada poslednji put videti... Uhhh...

Te hladne zimske večeri zbližio se i sRobertom Bobijem Čarltonom, potonjomlegendom kluba sa Old Traforda.

– Gospodin čovek, u pravom smislutih reči. Jezička barijera nije nas sprečila darazmenimo nekoliko lepih rečenica o fud-balu i životu. Razmenili smo i adrese i obe-ćali jedan drugome da ćemo ostati u kon-taktu. Žao mi je samo što se nismo češćeviđali posle toga. Baš bih voleo da opetsednemo za isti sto. Nema veze što janisam naučio engleski, a on ne parla špan-ski kao ja. Našla bi dva starca načina da seispričaju o prošlom, sadašnjem i budu-ćem vremenu. Kao kolege, a ne protiv-nici. Danas se igrači različitih klubova gle-daju preko „nišana“, vređaju, pljuju... a, mismo poštovali jedni druge. Neretko vo-leli kao braća. Koliko sam zora dočekao smojim partizanovcima. Kako se kaže –služba je služba, a družba je družba.

Jedino nije uspeo da se zbliži sa MatomBezbijem, ali kaže da su i igrači koje je tvo-rac nekih od najvećih Mančesterovihuspeha selektirao bili na više razumnojnego hladnoj distanci sa svojim šefom.

– Na svakom koraku i u svakom trenu-tku videlo se da je veliki znalac i autoritet,ali i čovek koji ima viziju i ume sa ljudima.Da nas je život spojio u istom timu ne ve-rujem da bi imao sluha za moje tadašnjebubice, kao što su treneri u Zvezdi. Da mije bilo ove glave na onim nogama ko znadokle bih dogurao i šta bih sve još uradiou karijeri. Previše sam se zabavljao igrajućifudbal, davao svom nestašnom karakteruna volju i uživao u životu van terena. Zatoje valjda ostalo toliko ludih anegdota omeni (smeh). Nadam se da me se u Man-čester junajtedu sećaju samo po lepom.Kao ja svega u vezi slavnog engleskogkluba – poručuje na kraju razgovora zaDanas fudbalski virtuoz, čije su vratolomijena travi mamile hiljade ljudi čak i na tre-ninge jednog od dva najveća srpska kluba.

Olgica Nikolić

Zvezda komemoracijom oživljava uspomene Poslednji protivnik Mančester junajteda u kompletnomsastavu te 1958. godine, Crvena zvezda, sve vreme čuva uspo-menu na stradale Bezbijeve „bebe“, pa će se i danas na pri-godan način osvrnuti na dan koji je zavio u crno engleskogvelikana. U prostorijama kluba u Ljutice Bogdana 1 bićeodržana komemoracija zatvorenog tipa, što će biti prilikada živi akteri tog meča Dragoslav Šekularac i Vladica Po-pović, uz prisustvo pete zvezde crveno-belih Vladimira Pe-trovića Pižona, još jednom ispričaju kako su doživeli tajdvomeč sa Ostrvljanima i pogibiju dela ekspedicije MJ u po-vratku sa beogradskog revanša.

Omladinci „crvenih đavola“ gosti Brodarca u LŠDan posle obeležavanja šezdesetogodišnjice od jedne od naj-većih tragedija u istoriji sporta omladinski sastav Mančesterjunajteda sastaće se s vršnjacima iz beogradskog Brodarcau meču šesnaestine finala Lige šampiona mladih timova, akako pravila ne predviđaju revanš pobednik će biti poznatposle regularnih 90 minuta, produžetaka ili penal ruleta.Fudbalske nade iz „teatra snova“ stižu kao apsolutni favo-riti na stadion FK Voždovac, na krovu istoimenog presto-ničkog tržnog centra, ali ni domaćin nije bez šansi u utak-mici zakazanoj za 18.30. Brodarac je kao šampion Srbijetakmičenje u evropskoj eliti počeo nokaut utakmicama iz-raelskim Makabijem iz Haife i gruzijskim Saburtalom, dokje Junajted u grupnoj fazi završio kao drugi u A grupi saBazelom, Benfikom i CSKA.

Potomci stradalih gosti UK ambasade u BeograduPovodom obeležavanja punih šest decenija od pada avionasa ekspedicijom Mančester junajteda u Beograd su, na pozivAmbasade Velike Britanije u Srbiji, stigli neki od potomakastradalih na pisti aerodroma u Minhenu, da bi sinoć pri-sustvovali svečanoj večeri u hotelu Mažestik, gde su bilismešteni njihovi slavni preci u vreme fatalnog gostovanja,a danas bili specijalne zvanice na prijemu u rezidenciji UKu organizaciji britanskog ambasadora Denisa Kifa, i polo-žili vence na stadionu Partizana, poslednjoj fudbalskoj sta-nici za osmoricu igrača i trojicu članova stručnog štaba MJiz 1958. godine.

Foto: Starsport