Uvod

Ovo je drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priručnika za volonterke i ekspertkinje SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja. Priručnik su priredile feministkinje i namenile smo ga svima koje rade sa ženama koje su preživele muško nasilje, SOS ekspertkinjama i volonterkama koje rade na telefonu ili kroz razgovor, aktivistkinjama ženskog pokreta, profesionalkama u instituticijama, i svakoj ženi. Prvi

2

priručnik smo objavile pre četiri godine, podelile ženskim grupama u svim državama bivše domovine. Mnoge žene su nam rekle kako im je ta knjiga jako važna a čitale su je i naše komšinice, poznanice, mame, drugarice...

Evo, knjiga je tu. Hvala vam na podršci i ohrabrivanju. U ovom drugom izdanju ima novih tekstova, izvršene su izmene i adaptacije nekih tekstova iz prvog izdanja. Objavile smo i nove glave: o Silovanju u ratu i o Mreži protiv nasilja nad ženama. U poslednjih pet godina ratovi su se i dalje širili. Od tada mnogo se toga promenilo, umnožile su se masovne grobnice, mrtvi, žene silovane u ratu, srušene crkve, džamije, škole.... Mi feministkinje iz država bivše Jugoslavije odbile smo politike fašizma i nacionalizma, tokom svih ratova stvarale smo mreže.... Ostale smo povezane, podsticale komunikacije... Aktivisktinje ženskog i mirovnog pokreta na različite načine organizovale su se za podršku ženama. Sada ima više ženskih ne-vladinih organizacija nego ikad. Smatramo da je umrežavanje jako važno, da nas povezivanje ojačava i daje smisao našem radu.

Verujemo da žene menjaju svet i da promena sveta počinje od svake od nas. Ova knjiga je podrška tom početku u nama, podsticanju organizovanja žena da rade na eliminaciji muškog nasilja.

Drugo izdanje knjige je tu. Zahvaljujemo se svim ženama koje su pisale i prevodile, svaki tekst je dobrovoljni doprinos. Zahvaljujemo se i feminističkoj švedskoj fondaciji “Kvinna Till Kvinna” koja je podržala ovaj projekat.

Lepa Mlađenović i Lada ProtićBeograd, decembar 1999

Ntozake Shange

bez neposrednog uzroka

svaka 3 minuta jedna žena je pretučena

3

svakih pet minuta jednažena je silovana / svakih deset minutajedna devojčica je zlostavljenaipak vozila sam se danas metroomi sedela pored starca koji jemožda tukao svoju staru ženupre 3 minuta ili 3 dana / pre 30 godinamožda je silovao svoju ćerku a ja sam sedelajer mladić u metrooumožda je tukao svoju mladu ženukasnije danas ili sutramožda neću zalupiti vratima dovoljnobrzo / gurnuti dovoljno jakosvaka 3 minuta se to događaženska nevinostnadolazi na njene obraze / lije iz njenih ustaiscepanih kao krpene lutke / ustamestruacijom crvena & isečena / svakatri minuta ramesmrskano kroz zid & vrata rernestolice nabijene kroz grudni koš / vrela voda ili provrela sperma ukrašava njeno telovozila sam se danas metroom& kupila novine odmuškarca koji je moždadržao svoju staru damu podvrućom peglom / ne znammožda on juri devojčice uparku & dere njihove zadnjicečeličnim šipkama / ne mogu da odlučimšta on sve može da uradi ja samoznam da svaka 3 minutasvakih 5 minuta svakih 10 minuta / takosam kupila novinetražeći oglasotkriće / raskomadanogženskog tela /žrtve nisu sveidentifikovane / danas sugole i mrtve / odbijajući dasvedoče / jedna devojčica od 10 nijesasvim čitava / uzela sam kafu& ispljunula / pronašla sam oglas / nije žensko plutajućenaduto telo u reci / nijedete koje krvari u

4

haustoru 59 ulice / nije beba razbucana na podu

"postoji izvesna zabrinutostda navodno pretučene ženemogu početi da ubijaju svojemuževe & ljubavnike bezikakvog neposrednog uzroka"pljujem povraćam vrištimsve imamo neposredne uzrokesvaka 3 minutasvakih 5 minutasvakih 10 minutasvaki danženska tela su nađenau prolazima & spavaćim sobama / na vrhu stepeništapre nego što uđem u metro / kupim novine / popijemkafu / moram da znamda li si povrediodanas ženuda li si tukao danas ženubacio dete preko sobeda li su devojčicine gaćiceu tvom džepuda li si povredio danas ženumoram da pitam ova nepristojna pitanjaautoriteti zahtevaju od mene daustanovimneposredni uzrok

svaka tri minutasvakih pet minutasvakih deset minutasvaki dan

žene u ovom svetu

Fizičko i seksualno zlostavljanje je deo svetskog političkog procesa koji obezvlašćuje ljude. Tako se žene i deca (muška i ženska) dovode u stanje nemoći da bi bila lakše kontrolisana, poslušna, da mrze sebe i imaju strah od autoriteta. Ako joj već dvadeset godina muž lomi dušu i kosti, gde će završiti ženina koncentracija, inteligencija, angažovanost za život oko sebe? Umotana u

5

sramotu i krivicu kako će postati subjekt svog života? Sve dokle moraju da ćute i nikom ne govore, žrtve nasilja su dobar potencijal za manipulaciju političara. Nasilje proizvodi mržnju. Ono stvara jedan opšti strah i gubitak kontrole. Došla sam do nule.

Ako su svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak preživeli seksualno zlostavljanje to će ih već u mladosti pripremiti da nemaju svoje mišljenje, da prestanu da pitaju šta je istina i biće im teško da donose svoje odluke. Autoriteti koji su ih prevarili, očevi dok su ih iskorišćavali oduzimali su im moć kontrole i odlučivanja. Dečak žrtva incesta je rekao "Živim smrznut od besa i paralizovan u vremenu". Žrtve koje su izolovane i smrvljene od prisile da ćute, kakvu društvenu promenu one mogu inicirati? Ako nasilnici nikad nisu proglašeni krivima, ako žrtve ne mogu govoriti i donositi odluke za same sebe, o kakvoj demokratiji da razgovaramo? Sve dok društvene institucije ne obezbede siguran javni prostor u kome žrtve nasilja mogu da kažu sva svoja iskustva nasilja, ta država ne garantuje osnovna ljudska prava. Šta mi žene uopšte tražimo u ovom svetu.

Juče je u novinama pisalo da je u Zahumskoj ulici u Beogradu nađena devojčica od 14 godina iz Trebinja, puna modrica, posekotina, ugruvana, mrtva zavijena u čaršav. Ko će biti odgovoran za smrt? Samo će mnoge devojčice iz tog kraja biti uplašene. Budućim muževima i državnicima to već odgovara. Ne postoji krivica žrtve ili mrtvaca. Potrebno je da govorimo dok smo još žive.

Muško nasilje nad ženama su činovi sistematskog potčinjavanja, deo nepisanog društvenog programa o kontroli stanovništva - seksualno zlostavljanje dece isto tako. Najveći broj zlostavljanja žena i dece događa se u porodici - oko 85%, po statistikama iz celog sveta. Kada je prvi put u Ženski centar došao jedan od nasilnika-muževa držeći ženu za ruku da ne pobegne i dok nas je gledao sve kao da će nas ubiti tog trena, neke od nas smo tek tada shvatile šta znači izjava da je dom najopasnije mesto za žene.

U njegovim očima sve smo mi bile meta sa ratišta, ali njegova žena je ta meta broj jedan.

Posle svih ratova u dva milenijuma tek u poslednjih deset godina ženskog pokreta stekle smo snagu da otkrivamo silovanja u ratu. Shvatile smo da ih je uvek bilo. I to je deo zavere protiv žena, deo političkog cilja da što je više žrtava nasilja koje ćute to je više kontrole nad ljudima. Živa sam, ali sam već 25 godina mrtva.

Kome pripada žensko telo? Toliki oblici seksualnog i fizičkog zlostavljanja pokazuju da neko drugi njime raspolaže. Skoro kao i teritorijom "neprijatelja". Sve društvene instance od roditelja do države, uzimaju pravo da ugrožavaju naša tela: svi državni programi o populacionoj politici koji propisuju koliko dece žena treba da rađa; svi roditelji koji tuku decu - od trenutka kada nas udare ispod suknje, ili viknu "skini se da dobiješ batine"; dečaci, kada nas vređaju

6

procenjujući naš izgled, ili nas namerno guraju u autobusima; muževi, kada traže da uzimamo njihova imena... Kako hodamo i kako se oblačimo proizvod su tog nasilja; kako se gledamo u ogledalo, ako uopšte možemo, kako dodirujemo svoje telo dok se tuširamo. I tako na kraju tog procesa mržnje prema samoj sebi silovanje u braku postaje svakodnevnica žena koju one više ne dovode u pitanje. Nepostojanjem zakona o silovanju u braku i zlostavljanja u braku država legitimizuje nasilje nad ženama i potvrđuje da žensko telo pripada njima. A "oni", to su svi ostali samo ne mi žene.

Eto, odatle je počeo feministički pokret, od odluke žena da preuzmemo svoja tela i o njima mi počnemo da odlučujemo, da preuzmemo svoja imena i svoja znanja, od odluke da nasilje ne želimo i nećemo i da ćemo raditi sa raznih strana da ga eliminišemo.

Nasilje nad ženama prolazi kroz živote svih žena. Kada počnemo da shvatamo da mi nismo krive, da sramota nije u žrtvi nego u zločincu, kada počnemo da shvatamo da celi ženski rod deli isti početni status onda krećemo da mislimo politički i da povezujemo lično iskustvo sa društvenim procesom potčinjavanja žena. To se zove feministički pristup nasilju, i zbog tog političkog pristupa nasilju mnoge od nas smo odlučile da stvorimo SOS TELEFON ZA ŽENE I DECU ŽRTVE NASILJA. Bile smo rešene da menjamo svet tako što ćemo obezbeđivati uslove da žene izlaze iz ćutanja i da bol postane jezik u javnosti. Znale smo da je imenovanje nasilja politički govor i da patnju možemo da transformišemo u akciju. Rešene da menjamo zajednicu u kojoj živimo tako što ćemo omogućiti ženama da postaju jače, samostalnije i da počnu da govore i odlučuju o svom životu. To je sve važilo za nas same. Otvaranje SOS telefona je bio čin koji smo uradile za same sebe, tada smo mi prvi put počele da govorimo o svojim iskustvima nasilja i počele da stvaramo žensku instituciju za žene baš onakvu kako smo mi želele, bez patronaže muškaraca i države.

Tada nismo znale da ćemo biti svedokinje dugogodišnjeg rata. Ali sada znamo da su osnove nasilja u ratu zajedničke sa osnovama muškog nasilja. U oba slučaja određena teritorija se kontroliše zastrašivanjem. Nisu sve žene silovane, ali sve žene treba da se plaše silovanja, kao što i u ratu svi ljudi iz "neprijateljske" teritorije treba da se plaše smrti. Tako se preko straha kontroliše čitav jedan pol ili čitava jedna nacija. Ako je prvi princip u kući i u ratu kontrola strahom, drugi je održavanje ponosa osvetom. Tako smo u prvim godinama rata u vestima srpskih medija mogle čuti da nam "istorija daje za pravo da u odbrani prvi pucamo". Kada se muž vrati besan kući, kada vikne na nju još s vrata, kada je udari i baci na pod, tu je onda kraj, to je prvi čin rata. Tu počinje logika osvete nad slabijima, politika ugrožavanja drugog koji nema instrumente odbrane. To je on video u holivudskim filmovima, na prenosima skupštinskih zasedanja, na ulici. Kada je udari, tog trenutka prelazi granice njenog tela, ulazi u njen život kao da je ona njegovo vlasništvo. Tako počinju ratovi, sa prvim šamarom, jer on nikada nije naučio da su njegovo telo i njeno telo dva različita entiteta. Ugnjetene su uvek na raspolaganju tlačiteljima. Mnogi očevi, kao kad ulaze u osvojene gradove, ulaze

7

u vagine svojih kćerki i zauvek im oduzimaju osećaj doma i roditelja. To je zločin za koji ni jedan muškarac u ovome gradu nikada nije bio osuđen. Incest je narušavanje ljudskih prava. Ukrao mi je dušu i telo. Ove rečenice u kurzivu su rekle žene kada su zvale SOS.

Samo ćutim, u meni je plamen besa.

Kada su žene iz celog sveta počele da razmenjuju svoja iskustva o preživljenom nasilju, shvatile smo da ga ima užasno mnogo. Samo u ovoj zemlji u svakoj minuti muškarac siluje ženu, koliko je to seksualno zlostavljenih žena na svetu u toj istoj minuti? Zato je to politički program, da žene ćute, jer kad bi sve žene sveta progovorile to bi bio svetski skandal: milijarde žena bi bile na ulicama svih gradova i sela i sve bi moralo stati. Državnici više ne bi bili na svojim funkcijama, kapital više ne bi održavao svoj profit na eksploataciji žena, mnogi šefovi i direktori firmi, mnogi profesori naših gimnazija/srednjih škola/fakulteta bi morali da lete sa svojih funkcija. Kada bi žene imenovale sve svoje nasilnike, kada bi svaki čin nasilja zakonom postao zločin, kao što on u suštini jeste, onda bi morala da se raspusti svaka društvena institucija koja postoji u našoj zemlji, počevši od skupštine i vlade. Ovo nije fantazija, ovo je činjenica, SOS telefon beleži izjave žena o nasilju svojih partnera iz svake od postojećih ustanova.

Lepa Mlađenović

iz beležnice jedne volonterke SOS-a:

Ovo mi je moj otac rekao kada sam mu saopštila da se razvodim, pre nego što je sačekao da čuje bilo kakvo objašnjenje.

Citati:

- ...Ti si kriva"...

- ..."Žene su zmije"...s

- ..."Žene treba da žive sa muškarcima a ne sa ženama"...

- ..."Druženje sa ženama još nikom nije dobra donelo"...

- ..."Ti si kriva, zbog druženja sa ženama zapostavila si muža i brak"...

- ..."Žena mora da se ponaša onako kako to odgovara interesima porodice..."

- ..."Ta je organizacija sama po sebi neprirodna. Nju treba uništiti. Ona je rak-rana društva..."

- ..."Ti to gledaš sa stanovišta svojih žena, koje su zatrovale tvoje stavove, a koji su apsolutno neispravni..."

- ..."Možeš tu da pišeš reklame protiv mene..."

8

- ..."Ja moram da budem objektivan..."

- ..."Ja ne mogu tebe da branim samo zato što si mi ćerka..."

- ..."Žene gledaju na jedan način do venčanja, a na drugi naopak posle venčanja. Žena je super dok se ne venča, a onda okrene drugi list, naopak..."

- ..."Jebem vam sunce žensko gde se povezaste..."-

Ja sam otišla da pričam sa njim zato što sam verovala da je moj otac još uvek i moj tata.G.Š.

pamflet iz arhive

sad umem da se branim

Svaka od nas oseća da dok ide sama noću, ulica nije mesto koje pruža sigurnost. Strah koji osećamo je stvaran pošto živimo unutar sistema u kojem se nasilje nad ženama vrši bez mnogo prepreka.

Mislimo da je svaka situacija nasilja različita i da svaka ima svoj izlaz i razrešenje. Da bih mogla da delujem osnovno je da ne budem paralisana strahom jer tada ne mogu da mislim i potpuno gubim kontrolu nad onim što se dešava. Ceo život sam vaspitavana da opasnost treba da izbegavam, da je nasilje najprirodnije što može da mi se desi s obzirom da sam sama i slaba. To sam videla u svim filmovima, čitala u svim romanima, čula još u pesmi o ovci i vuku: "Ovca kad mu vidi oči / ni da bekne, ni da skoči / ovca ne sme da se brani / vuk se njenim strahom hrani."Ono što ću morati da naučim jeste da napustim ulogu žrtve koja je za mene predviđena, da naučim da ne mislim iz te pozicije, da uvidim kako i u situaciji nasilja ima različitih načina na koje mogu da se ponašam i da kao i svako ljudsko biće napravim svoj izbor među njima. Izlaženje iz logike žrtve pretpostavlja našu svest o tome da patrijarhalno društvo manipuliše ženama i muškarcima određujući im uloge nasilnika i žrtve.

Konkretno, ne posmatrati stvarnost iz pozicije žrtve za nas znači - nikada ne dovoditi u pitanje SVOJE PRAVO NA SLOBODNO KRETANJE, SVOJE PRAVO DA IZGLEDAM ONAKO KAKO IZGLEDAM.

Za situaciju nasilja nema sigurnih i gotovih rešenja. Sigurne smo samo da je važno izaći na kraj sa sopstvenim strahom i ne ponašati se kao žrtva. Nije svejedno da li vrištiš od straha ili na nekoga vičeš i psuješ ga, jer te je napao. Da li ga moliš ili znaš da nemaš zbog čega da ga moliš, jer on ne polaže nikakva prava na tebe.Očigledno, svoju snagu ćemo morati da podstaknemo same. Ne samo da bismo se odbranile, nego i da bismo tako stvarale stvarnost u kojoj nećemo morati da strepimo.

Feministička obrada stare pesme:

ja kada mu vidim očiil opsujem ili skočimja sad umem da se branimi njegovim strahom hranim

Feministička grupa "Žene i društvo"7. maj 1998.

9

10