uvod u neohelenistiku i, skripta

Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Катедра за неохеленске студије

др Предраг Мутавџић, доцент

Увод у неохеленистику I

- основна скрипта -

Београд, 2011.

др Предраг Мутавџић Увод у неохеленистику I

Испитна питања:

1. Основни подаци о Грчкој

2. Кипар

3. Појам хеленизам

4. Неохеленизам

5. Хеленистички свет (Кратка повест о Грчкој, стр. 123-134)

6. Хеленистичка култура (Кратка повест..., стр. 135-140)

7. Имена Грка кроз историју

8. Најважнији антички хеленски духовни и културни центри

9. Периодизација грчке историје

10. Историјски преглед развоја грчког језика

11. Грчко језичко питање – појава диглосије

12. Византијски грчки језик

13. Период венетократије и туркократије

14. Грчко језичко питање од просветитељства до данас

15. Манолис Тријандафилидис

16. Дијалекти савременог грчког

17. Граматике грчког језика

18. Граматике грчког језика на српском говорном подручју

19. Грчко(-грчки) речници

20. Речници грчког језика на српском говорном подручју

21. Грци у Србији.

2


Препоручена литература:

Бабић, Сташа. (2008). Грци и други. Clio: Београд.

Ιστορία της ελληνικής γλώσσας. (1998). Ινστιτούτο Νεοελληνικών Σπουδών, Θεσσαλονίκη. Θεσσαλονίκη: Κέντρο Ελληνικής Γλώσσας.

Mackridge, Peter. (2000). Η Νεοελληνική γλώσσα. Αθήνα: Εκδόσεις Πατάκη.

Маринкић, Милутин. (1956). „О Грцима у Србији некада и сада”. Прилози за етнографију и етнологију бр. 3/6, год. 23. Београд: Философски факултет.

Мутавџић, Предраг. (2009). Кратка повест о Грчкој (стара Хелада -Византија - Савремено доба). Београд: ИК Јасен.

Пападрианос, Јоанис. (2004). Грци на српском тлу (превео и приредио др Миодраг Стојановић). Београд: Штампарија Т. Ражнатовић.

Обавезе студената

Обавезе студената су:

а) редовно похађање наставе, и

б) израда колоквијума.

Без претходно положеног колоквијума студент нема право приступа полагању

завршног испита.

Кратак опис предиспитних обавеза

3


Редовно долажење на часове наставе доноси студенту максимални број поена.

Студент остварује број поена на основу долазака који се евидентирају и вреднују према

следећој скали:

доласци: поени

0-6 : 0

7 : 6

8-9 : 7

10-11 : 8

12 : 9

13 : 10

На колоквијуму се проверава градиво закључно са седмим испитним питањем у

форми кратке писмене провере (multiple choices). Израда колоквијума је предвиђена за

29.11.2011. Остварени поени на колоквијуму сабирају се са поенима за доласке, што даје

укупан збир студентових предиспитних обавеза.

Кратак опис завршног испита

Студент на крају дослушаног семестра полаже писмени испит у форми теста

(multiple choices) на основу градива предвиђеног за тај семестар .

Сматра се да је студент је положио писмени испит уколико је остварио најмање

52% тачних одговора.

4


ПРВИ ДЕО

ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ГРЧКОЈ

Γеографија Грчке

Република Грчка (Ελληνική Δημοκρατία, у преводу „Хеленска демократија“, Ελλάδα или

Ελλάς, како је познатија под старијим називом) је једна од земаља на југоистоку Европе и заузима

јужни рубни део Балканског полуострва. Њена површина износи 131.957 км квадратних, што је

смешта на 96. место у свету по величини. Док је дужина њене копнене границе свега 1.288 км,

дотле дужина грчке обале износи 13.676 км, што Грчку сврстава на 10. место у свету. Грчку

запљускује на западу Јонско море (Ιώνιο Πέλαγος), на југу Средоземно море (Μεσόγειος Θάλασσα),

а на истоку Егејско (Αιγαίο Πέλαγος) које одваја Европу од Мале Азије. Такозвано Либијско море

(Λιβυκό Πέλαγος), као саставни део Медитеранског мора, одваја територију Грчке, прецизније

речено острва Крит (Κρήτη), Китеру (Κύθηρα) и Карпатос (Κάρπαθος), од Африке.

5


Политичка карта Грчке

Што се тиче акваторије која окружује Грчку, треба рећи да поред набројаних

четири мора Грчку окружују у такозвана унутрашња мора. Најбројнија су она која чине

саставни део Егеја:

1. Критско море (Κρητικό Πέλαγος) – налази се између северне обале Крита, Додеканеза

те југа Кикладских острва;

2. Карпатско море (Καρπάθιο πέλαγος) – захвата простор Источног Егеја између острва

Крита и Родоса;

3. Миртојско море (Μυρτώο Πέλαγος) – обухвата водено пространство од острва Хидре до

Западних Киклада.

4. Трачко море (Θρακικό Πέλαγος) – запљускује обале Македоније, Тракије и

северозападне Турске.

6


Како између Јонског и Медитеранског мора не постоје острва, веза између њих је

слободна. Оно што карактерише приобаље Јонског мора су велики заливи:

1. Амбракијски залив (Αμβρακικός κόλπος) дужине 45 км и ширине 15 км, у коме се

налазе већи градови Превеза (Πρεβέζα, од слов. речи „превоз“), Амфилохија

(Αμφιλοχία) и Воница (Βόνιτσα);

2. Патраски залив (Πατραϊκός Κόλπος) је дужине 40-50 км и ширине 10-20 км, у коме

су, од већих градова, Патра (Πάτρα) и Месолонги (Μεσολλόνγι).

3. Коринтски залив (Κορινθιακός Κόλπος) има дужину од 130 км и ширину од 8,4 до

32 км. Преко преко теснаца Рио повезан је са Патраским заливом. Захваљујући

тиме што је 1893. завршено прокопавање Коринстког канала (Διώρυγα της

Κορίνθου) у дужини од 6,3 км, Коринтски залив је повезан са Егејским морем.

Највеће место је Коринт.

4. Месинијски залив (Μεσσηνιακός Κόλπος) захвата ширину од 72 км и дужину од 42.

Налази се на југозападном делу Пелопонезу, а назив је добио по имену истоименог

града. Над њиме доминира планински масив Тајгета (Ταΰγετος).

5. Лаконијски залив (Λακωνικός κόλπος) је не само највећи залив Пелопонеза, него

представља и најјужнији залив континенталне Грчке и Европе. Широк је 58 км, а

дуг 44. Налази се на југозападу Пелопонеза. Веза између њега и Егеја је слободна,

будући да не постоје природне препреке у виду острва.

Главнину територије Грчке чини балкански део европске копнене масе од 130.800 км2.

Састоји се од шест историјски познатих регија: Тракије, Македоније, Тесалије, Епира,

Централне Грчке и Пелопонеза. С изузетком последње две, остале су административно

подељене са суседним земљама. Ову масу одликују две географске рељефне

карактеристике – планине и равнице.

7


Грчка је претежно планинска и брдовита земља: око 80% њене територије чини брда,

висови, узвишења и планине. Чак и данас су ови предели углавном непроходни или

веома тешко доступни. Планински ланци се протежу са северозапада ка југоисточном

делу грчког копна. Дуж западне обале пружају се Пиндске планине (Πίνδος), док

североисточни део Грчке покривају Родопске планине (Ροδόπη) на граници са Бугарском.

Пиндске планине представљају централни планински ланац на грчком копну (такозвана

Στερεά Ελλάδα) који се протеже од границе с Албанијом на северу и северозападу земље,

па до југа и југоистока земље, северно од Пелопонеза. У грчком народу је познатији под

називом „кичма Грчке“ (ραχοκοκαλιά της Ελλάδας), будући да геофизички раздваја

копнени део земље на егејски и јонски. Име је добио по најважнијој планини Пинд, која

се налази тачно у његовом средишњем делу на размеђи Епира и Тесалије. Дужина јој

износи 160 км, а њен највећи врх досеже чак 2.637м надморске висине и налази се у

непосредној близини границе са Албанијом. Овај планински ланац се даље пружа према

северу до Шар-планине и Кораба, а на југу све до Парнаса (Παρνασσός) и планина

средишњег Пелопонеза. Планине на Јонским острвима, на Крфу и Закинтосу, такође

припадају овом ланцу и чине његов рубни део. Већину становништва региона око Пинда

чине Грци. Од мањинског становништва у највећем проценту су заступљени Аромуни (у

Грчкој познати под именом Куцовласи /Κουτσόβλαχοι/, у Србији као Цинцари), а у много

мањем проценту има хеленизованих Албанаца и Албанаца емиграната. Цео овај регион је

погодан за шумарство и сточарство, а у најновије време добија на важности и као зимски

туристички центар. Најважније зимско одмаралиште јесте Арахова (Αράχωβα1) у Тесалији,

а најважнији скијашки центри (χιονοδρομικά κέντρα) налазе се на Олимпу (Όλυμπος) и

Црној планини (Μαυροβούνι) у близини Јањине. Међутим, центри на планинама

Фтеролака (Φτερόλακκα), Келарија (Κελλάρια) те Стари Влах (Γεροντόβλαχος) које чине

масив Парнаса држе неприкосновено прво место, јер се на њима снег задржава и до шест

месеци у години (иако је ваздушна линија до мора свега 30 км, што представља

својеврсни природни феномен).

1 Име места потиче од словенске речи „орах“, у слободном преводу „Орашац“.

8


Највиша планина Грчке јесте Олимп (Όλυμπος) која са највишим врхом Митикас

(Μύτικας) досеже 2.917 метара надморске висине те представља и највиши врх

Балканског полуострва. Осим овог, постоји још 46 врхова чија висина премашује 2000

метара. Све до августа 1913. године највиши планински врх Олимпа није био освојен: то је

учинила планинарска екипа коју су сачињавали Грк Христос Какалос (Χρήστος Κάκαλος) и

два Швајцарца (Frederic Boissonas, Daniel Baud-Bovy). Уздизање копна услед тектонских

померања европске и азијске плоче као и потоње отапање огромних глечера формирали

су данашњи изглед Олимпа. На приближно 100 километара од њега налази се Солун.

Олимп припада двема административним регијама, Македонији и Тесалији. Његова

дужина износи 150 км и протеже се у полукруг са просечном ширином од 26 километара.

У оквиру пространог планинског масива Тајгета, познатијег још под називом

Пентадактил (Ταΰγετος/Πενταδάκτυλος), врх Пророк Никола (Προφήτης Ηλίας) са својих

2407 метара надморске висине представља највишу тачку Пелопонеза. Тајгет је дуг 115

км, а у најширем делу захвата 30 километара. На његовим ободима и у подножју налазе

се бројна насеља, од којих су најпознатија Спарта (Σπάρτη) и Каламата (Καλαμάτα).

Равнице обухватају свега 20% укупног грчког копна. Њих је веома мало и оне су,

углавном, настале таложењем речних наноса. Највеће се налазе у долинама следећих

река:

1. Пиниос (Πηνειός) у Тесалији с укупном дужином од 205 км. Извориште јој се налази

на горју Пиндског масива, а на своме ушћу у Термајском заливу (Θερμαϊκός Κόλπος)

у близини градића Стомија (Στόμιο) формира јединствену делту. Ова речна долина

је позната и по кланцу Темпе (Τέμπη или Κοιλάδα των Τεμπών) који је настао

просецањем реке кроз околни планински масив у дужини од 10 километара.

Његов најужи део износи свега 25 метара, а просечна дубина кланца износи 500

метара. Према легендарном предању, било је омиљено место боравка Аполона и

9


Муза. У храму подигнутом на десној обали реке у част и славу Аполона

победницима Питијских игара су уручивани венци;

2. Вардара (Αξιός, према старомакедонској речи αξός /чит. аксос/ у значењу „шума“,

и Βαρδάρης, према истоименом имену монголоског племена Вардара које се у VII

веку населило у овој долини) у Солунској низији. Дужина вардарске долине износи

380 км, од чега Грчкој припада свега 76. Река извире у близини македонског града

Гостивара, а улива се западно од Солуна у Термајски залив;

3. Марице (Έβρος) у Тракији чија је укупна дужина 525 км, а кроз Грчку тече у дужини

од 204 км. Улива се у Егејско море, 14,5 километара источно од грчког града

Александрупоља (Αλεξανδρούπολη).

Поред ових, друге највеће реке у Грчкој су следеће: Бистрица (Αλιάκμονας), Ахелос

(Αχελώος), Нестос ((Νέστος), Струма (Στρυμόνας), Алфеј (Αλφειός) и Арахтос (Άραχθος).

Највеће слатководно језеро у Грчкој јесте Трихонида (Τριχωνίδα), површине 98,6 км2, а

налази се у префектури Етоло-Акарнанија (Αιτωλοακαρνανία).

За њиме следе језера у префектури Македонији:

1. Бешичко језеро (Λίμνη Βόλβη), површине 70 км квадратних,

2. Велика Преспа (Μεγάλη Πρέσπα), укупне површине 273 км квадратних, од чега

Грчкој припада само 39,4,

3. Мала Преспа (Μικρή Πρέσπα), укупне површине 48,5 км квадратних, од чега Грчкој

припада 43,5,

4. Језеро Керкини (Λίμνη Κερκίνη) је једино вештачко, направљено 1932. године када

је подигнута брана на реци Струмици. Његова површина достиже и до 72 км

квадратних, у зависности од притоке воде и годишњег доба.

5. Језеро Коронија (λίμνη Κορώνεια) налази се у непосредној близи Солуна и има

површину од 42 км квадатних.

10


У префектури Тракија највеће је језеро Вистонида (Λίμνη Βιστωνίδα) чија је

површина 45 квадратних километара.

Како се тло Грчке налази на судару трију великих тектонских плоча (европске,

азијске и афричке), оно је веома нестабилно, па су и земљотреси честа појава. Пошто је

обала Грчке прилично разуђена, она броји око 6000 мањих и већих острва од којих је

свега њих 227 насељено. Од овог броја на 78 острва живи не више од 100 становника.

Укупна површина свих оствра и острваца чини тек 11% од укупне површине грчке

територије. Најужи део грчког копна представља место на коме је прокопан Коринтски

канал, такозвана Коринтска превлака (Ισθμός της Κορίνθου). Без обзира што се чини да је

Пелопонез због канала одвојен од континенталног дела Грчке те да представља засебно

острво, он то ипак није, будући да испод канала постоји чврста копнена маса која га везује

за Балканско полуострво.

Када је реч о острвима, највећи број је груписан у острвске скупине по морима,

односно у:

1. Јонска острва (Ιόνια νησιά) протежу се западном страном Грчке и представља их

архипелаг од седам великих острва: Крф (Κέρκυρα), Пакси (Παξοί), Лефкада

(Λευκάδα), Итака (Ιθάκη), Кефалонија (Κεφαλλονιά), Закинтос (Ζάκυνθος) и Китера

(Κύθηρα) чија је локација и најјужнија, испод Пелопонеза.

2. Саронска острва (Αργο-Σαρονικά νησιά) чине групу од седам великих острва и 24

веома малих и готово ненастањених острваца која се протежу у потезу од Атине до

североисточне обале Пелопонеза: Егина (Αίγινα), Саламина (Σαλαμίνα), Порос

(Πόρος), Хидра (Ύδρα), Спецес (Σπέτσες), Ангистри (Αγκίστρι), Докос (Δοκός).

3. Спораде (Σποράδες) представља 24 острва, од којих је свега пет насељено:

Скопелос (Σκόπελος), Скиатос (Σκιάθος), Скирос (Σκύρος), Перистера (Περιστέρα) и

Алонисос (Αλλόνησσος).

4. Кикладска острва (Κυκλάδες) се још називају и Северним Спорадима (Βόρειες

Σποράδες), а представља их архипелаг од 220 острва. Нису сва настањена, а она

11


најпознатија су: Андрос (Άνδρος), Тинос (Τήνος), Сирос (Σύρος), Наксос (Νάξος), Тера

или Санторини (Θήρα, Σαντορίνη), Миконос (Μύκονος), Милос (Μήλος), Делос

(Δήλος), Кеа (Κέα).

5. Додеканез (Δωδεκάνησα) или Јужне Спораде (Νότιες Σποράδες) сачињава група од

дванаест великих и око 150 мањих и углавном ненастањених острва између

Самоса, Κрита и малоазијске обале. Највеће од свих је Родос (Ρόδος), а следе:

Лерос (Λέρος), Карпатос (Κάρπαθος), Кос (Κώς), Касос (Κάσος), Патмос, (Πάτμος),

Тилос (Τήλος).

У Трачком мору издвајају се свега два острва – Самотрака (Σαμοθράκη) и Тасос

(Θάσος), док се у Егејском мору запажају острва између којих нема природне споне у виду

додатних острва, већ стоје самостално. Такво је острво Еубеја (Ευβοία), друго највеће

острво у Грчкој после Крита чија је површина 3.670 км2, као и сва она која се налазе у

непосредној граници са Турском: Икарија (Ικαρία), Лезвос (Λέσβος), Лемнос (Λέμνος), Хиос

(Χίος), Самос (Σάμος). Једино се острво Крит (Κρήτη), са својим оближњим острвцима,

издваја као највеће грчко острво и друго по величини на Медитерану, после Кипра. По

својој укупној површини од 8.336 км2 представља пето острво у Медитерану које је од

свих острва у Грчкој и најгушће насељено.

Поред острва, Грчка обилује и мноштвом полуострва и залива. Овакав рељеф је

вековима Грчкој, с једне стране, као претежно планинској земљи, отежавао унутрашњу

комуникацију становништва, док је, с друге стране, море представљало њен прозор у свет

и главну комуникацију са светом. Ове природне околности су у великој мери условиле и

сâм политичко-економски развој Грчке од античких времена па до наших дана.

Клима

12


Због свог карактеристичног географског положаја, разноликог рељефа те поделе на

континетални и приморски део, грчко поднебље је у климатском погледу веома

разноврсно. Без обзира што се каже да у Грчкој преовлађује медитеранска клима, ипак то

није тако: у континенталном делу Грчке до висине 1500 метара преовлађује умерено-

континентална, на планинама и висоравнима на северу и северозападу Грчке изнад 1500

метара надморске висине влада планинска клима, а на Криту изнад 2000 метара. На

острвима у Егеју и на Криту се током жарких летњих месеци осећају јаки утицаји

суптропске, односно северноафричке, климе. Зиме су влажне и благе (осим на планинана,

температура ретко пада испод нуле, у свега неколико наврата је до сада пао снег у Атини

за последњих 150 година), а лета су сува и топла. Горје Пинд, које се географски пружа у

правцу север-југ, климатски дели Источну од Западне Грчке, што условљава да сви крајеви

западно од Пинда имају благу и кишовиту зиму, а крајеви источно од Пинда оштрију зиму.

Осим дневних ветрова, постоје и такозване етезије (ετησίαι - годишњи ветрови), или

сезонски ветрови, који у Егејском мору дувају са североистока, а у Јонском мору са

северозапада, и често узрокују јаке олује. Лети дувају ветрови са североистока, такозвани

мелтеми (μελτέμια) који доносе свежину са пучине.Влажна медитеранска клима је

специфична и на подручју Западне Грчке, Западног Пелопонеза као и у равничарским и

планинским деловима Епира, док се сува медитеранска клима јавља на подручју Киклада,

обалама Крита, Источног Пелопонеза, Атике и Централне источне низије. Континентална

клима се осећа у Северозападној Грчкој и то у: Епиру, Тесалији, Западној Македонији, у

континенталном делу Грчке, као и у централним деловима Пелопонеза, укључујући и

префектуре Ахају, Аркадију и делове Лаконије.

Етнички састав становништва

На основу података са последњег пописа становништа у Републици Грчкој из 2001.

године проистиче да је у Грчкој живело нешто мање од десет милиона становника, док су

данашње процене да се цифра креће преко 11 милиона. Густина насељености је 85

13


становника по квадратном километру, што чини да се Грчка налази на 111. месту у свету.

Од укупног броја становника, 93% се изјаснило на последљем попису становништва да су

Грци, док преосталих 7% чине припадници других етничких група, пре свега, Турци,

Албанци, Аромуни, Македонци, Јевреји, Срби и други. Више од 95% грчке популације

припада Грчкој православној цркви, 1,3% чине Муслимани, а 0,7% су остали. По

градовима живи око 62% Грка, од чега највећи број становника насељава подручје око

главног града Атине (Αθήνα) и њене луке Пиреја (Πειραιάς) – према попису из 2001. то је

3.370.000 житеља. Најмањи број становника живи у планинским пределима Епира,

Тракије као и у централној Грчкој. Око 99% становника говори грчким језиком као

матерњим, док осталих 1% становништва говори неким другим језиком, углавном

енглеским и француским.

Осим најважнијег економског, административног, дипломатског, културног и

политичког седишта државе, Атине, други по величини град у земљи јесте Солун

(Θεσσαλονίκη) са 1.100.000 становника (попис из 2005. године). Следе остали градови са

бројем становника:

1.Јањина (Ιωάννινα) – 62.000 2. Лариса (Λαρισα) – 125.000

3. Хања (Χανιά) – 55.000 4. Ираклион (Ηράκλειον) – 130.000

5. Комотини (Κομοτινή) – 46.000 6. Агринион (Αγρίνιο) – 44.000

7. Патра (Πάτρας) – 131.000 8. Волос (Βόλος) – 85.000

ДРЖАВНО И ПОЛИТИЧКО УРЕЂЕЊЕ

РЕПУБЛИКЕ ГРЧКЕ

Почев од 8. децембра 1974. године, када се на плебисциту изјаснило безмало 70%

Грка за републику уместо монархије, Грчка је парламентарна република на чијем челу се

14


налази председник и кога бирају изабрани народни посланици. Функцију председника

Грчке од 2005. године обавља др Каролос Папуљас (Κάρολος Παπούλιας, 1921). Мандат

председника траје пет година и може се продужити.

Парламент Грчке (Βουλή των Ελλήνων) има 300 посланика чија функција траје

четири године. Као и у Србији, и у Грчкој сваки народни посланик припада одређеној

партији, што значи да већину у парламенту односи она странка која је добила највећи

збир свих гласова бирача. Следствено, лидер победничке странке постаје мандатар за

састав владе и предлаже кабинет министара председнику Републике. Онога тренутка када

председник прихвати мандатаров предлог, формира се влада, а мандатар постаје

премијер. Ову дужност тренутно обавља Јоргос Папандреу (Γιώργος Α. Παπανδρέου, 1952).

Поред полагања заклетве, сви чланови нове владе дужни су да присуствују и свечаној

литургији коју обавља архиепископ грчки у Саборној цркви у Атини.

Када је реч о политичким странкама, у Грчкој већ деценијама постоје две најјаче:

- ПАСОК, Свегрчки социјалистички покрет (Πανελλήνιο Σοσιαλιστικό Κίνημα, ΠΑ.ΣΟ.Κ.); у

парламенту данас ПАСОК-ових 157 посланика чине већину;

- Нова Демократија (Νέα Δημοκρατία), чији је лидер Антонис Самарас (Αντώνης Σαμαράς,

1951) са 88 посланика после парламентарних избора 2009. године.

За овим странкама следе, према јачини бирачког тела, следеће:

1. Комунистичка партија Грчке (Κομμουνιστικό Κόμμα Ελλάδας, ККЕ), на челу са Алеком

Папаригом (Αλέκα /Αλεξάνδρα/ Παπαρήγα, 1945), има 21 посланика;

2. Коалиција радикалне левице (Συνασπισμός Ριζοσπαστικής Αριστεράς, такозвана ΣΥΡΙΖΑ),

на челу са Алексијем Ципрасом (Αλέξης Τσίπρας, 1974) са 13 посланика;

3. Православно народно јединство (Λαϊκός Ορθόδοξος Συναγερμός, такозвани ЛАОС), на

челу са Георгиосом Карацеферисом (Γεώργιος Καρατζαφέρης, 1947), са 15 посланика;

15


4. Демократска левица (Δημοκρατική Αριστερά) на челу са Фотијем Кувелисем (Φώτης

Κουβέλης, 1948), са 4 посланика;

5. Независних посланика има укупно 6.

До сада у Републици Грчкој има званично регистрованих око стотину странака.

Уједно, за разлику од Србије, где је остављено на вољи бирача да ли ће изаћи на гласање

или не, у Грчкој је сваки пунолетни грађанин, према свим важећим законским актима,

дужан да изађе на изборе; у супротном, сносиће оштре законске казне неодазиву. У

случају какве спречености, бирач мора доставити посебној комисији валидне доказе о

неодазиву.

Владу Грчке (Κυβέρνηση της Ελλάδας) данас чини петнаест министара на челу

следећих министарстава:

1. Министарство спољних послова (Υπουργείο Εξωτερικών),

2. Министарство унутрашњих послова (Υπουργείο Εσωτερικών),

3. Министарство за економију (Υπουργείο Οικονομικών),

4. Министарство за националну одбрану (Υπουργείο Εθνικής Άμυνας),

5. Министарство за рад и с оцијалну политику (Υπουργείο Εργασίας και Κοινωνικής

Ασφάλισης),

6. Министарство за регионални развој (Υπουργείο Περιφερειακής Ανάπτυξης και

Ανταγωνιστικότητας),

7. Министарство за здравље и социјалну заштиту (Υπουργείο Υγείας και Κοινωνικής

Αλληλεγγύης),

8. Министарство за културу и туризам (Υπουργείο Πολιτισμού και Τουρισμού),

9. Министарство за пољопривредни развој и прехрану (Υπουργείο Αγροτικής Ανάπτυξης και

Τροφίμων),

16


10. Министарство за заштиту грађана (Υπουργείο Προστασίας του Πολίτη),

11. Министарство правде и људских права (Υπουργείο Δικαιοσύνης, Διαφάνειας και

Ανθρωπίνων Δικαιωμάτων),

12. Министарство образовања, доживотног образовања и вера (Υπουργείο Παιδείας, Δια

Βίου Μάθησης και Θρησκευμάτων),

13. Министарство за поморство, рибарство и острва (Υπουργείο Θαλασσίων Υποθέσεων,

Νήσων και Αλιείας),

14. Министарство за екологију, енергију и климатске промене (Υπουργείο Περιβάλλοντος,

Ενέργειας και Κλιματικής Αλλαγής),

15. Министарство за инфраструктуру, транспорт и умрежавање (Υπουργείο Υποδομών,

Μεταφορών και Δικτύων).

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА ГРЧКЕ

С административне тачке гледишта, Грчка је подељена на тринаест региона (области,

такозване периферије, περιφέρεις):

Периферија Главни град / главно место

Атика (Περιφέρεια Αττικής) Атина (Αθήνα)

Централна Грчка (Περιφέρεια Στερεάς Ελλάδας) Ламиjа (Λαμία)

Централна Македонија Солун (Θεσσαλονίκη)

(Περιφέρεια Κεντρικής Μακεδονίας)

Крит (Περιφέρεια Κρήτης) Ираклион (Ηράκλειον)

17


Источна Македонија и Тракија Комотини (Κομοτηνή)

(Περιφέρεια Ανατολικής Μακεδονίας και Θράκης)

Епир (Περιφέρεια Ηπείρου) Јањина (Ιωάννινα)

Јонска острва (Περιφέρεια Ιονίων Νήσων) Крф (Κέρκυρα)

Северни Егеј (Περιφέρεια Βορείου Αιγαίου) Митилена (Μυτιλήνη)

Пелопонез (Περιφέρεια Πελοποννήσου) Триполи (Τρίπολη)

Јужни Егеј (Περιφέρεια Νοτίου Αιγαίου) Ермуполи (Ερμούπολη)

Тесалија (Περιφέρεια Θεσσαλίας) Лариса (Λάρισα)

Западна Грчка (Περιφέρεια Δυτικής Ελλάδος) Патра (Πάτρα)

Западна Македонија (Περιφέρεια Δυτικής Μακεδονίας) Козани (Κοζάνη)

Посебну административну јединицу представља Атос, односно Аутономна

манастирска држава Свете Горе (Αυτόνομη Μοναστική Πολιτεία Αγίου Όρους), која се, као

самоуправна држава, налази у саставу Републике Грчке.

18


Распоред административних региона

Сваки регион је, у зависности од своје величине, издељен на мање

административне јединице, округе (или срезове, νομοί), тако да их је укупно 54. Сваки

округ се састоји од одређеног броја општина (δήμοι) и заједница (κοινώτιτες), што ће рећи

да у Грчкој постоји 900 општина и 133 заједница.

Привреда Грчке

Грчка се данас налази на 27. месту у свету по својој развијености, док на Балкану

заузима прво. Традиционалне привредне гране представљају риболов, прехрамбена и

текстилна индустрија, а у нешто мањој мери и пољопривреда. Поред туризма, као једне

19

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/9/9d/GreeceNumberedPerepheries.png


од најјачих индустијских грана, бродоградња и трговачка морнарица представљају главни

ослонац целокупног грчког економског просперитета. По броју бродовласника као и по

њиховом богатству, Грчка заузима прво место у Европи. Такође, њена трговачка

морнарица је, на основу свих расположивих капацитета, највећа у свету, будући да њених

3079 бродова чини 18% свих расположивих карго капацитета на светском нивоу. По броју

танкера и теретних бродова заузима далеко прво место, по броју бродова за превоз

контејнера и остале робе је четврта.

Поред двојице можда најпознатијих бродовласника на свету, Аристотела Оназиса

(Αριστοτέλης Ωνάσης, 1900-1975) и Ставроса Њархоса (Σταύρος Νιάρχος, 1909-1996),

најбогатијим Грком на свету се данас сматра бродовласник и бизнисмен Спирос Лацис

(Σπύρος Λάτσης) чије је богатство процењено на преко 11 милијарди долара 2008. године,

сходно Форбсовој (Forbes) листи најбогатијих људи на свету2.

Када је реч о пољопривреди, она није толико успешна грана индустрије што због

сиромашног тла, што због недостатка плодног земљишта. Од биљних култура највише

успевају: маслине, смокве, агруми и винова лоза, а у великој мери се гаје пшеница,

кукуруз, јечам, пиринач и памук. Посебно се истиче и узгој дувана чија је производња до

2005. године бележила вртоглави раст и достигла принос од преко 114.000 тона на

2 За њиме следе десеторица других који у свом власништву поседују:

1. Јоанис Ангеликусис (Ιωάννης Αγγελικούσης), 120 бродова,

2. капетан Панајотис Цакос (Παναγιώτης Τσάκος), 82 брода,

3. Никос и Харис Вафијас (Νίκος και Χάρης Βαφειάς), 72 брода,

4. Димитрис Милисанидис (Δημήτρης Μελισσανίδης), 72 брода,

5. Јоргос Прокопију (Γιώργος Προκοπίου), 71 брод,

6. Виктор Рестис (Βίκτωρ Ρέστης), 70 бродова,

7. Јоанис Кустас (Ιωάννης Κούστας), 69 бродова,

8. Јоргос Иконому (Γιώργος Οικονόμου), 61 брод,

9. Евангелос Маринакис (Ευάγγελος Μαρινάκης), 59 бродова,

10. капетан Василис Константакопулос (Βασίλης Κωνσταντακόπουλος), 58 бродова.

20


годишњем нивоу. Међутим, због промене у аграрној политици државе драстично је опала

производња дувана, тако да је она већ 2005. износила скромних 54.000 тона.

У сточарству главно обележје чине узгој оваца и коза. Производња и извоз вина

сматрају се традиционалним грчким занатима: најстарији археолошки подаци указују да

је виноградарство на територији данашње Грчке почело пре 6,5 миленијума. Према

производњи и извозу вина, Грчка се налази међу првих десет земаља у Европи.

Најпознатије виноградарске регије Грчке су:

1. острва у Егеју : Родос, Лимнос, Парос, Самос, Санторини;

2. Крит , са центрима у: Дафни, Ситији и Архани;

3. континентални део Грчке : Тесалија, Атика;

4. Македонија : Науса;

5. Епир : Жича (Ζίτσα);

6. Пелопонез : Немеја, Мантинија, Патра.

Имена појединих светски чувених вина потичу управо од назива регија у којима се

производе.

Рецина (ρετσίνα) се производи готово три миленијума у Грчкој па се зато сматра

традиционалним грчким вином које може бити бело или розе. Ово вино добија се из

смоле посебне врсте медитеранског четинара, алепског бора. Име вину потиче од грчке

речи за смолу, ρητ ίνη . Најпознатије регије где се производи рецина налазе се у Атици,

Беотији и на Еубеји, а произвођачи су Куртакис (Κουρτάκης), Маламатина (Μαλαματίνα) и

Георгијадис (Γεωργιάδης).

Узо (ούζο) се сматра аперитивним пићем које се прави од аниса (Pimpinella anisum),

биљке веома јаког ароматичног мириса и етеричног састава. Најпознатији светски

21


брендови су: Цанталис (Τχάνταλης), Пломари (Πλόμαρη), Барбајанис (Βαρβαγιάννης) те

Узо12 (Ούζο12).

Ципуро (τσίπουρο), које је познато у већини грчких крајева и као ракија (ρακή), је

изузетно јако дестилисано алкохолно пиће у виду брендија које садржи и до 45%

алкохола, а се добија од комине. Највише се производи у Тесалији, Епиру, Македонији, на

Пелопонезу и Криту. Према легенди, први ципуро су направили светогорски монаси у XIV

веку.

Грчка је богата рудама, пре свега, манганом, цинком, сумпором, бокситом, сребром,

сумпором, каменом сољу итд. У последњих тридесетак година развијене су и хемијска,

дрвно-прерађивачка и фармацеутска индустрија, кожарство, обојена металургија и петро-

хемија (у Грчкој постоји неколико рафинерија нафте).

РЕПУБЛИКА КИПАР

(Κυπριακή Δημοκρατία, Kibris Cumhuriyeti)

22


Kипар је треће највеће острво на Медитерану после Сицилије и Сардиније: дуго је

240 км, док у најширем делу његова дужина износи 100 км. Укупна површина овог острва

износи 251 км квадратних. Од турске обале удаљено је свега 75 км. Од 1974. острво је

подељено на два дела, на јужни, већи, грчки, и на северни, мањи, турски. Између њих

протеже се такозвана зелена демаркациона линија (Green Line) дужине 180 и ширине 14

км коју обезбеђују снаге мировних мисија Уједињених нација.

Повољна географска позиција острва је од давнина била примамљива освајачима:

од Блиског Истока растојање износи непуних 110 км, од Египта 380, а од Грчке, тачније од

острва Кастелориза (Додеканез) 280 км. Клима острва је суптропска медитеранска и

степска, па је зато најтоплија у целој ЕУ – просечна температура износи 24 степена

Целзијусове скале. Са готово 142 сунчана дана (или 3.400 сати) годишње, Кипар се може

окарактерисати као најсунчанији део Европе.

Према проценама из 2010. године, само на грчком делу острва живи близу 804.000

становника. За турски део не постоје званични подаци, али се угрубо претпоставља да на

целом острву живи нешто преко милион становника. Структура етничке слике изгледа

овако: већину чине кипарски Грци (77%), за њима следе кипарски Турци (18%) и остали

23


(5% - Јермени, Маронити, римокатолици). Густина насељености је 85 становника по км

квадратном. Од укупног броја становника грчког дела, безмало 71% запослено је у сектору

пружања услуга, док је свега 5% пољопривредног становништва. Главни град острва је

Никозија (познат и као Лефкозија, Λευκωσία) са близу 400.000 становника. Кроз њега

пролази демаркациона линија раздвајања грчког од турског дела.

Први наводи о имену Кипра потичу из микенског периода: на глиненим плочицама

писаним линеарним писмом Б може се прочитати етноним ku-pi-ri-jo (Κύπριος, Κипранин)

који недвосмислено има везе с именом острва. До данас постоји неколико етимолошких

објашњења о пореклу имена Кипра, а два су доминантна: једно се везује за грчку реч за

чемпрес (κυπάρισσος), друга за етеокипарску реч за бакар. Захваљујући великим

депозитима бакра и развијеној трговини са Римским царством, име овог острва добило је

у латинском свој препознатљив облик: Cuprum. Према грчкој легенди, у близини

данашњег града Пафоса рођена је Афордита из морске пене. Међутим, тај део обале био

је познат још у феничанско доба као Куприја (Kupria), будући да је ту обитавала

феничанска богиња љубави и лепоте Астарта која је касније идентификована као

Афродита.

Цело острво деле два велика планинска масива: западни Троодос (Τρόοδος), који је

у самом средишњем делу, и северни Киренија (Κυρένια). На масиву Троодоса налазе се

скијашки центри којих има највише на планини Олимп (1952 метра). Масив Киреније

назива се још и Пентадактил (Πενταδάκτυλος) због специфичног облика једне планине која

личи на прсте људске руке. Према једној легенди, Дигенис Акрита, грчки пандан Марку

Краљевићу, у покушају да прође ову високу планину одломио је палац. Током турске

инвазије и сукоба који су уследили после 1974. године, масив Киреније био је поприште

бројних ратних дејстава између зараћених страна. У средишту острва, између Троодоса,

Киреније и Средоземног мора, протеже се равница Месаорија (Μεσαоρία) површине од

готово 1000 км квадратних која је до 1974. била главна житница.

Кипар је острво са врло мало падавина и због тога је без већих водених токова.

Водоснабдевање становништва обавља се преко 107 брана и устава као и великих

24


резервоара. Како потребе за водом расту из године у годину, Влада Кипра је одлучила да

се изграде нова постројења за десалинизацију воде. Према статистикама, 2001. године

50% водоснабдевања вршено је управо из тих постројења.

Кипар је, према друштвеном уређењу, председничка демократска република, што

значи да је председник републике и шеф државе и премијер. Од 2008. године председник

је Димитрис Христофијас (Δημήτρης Χριστόφιας, 1946), главни секретар Прогресивне

партије радног народа (Ανορθωτικό Κόμμα Εργαζόμενου Λαού). Извршну власт спроводи

влада, законодавну и влада и парламент, док је судска власт апсолутно независна. Владу

сачињава једанаест министарстава:

Министарство пољопривреде, природних ресурса и околине

Министарство трговине, индустрије и туризма

Министарство одбране

Министарство финансија

Министарство здравља

Министарство спољних послова

Министарство правде и јавног поретка

Министарство унутрашњих послова

Министарство образовања и културе

Министарство рада и социјалног осигурања

Министарство комуникација

Кипар је административно подељен на шест округа – Фамагуста, Пафос, Киренија,

Ларнака, Лимасол и Никозија. Унутар острва постоје и четири ексклаве – реч је о

25


енглеским војним базама, Акротири и Декелија, које су и de iure и de facto део територије

Велике Британије.

Након избора одржаних маја 2011. године, структура политичких странака као и

број посланика у парламенту (Βουλή Αντιπροσώπων) изгледа овако:

Демократски сазив (Δημοκρατικός Συναγερμός) - 20

Прогресивна партија радног народа (Ανορθωτικό Κόμμα Εργαζόμενου Λαού) – 19

Демократска странка (Δημοκρατικό Κόμμα) – 9

Покрет социјалдемократа (Κίνημα Σοσιαλδημοκράτων) – 5

Европска странка (Ευρωπαϊκό Κόμμα) – 2

Покрет еколога (Κίνημα Οικολόγων Περιβαλλοντιστών) – 1

Поред званично изабраних чланова (56), чији мандат траје 5 година, у парламенту

Кипра постоје и три члана-посматрача који представљају три јаке локалне кипарске

заједнице: маронитску, јерменску и римокатоличку. Додатна 24 места у парламенту

обезбеђена су турској заједници, али она званично нису попуњена.

Званични језици су грчки и турски, а мањински признати: јерменски, арапски

кипарских Маронита и ромски. Енглески је и даље главни језик споразумевања између

кипарских Грка и Турака. Енглески говори 76% становника као други страни језик, 12%

француски, а свега 5% немачки. Није познат податак колико постоји билингвалних

говорника и грчког и турског језика – пре инвазије, процењује се да су оба језика добро

познавали и говорили чланови и једне и друге заједнице.

Како бруто национални доходак износи 23.418$, Кипар заузима 30. место у свету

по развијености. На основу података ММФ-а, Кипар се налази на 23. месту у свету када је

реч о стандарду живота његових становника. Огроман удео у економском развоју земље и

даље имају бројне оф-шор компаније из целог света које су, уз отворено тржиште те

либерализацију свих регулатива у вези са улагањем страног капитала и његовим

26


располагањем, у последњих три деценије довеле Кипар на водеће место у Европи и на

Блиском Истоку. Пружање услуга у поморском саобраћају представља знатан извор

зараде: кипарска прекоокеанска флота, од готово 2800 бродова, четврта је у свету.

Туризам је грана привреде која посебно грчком делу острва обезбеђује велики део

прихода – годишње се креће око седам милијарди евра.

Најважније кипарске образовне институција су Кипарски универзитет у Никозији,

затим Кипарски технолошки универзитет у Лимасолу те Отворени кипарски универзитет у

Никозији.

У свету гастрономије Кипар је познат по сиру халуми (χαλούμι) који се прави од

козијег и овчијег млека. По својој текстури, сличан је италијанској моцарели. Бургур или

πουργούρι је врста цереалије која се добија од различитих врста жита, а употребљава се у

виду замене за пиринач или кускус. Као додатак јелима, ставља се у ћуфте, пилав, супе и у

разна локална кипарска пецива.

ДРУГИ ДЕО

ПОЈАМ ХЕЛЕНИЗАМ

27


Ποд појмом хеленизам подразумева се период који обухвата три значајна века

антике - од Александрове смрти (323. пре Христа) до владавине римског цара Августа (14.

после Христа). У суштини, овај назив истовремено означава и све и ништа. Постоји један

број научних теорија које покушавају да интерпретирају овај важан период у оквиру

целокупне грчке историје. Обично се за хеленизам, који је постао својеврсни melting pot

различитих народа, религија, обичаја, схватања, менталитета, наводе следеће

концептуализације:

1. проширење грчке културе на античку источно-оријенталну,

2. постепено мешање двају култура, изворне грчке (хеленске), и источно-оријенталне

(египатске, хебрејске, азијске и индијске),

3. потврђивање континуитета старије грчке културе у чистој форми,

4. наставак и даљи развој хеленске културе у измењеним историјским и друштвеним

условима.

Тарнова (William Woodthorpe Tarn, 1869–1957) теорија о хеленизму, изнета у делу

Hellenistic Civilisation (1927), се данас узима као најприхватљивија, пошто у оквиру једног

широког креативног еклектичког концепта обједињава сва претходна гледишта. Тарн је

затупао тезу да свако од претходно наведених виђења погађа тек један део истине, али да

ниједан од њих не обухвата нити може обухватити појам хеленизма у целини. Епоха

хеленистичке акултурације, тј. прожимања култура, јавља се на, до тада, незамисливо

широком простору, када је грчки језик, познатији под називом „којна“ (κοινή), као

својеврсна културна „заједница грчког идентитета“, обухватала простор од данашњег

Марсеја до Индије и од Каспијског мора па све до слива Нила. Ова огромна грчка

цивилизација била је непрекидно подложна променама. Једна од засигурно најважнијих

огледала се у чињеници да су грчки полиси изгубили свој идентитет и партикуларизам, с

изузетком Атине и Спарте. На сцену је ступила екумена (’οικουμένη), појам којим је

означен сав ондашњи познати „настањени свет“ (’οικουμένη γη). Екумена је указивала на

постојање једне нове заједнице као својеврсног глобалног дома свих цивилизираних

28


људи који су је сачињавали. У екумени настао је и развио се индивидуализам који је

подразумевао истицање, до тог доба, непознате слободе појединца. Читав низ аутора из

различитих области људског духа (историја, философија, уметност и др.) није одолевао

искушењу да прави паралелу између хеленистичке епохе и модерног доба у погледу

процеса глобализације и мондијализације.

Израз хеленизам је у модерну научну мисао увео немачки научник Дројзен (Johann

Gustav Droysen, 1808–1884) 1836. године у првом тому његове опсежне студије под

називом Историја хеленизма (Geschichte des Hellenismus). Њиме је означио једну сасвим

модерну епоху у историји источног Средоземља која је отпочела са освајањима

Александра Македонског. За њу је карактеристично то што ју је обележило релативно

брзо стапање основних постулата хеленске културе са свим културама староисточних

народа. На тај начин је, у релативно кратком историјском раздобљу, стварана нова,

„хеленистичка“, култура. Речи ‘ελληνισμός (hellenismos) и ‘ελληνιστής (hellenistes), које су

Дројзену послужиле за стварање термина хеленизам, забележене су у античким изворима

свега неколико пута. Ове речи су изведене од грчког глагола ‘ελληνίζω, који је у периоду

антике имао основно значење „говорити као Грк“, „говорити чисто грчки“, а затим и

„погрчити“. Међутим, у Септуагинти, грчком преводу Старог завета са почетка III века пре

Христа, реч ‘ελληνισμός има значење подражавања хеленског начина живота и хеленских

обичаја. У Новом завету, у Делима апостола, реч ‘ελληνιστής се употребљава за

обележавање Јеврејина који је прихватио хеленски језик и обичаје. Израз ‘ελληνισμός

(hellenismos) је у неким европским језицима сачувао и своје основно значење грчке

цивлизације, хеленства3.

Ширећи се међу варварима на истоку и западу, хеленска култура је и раније

примала у себе туђе елементе. Али у новим условима створеним после похода

Александра Великог, појављује се као резултат мешања са староисточним културама

једна, и по садржини и по форми, за разлику од класичне, изразито хеленистичка култура.

Према томе, хеленизмом или хеленистичким добом зовемо ону епоху у којој је настала

ова измењена хеленистичка култура. Међутим, док се придев хеленистички везује 3 На пример, енгл. hellenism, франц. l´ hellenisme.

29


искључиво за раздобље након Александра Великог, термин хеленизам је само услован.

Као што термини хеленизирати, хеленизација, значи „погрчити“, „погрчавање“, тако је и

израз ‘ελληνισμός задржао у многим модерним језицима своје основно значење грчке

цивилизације, тј. посебног израза грчког духа, хеленства. У савременом српском,

међутим, хеленизам нема то значење.

НЕОХЕЛЕНИЗАМ

Географски положај Грчке je такав да се налази на размеђи путева трију

континената, Европе, Азије и Африке. Овај специфичан положај условио је да се развије

један веома сложен и разноврсан културни, цивилизацијски, друштвени и политички спој

који обједињује традиције Европе, Балкана и Медитерана. Управо о овој и оваквој

непоновљивој разноврсности сведоче многобројна политичко-историјска и културна

искуства и достигнућа грчког народа током векова. Грци су изузетно поносни на своје

културно наслеђе и управо на његовим темељима граде свој национални идентитет. Из

тог разлога се као једна од основних тежњи свих неохеленских истраживања поставља

истицање континуитета у свим културним достигнућима грчког народа, било да је реч о

језику, књижевности, уметности, философији или основним постулатима демократије.

Улазак Грчке у Европску унију 1981. године је донекле дао потврду овим грчким

стремљењима. Грчка је, у то време, била једина чланица тадашње Европске економске

заједнице са балканског терена ових простора и са православним наслеђем и са наслеђем

туркократије. Није потребно посебно истицати да је период туркократије, можда у

најкљичнијем историјском раздобљу развоја свеукупне европске цивилизације, оставио

ван свих историјских токова, почев од ренесансе, реформације, доба просветитељства, па

све до француске и индустријске револуције Балканско полуострво и, самим тим, и грчки

народ.

30


Када је у питању утврђивање метода у оквиру проучавања природе и суштине

неохеленизма, треба, свакако, имати у виду изузетно велику сложеност и дијахронијско

постављање ствари унутар овог друштвеног и културолошког феномена. Овај метод

укључује један многоструки приступ у спознаји грчке духовности. Појам неохеленизма у

себи садржи научну, историјску, философску и уметничку основу. Свака од њих

представља засебну целину коју треба посебно проучавати, мада, с друге стране, све

заједно налазе своје јединство у хеленском духу, старом преко три хиљаде година. Оно

што би чинило предмет проучавања појма неохеленизма биле би следеће компоненте:

историја, књижевност, језик (лингвистика, филологија), реторика, архитектура,

сликарство, вајарство, природне науке, музика, филм, позориште.

Као најважнија компонента формирања неохеленизма, почев од најранијих дана,

био је снажан осећај припадности свих Грка једној јединственој заједници, односно

народу, као и једној јединственој религијској свести оличеној, испрва, у миту, као

првобитном начину мишљења код Грка, а потом и у хришћанској свести, посебно

развијаној у византијском периоду. Хришћанство је, поред римског државног уређења и

грчке културе, било један од основних конститутивних елемената Византијског царства.

Оно што се намеће као један од кључних проблема у решавању проблематике

неохеленизма јесте могућност прецизног раздвајање византијског од новогрчког периода,

тј. покушај да се методолошки и историјски новогрчки период издвоји из оквира

свеукупног хеленизма. За велики број историчара је 1453. година, обележена другим

падом Византијског царства, представљала основну прекретницу у грчким друштвено-

историјским токовима. Будући да Грци период туркократије посматрају само као једну

међуфазу у свом историјском развоју, склони су да рачунају почетак новогрчке историје

од 1821. године. Са друге стране, једна мања група савремених грчких и светских

историчара први пад Цариграда 1204. године сматра пресудним, јер је он означио крај

готово миленијумског трајања Византије и рађање (појаву, настанак) једног сасвим новог

хеленизма под окриљем страних завојевача. Историјска је чињеница да су све до турских

31


освајања велики делови Византијског царства (Кипар, Крит, Јонска острва, поједини

приобални делови Пелопонеза) остали под управом Млечана.

Енглески историчар Арнолд Тојнби (Аrnold Toynbee, 1889-1975) био је мишљења да

се пред савремене Грке поставља једно од најважнијих питања: где треба да траже

корене свог неохеленизма, да ли само у антици или савремени Грци свој национални

идентитет треба да вежу за византијске хришћанске културне тековине. Чињеница је да се

временом однос самих Грка према античком наслеђу променио, тачније речено од

првобитног негирања и одрицања дошло је до помирења хришћанства и античке културе.

Тек када се нова вера учврстила и канонски и у свести Грка, у потпуности потиснувши

митологију, уследило је заслужно признање античким Грцима за њихово посебно место у

оквиру хеленске културе и традиције. Многи антички обичаји су преживели захваљујући

хришћанству које их је прихватило, задржало и прилагодило својим потребама,

удахнувши старим садржајима нову форму и нови значај. С друге стране, православна (и

целокупна хришћанска хришћанска) философија црпила је из богатог наслеђа античке

књижевности и философксе мисли све непоходне елементе како би изградила своје

учење. У време династија Комнина и Анђела нови хеленизам широких народних маса био

је увелико оформљен као успешан спој и антике и православља. И поред тога што се

долазак Турака на Балканско полуострво сматра једном од највећих трагичних

цивилизацијских и културних последица по све балканске народе, он је макар у два

сегмента био позитиван:

1. условио је да се јави чврсто јединство код свих покорених народа, да се додатно

искристалише национална свест, да се сачува сећање на властиту прошлост те да се

посебно негује народна традиција, обичаји и хришћанска вера. Туркократија је

учинила, са једне стране, да се балкански народи, па и сами Грци, још више окрену

према себи и да се уједине, а са друге да се обавезно прилагоде новим

историјским захтевима и свим друштвено-политичким околностима;

32


2. омогућио је да се изворни дух новог хеленизма додатно учврсти, рашири и да

поприми нови правац развоја. Овај хеленизам је током пет векова (од 1453. па до

1918) непрекидно обогаћиван новим садржајима и елементима из два света:

а) из турско-арапског, односно оријенталног,

б) из западноевропског, превасходно млетачког и италијанског.

Оба света, дијаметрално супротна и сасвим оштро опречна по свом карактеру,

преламала су се преко данашње грчке територије, условивши да се појаве две крупне

културно-политичке и цивилизацијско-друштвене сфере утицаја које су се постепено

утапале у претходно изграђен и учвршћен византијско-православни хеленизам. Осим

некадашњих утицаја у одевању, до данас су остали видљиви они у кулинарству, у музици,

у начину пословања, мишљења, односа према раду итд.

ИМЕНА ГРКА КРОЗ ИСТОРИЈУ

На питање Ко су Грци? до наших дана није дат један целовит одговор. Разлог томе

је што се о Грцима говори из три различита угла (античког, византијског, савременог), при

чиме се губи из вида да је реч о јединственом континуитету постојања једног народа.

Посматрано из таквих подела, чини се као да антички Грци немају никакве везе са Грцима

из Византије, а да су савремени Грци нешто посебно. У бити, међутим, то није нити може

бити тако. Ради лакшег проучавања дуге и богате грчке историје и грчке писане речи,

извршена је подела на та три сегмента која се међусобно допуњују, преплићу, утичу један

на други.

Грци су све до савремене епохе, односно до стицања независности у XIX веку, били

политички уједињени једино онда када им је претила опасност и када би их покорио неки

од страних освајача. Први пут се то догодило за време Филипа Македонског (Φίλιππος Β' ο

Μακεδών) 338.године пре Христа после битке код места Херонеје. Упркос њиховој

33


подвојености и разједињености, као највећем феномену грчког државног и политичког

духа, сви народи и цивилизације који су долазили са њима у контакт сматрали су Грке

припадницима једне и јединствене етничке групе. По Милану Будимиру, сви народи

надевају имена другим народима, својим суседима, пошто они сами себе или нису никако

називали или су називали друкчије, али тај назив није остао упамћен нити записан. Тако

су, на пример, Персијанци Грке називали Јауна (Yauna). Овај етноним је одјек имена првих

Грка са којима су се они сусрели: били су то јонски Грци које Хомер назива Iáwones

(Јонци). Оно што је важно напоменути јесте да су сви странци, који су долазили у контакт

са Грцима ма где они били, знали Грке само под оним именом племена са којим су били у

контакту.

Етноним Хелен (΄Ελληνας) био је само један од назива који је циркулисао као назив

за Грке. У Хомеровој Илијади је то било име неких народа из Ахилејеве домовине и,

будући да је реч о највећем јунаку, логично је било што се тај назив почео употребљавати

за читав народ. Већ од VII века пре Христа има свегрчки (панхеленски) карактер. Када је

реч о пореклу овог етнонима, према многим лингвистима, реч је о једној далеко старијој

посуђеници из неког суседног језика са Балканског полуострва или из Мале Азије, која је

доцније прихваћена као општенационално обележје. Са митолошке тачке гледишта, назив

Хелен се везује за митског праоца Хелена, владара најјужније области Тесалије, Фтије

(Фθία), и представљао је епонимног хероја грчког народа. Све до појаве хришћанства

етноним Хелен је био у оптицају, да би потом био одбачен као пагански симбол.

Постојала су још три, по свему судећи, много старија етнонима, Δαναοί, тј. Данајци,

Αργείοι, Аргејци, и Αχαιοί, тј. Ахајци (Аχαιοί). То су били називи које је користио и Хомер у

својим еповима. Име Данајци се повезује са градом Аргом који је још у Хомерово доба

био један од најважнијих центара Грчке. Према једној легенди, њиме је владао чувени

краљ Данај. Име Аргејци, које је највероватније синонимно с именом Данајци4, потиче од

4 Постоје и мишљења научника (Вилсон, Метју, Болсер, Покорни, Бикс) да су Данајци и Аргејци две оделите гране те да између њих не може бити знака једнакости. Као доказ им служи, између осталог, и то што је Хомер набројао и једне и друге. Ови научници сматрају да су Аргејци населили територију око града Адане (Άδανα), неких 30 километара од обале Медитерана у јужној Анадолији после пропасти микенске цивилизације. Као додатну потврду пружаjу и сачувани записи из времена Тутмосиса III (1437) те Аменофиса III (1390-1352 пре Христа) који наводе постојање земље Данаје са градом Мукана

34


имена града краља Данаја,а њиме се Хомер се служио да би означио целокупан хеленски

народ. У Илијади стоји да су се оба племена нашла на страни Агамемнона и да су срчано

ратовали против Тројанаца.

Назив Ахајци односио се на две етничке групације Грка:

1. на Грке који су живели северно од Пелопонеза, у Тесалији, Месени, Аргу и Итаци,

2. на народ који је живео у древном граду Фтији, који се, такође, помиње код Хомера

као део Ахилове краљевине.

Хомер је овај назив употребљавао у најопштијем и најширем смислу, означавајући

њиме све Хелене. Познато је данас да су за Ахејце знали и древни Хетити, који су

бележили њихову древну постојбину Ахају (Αχαĩα) као A-hhija-wa.

Након римског освајања Грчке 146. године пре Христа, у језик продире нови назив -

Ρωμαĩοι, Ромеји5 - који је, као такав, вековима фигурирао у званичним византијским

документима, док је у грчком народу временом попримио поспрдно значење. За разлику

од грчких (византијских) учених кругова, који га се чврсто придржао, у грчком народу се

задржао стари назив, који је и у западним културним круговима остао ознака, не само за

човека који је живео у антици, већ и за човека који и даље говори грчким језиком. Учени

људи у Цариграду су правили разлику између хеленског језика (ελληνική γλώσσα), дакле

језика који се говорио у класичном периоду, и ромејског језика (ρωμαϊκή γλώσσα), тј. оног

званичног језика који је био у званичној употреби у Византији. Током туркократије је назив

Ромеј добио конотацију „лукавог, препреденог човека“, у смислу да се понаша недолично

и удварачки према новој власти како би извукао корист за себе. Овај термин је био, по

правилу, резервисан само за грађане. У делима грчког револуционара Риге од Фере

(Ρήγας Φεραίος, 1757-1798), на пример, постоји термин Хелен, баш као и у делу Хеленска

префектура (Ελληνική νομαρχία) анонимног аутора из 1806, где се говори о неопходности

(највероватније Микена).

5 Византијска историја се сматра само наставком римске историје. Према томе, назив Византија потиче из каснијег времена и сами Византинци га нису познавали као таквог. Они су себе називали Римљанима-Ромејима (Ρωμαĩοι).

35


подизања Хелена на општи национални устанак по узору на српску револуцију. Састављач

овог полемичког списа је потписан као анонимни Грк, не као Хелен ни Ромеј.

С историјске тачке гледишта, назив Хелени се по први пут појављује 548. године

пре Христа за време 48. Олимпијских игара. Њега је употребио аркадски песник Ехемброт

(Εχέμβροτος) у својој песми посвећеној Хераклу и његовој победи на Амфиктионичким

играма6.

Римљани су Грке прозвали Graесi. Према Аристотелу (Meteorologica I, xiv), тако су

се називали грчки становници данашњег Епира. Но, савременија виђења веле да су се

тако самоназивали грчки колонисти с острва Еубеје и из Беотије са којима су Римљани

долазили у контакт у граду Кума (основаног око 900. пре Христа) на територији данашње

Италије. По свему судећи, име Graесi потиче од имена градића Граја (Γραία) из јужне

Беотије. По грчком историчару Страбону (IX 2.10), он се налазио у близини града Оропа.

Име Грк, данас тако раширен по свету, потиче, уствари, од латинског придева Graecus који

је у свакодневном говору истиснула оригинални назив тих колониста Граији, Graii (Γραιοί).

Овај кратак преглед етнонима који су представљали Грке, наводи нас на кључно

питање: ко су у ствари били Грци, с обзиром на велико шаренило термина, које је пратило

њихов назив? Иако је најважнији критеријум у решавању ове дилеме био језик, ипак, је

постојало мишљење да су Грци, поред језика, имали још много тога заједничког. Тако се,

на пример, у одломку из Херодотове историје од Атињана тражило објашњење зашто не

би никада издали Грчку. Они се у свом одговору позивају на термин ‘ελληνικός (hellenikos)

који код њих изазива „осећање припадности грчком народу“, тј. у дословном преводу на

„гречество“, што би одговарало нашем појму српства. То заједничко припадање они

објашњавају тиме да у њиховим жилама тече иста крв, да имају исте храмове и богове,

исте жртве (иако су ритуали негде били потпуно различити у односу на регије), као и исте

обичаје. Иако је грчко становништво говорило различитим дијалектима, сви ти грчки

дијалекти су међусобно били разумљиви у великој мери.

6 Реч је о врстама игара, сличним Олимпијским, које су се одржавале у околини неког религијског центра. На њима су учествовали одабрани представници из свих држава-полиса који су се налазили у близи тог центра.

36


Постоје још две веома битне институције везане за заједничко порекло Грка. Једна

се тиче поштовања заједничких пророчишта, попут оног у Дидими у Малој Азији или у

Делфима, посвећеног Аполону. Друга је била учествовање на Олимпијским играма у

Олимпији на Пелопонезу (списак победника на Олимпијским играма сеже до 776. г. пре

Христа). Грци су одувек сматрали да постоје веома рационални разлози да себе сматрају

различитим и посебним у поређењу са варварима (βάρβαροι), како су називали остатак

човечанства. Њихове су језике сматрали да представљају тек незнатно унапређену верзију

онога што су они називали „бар-бар“. За старе Грке „бар-бар“ није било ништа друго до

најобичнија ономатопеја звукова које производи једна животиња. Тако Херодот у својој

Историји каже за језик етиопског народа Трогодита да наликује цичању и крештању

слепих мишева. Еурипид (Ευριπίδης, 480-406. пре Христа) у својој Ифигенији у Аулиди

(Ιφιγένεια εν Αυλίδι, 1400) јасно је назначио како је разлика између Грка и варвара та што

су ови први предодређени за слободу, ови други за ропство. Оно по чему се Хелен

разликовао од било ког варвара, како је збирно навео у делу Римска археологија (Ρωμαϊκή

Аρχαιολογία 1,89,4) хеленистички историчар и ретор Дионисије из Халикарнаса (Διονύσιος

ο Αλικαρνασσεύς, 60. пре Христа-7. после Христа), јесу четири кључне одлике:

1. префињен језик, 2. образовање,

3. религија, 4. владавина закона.

ПЕРИОДИЗАЦИЈА ГРЧКЕ ИСТОРИЈЕ

Подела грчке историје на класичну, средњовековну и савремену потиче из XVIII века.

Тако у историји Грчке и Грка разликујемо три најважнија културно-цивилизацијска

периода:

37


1. СТАРИ ВЕК – Према свим научним класификацијама, старом веку припада

старогрчка или античка историја. То је период који је трајао од другог миленијума

пре Христа па до 330. године или, по неким другим историјским виђењима, до 529.

године, када је цар Јустинијан затворио Академију у Атини.

Унутар овог изузетно дугог историјског раздобља грчке историје разликују се следеће

међуфазе:

- Критско-микенско раздобље,

- Хомерско доба (XI-IX век пре Христа),

- Архајски период (VIII–VI век пре Христа),

- Класично доба (V-IV век пре Христа)

- Хеленистичко доба ( II половина IV в. П. Христа до средине I века пре Христа).

2. СРЕДЊИ ВЕК – Када је реч о средњовековној грчкој историји, она почиње

Константиновим оснивањем Новог Рима (Константинопоља) 330. године, а

завршава се његовим падом под Турке 1453. године. Овај период назива се још и

периодом Византијског царства које је прошло кроз наредне фазе:

1. Рановизантијски период (324/330– 610),

2. Средњевизантијски период (610 –1204),

а) раносредњевизантијски период (610–1025),

б) касносредњевизантијски период (1025–1204),

3. Касновизантијски период (1204–1453)

3. НОВИ ВЕК – Под новим веком грчке историје подразумева се савремена грчка

историја која је почела након другог пада Константинопоља и која траје до

данашњих дана. Унутар ове историјске целине запажају се неколики важни

потпериоди:

1. владавина Турака и борбу против туркократије (1453-1821),

38


2. борба Грка за независност током ХIХ и ХХ века (1821-1912),

3. Балкански ратови (1912-1913),

4. Први светски рат (1914-1919),

5. Малоазијска катастрофа (1919-1923),

6. међуратни период и Други светски рат (1923-1941),

7. грађански рат у Грчкој (1946-1949),

8. владавина војне хунте (1967-1974),

9. период демократије (1974-)

ТРЕЋИ ДЕО

Историјски преглед развоја грчког језика

Грчки језик припада индоевропској породици језика. У лингвистици сматра се

једним од најстаријих индоевропских језика чији непрекидни историјски развој можемо

39


пратити у временском раздобљу од преко три хиљаде година. За разлику од осталих

индоевропских језика, он нема своје ближе и даље сродне језике, па се зато у

лингвистици назива језиком изолатом, заједно с албанским и јерменским (њима се

придружује и мртви латински). Историја овог језика се, током више од три хиљаде година,

одвијала подједнако и на Блиском истоку, као и на Средоземљу и то у областима у којима

је грчки данас темељно искорењен.

Главне историјске фазе документованог развитка овог језика би биле наредне:

1. Старогрчки језик (Αρχαία ελληνική γλώσσα), до 330. године пре Христа или до 323.

године пре Христа, односно до смрти Александра Великог;

2. Хеленистичка или александријска којна (Ελληνιστική ή αλεξανδρινή κοινή), од 323.

године пре Христа до 395. године;

3. Византијски грчки језик (Βυζαντινή ελληνική γλώσσα), од 395. године до 1453.

године и пада Константинопоља;

4. Грчки језик током туркократије (Εποχή τουρκοκρατίας), од 1453. године до 1821.

године;

5. Савремени грчки језик (Νέα Ελληνική γλώσσα), од 1821. године до данашњих дана.

Нешто измењену периодизацију историјског развоја грчког језика дао је грчки

лингвиста Бабињотис (Г. Μπαμπινιώτης):

Праисторијски период Индоеропски хеленски ( - 3000 г. пре Христа),

1) Протохеленски (3000-2000 г. пре Христа),

Историјски период 2) Антички хеленски (1400-300 г. пре Христа),

3) Александрова којна (300-600 г. пре Христа),

40


4) Средњовековни:

а) ранοвизантијски (VI-XII век),

б) византијски (XII-XV век),

в) поствизантијски (XV-XVIII века),

5) Новогрчки (од ХIX века до данас)

Најпознатија древна форма грчког језика јесте такозвани протогрчки језик.

Археолошка ископавања и проучавања документују да су се негде при крају III

миленијума пре Христа индоевропска племена населила у више наврата на данашњу

територију Грчке и да су се наметнула како тадашњем локалном медитеранском

становништву. Глинене плочице пронађене на Криту, које датирају ХХ-XVI век пре Христа,

сведоче о употреби једног посебног писма, названог линеар А које није до дешифровано.

Током XV столећа пре Христа, у континенталном делу Грчке, развили су се први

већи градски центри – Микена, Пилос, Тарент. У овој епоси, названој микенској према

тадашњем водећем граду-центру Микени (Μυκήνες), настали су на глиненим плочицама

први званични писани докази о грчком језику. Ови записи, писани посебним писмом,

такозваним линеаром Б , пронађени су и на Криту и на појединим егејским острвима те

представљају важан извор података о трговини и о свакодневном животу Грка. Кад је у

питању истраживање порекла грчког народа и његовог језика, данас постоји много

противречних теорија лингвиста и археолога. Будући да недостају материјали докази о

постојању предгрчке популације, не може се са сигурношћу посведочити о томе кад су

Грци дошли на територију данашње Грчке и ко је уствари представљао аутохтоно

становништво на том подручју. Дешифровање л инеара Б као грчког писма доводи до

закључка да су Грци морали бити присутни у Грчкој око 1300 године пре Христа,

отприлике од када потичу и најранији текстови на линеару Б . За разлику од линеара А ,

које је далеко теже писмо, линеар Б су много лакше дешифровали Џон Чедвик и Мајкл

41


Вентрис 1952. године, будући да садржи укупно осамдесет седам знакова. Чедвик је

детаљно описао дешифровање најстаријег европског прочитаног писма линеара Б у својој

монографији The Decipherment of Linear B. Сваки знак представља један отворен слог, тј.

један сугласник прати један самогласник, и њиховим комбиновањем записиване су

одговарајуће речи. Линеар Б је, у том смислу, на средокраћи између идеографског и

алфабетског писма. Овај период у развоју грчког језика назива се микенским грчким, да би

се разликовао од потоњег класичног грчког, који потиче из VIII века пре Христа, када се

прешло на грчки алфабет, писмо којим су записани Хомерови спевови, Илијада и Одисеја.

Грчки прелаз на систем алфабетског писма настао је као резултат непосредних

трговачких и културних додира Грка са Феничанима који су били тадашња најразвијенија

поморска нација на читавом Медитерану. Феничани су поседовали свој алфабет од

двадесет два знака којим су записивали само консонанте (ово је одлика и данашњег

хебрејског писма), сматрајући да се тако боље осигурава јединство речи (рецимо: уместо

да напишу „на пример“, Феничани су писали: Н ПРМР). Читалац поруке морао је пратити

одређене ознаке унутар речи како би знао који самогласник треба да изговори како би

цео контекст имао смисла. Постоје мишљења да су Грци већ у Х веку пре Христа

прихватили феничански слоговни алфабет, мада већина научника сматра да су се за

прихватање овог алфабета стекли потребни услови тек у периоду IX-VIII век пре Христа

када су Грци не само прихватили феничанске називе слова него и дали свој посебан

допринос у даљем развоју алфабетског писма: уз сугласнике почели су да записују и

самогласнике, управо онако како су се чули приликом изговарања.

На том почетку записивања, грчки је писан искључиво великим словима, а речи су

се низале једна за другом, без прекида и без интерпункцијских знакова. Овакав начин

писања зове се scripta continua. Исто тако, Грци су у том непрекинутом начину писања

ишли слева на десно у првом реду, затим са десна на лево у другом, онда слева на десно

у трећем и тако редом. Такав поступак назвали су бустрофедон (βουστροφηδόν), пошто је у

потпуности одговарао начину орања њиве. Грчки алфабет у данашњој форми писања, с

42


употребом малих слова, свих дијакритичких знакова као и знакова интерпункције,

дефинитивно је одређен у време Византијског царства, приближно у IX веку.

У лингвистици се указује на постојање подударности између коначног формирања

грчког језика са постепеним доласцима прво Јоњана (или Јонаца) у II мелинијуму пре

Христа, затим Еолаца (око 1700. године пре Христа) и коначно Дораца (приближно 1200.

године пре Христа). Ова три језичка слоја, сваки са својим особеностима, омогућила су да

се постепено изгради суштинско језгро грчког језика. Тако већ од VIII века пре Христа

грчки језик оличавала је велика шароликост дијалеката који су се говорили сваки на

различитом подручју:

1. јонско-атички дијалект је велика дијалекатска група коју чине две скупине: јонски

и атички дијалекат.

А) Јонским дијалектом су говорили становниви острва Еубеје, неких централних

егејских острва (Хиос, Самос), затим средње-анадолског приморја, од Халикарнаса

до Смирне (градови Милет и Ефес), као и становници појединих грчких колонија у

Италији, на пример, града Куме на југозападном делу Апенинског полуострва и на

Сицилији. Јонски дијалекат се није јављао на копненом делу Грчке.

Б) Атички дијалект, као огранак јонског, говорио се у Атини и на атичком

полуострву. Због великог политичког и културног престижа Атине, посебно у V веку

пре Христа, потиснуо je све остале грчке дијалекте. Од IV века пре Христа

прихватили су га сви грчки прозни писци, касније и песници као заједнички језик.

На њему су писали Есхил, Софокле, Еурипид, Аристофан, Платон, Аристотел,

Ксенофонт, Тукидид, Исократ, Есхин, Демостен. Данас се овај дијалект сматра

класичним грчким језиком и, заједно са латинским, изучава се на класичним

наукама.

1. Еолски дијалект Ахајаца говорио се на острву Лезбосу, у северним пределима

Мале Азије (од Смирне до Хелеспонта), у Тесалији и Беотији;

43


2. аркадско-кипарски дијалект (познатији још и као јужноахајски) говорио се на

Пелопонезу, у Аркадији и на Кипру;

3. северозападни (дорски) дијалект захватао је говорно подручје Дораца, тачније

речено, све северозападне крајеве Грчке: у Локриди, у Фокиди и у Епиру. Осим у

Спарти, на острвима Косу, Родосу, Тери (Санторинију), дорски се чуо и у грчким

колонијама у Италији (у градовима Таранто и Сиракуза);

4. панфилијски дијалект говорио се у области Панфилије (јужна област Мале Азије).

5. Ахајска дијалекатска група: овом дијалекатском групом су се служили становници

Пелопонеза, пре дорске сеобе. Сачувани су доцније у говорима Аркадије, Кипра и

Памфилије (територија на југу Мале Азије)

6. Дорска дијалекатска група: ову групу чине говори Пелопонеза (Лаконија,

Месенија, Арголида, Коринт, Мегара), Крита, Родоса, централних и западних

области грчког Балкана (тзв. „северо-западни“ говори у Епиру, Фокиди, Локриди,

Етолији, Акарнанији, Елиди, Ахаји), као и говори по дорским колонијама на

Сицилији, у јужној Италији и северној Африци. Овај дијалекат је донет дорском

најездом.

Због тога када говоримо о „грчком језику“ требало би да имамо на уму да није реч о

једном јединственом језику, са властитим системом правила једнаким за све дијалекте,

него о једној скупини дијалеката, различитих између себе по многим карактеристикама.

Ова лингвистичка подела грчког језика на дијалекте умногоме је одговарала политичком

систему заснованом на полисима и регионима: Грчка је све до Александра Македонског

била издељена на читав низ независних држава-градова које су се по свему између себе

разликовале, па и по језику, односно дијалекту који се у том полису говорио.

Најважнији од ових дијалеката, са културне тачке гледишта, био је атички дијалект,

језик града Атине у њеном највећем успону до средине VI до половине III века пре Христа.

Овим дијалектом су говорили и на њему стварали највећи старогрчки трагичари,

комедиографи и философи: Есхил, Софокле, Еурипид, Аристофан, Сократ, Аристотел,

Платон као и историчари Ксенофонт и Тукидид. На атичком је стварана и целокупна

44


античка грчка трагедија. Међутим, у класичној епоси, у књижевности, а посебно у

песништву, остали су у ограниченој заступљености и употреби други дијалекти који су

били прихваћени као устаљена језичка форма одређеног књижевног рода. Тако је јонски

био резервисан искључиво за епику, еолски за лирско певање у један глас, а дорски за

хорску лирику.

У првим деценијама IV столећа пре Христа су почетна освајања Филипа Македонског и

каснија његовог сина Александра учинилa не само да се Грчка територијално обједини у

једну државу него и да се грчки утицај прошири ван уских хеленских граница.

Обједињење свих грчких полиса и њихових територија значило је јачање грчког

националног идентитета на духовном и културном плану те приближавање и

уједначавање Гркâ на језичком. Овај период у оквиру грчке историје назива се

хеленистички. Атички дијалект је у Александровој држави постао главним средством

споразумевања и утицао је на све остале локалне дијалекте да се мењају и усмеравају

према њему и обратно. У том дугом процесу, који се наставио све до првих векова после

Христа, старогрчки је постепено доживљавао низ лексичких, морфолошких и синтактичких

промена које су омогућавале неометанију коминикацију између Гркâ из различитих

крајева. Тако се рађала хеленистичка којна (ελληνιστική κοινή), својеврсни наддијалекат с

основицом на атичком дијалекту, која је постала заједничким језиком Гркâ. Под овим

називом се у лингвистици означава језик који се говорио од смрти Александра Великог

(323. године пре Христа) па до краја владавине цара Јустинијана. Све до почетка нове ере

којна је била блиска античком (старогрчком) моделу изговора, да би у вековима после

Христа локални говори условили да се и ту догоде промене. У својој писаној форми то је

језик Новог Завета. Којна је основица из које су потекли, прво, византијски грчки, а потом

и савремени грчки језик.

У односу на старогрчки, којна је форма језика која је много више одговарала урбаној

пословној и поморско-трговачкој средини у којој су се интензивно мешали утицаји из

најразличитијих култура и језика са Медитерана и шире. Из језика су тако постепено

нестајали сви сложени облици мисли специфични за префињени антички дух, дошло је до

45


упрошћавања именичког и глаголског флективног система као и до поједностављивања

синтаксе. Тако је начин говора необразованог становништва, које је сачињавало највећи

део грчког народа раштрканог од Европе до Индије, био у потпуности друкчији од оног

којим су говорили и писали малобројни учени људи по грчким културним центрима. Они

су се трудили да по сваку цену у свом говору и писању сачувају све традиционалне норме

класичног грчког језика.

Иако су се Римљани сусрели релативно касно са Грцима, у латинском језику су већ у VI

веку пре Христа, према сачуваним документима, забележене прве грчке речи. Оне су

ушле преко ширења предања и усмених прича из грчких колонија са југа Италије и са

Сицилије. Римска аристократија је у време републике високо ценила грчки језик и

образованим човеком се сматрао свако ко је познавао грчки језик и грчку књижевност.

Средином II столећа пре Христа су многи Римљани били билингвални и тако су додатно

допринели да се у латински уведу многобројне грчке речи из најразличитијих области

људске делатности и рада (из медицине, науке, философије, поморства, трговине...) за

које у латинском нису постојали одговарајући називи. Римски цареви, попут Цезара,

Марка Аурелија, Нерона и Хадријана, високо су ценили домете грчке књижевности и

грчке културе уопште. Мало је данас познато да је Цезар, прешавши Рубикон, своју чувену

реченицу Alea iacta est прво изрекао на грчком језику: Ο κύβος ερρύφθη!

Након пада Грчке 146. године пре Христа под римску власт, у којну почињу да улазе

латинске речи и изрази. Тако је Римско царство постало и званично двојезично, али је

предоминанту улогу имао латински језик. Од поделе царства на два дела, на источни и на

западни, овај билингвизам нагло опада – на истоку грчки преузима водећу улогу, на

западу латински. Грчки је у међувремену изгубио много од своје првобитне чистоте у

лингвистичком смислу, будући да су се и даље вршиле промене којне на свим пољима, а

понајвише на фонетском и морфолошком. Константинопољ постао је одмах по свом

оснивању кључним грчким центром културне и духовне активности у коме се неговала и

грчка и римска традиција. Доласком цара Ираклија на византијски престо 604. године,

грчки језик је постао званичним језиком Источног римског царства. Но, проћи ће још

46


барем два века пре него што латински буде сасвим истиснут из језика државне

администрације.

Грчко језичко питање – појава диглосије

Једно од највећих обележја грчког језика била јe вековима диглосија, διγλωσσ ία .

Под диглосијом се сагледава језичка ситуација у којој једна заједница говорника

паралелно употребљава две битно различите варијанте истог језика, и то у дирктној

зависности од комуникацијског контекста. Диглосија је, сходно томе, појава која прожима

читаву заједницу (тј. друштво) једног народа. Најосновније речено, тиче се непосредног

избора језичког регистра и морфосинтактичког облика језика: у интелектуалним

круговима се заступа виши/узвишени стил, учени језички израз и вокабулар, док најшире

народне масе употребљавају у својој комуникацији жив, непосредан народни језик.

Диглосија се појавила као резултат оспоравања хеленистичке којне и тежње ка враћању

замишљеном језичком идеалу, атичком дијалекту. Атички дијалект је добио на значају од

тренутка када је почео да се активно предаје по многобројним реторским школама. На тај

начин је настао један покрет који се назива атицизам (αττικισμός). Док је у књижевности и

даље живео традиционални класични језик, дотле је у свакодневном говору

преовладавао живи говор народних маса који се постепено удаљавао од чврстих и

непроменљивих језичких норми тадашње књижевности.

Већ од I века пре Христа учени Грци, такозвани „атицисти“ (αττικιστοί), били су први

који су у оквиру хеленизма увели диглосију. Правилно су увидели да је, са протеком

времена, наступило одвајање говорног језика од тадашњег књижевног норматива,

атичког дијалекта. Овај дијалект је после Александрових освајања усвојен као основица за

трговање, пословање, управу и дипломатију. Међутим, како је време неумитно

пролазило, дошло је до постепеног (природног) одвајања између званичне норме (на

атичком дијалекту) и говорне норме (којне). Управо из ове говорне норме грчког су се

47


развили, прво, византијски и потом савремени грчки. Сви политички, филозофски и нови

религијски (хришћански) постулати засновани су на хеленистичком грчком који је

доживео значајне промене у фонетици, морфологији, лексици и синтакси. Из тог разлога

александријски граматичари су покушавали да скрену пажњу на све одигране промене и

да утичу на грчки народ да се врати својим правим језичким коренима, атичком

дијалекту. Једини који су се приклонили њиховим саветима били су учени људи. крајем

првог века пре Христа појављују се учитељи граматике и реторике који проповедају нову

доктрину – да се језику не сме дозволити да се мења и развија и да је једини „правилни“

грчки онај, који користе класични антички аутори. Они се такође, залажу и за одбацивање

којне, као оличења назадности и простоте. У току наредна два века овај покрет је добио

на значају и стекао доминацију у настави грчког језика. У великој мери је утицао и на

књижевну прозу.

На почетку је коришћена хеленистичка којна за писано и усмено преношење

хришћанског учења. Зато је Стари Завет преведен на њу, а Нови је на њој написан.

Нешто касније света три јерарха, Василије Велики, Јован Златоусти и Григорије Богослов,

користили су искључиво атички дијалект за званичну црквену проповед и обраћање како

би покушали да премосте процеп који је настао унутар грчког образовања. У Византији је

ова оштра подела остала на снази скоро до самог краја царства: писана реч је

напоредовала ка знатно строжијој синтакси, говор је доживео постепено упрошћавање у

фонетском и морфосинтактичком погледу. Истовремено су у речник ушле и бројне стране,

а од постојећег грчког лексичког материјала ставарене су нове грчке речи, кованице,

неологизми. У употребу су или поново враћене старе (заборављене) речи или је

задржаним (старим) речима дат нови смисао и значај.

Први глосари с упутствима у вези са правилним писањем и говорењем појавили су

се још у I веку после Христа у Александрији. Напознатији глосар је Фринихов (Φρύνιχος) из

II века, а за њиме следе чувени филолошки списи Аристофана Византинца (Αριστοφάνης ο

Βυζάντινος, III-II век пре Христа) у којима се по први пут јасно назначава отворена тежња ка

враћању на атички језички модел. Реч је, пре свега, о својеврсној реакцији, безмало

48


револуцији, ондашњих књижевника баш као и свих следбеника такозване друге

софистичке школе, на опште стање не само у језику, него и у друштву уопште узевши у

коме је дошло до изузетно великих и крупних промена на свим пољима живота и рада. У

очима образованих су Хелени били савршен (изабран) народ. Грчки који се у то време

говорио на Медитерану по њима није био савршен. Зато су трагали за неким узором из

прошлости, зауставивши се на атичком дијалекту из V века пре Христа, у време када је

древна Атина под Периклом доживљавала свој највећи успон и процват. За

александријске граматичаре, већину философа и књижевних стваралаца је тај и такав

језик био онај прави, савршен, узвишен, језички богат, најбољи, најрепрезентативнији па

га је требало на све начине пропагирати и њему се вратити као правом источнику. Другим

речима, њихова је идеја била да је ондашњи грчки требало свакако „поправити“,

„преправити“, довести у прави ред, али тако што ће се живи језик насилно вратити уназад,

к оном зацртаном и жељеном облику одређеном као мерило. Овај ретроградизам је

наишао на погодно тле и у наредних две хиљаде година од њега се није одустајало.

Такође, једна чињеница је пресудно утицала на враћање језичког узора ка језику

Плутарха, Тукидида, Аристотела, Сократа. Од II века па надаље су се појављивале јереси и

временом их је бивало све више. Свако иоле писмен је писао и записивао на свом

(локалном) језичком изразу, а нико се није конкретно бавио језиком јеванђелиста, у

смислу јачања његовог филозофског, лексичког и поетског фонда. Отуда је наметнуто

решење александријских граматичара и њихових следбеника - да учени грчки постане

језик нове религије у експанзији напоредо са латинским – директно заживело и у пракси.

Тако су Јован Златоусти, Ориген, Климент Александријски, Григорије Теолог, Атанасије

Ариос и други употребљавали као писани језик онај који су већ образовани људи увелике

користили. А то је, како рекосмо, био језички израз који су александријски граматичари

пропагирали – атички дијалекат. Он је био, у односу на језик јеванђелиста, у сваком

погледу изграђенији и развијенији. И црквени оци и сви потоњи (књижевни) ствараоци

пронашли су у великој филозофској и библиотечкој заоставштини антике адекватну

фразеологију, неопходну за утемељење основних теоријских догми нове религије.

49


Византијски грчки језик

Фаза грчког језика која је трајала од самог краја антике до, отприлике, краја

средњег века, и чије жариште представља Византија, назива се средњевековним или

византијским грчким. За њу су, како смо назначили, карактеристичне три развојне етапа,

са једне стране, а са друге појава диглосије.

О византијском грчком може се говорити од тренутка када су се, због практичних

потреба поданика у источном делу Царства, у скрипторијумима Константинопоља и

другим центрима званична државна документа почела не само преводити са латинског на

грчки него и писати на грчком. Делови римског законика (Corpus Juris Civilis), који су и

највише коришћени на судовима, су постепено превођени на грчки. За време владавине

цара Ираклија (610-641), који је придодао себи грчку титулу басилеуса (βασιλεύς, у

значењу „монарх, владар“) 629. године, грчки је постао званични језик Источног римског

царства. Парадоксално је то што су његови поданици наставили да се и даље називају

Ромејима, не Хеленима.

Према проценама историчара, почетком VII века једну трећину Источног римског

царства, или 6-10 милиона, чинили су говорници којима је грчки био матерњи језик. Број

оних који је остваривао комуникацију на грчком био је засигурно три пута већи, будући да

је грчки био главни језик међународног споразумевања између различитих народа.

Језик византијских писаца наставио је да прати главну књижевну црту

хеленистичке и римске епохе. Другим речима, основицу тог језика је и даље чинио

удаљени атички дијалект, док је у грчком народу хеленистичка којна ишла даље својим

развојним путем. То је значило да се живи народни грчки језик непрестано мењао,

доживљавајући бројне промене на фонетском, граматичком и синтактичком плану. Са

друге стране, народна лексика је јачала и бивала обогаћивана речима преузетим из

других језика. Погрешно би било мислити да је књижевни језик учених људи у Византији

био говорни језик. Напротив, тај језик се, са данашње тачке гледишта, сматра веома

50


извештаченим, будући да је на крајње вештачки начин одржавао у животу све

превазиђене и давно заборављене грчке језичке структуре и моделе из класичног грчког

језика које нико није говорио у народу. Како су се у њему преплитали и књижевнојезички

слојеви наслеђени из хеленистичке епохе, он је био веома тежак и компликован. Због тога

је остао стриктно везан за високи књижевни стил, за философију, за религију и догматику.

Убрзо је сва диспаратност и противуречност између језика малобројног ученог

слоја и говорног језика широких народних маса избила на видело. Колика је била разлика

између једне и друге форме грчког језика најбоље нам сведоче сачувана писана

документа партријарха Фотија I (Φώτιος Α΄, око 810-893). Он, као огорчени огорчени

противник употребе говорног грчког језика, желео је својим примером да покаже како се

„изворни грчки“ може сачувати од продора елемената простонародног језика ког је

називао „варварским“ и „вулгарним“. Његов пример следили су дословно сви учени

Византинци све до пада Цариграда, 1453. године, па и касније, до почетка XIX века.

Са друге стране, живи народни грчки језик развијао се неспутано својим правцем

што је довело до његовог коначног устаљења у фонетском, морфолошком, лексичком и

синтактичком погледу. Лингвисти, а посебно неогрецисти, с правом сматрају да је

савремени грчки већ увелике постојао у IX веку. До оваквог су закључка дошли на основу

пажљиве филолошке анализе записа првих грчких народних песама, такозваних

акритских (крајишничких), забележених нешто доцније, у Х и ХI веку. На народном језику

је испеван и велики грчки спев, епска балада Дигенис Акрита (Διγενής Ακρίτας), сачуван до

данас у неколико познатих и добро проучених варијаната, који се умногоме ослања на

традицију акритских песама. Заједно с овим песмама се, некако у исто време, појавила и

једна збирка песама на народном грчком језику – позната је као Птохопродромова

(Πτοχοπρόδρομος)7 - у којој се описује живот на византијском двору крајње једноставним

народним стилом изражавања.

7 Највероватније је да је она дело неког анонимног аутора, мада научници сматрају да заиста може бити и дело чувеног византијског песника, оратора и граматичара Теодора Продрома (Θεώδορος Πρόδρομος, око 1100-1168).

51


Период венетократије и туркократије

Овај период, који обухвата раздобље турске владавине од 1453. до 1821. године,

посматра се у историји грчког језика као период целокупне стагнације у развоју народног

грчког језика, његових изражајних средстава, посебно на пољу апстрактне лексике, те

његовог комплетног осиромашења. Учени кругови, а пре свега клерикални, који су

познавали и народни говор, сматрали су да народни језик није било достојно средство за

изражавање више културе. Зато су и у званичне и у књижевне сврхе користили учени (тј.

отмени) језик и стил у чијој основи је била позна атицистичка којна.

У време туркократије се диглосија очито запажала и, штавише, чвршће неговала -

она као да је још више поспешила њено утемељење код ученог и елитног слоја грчког

друштва из Цариграда. Издвојивши се од васколиког (необразованог) народа и по овом

питању, фанариоти8 су постали потпуно неомиљени код широких народних маса о којима

и нису много водили рачуна. Сматрани превртљивцима и турским послушницима, они су,

са друге стране, грчевито покушавали да се неуком грчком народу прикажу као

неприкосновеним чуварима хеленске баштине, па и хеленског језика. Но, грчки језик

којим су говорили и писали за обичан свет није био онај грчки који су разумевали. У исто

време су у Западној Европи заживели сви народни језици, потекли од латинског, али и сви

остали германски, по смени феудализма у грађанским друштвима и државама као

званични језици њихови, док је латински остао језиком шире културе, образовања и

званичним језиком Римокатоличке цркве. То се могло догодити зато што су народи који су

тим језицима говорили живели у границама једне државе или на њеној периферији, у

непосредном суседству, и што су се појавили моћни градски центри, економски оснажени

и изграђени, из којих се осећала културна, политичка, филозофска и уметничка мисао. Код

Грка (и Срба) то није био случај – Балкан је вековима био ван свих друштвено-економских

кретања Европе. Грчко грађанско друштво је почело да доживљава свој успон тек пре

сами крај ХVIII столећа, пре свега у великим османлијским центрима – Цариграду,

8 О фанариотима ће бити речи касније.

52


Смирни, Солуну, на Хиосу - када је, у исто време, српско било у повоју. Почетком

осамдесетих година ХIX столећа крем грчког високог друштва су махом чинили богати

трговци, предузимачи и бродовласници (ретко ко од њих је био школован у правом

смислу те речи), код нас су то били превасходно ситни трговци и занатлије (који су слали

своју децу у иностранство на школовање, јер они сами нису имали адекватног

образовања).

Утицаји из Западне Европе су далеко пре заживели код Грка него што су код Срба

или било код другог балканског народа. Тако је васељенски патријарх Ђирило Лукарис

(Κύριλλο Λούκαρης, 1572-1638) покушао да спроведе реформе у цркви. Он сâм није

потицао из клерикалне породице, па му је то био још један додатни мотив. Прихватио се

посла да преведе Свето писмо на разумљив грчки (народни) језик, на димотику

(δημοτική), али је на себе муњевито навукао огроман гнев васколиког грчког клера. Иако

је превод Новог Завета објављен 1630. године, аутор је, уместо похвала, на два заседања

светога Синода Васељенске патријаршије (1638. и 1642) био анатемисан, а његов превод

непризнат и одбачен. Лукарис је потом ухапшен и мучки убијен у главној тамници у

Цариграду. Међутим, Лукарис је био за оно време веома образован човек, завршивши

школе и у Венецији, Риму, човек широких погледа на свет и на неумитну реалност. А грчка

реалност у његово време је била та да се више није могло благонаклоно гледати на

велику језичку подвојеност. Уједно, спровођење масовне исламизације, са једне стране, и

појава унијаћења, са друге, учинили су да се, зарад практичних разлога очувања

православља и свих Грка православаца у матици, патријарх Лукарис определи за овај

исправан (а са лингвистичке тачке гледишта и потпуно оправдани) пут. Институција

недодриљивог светог (сакралног) језика у Цркви је, по њему, била само једна

превазиђена форма, а као очити доказ су му послужили штампани преводи Новога Завета

са латинског на живе европске језике. Класични грчки, у подвојеном облику као

новозаветна коинеја Светога писма и преовлађујући атички дијалекат, је представљао и у

Лукарисово време веома удаљену фазу грчког језика са којом обичан говорник није више

имао никакве директне везе. Отуда је тежња за осавремењивањем Божије речи била не

нужност него насушна потреба.

53


На грчким територијама под Млечанима на народном језику, односно на једном

од његових дијалеката, настала су дела која не припадају правој усменој народној

књижевности, већ средњевековној књижевној традицији. Реч је о слободним

адаптацијама и прерадама било познатих античких грчких дела било о преводима

западноевропских витешких романа. Ова дела настала су у културним центрима изван

граница Османлијског царства: на Кипру, Додеканезу и Родосу. Но, најзначајнију улогу

новогрчког књижевног центра имао је Крит под млетачком управом све до 1669. године.

Од почетка XVI века је ту цветала књижевност на народном језику која је за кратко време

достигла, у језичком и литерарном погледу, приближне домете италијанске и

западноевропске књижевности. Турским освајањем Кандије (данашњег Ираклиона),

међутим, и критска књижевност и нови књижевни језик, заснован на говорном језику,

доживели су свој крај. Као четврти по реду центар грчке књижевности тог доба била су

Јонска острва, такође под управом Венеције до 1797. када су припала Француској.

Међутим, на Крфу и у другим местима главни језик комуникације није био грчки већ

италијански, што ће рећи да књижевност на грчком народном језику није имала своју

градску публику.

Општа писменост на грчком језику (али и не само на њој) се у Турском царству

налазила на граници нестајања. Велики број становника био је неписмен, а у погледу

одржања културних тековина и традиција поприлично индиферентан. Овакав став су

додатно поспешивали присутан партикуларизам и нејединство хеленофоне популације

чији је грађански културни ниво био прилично низак. У овом периоду грчки је престао да

буде светски језик, иако је Западна Европа, дубоко огрезла у хуманизам и ренесансу,

показивала велико интересовање за грчку традицију. Како је центар грчког живота тога

доба било село, народно епско песништво је јачало, при чему су се посебно развијале

јуначке (клефтске) песме и баладе о хајдуцима (клефтима).

Као једна од битних карактеристика овог раздобља сматра се и прилив

позајмљеница из романских језика Средоземља, понајпре из италијанског и млетачког

дијалекта, са којима су Грци имали непосредни додира. Но, не треба заборавити да је

54


током туркократије у грчки ушао и огроман број турцизама и арабизама те да је у том

процесу прилично велика и јака билингвална хеленофона популација у Малој Азији дала

свој огроман допринос. Међутим, оно што се може уочити, када је реч о турској и арапској

лексици у грчком, јесте да је она више везана за град и за градски начин живота него за

село и за сеоски начин живота и рада. Друкчије речено, од укупног броја свих тих

позајмљеница, само мали број односи се на пољопривредну терминологију, на имена

биљака и животиња као и на географске и топографске термине. Исто тако, и укупан број

свих позајмљених појмова везаних за апстрактну сферу размишљања и поимања је

релативно ограничен.

Савремени грчки језик

Грчко језичко питање (Ελληνικό γλωσσικό ζήτημα)

од просветитељства до данас

Грчка дијаспора на Западу, а поглавито у румунским кнежевинама, током ХVIII века

допринела је да се поново распламса утишани пламен борбе за и против народног језика.

55


Превирања у вези са избором одговарајућег језика код Грка читава два миленијума

(тачније, све до 1980) означавала су борбу за достизањем идеалног, правог или

прижељкиваног облика и писаног и усменог језика.

У књижевно-филолошким контроверзама које су се распламсале посебно током

грчког просветитељства (Νεοελληνικός Διαφωτισμός) нашли су се љути противници: и са

једне и са друге стране налазили су се интелектуални и учени грчки кругови ван покорене

Грчке као и у Истамбулу окупљени око Васељенске патријаршије. Расправе можда и не би

биле толико значајне да нису задирале у суштину вековног проблема: којом формом

језика и којим дијалектом Грци треба да говоре? Први, под вођством Панајотиса

Кодрикаса (Παναγιώτης Κοδρικάς), били су били веома конзервативни по питању језика,

будући да су се залагали за очување традиционалне учене језичке форме. Поједини од

њих су чак заступали виђење да је потребно да се Грци одрекну свих језичких тековина

Средњег века и да се врате на античку културу и на старогрчки језик, на истински

национални језик. Прозвани „архаистима“ (αρχαϊστές), веровали су како ће Грци ући у

ондашњу савремену Европу уколико се окрену властитим коренима и уколико науче не

само читати, него и писати и говорити грчки какав је био у V веку пре Христа. Водеће

личности ове струје су били Евгеније Вулгарис (Ευγένιος Βούλγαρης, 1716-1806), Стефанис

Комитас (Στεφάνης Κομίτας), Димитрије Дарварис (Δημήτριος Δάρβαρης), Неофит Дукас

(Νεόφυτος Δούκας, 1760-1845), Константин Икономос (Κωνσταντίνος Οικονόμος).

Учени Грци из румунске дијаспоре, надахнути просветитељством, били су ватрени

поборници живог народног језика. Прозвани пежоративно „народњацима“ (δημοτικιστές),

иступали су са тезом да је западноевропска филозофска мисао ХVIII века у потпуности

дорасла оној древних Грка, што ће рећи да је ондашња савремена философија била ништа

мање успешно исказана на новим европским језицима него што је то својевремено била

старогрчка на старогрчком. А како су не само декларативно него и практично9 показали да

се може писати на народном језику, утицали су директно и на све остале да пишу језиком

који је био доступан и разумљив. Тежећи народном језику, исправно су сматрали да грчки

народ никако не може бити просветљен нити просвећен преко употребе једног давно 9 Овде мислимо на прву појаву првих грчких штампаних уџбеника написаних на димотици.

56


заборављеног језика који више нема потпору у народу. Главни идејни носиоци ове струје

били су Јосипос Месиодакс (Ιώσηπος Μοισιόδαξ, 1725-1800) и Димитрије Катарџиз

(Δημήτριος Καταρτζής, око 1730-1807).

Месиодакс је сматрао богату усмену традицију грчког народа највећим благом на

кога је требало да се свако угледа. А његов савременик и следбеник, Катарџис, био је

први који је исте године као и Доситеј, 1783, а потом и 1791. на фанариотском двору у

Букурешту затражио низ образовних реформи, укључујући ту и већ постављене захтеве да

димотика буде званични језик образовања и да се класични грчки учи преко савременог

грчког, односно преко превода дела античке књижевности на савремени грчки. Катарџис

је био уједно и први просветитељ који је саставио граматику савременог ромејског

(ρωμαίικης) језика како је у то време називан у Цариграду. Његова настојања и напори

били су потпуно игнорисани, омаловажавани и оспоравани. Евгеније Вулгарис и Неофит

Дука, свештеници и професори по вокацији, били су главни поборници цариградске учене

елите која је сматрала да је класични грчки неприкосновен, будући да је био језик

културе, грчког православља и цркве, грчке градске културе и цивилизације уопште.

Непотребно је рећи да су и сами грчки просветитељи увиђали како је старогрчки

већини био сасвим неразумљив и да се он није могао тек тако вратити у употребу. Уједно,

с идејом о стварању независне грчке државе као горуће питање се поставило и оно о

језику који ће се користити у књижевности, образовању и у државној администрацији.

Учени људи су иступали са тезом да народни језик (λαϊκή γλώσσα) уопште није негован, да

је искварен и без икакве могућности да искаже сложене идеје и мисли. Овај проблем

„разрешио“ је на својеврсни начин класични филолог и први савремени грчки лингвиста,

Адамантиос Кораис (Αδαμάντιος Κοραής, 1748 -1833) 1804. године када је предложио да се

за основицу (или стандард) савременог језика узме живи народни језик. Међутим, његово

је виђење било да грчки народни језик треба нужно дотерати, другим речима „поправти”

и „очистити” од свих страних језичких утицаја (понајпре у лексици у виду туђица), затим

архаизама и дијалектизама те усмерити према идеалној језичкој форми, страгорчком

(класичном) језику. Тако је настала форма грчког језика прозвана крајем XIX века

57


катаревусом (καθαρεύουσα, „прочишћени језик) која је од 1834. па све до 1976. била

званични језик Грчке. Са друге стране, за овај језик никада није била написана

одговарајућа нормативна или дескриптивна граматика.

Оно што се данас назива катаревуса је варијанта грчког који су предлагали

Кораисови следбеници. Као прочишћен језик, у односу на старогрчки, поседовала је

једноставнију граматику, садржавала је бројне архаизоване облике који су означавали

савремене појмове, а страни утицаји су били сведени на најмању могућу меру. Отуда је

хелениста Андре Мирамбел својевремено правилно констатовао да, више него што је

подмађивала (тј. осавремењивала) старе, катаревуса је стварала нове речи

Фактички, катаревуса је настала и као својеврсни производ тражења аутентичне

грчке националне (етничке) припадности. Средином XIX века кретање према архаичнијем

језику се у грчким књижевним и филолошким круговима сматрало прогресивним, а

Кораисове идеје старомодним и превазиђеним. Између 1830. и 1880. године писани језик

се све више удаљавао од говорног. Против снажнијег архаизирања језика прво су

реаговали песници, јер су имали тешкоћа да пишу добру поезију на вештачком језику. За

њима су убрзо дигли глас прозни аутори и драмски писци, јер су схватили да је писање о

животним темама на таквом језику сасвим неаутентично. Истовремено су интересовање

Грка за народну књижевност (λαογραφία) као и појава једног низа савремених грчких

књижевника са Јонских острва, предвођених песником Дионисијем Соломосом (Διονύσιος

Σολωμός, 1798-1857), који су писали на народном језику условили су да се у Краљевини

Грчкој појаве писци, попут Јакова Полиласа (Ιάκοβος Πολυλάς), Аристотела Валаоритиса

(Αριστοτέλης Βαλαωρίτης, 1824-1879), Емануила Роидиса (Εμμανουής Ροϊδης, 1836-1904) и

других, који су почели да пишу на народном језику Они су се угледали, између осталог, и

на књижевне покрете у Европи који су помно посматрали сва друштвена превирања и

дешавања. Надахнути тим и таквим утицајима, ови аутори су се активно укључили у

такозвани димотички покрет и у покушај коначног разрешења грчког језичког питања. На

тај начин су они својим писањем и идејама директно оспорили Кораисова залагања за

„прочишћењем“ грчког народног језика, назване димотика (δημοτική), и за

58


„поправљењем“ димотике на основу старогрчких морфолошких наставака. Њихова је

идеја била да се изворно грчко језичко наслеђе озбиљно нарушава и оспорава залагањем

за један вештачки језик који нема никакво упориште у народном изразу. Као круна свих

залагања за народни језик појавило се 1888. године дело Јаниса Психариса (Γιωάννης

Ψυχάρης, 1854-1929) Μоје путовање (Το ταξίδι μου), састављено на димотици. Његовим

објављивањем биле су сопорене све лажне и застареле идеје, предубеђења и сјеверја

интелектуалних кругова о народном грчком језику као недостојним за књижевно

изражавање. Њиме је Психарис утро пут ка ширем увођењу димотике и ка њеном

верификовању као савременог свегрчког језичког израза.

У атинским новинама Акропољ (Ακρόπολη), чији је уредник Гавриилидис (Β.

Γαβριηλίδης) подржавао Психарисов приступ о језику, повео се рат за грчки језик.

Психарисови поборници, Роидис, Полилас (Εμμανουήλ Ροΐδης, Ι. Πολυλάς) и други, напали

су атицизам и катаревусу као застареле форме језика и бранили су димотику као једино

оруђе савремене грчке књижевне мисли. Тако је на преласку из XIX y XX век грчко језичко

питање добило и културно-цивилизацијску форму. У истим тим новинама је објављен и

превод Александра Палиса (Αλέξανδρος Πάλλης) Новог Завета на димотику 1901. што је

изазвало велике јавне протесте студената и професора Атинског универзитета као и

потоње оружане сукобе на улицама Атине. Извођење Есхилове Орестије (Ορέστεια) у

Народном позоришту 1903. на димотици било је повод за нове крваве сукобе између

присталица катаревусе и димотике. Катаревусичари су димотичаре прозвали издајницима

народа и државе, оптуживши их да раде у корист Словена и славизирања грчког народа

чиме намерно изазивају разједињеност хеленизма и верске расправе, пошто тако

омогућавају Бугарима да Грке у Македонији што лакше укључе у свој егзархат.

Истовремено се појавио књижевно-политички часопис Нумас (Ο Νουμάς) уредника

Тангопулоса (Δ.Ταγκόπουλος) као јавно гласило димотичара.

Када је 1910. формиран Образовни одбор, учињени су први напори да се ограничи

учење класичног језика, што је изазвало отпоре у друштву. Његов оснивач, Алекос

Делмузос (А. Δελμούζος), био је оптужен да је комуниста те да шири комунистичке,

59


атеистичке и анархистичке идеје. Због тога су скоро све реформе замрле – или су остале

само мртво слово на папиру или нису биле изгласане у Парламенту. Премијер Венизелос

је 1911, после четири дана жучних дискусија у Парламенту, прогласио катаревусом

званичним језиком државе, што је био крајњи производ свих осетљивих политичких,

историјских, религијских и друштвених тежњи. Но, то није поколебало димотичаре који су

одлучно наставили са борбом за народни језик. Тек је 1917. под премијером Венизелосом

извршена прва реформа образовања којом је дозвољено образовање на димотици, али

само у прва три разреда основне школе. Након пада либерала 1920, ова законска одредба

сместа је повучена и забрањене су књиге штампане њоме под изговором да су то „лажна

дела“. Тиме је окончана свака даља идеолошка расправа о језику.

И заиста, све до појаве Граматике савременог грчког језика Манолиса

Тријандафилидиса 1941, а потом и делимично реформисаног правописа (предложен је

једноакценатски систем) универзитетског професора Јоаниса Какридиса (Ιωάννης

Κακρίδης), Грци нису имали ништа што би научно и стручно подржало димотику. Тек за

време премијера Георгиоса Папандреуа (Γεώργιος Παπανδρέου, 1888-1968) донесен је

посебан законски акт 1964. године којим је дата слобода избора између димотике и

катаревусе. Другим речима, образовање се могло вршити на обе варијанте грчког језика, а

сами професори су могли да користе ону варијанту коју су желели. Од тог тренутка се и

димотика званично назива савременим грчким (Νεοελληνική). Међутим, овај језик је ипак

друкчији од језика Психариса, пошто садржи многе елементе преузете из катаревусе.

Долазак Константина Караманлиса (Κωνσταντίνος Γ. Καραμανλής, 1907-1998) на чело владе

1974. означио је велике промене у друштву. Једна од њих се тицала и језика. Министар

образовања Георгиос Ралис (Γεώργιος Ι. Ράλλης, 1918-2006) је предложио закон (влада га

је 1977. усвојила) по коме се целокупно образовање у Грчкој треба спроводити на

димотици и по коме је димотика једини званични језик државе. Катаревуса је била

задржана све до средине 80-тих година ХХ века у војсци, правосуђу и цркви. Данас је још

једино службени језик Грчке православне цркве, Свете Горе и свих патријаршија под

грчком управом (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Јерусалимска). Језичком

реформом из 1982. године и увођењем монотонског (једноакценатског) система

60


поједностављен је правопис (укинути су спиритуси, а акцент се означава једино акутом),

мада и данас има аутора који пишу старим политонским системом.

Савремени грчки језик, познатији још и под именом савремена грчка којна

(νεοελληνική κοινή), у својој структури оличава спој различитих језичких слојева и

елемената димотике, катаревусе и старогрчког језика па се због тога налази веома близу

хеленистичкој којни из првих векова после Христа. Диглосија је добрим делом нестала и

за већину комуникацијских сврха постоји један, јединствени грчки језик. Иако је

катаревуса застарела језичка форма, многи елементи старогрчког вокабулара и граматике

које је она наметала као стандард и норму током два непуна века продрли су и у

димотику и оставили су значајан траг у стандардном грчком језику.

Mанолис Тријандафилидис

као утемељивач савремене грчке лингвистике

Манолис Тријандафилидис (Μανόλης Τριανταφυλλίδης, 1883-1959) представљао је

кључну личност у оквиру развоја савремене грчке лингвистичке мисли. Захваљујући

његовом раду, данашњи грчки језик уздигао се на ниво књижевног и стандардизованог

(нормираног) језика. Као један од верних следбеника либералне политике странке коју је

61


водио почетком ХХ века премијер Елефтериос Венизелос (Ελευθέριος Βενιζέλος, 1864-

1936), Тријандафилидис је био један од оснивача Образовног одбора (Εκπαιδευτικός

Όμιλος) 1910. године. Овај одбор је већ од наредне године, као тело чији је основни

задатак био да спроведе реформу основношколског и средњошколског образовања,

почео с објављивањем првих уџбеника. Када је грчка влада званично затражила од

Образовног одбора 1917. године да активно учествује у спровођењу свих реформи,

Тријандафилидис је узео учешћа у својству главног супервизора за основно образовање.

Једна од најважнијих реформи се свакако тицала и језика. Управо на предлог овог тела је

влада премијера Венизелоса уважила потребу да се у грчке школе званично уведе учење

димотике; додуше, због веома осетљивих политичких и религијских услова тога доба,

учињен је компромис. Посебним декретом је одређено да се настава изводи на димотици

само у прва три разреда основне школе. Међутим, пад Венизелосове владе условио је да

се с овим реформама прекине 1920. године.

Да би приближио димотику ученицима, али и да би показао свима онима који су се

жестоко противили њеном увођењу, тврдећи да народни грчки језик не поседује довољно

развијен морфосинтактички и лексички систем како би се на том језику могле изразити

све нијансе и све суптилности, Тријандафилидис је почео да саставља граматику

димотике. Своје основне студије из лингвистике отпочео је у Атини, потом их је наставио у

Немачкој. Код чувеног професора византолога Карла Крумбахера (Karl Krumbacher, 1856-

1909) одбранио је 1904. године докторску дисертацију под насловом Туђице у

средњевековној грчкој народној књижевности (Die Lehnwörter der mittelgriechischen

Vulgärliteratur), у оквиру које је размарао однос између византијског и савременог грчког

језика (катаревусе и димотике). Због тога је с великим одушевљењем прихватио

Венизелосов позив да учествује у реформи грчког образовања, јер је сматрао да се

образовање не може вршити на неком вештачком, неприродном, грчком језику, каква је

била катаревуса, већ само на живом, у народу утемељеном језику. У својој дисертацији је

назначио колико је задржавање на атичком дијалекту нанело више штете него користи

грчком народу, посебно када је реч о образовању: да се образовање вршило на народном

грчком језику, сигурно је да би било и много више учених и образованих Грка који су

62


могли значајно допринети да се целокупно стање грчке нације (надасве економско,

културно, цивилизацијско) унапреди. Он је навео и следећи пример: на Криту и свуда где

се на некадашњим визатијским територијама затекла млетачка власт, књижевност и

целокупно образовање Грка одвијали су се на локалном грчком дијалекту и та чињеница

не умањује значај и вредност свих дела написаних и штампаних на њему. Напротив, та

дела су изузетно вредна и непроцењива како са културно-цивилизацијске тачке тако и са

друштвено-језичке. Она показују да су све језичке форме ондашњег савременог грчког

језика и те како биле развијене, да су поседовале целокупан лексичко-семантички корпус,

да су биле и граматички и синтактички правилно развијене, јер мисао коју проносе јесте

разумљива и сасвим јасна. Отуда нема говора како народни грчки језик, у својству

природног настављача тих средњевековних дијалеката, не поседује граматичка,

синтактичка, лексичка и морфолошка средства којима се могу и најсуптилније и најтеже

мисли исказати.

Његов први и значајан научни допринос развоју савремене грчке лингвистике

обележен је појавом једне веома значајне књиге 1905. године под насловом Прогон или

изједначење. Студија о страним речима у савременом грчком (Ξενηλασία ή ισοτέλεια.

Μελέτη περί των ξένων λέξεων της Νέας Ελληνικής). У њој је Тријандафилидис покушао да

пластично објасни да ли је потребно избацити по сваку цену стране речи из димотике или

их је потребно задржати као део свеопштег грчког лексичког блага. Његова главна теза је

да језички пуризам свакако треба да постоји, пошто је он на делу и у свим другим

(западноевропским) језицима, али да у примени тог пуризма не треба бити потпуно

искључив. Другим речима, Тријандафилидис веома похвално говори о стварању нових

грчких речи, а посебно преведеница или калкова, од целокупног грчког лексичког

материја. Али, исто тако, он каже да ће једино језичка пракса показати која ће реч пре

бити у употреби, да ли страна или калкирана грчка, те да зато не треба унапред прописати

или одредити само једну реч, како су поступали грчки језичари заговорници катаревусе.

Тријандафилидис чак на једном месту каже да тиме што званична језичка политика не

допушта постојање страних речи у грчком вокабулару знатно отежава Грцима учење

страних језика.

63


Као веома млад и успешан научник и заговрник идеје о димотицизму бива

укључен у Образовни одбор и поверено му је састављање првих уџбеника на димотици.

Управо је то била круна свих његових педагошких и образовних настојања. Његова књига

намењена ученицима под насловом Књига о нашем језику (Ένα βιβλίο για τη γλώσσα μας)

из 1912. године представљала је први покушај граматичког описа димотике преко

посебно одабраних текстова. Свој рад на даљем проучавању димотике, Тријандафилидис

је наставио након што је основан 1925. године Универзитет у Солуну. У тој новој средини,

која је прихватила идеје младог научника без икаквих резерви и оспоравања с идеолошке

тачке гледишта, Тријандафилидис се у потпуности посветио проучавању савременог

грчког језичког израза. На основу свих лингвистичких истраживања настало је његово

чувено дело Историјски увод (Ιστορική Εισαγωγή) 1938. године. Оно представља детаљан

опис развоја грчког језика од класичног (античког) периода па до димотике. Управо је на

основу њега успео да опише целокупно устројство савременог грчког језика које је потом

изнео у посебној књизи Граматика савременог грчког језика димотике (Νεοελληνική

Γραμματική της δημοτικής) која се појавила тек 1941. године10. Уз незнатне измене,

посебно оне које се тичу правописа и акцената, ова књига је до данас имала преко

двадесет шест издања.

И поред тога што је Тријандафилидис доживљавао у Грчкој велика оспоравања и

дезавуисања његових савременика из Атине, његов рад на савременом језику није остао

незапажен. Оно што би могао бити Тријандафилидисов идеолошки програм у оквиру

језика чини недвосмилен став да је за културни процват неопходно да се грчки народ

ослободи „катаревусе, језика археоманије” (την καθαρεύουσα, γλώσσα της αρχαιομανίας),

како ју је назвао, и да се окрене и проучава властити живи језик, димотику, како би могао

напаредовати. У том погледу је Тријандафилидис отворено критиковао Кораисово средње

решење као оно које никако није ишло у прилог димотици. Другим речима, није сматрао

да је потребно стварати на вештачки начин некакав идеализовани и идеални савремени

грчки језик, већ се приклањао својим савременицима, Делмузу, Психарису и његовом

10 Интересантно је напоменути да је предговор том првом издању написао тадашњи профашистички диктатор Јоанис Метаксас (Ιωάννης Μεταξάς).

64


демотичком покрету који су тражили да језик буде чист, конкретан и изворни. Међутим,

ни Психарис није могао а да се не приклони неком од тада важећих (априорних) језичких

избора. Оно што Тријандафилидиса јасно одваја од Психариса јесте и чињеница да је

Тријандафилидис много чвршће схватао Кораисова настојања да веже грчки језички

корен за народни језик, односно димотику. У суштини, крупна преламања између

социјалистичких и либералних идеолошких схватања у друштву пренела су се и на план

језика. Тријандафилидис је увидео да се у оквиру грчког језичког питања преплићу сва

горућа друштвена и политичка сучељавања која су засигурно претила да засене потребу

за спровођењем образовних реформи. А једна од најважнијих, како смо напоменули,

тицала се самог грчког језика и његовог стандарда.

Тријандафилидисов рад на грчком језику је стога био дубоко мотивисан. Не само

да је своју пажњу усмерио на потврђивању димотике као најцелисходнијег и

најреалистичнијег грчког језичког израза, него је покушао да димотици пружи и

одговарајуће међународно признање. То је представљало својеврсну новину у оквиру

грчке лингвистике па се Тријандафилидис с правом сматра родоначелником систематског

подучавања савременог грчког језика као матерњег како свим Грцима из дијаспоре тако и

грчког као страног језика странцима.

ДИЈАЛЕКТИ САВРЕМЕНОГ ГРЧКОГ ЈЕЗИКА

Изучавање дијалеката савременог грчког језика представља један веома сложен и

захтеван подухват, тим пре, што још увек не постоји лингвистички атлас Грчке. Такође, још

увек нам недостају описи дијалеката у појединим грчким областима. Роберт Браунинг

наводи да постоји више разлога за постојање оваквог језичког проблема. Један од њих је

тај, што су постојећи описи засновани на застарелим лингвистичким истраживањима и не

узимају у обзир савремене тенденције у истраживањима осталих европских језика. Као

други недостатак ових истраживања, по Браунингу, представља изражена тенденција ка

томе да се савремени грчки дијалекти сматрају директним наследницима старогрчких

65


дијалеката, па тако наводи и неке од научника који су настојали да пронађу доризме и

еолизме у средњовековном и савременом грчком дијалекту, или су, пак, тражили

порекло појединих њихових карактеристика у првобитном индоевропском. Дијалекти

савременог грчког су, осим неких изнимки, били резултат дијалекатске диференцијације

унутар којне, којом су антички дијалекти у познохеленистичком раздобљу били готово

сасвим замењени. Сведочанства о развоју дијалеката средњовековног и савременог

грчког језика се састоје, пре свега, од дијалеката који се говоре данас, потом од

дијалекатских разлика какве се могу разлучити у ранијој књижевности на народном језику

и од извештаја о дијалекатским разликама у списима граматичара и других, у средњем

веку и раном савременом добу. Томе се још могу додати народне грчке позајмљенице у

словенском, албанском, влашком, турском и италијанском (посебно млетачки дијалекат).

Све ове компоненте проучавања дијалекатских специфичности, морају се добро и

пажљиво проучити и проверити, и тек се онда могу повезати групе савремених грчких

дијалеката са политичком и демографском историјом грчких дијалеката.

Широм копненог дела Грчке, оближњих острва, егејских острва и великог дела

приобалне области Мале Азије, као и у Цариграду, до 1922-1923 говорила се група

дијалеката која је показивала велики број заједничких обележја. Грчка популација у Малој

Азији је сведена сада на малу грчку енклаву, док је у Цариграду ова енклава знатно

смањена после малоазијске катастрофе. Ти дијалекти, и посебно они са Пелопонеза творе

основу општег говорног језика данас, тзв. димотичког грчког. Питање коначне

класификације дијалеката још није разрешено, будући да се унутар области у којој се они

говоре, истиче одређен број граничних линија – изоглоса – од којих неке користе

лингвисти као основу за класификовање дијалеката. Класификационе схеме се веома

разликују, граничне линије се не подударају и немамо још увек довољно прикупљеног

материјала на том пољу, који би био у складу са начелима модерне дијалкетолошке

науке.

Када говоримо о грчким заједницама које насељавају друге земље не постоји неки

посебан дијалекат. Те заједнице говоре општом димотиком уз неке позајмљенице из

66


језика земље у којој живе. С друге стране постоје неки дијалекти грчког, попут

маријупољског, који се и даље активно говоре.

Први грчки лингвиста који се покушао да опише грчке дијалекте био је Георгиос Н.

Хадзидакис (Γεώργιος Χατζιδάκης) који их је грубо поделио на две групе, и то на основу

ненаглашених полувокала и затворених вокала. Прву групу чине северни, другу јужни

дијалεкти. Оно што је Хадзидакис правилно приметио јесте да северне дијалекте одликују

две главне карактеристике:

1. свако ненаглашено /е/ и /о/ прелази у /и/ и /у/: на пример, πεθαίνω /pɛ'θɛnɔ/ се изговара као /pi`θɛnu/,

2. свако ненаглашено /у/ и /и/ се синкопира: тако се κουλο ύρι изговара као /klur/ σκυλί [skʲi'li] > [skli].

Једна свакако значајна изоглоса11 која захвата обе дијалекатске скупине јесте или

задржавање или губљење такозваног „завршног ни“ (τελικό –ν) код последњег слога код

именица и именских речи. У јужним дијалектима се „завршно ни“ по правилу чува (на

пример: τυρίν, στόμαν), у северним се губи. Друга изоглоса тиче се појаве такозваног

„ирационалног“ (тј. уметнутог) интервокалног γ. У многим крајевима Грчке (Киклади,

Лезбос, Икарија, Крит) ова гама се налази у оквиру завршног слога сваке речи који се

састоји од два самогласника; на пример: κλαίω > κλαίγω /ˈklɛɔ > ˈklɛγɔ/, док се на Кипру у

таквом фонетском окружењу уочава појава његовог безвучног парњака, /к/: δουλεύω >

δουλεύγω [ðuˈlɛvɔ] > [ðuˈlɛvγɔ], односно [ðuˈlɛfkɔ].

Главни грчки дијалекти су следећи:

1. Димотички грчки или димотика (δημοτική) – Овај назив односи се на све народне

(и локалне и регионалне) варијетете савременог грчког који прате свој развојни пут од

хеленистичке којне до данас и исказују велики степен узајамног разумевања. Димотика се

сматра стандардном књижевном варијантом савременог грчког језика Републике Грчке и

11 Изоглоса је....

67


на Кипру. Разлике између варијетета огледају се углавном на пољу фонетике и

вокабулара, па их зато Грци више посматрају као локалним идиомима.

На основу разлика се димотички варијетети деле на две поменуте главне скупине:

а) на северне дијалекатске варијетете – румелијски, епиротски, тесалијски, македонски,

трачки. Ове варијетете говори и грчко становништво у пограничним крајевима (Албанија,

Македонија, Бугарска). Линија разграничења са јужним варијетима протеже се у правцу

од града Халкиде (острво Еубеја) до планине Китеронаса (Атика) те тако захвата Северне

Спораде, северни део Еубеје и острва Тасос, Самотрака, Лимнос, Лезбос и Самос. Као

сасвим издвојен варијетет појављује се говор Саракачана (Σαρακατσάνοι) ког одликују

углавном бројни архаизми.

б) на јужне дијалекатске варијетете који имају своје посебне подгрупе са следећим

локалним варијететима:

I. атичко-јонски, ког чине говори Мегаре, Атине, Егине и полуострва Мани на

Пелопонезу;

II. пелопонеско-јонски, ког чине преостали говори на Пелопонезу, јужни говори

Беотије, говори Северног Епира, Јонских острва;

III. критско-кикладски, ког сачињавају говори Крита, Киклада, Смирне као и говори

грчких енклава у Сирији, Либану и Истанбулу;

IV. југоисточни, које чине говори на Хиосу, Икарији, Додеканезу као и сви локални

кипарски варијетети који су и данас махом пуни архаизама.

3. Понтски дијалект (ποντιακά) – Грчки говор са Понта (област североисточне Анадолије у

Турској која излази на Црно море) данас скоро да се и не чује, јер је већина његових

говорника прешла у Грчку након размене становништва 1923. године. Према попису

становништа из 2001. године, у Турској је у региону Понта живело нешто мање од 4000

Грка говорника овог дијалекта. Историјски посматрано, понтски дијакт је еволвирао као

68


засебан дијалект димотичког грчког с јасно очуваним јонским елементима услед

присилне изолације целокупног региона од матице после битке код Манцикерта 1071.

године. У односу на димотику, понтски дијалект осликава велики утицај турског језика у

лексици, затим у нешто мањем обиму персијског као и утицаје из кавкаских језика.

Лингвиста Тријандафилидис је поделио понтски на две велике подгрупе:

а) прву групу чине понтски говори са црноморског приобаља чији се центар налази у

Трапезунту (данашњи Трабзон у Турској);

б) другу, нешто бројнију, групу представљају говори у унутрашњости понтске територије.

У односу на фонетику савременог грчког, понтски дијалект има посебне гласове који се

бележе одговарајућим графемама. На пример:

Понтски алфабет

ΖΖ , ζζ

ΣΣ ςς

ΤΖ τζ

α помућени вокал ̈

(æ)

помућени вокалο̈̈

Турски алфабет

J j

Ş ş

C c

/

ö

Српски

Ж ж

Ш ш

Ч ч

/

/

Примери:

πυρζζυας, burjuvas, буржуј

ςςέρι, şeri, шери

καλατζεμαν, kalaceman,

калачеман

ρομεικα¨

κατιβενο¨

4. Кападокијски дијалект (καππαδοκικά) – Овај дијалект, такође с јасном јонском

основицом, веома је сличан понтском, будући да се говорио у турској области Кападокији

све до 1923. године када су његови говорници били присиљени да напусте своја огњишта

и да се преселе у Грчку (централни и јужни делови). Дуго се мислило да више нема

говорника овог дијалекта, али су двојица истраживача, Марк Џенс (Mark Jens), с

69


Универзитета из Гента, и Димитрије Папазахарију (Δημήτριος Παπαζαχαρίου), с

Универзитета у Патри, 2005. године пронашли велики број говорника кападокијског

(скоро су сви припадници треће генерације) управо у оним пределима Грчке које су

њихови преци населили. Говорници кападокијског дијалекта постоје данас и у Украјини

(посебно у Мариупољу) и Русији, а из Солуна се емитује радио програм на овом дијалекту.

Овај дијалекат потиче директно из александријског дијалекта. Гласовни систем

кападокијског у потпуности рефлектује турски фонетски систем, а и морфолошки је

умногоме доживео промену: скоро да нема родова, док се генитив исказује путем

додавања једног те истог наставка и за једнину и за множину –γιου:

το νέκα (= γυναίκα) το νέκες (= γυναίκες)

το νέκαγιου (= της γυναίκας) το νέκεζγιου (= των γυναικών)

5. Италиотски дијалект (итал. grecanico, κατωιταλιώτικα) – Реч је о дијалекту који, са своја

два засебна варијетета, калабријским (greco-calabrese) и григо (grigo salentino), захвата југ

Апенинског полуострва. Калабријски се данас говори у петнаестак насеља у области

Калабрији (Reggio Calabria) и званично се сврстава у УНЕСКО-ву групу угрожених језика и

дијалеката, jeр њиме говори тек нешто више од 2000 нативних говорника. Са друге стране,

григо у области Пуљи (Апулија) на полуострву Саленту говори преко 40.000 званично

регистрованих говорника. Између оба варијетета постоје приличне разлике. Италијански

Парламент је посебним законским актом прогласио грчку заједницу на Саленту засебном

етничком и лингвистичком мањином средином 80-тих година прошлог века као

лингвистичка мањина грико-салентинског етницитета (Minoranze linguistiche Grike

dell'Etnia Griko-Salentina). Грци из Италије су још једини живи траг некадашњег хеленизма

који је својевремено формирао Велику Грчку (Magna Grecia). Реч је о потомцима Дораца

који су ове крајеве населили, дошавши из Спарте и Коринта око 700. године пре Христа за

време такозване друге грчке колонизације. Други велики талас миграције догодио се

током словенско-аварских инвазија на Византију у VI и VII, а трећи у VIII за време

иконоластичких борби. Преко потоњег рановизантијског утицаја, особито од времена

Јустинијановог освајања југа Италије, у грчки из Италије су почеле да улазе нове речи и

70


облици, што је резултирало да се димотика и италиотски дијалект умногоме приближе.

Тако су то данас два у приличној мери разумљива дијалекта, и поред тога што у

италиотском постоји огроман број италијанских речи-позајмљеница из бројних

јужноиталијанских дијалеката и говора. Овај дијалекат се у писаној форми сусреће и на

прилагођеној италијанској латиници и на грчком алфабету.

Истраживачи италиотског су у XIX веку сматрали да су преживеле енклаве Грка

потомци становништва из византијског периода и тражили су паралеле између дијалеката

грчког копна и особених обележја грчког Бове или Отранта. Истраживањима лингвиста

Герхарда Ролфса и Карадзаса доказано је да је говор тих енклава потомак не језика

византијских имиграната, него грчких колониста из Magnae Graecia-e. Ова претпоставка

објашњава присуство толиког броја архаичних обележја која се не срећу ни у једном

другом грчком дијалекту. Нажалост, наука располаже с оскудним историјским

сведочанствима о овом дијалекту. Као и у случају цаконског дијалекта, и овде као основну

развојну специфичност уочавамо изолованост хеленофоне заједнице од остатка хеленског

света, практично од Теодосијеве смрти 395. године.

За разлику од димотике, која се пише искључиво грчким алфабетом, италиотски

дијалект се може писати и прилагођеном италијанском латиницом и грчким алфабетом;

на пример:

Kulus à e avventura tu giornali - ma , ap 'à rtena vr ì skete olu us art ì kulu gramm è nu sto blog , ep ù

s ò zete meletisi ce fiki kan è kumment о.

Κουλουσά ε αββεντούρα του τζιορνάλι-μα, απ’άρτενα βρίσκετε όλου ους αρτίκλου

γραμμένου στο blog, επού σώζετε μελέτισι τσε φίκη κανέ κουμμέντο.

Савремени грчки:

Αυτή είναι η σελίδα του περιοδικού μας, απ`όπου βρίσκετε όλα τα άρθρα γραμμένα στο blog, αφού διαβάζετε μελέτες και φακέλους, κάντε σχόλιο.

71


6. Цаконијски дијалект (τσακωνικά) – Овај дијалект се данас говори у десетак насеља у

планинској области на источној страни Пелопонеза у околини града Леониде, у области

Аркадији на југу Пелопонеза као и у појединим селима на острву Карпатосу и до 1923. на

јужној обали Мраморног мора. Историјски сагледано, потиче од древног лаконијског

(староспартанског) дијалекта те тако представља дорску језичку грану грчког језика. Како

поседује своје властите особености и лексику (у свега 30% је реч о подударању са

стандардним грчким), које га чине каткада крајње неразумљивим говорницима димотике

и понтског, неки лингвисти чаконијски дијалект сматрају засебним језиком. Назив овог

дијалекта, који представља веома архаичну фазу неолаконског дијалекта, није и назив

којим се служе говорници цаконског дијалекта да би га описали. Цаконски се по својим

обележјима подудара са последњим забележеним обликом лаконског дијалекта древне

Спарте. Колико год да је оспоравана научна релевантност овог историјског тумачења

везаног за постање и географско одређење цаконског дијалекта, ипак се са сигурношћу

може утврдити да је долазак Словена проузроковао повлачење грчке популације

Пелопонеза у најнеприступачније крајеве ради своје одбране. Неприступачност

територије знатно је допринела изолованости овог дијалекта од остатка хеленофоне

заједнице и од тенденције униформности која је постојала међу осталим грчким

дијалектима. Први који помиње Цаконце је цар Константин Порфирогенит средином Х

века за које каже да чине специјалне одреде византијске војске (Константин

Порфирогенит, De ceremoniis). О етимологији њиховог имена воде се још увек научне

расправе, иако се сматра да њихово име треба повезати са старим Лаконцма12.

12 Пример за чаконијски дијалект:

Στο χωρίο ναμ’ γεννάτ’ ένα καβγί σερνικού. Το καβγί έντα ’τανι ’ποπίσω νορά. Μέρα νούτ‘α κράντα ’τάνι. Όντε ’τα κράντα το καβγί, μεγαλώντα, φουσκώντα ’τάνι από το κράψιμο. Το καβγί ήταν δράκο αδρειωμένε. Θέντα ’τάνι νι πάρ’ ο μπαμπά σ’, νι ’ι βάλει στο δισάτš’ τšαι να βγάει να γυρίσ’ το χωρίο από τέσσερ’ άκρε, να ’ι σταυρώσ’ τšαι να φωνιάτσ’ από τρει βολέ: «Δράκο γεννάτ’!» Τήνοι δίντε ’τα νι μάκο, αφιόνι, να κασεί. Μä μέρα πη ’τα κράντα πολύ το καβγί, ο μπαμπά σ’ δωκώ ’τα νι λίγου πολιότερε τšαι το καβγί φαρμακωμένε ’ταρ.

Стандардни грчки:

Στο χωριό μας γεννήθηκε ένα παιδί αρσενικό. Το παιδί είχε από πίσω ουρά. Μέρα νύχτα έκλαιγε. Όταν έκλαιγε το παιδί, μεγάλωνε, φούσκωνε από το κλάμα. Το παιδί ήταν δράκος ανδρειωμένος. Ήθελε να το πάρει ο πατέρας του, να το βάλει στο δισάκι και να το βγάλει να το γυρίσει στο χωριό, στις τέσσερεις άκρες (του), να το σταυρώσει και να φωνάξει τρεις φορές: «Δράκος γεννήθηκε!» Εκείνοι του έδιναν μήκωνα, αφιόνι, για να κοιμηθεί. Μια μέρα που έκλαιγε πολύ το παιδί, ο πατέρας του τού έδωσε λίγο περισσότερο και το παιδί φαρμακώθηκε.

72


7. Катаревуса (καθαρεύουσα) - Како смо већ истакли, катаревуса данас више није

званична дијалектална форма грчког језика, иако се на овом полувештачком социолекту

још прештампавају књиге написане у ранијим периодима. Са друге стране, и даље постоји

велики број говорника катаревусе, што чини овај дијалект живим, мада му у скорој

будућности прети потпуно нестајање. Она је од 1834. па све до 1976. године била

званични језик Грчке. Као прочишћен језик, у поређењу са старогрчким, поседовала је

једноставнију граматику, бројне архаизоване облике модерних грчких речи, а страни

утицаји су сведени на најмању могућу меру. Али, ни она сама није била једнообразна, већ

се у појединим моментима више приближавала говорном језику, а негде, опет,

класичном. Катаревуса данас више није званична дијалектална форма грчког језика, иако

још увек постоје њени говорници, што чини овај дијалекат још живућим.

8. Јеванијски дијалект (Ρωμανιώτικη) – Једини изумрли грчки дијалект јесте јеванијски.

Реч је о посебном дијалекту-језику романиотских Јевреја који су на територији данашње

Грчке живели од хеленистичког периода па до завршетка Другог светског рата, а посебно

на северу (Солун и шира околина). Долазак великог броја Јевреја Сефарда из Шпаније и

Португалије у Османлијско царство утицао је на даљи развој јеванијског дијалекта,

посебно у лексичком погледу. У суштини, основицу овог дијалекта чинила је грчка којна

обогаћена хебрејском лексиком. Из тог разлога је овај дијалект био веома тешко

разумљив Грцима на исти начин као и говор Јевреја у Немачкој, такозвани јидиш.

Занимљиво је да је овај дијалект писан и хебрејским прилагођеним писмом и, у нешто

мањем обиму, грчким алфабетом, такође прилагођеним хебрејском фонетском систему.

73


Граматике грчког језика

(синоптички историјски преглед)

Прву граматику савременог грчког саставио је средином XVI века један од првих

грчких хуманиста и теолога Николаос Софијанос (Νικόλαος Σοφιανός) родом са Крфа.

Пошто је завршио у Риму с великим успехом Грчки колеџ, дошао је на чело Папског

преписивачког центра у коме су се преписивале грчке рукописне књиге. Из његових

штурих биографских података види се да је и он активно учествовао у преписивању. По

налогу шпанског бискупа Медозе отишао је на Свету Гору 1543. и у грчким манастирима

радио на преписивању књига. Врло брзо је схвато да се књиге узалуд преписују када нема

никог ко би их читао. Исто тако, увидео је и да постоји велика разлика између језика

књига и језика којим народ говори. Из његове богате преписне заоставштине дознајемо

да је одржавао присне контакте са тадашњим бројним ученим људима из Италије са

којима је, између осталог, дискутовао и о језику. У исто време је Римокатоличка црква

својим одлукама на Концилу у Тренту потврдила вредности народних језика, дозволивши

да се врше проповеди на њима. Од тог тренутка су почели да се јављају први штампани

преводи Новог Завета на савремене европске језике. За разлику од његових савременика

из Европе, Софијанос је сву пажњу усмерио на другу страну, на образовање. Чувена је

његова примедба како „је наш народ клонуо и чак не призива више у сећање труд наших

предака“ (Το ημέτερον γένος εξέπεσεν και ουδέ καν αναθυμάται την προκοπήν οπού είχαν οι

74


προγονοί μας). Зато је желео да пружи свој конкретан допринос како би се стање

променило, саставивши поменуту граматику.

Рукопис овог изузетно вредног дела за грчку културу и лингвистику чува се у

Паризу у Националној библиотеци. Ова граматика је званично објављена тек 1870. године

и то захваљујући француском неогрецисти Емилу Легранду. Коју годину доцније је поново

штампана заједно са Софијаносовим преводом О образовању деце (Περί παίδων αγωγής)

Плутарха (Grammaire du grec vulgaire et traduction en grec vulgaire du traité de Plutarque par

Nicholaos Sophianos, Paris). У предговору је састављач назначио да му је жеља била да

овом књигом утиче просветитељски на свој народ и то путем живог матерњег језика. По

њему, значај савременог грчког за образовање је непроценљив и тај језик није ништа

мање неподесан за ширење науке од класичног језика, иако је доживео бројне промене.

Отуда је Софијанос правилно схватио да се добра културна основица не може дати

необразованом народу уколико се оно не преноси на истинском језику. Због тога се латио

посла да састави граматику и да путем превода одабраног Плутарховог одломка пружи

пример својим савременицима како ваља поступати и приступити решавању питања

образовања. Нажалост, његове просветитељске и хуманистичке идеје нису наишле на

добар пријем код конзервативног грчког клера и читавог живота је морао да доказује да

није јеретик и да не жели грчки народ покатоличити, а још мање поунијатити или

превести у протестантизам.

Jeдан век касније, тачније 1622. године, појавила се у Риму прва штампана, а друга

по реду састављена, граматика грчког језика, но овога пута на италијанском језику. Њен је

аутор био италијански језуита и хуманиста са Сицилије Јероним Герман (Girolamo

Germano). Интересантно би било напоменути да се ова веома прегледна и разумљива

граматика народног (или како наводи у оригиналу „вулгарног“) грчког језика налази у

саставу Германовог повећег италијанско-грчког речника. Пошто је, међутим, сасвим

кратка по свом обиму, она садржи само неке од основих елемената грчке морфологије.

Састављач је то учинио зато што је желео да свима који већ нешто знају о грчкој

граматици пружи тек неопходна и најнужија (додатна) обавештења, а посебно она у вези

75


са деклинацијом и конјугацијом именица и глагола. Уз сваку обрађену граматичку партију,

која се углавном базира на јасном табеларном прегледу и са врло мало пропратног текста,

дао је и по једно кратко вежбање. Ново и критичко издање ове граматике објавио је тек

1907. године француски лингвиста Перно за рачун Института живих источних језика из

Париза (H. Pernot - Girolamo Germano, Grammaire et vocabulaire du grec vulgaire publiés

d`après l`édition de 1622, Collection de Momuments pour servir à l`étude de la langue et de la

litterature néo-helléniques, Paris).

Непуне две деценије после објављивања ове граматике, доктор теологије Симон

Порцијус (Simon Portius) објавио је 1638. у Паризу Граматику ромејског језика (Γραμματική

της Ρωμαίϊκης γλώσσας, Grammatica linguae graecae vulgaris) на латинском коју је посветио

кардиналу Ришељеу. И ова граматика је лишена свих непотребних детаљисања. По својој

структури је прилично концизна, а аутор се трудио да буде што је могуће више прецизан у

опису целокупне морфолошке структуре грчког језика. Језик који Порцијус описује јесте

грчки језик из византијског периода базиран на атичком дијалекту. Аутор је настојао да на

што простији и језгровитији начин приближи тај грчки језик, иако је био свестан, како је

напоменуо у предговору, да није лако предавати и описивати један тако прилично

компликован и тежак језик. Из тог разлога његова граматика садржи пуно примера

(цитата) преузетих из дела класичних аутора, али наилазимо и на његове примере. А као

њен пропратно-саставни део представљају и низови кратких практичних вежбања. После

сваког поглавља дао је у најосновнијим цртама и рекапитулацију свега изнесеног,

протумаченог и провежбаног. Аустријски лингвиста и романиста Мајер-Либке (Mayer-

Lübke) је 1889. године поновио издање Порцијусове граматике уз властите критичке

осврте и тумачења, а уводни део у ову опсежну студију написао је Психарис.

У XVIII веку објављено је десетак граматика грчког језика, али, према лингвистима,

њихов значај и вредност нису нарочити. Тако је на самом почетку тог века (1703) Жан

Бојен (Jean Boyens), бенедиктински опат, објавио у Паризу своју Граматику народног

грчког језика на латинском (Grammatica linguae graecae vulgaris communis omnibus Graecis

ex qua alia artificialis deducitur peculiaris eruditis et studiosis tantum, per patrem Romanum

76


Nicephori Thessalonicensem Macedonem) која је доживела још једно објављивање, 1745.

Међутим, она није донела ништа револуционарно и ново, односно, како је данас

поуздано утврђено, она представља само пуко прештампавање једне старије грчке

граматике чије име аутора није сачувано. Но, ако је за вајду, њена вредност је у томе што

је коришћена као основни и/или помоћни уџбеник на Универзитету Сорбони. Убрзо за

њом су уследиле и граматике других аутора такође на латинском језику, и то:

- 1705. Немца Трибеховијуса (Tribbechovius – Brevia linguae ρωμαϊκής sive Graecae vulgaris,

elementa);

- 1708. немачког протестанта Лангуиса (Languis – Philologiae barbaro-graecae grammatica);

- 1709. француског редовника Томе (Thomas – Nouvelle méthode pour apprendre les principes

de la langue grecque vulgaire);

- 1732. шпанског фрањевца Меркада (Mercado – Institutiones linguae graecae vulgaris);

поред латинског, ова граматика је објављена и на шпанском (1740) и на италијанском

језику (1743);

- 1747. немачког просветитеља Каленберга (Callenberg – Grammatica linguae graecae

vulgaris),

док су на грчком језику изашле свега три граматике, и то:

- 1748. у Трсту Канелуа Спануа (Ι. Βασιλικού Καννέλου Σπάνου, Γραμματική της κοινής των

Ελλήνων γλώσσης),

- 1782. у Верони православног свештеника и учитеља са Санторинија Бенедикта Креда

(Βενεδίκτου Κρέδω, Γραμματική Ελληνορωμαϊκή περιεχούσα τους κανόνας της γραμματικής

και της ορθογραφίας τόσον της ελληνικής, όσον και της απλής Διαλέκτου, δια κοινόν ώφελος

των φιλομάθων νεανίσκων),

- 1799. у Бечу Венијерисова (Ι. Βενιέρη, Επιτομή γραμματικής εξηγήται εις την απλήν

ρωμαϊκήν διάλεκτον).

77


Од свих ових граматика, али и других ненаведених, највредније су свакако прве три

- Софијаносова, Германова и Порцијусова – будући да пружају најцеслисходније и

најважније податке везане за грчки језик и његов морфолошки опис. Једино они су и

могли да то ваљано ураде, јер су или потицали из грчких породица и били билингвални

или су живели у грчкој средини, попут Германа који је скоро читаву деценију провео на

Хиосу, па су тиме грчки „имали у уху“. Остале граматике су састављене искључиво из

практичних разлога, пре свега ради што лакшег учења и савлађивања грчког језика. Отуда

представљају оригинални допринос популаризацији грчког језика на западу Европе.

Такође су све и јединствене, а што се види по самом начину излагања материје и

приступу, по опису граматичких и морфолошких елемената, по примерима и вежбањима.

Граматике грчког језика на српском говорном подручју

Прве лекције из граматике грчког (додуше класичног) језика на српском појавиле

су се тек почетком XIX века. У надалеко чувеној земунској школи Хеленомусиону

(Ελληνομουσείον) предавао је, између осталих, и писац првих уџбеника грчког језика

Георгиос Папазахаријадис (Γεώργιος Παπαζαχαριάδης). Он је био први аутор који је 1814.

године у Венецији објавио Граматику грчког језика (Γραμματική της ελληνικής γλώσσης) са

свим тумачењима и објашњењима на словенском (односно српском) језику.

У Кнежевини Србији 1838. године изашла је из штампе Грчка читанка, први

штампани уџбеник грчког, чији је аутор био наш пионир на пољу хеленских и класичних

студија Вукашин Радишић, професор у Крагујевачког гимназији. Ученик Радишића и наш

потоњи велики познавалац класичног и савременог грчког језика, Јефтимије Аврамовић,

објавио је неколико вредних дела. Заједно са Георгијем Киридисом публиковао је први

уџбеник грчког језика у нас под насловом Руководство къ брзомъ и лакомъ наученю

греческогъ и србскогъ єзыка 1845. године у Београду, а наредне (1846) и Читанку

78


новогрчког језика за потребе трговачке школе. Деценију касније (1855) изашла му је из

штампе и целокупна Граматика новогрчког језика (односно, катаревусе).

Све до 1997. из штампе се није појавио ниједан уџбеник или приручник за учење

савременог грчког. Те године је проф. Миодраг Стојановић, оснивач Катедре за

неохеленске студије при Филолошком факултету у Београду, објавио свој Уџбеник

савременог грчког језика који је изашао у издању Завода за уџбенике из Београда.

Грчко(-грчки) речници

Што се тиче речника савременог грчког језика, треба рећи да су се и они појавили

прилично рано. Према свим сачуваним подацима, први грчко-грчки речник, који садржи у

свом корпусу и неколико димотичких речи и фраза, објављен је 1523. године у Риму под

насловом Велики и веома корисни речник (Μέγα και πάνυ ωφέλιμον λεξικόν). Његов аутор

је био учени италијански епископ Гварино Фаворино (Guarino Favorino). Међутим, први

речник народног (или како стоји у оригиналу „варварског“) грчког језика појавио се 1610.

године у Лиону под називом Glossarium Graeco-Barbarum. Његов састављач био је учени

холански филолог Јан фан Меурс (Jan van Meurs, Ιωάννης Μεούρσιος) који је не само дао

тумачења грчких речи на латински, него је и на грчком дао сва објашњења речи, обично

преко синонима.

У XVII веку постоје, поред речника класичног грчког, и четири значајна речника

савременог грчког језика. Први такав речник се појавио већ 1601. године. Може се

слободно рећи да је то био и један од првих стручних речника у Европи, а носио је назив

Тактички полугрчки речник (Λεξικόν τακτικόν μιξοβάρβαρον). У њему је обухваћена скоро

целокупна грчка средњевековна (тј. византијска) војна терминологија у оквиру које је

аутор Николај Ригалти (Nicolai Rigaltii) укључио и један низ речи из савременог грчког

језика (због тога је у наслову дела ставио одредницу „полугрчки“). Већ смо напоменули да

се Германова Граматика грчког језика налазила у склопу италијанско-грчког речника

79


(Vocabolario italiano et greco). Овај речник је јединствен како у грчкој тако и у европској

лексикографији по томе што представља један од првих двојезичних речника који садржи

конфронтиране речи и корисне фразе из два жива народна језика. И Симон Порцијус је

саставио речник, али тројезични (латински–старогрчки-савремени грчки), под називом

Dictionarium Latino-Graeco-Hellenicum (Λεξικόν Λατινικόν, Ρωμαϊκόν και Ελληνικόν). Овај

речник је објављен по први пут у Паризу 1635. године, имао је неколико издања и

допуњавања, а последњи пут је прештампан 1797. године.

Најзаступљенији и најпродаванији грчки речник објављен је по први пут у Венецији

1659. године. Реч је о Енциклопедијском четворојезичном тезауру (Θησαυρός της

εγκυκλοπαιδικής βάσεως τετράγλωσσος) ког је саставио велики познавалац страних језика и

учени игуман манастира светог Георгија Скалота са Крита, Јерасимос Влахос (Γεράσιμος

Βλάχος). Разлог зашто је тај речник доживео за само стотину година петнаестак издања

лежи у чињеници да су све неохеленске речи и бројне фразе протумачене на три језика –

на латинском, на италијанском и на класичном грчком.

Па ипак, највредније лексикографско дело представља Glossarium ad scriptores

mediae et infimae Graecitatis (Речник писаца из средњег и развијеног хеленизма) из 1688.

године. Штампано је у Лиону, а његов приређивач је био ондашњи угледни француски

филолог и ерудита Шарл ди Фресно (Charles du Fresne), у Грчкој познатији као ди Канж (du

Cange). Овај речник је чак и данас изузетно вредан, пошто садржи драгоцене

лексикографске податке, а поготово је од посебне важности за историју савременог грчког

језика. Тако се у њему могу пронаћи, на пример, бројне речи, фразе и изрази сакупљени и

преузети из најразличитијих делâ грчких аутора из скоро свих историјских периода. Са

друге стране, све речи које се налазе у његовом корпусу су и учене и неохеленске, а и

једне и друге протумачене су веома успелим објашњењима и на латинском и на

старогрчком. Последњи пут је овај речник објављен 1907. године.

У Паризу је 1709. године изашао из штампе Тезаур грчког и италијанског језика,

односно речник грчког и италијанског (Θησαυρός της ρωμαϊκής και της φράγκικης γλώσσας,

ήγουν Λεξικόν ρωμαϊκόν και φράγκικον). Реч је о великом двојезичном грчко-италијанском

80


и италијанско-грчком речнику ког је саставио учени монах Алесио да Сомавара (Alessio da

Somavara). Речник садржи многобројне корисне речи, фразе, затим разне локализме и

дијалектизме из савременог грчког језика као и термине из граматике, филозофије и

теологије. Приређивач се потрудио и да пружи што више разних израза (идиома) везаних

за неку одредницу, па је у том погледу овај речник од изузетне вредности.

У другој половини XVIII века изашла су три велика грчка речника, и то:

- 1757. у Венецији четворојезични тезаур (старогрчки-савремени грчки-латински-

италијански) Георгиоса Константиноса,

- 1790. у Бечу тројезични речник (француско-италијанско-грчки) Георгиоса Вентотиса, те

- 1797. у Лајпцигу Вајглов (Karl Weigel) такође тројезични речник (простонародни грчки-

немачки-италијански).

У XIX веку појавили су се бројни грчко-грчки речници, почевши од Кораисовог

историјског у оквиру његових Ατακτα (Различити списи), преко речника Димитриоса

Скарлата Византинца (Δημήτριος Σκαρλάτος ο Βυζαντινός), Георгиоса Зикида (Γ. Ζηκίδου) и

Стефана Куманудиса (Στλεφανος Κουμανούδης) до Историјског речника Атинске

академије, речника Јоаниса Стаматакоса (Ι. Σταματάκος), Георгиоса Пападакоса (Γ.

Παπαδάκος), Емануила Криараса (Εμμανουήλ Κριαράς), Фитракиса (Φυτράκης) и Георгиоса

Бабињотиса (Γ. Μπαμπινιώτης).

Историјски сагледано, тек је деветотомни речник Димитракоса (Δημητράκου, Μέγα

λεξικόν όλης της ελληνικής γλώσσης, 1936-1950) успео да споји сва три лексичка нивоа

грчког – класични, средњевековни и савремени. Оно што представља главну ману овог

речника, и поред тога што пружа скоро савршен дијахронијски развој грчког језика, јесте

недостатак димотичких речи, односно што се под савременим грчким подразумева само

катаревуса. Тек је тротомни речник Стаматакоса (Λεξικόν της Νέας Ελληνικής γλώσσης,

καθαρευούσης και δημοτικής και εκ της Νέας Ελληνικής εις την Αρχαίαν, 1952-1955) званично

укључио димотику у целокупни лексички корпус. Иако је јавно подржавао учени језик

(катаревусу), Стаматакос је добро знао и димотику, што му је омогућило да пружи сва

81


семантичка тумачења и да наведе све видове употребе речи савременог грчког (и

катаревусе и димотике). Речници Пападакоса, Кријараса, Фитракиса и Бабињотиса

представљају речнике савременог грчког језика с основицом на димотици. Оно што их

одликује јесте да свакој речи дају њено етимолошко порекло и прате њен историјски

развој. Осим што су етимолошки, ови речници су и правописни, а функционишу и као

одлични речници синонима и антонима.

Речници грчког на српском говорном подручју

Први речник у Срба грчког језика појавио се у Венецији 1803. године под насловом

Греческо-славянскій словаръ/Ρωμαϊκοσλαβωνικόν λεξικόν. Његов је састављач био учени

Грк из Земуна и професор у земунском Хеленомусиону Георгиос Папазахаријадис. Реч је о

речнику класичног грчког језика за ученике и све напредне, а начињен је превасходно

потребама забдва уџбеника старогрчког. Међутим, у њему се налази и лексички

материјал који у приличној мери покрива и текстове античких аутора. Са практичне тачке

гледишта то значи да су сва тумачења и објашњења у њему таква да омогућавају читање

дела класичних грчких писаца у оригиналу.

У Београду је 1853. објављен Малый грчко-србскі речникъ съ разнымъ разговорима

Ристе Јовановића. Не само што је то први грчко-српски речник, него је то и први речник за

сваку прилику и у свакој ситуацији који се појавио код нас. Напоменућемо да је овај

речник специфичан и по томе што ни грчки ни српски нису аутентични (дакле, народни,

живи) језици. Грчки језик оличава учена катаревуса, а српски учени славјаносерпски.

Интересантно би било да наведемо разлоге његовог објављивања: у то време су Цинцари

и Грци по свим већим варошима Србије обављали велике банкарске и трговачке послове

за рачун Србије и држали су у својим рукама скоро целокупну трговину у земљи. Како су

они представљали својеврсну друштвену елиту, и грчки језик је у вишим српским

круговима постао језик друштвене отмености. Управо је поменути речник наишао на

широко одобравање и имао је неколико доштампавања и прерада до 1886. године, када

је и последњи пут објављен.

82


Иако је један од обимнијих и значајнијих грчко-српских речника објавио 1908.

године Николаос Папастергију (Ν. Παπαστεργίου, Грчко-српски речник), тек пред крај ХХ

века појављују се у већем обиму речници савременог грчког и српског језика. Један од

првих таквих речника који је изашао из штампе у Грчкој 1981. године јесте

Српскохрватско-грчки речник ауторке Ане Војаџи (Αννα Βογιατζή). Овај речник садржи око

65.000 речи и фраза које су прилично успешно преведене на грчки. У Солуну се 1995.

појавио и Ελληνο-σερβικό λεξικό исте ауторке са приближно 25.000 речи. Код нас се 1988.

године појавио мали по обиму двојезични Речник српскохрватско-грчки/грчко-

српскохрватски аутора Зорана Гачића и Еве Краус-Сребрић (Народна књига, Београд).

Када је реч о грчком језику, треба рећи да је то димотика, а што се самог речника тиче,

основна му је мана што не даје сасвим прецизне преводе ни са српскохрватског на грчки

ни обратно.

Миливоје Загајац објавио је 1995. године свој Грчко-српски/српско-грчки речник

(Просвета, Београд). Оно што прво упада у очи када се отвори овај речник јесте присуство

катаревусе, старих облика речи и старог правописа, и поред тога што се могу наћи бројне

димотичке речи. Због тога није у потпуности погодан за почетника у учењу савременог

грчког, али је користан уколико желимо да се упознамо са сада већ превазиђеним

обликом грчког језика и да читамо дела грчких аутора у оригиналу.

Петрос Даскалидис је објавио два речника - Џепни грчко-српски речник и Џепни

српско-грчки речник (Пирг, Београд, 1998) – у којима је заступљена димотика. Оба речника

су сасвим довољна за успостављање крајње базичне комуникације и за најосновније

разумевање. Оба речника садрже изузетно мали лексички корпус, мада је грчко-српски

речник далеко већи по обиму чиме омогућава покривање једног вишег нивоа учења и

савлађивања језика (до нивоа средњи I). Сличне је и намене Основни грчко-српски речник

(са граматиком савременог грчког) проф. Миодрага Стојановића (Вајат, Београд,1999). У

Грчкој је у међувремену Александра Марковић објавила Српско-грчки речник, Σερβο-

ελληνικό λεξικό (εκδ. Μιχάλη Σιδέρη, Αθήνα, 2001) који садржи око 35.000 речи и израза.

Оно што се може отворено замерити јесте и недостатак речи и непрецизност у преводу,

83


али то никако не умањује значај и корист речника. Велики Грчко-српски речник М.

Стојановића и А. Балаћа (Завод за уџбенике, Београд, 2002) са 50.000 речи, фраза и израза

је својеврсни капитални подухват. И поред тога што има одређених мањкавости, садржи

лексику која прилично успешно покрива све нивое комуникације. Сличне је намене и

Грчко-српски/српско-грчки речник ауторке мр Марице Јелић-Кубуриду (Матић, Београд,

2008).

84

uvod u neohelenistiku i, skripta

Documents