veliki projekat kamelot: implikacije i reperkusije … · ajzak (joel isaac) je na jednom mestu...

Marko Bala1 Pregledni radNezavisni istraživač UDK 303.8:316]:327.54(73) 355.1:303.4(73) Camelot 303.833.2:327.84(73) Primljen: 21.02.2018. DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1802458B

VELIKI PROJEKAT KAMELOT: IMPLIKACIJE I REPERKUSIJE JEDNE KONTROVERZE U

DRUŠTVENIM NAUKAMA

The Great Project Camelot: Implications and Repercussions of a Controversy in Social Sciences

APSTRAKT: U radu se analizira odnos između društvenih nauka i vojno-industrijskog kompleksa u Sjedinjenim Američkim Državama tokom Hladnog rata. Autorov cilj je da, na osnovu pregleda najreprezentativnijih tekstova o ovoj problematici, dokaže verodostojnost kritičkog gledišta prema kojem je u pomenutom razdoblju izvršena instrumentalizacija društvenih nauka od strane centara moći poput CIA i Pentagona u nameri ostvarivanja određenih strateških ciljeva. U fokusu našeg interesovanja nalazi se projekat Kamelot, ambiciozni istraživački program čije je sprovođenje obustavljeno usred međunarodnog skandala koji je nastao kao posledica razotkrivanja političke prirode ovog projekta. Prvi deo rada pruža opis kontroverznog događaja i reakciju društvenih naučnika, uz osvrt na raspravu o etičkim, epistemološkim, političkim i praktičnim implikacijama društveno-naučnih istraživanja, koja je usledila povodom afere. U drugom delu rada opisuje se niz istraživačkih programa koji su po mnogim svojim karakteristikama srodni projektu Kamelot, zbog čega autor iznosi tvrdnju kako se kontroverzni projekat ne može smatrati izolovanim slučajem, već pre paradigmatičnim primerom hladnoratovske društvene nauke. U tekstu je naročita pažnja posvećena pitanju pokroviteljstva/izvora finansiranja socijalnih istraživanja, na čije razmere i značaj posebno upućuje treći deo rada. U zaključku se ukazuje na problem militarizacije i instrumentalizacije društvenih nauka pedeset godina nakon afere Kamelot, dok se akcenat stavlja na neophodnost očuvanja sećanja na najgore slučajeve zloupotrebe bihejvioralne ekspertize.KLJUČNE REČI: projekat Kamelot; društvene nauke; Hladni rat; vojno-

industrijski kompleks; istraživačka etika

1 [email protected]

Marko Bala: Veliki projekat Kamelot: implikacije i reperkusije jedne kontroverze... 459

ABSTRACT: The paper examines the relationship between social sciences and the military-industrial complex in the United States of America during the Cold War era. Based on the review of the most representative texts on this problematique, the author’s main goal is to prove the plausibility of critical view according to which the social sciences have been instrumentalized during the Cold War by centers of power such as CIA and the Pentagon in order to accomplish certain strategic goals. The main focus of our interest is Project Camelot, an ambitous research program which was canceled in the midst of the international scandal which erupted as a consequence of the exposure of the project’s political nature. The first part of the paper describes the Camelot controversy and the reaction of social scientists, as well as the debate on ethical, epistemological, political and practical implications of social scientific research, which was triggered by the affair. The second part of the paper describes research projects whose characterics are similar to those of Project Camelot, and the author hypostasizes that the controversial project cannot be viewed as an isolated case, but rather as a paradigmatic example of the Cold War social science. The text pays special attention to the question of sponsorship/sources of funding of social research, an issue whose scale and importance is especially highlighted in the third section of the paper. The concluding part points on the problem of militarization and instrumentalisation of social sciences fifty years after Project Camelot, while the emphasis is put on the necessity of maintaining the memory on the worst cases of the abuse of behavioral expertise.KEY WORDS: Project Camelot; social sciences; Cold War; military-industrial

complex; research ethics

Uvod: Hladnoratovska društvena nauka

Čini se da je razdoblje Hladnog rata označilo novu etapu u svetskoj istoriji, onu u kojoj su američki društveni naučnici osetili da je njihov rad imao vitalni značaj.

Mark Solovej (Mark Solovey) (2012: 10)

Ukoliko je porast broja stručnih časopisa, studija i profesionalnih udruženja jedan od indikatora razvoja naučne discipline, može se reći da se disciplina pod nazivom „studije Hladnog rata“ nalazi u rapidnoj ekspanziji. Dovoljno je navesti svega nekoliko značajnih akademskih centara za proučavanje istorije Hladnog rata, koji su se pojavili tokom poslednje tri decenije, kako bi se uočio pomenuti trend: Projekat internacionalne istorije Hladnog rata pri Centru Vudro Vilson u Vašingtonu; Centar za studije Hladnog rata na Univerzitetu Kalifornija u Santa Barbari; Projekat studija Hladnog rata na Harvardu; Grupa za Hladni rat pri Univerzitetu Džordž Vašington; Centar za studije Hladnog rata na Londonskoj školi ekonomije i mnogi drugi (Isaac 2007: 725). Prema tome, veliko akademsko interesovanje za pitanja uzroka, toka i posledica Hladnog rata nastupa upravo nakon pada Berlinskog zida, urušavanja Sovjetskog Saveza i nestanka bipolarnog sveta, a možda nije mala ironija i to što se ekspanzija

460 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 2

interdisciplinarnog izučavanja ove problematike nastavlja u periodu obnavljanja neprijateljstva između Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije i povratka hladnoratovske retorike. Ovakav razvoj jedne naučne discipline nikako nije neobičan i iznenađujući, s obzirom da se u svim izučavanjima Hladnog rata može prepoznati tacitna nada autora da će razumevanje jednog relativno bliskog perioda u svetskoj istoriji omogućiti razumevanje savremenog doba.

Posmatrajući razvoj događaja iz retrospektive, može se reći da je kraj Drugog svetskog rata označio početak nove epohe u kojoj su Sjedinjene Države preuzele ulogu neprikosnovenog hegemona. Uporedo sa uspostavljanjem Pax Americana u geopolitičkoj areni, nastupa epoha američke dominacije u oblasti nauke. Pod ovim se misli kako na prirodne, tako i na društvene nauke, koje su u posleratnom periodu (od 1945. do početka 1970-ih) doživele ekspanziju bez presedana u svojoj relativno kratkoj istoriji. O tome posebno svedoče podaci o porastu članstva Američkog sociološkog društva, osnovanog 1905, a preimenovanog 1959. godine u Američku sociološku asocijaciju (ASA). Profesionalna organizacija američkih sociologa je 1920. brojala 1021 člana; 1930. 1530 članova; 1940. 1034 člana, dok je 1950.godine ukupan broj iznosio 3241; 1960. 6875 članova; 1970. 14156 članova, da bi svoj najveći broj od 14934 člana ASA dosegla 1972. godine (Solovey 2012: 1). Tokom Drugog svetskog rata broj članova ASA se nije značajno promenio, ali je zato ratno iskustvo dovelo do radikalnog redefinisanja ciljeva i zadataka društvenih nauka. Naime, veliki broj društvenih naučnika je tokom rata radio za Službu za strateške usluge2, Službu za ratno informisanje i druge obaveštajne agencije (Price 2016: 143), pružajući svoju ekspertizu kao doprinos u borbi za očuvanje liberalne demokratije i uništenje nacizma i fašizma. Saradnja društvenih naučnika sa vojskom i obaveštajnom zajednicom je nastavljena i u sâmom osvitu Hladnog rata između Amerike i Sovjetskog Saveza, pri čemu je ovakav odnos naučnika prema centrima moći često izgledao kao prirodna ekstenzija ratnog iskustva i, što je podjednako važno, kao odnos koji je u potpunosti bio etički prihvatljiv (Ibid., 143).

Tokom perioda o kojem je reč, u društvenim naukama je dominirala pozitivistička filozofija, s tim da su ove discipline bile percipirane kao „mlađi partneri prirodnih nauka“ (Solovey 2001: 172), koji su vremenom trebali da dostignu nivo razvijenosti „strogih nauka“. Široko rasprostranjeno shvatanje da sociologija i srodne nauke mogu da zadovolje principe objektivnosti i vrednosne-neutralnosti bilo je tesno povezano sa uverenjem da politički establišment može imati veliku praktičnu korist od društveno-naučnog znanja u ostvarivanju strateških ciljeva u Hladnom ratu. Prilikom saslušanja u Senatu početkom novembra 1945. godine, brigadni general Džon Magruder (John Magruder) iz OSS je izneo sledeća zapažanja o značaju društvenih nauka: „U svakoj obaveštajnoj službi koja stupa u razumno vođenje rata i razumno vođenje mira, društveni naučnici su ti koji pružaju ogroman doprinos“, dodavši kako bi „vladi Sjedinjenih Država bilo pametno da učini sve što je u njenoj moći da

2 Služba za strateške usluge (engl. Office for Strategic Services), ili skraćeno OSS, predstavlja ratnu preteču Centralne obaveštajne agencije, koja je formalno osnovana 26. jula 1947. (Саундерс 2013: 43).


podstakne razvoj znanja na polju društvenih nauka.... Ukoliko bi nastao manjak društvenih naučnika, sve nacionalne obaveštajne agencije koje služe kreatorima politike u miru ili u ratu bi direktno bile oštećene.... [I]straživanja društvenih naučnika [su] neophodna za zdrav razvoj nacionalne obaveštajne službe u miru i u ratu“ (citirano u Simpson 1996: 32).

Sličan način rezonovanja o potencijalnim doprinosima društvenih nauka u borbi Sjedinjenih Američkih Država protiv „bauka komunizma“ može se pronaći u mnogim značajnim dokumentima iz ovog perioda. O tome veoma rečito govore nedavno deklasifikovani izveštaji CIA, koji ukazuju na višestruke koristi koje su državne agencije imale od društveno-naučnih istraživanja tokom Hladnog rata, posebno kada je reč o istraživanjima revolucionarnih i pobunjeničkih pokreta širom sveta (Price 2016: 22). Nedugo nakon rata, u okviru CIA je formiran nezavisan odbor zadužen za koordinaciju psiholoških operacija, poznat kao Odbor za psihološke operacije (PSB), a koji je u svojim dokumentima istakao neophodnost stimulisanja razvoja društvenih nauka u Americi. Henri Lumis (Henry Loomis), službenik PSB, je 1952. godine napisao Izveštaj odruštveno-naučnom istraživanju u hladnoratovskim operacijama, u kojem je dao pregled strategija za upotrebu društvenih-naučnih istraživanja koji su u interesu Centralne obaveštajne agencije (Ibid., 22). S obzirom na ovakvo, radikalno novo, stanovište o ciljevima i zadacima društvenih nauka, u hladnoratovskoj Americi se pojavio trend izdašnog finansiranja bihejvioralnih istraživanja, kako od strane državnih agencija poput Ministarstva odbrane, tako i od strane privatnih fondacija kakve su Fondacija Ford, Rokfeler (Rockefeller), Karnegi (Carnegie), Vener-Gren (Wenner-Gren) i mnoge druge (Ibid, 60). Ovde je važno napomenuti da je finansiranje akademskih disciplina poput sociologije i antropologije u ranoj fazi Hladnog rata, naročito u epohi Makartijeve (McCarthy) anti-komunističke inkvizicije, bilo krajnje oskudno, čak i kritikovano od strane određenih političkih i intelektualnih krugova. Ipak, državne agencije su vremenom počele da finansiraju istraživačke programe u društvenim naukama, dok se šezdesete godine prošlog veka, zahvaljujući podršci Kenedijeve (Kennedy) i Džonsonove (Johnson) administracije, mogu smatrati „zlatnim godinama“ u državnom sponzorisanju društveno-naučnih istraživanja, kakve se više nikada nisu ponovile (Solovey, 2001: 179).

Navedeni podaci sugerišu da je politički kontekst presudno uticao na oblikovanje društvenih nauka u periodu Hladnog rata, tako da bi zanemarivanje ove činjenice moglo predstavljati groteskno poricanje istorijske realnosti. Džoel Ajzak (Joel Isaac) je na jednom mestu zapisao da je Hladni rat „bio razdoblje kada su se naučnici kretali napred-nazad između vladinih i akademskih pozicija, sprovodili istraživanja po ugovoru sa vojskom, dobijali korporativne konsultacije i suočavali se sa pretnjom makartijevske cenzure. Teško je zamisliti bolji teren za testiranje teorije da su ideje – čak i one naizgled apstraktne – neizbežno istorijske“ (Isaac 2007: 727). Dijametralno suprotno gledište zastupaju autori poput Dejvida Engermana (David Engerman), koji smatra da je odnos između društvenih nauka i njihovih pokrovitelja isuviše kompleksan da bi se one mogle redukcionistički opisati kao „sluškinje hladnoratovske politike“. Po mišljenju ovog autora, „hladnoratovska društvena nauka“ nije jednostavna i uniformna


kao što ovaj termin sugeriše, a posebnu pažnju zaslužuje i sâmo pitanje da li je nešto tako uopšte postojalo (Engerman 2012: 38). Rešavanje ove dileme svakako jeste jedan od zadataka studija Hladnog rata3.

Afera Kamelot

Kamelot je ....ne samo u smislu posledičnog reagovanja vlade već i zbog etičkih, intelektualnih i akademskih pitanja bio .... zemljotres, onaj čije će reperkusije još dugo trajati.

Robert Nizbet (Robert Nisbet) (1966: 59)

Među brojnim zemljama Trećeg sveta koje su postale meta američkih vojnih intervencija nalazi se i Dominikanska Republika. Odluka predsednika Džonsona da pošalje američke trupe u ovu karipsku zemlju doneta je u cilju sprečavanja komunista da preuzmu vlast u državi. Intervencija je preduzeta 1965.godine, pri čemu je ona u Latinskoj Americi bila posmatrana u izuzetno nepovoljnom svetlu, kao dokaz imperijalističke politike Sjedinjenih Država prema ovom delu sveta. Kako pokazuju reakcije na projekat Kamelot u Čileu iste te godine, militarna intruzija u Dominikansku Republiku nije bila jedini razlog za širenje anti-američkog sentimenta u zemljama Latinske Amerike. Jedina razlika je bila u tome što u čileanskom slučaju Amerika nije mobilisala svoje oružane snage, već svoje društvene naučnike. Anti-američki protesti koji su eskalirali povodom razotkrivanja izvora finansiranja i osnovnog cilja projekta Kamelot najbolje izražava stav čileanskog Senata, čiji su članovi na posebnom zasedanju osudili istraživanje kao „plan jenkijevske špijunaže“ pod maskom nauke (Herman 1995: 157), dok je u jednom od zvaničnih izveštaja projekat opisan kao „napad na dignitet, suverenitet i nezavisnost država i naroda i na pravo potonjih na samo-opredeljenje“ (citirano u Solovey 2001: 185). Antropolog Hugo Nutini, čiji je zadatak bio da ubedi čileanske društvene naučnike da učestvuju u istraživanju, bio je opisan kao „jenkijevski špijun“ kome je trajno zabranjen povratak u zemlju (Ibid., 185). Američki ambasador u Santijagu, Ralf Dangan (Ralph Dungan), našao se suočen sa erupcijom vehementnog anti-amerikanizma u čileanskoj štampi i među intelektualcima (Horowitz 1965: 3). Maršal Salins (Marshall Sahlins) je povodom ove kontroverze na jednom mestu zapisao: „Kao taktici podsticanja nemira i anti-severnoameričkog sentimenta u Latinskoj Americi, Kamelot bi bio predmet zavisti bilo koje komunističke zavere. Čuli smo za samo-ispunjavajuće proročanstvo; ovo je bio samo-ispunjavajući predlog istraživanja“ (citirano u Price 2016: 259).

3 Ajzak navodi kako su se već krajem 1980-ih pojavile analize uticaja militarnog finansiranja na status društvenih nauka tokom Hladnog rata, ali su ovi autori „više bili zaokupljeni održanjem, čak i poboljšanjem, ove veze pre negoli njenim posledicama po slobodno socijalno istraživanje…. do 1990-ih komentatori hladnoratovskih društvenih nauka su postali otvoreno kritični prema ovoj vezi između socijalnog znanja i nacionalne bezbednosne države“ (Isaac 2007: 734).


Projekat Kamelot se kao ideja prvobitno pojavio krajem 1963.godine, a koncipirala ga je grupa visokih vojnih oficira u Službi za vojno istraživanje pri Ministarstvu odbrane. Projekat je finansirala američka vojska posredstvom Organizacije za istraživanje specijalnih operacija (SORO), koja je osnovana 1956. godine, radi sprovođenja istraživanja koja Ministarstvu odbrane mogu da pruže informacije od strateškog značaja (Herman 1995: 155). Ovaj privatni neprofitni istraživački centar je delimično bio povezan sa Američkim univerzitetom u Vašingtonu, a njegov direktor je bio Teodor Valans (Theodore Vallance), koji se tokom Drugog svetskog rata u vojsci (u rangu poručnika) bavio psihološkim istraživanjima u militarne svrhe (Ibid., 155). U jednom od zvaničnih dokumenata ove organizacije, projekat Kamelot je opisan kao „istraživanje čiji je cilj da odredi izvodljivost razvoja opšteg modela socijalnih sistema koji bi omogućio predviđanje i uticanje na politički značajne aspekte socijalne promene u zemljama u razvoju širom sveta“ (citirano u Galtung 1967: 10). Drugim rečima, cilj projekta je bio utvrđivanje faktora koji dovode do sloma socijalnog poretka i nastanka pobuna i revolucija, prevashodno u zemljama Trećeg sveta. Istraživanje je imalo pretenziju da omogući predviđanje destabilizujućih procesa, kao i da preporuči konkretne mere koje bi nacionalne vlade mogle da preduzmu u cilju prevencije takvih događaja (Solovey 2001: 187).

Istraživački program je dobio naziv po dvorcu iz legendi o kralju Arturu (Arthur), budući da, po Valansovim rečima, „to konotira ono što je ispravno – razvoj stabilnog društva uz mir i pravdu za sve“ (citirano u Horowitz 1965: 3). U dokumentu koji je objavljen 5. decembra 1964. godine sugerisano je da istraživanjem budu obuhvaćene zemlje Latinske Amerike (Argentina, Bolivija, Brazil, Kolumbija, Kuba, Dominikanska Republika, El Salvador, Gvatemala, Meksiko, Paragvaj, Peru, Venecuela); Bliskog Istoka (Egipat, Iran, Turska); Dalekog Istoka (Koreja, Indonezija, Malezija, Tajland), dok su se pod kategorijom „ostali“ našle Francuska, Grčka i Nigerija (Ibid., 3). Projekat Kamelot je bio osmišljen kao interdisciplinarno izučavanje revolucija i pobuna, u kojem su trebali da učestvuju sociolozi, antropolozi, psiholozi, ekonomisti i politikolozi. U projekat su bila uključena neka od najistaknutijih imena ovih disciplina, poput Džejmsa Kolmana (James Coleman), Luisa Kozera (Lewis Coser), Vilijama Kornhauzera (William Kornhauser), Nila Smelsera (Neil Smelser), Šmuela Noe Ajzenštata (Shmuel Noah Eisenstadt), Đina Đermanija (Gino Germani), Vilijama Guda (William Goode), Džesi Bernard (Jessie Bernard), Tomasa Šelinga (Thomas Schelling) i Gordona Taloka (Gordon Tullock) (Madian and Oppenheim 1969: 327). Za direktora projekta određen je Reks Hoper (Rex Hopper), profesor sociologije i šef departmana na Koledžu Bruklin. Kamelotov projektovani budžet je iznosio šest miliona dolara, što ga je činilo najskupljim socijalnim istraživanjem do tada. Ukoliko se, pored svega navedenog, uzme u obzir da je planirani period istraživanja trebao da traje četiri godine, ne iznenađuje mišljenje jednog učesnika da bi projekat Kamelot mogao služiti kao društveno-naučni ekvivalent projektu Menhetn (Solovey 2001: 182).

Istraživački program je osmišljen tako da obuhvati nekoliko faza. Prva faza je podrazumevala pregled postojećih podataka o „internom ratu“. Druga


faza se odnosila na generisanje dvadeset jedne studije slučaja o pobunama nakon Drugog svetskog rata i pet savremenih terenskih studija sa ciljem razvoja prediktivnih indikatora. Treća faza bi integrisala rezultate prve i druge faze, uz sprovođenje dubinske analize pojedinačnog nacionalnog društva. Četvrta faza bi primenom modela na sledeće nacionalno društvo proverila ispravnost treće faze, ali i projekta u celini (Herman 1995: 156). Istraživači koji su radili za SORO su, pre dizajniranja projekta Kamelot, izvršili pregled literature kako bi razvili osamsto hipoteza o internom ratu, ispitujući uticaj socio-ekonomskih nejednakosti, ubrzanog ekonomskog rasta, socijalne mobilnosti, represivnih vlada, totalitarizma i ostalih potencijalnih uzroka socijalnih revolucija (Price 2016: 258). Pored toga, Kamelot je imao sve karakteristike pozitivistički orijentisanog istraživanja koja su u to vreme dominirala američkom bihejvioralnom naukom. Podražavanje prirodnih nauka se ogledalo u bespogovornom prihvatanju kvantitativne metodologije, uz pretenziju na predviđanje i kontrolu događaja u socijalnom svetu. Takva vizija saznajnih ciljeva i mogućnosti sociologije i ostalih disciplina u velikoj meri predstavlja izdanak Drugog svetskog rata, kada su društveni naučnici težili predviđanju nacionalnog ponašanja (Solovey 2001: 177). Prema tome, projekat Kamelot je imao sve „prepoznatljive odlike koncepcije ambiciozne i integrisane bihejvioralne nauke iz perioda Drugog svetskog rata“ (Herman 1995: 156).

Neophodno je naglasiti kako nije nikakva slučajnost zbog čega je američki vojni establišment u tom periodu pokazao povećano interesovanje za proučavanje revolucionarnih pokreta u zemljama Trećeg sveta. Proces političke dekolonizacije je uključivao opasnost od komunističkog preuzimanja vlasti u novoosnovanim državama. Nikita Hruščov (Ники́та Хрущёв) je nekadašnjim evropskim kolonijama obećao zaštitu od američkog imperijalizma i podršku u ratovima za nacionalno oslobođenje (Solovey 2001: 179). Kubanska revolucija je dodatno osnažila strahove Kenedijeve i Džonsonove administracije, tako da je eliminacija komunističke pretnje u zemljama Trećeg sveta postala jedan od prioriteta američke spoljne politike. Upravo je u takvom kontekstu projekat Kamelot trebao da bude realizovan, a treba napomenuti i da je najveći broj zemalja koje su bile predviđene za istraživanje bile zemlje Latinske Amerike. Ovu odluku svakako treba posmatrati kao deo američkog plana o stimulisanju razvoja znanja o ovom delu sveta, što je predstavljalo imperativ na koji je antropolog Čarls Vegli (Charles Wagley) ukazao šezdesetih godina prošlog veka: „Latinska Amerika je isto tako bila zanemarena od strane naših naučnika koji naposletku moraju da obezbede osnovne podatke za akademske i državne potrebe. Podjednako kao i Afrika, Latinska Amerika je po mnogo čemu bila „tamni kontinent“. Takva situacija se sada menja. ... Alijansa za progres ... je naglasila značaj ovog regiona za nas. Privatne fondacije su podržale istraživanja u studijama Latinske Amerike“ (citirano u Frank 1969: 138). Upravo kao što je Vegli istakao, društveno-naučno interesovanje za Latinsku Ameriku nije imalo isključivo akademski karakter. Hladnoratovska Amerika je u takvim istraživanjima videla potencijalno veliki politički značaj, budući da je fond znanja o ovom i ostalim delovima sveta trebao da posluži kreatorima politike kao smernica za određivanje pravca delovanja.


Iako se prvobitno nije nalazio na spisku zemalja koje je istraživanje trebalo da obuhvati, Čile je bio odabran kao prva zemlja u kojoj su Kamelotovi istraživači trebali da obave terenski rad. Zbog događaja koji su usledili, o čitavoj aferi se kasnije govorilo i kao o „čileanskom debaklu“ (Dahrendorf 1970: 160), a do razotkrivanja političke prirode i osnovnog cilja projekta doveo je specifičan niz okolnosti. Ključni akteri u razotkrivanju Kamelota bila su dvojica društvenih naučnika – Hugo Nutini i Johan Galtung. Nutini, inače naturalizovani američki građanin čileanskog porekla, je bio profesor antropologije na Univerzitetu u Pitsburgu koji je u aprilu 1965. doputovao u Santijago s namerom da dobije pristanak čileanskih društvenih naučnika da učestvuju u istraživanju. Univerzitetski predstavnici u zemlji su od samog početka bili skeptični prema planiranom istraživačkom projektu, toliko da je Alvaro Bunster sa Univerziteta u Čileu izrazio sumnju da je Nutini angažovan u nekoj vrsti američkog špijunskog programa (Price 2016: 259). Američki antropolog je načinio kardinalnu grešku kada je predstavio izvor finansiranja projekta, rekavši kako je istraživanje finansirala američka Nacionalna naučna fondacija, čemu je dodao još jednu laž, a to je da su u projekat uključena imena poput Roberta K. Mertona, Simora Martina Lipseta (Seymour Martin Lipset) i Kingslija Dejvisa (Kingsley Davis) (Ibid., 259).

Gotovo u isto vreme, radeći u Čileu kao profesor za UNESCO, norveški sociolog Johan Galtung je dobio poziv da učestvuje u projektu Kamelot, što je on kategorički odbio, navodeći kao razlog odbijanja politički karakter istraživanja. Zabrinut zbog njegovih mogućih reperkusija, Galtung je svoje čileanske kolege upozorio da je istinski cilj projekta pružanje pertinentnih informacija američkim centrima moći, koje bi potencijalno mogle biti upotrebljene u političke i militarne svrhe. Kako bi potkrepio svoje tvrdnje, Galtung je Čileancima pokazao preliminarne verzije Kamelotovog nacrta istraživanja, u kojem je otvoreno navedeno da je celokupan istraživački poduhvat finansirala američka vojska (Herman 1995: 157). Prilikom sledećeg Nutinijevog susreta sa čileanskim društvenim naučnicima, sociolog Eduardo Fuenzalida je zatražio objašnjenje o Kamelotovim krajnjim ciljevima, njegovim pokroviteljima i militarnim implikacijama, pokazujući Nutiniju kopiju dokumenta u kojem se navodi da je američka vojska bila sponzor projekta (Horowitz 1965: 5). Ubrzo nakon toga, rukovodstvo Latinoameričkog fakulteta društvenih nauka je obavestilo Senat i levičarsku štampu, usled čega je nastao skandal nacionalnih, a potom i internacionalnih razmera. Planirano društveno-naučno istraživanje je dobilo sva obeležja špijunske afere. Usledili su „besni novinski članci, demonstracije protiv američkog špijuniranja prerušenog kao istraživanje, diplomatski protesti u Vašingtonu od strane čileanske vlade, istražni komitet čileanskog parlamenta. Projekat Kamelot je preko noći izazvao upravo onakav haos u čijem je sprečavanju trebao da pomogne“ (Dahrendorf 1970: 160).

Za to vreme, nekoliko američkih senatora je insistiralo na sprovođenju temeljne istrage o slučaju Kamelot. Američki Kongres je održao saslušanja ključnih protagonista poput Valansa, dok je sâm projekat, na zahtev ministra odbrane Roberta Maknamare (Robert McNamara), zvanično ukinut 8. jula 1965. godine. Predsednik Džonson je izdao naređenje kojim se strogo zabranjuje


preduzimanje državno sponzorisanih istraživanja u stranim zemljama koja bi mogla da ugroze američke odnose sa inostranstvom (Horowitz 1965: 5). Iako je prilikom istrage američkog Kongresa postavljeno pitanje o negativnim efektima militarnog finansiranja društveno-naučnih projekata, nijednom prilikom nije osporena nužnost instrumentalizacije društvenih nauka od strane političkog i vojnog establišmenta. U konačnom izveštaju o aferi Kamelot stavljen je akcenat na razvoj i upotrebu bihejvioralne ekspertize na načine koji su bili u interesu američke hladnoratovske politike. Društvene nauke su u izveštaju opisane kao „jedno od vitalnih oruđa u arsenalu slobodnih društava“ (citirano u Solovey 2001: 186). Konzervativni sociolog Robert Nizbet je u svom radu o neslavnom istraživačkom programu zapisao: „Ukoliko je potreban još nekakav lek koji bi izlečio sindrom manjinske grupe koji još uvek karakteriše samo-procenu toliko njih u društvenim naukama, zbog kojeg se još uvek osećamo prezrenim, diskriminisanim i nevoljenim od strane društva i vlade, onda se on može pronaći, besplatno, u ovom izveštaju. Neka se razglasi nadaleko i naširoko: federalna vlada, počevši od potkomiteta čiji je posao bio da se zagleda u Kamelotov kovčeg, pa sve do sekretara Raska (Rusk) i Maknamare, voli bihejvioralne nauke“ (Nisbet 1966: 50).

S druge strane, afera Kamelot je pokrenula lavinu rasprava među društvenim naučnicima o etičkim, epistemološkim, političkim i praktičnim implikacijama socijalnih istraživanja. Nimalo neočekivano, u prvom planu se našlo pitanje istraživačke etike. Brojni autori koji su pisali o kontroverznom istraživačkom programu nisu mogli da postignu konsenzus o problemu odgovornosti društvenih naučnika. „Ukoliko su društveni naučnici radili za vojsku (ili uopštenije za vladu), da li je njihov rad bio podložan uticaju postojećih političkih ciljeva? Ako je tako, da li je društvenoj nauci bilo suđeno da bude sluga vlasti? Ili društveni naučnici, iako zavisni od podrške moćnih pokrovitelja, mogu da zadrže prihvatljiv nivo slobode i kritičke perspektive u dizajniranju, sprovođenju i interpretiranju istraživanja?“ (Solovey 2001: 183). Postalo je evidentno da društveni naučnici ne mogu da se distanciraju od etičkih implikacija naručenih istraživanja, budući da prihvatanje novca za realizaciju istraživanja istovremeno znači i preuzimanje određenog dela odgovornosti (Madian and Oppenheim 1969: 335). Ipak, tek nekolicina autora je postavila krucijalno pitanje da li se prihvatanje bilo kakve finansijske podrške društveno-naučnim istraživanjima od strane države moglo smatrati etički prihvatljivim (Herman 1995: 159). Irving Horovic (Irving Horowitz), pisac izuzetno značajnog teksta (Horowitz 1965) i urednik zbornika radova (Horowitz 1967) o projektu Kamelot, u svojim kritičkim refleksijama o aferi uzroke međunarodnog skandala ne pripisuje burnoj reakciji čileanskog državnog vrha, već sukobu američkog Ministarstva odbrane i Stejt departmenta oko određivanja ravnoteže moći između ova dva ministarstva (Horowitz 1965: 44). Kakvi god uzroci počivali u osnovi afere Kamelot, Horovic zaključuje da se najvažniji problem za bihejvioralne naučnike ne svodi na pitanje ko finansira socijalna istraživanja, već na pitanje koja je krajnja svrha takvih istraživanja (Ibid., 47).

Među naučnicima koji su se bavili kontroverznim događajem i njegovim reperkusijama posebno treba izdvojiti američke kulturne antropologe. Razlozi za anksioznost američkih antropologa velikim delom su bili praktične prirode,


budući da je nakon širenja vesti o slučaju Kamelot sve veći broj istraživača imao problem da dobije dozvolu za izvođenje terenskog rada u nekoj stranoj zemlji (Price 2016: 278). Ralf Bils (Ralph Beals) je u ime Američke antropološke asocijacije (AAA) preduzeo opsežno ispitivanje odnosa politike i etike u socijalnom istraživanju. AAA je u martu 1967. godine usvojila dokument u kojem su artikulisani nalazi Bilsovog izveštaja, u kojem je kao deo istraživačke etike navedena obaveza antropologa da učine transparentnim „njihove profesionalne kvalifikacije i asocijacije, njihovo pokroviteljstvo i izvore finansiranja, i prirodu i ciljeve istraživanja koje preduzimaju. ... Prinuda, obmana i tajnovitost nemaju mesto u nauci. Akcije koje kompromituju intelektualni integritet i autonomiju istraživača i institucija ne samo što slabe međunarodna razumevanja koja su esencijalna za našu disciplinu, već time i ugrožavaju bilo kakav doprinos koji antropologija može da pruži našem vlastitom društvu i opštim interesima čovekovog blagostanja“ (citirano u Price 2016: 291–292).

Među brojnim implikacijama i reperkusijama koje je projekat Kamelot imao treba navesti i pobunu protiv pozitivističke filozofije u društvenim naukama. Istoričar Piter Novik (Peter Novick) je zapisao da je 1960-ih u društvenim naukama započela epistemološka revolucija (Solovey 2001: 172), čijoj je pojavi nesumnjivo doprinela i debata o Kamelotu. Osnovni paradoks hladnoratovske društvene nauke bio je u tome što je rad njenih poslenika pretendovao na objektivnost i vrednosnu-neutralnost, dok su istovremeno u njega inkorporirali američke ideološke i političke ciljeve. Takav pogled na svet je bio posledica instrumentalizacije društvenih nauka za vreme Drugog svetskog rata, pri čemu su bihejvioralni naučnici u neposrednom posleratnom razdoblju, veoma često nesvesno, zadržali uverenje o ispravnosti američke borbe protiv komunizma u Hladnom ratu. Upravo je ovaj „interpretativni zastoj“ (Price 2016: 52) presudno uticao na sklapanje faustovske pogodbe bihejvioralnih naučnika sa vojno-industrijskim kompleksom i bezuslovno prihvatanje njegovih diktata.

Dva, tri... mnogo projekata Kamelot

Nismo svi mi dovoljno svesni količine i tipa istraživanja u društvenim naukama koje jeste, ili koje je bilo, sponzorisano od strane vlade. Projekat Kamelot možda jeste bio najveći svoje vrste, ali svakako nije jedinstven.

Alan L. Madian i Abraham N. Openhajm (Abraham N. Oppenheim) (1969: 330)

Iako je slučaj Kamelot trebao da dovede do povlačenja uticaja vojno-industrijskog kompleksa u oblikovanju bihejvioralnih nauka tokom Hladnog rata, u neposrednom periodu nakon afere nastupa trend još većeg podređivanja ovih disciplina državnim interesima. Pojedini komentatori su izneli ocenu da su društvene nauke sačuvale svoj prestiž i nakon Kamelota, dok je američka vojska proglašena najvećim krivcem za njegov spektakularni neuspeh (Nisbet 1969: 55). U neočekivanom nizu reakcija američkih političara nakon istrage Kongresa


moguće je primetiti neprikriven entuzijazam povodom navodno neizmernog značaja društvenih nauka za militarne i političke ciljeve. Senator Fred Heris (Fred Harris) je 1967. godine svoj entuzijazam izrazio predvodeći kampanju u Kongresu čiji je cilj bio izglasavanje predloga o osnivanju Nacionalne društveno-naučne fondacije (Herman 1995: 166). Pored toga, Džordž Mardok (George Murdock) i Simor Dičman (Seymour Deitchman), specijalni pomoćnik za kontrapobunu, su izneli ideju o neophodnosti uspostavljanja Komiteta o društvenim naukama pri Nacionalnoj akademiji nauka/Nacionalnom istraživačkom savetu, čija bi svrha bila da prati interese i očekivanja Ministarstva odbrane. Ministarstvo je, sa svoje strane, prihvatilo ideju i ohrabrilo Mardoka da Nacionalnoj akademiji nauka podnese zahtev za osnivanje takvog komiteta (Price 2016: 261). Prema tome, ukoliko je afera Kamelot donela bilo kakve promene kada je reč o podređivanju društvenih nauka američkim ciljevima u Hladnom ratu, onda je to bilo podizanje svesti državnih birokrata o neophodnosti preduzimanja opreznijeg pristupa prilikom manipulacije istraživačkim poduhvatima u stranim zemljama. Harold Braun (Harold Brown) iz Ministarstva odbrane je u avgustu 1965. godine uputio memorandum vojsci, mornarici i ratnom vazduhoplovstvu, u kojem je izneo bezbednosne smernice koje su se neizostavno morale pratiti u svim budućim socijalnim istraživanjima. U svom memorandumu Braun je istakao: „Osetljivi aspekti rada koji je od primarnog značaja za američku vladu (kao suprotnosti stranoj vladi) moraju biti tretirani na takav način da se izbegavaju uvrede stranim vladama i propagandna prednost komunističkom aparatu. Ovo znači da će izjave o zadacima, ugovori, radni papiri, izveštaji itd. koji referiraju na mešanje SAD ili potencijalno mešanje SAD u stranim zemljama u oblasti unutrašnje odbrane ... morati da budu klasifikovani i da nose oznaku tajnosti za strane državljane osim kada se načini specifičan i razborito promišljen izuzetak“ (citirano u Solovey 2001: 191).

Prema tome, može se zaključiti da ukidanje operacije Kamelot nije signaliziralo nikakvu promenu u odnosu vojno-industrijskog kompleksa prema društvenim naukama, na šta upućuje i podatak da Ministarstvo odbrane nije ukinulo više od pedeset sličnih projekata širom sveta (Cravens 2012: 131), koja su se nesmetano sprovodila i po završetku istrage Kongresa. Za Sjedinjene Države problemi bi nastali tek u slučaju razotkrivanja obaveštajne funkcije takvih istraživačkih poduhvata od strane onih koji su bili predmet proučavanja. SORO je 1965. godine finansirao dva društveno-naučna istraživanja, projekat Kolonija u Peruu i projekat Simpatiko u Kolumbiji, koji su po mnogo čemu podsećali na Kamelot i čija je spektakularna propast izgledala na ponavljanje čileanskog debakla. Projekat Kolonija se zasnivao na posmatranju i analizi nastojanja peruanske vojske da sprovede integraciju indijanske populacije trans-andskog područja u peruansko društvo i privredu, dok su rezultati istraživanja trebali da pomognu američkoj vojsci u kreiranju doktrina „građanske akcije“ za militarnu asistenciju vojskama zemalja u razvoju (Price 2016: 261). Projekat je trebao da se proširi i na Boliviju, ali je američki ambasador u toj zemlji, usled vesti o slučaju Kamelot, zatražio povlačenje takvih planova. Projekat Simpatiko se fokusirao na ispitivanje političkih stavova u ruralnoj Kolumbiji. Koristeći se testovima


tematske apercepcije, istraživači su pokušali da dođu do saznanja kakvi su stavovi kolumbijskih seljaka prema trenutnoj situaciji u zemlji, vladi, vojsci i ostalim političkim pitanjima, ali je skandal nastao kada je kolumbijski državni vrh pokušao da iskoristi prikupljene podatke u svoju korist radi predstojećih političkih izbora (Ibid., 261). Javnost je dobila uvid u istinsku prirodu ovog istraživačkog projekta, koji je ubrzo zatim ukinut. Kontroverzni događaji deluju dodatno poražavajuće ukoliko se ima u vidu komentar jednog Latinoamerikanca koji je Galtung zapisao u svom radu: „preferiramo vojnu intervenciju umesto ovakve podmukle vrste manipulacije, jer barem znamo šta je ona“ (citirano u Galtung 1967: 13).

Kako bi dodatno potvrdili svoju servilnost, društveni naučnici su preuzeli ključnu ulogu u krvavoj drami koja se odigrala u Čileu osam godina nakon afere Kamelot. Veoma dobro je poznato da je državni udar generala Augusta Pinočea (Augusto Pinochet) protiv demokratski izabrane vlade Salvadora Aljendea (Salvador Allende) 11. septembra 1973. godine izveden uz aktivnu podršku američke vlade. Isto tako, poznato je da je nakon svrgavanja Aljendeovog socijalističkog režima na vlast postavljena vojna hunta, koja je zavela diktaturu i izvršila kidnapovanja, mučenja i egzekucije na hiljade civila. Manje je poznato da se među arhitektama državnog udara u Čileu nalaze i američki društveni naučnici, od kojih je jedan, Klark Ebt (Clark Abt), radio kao konsultant u okviru projekta Kamelot. Agencija za napredne istraživačke projekte (ARPA) pri Ministarstvu odbrane je 1965. godine sklopila ugovor sa Ebtovom istraživačkom organizacijom Ebt i saradnici o kreiranju kompjuterske simulacione igre nazvane Politika, čiji je cilj bio nadziranje internog rata u Latinskoj Americi pomoću različitih socijalno-psiholoških varijabli (stepen grupne kohezije, nivoi samopouzdanja, stavovi prema vlasti itd.) (Herman 1995: 169). Izdvojene su varijable koje su smatrane od suštinskog značaja za opis, prikaz, predviđanje i kontrolu internog revolucionarnog sukoba, a kako pokazuje potonji razvoj događaja, kreatori igre su na osnovu rezultata dali odobrenje odluci američke vlade da svrgne Aljendea, predviđajući da će čileansko društvo ostati stabilno nakon izvođenja državnog udara (Ibid., 170).

Saučesništvo američkih društvenih naučnika u zločinima nad čileanskim stanovništvom nije se završilo na tome, uz jedinu razliku što je u potonjim događajima dominantna uloga pripala ekonomistima4. Naime, Čile je tokom diktature generala Pinočea pretvoren u laboratoriju u kojoj su eksperimentalno primenjene ideje vodećih ekonomista sa Čikaškog univerziteta, Miltona Fridmana (Milton Friedman) i Arnolda Harbergera. Vol strit žurnal je 2. novembra 1973. Preneo reči Ferdinanda Leniza, koji je ubrzo potom imenovan za ministra u Pinočeovoj vladi:,,nekolicina čileanskih ekonomista koji su studirali na Čikaškom univerzitetu, poznati u Santijagu kao,,Čikaška škola”, nestrpljiva je da bude puštena sa lanca. To bi isto tako bio eksperiment koji bismo posmatrali sa akademskim interesovanjem” (citirano u Frank 1976: 13).

4 Zbog saučesničke uloge društvenih nauka u ovom razdoblju Džoel Ajzak je zapisao kako se čini da „svaka disciplina ima da pokaže svoj prljavi veš iz Hladnog rata“ (Isaac 2007: 738).


Državnim udarom je posejano,,seme neoliberalnog doba” (Rapley 2006: 12), tako da je Čile postao prva država čija je privreda rekonstruisana u skladu sa načelima Fridmanove doktrine. Ubrzo nakon sprovođenja državnog udara, Čikaški momci su se vratili u Čile i uspostavili čvrste veze sa vojnom huntom u nameri da realizuju projekat neoliberalne transformacije čileanske privrede. Njihovi mentori, Fridman i Harberger, lično su doputovali u Čile kako bi inaugurisali početak sprovođenja procesa koji je postao poznat i kao prva,,šok terapija”.,,Čikaški momci su predložili tako radikalan raskid sa skorašnjom prošlošću Čilea da ga je Fridman, u čuvenom govoru u Santijagu, nazvao,,šok terapijom”. Taj termin će postati gotovo mitski u popularnom leksikonu neo-liberalnog doba. Fridman je ubedio svoju publiku da bi pristup postepenog reformisanja čileanske privrede verovatno bio neuspešan. Država je morala da načini radikalan raskid sa svojom socijalističkom prošlošću. Fridman je do te mere ubedio svoju publiku, na čijem je čelu sedeo predsednik, Augusto Pinoče, da su njegovi bivši studenti – Čikaški momci – za nekoliko nedelja zauzeli sva značajna ministarstva privrede, kao i Centralnu banku” (Ibid., 11). Posledice ovih makroekonomskih reformi bile su toliko devastirajuće da je Andre Gunder Frank optužio Fridmana i Harbergera za kreiranje ekonomskog genocida u Čileu (Frank 1976), dok je Mišel Čosudovski (Michel Chossudovsky) u svojim radovima o čileanskoj vojnoj hunti takozvano slobodno tržište opisao kao dobro osmišljen instrument,,ekonomske represije” (Čosudovski 2010: v). Fridmanu je 1976. godine dodeljena Nobelova nagrada za ekonomiju, dok Harbergeru nikada nije ukazano takvo priznanje za njegove izuzetne doprinose u kreiranju i sprovođenju ekonomskog genocida (Bala 2015: 70).

Evidentno je da se projekat Kamelot nikako ne može smatrati izolovanim slučajem, već pre paradigmatičnim primerom hladnoratovske društvene nauke, o čemu svedoči mirijada bihejvioralnih istraživanja koja su izvedena u razdoblju Hladnog rata. Kao što operacija Kamelot nije predstavljala jedini primer „podmukle vrste manipulacije“ hladnoratovske društvene nauke, tako ni SORO nije bila jedina organizacije koja se bavila realizacijom istraživačkih projekata poput Kamelota. Pentagon je finansirao čitav niz ovakvih kvazi-akademskih institucija, poput korporacije RAND, Herman Kanovog (Herman Kahn) Instituta Hadson ili Itiel De Sola Pulove (Ithiel De Sola Pool) korporacije Simulmatiks (Rohde 2012: 141). Za osnivanje korporacije RAND zaslužan je general Henri Harli Arnold (Henry Harley Arnold), učesnik oba svetska rata, dok je kao zvaničan cilj ove neprofitne organizacije navedeno izvođenje naučnih istraživanja za „javno blagostanje i sigurnost SAD“ (Backhouse 2010: 43). Korporacija je već 1947. godine održala svoju Prvu konferenciju društvenih naučnika u Njujorku, na kojoj se, između ostalog, pojavio i predlog istraživačkog projekta, koji je, uz asistenciju Federalnog istražnog biroa (FBI), trebao da se bavi ispitivanjem javnog mnjenja kako bi se utvrdio tačan nivo pro-sovjetskog sentimenta u Americi. Pojedini učesnici su izneli određene primedbe u vezi sa metodologijom istraživanja, ali očigledan etički problem situacije u kojoj društveni naučnici uz pomoć FBI špijuniraju američke građane nije bio tema razgovora (Price, 2016:


99). Iako nije poznato da li je takvo istraživanje realizovano, projekat Centra za anketno istraživanje pri Univerzitetu Mičigen, na čelu sa Klajdom Klakhonom (Clyde Kluckhohn), u kojem su intervjuisani ruski emigranti, sa nalazima dostavljenim FBI i CIA, svedoči o izvođenju ove vrste istraživanja (Price 2002: 19; Price 2016: 100).

Tokom kasnijih godina američka intervencija u Vijetnamu je društvenim naučnicima pružila obilje mogućnosti i resursa da izvode istraživanja relevantna za vojno-industrijski kompleks. RAND je realizovao projekat Vijetkongovske motivacije i morala (VC M&M), koji je prvobitno bio koncipiran kao pilot studija u trajanju od šest meseci, ali je njegovo izvođenje prolongirano do kraja 1960-ih. Projekat se bavio ispitivanjem vijetkongovskih zatvorenika, dezertera i izbeglica, dok su američki kreatori politike revnosno pratili rezultate istraživanja, da bi 1966. godine povećali finansiranje projekta za sto odsto (Herman 1995: 167). Jedan član istraživačkog osoblja je kasnije čitav projekat opisao kao „zataškavanje genocida“ (Ibid., 168). Ovome treba dodati i da je teorija igara, izdanak korporacije RAND i Univerziteta Prinston, dobila svoju praktičnu primenu, za koju je zaslužan ekonomista Tomas Šeling, u strategijama bombardovanja Vijetnama (Backhouse 2010: 47). Broj istraživačkih projekata kamelotovskog tipa toliko je veliki da se čini kao da su poslenici hladnoratovske društvene nauke, u isto vreme kada je Če Gevara (Che Guevara) pisao Stvoriti dva, tri... mnogo Vijetnama, to je parola! (Gevara 1974), uzvikivali „Stvoriti dva, tri... mnogo projekata Kamelot!“.

Za razumevanje odnosa društvenih nauka i vojno-industrijskog kompleksa u razdoblju Hladnog rata od suštinskog je značaja imati u vidu da izuzetno veliki broj naučnika koji su obavljali društvena istraživanja sa latentnom funkcijom nije imao nikakvo znanje o istinskim sponzorima i praktičnim implikacijama takvih poduhvata. Prema tome, mnogi društveni naučnici su se usled vlastite neobaveštenosti našli u ulozi nevoljnih učesnika hladnoratovskih projekata sa izraženim političkim i militarnim ciljevima. Takva miopija je bila karakteristična i za određen broj učesnika operacije Kamelot, od kojih su mnogi bili liberalni anti-komunisti, neki čak i kritičari američke intervencije u Vijetnamu (Herman 1995: 160). Međutim, pitanje stavova društvenih naučnika prema američkoj strategiji nije bila preokupacija donosilaca političkih odluka. Društveni naučnici su generisali dovoljno korisnog znanja da bi se opravdalo poverenje i finansijska podrška centara moći (Price 2016: 352–353). Iz tog razloga ne iznenađuje mišljenje Ralfa Bilsa kako „nažalost danas praktično ne postoji informacija koja ne može, pod određenim okolnostima, imati militarni značaj“ (citirano u Herman 1995: 164).

Ipak, niko nije tako dobro opisao suštinu američke hladnoratovske društvene nauke kao Andre Gunder Frank. Prilikom održavanja proslave povodom trista godina postojanja Univerziteta u Lundu 1968. godine, jugoslovenski fizičar Stevan Dedijer i američki sociolog Amitaj Ecioni (Amitai Etzioni) su, zajedno sa Frankom, vodili debatu na temu Naučno istraživanje i politika. Upravo je tom


prilikom Frank izneo poražavajuću istinu o hladnoratovskoj društvenoj nauci, izrazivši mišljenje da celokupna severnoamerička i najveći deo zapadnoevropske društvene nauke predstavljaju jedan veliki projekat Kamelot (Frank 2005). Razlog zbog koga je Frank bio u odličnoj poziciji da iznese beskompromisnu kritiku društvene nauke u službi militarističkih i imperijalističkih ciljeva Amerike jeste taj što je i sâm jedno vreme služio kao (nevoljan) učesnik velikog projekta Kamelot. Frank je 1950. godine upisao doktorske studije iz ekonomije na Čikaškom univerzitetu (gde su mu mentori bili Fridman i Harberger!), pohađajući kurseve iz ekonomske teorije i javnih finansija. Zbog odlučnog neprihvatanja monetarističke doktrine koja je dominirala na Čikaškom departmanu za ekonomiju i napetog odnosa sa mentorima, Frank je bio prinuđen da napusti departman, iako se 1957. godine vratio da dovrši doktorsku disertaciju (Rapley 2006: 7). U međuvremenu, učestvovao je u programu pisanja udžbenika za američku vojsku, koji je sprovodila Mardokova Oblasna datoteka ljudskih odnosa (HRAF). Program se odvijao tako što su diplomirani studenti i univerzitetski profesori pisali tomove koristeći se dostupnim materijalom iz akademskih biblioteka, da bi po završetku pisanja vojno osoblje poslalo tekstove svom ogranku na Američkom univerzitetu u Vašingtonu, dodajući neklasifikovanom materijalu klasifikovane informacije i dostavljajući ih vojsci kao gotove udžbenike5 (Price 2016: 251). Frank je bio honorarno zaposlen u okviru projekta pisanja udžbenika o pet slovenskih naroda, na čemu je radio bez ikakvog znanja da je naručilac udžbenika bio armijin Odsek za psihološko ratovanje. Jedini nagoveštaj istinske prirode projekta dao je obilazak učesnika projekta od strane vojnog lica (Frank 2005).

Kao deo HRAF-ovog programa pisanja udžbenika za militarne svrhe regrutovani su studenti i profesori sa Univerziteta u Indijani, Čikaškog univerziteta, Stenforda, Kornela, Univerziteta Kalifornija, Njujorškog univerziteta, Univerziteta u Vašingtonu, Američkog univerziteta, Kolumbije, Džons Hopkinsa, Jejla i Američkog geografskog društva, dok su se kao saradnici pojavili autori najrazličitijih teorijskih i političkih orijentacija, kao što su Henri Kisindžer (Henry Kissinger), Lorens Krejder (Lawrence Krader), Kingsli Dejvis, Andre Gunder Frank, Džun Neš (June Nash), Karl Vitfogel (Karl Wittfogel) i Nikolaj Nikolajevič Pope (Николáй Николáевич Поппе) (Price 2016: 252). Prema tome, Frank je bio u odličnoj prilici da upozna janusovsko lice hladnoratovske društvene nauke, koju je kasnije podvrgao bespoštednoj kritici, pretvorivši se u radikalnog zagovornika teorije zavisnosti kao alternative Rostovljevoj (Rostow) teoriji modernizacije6.

5 SORO je isto tako realizovao program pisanja udžbenika o više zemalja širom sveta, čiji je korisnik bila američka vojska.Udžbenici su pružali „informacije o socijalnim strukturama, političkim i ekonomskim sistemima, i revolucionarnom potencijalu. Jedan takav udžbenik je nosio ne-previše-suptilan naslov „Kako Amerikanci koji služe u inostranstvu mogu da pomognu slobodnom svetu da pobedi u borbi ideja u Hladnom ratu“ ’ (Solovey 2001: 180).

6 Za više o Frankovim doprinosima razvoju teorije zavisnosti i teorije svetskog sistema vid.Bala 2015.


CIA i njeni „korisni idioti“

Najveći deo znanja o spoljašnjem svetu koje CIA prikuplja, ona prikuplja istraživačkim metodama društvenih nauka, tj.putem čitanja novina, slušanja radio prenosa i postavljanja pitanja ljudima. Socijalno istraživanje, uključujući oblasne studije, istoriju, antropologiju, sociologiju, politikologiju i statistiku, obaveštajnoj zajednici podjednako pruža značajne inpute i važno znanje o metodama analize. CIA, kao što njen naziv implicira, bi trebala da bude centralna organizacija socijalnog istraživanja kako bi omogućila federalnoj vladi da razume društva i kulture sveta.

Itiel De Sola Pul (1966: 114)

Razotkrivanje projekta Kamelot u Čileu gotovo da je koincidiralo sa pojavom skandaloznih naslova u časopisu Ramparts 1967. godine u vezi sa učešćem Centralne obaveštajne agencije u finansiranju Kongresa za slobodu kulture, jednog od mnogih „paravan-organizacija“ u okviru američkog tajnog programa kulturne propagande (Саундерс 2013). U pitanju je bio slučaj demaskiranja osnovne taktike CIA u vođenju borbe za srca i umove ljudi u Hladnom ratu, koja je svoje poreklo, krajnje ironično, imala u idejama i praktičnim delatnostima Vilija Mincenberga (Willi Münzenberg), vodećeg komunističkog propagandiste koji je bio zadužen za uspostavljanje mreže izdavačkih kuća, dobrotvornih organizacija, pozorišta, novinskih agencija i filmskih kompanija širom sveta. Osnovni cilj ovih organizacija, koje su ostavljale utisak da deluju kao n ezavisni entiteti, bio je da generišu simpatije prema Sovjetskoj Rusiji (Wilford 2008: 12). Mincenbergove ideje, prilagođene američkim interesima na početku Hladnog rata, oživeo je diplomata Džordž Kenan (George Kennan), koji se smatra arhitektom mreže paravan-organizacija CIA (Ibid., 6). U slučaju Kongresa za slobodu kulture, posebno je bila poražavajuća činjenica da su u njegovom radu učestvovali neki od eminentnih američkih i zapadnoevropskih intelektualaca, kao što su Isaija Berlin (Isaiah Berlin), Sidni Huk (Sidney Hook), Artur Kestler (Arthur Koestler), Ignjacio Silone (Ignazio Silone), Majkl Polanji (Michael Polanyi), Artur Šlezinger (Arthur Schlesinger), Dvajt Mekdonald (Dwight Macdonald), Meri Makarti (Mary McCarthy), a pored ostalih i sociolozi Remon Aron (Rraymond Aron), Edvard Šils (Edward Shils) i Danijel Bel (Daniel Bell) (Саундерс 2013).

Liberalizacija političkih prilika u Americi 1960-ih omogućila je pojavu frapantnih otkrića o umešanosti CIA u ilegalnom finansiranju izuzetno velikog broja institucija i organizacija poput Kongresa za slobodu kulture. Američki Senat je povodom tajnih aktivnosti CIA 1975. godine formirao Čerčov (Church) komitet, koji je sproveo detaljnu istragu čiji je rezultat bio petnaest tomova izveštaja, u kojima su dokumentovani zločini7 CIA, a koji se

7 Britanska istoričarka Fransis Stonor Saunders (Frances Stonor Saunders) je u svojoj odličnoj studiji o intruziji CIA u svet umetnosti i književnosti o ovim zločinima zapisala sledeće: „isti


kreću od kidnapovanja, ubistava i drogiranja civila do subverzije ili infiltracije u američke akademske institucije (Price 2016: 21). Bils je u svom izveštaju o etičkim aspektima istraživačkog rada zapisao da je oko hiljadu društvenih naučnika održavalo saradnju sa CIA, dok su obaveštajne operacije obuhvatale daleko veći broj ovih naučnika (Solovey 2001: 193). Pored toga, rukovodeći se idejom Bendžamina Dizraelija (Benjamin Disraeli) da „knjiga može da bude isto tako velika stvar kao i neka bitka“ (citirano u Саундерс 2013: 34), CIA je podsticala izdavanje ideološki podobnih knjiga8, među kojima se našla i Nova klasa Milovana Đilasa, u izdanju Preger štampe, o čemu je Njujork tajms izvestio u februaru 1967. godine (Price 2016: 173). Uprkos tome što je doživela veliki uspeh i postala predmet akademskih rasprava, Đilasova knjiga nije bila ništa drugo do još jedan proizvod „industrije hladnoratovske svesti“ (Bogdanović 2009: 125).

Kongres za slobodu kulture svakako jeste bila jedna od najvećih, ali ne i jedina paravan-organizacija koja je tokom Hladnog rata finansirana iz fondova CIA. Među najpoznatijim istraživačkim centrima koji su služili kao njene paravan-organizacije posebno se mogu izdvojiti Centar za internacionalne studije (CENIS) pri čuvenom Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT) (Backhause 2010: 43); Fondacija za humanu ekologiju (Price 2016: 197); Biro za društveno-naučna istraživanja (Boneau 2004); Pol Lazarsfeldov (Paul Lazarsfeld) Biro za primenjena društvena istraživanja pri Univerzitetu Kolumbija i Hedli Kantrilov (Hadley Cantril) Institut za internacionalno društveno istraživanje pri Univerzitetu Prinston (Simpson 1996: 4). Istraživači koji su učestvovali u naučnim projektima organizovanim od strane ovih, naizgled kredibilnih, institucija najčešće nisu imali nikakvo znanje o istinskom pokrovitelju, krajnjem korisniku i konačnoj svrsi njihovih istraživanja. Mnogi društveni naučnici su se zbog zloupotrebe njihovog rada od strane obaveštajne zajednice, kao i Gunder Frank, našli u ulozi nevoljnih učesnika velikog projekta Kamelot. Preuzimajući termin koji je Lenjin (Лéнин) navodno koristio kako bi opisao idealističke zagovornike komunizma, takvi bihejvioralni naučnici se mogu nazvati korisnim idiotima9 u službi CIA.

oni ljudi koji su čitali Dantea i išli na Jejl i bili obrazovani za javnu službu, regrutovali su naciste, manipulisali ishodom demokratskih izbora, davali LSD nevoljnim ljudima, otvarali poštu hiljada američkih građana, zbacivali vlade, podržavali diktature, smišljali ubistva i osmislili užas Zaliva svinja. „Zbog čega“, zapitao je jedan kritičar. „Ne zbog građanskih vrednosti, već zbog imperije“ ’ (Саундерс 2013: 357).

8 Mira Bogdanović navodi podatak kako je šezdesetih godina prošlog veka jedna takva knjiga uživala popularnost među studentima Filozofskog fakulteta u Beogradu. U pitanju je Bog koji je izneverio (Crossman 1949), zbirka članaka šestorice zapadnih intelektualaca, bivših komunista, koji su izrazili svoje razočarenje u Sovjetski Savez, a smatra se remek-delom američke hladnoratovske propagande (Bogdanović 2009: 125).

9 Oksfordski rečnik navodi da se u izvornom značenju termin odnosio na „građanina ne-komunističke zemlje koji je simpatizer komunizma a koji se (od strane komunista) smatra naivnim i podložnim manipulaciji u propagandne ili druge svrhe“, dok se u širem smislu koristi za označavanje „svake osobe kojom se na sličan način može manipulisati u političke svrhe“ (https://en.oxforddictionaries.com/definition/useful_idiot).


Kao jedan od brojnih primera ove vrste zloupotrebe može se navesti proučavanje neverbalne komunikacije koje je Edvard Hol (Edward Hall) sproveo u okviru projekta koji je zvanično finansirala Fondacija za humanu ekologiju, paravan-organizacija koju je CIA koristila kako bi tajno finansirala društveno-naučna i medicinska istraživanja u okviru zloglasnog projekta ispitivanja mogućnosti kontrole uma, poznatog pod nazivom MK-Ultra (Price 2016: 197). Holovo istraživanje je poslužilo kao osnova za njegovu knjigu Skrivena dimenzija (Hall 1966), dok je uloga CIA u finansiranju projekta otkrivena 1977.godine, povodom čega je ovaj antropolog sebe opisao kao nevoljnog učesnika u istraživanju sa latentnom svrhom, izražavajući svoje protivljenje saradnji bihejvioralnih naučnika sa obaveštajnom zajednicom (Greenfield 2014). Svoj rad o neverbalnoj komunikaciji je smatrao privlačnim za CIA „zato što je cela stvar osmišljena kako bi se započelo sa podučavanjem ljudi kako da razumeju, da čitaju ponašanje drugih ljudi“ (citirano u Price 2016: 198). Ovo nije bio jedini put da su obaveštajni krugovi izrazili interesovanje za Holov naučni rad, što dokazuje izuzetno pozitivna ocena njegove knjige Nemi jezik (Hol 1976) u Obaveštajnim studijama, zvaničnom časopisu CIA (Price 2016: 385).

Među brojnim društveno-naučnim istraživanjima koja je Fondacija za humanu ekologiju finansirala kao deo netransparentnih operacija CIA u Hladnom ratu, posebno se može izdvojiti projekat intervjuisanja mađarskih izbeglica nakon revolucije 1956.godine, koji su sproveli Ričard Stivenson (Richard Stephenson) i Džej Šulman (Jay Schulman), sociolozi sa Univerziteta Ratgers u Nju Džerziju. Stivenson je 1957.godine obavio istraživanje u kojem je intervjuisano sedamdeset izbeglica (Israel and Hay 2006: 4), dok je Šulmanu omogućen odlazak u nekoliko evropskih zemalja kako bi intervjuisao odbegle lidere Mađarske revolucije (Greenfield 2014). Iako se prema objavljenim akademskim radovima činilo da su se strogo pridržavali etičkog načela očuvanja anonimnosti ispitanika, istraživači su bili obavezni da Fondaciji dostave spisak imena intervjuisanih osoba (Israel and Hay 2006: 4). Dvadeset godina kasnije, usledila su neočekivana otkrića o finansiranju projekta iz fondova CIA. Šulman je indikacije o potencijalnoj umešanosti obaveštajne službe dobio prilikom pisanja doktorske disertacije na Univerzitetu Kolumbija, pod mentorstvom čuvenog sociologa Roberta Linda (Robert Lynd). Pokušavajući da istraživački materijal o mađarskim izbeglicama iskoristi za svoju disertaciju, Šulman je doživeo neprijatno iznenađenje kada je Lind odbio njegovu disertaciju „na osnovu toga što je bilo koje istraživanje takve vrste moralo da bude uprljano od strane CIA“ (citirano u Greenfield 2014). Stivenson je, s druge strane, neposredno po otkriću uloge CIA u celokupnom poduhvatu ukazao na svoje nevoljno nepoštovanje istraživačke etike, zbog kojeg je svoje ispitanike doveo u potencijalno veliku opasnost (Israel and Hay 2006: 4).

Antropološkinja Luiz Svit (Louise Sweet) takođe spada u red naučnika koji su bez vlastitog pristanka i znanja učestvovali u istraživanjima čija je osnovna


svrha bila pružanje relevantnih informacija Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Pedesetih godina prošlog veka, Svit je učestvovala u interdisciplinarnom seminaru koji se bavio analizom problema na Bliskom Istoku, a koji je finansirala Fondacija Ford. Profesor antropologije Vilijam Šorger (William Schorger) je, zajedno sa pet studenata među kojima se nalazila i Svit, predvodio istraživački tim u Siriji, sa zadatkom da obave terenski rad u Alepu. Svit je kasnije došla do saznanja da je CIA tom prilikom poslala svoje agente, koji su se predstavljali kao članovi istraživačkog tima (Price 2016: 89). Posebno je značajan podatak da je istraživanje omogućeno zahvaljujući pokroviteljstvu Fondacije Ford, koja je bila neraskidivo povezana sa radom državnih agencija, a naročito sa CIA, do mere da je „postala zvanično angažovana kao jedna od onih organizacija koje CIA može da mobiliše za politički rat protiv komunizma“ (Саундерс 2013: 130). Ovome treba dodati da su i ostale privatne fondacije, Rokfeler, Karnegi i Vener-Gren, koje su sponzorisale izuzetno veliki broj društveno-naučnih istraživanja u razdoblju Hladnog rata, tesno sarađivale sa obaveštajnom zajednicom, što jasno govori o političkoj funkciji projekata realizovanih uz njihovu novčanu pomoć. Svit je kasnije tvrdila kako je ovo nedobrovoljno učestvovanje u CIA projektu imalo štetan uticaj na njenu karijeru (Price 2016: 89).

Naposletku, neophodno je navesti podatak da je ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata u Sjedinjenim Državama došlo do ekspanzije programa oblasnih studija (engl. area studies). Finansirane od strane državnih agencija i privatnih fondacija, oblasne studije su u ovom periodu stekle svoja institucionalna uporišta na kampusima elitnih američkih univerziteta (Isaac 2007: 738). Jedan od najvećih centara ovog tipa bio je Centar za izučavanje Rusije pri Univerzitetu Harvard (Engerman 2009). Motivi koji stoje iza stimulisanja razvoja programa oblasnih studija sasvim su očekivani s obzirom na društveno-istorijsko kontekst u kojem se odigrao. I u ovom slučaju presudan značaj je imala uloga američkih obaveštajnih i vojnih krugova, koji su smatrali da je oblasna ekspertiza u mogućnosti da pruži potrebne informacije o politički osetljivim područjima, bez obzira da li je reč o Sovjetskom Savezu i njegovim satelitima ili o zemljama Trećeg sveta. Otuda ne iznenađuje podatak da su temelji za razvoj oblasnih studija postavljeni još tokom Drugog svetskog rata, na insistiranje direktora OSS, Vilijama Donovana (William Donovan), koji je 1941. godine istakao nužnost mobilisanja društvenih naučnika od strane obaveštajne službe „radi prikupljanja i analize svih informacija i podataka koji mogu imati uticaj na nacionalnu bezbednost“ (citiranou Cumings 1997: 7). Donovan je u poratnom periodu bio spiritus movens u kreiranju programa oblasnih studija, koji su sa stanovišta centara moći imali važnu obaveštajnu funkciju, iako su privatni i državni finansijeri naglasili neophodnost očuvanja fasade akademske nezavisnosti institucionalnih centara radi prikrivanja ove činjenice (Ibid., 10). Gotovo da nije ni potrebno napominjati da je saradnja centara oblasnih studija sa obaveštajnom zajednicom bila potpuna i bespogovorna.


Zaključak: Kamelotovo mračno nasleđe

Kako se generacija aktivista iz 1960-ih i 1970-ih penzioniše ili umire, univerziteti sve više ostaju bez generacije profesora koji imaju znanje iz prve ruke o prodoru CIA i Pentagona u naše kampuse i u naše discipline. Usled gubitka ove institucionalne memorije, preostale generacije naučnika moraju da izučavaju ovu istoriju kako bi razumeli zašto takvi odnosi ugrožavaju mogućnosti slobodnog istraživanja.

Dejvid H. Prajs (David H. Price) (2016: 363)

Iako je prošlo više od pedeset godina od okončanja afere Kamelot, društvene nauke su i dalje suočene sa opasnošću da budu militarizovane i instrumentalizovane od strane američkog vojno-industrijskog kompleksa, čiji su moć i uticaj danas daleko veći u odnosu na vreme kada je Dvajt Ajzenhauer (Dwight Eisenhower) prvi put upotrebio ovaj termin u svom oproštajnom predsedničkom govoru. Dovoljno je navesti svega nekoliko skorašnjih slučajeva u kojima su istraživači imali kontroverznu ulogu kako bi se potvrdila tačnost pretpostavke da duh projekta Kamelot još uvek pohodi društvene nauke. Ostalo je zabeleženo da je Džon Kin (John Keane), politički teoretičar i profesor na Univerzitetu u Sidneju, 2009. Godine bio optužen od strane vlade Islamske Republike Irana za pokušaj smene režima u toj zemlji putem takozvanog plišanog državnog udara (Keane 2013). Kin je kategorički odbacio takve tvrdnje kao apsurdne, ali bez obzira na (ne)osnovanost optužbi iranskog državnog vrha, ovaj autor se, zajedno sa Ričardom Rortijem (Richard Rorty) i Jirgenom Habermasom (Jürgen Habermas), danas svrstava u red zapadnih intelektualaca koji su stigmatizovani kao potencijalni akademski saradnici obaveštajnih službi poput CIA i MI6 (Ibid.). S druge strane, nevoljno učestvovanje društvenih naučnika u istraživačkim programima sa latentnom svrhom se nastavlja, dok se zloupotreba rezultata naučnog rada istovremeno podiže na nove visine. Ovo jasno pokazuje primer antropologa koji je koristio pseudonim Bruks Dankan (Brooks Duncan) prilikom opisa slučaja koji se odigrao početkom 1990-ih, kada je osoblje CIA, FBI i Stejt departmenta zatražilo informacije o njegovom istraživačkom radu u Rusiji. Dankan je tvrdio kako je, odbivši saradnju, bio praćen od strane agenata obaveštajnih službi, dok je materijal prikupljen prilikom obavljanja terenskog rada u Rusiji nestao, a jedina pomoć koju je mogao da dobije od kolega, starijih profesora i grupa za građanske slobode bio je savet da ne preduzima nikakve dalje mere kako bi sačuvao svoju akademsku karijeru (Price 2016: 246). Pored toga, treba napomenuti da se studenti fakulteta društvenih nauka u Sjedinjenim Državama danas suočavaju sa velikim izazovima, poput enormnog studentskog duga i sve manjeg broja poslovnih mogućnosti na tržištu rada, usled čega se neretko dešava da studenti nekritički prihvataju učešće u sve većem broju projekata sa militarnim i/ili obaveštajnim ciljevima. O tome svedoči postojanje Programa obrazovanja za nacionalnu bezbednost, Pet Robertsov (Pat Roberts)


program naučnika-obaveštajaca i Program naučnika u obaveštajnoj zajednici, koji studente, kao primaoce finansijskih sredstava, obavezuju na kasniji rad u oblasti nacionalne bezbednosti (Ibid., 364).

Međutim, i pored naizgled sveprisutne zloupotrebe društveno-naučne ekspertize, javljaju se i snažni otpori vojno-akademsko-industrijskom kompleksu (Rohde 2012), u nekim slučajevima od strane eminentnih imena bihejvioralnih nauka. Maršal Salins je 2013. godine dao ostavku na mestu člana Nacionalne akademije nauka, u znak protesta protiv neetičke prakse ove institucije, pod čime je mislio na korišćenje antropologa koji su njeni članovi za traženje potencijalnih učesnika naučnih projekata koje finansira Institut za vojna istraživanja (Price 2016: 369). Salinsov primer upućuje nedvosmisleno jasnu poruku centrima moći da društveni naučnici nisu uvek spremni da prihvate ulogu servilnih poslušnika vlasti, podsećajući nas da intenzitet rasprava o etičkim implikacijama društvenih istraživanja mora da bude veliki kao i u vreme ostrašćene debate o projektu Kamelot. Istovremeno, takvi primeri pružanja otpora instrumentalizaciji društvenih nauka ukazuju na obavezu mlađih generacija da očuvaju sećanja na najgore slučajeve zloupotrebe ovih disciplina, koji su uglavnom vezani za, ali ne i ograničeni na, razdoblje Hladnog rata. Kao lajtmotiv takvih disciplinarnih istorija mogu da posluže reči koje je istoričar Bernard Devoto (Bernard A. DeVoto) zapisao 1949.godine, u vreme kada se nalazio pod stalnim nadzorom FBI: „Kolege ... moraju da kažu: na ovom kampusu sve knjige, svako izražavanje, svako istraživanje, svako mišljenje je slobodno. Moraju da sačuvaju takav stav protiv vlade i svakoga drugog. Ukoliko to ne urade, uskoro će ostati bez ičega što je vredno posedovanja“ (citirano u Cumings 1997: 26).

Literatura

Backhouse, R. E. (2010). Economics. U: Backhouse, R. E. and P. Phontaine. (eds.) The History of the Social Sciences since 1945. New York: Cambridge University Press. (pp. 38–70).

Bala, M. (2015). Andre Gunder Frank kao predstavnik teorije zavisnosti i teorije svetskog sistema (Master rad).Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet.

Bogdanović, M. (2009). Jugoslavenski disidenti i hladni rat. Sociologija 51 (2): 113–136.

Boneau, D. (2004, December 8). The Science of World Domination. Preuzeto sa Voltairenet.org: http://www.voltairenet.org/article30091.html

Čosudovski, M. (2010). Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak. Beograd: Artist.Crossman, R. (ed.) (1949). The God that Failed. New York: Bantam Books.Cumings, B. (1997). Boundary Displacement: Area Studies and International

Studies during and after the Cold War. Bulletin of Concerned Asian Scholars 29 (1): 6–26.

Dahrendorf, R. (1970). Sociology and the Sociologist: On the Problem of Theory and Practice. U: Douglas, J. D. The Impact of Sociology: Readings in the Social Sciences. New York: Appleton-Century-Crofts. (pp. 156–176)


Definition of useful idiot in English.(n.d.). Preuzeto sa Oxford Living Dictionaries: https://en.oxforddictionaries.com/definition/useful_idiot

De Sola Pool, I. (1966). The Necessity for Social Scientists Doing Research for Governments.Background 10 (2): 111–122.

Engerman, D. C. (2009). Know Your Enemy: The Rise and Fall of America’s Soviet Experts. New York: Oxford University Press.

Engerman, D. C. (2012). The Rise and Fall of Wartime Social Science: Harvard’s Refugee Interview Project, 1950–1954. U: Solovey, M. and H. Cravens. (eds.) Cold War Social Science: Knowledge Production, Liberal Democracy, and Human Nature. New York: Palgrave Macmillan. (pp. 25–43).

Frank, A. G. (1969). Latin America: Underdevelopment or Revolution. New York: Monthly Review Press.

Frank, A. G. (1976). Economic Genocide in Chile: Monetarist TheoryVersus Humanity: Two Open Letters to Arnold Harberger and Milton Friedman. Nottingham: Spokesman Books.

Frank, A. G. (2005, April 23). The Cold War and Me. Preuzeto sa Andre Gunder Frank official website: http://rrojasdatabank.info/agfrank/syfrank.htm

Galtung, J. (1967). Scientific Colonialism.Transition 30: 10–15.Gevara, E. Č. (1974). Socijalizam i čovek. Beograd: Radnička štampa.Greenfield, P. (2014, January). CIA’s Behavior Caper. Preuzeto sa Public

Information Research: http://www.namebase.net/campus/behavior.htmlHall, E. T. (1966). The Hidden Dimension. Garden City, N. Y.: Doubleday.Hamilton, C. (2012). Column Right, March! Nationalism, Scientific Positivism,

and the Conservative Turn of the American Social Sciences in the Cold War Era. U: Solovey, M. and H. Cravens. (eds.) Cold War Social Science Knowledge Production, Liberal Democracy, and Human Nature. New York: Palgrave Macmillan. (pp. 118–135).

Herman, E. (1995). The Romance of American Psychology: Political Culture in the Age of Experts. Berkeley, Los Angeles and London: University of California Press.

Hol, E. T. (1976). Nemi jezik. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.Horowitz, I. L. (1965). The Life and Death of Project Camelot.Trans-Action 3 (1):

3–7; 44–47.Horowitz, I. L. (ed.) (1967). The Rise and Fall of Project Camelot. Cambridge,

MA: MIT Press.Isaac, J. (2007). The Human Sciences in Cold War America.The Historical Journal

50 (3): 725–746.Israel, M. and I. Hay.(2006). Research Ethics for Social Scientist. London,

Thousand Oaks and New Delhi: SAGE Publications.Keane, J. (2013, March 27). Have you ever been accused of being a spy? Preuzeto

sa Leaders We Deserve: https://leaderswedeserve.wordpress.com/2013/03/27/have-you-ever-been-accused-of-being-a-spy/

Madian, A. L. and A. N. Oppenheim. (1969). Knowledge for What? The Camelot Legacy: The Dangers of Sponsored Research in the Social Sciences. The British Journal of Sociology 20 (3): 326–336.


Nisbet, R. A. (1966). Project Camelot: an authopsy.Public Interest 5: 45–69.Price, D. H. (2002). Interlopers and Invited Guests: On Anthropology’s Witting

and Unwitting Links to Intelligence Agencies. Anthropology Today 18 (6): 16–21.

Price, D. H. (2016). Cold War anthropology: the CIA, the Pentagon, and the growth of dual use anthropology. Durham and London: Duke University Press.

Rapley, J. (2006). Keynote Address — From Neo-Liberalism to the New Medievalism. U: Firth, S. (ed.) Globalisation and governance in the Pacific Islands. Canberra: ANU E Press. (pp. 7–21).

Rohde, J. (2012). From Expert Democracy to Beltway Banditry: How the Antiwar Movement Expanded the Military-Academic-Industrial Complex. U Solovey, M. and H. Cravens. (eds.) Cold War Social Science: Knowledge Production, Liberal Democracy, and Human Nature. New York: Palgrave Macmillan. (pp. 137–153).

Simpson, C. (1996). Science of Coercion: Communication Research and Psychological Warfare, 1945–1960. New York: Oxford University Press.

Solovey, M. (2001). Project Camelot and the 1960s Epistemological Revolution: Rethinking the Politics-patronage-social Science Nexus. Social Studies of Science 31 (2): 171–206.

Solovey, M. (2012). Cold War Social Science: Specter, Reality, or Useful Concept? U: Solovey, M. and H. Cravens. (eds.) Cold War Social Science: Knowledge Production, Liberal Democracy, and Human Nature. New York: Palgrave Macmillan. (pp. 1–22).

Wilford, H. (2008). The mighty Wurlitzer: how the CIA played America. Cambridge, Massachusetts and London, England: Harvard University Press.

Саундерс, Ф. С. (2013). Хладни рат у култури: ЦИА у свету уметности и књижевности. Београд: Досије студио.

veliki projekat kamelot: implikacije i reperkusije … · ajzak (joel isaac) je na jednom mestu...

Documents