vera janićijević: terminologija u evropskoj i muslimanskoj filosofiji

Kom, 2013, vol. II (1) : 143163 UDK: 1:28(091)81'276:[1:28]

81'276:1(4)Pregledni rad

Review article

Terminologija u evropskoj i muslimanskoj filosofiji

Vera Janiijevi1

Filoloki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija

Pitanje odnosa izmeu rei i smisla vrlo je ozbiljan problem u hermene-utici. Istraivanje u ovom smeru mora se posluiti razmatranjima o jezicima koji su se koristili u prevodilatvu i o jeziku sa kojeg se prevodilo. Odrei-vanje priblinog smisla u toku prevoenja i pitanje prezentovanja vrlo su sloeni. Smatramo da smo u ovoj studiji, ako nita drugo, ukazali na brojne probleme u prevodilatvu.

Kada je re o terminologiji u islamskoj i evropskoj filosofiji, ne treba izo-staviti ni nastanak persijske kole osnovane u Edesi kada je Jovijan ustupio Persijancima grad Nasib gde je iveo prvi prevodilac grkih dela na sirijski Prob. Ona nam razotkriva brojne tajne po tom pitanju. To je bila kola u Dundiapuru u kojoj su uitelji bili veinom Sirijci. U tom nizu, valja spo-menuti da je veoma znaajna i bagdadska kola. Upravnik biblioteke u Bag-dadu i prevodilac astrolokih spisa sa pahlavijskog na arapski jezik bio je Abu Sahl ibn Navbaht koji je delovao pod nadzorom kalifa Haruna ar-Ra-ida. Imajui ovakve pokrete u vidu, moe se zakljuiti da je prevodilatvo odigralo veoma vanu ulogu u prenosu raznih filosofskih termina.

Svi prevodi sa pahlavijskog (srednjeiranskog) na arapski jezik od velikog su znaaja jer se zna da su dela Vavilonca Teukrosa i Vecija Valensa, Rimlja-nina, bila prevedena na taj jezik. Naravno, od znaaja je pomenuti i Iranca Ibn Mukafaa, jednog od poznatih prevodilaca, koji je kao zoroastranac pre-ao u islam.

Kljune rei: filosofija, logika, sirijski jezik, persijska kola, Kua mudrosti, hikma, kola u Basri, kola iz Kufe, sufizam

Kontakt autora: [email protected]

144 V. Janiijevi, Terminologija u evropskoj i muslimanskoj filosofiji

Razlike u korienju termina i metoda u evropskoj i muslimanskoj filo-sofiji brojne su i specifine, pa se mora ukazati na neke bitne osnove potrebne za razumevanje islamske filosofije. Tretman pitanja bia, sveta, saznanja i oveka u evropskoj i muslimanskoj misaonosti se razlikuju. Temelj evropske uenosti ostvaren je u antikoj filosofiji odvajanjem mitosa od logosa. Na to odvajanje mitskog od racionalnog uvida ukazuje nam Albert Bazala u po-govoru Hesiodovom delu Poslovi i dani: Hesiodova teogonija je alegorijska slika stvaranja, kako se obrazuje u mitskoj svijesti, te prikazuje svijet u fizi-kom, prirodnom dogaanju kao i u njegovom svrhovitom oblikovanju (He-ziod 1970: 177). Odbacivanjem mitolokog vienja sveta, racionalno postaje temelj na kojem se gradi filosofsko i nauno uenje o svetu, o oveku i dru-tvu u antikogrkoj misaonosti.

Vendelband1 smatra da je racionalna orijentacija nastala sa Sokratovim razgranienjem istinskog saznanja (pistmh) i mnjenja (dxai), znanja po-tvr enog argumentima i mnjenja zasnovanog na uverenju. To je Nieu bio razlog da napravi podelu u antikogrkoj filosofiji, karaktera antikogrke filosofije, na period pre i posle Sokrata: na dionizijsku i apolonijsku epohu, to jest, na period u kome je bilo prisutno bogatstvo sagledanja sveta u dava-nju odgovora na filosofska pitanja i na period u kome je istraivanje ukop-ljeno razumom.

Meutim, veina istoriara filosofije zanemaruje injenicu da je u evrop-skom periodu sa nastankom hrianstva taj racionalni temelj uenja o biu, saznanju sveta i oveku postavljen na temelju vere i uverenja. Prema tome, mo emo napraviti neke paralele sa islamskom filosofijom. Hrianstvo je, kao i muslimanstvo, vera objave. Istina, filosofija hrianstva podrazumeva, po-red biblijskog uenja o svetu, Platonovu teoriju o dvostrukosti sveta stvari i sveta ideja i stoiko uenje o moralu. Terminologija u tumaenju vere u hri-anstvu ima svoj sistem kategorija i svoj metod, koji se razlikuju od sistema kategorija i metoda u helenskoj i helenistikoj epohi.

Hrianstvo se formira u svetu helenistike kulture, u kojem nastaju broj ni centri uenosti. Pored Platonove Akademije i Aristotelovog Likeona u Atini, nastaju centri u Rimu, Aleksandriji, Bejrutu, Tarsu, Trapezuntu, Nazibi. U tim centrima jezik uenosti je atiki dijalekat grkog jezika koin (osim u Ri-mu). Treba znati da je itav sistem obuke antikogrkih kola bio prihvaen u svim retorskim kolama i akademijama. Prvo su se uili propedevtiki pred-meti: gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, astronomija i mu-zika, a onda su sledile specijalistike studije: prava, medicine, astronomije i dr. Naravno, slede se uenja antikogrkih filosofa, kao i nain rada, a termi-no logija ostaje ista. U prvom periodu, uenje o hrianskoj veri bilo je van

1 Wiendelband

145Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

univerziteta, ali su se razvijala uenja preko hrianskih patrista. Kasnije se otvaraju i patrijarijske visoke kole.

Terminologija svih univerzitetskih uenja temeljila se na Aristotelovoj sistematizaciji znanja i korienja ustaljenih termina nauka, to jest, deset ka-tegorija datih u prvom odeljku Aristotelovog Organona:

1. ousa (supstancija), 2. posn (kvantitet), 3. poin (kvalitet), 4. prs ti (broj), 5. po (mesto), 6. pte (vreme), 7. kestai (stanje), 8. kesqai (nain), hein (stanje), 9. poeion (delanje) i 10. pshein (trpljenje).

To su bili osnovni kategorijalni pojmovi kojima su se sluile sve nauke u prezentovanju znanja. itava terminologija helenske i helenistike epohe pri-svojena je u hrianstvu, ali se tek u VI/VII veku hriansko uenje formira kao filosofski sistem.

U svom delu Ekdesij akribj tj orqxou ptewj, to jest, Tano izloe nje pravoslavne vere, Jovan Damaskin je poloio temelje hrianske filosofije (videti: Damaskin 1985) i dao definicije zadatka filosofije.

a. Filosofija je saznanje bia, onakvog kakvo ono jeste, odnosno pozna-vanje prirode bia.

b. Filosofija je poznavanje boanskih i oveanskih stvari, odnosno ono-ga to je vidljivo, i onoga to je nevidljivo.

c. Filosofija je, takoe, promiljanje o smrti, o dobrovoljnoj i fizikoj smrti.

d. Filosofija je takoe upodobljenje Bogu, koliko je to mogue oveku, a upodobljujemo se Bogu po mudrosti, to jest, po istinskom znanju dobra i po pravednosti i po svetosti.

e. Filosofija je umetnost svih umetnosti i nauka svih nauka, jer filosofija je poetak svake umetnosti (vetine) poto je pomou nje naena sva-ka umetnost i svaka nauka.

f. Filosofija je ljubav prema mudrosti, a istinska mudrost je Bog, ljubav, dakle ljubav prema Bogu i jeste istinska filosofija1.

1 Prevod iz teksta oca Atanasija Jevtia.


Prema tome, nije u itavoj svojoj istoriji evropska filosofija bila sazdana na temeljima racionalnog uvida. S obzirom na ova odreenja zadatka i cilja filosofije u hrianskom uenju o svetu, saznanju i oveku, mogle bi se nai dodirne take sa islamskom filosofijom. Posebno je pitanje zato se u tretma-nu evropske filosofije esto zanemaruje opredeljenje u hrianskoj filosofiji. Najverovatnije da je polet u renesansi za nauna saznanja bio osnova toga, da bi se u racionalizmu, sa Dekartom, Spinozom i Lajbnicom, opet prevashod-no sva istraivanja temeljila na razumu, ali ne treba zanemariti da nijedan od njih nije odbacio Boga kao promisao. Tek sa francuskim prosvetiteljstvom menja se ugao, ali ne treba zaboraviti da su pored ateista postojali i deisti, po-put Voltera, koji je smatrao: Sil Dieux nexiste pas, il faut inventer1. Naravno, kao i u periodu helenske i helenistike epohe, i dalje postoje brojna neslaga-nja i raspre. Uostalom, kao i u periodu hrianstva.

Odbacivanjem verskog uenja o svetu u prosvetiteljskoj filosofiji XVIII veka, filosofija se opet okree racionalnom istraivanju i sve to ostaje do XIX veka kada se u filosofiju unosi volja (Nie, openhauer), intuicija (Bergson) i oseanja (Kjerkegor). Jo jedan momenat je vaan. Sve do XIX veka filosofija obuhvata sve nauke, a onda se nauke opredeljuju za sistematsko istraivanje raznih oblasti. Nauke iskljuuju iz svog uenja kako filosofiju, tako i religiju. Sve to je dalo poseban karakter nauci, koja u svim oblicima istraivanja zane-maruje moralnu odgovornost u odnosu na primenu naunih otkria. Mo e se tvrditi da filosofija vie nema svoj predmet, ali se zanemaruje da odgovor-nost nauka mogu da reavaju samo filosofija i teologija. S druge strane, u sa gledanju celine sveta oseaju nedostatak filosofije, pa formiranju svoje fi-losofije; tako nastaju: filosofija fizike, filosofija matematike etc.

U XX veku nastaje sa marksizmom otvorena ateistika orijentacija, ali se i tu zanemaruje da svi pravci nisu bili tog smera. U odnosu na brojna struja-nja, mnogi filosofi smatraju da se filosofija otkrovenja mora umeati u suludi tok zloupotrebe dostignua nauka. Stoga nae istraivanje u smeru termino-lokih slinosti i razlika izmeu evropske i muslimanske filosofije mora uzeti u obzir i sva odstupanja od racionalnog u evropskoj filosofiji.

Za termin filosofija u evropskoj misaonosti najee se uzima grka re filosofia, filo (ljubav) i sofia (mudrost), pa je tako u latinskom philosophia, u francuskom, la philosophie ali i vision du monde (vizija sveta), na italijan-skom la filosofia, na engleskom the philosophy, na ruskom , ali i (pogled na svet) kao i (sagladanje sveta)2, na nemakom Weltauschauung, ali i Lebens Philosphie (filosofija ivota). U osta-lim indoevropskim jezicima uzima se re filosofija.

1 Ako Boga nema, trebalo bi ga izmisliti.2 to nas upuuje na mogunost paralele izmeu ovog ruskog imena i imena za teozofiju u

muslimanskoj misaonosti.

147Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

Moramo podvui da, bez obzira na mnoge mogue paralele, sasvim je neto drugo u pitanju kada je re o islamskoj, indijskoj i kineskoj misaonosti. Moe se rei da u svim tim oblicima misaonosti nije bilo strogog odvajanja znanja i vere, nauke i filosofije. Za taj odnos vere i znanja u indijskoj misaono-sti edomil Veljai pie da je u rezimiranju potekoa istorijske raspode le u indijskoj filosofiji H. fon Glasenap objasnio: U zapadnoj filozofiji jasno se razdvajaju tri razdoblja, dok se u Indiji razvoj nastavlja neprekidnim tokom od najudaljenije prolosti sve do naih dana... Tako je indijska filozofija nalik na ogromni hram u kojemu se jo nalaze stara svetita, koja su, moda, po gdje-kad preureena u pojedinostima i nadograena novim kapelama. Nasuprot, u Evropi stare se zgrade uvijek rue, a njihovo kamenje se zatim upotrebljava za izgradnju novih (Veljai 1958: 24).

Iz ovoga se moe posredno sagledati odnos izmeu religije i filosofije. Pa ako se okrenemo islamskoj misaonosti, a moda nije dobra re misaonost, ali je jo nepodesnija re filosofija, moemo vrlo jasno uoiti tu ozbiljnu po-tekou u razreenju odnosa izmeu vere i znanja, filosofije i religije. Mada ova dva termina treba uvek uzeti uz ogradu. Oslanjajui se na Historiju islam ske filosofije Anrija Korbena (Henry Corbin) moemo napraviti jedan opti uvid u pitanje terminologije u islamskoj filosofiji.

Prvo, razgranienje: ako govorimo o islamskoj filosofiji, ne o arapskoj filosofiji, moramo uzeti u obzir to da se danas izraz arapski vezuje uz od-reen etniki, nacionalni i politiki koncept. I pored toga to je poetak islam-ske filosofije vezan za Muhamedovu objavu i to je sam Muhamed bio Arapin iz Meke, bilo bi potekoa ako bismo islamske autore kao to su Naser Ho-srov (XI vek) ili Afdaludin Kaani (XIII vek), uenik Nasirudina Tusija, ija su dela napisana na persijskom jeziku, ubrajali u arapske mislioce.

Dalje, koncept islamske filosofije ne moe se svesti na shemu nainjenu u latinskoj obradi islamista na Siciliji, u Kordobi i Toledu. Shvatanje znaenja islamske filosofske meditacije ne moe se bez ograde povezati za odreeno znaenje termina filosofija, kao ni izrazi falsafa ili filsuf to su nastali tran-skripcijom grkih izraza koji se odnose na peripatetiare i novoplatoniare, kao ni razlike u evropskoj misaonosti izmeu filosofije i religije. Izraz hikma moda je ekvivalent grkom izrazu sophia, izraz hikma ilahiyya odgovarao bi grkom izrazu theosophia, a za metafiziku se uzima re ila-hiyyat ili o divinalijama, ali izraz ilm ilahi ne sme se izjednaiti sa izrazom sciencia divina.

Dakle, sve u svemu, vrlo ozbiljan problem je pred nama. Prema tome, hikma u islamu ne bi se mogla izloiti a da se ne raspravlja o mistici, to jest, o sufizmu i njegovim razliitim aspektima kako aspektima njegovog du hov-nog iskustva, tako i aspektima njegove spekulativne teozofije, koja se ko reni u iitskom ezoterizmu. Kako e se pokazati u nastojanju jednog Suhravardija,


nakon njega cele kole iraki filosofa, sastoji se u povezivanju filosofskog istra-ivanja i linog duhovnog postignua. Osobito se u islamu historija filosofije i historija duhovnosti ne mogu odvojiti. Ovo treba imati stalno na umu, pod-vlai Korben.

U evropskoj filosofiji prihvata se terminologija dijalektike, to jest logike, prema izdanju Akademije u Berlinu1; Aristotelovi spisi pod naslovom Organon poreani su na ovaj nain:

O tumaenju (Per rmhneaj)Prva analitika (Analutik prtera)Druga analitika (Analutik stera)Topika (Topik)O pobijanju sofista (Per tn sofistikn lgcwn)Retorika (Tcnhj htorikj bibl. g/)Poetika (Per poihtikj)

Ovaj redosled je prema redakciji Andronika sa Rodosa (I vek st. ere), naj-poznatijeg predstavnika peripatetike kole u poznoj etapi rada Likeona, koji je u Atini svojim predavanjima obnovio Aristotelovo uenje.

Na temelju toga, u arapskom svetu rezultirala je prva organizacija:

Grana Arapska imena Osnovni tekst

Uvod Al-isaghuji IsagogeKategorije Al-maxulat KategorijaHermeneutika Al-ibarah O tumaenjuAnalitika Al-xyas Prva analitikaApodiktika Al-burhan Druga analitikaTopika Al-jadal opikaSofistika Al-mughalitah O pobijanju sofistaRetorika Al-khitabah RetorikaPoetika Al-shir Poetika1

U kojoj meri i u kom smislu je terminologija Aristotelovog Organona pri-sutna u muslimanskoj veri i nauci, ne znamo. Trebalo bi to posebno istraiti jer svaka interpretacija antikogrkih tekstova zahtevala bi primenu ove ter-minologije.

1 Aristotelis opera, ed. Akademia Berlin, 18311870.

149Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

Podela istorije filosofske misli u evropskoj misaonosti na stari, srednji i novi vek moe se samo uslovno prihvatiti u periodizaciji istorije islamske misaonosti. Tu periodizaciju ne moemo uzeti u obzir jer ne odgovara sa-mom karakteru organizacije itavog sistema. Meutim, moe se govoriti o razdobljima:

1. od poetka do Averoesove smrti 559. g. (1198. g. po hri. kalend.);2. obuhvata tri veka, to se naziva metafizikom sufizma i podrazumeva

povezivanje sa duodecimalnim iizmom;3. moglo bi da se uzme od filosofskog istraivanja u XVI veku u Iranu

sa safevidskim preporodom gde se ukazuje na udesan odnos milje-nja i mislilaca1.

Razmotrimo stavove A. Korbena. Prvo, Korben podvlai da je islamska filosofija delo mislilaca koji pri-

padaju verskoj zajednici, to odreuje kuranski izraz ahl alkitab, narod ko ji poseduje Svetu knjigu, to jest, narod koji se temelji na knjizi sputenoj sa neba. Knjizi koja je objavljena nekom proroku, koji je nauavao taj narod. Narodi Knjige su zapravo Jevreji, hriani i muslimani.

Zato je prvi zadatak shvatiti pravi smisao te Knjige. Nain shvatanja uslov-ljen je nainom onoga koji shvata, ponaanje vernika nastaje iz njegovog naina shvatanja. Proivljena situacija je bitno hermeneutika situacija, to znai situa-cija iz koje vernik razvija pravi smisao, koji samim tim ini njegovu eg zistenciju istinskom. Ta istinitost smisla, korelativna istini opstojanja, istini to je zbiljska, zbilja to je istinska, jeste sve ono to se izraava jednim od kljunih izraza filosofskog renika reju hakika (haqiqa) (Korben 1987: 13). Hakika (haqiqa) oznaava pravi smisao objave, koja je istina, ta bit je pravi duhovni smisao.

Vano je uzeti u obzir to da u islamu nema crkve, ni svetenitva, niti dog matskog uenja, niti autoriteta koji utvruje dogmu. Religijska svest isla-ma ne oslanja se na istorijsku injenicu, ve na jednu injenicu metaistorije (to ne znai postistorije). Tako se formira teorija o etiri smisla, koja ima klasinu formulu:

1. litera (sensus historicus, gesta docet);2. quid credas alegoria;3. moralis, quid agas;4. quid speras, anagogia.

Ovo pitanje zalazi u ozbiljne potekoe i pitanje je u kojoj meri je prihvat-ljivo u islamu.

1 Dok se ranije smatralo da je sa Averoesom prestalo bavljenje filosofijom.


Korben objanjava da slavni filosof Naser Hosrov (V/IX stolee), jedan od krupnih likova iranskog islamizma, u nekoliko redova najbolje iskazuje o emu je re: Pozitivna religija (aria) egzoteriki je aspekt Ideje (haqiqa), a Ideja je ezoteriki aspekt pozitivne religije... Pozitivna religija je simbol (mi-sal). Ideja je sublimizirano. Egzoteriki se stalno mijenja sa ciklusima i razdob-ljima svijeta, egzoteriko je boanska energija, koja nije podlona zbivanju (isto: 15).

Kad je u pitanju hakika (haqiqa), ne moe je determinisati neki glavni sve-tenik, ali zahteva vou. Bitno pitanje iitskog islama temelji se na profetolo-giji, to se razvija u imamologiju. Cilj je sauvati postojanost i zatitu smisla boan skih objava, to znai ezoterikog, skrivenog smisla.

Filosofska misao u islamu ide u dvostrukom kretanju: napred od Izvora i povratkom na Izvore. To je ono to filosofiju islama ini posebnom. Uenje iitskih imama dozvoljava da pojmimo kako su kuranska hermeneutika i fi-losofska meditacija bile pozvane da se supstanciraju. Koristimo izjavu e-stog imama Dafera Sadika (II/VII v.):

Boja knjiga obuhvata etiri stvari: a. postoji iskazni izraz (ibara); b. po-stoji aluzivno znaenje (iara); c. postoje skriveni smislovi koji se tiu nado-setilnog sveta (lataif); d. postoje visoka duhovna uenja (haqaiq). Osnovni izraz je namenjen zajednici vjernika (awam). Aluzivno znaenje tie se elite (hawas). Skrivena znaenja pripadaju Prijateljima bojim (awliya). Visoka du-hovna uenja pripadaju prorocima (anbiya, mnoina od nabiy). Ili prema jednom drugom objanjenju: Doslovni iskaz obraa se sluanju, aluzija se obraa duhovnom shvaanju, skrivena znaenja su za kontemplativnu viziju; visoka uenja tiu se ostvarenja integralnog duhovnog islama (isto: 17). Hadis je povelja svih ezoterista, potie od samog Proroka: Kuran ima jedan vanj-ski izgled i jednu skrivenu dubinu, jedan egzoteriki i jedan ezoteriki smisao. Sa svoje strane... nebeska sfera uklopljenih jedne i druge; i tako redom do sedam ezoterikih smislova. To se spominje u iitskom hadisu.

Korben navodi jedno anonimno delo o tumaenju hadisa u kojem se da-je sedam smislova odgovora stupnjevima prema kojima se dele duhovna bi a, a svaki od njih odgovara jednom nainu postojanja, jednom unutarnjem sta-nju To delo pomae u proveri hermeneutike. Pitanja koja se moraju postaviti jesu: ta jedan tekst objavljen na odreenom jeziku i u odreenom vremenu predstavlja u odnosu na venu istinu koju iskazuje? Kako predstaviti tok tog objavljivanja? Sva ta pitanja tiu se tumaenja Kurana. Time se ne moemo baviti jer izlazi iz okvira nae teme.

Terminologija egzegeze sa ciljem da se razume poruka za koju se koristi izraz tavil (tawil), teko je shvatljiva sa stanovita evropske misaonosti jer sadri protivrenost. Sam pojam je neodvojiv od novog duhovnog roenja vilada ruhanija (wilada ruhaniyya). Termin podrazumeva imaginativnu svest

151Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

i odgovara odreenom tipu filosofiranja. Stoga uporeivanjem sa evropskim ima razlike u poimanju intuicije i vere u saznanju.

Prevodi

Problemi u prevoenju vrlo su ozbiljni i zahtevaju dobro poznavanje ka-ko jezika sa kojeg se prevodi, tako i jezika na koji se prevodi. Postoje brojne potekoe i u prevodima u okviru indoevropskih jezika, a da ne govorimo o jezicima van indoevropske grupe jezika. Taj problem odlino uoava Korben i posveuje mu posebno poglavlje.

Sva ova razmatranja odnose se na tehniku razumevanja, koju zahteva eg-zegeza duhovnog smisla. Posebno je dalje interesantno traganje za nainom prezentovanja tekstova. Za islamsku filosofiju simbol je mogui izraz simbo-liziranog, to jest, oznaenog sa kojim simbolizira. To je sasvim onostrano za fi-losofa evropske orijentacije, koji svoje misli izraava u logikim kategori jama. Postupak miljenja to ga ostvaruje tavil (tawil), to jest nain percepcije koji on pretpostavlja, odgovara jednom optem tipu filosofije i duhovne klime.

U stvari, ako se podsetimo problema tumaenja Biblije, konkretno Tore, prevedene na atiki dijalekat grkog jezika, nainjenog u III veku stare ere za Aleksandrijsku biblioteku, moemo se podsetiti i pitanja koje je tada postav-ljeno pri usvajanju predanja. Prvo, aramejski jezik je u biti takav da glagoli igraju presudnu ulogu u prezentovanju poruke, a jezik na koji se prevodilo jeste atiki dijalekat grkog jezika, a u tom jeziku imenice igraju presudnu ulogu u prezentovanju smisla. Drugo, da li iz teksta uzimati samo konkretni smisao analizom gramatiko-istorijske metode ili traiti ono to se krije iza iskaza teksta, to jest, alegorijsko znaenje? Ta pitanja su se postavljala i u toku formiranja hrianskog uenja i izazvala brojne sukobe (Arije, Origen), ali reenja nisu bila ni blizu ovih koja su se formirala u muslimanstvu.

Ako se udubimo u smisao iskaza, sledi da se sutastvo otkriva samo upu-enima, koji mogu dosegnuti pravi smisao u saznavanju preko unutranjeg napora. Taj napor je mogu samo malom broju vernika. Zar? Nismo sigurni jer je sasvim drukije od evropskog filosofskog uenja.

Mada, ako se upitamo da li u hrianskom misticizmu ima elemenata ono-ga to podvlae muslimanski mislioci, moemo nai neke slinosti. Okrenimo se ruskoj religioznoj filosofiji: Jezgrovno pitanje, po mom miljenju (Vladeta Jeroti), glasi: Da li je put ruske filosofske i religiozne misli (a onda i politike) specifian i samosvojan, nezavisan od Zapada i njegovog uticaja, ili je nepri-rodno, nepotrebno i nemogue izdvojiti ovu rusku misao od toka razvoja i filosofske i religiozne misli Zapada? (videti: Radlov 1999).

U Kritici apstraktnih naela (gl. 45.), Solovjov razmatra osnovne elemente svakog predmetnog saznanja: Predmet postoji za nas u tri vida: prvo, kao


relativno realan u svom fizikom dejstvu na nas ili u njegovoj stvarnoj poja-vi; drugo, kao relativno idealan u njegovim moguim odnosima prema sve-mu; i tree, kao apsolutan i suti. Mi oseamo odreeno dejstvo predmeta, mislimo o njegovim optim osobinama i uvereni smo u njegovo vlastito ili apsolutno postojanje (isto: 75). (Neophodno je uzdii um do onog nivoa na kome bi mogao da saosea sa verom.) Zatim sledi primedba da poslednje nije dato pojedincu, ni njegovim osetima, ni u njegovim mislima, i predstav-lja predmet tree vrste saznanja koje je najbolje nazvati verom. Akt uma nije miljenje ve prosto primanje ili doivljavanje. ovek se nalazi na granici dva sveta: jednom stranom je okrenut ulnom svetu, drugom natulnom, koji se spoznaje unutranjim oseanjem. U biti, ovo se razlikuje od naina poimanja u islamskoj filosofiji.

Ova pitanja su opravdana jer prosveenje u Rusiji poinje sa hrianstvom. Stoga je crkva i crkvena literatura bila u prvom planu obrazovanih ljudi sui generis. Hriansko uenje se takoe oslanja na objavu. Meutim, nije samo svetenstvo bilo angaovano u prenoenju vere, ve su u manastirskom i-votu i pustinjaci. Opitinska pustinja je kao centar bila sa mnogim pred-stavnicima tog pravca i postala poznata po svojim pustinjacima. Filosof Solovjov i Fjodor Dostojevski zajedno su boravili u tom manastiru. Kao to je poznato, i Solovjov i Dostojevski bavili su se pitanjem ispovedanja vere i o tome pisali. U romanu Braa Karamazovi, starac Zosima je oit primer.

Bez obzira na uticaj koji su imali na rusku misaonost eling i Hegel, ot-por prema marksistikom uenju bio je vrlo ozbiljan, odbacivanje crkvenog uenja nije moglo da ugui veru ruskog naroda. Solovjov je isticao da je za-datak filosofije usaglaavanje vere i znanja, religije i filosofije. Ljudsko znanje se ispoljava u tri forme koje imaju u vidu istinu materijalnu, formalnu (lo-giku) i apsolutnu; ovim trima vidovima znanja odgovaraju nauka, filosofija i teologija. Prva istina se mora odreivati apsolutnim prvobitnim naelom svega postojeeg, nezavisnim od spoljanje realnosti, to i ini predmet teo-logije... Teologija u harmoninom skladu sa filosofijom i naukom obrazuje slobodnu teosofiju ili celovito znanje. Slobodna teosofija je organska sinteza teologije, filosofije i empirijske nauke (isto: 82).

Moe li se porei u ovom stavu slinost sa islamskim poimanjem sazna-nja? Stoga treba uzeti u obzir i sva ona odstupanja u evropskoj filosofiji od iskljuivo racionalnog. Sa druge strane, pitanje je u kojoj meri u samom nau-nom postupku igraju ulogu neracionalni elementi, intuicija i predoseaj. Da li je svako otkrie samo na temelju racionalnog i umstvenog ili u tome igraju ulogu mata i nasluivanje? Ako pogledamo listu najpoznatijih imena za koja su vezana velika otkria, zaudiemo se kako je veliki broj onih koji nisu bili struni u tim oblastima u kojima su nainili otkrie. U svom delu Bogovi, grobovi i naunici, Ceram daje itavu listu primera.

153Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

Naini pristupanja ovim problemima terminologije od posebnog su znaa ja za prevodioce. Ovo pitanje naroito podvlai Korben, pa emo se po zabaviti i time jer pitanje terminologije i njene transkripcije pri prevodu od velikog je zna-aja. Jezik je najapstraktnija ljudska tvorevina i u svom razvoju dobija svo je vr sna znaenja koja zadaju brigu svim prevodiocima dela isto nih civilizacija, naroito ako se radi o vanevropskim jezicima. Pa ak ni u tim jezicima istog ko rena iskazi nisu kao dlan na dlan, ve zahtevaju veliku domiljatost pri izbo ru rei. U kojoj meri su uenja teko shvatljiva, moe se pojmiti kada se rade prevo di na persijski ili obratno. Ui u smisao izreenog i napisanog, zahteva veliki oprez.

Islamska misaonost nastajala je u odreenim okvirima arapskih dijale kata, pod uticajem antikogrkog uenja i aramejskog jezikog prisustva, jer znamo da je vrlo mnogo peripetija tokom Muhamedove objave uoa vano u plemeni-ma Hebreja, Arapa, kao i politikih previranja u tom delu sveta, a zatim i pitanja persijskog jezika, koji je bio jedan od najstarijih na Bliskom istoku, je-zika uenosti velikog Persijskog carstva, ali koji je pretr peo uticaj meanja na-roda u toku osvajanja Aleksandra Velikog. Uz sve to treba uzeti u obzir i bogatu arapsku knjievnost bez koje je nemogue tragati za smislo vima pri svakom prevodu muslimanskog teksta. Ako samo uporedimo pre vode nainjene u XII veku, kao to su prevodi sa grkog na sirijski, jer je arapski svet doao do gr-kih izvora preko Sirijaca, pa prema tome sa sirijskog na arapski, sa arapskog na latinski, pa onda prevoda sa mahajanistikog na budistike kanone, sa san-skrita na kineski, i opet, prevoda sa sanskritskog na persijski, moemo shvatiti kakvih sve potekoa ima.

Osmotrimo koliko ima zajednikih rei u svim evropskim jezicima, uklju-ujui i maarski i ugrofinski, a za baskijski nemamo nikakvu paralelu, ali i u tom jeziku ima rei panskog, arapskog i francuskog jezika. Ako biste iz Vebsterovog renika engleskog jezika izbacili sve termine francuskog porek-la, zapanjili biste se koliko bi bilo izbrisano rei iz tog renika. Mislimo bar jedna treina rei. Ovo su nam samo usputna priseanja da bismo shvatili svu sloenost pitanja prevoenja sa jednog jezika na drugi.

Budui da je na Bliskom istoku sirijski jezik bio posrednik za arapske tekstove, pre svega moramo kada je re o muslimanskim prevodima uze-ti u obzir ulogu Sirijaca. Razmotrimo, prvo, s jedne strane napore Sirijaca u prevodu tekstova iz filosofije i medicine, koji se obavljao meu aramejskim stanovnitvom na zapadu i jugu iranskog Sasanidskog carstva, i uz to izlaga-nje tema iitske imamologije, kristologiju i uticaj egzegeze Origena na edesku kolu. I drugo, na severu i istoku Sasanidskog carstva, ne zaboravimo, postoji uticaj grke istone tradicije, pogotovu u odnosu na alhemiju, astronomiju, filosofiju i nauku o prirodi, a, naravno, ukljuujui i tajne nauke.

Svu sloenost sirijske uloge u uvoenju muslimanskih filosofa u grku fi-losofiju moemo shvatiti ako se nakratko pozabavimo istorijskim uslovnostima


nastanka persijske kole osnovane u Edesi kada je Jovijan ustupio Persijan-cima grad Nasib gde je iveo prvi prevodilac grkih dela na sirijski Prob.

Uopte, kada se uzme u obzir kakav je promet naroda bio na Bliskom istoku, od Grka, Makedonaca, Persijanaca, Rimljana, Arapa, Jevreja i jo ko zna kojih naroda i plemena, moe se pojmiti obilje uticaja, meanja jezika.

Znamo da je u staro vreme uvek bio jedan jezik sporazumevanja. U vre-me starog Egipta jezik diplomatije bio je sumerski, u vreme Vavilonskog car-stva aramejski, na trgovima i bazarima bili su jezici sporazumevanja jevrejski (ne znamo koji dijalekat) i grki (verovatno neka meavina dijalekata), u vre-me Aleksandrovih osvajanja grki i persijski.

Ako znamo da je u periodu od osvajanja Aleksandra Makedonskog pa do osnivanja kole u Bagdadu jezik uenosti na svim retorskim i visokim ko-lama (Aleksandrija, Tars, Naziba, Trapezunt, Konstantinopolj) bio atiki di-ja lekat grkog jezika (videti: Janiijevi 1998), onda je sasvim prirodno da je taj jezik bio posrednik u prevoenju na sirijski, arapski, persijski etc.

Kad je re o islamskoj asimilaciji doprinosa na Istoku i na Zapadu, kojima su prethodila arapska dela, nazire se veliki krug islamista koji prihvata kako originalna tako i apokrifna dela grkih mudraca, koja e ak proslediti na Za-pad (Toledo, Kordoba) u vreme arapske vladavine na Pirinejskom poluostrvu, kao i na Siciliji. Mahom su to bili prevodi na sirijski i stoga treba napomenuti da postoje: prvo, napor Sirijaca meu jevrejskim stanovnitvom i meu sta-novnitvom iranskog Sasanidskog carstva da se opredele u prevoenju na osnove jezika na koji se prevodi; radovi ove vrste odnose se uglavnom na fi losofiju i medicinu, na primer, na izlaganje iitske imamologije, gde se pri me-uje uticaj Origena; i drugo, postoji i ono to se zove grka istona tradi cija. U Sasanidskom carstvu radovi se odnose uglavnom na alhemiju, astronomiju, nauke o prirodi, filosofiju, isto tako i na ono to se nazivalo tajnim nauka-ma, to smo ve napomenuli.

Tome Korben posveuje posebno veliku panju.U vreme kada je car Jovijan ustupio Persijancima grad Nasib, u Edesi se

otvara persijska kola, a kada vizantijski car Zenon zatvara kole u svom carstvu, zbog njihovih nestorijanskih tendencija, uitelji i uenici tih kola nalaze utoite u Nasibu, gde otvaraju svoju kolu. Sergije Resajne iz Cari-grada, nestorijanac, prevodi na sirijski Galenova dela, kao i delove iz Aristo-telovog Organona. U koli su se prevashodno studirale filosofija i teologija. U Nasibu je takoe radio kao prevodilac Prob, koji je preveo mnoga grka dela na sirijski.

Na jugu Irana, sasanidski vladar Hosrov Anuirvan (521579) otvara ko-lu u Dundiapuru u kojoj su uitelji bili veinom Sirijci. Zna se da je car Ju stinijan 529. zatvorio sve filosofske kole u Atini, kratkim dekretom: Ne-ka u Atini ne bude vie filosofije. Posle toga dobar deo atinskih uenih ljudi

155Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

prelazi u Iran. U tu kolu kasnije kalif Mansur dovodi lekara Bahtjeua. Od sirijskih pisaca treba spomenuti Budu, koji je preveo na sirijski Kelilu i Dimnu, Ahudemeha, Severa Sebuhta, Jakova iz Edese, ora biskupa Arapa, sirijskog pisca koji se interesovao za logiku, Pavla Persijskog, koji je svoj pre-vod jednog odeljka Aristotelovog Organona posvetio vladaru Hosrovu Anu-irvanu. Naravno, sve to je dalo poleta mnogim prevodiocima i taj poduhvat zapoet u III veku nastavlja se i dalje.

Znaajno poglavlje u razvoju uenosti na Istoku nastalo je sa osnivanjem Bagdada, 148. g. po muslimanskom kalendaru (to jest 765. g. nove ere). Sve do VII/VIII veka sirijski uitelji poduavaju u arapskom svetu na atikom dijalektu grkog jezika, tada jeziku uenosti u svim univerzitetskim centri-ma. Uporedo sa osnivanjem Bagdada, kalif Mamun osnovao je Baytu alhikma (Kuu mudrosti). Poznato nam je da je ovaj kalif bio dobar poznavalac geo metrije i da je traio da Lav Matematiar bude predava u ovoj Kui mudrosti. Naime, Lav Matematiar je pao u ropstvo Saracena i, kako je sluaj hteo, kalifa je otkrio ovog vrsnog matematiara i zatraio od vizantijskog cara Teofila da mu ga prepusti, poslavi pismo caru i uz to 2000 zlatnih liva-ra, kako je tada bio red. Ali Teofil je to odbio i vratio Lava Matematiara na Carski uni verzitet1.

Nastaje vrlo plodan period rada, kojim upravlja Jahja ibn Masujehu. Nje-ga nasleuje njegov uenik uveni i plodni Hunajn ibn Ishak (194260. po muslimanskom kalendaru, to jest 809973), poreklom iz Hure, iz porodice arapsko-hrianskog plemena. On je jedan od najslavnijih prevodilaca gr-kih dela. Uz njega su poznata imena i njegovog sina Ishaka ibn Hunajna i roaka Hubaia ibn al-Hasana. Moe se govoriti u ovom sluaju da je u Kui mudrosti postala u pravom smislu prevodilaka radionica, sa ekipom koja je prevodila ili adaptirala veliki broj dela na sirijski i arapski, direktno sa grkog.

Zahvaljujui ovoj prevodilakoj radionici, moe se rei da je bila izgra-ena sva terminologija islamske filosofije i teologije. Ipak, treba podvui jezik uenosti se dalje razvija i ide svojim tokom u zavisnosti od podneblja na kome se koristi. To je dalje posao specijalnih jezikoslovaca. Stoga se ne smemo vrsto drati grkog renika.

Pored ovih navedenih predstavnika treba navesti imena i drugih koji su ra-dili u okviru ove prevodilake radionice: Jahja ibn Batrik (IX vek), Naim al-Himsi, saradnik filosofa al-Kindija koji je preveo poslednji odeljak iz Ari stotelovog Organona, O pobijanju sofista, delove Fizike i Aristotelove Teologije, te komentare Aleksandra iz Afrodizije, Ivana Filopona o Aristotelovoj Fizi ci. Zatim spomeni-mo Kustu ibn Luka, potomka Grka, poreklom iz Balbeka, Heliopolisa u Siriji.

1 O tome dobijamo podatke od Teofana Kontinuata, koji je bio uitelj grkog jezika u Bag-dadu (videti: Fucks 1964).


Kusta je bio filosof, fiziar, matematiar i lekar. On je pre veo izmeu ostalog i komentare Aleksandra iz Afrodizije, komentare Jovana Filopona, delove Aristotelove Fizike, komentare Pseudo-Plutarha De genera tione et coruptione, a posebno je od znaaja njegova rasprava Razlika izme u due i duha.

U X veku rad nastavljaju poznata imena: Abu Bir Mata al-Kanaja, hri-anski filosof Jahja ibn Adija, njegov uenik Abu Hair ibn al-Hamara. Uz to ne treba zaboraviti vanost kole Sabinaca iz Harana, koji su bili naseljeni blizu Edese. Oni sami svoje duhovno poreklo izvode (kao i Suhravardi) od Hermesa i Agathodaimona. Od znaaja je imati na umu da je o njihovoj astralnoj religiji pisao Pseudo-Magriti. Sve u svemu, njihovo uenje se po ka-zuje kao spoj haldejske astralne religije, matematikih i astronomskih izu a-vanja, kao i novopitagorejske i novoplatoniarske duhovnosti. Religija astralne duhovnosti opstaje u toku VIII i X veka. Meu njima ima znaajnih prevo-dilaca, kao to je Sabit ibn Kura (IX i X vek), poklonik astralne religije i pre-vodilac astronomskih i matematikih dela.

Iranski filosof Sarahsi, uenik filosofa al-Kindija (IX vek), napisao je je-dan spis o religiji Sabijaca. Naalost, to delo je izgubljeno. Sabijci nisu raspo-lagali Knjigom proroka zakonodavca, ali su drugim putem prelazili na islam. Njihov poslednji predstavnik Ibn Isa ibn Marvan (X vek) bio je dobar znalac dijalektike (logike), smatrao je da je silogizam nedelotvoran kada su u pitanju boanska svojstva. Jedan deo njihove terminologije vezan je za manihejstvo.

Korben spominje Bibliografiju (alFihrist) Ibn Nadima iz IX/X veka u ko-joj se nalazi kompletan prevod Aristotelovih dela, komentara Aleksandra iz Afrodizije i Temistija. to se tie Platona, da li je bilo autentinih predstavljanja njegovog uenja, ne zna se, ali se zna da je filosof Muhamed ibn Tarhan al-Fa-rabi dao dobro izlaganje Platonove filosofije. Za njega znamo da je doao u Bagdad neto pre smrti al-Kindija i da je uio po sistemu dobro poznatom u periodu helenizma i da je savladao logiku, gramatiku, filosofiju, muziku, ma-tematiku i prirodne nauke. Vladao je velikim brojem jezika (legenda kae oko 70), izmeu ostalih znao je persijski i turski. Uopte, al-Farabi je jedan od najznaajnijih filosofa u iitskom uenju. Put kojim je proao (Alep, Kairo, Damask) potvrda je njegovog uticaja. Jezici kojima je vladao od znaaja su za spoznaju meusobnog uticaja razliitih jezika. Zbog svoje uenosti dobija naziv magister secundus jer je Aristotel smatran magisterom prumusom Avi-cena je kasnije vrlo dobro razluio odnos izmeu Platona i Aristotela jer je e lja mnogih filosofa na Istoku bila da ublae razlike izmeu ove dvojice filosofa.

Uticaj Aristotela na islamske filosofe bio je veliki, ne samo preko njegovih dela, ve i preko komentatora njegovih spisa (Aleksandar iz Afrodizije, Te-mistija). Afdaludin Kaani (XII veka) preveo je delo koje se pripisivalo Ari-stotelu Liber de Pomo u kome se govori o tome da je Aristotel prihvatio pred uenicima nauk Sokratov iz Platonovog Fedona. Ako se uporedi s time kojim

157Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

Aristotelovim spisima raspolau u to vreme u Zapadnoj Evropi, shvatiemo u kolikom su zaostatku bili.

Treba pomenuti da Sirijci nisu bili jedini posrednici u prenoenju znanja helenistike epohe iz filosofije i medicine. Nije bio samo jedan put od Meso-potamije ka Persiji, ve i sa abasidskog dvora pre Sirijaca, naroito u astro-nomiji i astrologiji. Treba pomenuti da su brojni iranski tehniki nazivi, kao na primer nuader amonijak, ali ne i jedini, uli u persijski jezik preko gr-ko-orijentalne tradicije zahvaljujui Dabiru ibn Hajanu. Bilo bi svakako interesantno za iranske prouavaoce jezika prouiti koliko je rei preko gr-kog utkano u renik ovog jezika.

Vratimo se bagdadskoj koli. Rukovoenje tom bagdadskom kolom pre-uzimaju Iranac Abu Sahl ibn Navbaht i Jevrejin Maalah, sa Ibn Masujehom. Upravnik biblioteke u Bagdadu i prevodilac astrolokih spisa sa pahlevijskog na arapski bio je Abu Sahl ibn Navbaht koji je delovao pod nadzorom kalifa Haruna ar-Raida. Svi prevodi sa pahlevija (srednjeiranskog) na arapski od ve-likog su znaaja jer se zna da su dela Vavilonca Teukrosa i Vecija Valensa, Rim-ljanina, bila prevedena na pahlevijski. Od znaaja je pomenuti i Iranca Ibn Mukafa, jednog od poznatih prevodilaca koji je kao zoroastranac preao u islam.

Za razumevanje uzajamnog uticaja raznih izvora kulture u tom delu sve-ta Korben spominje delovanje Barmakida, poznate iranske porodice ije ime potie od njihovog pretka Barmaka, velikog svetenika u budistikom hramu Navbahar (sanskritski nova vihara devet manastira) u Balhu, prema legendi Hram vatre. Delovanje Barmakida imalo je za posledicu uzdizanje iranizma na abasidskom dvoru. Pretpostavlja se da se u gradu Balhu mnogo sauvalo tokom vremena od grke, budistike, zoroastrijske, manihejske i nestorijanske i hrianske kulture. Obilje spisa iz oblasti matematike, astronomije, astrolo-gije i alhemije, medicine i mineralogije. To je posledica Aleksandrovih osva-ja nja jer je Aleksandar u svom krugu imao uene savetodavce, kao to su Aristotelov roak Kalisten, zatim uveni matematiar Heron, a kada je doao do granica Indije, i indijske mudrace (videti: Papazoglu 2012). Moemo shvatiti kakvo je obilje jezika bilo prisutno, kakvi brojni prevodioci i, naravno, sve je to utkano u jezik i prisutno jo i danas.

Poto je meavina jezika otvorila vrata brojnim istraivanjima, brojni izra-zi imaju koren u severnoiranskom podruju. Zna se da se od VIII veka mnogi astronomi i astrolozi, lekari i alhemiari upuuju novim aritima u islam-skom svetu. Opta duhovna klima protiv koje je ilo hriansko pra voverje nije uspela da zaustavi taj pokret. Uticaj zvanine crkve bio je oslab ljen ulo-gom nestorijanaca. Radovi Raska i Paula Krausa svojim istraivanjima otvaraju mnoga nova vienja, ali njihova istraivanja su stala na pola puta i danas je to izazvalo nereiva zajednika pitanja u jeziku i kulturi oba sveta, Istoka i Zapada. Ovo je i danas aktuelna tema.


Zajedniki doprinos Iranaca treba dopuniti onim to se oznaava ime-nom gnoza jer postoji neto zajedniko u odnosu prema ovoj rei u hrianskoj gnozi grkog jezika, judejskoj gnozi i islamskoj gnozi, iitskoj i ismailitskoj. Poznate su nam danas slinosti izmeu hrianskog i manihejskog misticizma i islamske gnoze, a uz to treba imati na umu i postojanost teozofskih uenja stare zoroastrijske Persije. Njih je ugradio u strukturu iraki filosofije uveni Suhravardi, a oni su prisutni i danas.

Islamska filosofija nije bez oslonca, u nju su prodrli mnogi elementi i uti-caji koji su omoguili da u ismailitskoj verziji iizma, izvorne gnoze islama, otkrijemo da dugujemo u egzegezi slavnog hadisa o grobu odgovarajue definicije uloge filosofije u toj situaciji: Ona je grob u kojem teba da umre teologija da bi uskrsnula kao theosophia, boanska mudrost (hikma ilahiyya), gnoza (irfan) (Korben, 1987: 29).

Od znaaja je pomenuti Enciklopediju bratstva Ihvan assafa. Ovo bratstvo sa seditem u Basri dralo je u tajnosti svoja imena (X vek). Moe se rei da se radi o udruenju ismailitskog obeleja. Ova enciklopedija je od znaaja za prouavaoce terminologije islama. Bratstvo je u enciklopediji obuhvatilo veliki broj znanja. Enciklopedija sadri 51 raspravu (naknadno je dodato jo rasprava, pa se smatra da je dodata jo jedna). Rasprave su podeljene u odelj-ke: 14 se bavi propedevtikom, matematikom i logikom, 17 se bavi prirodnom filosofijom i psihologijom, 10 metafizikom, 10 (ili 11) mistikom i astrologijom. Neki podaci se nadovezuju na grke podatke. Od znaaja je napomenuti da vano mesto zauzima pitagorejska aritmologija.

Uloga Sirijaca je nesumnjivo velika zato to su muslimanske filosofe uve li u grku filosofiju (nota bene) zbog ega se nakratko treba zadrati na isto riji sirijskog jezika i sirijske kulture. Sirijci i Persijanci su prouavali Aristotelovu hermeneutiku, koju su obraivali stoici i novoplatoniari. Prijateljstvo Ibn al--Mukafaa i gramatiara Halila omoguilo mu je pristup spisima iz podruja logike i gramatike na pahlevijskom jeziku (srednjeiranski jezik). Prema arap-skoj predaji, osniva gramatike nauke jeste Ali ibn Abi Talib. Halilov uenik Sibujeha (na arapskom Sibavajh) ostavio nam je potpuno dovren gramatiki sistem, koji se moe slobodno uporediti sa Aviceninim Kanonom u medicini. Ovo je dovrio jedan Iranac Sibujeh (VIII vek). Dalje, treba znati kako se na toj osnovi odvija istorija filosofije tokom IX veka i to u suprotstavljenim ko-lama u Basri i Kufi.

Pozabavimo se ovim dvema kolama.1. kola u Basri je smatrala da jezik verno odraava pojave, predmete i

pojmove. Ovakav realistiki osnov uslovio je da se smatra da se treba strogo pridravati istih zakona, kako u miljenju, tako i u prirodi i ivotu. Svaki glas, svaka re i svaka reenica treba da budu na odreenom mestu. Stav je ove kole gramatiara da svaka re mora zauzimati odreeno mesto u reenici.

159Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

Cilj im je bio da pokau uzajamnu vezu izmeu jezika i uma. Stoga se treba pridravati zakona upotrebe kategorija. Ne delei morfologiju od sintakse, arapski logiari su itav jezik, isto kao i prirodu, logiku i drutvo podvrgli univerzalno vaeim zakonima, posvuda su na delu isti zakoni, kao i uvek, govorni jezik svojom raznolikou se opire teleologiji.

2. kola iz Kufe sasvim je oprena ovoj strogosti kole iz Basre. Njihovo uenje o jeziku u skladu je sa onim tipom iitske nauke. U Kufi se spremao pravi iitski kvasac (Korben 1987: 131), da upotrebimo Korbenov izraz (sin-tagma kojom se slui Korben da objasni sreivanje jezika tumaenja). Za njih je predaja osnova gramatike. U koli se dozvoljava zakon analogije, oni cene raznolikost i uvaju se one strogosti koju je nametala kola u Basri. Razlike izmeu kole u Basri i Kufi, Gothold Vejl uporeuje sa suprotnostima alek-sandrijske i pergamske kole, kao borbu izmeu analogista i anomalista. Uz to, borba koja je postojala izmeu grkih gramatiara imala je uticaja i na ove kole.

Druga jedna kola izvrila je uticaj na razlaganje rei poto se izvodi mno-go lake nego u grkom (prosto zato to se u arapskom pismu belee samo suglasnici), pa nema ulogu posrednika izmeu slova i rei, kao u sluaju gr-kog. Ovo je od znaaja zato to je struktura semitskih jezika odigrala veliku ulogu u teozofskom i mistikom miljenju sledeih vekova. Spomenimo da je filosof Ahmad ibn Tajib Sarahsi, uenik al-Kindija, smislio fonetsko pismo od 41 slova da bi omoguio transkripciju stranih jezika (persijskog, sirijskog, grkog). Al-Farabi, koji je izuavao gramatiku uz filologa Ibn as-Sarada, koga je on poduavao u logici teorije muzike, iznosi na videlo zakone kojima se pokoravaju jezici svih naroda i uspostavlja vezu izmeu lingvistike (ilm al-lisan) i logike (al-mantik). A kod Abu Hafsa Isfahanija nalazimo izraz fi-losofi gramatiari (falasifa annahwiyyin), izraz koji slui da se oznae fi lo-sofi za koje je logika postala neka vrsta meunarodne gramatike (isto: 133).

Ovaj pokuaj vredan hvale da se izae na kraj sa sloenim problemima prevodilatva, transkripcije rei i parafraziranja, nije poznat u indoevropskim jezicima. Tekoe koje nastaju u svakoj interpretaciji prevedenih stavova ne-sagledive su. U hermeneutikom postupku otkrivaju se brojne nedoumice. Podsetimo se stavova Hansa Georga Gadamera koji u svojoj studiji Istina i metod osnovi filosofske hermeneutike (videti: Gadamer 2001: 485510), u odeljku Ontoloki obrt hermeneutike voen jezikom otkriva brojne stran-putice pri prevoenju

Vrlo je pouan jeziki proces u kojem se voenje razgovora na dva stra-na jezika omoguuje prevoenjem. Tu prevodilac smisao koji treba da se ra-zume mora preneti u kontekst u kojem ivi partner u razgovoru. To, naravno, ne znai da on sme falsifikovati smisao onog to kae druga osoba. tavie, smisao mora da se sauva, ali poto mora da se razume u novom jezikom


svetu, on svoju validnost u njemu mora da uspostavi na nov nain (isto: 486). Moe se usvojiti da je prevod bez interpretacije prevodioca nemogu. Ako se vodi dijalog na dva jezika, kada jedan sagovornik govori na jednom a dru-gi na drugom jeziku, iako obojica znaju oba jezika, sagovornik je uvek blii svom jeziku. Izgleda da je dosledan prevod nemogu. Hermeneutiki pro-blem, dakle, nije pitanje dobrog vladanja jezikom, ve pitanje istinskog spo-razumevanja. Nije li esto prisutan nesporazum i onda kada sagovornici govore istim jezikom? Pravo vladanje jednim stranim jezikom jeste misliti na tom jeziku, ali upuenost ne znai sigurnost u sporazumevanju. Pitanje hermeneutike je u razumevanju tekstova koji se prevode, pa stoga prevoenje nekog teksta nije opetovanje prvobitnog procesa nastanka teksta. I zato, ma koliko pokuavali da ostanemo verni tekstu originala, uvek moramo da od-luujemo. esto, ako je prevodiocu neto nejasno u tekstu koji prevodi, teko je prezentovati pravi smisao koji je pisac imao na umu.

Pitanje od posebnog znaaja za prevodioce jeste kako prilagoditi naslove spisa jeziku na koji se prevodi. Da li se moe zadovoljiti intencija autora koji je naslovom imao odreeni cilj? Na primer, naslov poznatog dela Dostojevskog na ruskom jeziku glasi ; na srpski jezik prevedeno je na tri naina: Neiste sile, Besovi i Zli dusi, a na engleski kao The Devils (avoli), na nemaki Die Daimonen (Demoni), na francuski Les Posseds (Opsednuti). Razmislite kakve vam asocijacije padaju na um ako uporedite sa originalom. Direkcije u odreivanju smisla su nejednake. Stav je u tome to sva ta znaenja pod-razumeva , ali nisu ista.

Svaki prevodilac je interpretator, ne samo u govornom, ve i u pisanom prevodu. Dakle, sasvim je opravdano da se govori o hermeneutikom razgovoru... tavie, jezik je univerzalni medijum u kojem se odvija samo razume-vanje. Razumevanje se odvija u tumaenju (isto: 490). Razlika izmeu jezika teksta i jezika interpretatora poseban je problem, pa se postavlja kao problem izmeu jezika i miljenja. Stoga tradicija ima odluujuu ulogu u jezikom karakteru hermeneutikog postupka. To je naroito od znaaja za pisanu re. U jeziku nije prisutno samo ono to je u datom trenutku postojee, ve i ono to jezik vue iz prolosti. Obratite panju na ovo jer veoma je vano mnotvo prevoda koji su uticali na islamsku filosofiju. Pisana tradicija nije fragment prolog sveta, nego se ve uzdigla iznad tog sveta u sferu smisla koji izraava idealnost rei. Re jeste ono to se uzdie iznad konanosti i prolaznosti koje su inae svojstvene drugim ostacima nekadanjeg postojanja (isto: 493). Pi-sana je re pravi izazov. Razmislimo o tome kako je prevoditi sa klinastog pisma jer mi ne znamo kako se to izgovaralo. Istina, kamen od rozete sa tekstovima pisanim klinastim pismom, hijeroglifima i grkim pismom bio je osnov za razumevanje smisla i pored toga to ne znamo kako se to u stvari izgovaralo. Jaroslav Hrozni je uspeo da iita hetitsko pismo naroda koji je

161Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

nestao pod pogromom Ramzesa II. Izgleda da se moe proitati sve to je smisleno napisano. Ali... poznato nam je da u toku Drugog svetskog rata Nemci nisu uspeli da deifruju iskaze amerikih pilota koji su koristili jezik Navaho Indijanaca kao ifarnik. Oigledno da taj jezik nije itljiv sa stanovi-ta indoevropskih jezika.

Spis ima metodoloku prednost jer se hermeneutiki problem javlja u nje-mu u istom vidu. Platon je podvukao slabost svakog pisanog teksta: napi-sanoj rei niko ne moe pomoi ako bude rtva namernog ili nenamernog nerazumevanja (Platon VII pismo). Svaki tekst treba da se transformie u go-vor reima koje e izneti smisao u pravom obliku. Naalost, ima pisanih tek-stova koji su teko itljivi i za one koji govore tim jezikom. E, u tom slu aju, dignimo ruke od prevoda! U tekst ne treba unositi ono za ta nismo si gurni da je autor imao na umu. Kako to saznati? Treba nanovo i nanovo itati itav tekst, onda e se, moda, otkriti pravi smisao koji je autor imao na umu.

Pogledajmo prevod prve reenice u Bibliji. Dau dva teksta, jedan iz Biblije u izdanju Kranske sadanjosti, u ijem prevoenju je uestvovalo ni manje ni vie nego trideset prevodilaca, a da nijedan nije primetio ozbiljnu greku. Tekst glasi: U poetku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja bijae pusta i prazna; tama se prostirala nad bezdanom. Duh boji lebdeo je nad vodama. Kako kada voda nije stvorena?

U izdanju na srpskom jeziku pod naslovom Biblija ili Sveto pismo Starog i Novog zaveta, na osnovu prevoda ure Daniia (Stari zavet) i Vuka Kara-dia (Novi zavet) pie: U poetku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja bejae bez oblija i pusta, i bejae tama nad bezdanom i Duh boji dizae se nad vo dom. Kao to vidite, isto je.

Ovo poslednje ne postoji u hebrejskom prevodu. Naravno, prevod sti ho-va takoe nikad nije istovetan originalu.

Zadatak hermeneutike je, pre svega, razumevanje teksta. Naravno, u od-nosu na jezik, spis kao da je sekundarni fenomen, jer sam govor ima udela u tome. Ako razmislimo, govor je dobio prikaz u simbolima i postao neto sa-svim drugo. Poto znamo da je islamska filosofija nastala transformacijom rei sa razliitih jezika, na interpretaciju prevodioca imae uticaja njegov izvorni jezik. Razume stvar, ali je ne predstavlja. Razumevanje zavisi od ka-raktera koji delo ima u originalu. A ako je taj original prevoen na mnogo jezika sa pahlevijskog, na arapski, sa arapskog na persijski, ta onda? Svaki prevod treba da se ita, a itati prevod sa nekog mrtvog jezika skoro je ne-mogue. Napisani tekst je paradigmatini predmet hermeneutike. Sam pisac piui, ak i nauni spis, uvek ima neki emocionalan odnos prema onome to prouava. Da li su miljenja autora koji prevodi na iitski nain shvatanja bez znaaja za interpretaciju? Unutranja povezanost i razumevanje teksta zavise i od pojmovnog sadraja rei na koji se prezentuje.


Zakljuak

Veza imena i stvari prvobitno je bila prisutna, ali se vremenom izgubila. U grkom jeziku logj znai re, znai ime, naroito znai vlastito ime. Smatra se da je Platon u svom dijalogu Kratil razmatrao ovaj probem na ta-kav nain da se moe rei da se do danas nita novo nije otkrilo. Prvo, moe se odnos izmeu rei i stvari na razliite naine predstaviti, a onda drugo, u saobraaju sa praksom moe se otkriti. A onda, postoji govorni jezik i jezik nauke, filosofije, jezik simbola u matematici i logici.

Platon u Sedmom pismu vrlo jasno izraava misao da je spoljanji ele-ment i dvosmislen. isto miljenje ideja diamond jeste nemo jer je to dijalog due sa samom sobom. Pitanje koje iz ovog proizlazi namee brojna reenja. Imajui to na umu, strahujemo da nae bavljenje terminologijom zahteva poznavanje mnotva jezika koji su imali uea u formiranju savremenog persijskog jezika.

Primljeno: 12. marta 2013.Prihvaeno: 18. aprila 2013.

Literatura

Damaskin, Jovan (1985), Tano izloenje pravoslavne vere, preveo S. Jaki, Nik-i, Lua.

Fuchs, Friedrich (1964), Die Hheren Schulen in Konstantinopel, Amsterdam, A. M. Hakkert.

Gadamer, Hans-Georg (2001), Istina i metod, Begrad, Fedon.Heziod (1970), Poslovi i dani, prevod: Vladimir Bazala, pogovor Albert Bazala,

Zagreb, Matica hrvatska.Janiijevi, Vera (1998), Istorijat carskog univerziteta, u Pedagoka stvarnost, 44

(56).Janiijevi, Vera (2005), Miljenici bogova, Aristotel i Aleksandar Makedonski, Be-

o grad, Pei i sinovi. Janiijevi, Vera (2012), Vizantijska uenost i filosofija (zbirka radova), samostalna

izdanja Dragomira Dambia.Corben, Henri (1987), Historija islamske filozofije, prevod Nerkez Smailagi, Ta-

rik Haveri, Sarajevo, Veselin Maslea.Papazoglu, Fanula (2010), Istorija helenizma, Beograd, Srpska knjievna zadruga.Radlov, E. L. (1999), Pregled istorije ruske filosofije, Beograd, Gutenbergov glasnik.Smailagi, Nerkez (1992), Leksikon islama, Sarajevo, Svjetlost.Veljai, edomil (1958), Filozofija istonih naroda, Zagreb, Matica hrvatska.

163Kom, 2013, vol. II (1) : 143163

Terminology in European and Muslim Philosophy

Vera JaniijeviFaculty of Philology, University of Belgrade, Serbia

The question of the relationship between words and their meaning rep-resents a very serious hermeneutical problem. Research directed in this way must consider languages which are used in translating as well as the origi-nal language of the translated text. Determining of the approximate mean-ing in interpretation (translation) and the issue of presentation are highly complex. We believe that this study, if anything, has pointed to numerous problems of translation.

When discussing terminology in Islamic and European philosophy, the thing that should not be left out is the formation of the Persian school, estab-lished in Edessa, when Jovian ceded to Persians the town of Nasib, where the first translator of Greek works into Syriac, Prob, lived. This school reve-als many secrets on the question. The school was located in Gundeshapur and the majority of translators were Syriacs. In this manner we should also mention the significance of the Baghdad school. Abu Sahl al-Fadl ibn Naw-bakht was the head of the Baghdads library and the translator of astrologi-cal writings from the Pahlavi language into Arabic. He worked under su-pervision of Caliph Harun al-Rashid. Having these translation movements in mind, it could be concluded that translation played a very important role in the transmission of various philosophical terms.

All the Pahlavi-Arabic translations are of uttermost importance since it is known that the works of Teukros of Babylon and Vettius Valens of Rome were translated into this language. Of course, it is important to mention a famous Iranian translator who converted to Islam after being a Zoroastrian Ibn al-Muqaffa.

Keywords: philosophy, logic, Syriac language, Persian school, the House of Wisdom, alhikma, School of Basra, School of Kufa, Sufism

vera janićijević: terminologija u evropskoj i muslimanskoj filosofiji

Documents