UNIVERZITET U BEOGRADU ELEKTROTEHNIČKI FAKULTET

Nelinearna video montaža

SEMINARSKI RAD

PREDMET: VIDEO SISTEMI

Mentor: Kandidat: Dr. Irini Reljin Slobodan Milojević 05/506

Beograd, 2011.

1

SADRŽAJ

Str.

Spisak korišćenih skraćenica 3.

Spisak Slika 5.

1. Uvod 9.

2. Uopšteno o video montaži 11.

3. Adobe Premiere Pro CS4 13.

3.1. Uopšteno o samom softveru 13.

3.2. Upoznavanje sa radnim okruženjem 14.

3.3. Timeline prozor 18.

3.4. Tools panel 24.

4. Audio signali 27.

4.1. Kontrola audio signala 28.

4.2. Stereo i 5.1 formati reprodukcije zvuka 29.

4.3. Audio mikser 30.

4.4. Audio signali u Adobe Premiere Pro softveru 31.

5. Efekti 35.

5.1. Postavljanje i upravljanje video efektima 36.

5.2. Chroma key efekat 39.

5.3. Kontrolisanje efekata na nivou ključnih frejmova 43.

5.4. Tranzicioni video efekti 45.

5.5. Efekti za obradu zvuka 48.

5.6. Pretapanje audio signala 50.

6. Capture 53.

2

6.1. Komponentni i kompozitni video signal 54.

6.2. Standardi video kamera 56. 6.2.1. DV standard 56. 6.2.2. DVCAM, DVCPRO, DVCPRO50, DVCPRO HD standardi 57. 6.2.3. AVCHD standard 57. 6.2.4. Panasonic P2 58. 6.2.5. Sony XDCAM 58.

6.3. Načini povezivanja 58. 6.3.1. DV/HDV 58. 6.3.2. SD-SDI, HD-SDI, komponentni sistem 59. 6.3.3. S-Video, kompozitni sistem 61.

6.4. Adobe Premiere Pro podesavanje capture-a 62.

7. Export 67.

7.1. Video formati Adobe Premiere-a 67.

8. Kreiranje DVD diskova 73.

8.1. Dodavanje Encore poglavlja na Timeline-u 74.

8.2. Kreiranje autoplay DVD-a 75.

8.3. Kreiranje DVD menija 76.

8.4. Eksportovanje DVD projekta u Flash format 77.

9. Zaključak 79.

Literatura 81.

3

SPISAK KORIŠĆENIH SKRAĆENICA

Skraćenica Puni naziv Objašnjenje

DVD Digitalni video disk Digital Video Disc

NLE Non Linear Editing Nelinearna montaža

DV Digital Video Digitalni video

HDV High Definition Video Video visoke rezolucije

PDF Portabilni dokument fajl Portable Document Format

GPU Graphics Processing Unit Grafička procesorska jedinica

D/A Digital/Analog Digitalno/Analogno

VU Volume Unit

NAM Non-Additive Mix

NTSC National Television Standards Committee Nacionalni televizijski odbor za standarde

PAL Phase Alternating Line

D-VHS Data Kućni video sistem podataka Video Home System

VTR Video rekorder Video Tape Recorder

MPEG Motion Pictures Expert Group Grupa eksperata za pokretnu sliku

AVCHD Advanced Video Coding High Napredno video kodovanje visoke rezolucije Definition

Advance Video Coding AVC Napredno video kodovanje

Pulse code modulation PCM Impulsna kodna modulacija

SD Standardna rezolucija Standard Definition

PCMCIA Personal Computer Memory Card International

Internacionalna memorijska kartica personalnog računara

PCI Peripheral Component Interconnect

HDMI Multimedijalni interfejs visoke rezolucije High-Definition Multimedia Interface

SDI Serijski digitalni interfejs Serial digital interface

BNC Bayonet Neill-Concelman connector

RIFF Resource Interchange File Format

AVI Audio Video Interleaved

BMP Windows Bitmap

GIF Graphics Interchange Format

JPEG Grupa eksperata za fotografije Joint Photographic Experts Group

4

WAV Windows Waveform

DCT Diskretna kosinusna transformacija Discrete Cosine Transform

GOP Group Of Pictures Grupa slika

HTML HyperText Markup Language

5

SPISAK SLIKA

Br. Str.

Slika 2.1. Sistemska konfiguracija za linearnu montažu 11.

Slika 3.1. Izgled radnog okruženja 15.

Slika 3.2. Panel Effects 16.

Slika 3.3. Audio Mixer 16.

Slika 3.4. Effect Controls 17.

Slika 3.5. Panel info 17.

Slika 3.6. Panel history 17.

Slika 3.7. Promena osvetljenosti korisničkog interfejsa 18.

Slika 3.8. Izgled Timeline prozora 18.

Slika 3.9. Dodavanje audio i video traka 19.

Slika 3.10. Postavljeni klipovi na Timeline 20.

Slika 3.11. Elementi Timeline prozora 21.

Slika 3.12. Padajući meni 22.

Slika 3.13. Opcija Speed/Duration 22.

Slika 3.14. Frame Hold 23.

Slika 3.15. Tools panel 24.

Slika 3.16. Primena Slip alata 25.

Slika 3.17. Ilustracija primene Pen Tool alata 25.

Slika 3.18. Primena Slide alata 26.

Slika 4.1. Izgled VU metra, analogni levo, digitalni desno 28.

Slika 4.2. Prostorna konfiguracija kanala u sistemu 5.1 29.

Slika 4.3. Blok šema stereo miksete 30.

Slika 4.4. Adobe Premiere Pro audio mikser 31.

Slika 4.5. Panel za postavljanje i upravljanje zvučnim efektima 32.

Slika 5.1. Effects panel 35.

Slika 5.2. Primena Lighting efekta 36.

Slika 5.3. Parametri Lighting efekta 37.

6

Slika 5.4. Selektovanje parametara efekta 37.

Slika 5.5. Dva efekta, samo jedan aktivan 38.

Slika 5.6. Efekat Invert 38.

Slika 5.7. Efekat Invert+Lighting efekat 38.

Slika 5.8. Primena efekta Non Red Key 39.

Slika 5.9. Bayer-ov raspored filtera boja 40.

Slika 5.10. Primena Chroma Key efekta 41.

Slika 5.11. Odabir boje Chroma Key efekta 41.

Slika 5.12. Similarity maksimalan 42.

Slika 5.13. Blok šema Chroma Key efekta 42.

Slika 5.14. Parametri kontrole efekata na nivou ključnih frejmova 43.

Slika 5.15. Multivarijabilnost ključnih frejmova 44.

Slika 5.16. Additive mix 45.

Slika 5.17. Non-Additive mix 45.

Slika 5.18. Blok šema mix pretapanja 46.

Slika 5.19. Band Wipe 46.

Slika 5.20. Clock Wipe 46.

Slika 5.21. Wipe bez paterna 47.

Slika 5.22. Gradient Wipe 47.

Slika 5.23. Koncept rada EQ efekta 48.

Slika 5.24. Blok šema digitalne reverberacije 49.

Slika 5.25. Fade out i Fade in audio signala 50.

Slika 5.26. Primena Fader-a miksera u kreiranju pretapanja 50.

Slika 5.27. Preatapanje na nivou ključnih frejmova 51.

Slika 6.1. Izgled video linije kompozitnog video signala 54.

Slika 6.2. Blok šema formiranja komopzitnog video signala 55.

Slika 6.3. Blok šema formiranja komponentnog video signala 55.

Slika 6.4. Povezivanje za DV/HDV capture 59.

Slika 6.5. Povezivanje SD-SDI, HD-SDI sistema 60.

Slika 6.6. S-Video, kompozitni video sistem 61.

Slika 6.7. Capture prozor 63.

Slika 6.8. Transportne komande 63.

Slika 6.9. DV/HDV Device control 64.

Slika 7.1. Blok šema JPEG kompresije 68.

7

Slika 7.2. Blok šema inrafrejm kodovanja 70.

Slika 7.3. GOP struktura 71.

Slika 8.1. Postavljanje markera 74.

Slika 8.2. Početno podešavanje Encore softvera 75.

Slika 8.3. Properties parametri sekvence 75.

Slika 8.4. Predefinisani šabloni menija 76.

8

9

1. Uvod

Od starih glomaznih magnetoskopa i skupocene opreme za video produkciju, do profesionalnog načina montaže na personalnom računaru, prešli smo prilično dugačak put. Video montažeri su pre trideset godina po struci bili inženjeri. Zapravo su to i morali da budu, budući da su jedino oni znali kako se rukuje masivnim i složenim magnetoskopima. Morali su da nadgledaju stvari kao što su: bojenje kadrova (engl. color framing), vremensko sinhronizovanje i blanking. Video montaža je tada smatrana tehničkim zaduženjem, a nipošto umetničkim poduhvatom. Nakon što su mašine za montažu postale manje i jednostavnije za korišćenje, inženjeri su polako počeli da ustupaju svoje mesto umetnicima, međutim, montiranje na analognim video trakama i dalje je bilo puno ograničenja. Svaka izmena nužno je dovodila do „gubitka generacije” (pojavljivanja zrna), narušavanja vizualnog kvaliteta, do kojeg je dolazilo usled nimalo savršenog načina kopiranja analognog signala sa polazne video trake. Da bi se napravili prelazi između scena, bilo je potrebno koristiti više video rikordera i veoma skupe elektronske skretnice (engl. switchers). Često se događalo da video rikorderi nisu pravilno sinhronizovani, što je dovodilo do podrhtavanja ili naglih rezova na montažnim tačkama. Pojavljivanjem digitalnih video traka i programa za video montažu, gubitak generacije, skakutavi prelazi – kao i skupoceni magnetoskopi i oprema za montažu – postali su deo prošlosti. Danas bilo ko, na personalnom računaru, pa čak i na laptopu, može da montira video zapis koji je trenutno spreman za emitovanje u medijima. Zbog neophodnosti što bržeg prenosa informacija, danas je nezamislivo da jedna televizija u svom sistemu nema nelinearni sistem, kako za montažu tako i za emitovanje programa.

Ovaj rad je organizovan u devet poglavlja. Uvodno poglavlje objašnjava razvoj montaže od linearne do nelinearne. U drugom poglavlju se definišu karakteristični elementi video montaže. Treće poglavlje se fokusira na osnovne aplikativne funkcije Adobe Premiere Pro softvera za nelinearnu montažu. Četvrto poglavlje objašnjava osnovne elemente audio sistema, kao i primenu definisanih funkcija. Audio i video efekti, kao i principi pretapanja signala, obrađeni su u petom poglavlju, pri čemu se posebna pažnja posvećuje Chroma key efektu. Kako se, nemontirani video materijal, mora prilagoditi i implementirati u računarski sistem, karakteristični elementi formiranja ovih sistema objašnjeni su u šestom poglavlju. Šesto poglavlje sadrži i osnovne informacije o digitalizaciji video signala, kao i karakteristične formate video kamera, sa mogućim konfiguracijama povezivanja. Sedmo poglavlje se odnosi eksportovanje završenog video rada, sa definisanjem podržanih video i audio formata. Kreiranje DVD video materijala, sa multimedijalnim elementima, koji se odnose na realizaciju autoplay funkcija i DVD menija, je obrađeno u okviru osmog poglavlja. U devetom poglavlju su izvedeni zaključci koji se odnose na ekspanziju sistema video montaže.

10

11

2. Uopšteno o video montaži

U video montaži postoji osnovna podela na linearnu i nelinearnu montažu. Kod linearnog načina montiranja nije moguće praviti bilo kakve izmene u već izmontiranom materijalu. Ukoliko se potkrade neka greška prilikom montaže, ceo postupak od te greške se mora ponoviti. Najveća prednost nelinearnog sistema jeste upravo mogućnost bilo kakve izmene u već izmontiranom materijalu u bilo koje vreme na bilo kom mestu. Najveća prednost linearnog sistema nad nelinearnim, sve do pojave kamera sa hard diskom, bila je u tome što nije bilo potrebe za unošenjem materijala u računar radi obrade. Montažni postupak je mogao da počne odmah jer se montiralo sa kasete na kasetu.

Još jedna veoma bitna razlika tiče se unošenja efekata, teksta, tona, pretopa,… Kod linearnih sistema bilo je potrebno posedovati čitav niz uređaja: generator efekata, video mikser, tonska mikseta, titl se ubacivao preko kompjutera sa posebnim softverom koji je povezan sa generatorom efekata, i ceo taj postupak zahtevao je mnogo vremena koje se drastično smanjilo pojavom nelinearnih sistema koji sve ove uređaje stavljaju pod jedan softverski krov čime se montažni postupak znatno skraćuje, što zadovoljava ogromne brzinske zahteve modernog doba. Takođe, ne manje bitna razlika jeste cena. Uređaji za linearnu montažu, kada su se pojavili bili su veoma skupi i zahtevali su prostor jer su bili glomazni. Sistem za nelinearnu montažu zahteva jedan računar i grupu programa što je svakako jeftinije i pruža veće mogućnosti.

Slika 2.1. Sistemska konfiguracija za linearnu montažu [5]

12

Digitalna nelinearna montaža (eng. digital non linear editing) je sistem kod koga se montažni sto (iz filmske montaže) ili REM montaža (u elektronskom video obliku) zamenjuje računarom. Proces montaže se sastoji od više faza:

1. prebacivanje materijala iz analognog u digitalni oblik (sa filmske ili video trake u oblik fajla na računaru). Ovaj korak može biti i preskočen ako se snima kamerama najnovije generacije koji materijal direktno beleže u digitalnom obliku i snimaju ga u obliku fajla na hard disk.

2. pregled materijala

3. obeležavanje sadržaja

4. biranje potrebnih scena

5. postavljanje izabranog materijala na vremensku šinu

6. dodeljivanje potrebnih efekata svakom pojedinačnom kadru

7. postavljanje tranzicionih efekata između dva kadra

8. dodavanje zvučne podloge (ako je potrebno)

9. ispravljenje grešaka ili poboljšavanje postojećeg materijala

Koraci 2, 3 i 4 se koriste i kod klasičnih-analognih sistema montaže i kod digitalnih nelinearnih sistema. Razlika je u lakoći manipulisanja materijalom. Rad sa digitalnim nelinearnim sistemima je mnogo lakši i brži.

Upravo u ovom poslednjem (9.) koraku se nalazi ključna razlika između linearne i nelinearne montaže. Kod linearne montaže postupak je strogo pravolinijski i mala je mogućnost lake ispravke ako do greške dođe. Kod nelinearne montaže mnogo je veća sloboda rada jer postoji i praktično neograničena mogućnost obrade materijala i “iz sredine” a ukoliko primetimo grešku ispravka se vrši jednostavnim pokretom miša, bez sečenja, lepljenja i traženja dobrog dubla kao što je bio slučaj kod filmske montaže odnosno bez gubljenja kvaliteta kao što je bio slučaj kod elektronske montaže. Engleski nazivza nelinearnu montažu je nonlinear editing pa se često u literaturi nalazi skraćenica NLE.

Postoji puno programa koji se bave nelinearnom digitalnom montažom. Cene tih programa se kreću od 10 € do 1.000.000,00 € (najbolji pa time i najskuplji sistemi za digitalnu nelinernu montažu se prave kao komplet specijalnog hardvera i softvera koji mogu da rade isključivo u toj kombinaciji) pa je logično da su im i mogućnosti različite. Dominantan trend kod nas (ali i u svetu) je da se sa što manje para postavi digitalni studio.

13

3. Adobe Premiere Pro CS4

Jedan od najpopularnijih programa za nelinearnu montažu, pri čemu poseduje odličan odnos mogućnosti i cene (govorimo o profesionalnim korisnicima kojima je potreban vrhunski alat), je svakako Adobe Premiere Pro. Ovaj softverski paket omogućava da se lako i relativno brzo izvedu svi koraci koji su prethodno nabrojani.

3.1. Uopšteno o samom softveru

Premiere Pro je aplikacija za nelinearnu video montažu (nonlinear editor, NLE). Za razliku od starog načina video montaže zasnovanog na video trakama u kojima se montiranje načelno moralo izvoditi hronološki i u nizu, Premiere Pro omogućava pozicioniranje klipova, naknadnu izmenu položaja, ili njihovo pomeranje na bilo koje drugo mesto i u već dovršenom video zapisu. Ovaj metod je konceptualno sličan “cut and paste” tehnici koja se koristi u filmskoj montaži od samog početka.

Premiere Pro nije samo raskošan skup alata neophodnih za uobičajenu digitalnu video montažu. On sadrži i dodatne mogućnosti koje mogu da unaprede proces video produkcije i poboljšaju kvalitet dovršenih projekata. Premiere Pro sadrži sledeće karakteristike, koje se odnose na poboljšanje radnog procesa:

• Napredna montaža zvuka – Premiere Pro nudi mnogo bolje audio efekte i alatke za montažu zvuka od svih drugih programa za nelinearnu video montažu, a sasvim sigurno i od većine programa za obradu zvuka. Moguće je napraviti audio kanale sa ambijentalnim zvučnim sistemom 5.1, obezbeđuje korekciju na nivou odbiraka i može se primeniti više audio efekata na bilo koji audio klip ili šinu.

14

• Napredne kontrole za ključne slike – Premiere Pro CS4 nudi sasvim precizne kontrole koje su potrebne za fino podešavanje vizualnih efekata i efekata kretanja bez potrebe za eksportovanjem u aplikaciju za rad sa kompozitima.

• Širok raspon hardverske podrške – Premiere Pro CS4 podržava rad u formatima DV (digital video) i HDV (a compressed high definition video format) na računarima koji nisu preterano skupi, ali i na radnim stanicama visokih performansi koje obavljaju digitalizaciju video zapisa visoke rezolucije (HD).

• E-pregledanje – Ubrzavanje procesa u kome klijenti pregledaju i odobravaju rezultate montažerskog rada, tako što se projekti napravljeni u programu Premiere Pro smeštaju u PDF format. Klijenti mogu da pogledaju video zapise korišćenjem aplikacije Adobe Reader, pri čemu mogu da unesu svoje komentare u poseban obrazac, a zatim ih dostave elektronskom poštom.

• Grafički procesori za ubrzavanje video efekata – Na modernim grafičkim karticama se može koristiti grafički procesor (graphics processing units, GPU), kako bi se u realnom vremenu izradili efekti listanja strane (engl. page curls), okretanja strane (engl. page rolls), preslikavanja klipa na loptu (engl. spheres with video mapped on them) i druge efekte za izobličavanja slike koji obično zahtevaju skupocenu hardversku opremu i dugotrajno generisanje slike.

• Podrška za video format visoke definicije – HDV, HDCAM, DVCPRO HD, itd. Premiere Pro CS4 podržava prethodno navedene formate u bilo kojoj rezoluciji (720p, 1080i, 1080p) i pri bilo kojoj brzini slika (24, 23.976, 29.97, 60fps, itd.).

• Montaža materijala sa više video kamera – Sasvim lako i brzo se mogu montirati bilo koji zapisi korišćenjem više video kamera. Premiere Pro prikazuje šine za sve kamere na podeljenom ekranu, a montažne tačke se izrađuju biranjem odgovarajućeg ekrana ili pomoću tasterske prečice.

• Upravljanje projektom – Upravljanje medijskim datotekama u samo jednom okviru za dijalog. U njemu se mogu pregledati, brisati, premeštati, pretraživati ili reorganizovati klipovi i omotnice za klipove.

3.2. Upoznavanje sa radnim okruženjem

Radno okruženje Adobe Premiere CS4 softvera na prvi pogled može izgledati zbunjujuće, zbog svoje kompleksnosti. Potpuna sloboda modifikacije karakterističnih elemenata doprinosi lakšem prilagođenju vizuelnih segmenata individualnim željama. Bez obzira što poseduje veliki broj panela, vreme privikavanja na korisnički interfejs je mnogo manje nego što se čini na prvi pogled. Dovoljno je shvatiti koncepciju podele glavnih elemenata za video i audio monitoring, poziciju i način upravljanja panelima za obradu multimedijalnih sadržaja. Daljim radom, samo okruženje će postajati sve prirodnije i lakše za kontrolu. Na sledećoj slici su prikazani neki od karakterističnih segmenata radnog okruženja:

15

Slika 3.1. Izgled radnog okruženja

Svaki element radnog okruženja nalazi se u sopstvenom panelu, a više panela može se pričvrstiti za jedno okno. Pojedini već prihvaćeni elementi potpuno su samostalni, kao recimo Timeline, Audio Mixer i Program Monitor.

• Timeline – u ovom prozoru se odvija najveći deo montaže. U njemu se izrađuju sekvence (izraz koji se odnosi na montirane video segmente ili projekte u celini). Glavna pogodnost sekvenci sastoji se u tome što se jedna sekvenca može postaviti u neku drugu sekvencu. Na taj način se izrada projekta može razbiti na nekoliko elemenata kojima se lakše rukuje. Video klipovi, slike, grafički objekti i titlovi se mogu smestiti u obliku slojeva na neograničen broj šina. Video klipovi koji se nalaze na šinama označenim većim brojevima dolaze preko sadržaja koji se nalazi ispod njih na vremenskoj liniji.

• Monitori – Monitor Source (levi monitor na slici 3.1.) može se koristiti za pregledanje i grubo skraćivanje klipova (polaznog video zapisa). Monitor Program (desni monitor na slici 3.1.) namenjen je pregledanju razvoja projekta na kome se trenutno radi. Prema želji može se izabrati prikaz samo jednog monitora. Pritiskom na dugme “x” na kartici Source se može zatvorili taj monitor. Iz menija Main, odabirom Window > Source Monitor, je moguće ponovo otvoriti ovaj prozor.

• Panel Project – Predstavlja mesto na koje se postavljaju veze do projektnih celina: video klipova, audio datoteka, grafičkih objekata, slika i sekvenci. Za organizaciju ovih elemenata mogu se koristiti omotnice.

• Panel Effects – Panel Effects (Slika 3.2.) se otvara klikom na jezičak na vrhu panela Project. Efekti su organizovani u grupe Presets, Audio Effects, Audio Transitions, Video Effects i Video Transitions. U svakoj od ovih omotnica zastupljeni su brojni audio efekti predviđeni za unapređenje zvuka ( npr. dva prelaza za ukrštanje zvučnih zapisa), prelazi video scena, (kao što su Dissolves i Wipes), i mnogobrojni video efekti predviđeni za izmenu izgleda video klipova.

• Audio Mixer – Otvara se klikom na jezičak Audio Mixer desno od jezička Effect Controls (Slika3.3.). Sa klizačima za jačinu zvuka i kontrolama za premeštanje i ujednačavanje ovaj interfejs umnogome podseća na studijsku opremu za snimanje zvuka – po jedan skup kontrola za svaku audio šinu u prozoru Timeline i još jedna šina Master.

16

Slika 3.2. Panel Effects Slika 3.3. Audio Mixer

• Tools Panel – Svaka ikona u ovom panelu (Slika 3.1.) označava alatku koja obavlja određenu funkciju, a u vezi je sa montažom. U starijim verzijama programa Premiere bilo je zastupljeno mnogo više alatki, međutim, sada se alatka Selection ponaša shodno situaciji u radu. Ona se menja poprimajući izgled koji odgovara funkciji koju je moguće preduzeti pod datim okolnostima.

• Panel Effect Controls – Effect Controls je prikazan na slici 3.4. Odabirom nekog od klipova koji se nalaze u prozoru Timeline, zatim, klikom na jezičak Effect Controls pojaviće se parametri za efekte selektovanog klipa. Za svaki video zapis uvek su zastupljena dva video efekta, bez obzira na to da li je reč o grafičkom objektu ili slici: Motion i Opacity. Parametri za svaki od efekata (u ovom slučaju za efekat Motion: Position, Scale Height i Width, Rotation i Anchor Point) mogu se podešavati u vremenu upotrebom ključnih frejmova.

• Panel Info – U ovom panelu (Slika 3.5.) su predstavljene informacije o bilo kojoj celini koja je izabrana u panelu Project, ili o bilo kom klipu ili prelazu koji je odabran u sekvenci.

• Panel History – Panel History (Slika 3.6.) beleži sve korake koji se preduzimaju tokom izrade nekog video zapisa i omogućava povratak na neki od zabeleženih koraka u slučaju da se ne dobije željeni ishod neke preduzete operacije. Nakon povratka na neki od prethodnih koraka, svi koraci koji su usledili za njim biće poništeni. Ne postoji mogućnost da se izdvoji samo jedan pogrešan korak iz ponuđene hronološke liste.

17

Slika 3.4. Effect Controls

Slika 3.5. Panel info Slika 3.6. Panel history

Adobe Premiere CS4 poseduje mogućnost promene osvetljenosti korisničkog interfejsa, pomeranjem klizača ka svetlijoj ili tamnijoj strani. Odabirom opcije Edit > Preferences > Appearance otvara se prozor kao na sledećoj slici:

18

Slika 3.7. Promena osvetljenosti korisničkog interfejsa

Kada se izabere najveća vrednost za tamno, tekst će postati beo na sivoj pozadini. Ova opcija je predviđena za one montažere koji rade u zatamnjenim prostorijama.

3.3. Timeline prozor

U ovom prozoru se obavlja glavna montaža. Čim se postavi projekat, u ovom prozoru se automatski postavlja “Sequence 01” sekvenca. Sa leve strane (Slika 3.8.) može se primetiti kolona sa video i audio trakama (šinama).

Slika 3.8. Izgled Timeline prozora

19

Moguće je imati neograničen broj video i audio traka. Na početku projekta je uvek tri šina za audio i tri za video. Ukoliko je neophodno dodati više traka, to se može postići klikom na meni Sequence > Add Tracks, što je prikazano na sledećoj slici:

Slika 3.9. Dodavanje audio i video traka

U ovom prozoru (slika 3.9.) moguće je dodavati video, audio u Submix Audio trake. U opciji Add upiše se broj dodatih traka koje se ubacuju, a u okviru Placement moguće je odabrati: Before first (ispred prve trake), After Target (iza selektovane trake) i After Last (iza poslednje trake).

Pre početka montaže video klip se mora postaviti na Timeline. To se može uraditi tako što se iz Project prozora prevuče jedan ili više klipova na Timeline (na odgovarajuću traku u okviru Timeline prozora). Nakon pravilnog smeštanja klipa, pojavljuje se njegov grafički prikaz, a ako on poseduje i zvuk, pojaviće se i zvučni segment na audio traci. I video i audio deo tog klipa imaju identičan naziv (u okviru njihove reprezentacije na trakama), samo je u zagradi, iza imena, karakter koji ih definiše, tj. “V” za video, “A” za audio (slika 3.10.). Čim se na ovaj način postavi klip na Timeline, on će se postaviti u svojoj punoj dužini. To se može prepoznati po tome što su u gornjim uglovima klipa (levo i desno) postavljeni mali truglovi (crveni okviri na slici 3.10).

Pomeranje klipova po Timeline-u se postiže primenom Selection Tool-a (strelica u okviru Tools Panel-a), i to tako što se prvo klikne na sredinu klipa i držeći taster pomeramo klip levo-desno ili gore-dole. Ukoliko je potrebno skratiti klip sa početka ili kraja, onda se isti alat postavi na početak ili kraj klipa, pri čemu se pojavi crveni kursor, zatim se, držeći taster, klip može skratiti na odgovarajuću dužinu. Svaka deformacija dužine trajanja klipa, ima za posledicu nestajanje trouglića iz gornjeg ugla.

20

Slika 3.10. Postavljeni klipovi na Timeline

Klip koji se nalazi na traci sa višim brojem, maskira klipove koji se nalaze na trakama sa nižim rednim brojem (tj. ispod njega). Ovaj princip ne važi za audio trake, jer se one istovremeno čuju, bez obzira na njihov položaj.

Ispod imena sekvence postoji Timecode koji pokazuje gde je pozicioner. Pozicioner je vertikalna, crvena linija koja predstavlja deo Timeline-a koji se može videti na monitoru (slika 3.11.). Klikom na Timecode, može se upisati nova pozicija za pozicioner. Ukoliko je potrebno pomerati pozicioner što preciznije (frejm po frejm), tada se koriste strelice na tastaturi.

Ispod Timecode-a se nalaze sledeće opcije:

• Snap – omogućava da se automatski spoje dva klipa čim se približe (kao magnet) • Set Encore Chapter Marker – služi za postavljanje Adobe Encore markera na Timeline-u koji

omogućava da se postavi novo DVD poglavlje (Chapter). Ovo funkcioniše samo ako se materijal pripremljen u Premiere-u prebacuje na DVD iz programa Adobe Encore

• Set Unnumbered Marker – služi za postavljanje markera na mestu gde se nalazi pozicioner na Timeline-u

Slika 3.11. Elementi Timeline prozora

21

Work Area je linija koja na svojim krajevima ima uglove kojima se može menjati njena dužina. Ovaj segment je bitan za montažu, jer se njime ograničava deo koji se eksportuje i renderuje.

Na dnu, sa leve strane u Timeline prozoru nalazi se Zoom klizač za uvećanje ili smanjenje prikaza na Timeline-u. Zoom je moguće kontrolisati i tasterima “+” i “-”.

Off Video i Off Audio (na slici 3.11.) omogućavaju isključivanje bilo koje od traka (audio i video). Pored postoji kvadratić koji onemogućava razdvajanje audio i video materijala na istom klipu primenom opcije UnLink. Dalje se uočava Lock, čijom se upotrebom zaključava traka, tj. ne može se ništa više menjati na njoj.

Set Display Style opcija omogućava odabir izgleda klipa na Timeline-u (sa sličicama ili bez njih). Moguća su sledeća podešavanja:

• da se vidi samo prvi i poslednji frejm i ime klipa • da se vidi samo prvi frejm i ime klipa • da se tokom celog klipa vide njegovi frejmovi • bez frejmova, samo sa imenom klipa

Show Keyframe služi za podešavanje vidljivosti ključnih frejmova. Žuta linija, koja se može primetiti duž klipova na slici 3.11, predstavlja vrednost parametara efekata na klipu. Ključni frejm se predstavlja kao kružić na klipu, i moguće ga je pomerati. Ako je potrebno postaviti novi ključni frejm, to se može učiniti klikom na kvadratić koji se na slici 3.11. nalazi iznad broja 2. Ključni frejm se može obrisati jednostavnim klikom na tačku i pritiskanjem dugmeta Delete na tastaturi. Pozicioniranje na prethodni ključni frejm se postiže kružićem iznad broja 1 (slika 3.11.), a na sledeći ključni frejm tasterom iznad broja 3.

Desno od kanala se nalaze šine na koje se postavljaju klipovi. Uz “Drag & Drop” opciju iz Project prozora prebacimo sve klipove na neki od video kanala. Na gornjem delu ovog prozora je Timeline vremenska skala sa podeocima koji mogu imati vrednosti izražene u satima, minutima, sekundama, frejmovima i na nju se jednim klikom postavlja pozicioner.

Desnim klikom, na neki od klipova koji se nalazi na Timeline-u, otvara se meni, koji sadrži dodatne alate za manipulaciju video i audio sadržajem (Slika 3.12.).

Kopiranje klipova u okviru Timeline-a se može vršiti jednostavnom kombinacijom selektovanja klipa, odabirom opcije Copy iz padajućeg menija, i spuštanjem sadržaja opcijom Paste na ciljano mesto. Ukoliko je potrebno iskopirati efekte nekog klipa, procedura je identična, samo je na kraju potrebno odabrati opciju Paste Attributes.

Ripple Delete opcija padajućeg menija, briše klip i pomera na njegovo mesto sve klipove koji se nalaze desno od njega. Može se primeniti i na prazan deo Timeline-a.

Opcija Enable omogućava vraijaciju vidljivosti selektovanog klipa na monitoru. Kada je obeležena, klip je vidljiv, u suprotnom postoji na Timeline-u, ali se ne prikazuje na monitoru.

UnLink razdvaja video klip od njegovog audio dela. Moguće ih je kasnije ponovo spojiti opcijom Link.

Group/Ungroup omogućava grupisanje više klipova kako bi se istovremeno pomerali. Najpre se selektuju svi klipovi koji se žele grupisati, zatim se na jednom od njih odabere opcija Group. Ungroup predstavlja inverznu akciju Group opcije.

Nest služi za prebacivanje selektovanog klipa u novu sekvencu.

Synchronize postavlja sve selektovane klipove, iz više traka, na istu pozicij. Moguće ih je postaviti tako da svi počnu ili da se završe na istoj poziciji.

22

Slika 3.12. Padajući meni

Multi-Camera omogućava rad sa materijalom koji je snimljen iz više uglova, sa više kamera.

Speed/Duration obezbeđuje podešavanje brzine određenog klipa. Brzina koja je manja od 100% (što predstavlja originalnu brzinu klipa), dovodi do produženja trajanja klipa. Reverse opcija omogućava reprodukovanje unazad (suprotnim smerom). Sledeća slika prikazuje izgled menija nakon selektovanja Speed/Duration opcije:

Slika 3.13. Opcija Speed/Duration

23

Remove Effect opcija, u okviru padajućeg menija (Slika 3.12.), briše sve efekte selektovanog klipa.

Frame Hold može da zamrzne frejm. Napravi se rez na klipu, na poziciji na kojoj je potrebno zamrznuti frejm i na ostatku klipa sa desne strane se aktivira Frame Hold. Zatim se selektuje Hold On (Slika 3.14.). Ako klip poseduje efekte, a želimo i njih da zamrznemo, to se može postići opcijom Hold Filters. Ovakve modifikacije video sadržaja, mogu dovesti do podrhtavanja slike. Kako bi se ovaj efekat ublažio potrebno je odabrati Deinterlace.

Slika 3.14. Frame Hold

Field Options (Slika 3.12.) omogućava podešavanje redosleda polja u svakom frejmu. Svaki video frejm koji nije “progressive scan” materijal, je sastavljen iz dva polja: Lower Field i Upper Field. Njihov redosled je veoma bitan, i ukoliko dođe do poremećaja, moguće je izvršiti korekciju opcijom Field Options.

Frame Blend je automatski uključen, i služi da se koriguje pulsiranje video klipa ukoliko mu se promeni Frame Rate.

Scale to frame size se aktivira u slučaju da se na Timeline-u nalazi neki materijal koji nije istog formata kao projekat. Tada će se selektovani materijal postaviti na format projekta.

Audio Gain je opcija kojom se podešava jačina audio signala. Neophodno je voditi računa o nivou zvučnog signala, jer preveliko pojačanje može dovesti do izobličenja zvuka. U okviru Audio Gain-a, najpraktičnije je koristiti Normalize funkciju kako bi se najveća amplituda audio signala postavila na maksimalno moguću, nedestruktivnu vrednost (vrednost od maksimalno 0dB, kako ne bi došlo do odsecanja signala pri D/A konverziji).

Rename omogućava promenu imena klipa, kako bi na Timeline-u imao drugačiji naziv. Originalni klip u Project prozoru ostaje nepromenjen.

Make Subclip pravi od postejećeg klipa novi, subklip, što predstavlja duplikat originalnog klipa, ali mora da se razlikuje od originala po imenu i sadržaju (moraju mu se promeniti početak i kraj).

Edit Original je opcija kojom se selektovani klip otvara softverom koji je podešen, u okviru operativnog sistema, za njegovu reprodukciju (npr. za fotografiju će se pokrenuti PhotoShop).

Reveal in Project automatski selektuje originalni klip u Project prozoru.

Properties pruža informacije o osnovnim podacima koji su vezani za selektovani klip. Moguće je imati uvid na kojoj lokaciji na hard disku se nalazi klip, koja je vrsta klipa, njegova veličina, kao i format slike.

24

3.4. Tools panel

Tools panel predstavlja skup alata koji omogućavaju efikasnu kontrolu sadržaja u okviru radnog okruženja. Na sledećoj slici je prikazan njegov izgled sa označenim nazivima karakterističnih segmenata:

Slika 3.15. Tools panel

Selection je glavni alat za pomeranje klipova po Timeline-u. Omogućava i promenu trajanja klipova (pri čemu se njegova forma menja kada detektuje poziciju odgovarajuće akcije, npr. kada se postavi na kraj klipa promeni vizuelnu reprezentaciju u oblik koji asocira na trimovanje). Selektovanje odgovarajućeg klipa se takođe postiže primenom Selection alata.

Ripple Edit se koristi u slučaju da se na Timeline-u nalaze dva klipa koja nisu prikazana u punoj dužini. Tada se, primenom ovog alata, može menjati dužina jednog klipa, na mestu spajanja klipova, dok drugi klip ostaje nepromenjen. Na desnom monitoru će se pojaviti prikaz iz dva dela, pri čemu je na levoj polovini prikazan poslednji frejm prethodnog klipa, a na desnoj prvi frejm sledećeg klipa. Na taj način je omogućeno jednostavnije, vizuelno uklapanje prelaza između dva video klipa.

Rate Strech omogućava usporavanje ili ubrzavanje klipa, u odnosu na to koliko je njegovo trajanje, prethodno, produženo ili skraćeno.

Slip Tool primenjuje se u slučaju da su na Timeline-u postavljena i spojena tri klipa, koja nisu prikazana u punoj dužini. Tada se ovim alatom može pregledati ostatak neprikazanog sadržaja klipa, koji se nalazi između prvog i trećeg klipa (u sredini). Pritom se ne menja dužina video sadržaja na Timeline-u. Na desnom monitoru, u vidu malih sličica, prikazani su poslednji i prvi frejm sa prethodnog i sledećeg klipa, a u sredini su prikazani prvi i poslednji frejm klipa čiji se sadržaj menja. Na taj način je obezbeđen pregled reza.

25

Slika 3.16. Primena Slip alata

Pen Tool je alat za pomeranje dela anvelope između dve tačke, tj. između dva ključna frejma.

Hand Tool je alat za pomeranje celog Timeline-a napred-nazad.

Zoom služi za uvećavanje obeleženog dela Timeline-a. Obeležavanje se vrši tako što se ovim alatom selektuje deo Timeline-a koji je potrebno videti uvećano.

Slide Tool je sličan alat kao Slip, samo što je sada klip fiksiran, a menjaju se dužine prethodnog i sledećeg klipa. Na monitoru se, kao male sličice, u gornjem delu, prikazuju poslednji i prvi frejm sa klipa u sredini, a kao velike se prikazuju prvi i poslednji frejm prethodnog i sledećeg klipa, kojima se menja početak ili kraj, kao što je prikazano na slici 3.18.

Slika 3.17. Ilustracija primene Pen Tool alata

26

Slika 3.18. Primena Slide alata

Razor Tool omogućava podelu klipa, na dva dela, na mestu pozicije kursora

Rolling Edit se koristi u slučaju da su na na Timeline-u dva klipa koja nisu prikazana u punoj dužini (skraćeni su). Tada se ovim alatom, na mestu spajanja ta dva klipa, može menjati dužina jednog klipa, na štetu drugog (jedan se produži, a drugi se skraćuje). Sadržaj desnog monitora je identičan kao kod Ripple Tool-a.

Track Select služi za pomeranje sadržaja jedne video trake, tj. pomera se cela traka iza strelice.

27

4. Audio signali

Audio signal se javlja u dva različita fizička oblika: akustičkom i električnom. U akustičkom domenu signal se posmatra kao akustički protok na izlazu iz izvora zvuka. Signal u akustičkom domenu uvek ima analognu formu, jer je to prirodna fizička pojava. U električnom domenu audio signal je predstavljen promenama neke električne veličine: napona ili struje. Pri tome on može biti u nekom od dva osnovna oblika: analognom i digitalnom.

Apsolutna veličina signala značajan je faktor za postizanje odgovarajućeg dinamičkog opsega, jer ona određuje koliko će signal biti izdignut iznad stalno prisutnog šuma i smetnji u sistemu. Audio signali dobijeni iz mikrofona ili električnih muzičkih instrumenata, mogu biti različitih maksimalnih amplituda. Da bi se izbegla proizvoljnost u veličinama amplituda analognih signala i omogućilo jednostavnije povezivanje uređaja, svi električni signali koji se mogu pojaviti u audio sistemima dele se u dve kategorije: na linijske i mikrofonske signale.

Linijski signali imaju relativno visok nivo, sa amplitudama koje dostižu veličine reda volta. Prednost signala linijskog nivoa upravo je u njihovoj velikoj amplitudi, jer se time postiže maksimalan odnos signal/šum u sistemu i povećava imunost na eventualni uticaj raznih smetnji.

Mikrofonske signale karakteriše relativno nizak nivo, za nekoliko redova veličine manjih maksimalnih amplituda od linijskih signala. Oni se javljaju na izlazima mikrofona i klasičnih gramofona. Sistem elektroakustičkog pretvaranja u mikrofonima je takav da se pri uobičajenim zvučnim pobudama dobija izlazni signal veoma malih amplituda (reda milivolta). Ovako mali signali podložni su uticaju spoljnih smetnji i šuma u sistemu. Zbog toga se na mestima u audio sistemu gde se generišu signali mikrofonskog nivoa obavezno postavljaju odgovarajući pretpojačavači koji ih podižu na nivo linijskog signala.

Forma digitalnog audio signala definisana je njegovom frekvencijom odmeravanja i brojem bita kojim se predstavlja vrednost odmeraka.

28

4.1. Kontrola audio signala

Praćenje trenutne veličine signala u realnom vremenu, nema praktičnog značaja jer čovekovo oko ne bi moglo da registruje tako brze promene koje bi merač trenutnih vrednosti pokazivao i informacija o trenutnim vrednostima nema uvek perceptivnog značaja. Zato je kontrola dinamičkih karakteristika audio signala u realnom vremenu umesto trenutnih vrednosti ograničena na praćenje kratkovremene efektivne vrednosti. To se realizuje pomoću mernog instrumenta koji se naziva modulometar.

U svakoj fazi prolaska signala kroz audio sistem mogu nastupiti izvesne degradacije. Svaki oblik degradacije signala, ako svojom veličnom prelazi neki prag, postaje subjektivno primetan. Zbog toga je u svakom audio sistemu kontrola signala važan proces.

VU metar - nastanak ovog modulometra zasnovan je na ideji da se postigne pokazivanje koje je blisko subjektivnom doživljaju jačine reprodukovanog zvuka (Volume). Zato je usvojeno da njegova integraciona konstanta bude definisana na način blizak procesu vremenske integracije uva. To je razlog zbog čega se VU metar koristi kao osnovni merni instrument za kontrolu signala u sistemima gde je subjektivni doživljaj jačine koji će imati slušalac jedini relevantan parametar. Njegova najvažnija osobina je balistika. Ona se testira brzinom reagovanja na trenutnu pobudu nekim referentnim signalom konstantne frekvencije i amplitude. Vreme integracije je podešeno tako da se 99% otklona instrumenta postiže za 300 ms, što na izvestan način liči na reakciju čula sluha. Može se reći da pokazivanje VU metra predstavlja kratkotrajnu efektivnu vrednost sa usrednjavanjem u intervalu od oko 300 ms. Ako se audio signal prosleđuje na predajnik ili u A/D konvertor koji imaju svoj gornji prag amplitude signala koji mogu prihvatiti, merenje VU metrom ne omogućava da se izbegne izobličenje jer ne može da pokaže kada u signalu postoje impulsne pojave koje taj prag premašuju.

Slika 4.1. Izgled VU metra, analogni levo, digitalni desno

Pik metar - postoje tačke u audio sistemima u kojima se mora meriti veličina kratkotrajnih pojava u signalu. Zbog toga je posebno dizajniran modulometar koji se naziva merač vršnih vrednosti, pik metar. Njegova balistika je podešena za brzo reagovanje na povećanje amplitude signala. Pik metar sa zanemarljivom greškom (1dB) pokazuje impulsne pojave u audio signalu čije je trajanje samo 10 ms. Ovi instrumenti se uobičajeno postavljaju tako da se pokazivanje vrši po vertikali. Zbog neophodne brzine rada indikator se realizuje svetlećim tragovima. Zbog male vrednosti perioda integraljenja pik metra, brzina kretanja njegovog indikatora prevazilazi mogućnosti vizuelne percepcije. Zbog toga je u ovom modulometru uveden usporen povratak indikatora. Tako je vreme

29

reagovanja pik metra veoma kratko, ali je povratak od punog otklona na nulu relativno spor. Vreme povratka od punog otklona je reda veličine 2-3s.

4.2. Stereo i 5.1 formati reprodukcije zvuka

Sistemi reprodukcije kod kojih se nekoliko nezavisnih signala reprodukuje pomoću prostorno razdvojenih zvučnika nazivaju se stereo sistemi. Stereo sistem preprodukcije omogućava da slušalac dobija utisak o položaju zvučnih izvora u prostornim okvirima koje unapred određuje usvojeni raspored zvučnika. U stereo sistemima se prostorne informacije u zvučnoj slici formiraju na osnovu auditornih iluzija.

Zbog kreativnih potreba fimske industrije uveden je jedan specifičan, dodatni kanal koji se koristi samo za reprodukciju posebnih zvučnih efekata, nezavisnih od prostornih dimenzija zvučne slike. Prisustvo tog kanala s njegovim posebnim zvučnikom označeno je u nazivu standarda dodatkom „tačka 1“. Time se označava činjenica da on nije ravnopravan s ostalim kanalima formata jer ima uži frekvencijski opseg, tipično od 20 do 120 Hz. Ovaj dodatni kanal služi za reprodukciju niskofrekvencijskih efekata (NFE).

Format 5.1 dizajniran je pre svega da prati filmsku, odnosno televizijsku sliku. Namenjen je pravljenju posebnih subjektivnih efekata koji se generišu zvukovima najnižih frekvencija. Da bi se to postiglo NFE kanal se podešava da pri reprodukciji može proizvesti spektralni nivo 10 dB viši od spektralnog nivoa ostalih kanala sistema. Za reprodukciju NFE kanala koristi se zvučnički sistem posebnog dizajna koji se naziva sabvufer (subwoofer). Njegov zadatak je da efikasno reprodukuje zvuk počevši od oko 20 Hz (što je veoma ozbiljan zahtev) do 120 Hz. Za tako speficične namene koriste se zvučnici posebne konstrukcije. U oblasti frekvencija koje pokriva NFE kanal talasne dužine su mnogo veće od dimenzija ljudske glave. U tom slučaju čulo sluha nema mogućnost precizne lokalizacije zvučnog izvora u prostoru. Zbog toga ne postoji tačno definisana tačka oko slušaoca za postavljanje sabvufer zvučnika.

Slika 4.2. Prostorna konfiguracija kanala u sistemu 5.1

30

4.3. Audio mikser

Mikser je centralni uređaj u svakom audio sistemu. Svi izvori audio signala, mikrofoni i razni električni muzički instrumenti, povezuju se na odgovarajuće ulaze audio miksera. U njemu se obavljaju osnovne funkcije podešavanja, kontrole i komutacije signala, ali i niz drugih operacija koje se u audio sistemu obavljaju nad audio signalom.

Slika 4.3. Blok šema stereo miksete

Svaki od signala koji dolazi na neki od ulaza, moguće je u izvesnoj meri korigovati ili modifikovati, kako bi se ostvarilo fizičko prilagođavanje i međusobno ujednačavanje svih ulaznih signala. Na ovaj način se može vršiti kontrola nad svakim ulaznim signalom pojedinačno. Sve te operacije se, u okviru audio miksera, odvijaju u bloku koji se nalazi između ulaznog priključka i zajedničke tačke sabirača. Ovaj sklop se naziva ulazni modul. Centralna tačka sabirača u kojoj se stiču svi ulazni signali, predstavlja, u logičkom smislu, centralnu tačku audio miksera. Na izlazu miksera se dobija audio signal koji je nastao sabiranjem ulaznih signala, u odgovarajućoj razmeri. Sabiranje se obavlja posebno za levi i desni kanal (stereo signal), pri čemu i izlazni moduli sadrže posebno definisane blokove za levi i desni kanal. Izlazni modul može posedovati i dodatne funkcije za podešavanje ukupnog, izlaznog, audio signala, kao što su panorama regulator i regulator izlaznog nivoa.

Ulazni modul

Ulazni modul

Ulazni modul

Ulazni modul

Izlazni modul R

Izlazni modul L

L R

Ulaz 1

Ulaz 2

Ulaz 3

Ulaz N

Izlaz R

Izlaz L

31

4.4. Audio signali u Adobe Premiere Pro softveru

Kada se aktivira Project, automatski se aktivira i sekvenca unutar Timeline prozora. Tu se nalazi 3 video i 3 audio trake. Svaki klip koji ima zvuk, postaviće ispod video dela, svoj audi deo na audio traci. Ukoliko je potrebno postaviti još audio traka, to se postiže iz menija Sequence/Add Tracks i pod Audio se unese koliko traka je potrebno. Sve audio trake se čuju istovremeno ako se preklapaju zvuci sa njih. Jačina signala nekog audio klipa može se podesiti iz Effect Controls prozora tako što se prvo selektuje audio klip i u ovom prozoru će se pojaviti Fixed efekat Volume. Klikom na strelicu, prikazaće se parametar Level na kojem se podešava jačina.

Na ovaj način je moguće podešavati jačinu za svaki klip posebno. Međutim, može se podešavati jačina i za celu audio traku. Za to je potrebno aktivirati Audio Mixer karticu u Effect Control panelu. Sada se aktivira poseban prozor u kojem se nalaze kontrole svake audio trake u sekvenci. Ukoliko postoji više sekvenci, svaka će imati svoj Audio Mixer jer svaka sekvenca može imati različiti broj audio i video traka.

Slika 4.4. Adobe Premiere Pro audio mikser

U Audio mikseru se nalaze sve audio trake koje su aktivirane na sekvenci kao i Master audio kanal kojim se kontroliše zbirna jačina svih signala sa audio traka. Pored Fader-a kojim se reguliše nivo

32

signala, na audio traci postoji i Level Meter (modulometar) koji omogućava monitoring trenutne jačine signala, na svakoj audio traci. Clip lampica na vrhu Master indikatora, signalizira pojavu izobličenja zvuka. Ukoliko dođe do klipovanja, deo amplitude zvučnog signala, koji premašuje maksimalnu dozvoljenu vrednost D/A konvertora, biće odbačen, pa samim tim signal na izlazu dobija neželjenu formu.

Panorama regulator služi za formiranje stereo signala, pri čemu omogućava da se odgovarajućim algoritmom, na osnovu jednog ulaznog signala (na primer iz jednog mikrofona) dobiju dva signala levog i desnog stereo kanala. Po svojoj prirodi, panorama regulator je obrtni regulator kojim se na neki pogodan način (potenciometrom) od ulaznog signala prave dva signala željenog relativnog odnosa nivoa. Njegovom primenom se dobija intenzitetna stereofonija. Između dva krajnja položaja, pozicija panorama regulatora određuje poziciju zvučnog izvora na stereo bazi.

Kada se oba klizača regulatora nalaze na sredini, signali u oba izlazna kanala biće jednaki. Virtuelni zvučni izvor, u stereo slici, čiji se signal tada dovodi na regulator biće tačno na sredini zvučne baze. Kada se potenciometar pokrene na jednu ili drugu stranu, jedan izlazni signal će se povećavati, a drugi istovremeno smanjivati. Bez obzira na koju stranu se potenciometar pomera, na izlazima nastaju dva signala međusobno komplementarnih nivoa. Kao rezultat se dobijaju intenzitetne razlike izlaznih signala levog i desnog kanala, a zvučni izvor se u percepciji slušaoca pomera iz centra stereo baze prema jednom njenom kraju.

Ispod panorama regulatora se nalaze tri tastera:

• Mute taster za isključenje signala sa audio trake. • Solo taster za isključenje svih ostalih traka osim ove/onih sa uključenom Solo opcijom. • Record, opcija čijim aktiviranjem se započinje snimanje zvuka u Premier-u na zadatu audio

traku.

Skroz na dnu, prozora Audio miksera, se nalaze transportne komande za pokretanje pozicionera sa Timeline-a: Play, Go To In point, Go To Out Point, Play InOut, Loop itd.

Sa leve strane prozora nalazi se jedan trouglić FX, kojim se aktivira dodatni panel i mogućnost postavljanja efekata na audio trake.

Slika 4.5. Panel za postavljanje i upravljanje zvučnim efektima

33

Efekti se postavljaju tako što se selektuje odgovarajući efekat, klikom na trouglić (okrenut na dole) sa desne strane ove Effect kolone, pri čemu se pojavljuje meni sa spiskom svih efekata koji su dostupni. Efekti su skoro identični sa efektima iz Effects kartice u Project prozoru (pod Audio Effects > Stereo). Moguće je ukupno postaviti po 5 različitih efekata na svaku audio traku, kao i na Master kanal.

34

35

5. Efekti

U Media Browser prozoru, levo od Timeline-a, nalazi se Effects panel. Kao što se može primetiti na slici 5.1, postoje četiri grupe efekata koje Premier nudi. Dve grupe pripadaju audio efektima, a ostale dve video efektima, pri čemu obe grupe sadrže po jedan Effects i Transitions podskup. Grupa Presets sadrži unapred postavljene efekte, sa predefinisanim parametrima. U nekim slučajevima, pogodno je koristiti elemente Presets grupe, pri čemu se štedi na vremenu koje je potrebno za podešavanje parametara.

Slika 5.1. Effects panel

Trouglić pored naziva grupe, omogućava otvaranje željenog podskupa. Na ovaj način vrši se odabir između postojećih efekata ili tranzicija, shodno umetničkim afinitetima montažera.

Audio i video efekti se postavljaju na svaki klip pojedinačno. Najpre je neophodno odabrati željeni efekat ili tranziciju, zatim se jednostavnim prevlačenjem sa Effects panel-a otpušta na odgovarajući klip u okviru Timeline-a. Audio efekat se može postaviti samo na audio segment video klipa.

Tranzicioni efekti predstavljaju skup raznovrsnih efekata pretapanja jednog klipa u drugi. Upotrebljavaju se kada je potrebno prelaze između klipova, koji su u formi rezova, modifikovati. Način postavljanja je identičan kao i za efekte, jedino je neophodno postaviti ih na spoj dva klipa. Klipovi koji se pretapaju na ovaj način, ne smeju biti u svojoj punoj dužini jer Transition efekat automatski produži klipove kako bi stvorio efekat pretapanja (prvi se produži ponavljajući frejmove sa kraja, a drugi sa početka). Zato je potrebno da klipovi budu malo skraćeni na mestu gde se želi

36

postaviti Transition efekat. Tranzicioni efekti se mogu postaviti korišćenjem tastature, ali je neophodno najpre selektovati traku na koju se postavlja Transition efekat, nakon čega se postavlja pozicioner, na mestu spajanja ta dva klipa i na kraju se, kombinacijom tastera, CTRL+D postavlja efekat. Na ovaj način se postavlja prethodno definisani “Default” efekat, koji je inače obeležen crvenom bojom. Desni klik u kviru nekog drugog tranzicionog efekta, otvara opciju Set Selected As Default Transition, i na ovaj način je moguće promeniti standardni efekat.

5.1. Postavljanje i upravljanje video efektima

Odabirom željenog efekta, i njegovom implementacijom (Drag & Drop tehnika), može se posmatrati, na monitorima, promena koja je nastala. Source monitor prikazuje klip u svom izvornom obliku, dok Program monitor daje prikaz obrađenog videa. Parametri primenjenog efekta se mogu menjati u okviru opcije Effect Controls, pri čemu je montažeru ostavljeno bezbroj mogućnosti za modifikaciju video sadržaja.

Na sledećoj slici je prikazana promena, nastala primenom efekta Lighting Effects:

Slika 5.2. Primena Lighting efekta

Modifikacijom parametara, moguće je naknadno istaći određene segemente video materijala. Na sledećoj slici je prikazano parče prozora Effects Controls, koji se odnosi na gore pomenuti efekat:

37

Slika 5.3. Parametri Lighting efekta

Kao što se može primetiti na slici 5.3, izvor je u vidu spot svetla, bele boje. Moguće je menjati intenzitet, fokus, ugao pod kojim pada na frejm, koordinate centra snopa,... Takođe se mogu definisati još četiri izvora, i za svaki od njih se vrši podešavanje identičnih parametara. Primena drugih efekata sadrži potpuno različite parametre, koji se mogu modifikovati, što zavisi od prirode i namene određenog efekta. Moguće je definisati više od jednog efekta u okviru jednog klipa, što može dovesti do besmislenih i pretrpanih sadržaja. Optimalnost u njihovoj primeni i promišljenost realizacije, mogu pretvoriti običan skup video klipova u umetničko delo.

Nakon prevlačenja efekta na klip, pojavljuje se, u okviru opcija koje se mogu kontrolisati promenom anvelope, i Lighting Effects sa adaptibilnim parametrima. Na taj način se parametri mogu menjati bez otvaranja Effect Controls prozora.

Slika 5.4. Selektovanje parametara efekta

38

Ukoliko se doda više efekata na klip, može se posmatrati parcijalni uticaj svakog od njih jednostavnim isključivanjem prikaza u okviru Effect Controls prozora. Neka je dodat efekat Invert, pored već postavljenog Lighting Effect-a. Na sledećoj slici se može videti opcija selektivnog prikazivanja:

Slika 5.5. Dva efekta, samo jedan aktivan

Primena i kontrola efekata, koji su na raspolaganju u okviru softvera Adobe Premiere CS4, zahteva razvijenu snalažljivost u njihovom podešavanju, kako bi se na što brži način realizovao ciljani projekat. Na sledećim slikama je prikazan video materijal sa efektom invert (slika 5.6.), i sa efektom invert+lighting effects (slika 5.7.):

Slika 5.6. Efekat Invert

Slika 5.7. Efekat Invert+Lighting efekat

39

Slika 5.8. Primena efekta Non Red Key

Interesantne posledice nastaju kombinovanjem efekata i podešavanjem njihovih parametara, što je potrebno istraživati, kako bi se unapredilo iskustvo njihove primene.

5.2. Chroma key efekat

Chroma key predstavlja tehniku preklapanja slika ili frejmova, pri čemu se definiše boja (ili opseg boja) koja se eliminiše, nakon čega predefinisan opseg postaje transparentan. Na taj način je moguće, kroz transparentne segmente, posmatrati klip (ili sliku) koji se nalazi iza klipa na kome se primenjuje chroma key (u domenu pravila prikazivanja na Timeline-u). Visoko kvalitetni Chroma key zahteva nekoliko faza obrade, pri čemu će sadržati primarno i sekundarno suzbijanje boje. Primarno suzbijanje zamenjuje odabrane boje, video signalom u pozadini, poseduje malu selektivnost, pa samim tim potiskuje veći opseg boja. Sekundarno ima veću selektivnost kako bi obnovio detalje ivica. Ova tehnika se naziva još i Color Keying, Color-Separation overlay, Greenscreen i Bluescreen. Jedan najčešći primer primene Chroma Key tehnike je vremenska prognoza, gde prezenter prognoze, stoji ispred velike mape, koja može sadržati i animacije. U tom slučaju je u studiju, ustvari postavljena plava ili zelena pozadina. Ukoliko njegova garderoba sadži boju, koja je ekvivalentna boji pozadine, tada ti segmenti odela postaju transparentni, tj. na njima se prikazuje deo pozadine. Razlog za primenu plave ili zelene pozadine leži u činjenici da su to dve boje koje su najmanje slične boji kože. Chroma Key tehnika se može primenjivati i u filmovima za kompjutersko generisanje specijalnih efekata.

Zelena pozadina je u većoj primeni, zbog činjenice da su senzori u digitalnim kamerama najosetljiviji na zelenu boju (Bayer filter). Struktura Bayer filtera poseduje više zelenih piksela, i na

40

taj način oponaša ljudsko oko koje je najosetljivije na zelenu boju. Stoga, zelena komponenta kamere sadrži najmanje šuma i može obezbediti najčistije izdvajanje boje primenom Chroma Key efekta. Odgovarajući nivo luminence se dobija primenom manje količine svetlosti, zbog veće osetljivosti kamere na zelenu komponentu.

Slika 5.9. Bayer-ov raspored filtera boja [7]

Najbitniji faktor za izdvajanje komponente je separacija boje pozadine i subjekta. U okviru digitalne kolor televizije, boja se predstavlja pomoću tri primara (crvena, zelena, plava). Chroma Key se ostvaruje jednostavnim numeričkim poređenjem između video signala i odabrane boje. Ukoliko boja specifične tačke, u okviru frejma, ima iste parametre kao što su definisani parametri key efekta (bilo identične ili u opsegu), tada se video informacija eliminiše i postaje transparentna na nivou odgovarajućih segmenata.

Pri snimanju filma Spider-Man, u scenama gde su se pojavljivali zajedno Spider-Man i zeleni Goblin, leteći kroz vazduh, Spider-Man je morao biti sniman ispred zelene pozadine, dok je Goblin sniman ispred plave, zato što Spider-Man na kostimu poseduje crvenu i plavu boju, dok kostim Goblina sadrži samo zelenu boju. Da su zajedno snimani na zelenoj pozadini (ili plavoj), jedan od likova bi bio delimično transparentan, odnosno izbrisan iz sadržaja.

Najveći izazov pri postavljanju pozadine (zelene ili plave) je postizanje ujednačenog osvetljenja, kako bi se izbegla pojava senki. Na taj način se dobija što je moguće uži opseg boja, za eliminaciju. Senka se prikazuje kao tamnija boja, pa je moguća greška u odbacivanju. Od materijala koji se koristi, direktno zavisi kvalitet. Materijali koji puno svetlosti reflektuju su u mnogome nekvalitetniji od materijala koji apsorbuju više svetlosti.

Adobe Premiere CS4 nudi mogućnost “Keying” efekata. Odabirom Video Effects > Keying > Chroma Key, i prevlačenjem na odgovarajući klip sa, u ovom slučaju, zelenom pozadinom, aktivira se Chroma Key efekat.

Na slici 5.10, moguće je uočiti klip sa zelenom pozadinom (Source monitor), kao i finalni produkt efekta (Program monitor). Pravila Timeline prozora obezbeđuju maskiranje video klipova, na šinama manjih rednih brojeva (u ovom slučaju Video 1), video klipovima koji se nalaze na šinama viših brojeva (Video 2). Na taj način, kao što je prethodno objašnjeno, Chroma Key efekat primenjen na klip koji je smešten na šini Video 2, omogućava postizanje transparentnosti pozadine oko objekta koji se uočava na slici 5.10. Jednostavnim dodavanjam željenog video klipa na šinu sa rednim brojem 1, moguće je promeniti pozadinu, što se primećuje u krajnjem video materijalu. Kako bi promena bila što prirodnija, potrebno je izvršiti par podešavanja parametara u okviru Effects Controls prozora.

41

Slika 5.10. Primena Chroma Key efekta

Prvo se mora definisati boja Chroma Key efekta, ondnosno boja koja se eliminiše iz video sadržaja. Adobe Premiere poseduje, u okviru Effect Controls panela, alat koji omogućava selektovanje odgovarajuće boje prostim uzorkovanjem. Uzorkovanje se postiže klikom na ovaj alat, pri čemu dolazi do promene kursora, i ponovnim klikom na boju koju želimo da odaberemo. Na taj način je definisana boja pozadine klipa (zelena) koju je potrebno učiniti transparentnom.

Sada je potrebno izvršiti dalja podešavanja, kako bi se finalni video materijal približio prirodnom izgledu. Kao što se može primetiti na sledećoj slici, oblast definisana odabirom boje nije najidealnija, odnosno, postoje blaga odstupanja u nijansama zelene. Pažljivim modifikacijama parametara kao što su Similarity, Blend, Treshold, Cutoff, Smoothing, postiže se željeni efekat (u ovom slučaju nije neophodno modifikovati sve gore pomenute parametre). Na slici 5.11, je crvenim okvirom, obeležen alat koji omogućava uzorkovanje boja.

Slika 5.11. Odabir boje Chroma Key efekta

42

Kako se na slici 5.11. može uočiti nesavršenost keying-a, u okviru Effect Controls panela je poterbno menjati parametar Similarity. Menjajući ovaj parametar, posmatra se na Program monitoru rezultat, sve dok se ne izdvoji samo objekat. Rezultat povećanja Similarity parametra je prikazan na sledećoj slici:

Slika 5.12. Similarity maksimalan

Finalni video je sada odgovarajućeg kvaliteta, te nije potrebno modifikovati ostale parametre.

Proces koji se krije, iza jednostavne primene definisanog Chroma Key efekta (u ovom slučaju se konkretno misli na softversku implementaciju algoritma), se može, u razvijenom obliku, prikazati u vidu sledeće blok šeme:

Slika 5.13. Blok šema Chroma Key efekta

X

X

+

Invert

Background

Key signal

Key fill

Rupa u pozadini

Foreground

Video izlaz

43

Key se formira od dva signala: key fill (popuna) i key source (izvor). Key source je video signal na osnovu koga se, u zavisnosti od vrste key-a, određuje kako će novi video, a to je key fill, biti ubačen u pozadinu (Background). Na osnovu key source signala i vrste key-a, formira se key kontrolni signal (key signal) kojim se formira transparentan prostor u Background videu, u koji se stavlja key fill (Forground). Key signal je crno-beli, pri čemu može biti od nivoa crnog, preko sivog, do belog. Crno predstavlja prostor u konačnoj slici u kome je background prisutan u punom nivou. Belo predstavlja prostor u slici gde se formira rupa i u njoj će biti prisutan samo deo slike koji potiče od key fill-a. Mesta u slici, na kojima key signal ima određen nivo sivog biće ispunjena, proporcionalno tom nivou, i sa background-om i sa key fill signalom. Na precizno formiranje key signala se može uticati određenim regulatorima, koji se razlikuju od vrste keya i variraju od proizvođača do proizvođača.

5.3. Kontrolisanje efekata na nivou ključnih frejmova

Moguće je pretvoriti sve parametre, u okviru video efekata, u ključne frejmove. Tako se obezbeđuju promene ponašanja efekata u vremenskom domenu, na različite načine.

Slektovanjem klipa, u okviru Timeline prozora, pojavljuju se njegovi parametri koji se odnose na Effect Controls. Sada se može proširiti prikaz Effect Controls panela, sve dok se ne postigne optimalna veličina za prikaz Show/Hide Timeline View opcije. Sada se odabirom Stylize > Solarize, u Effects prozoru, implementira efekat, Drag & Drop tehnikom, na Effect Controls panel. Dalje se pristupa definisanju ključnih frejmova, kao što je prikazano na sledećoj slici:

Slika 5.14. Parametri kontrole efekata na nivou ključnih frejmova

44

Definisanje nove pozicije ključnog frejma, na horizontalnoj beloj liniji (Value graph), postavlja se pozicija promene parametra efekta Solarize, u okviru Effect Controls Timeline-a. Trenutno je uticaj efekta neprimetan, jer je podešen na vrednost nula. Dodavanjem novih ključnih frejmova, definiše se varijacija uticaja primenjenog efekta, koja može uzimati vrednosti između nule i sto. Mesto na kome se nalazi pozicioner, određuje mesto na koje se automatski postavlja ključni frejm, pomeranjem klizača vrednosti u levo ili desno (zavisi od prethodne pozicije). Moguće je menjati položaj ključnog frejma jednostavnim prevlačenjem kursora, pri čemu zadržava prethodnu vrednost. Promena vrednosti anvelope ključnog frejma (Value graph) moguća je samo u vertikalnom pravcu, kako bi se onemogućilo slučajno pomeranje duž vremenske (horizontalne) ose.

Toggle Animation aktivira opciju ključnih frejmova za određeni parametar primenjenog efekta. Nakon toga se pojavljuju dve horizontalne, bele linije: Value graph i Velocity graph.

Definisanjem većeg broja ključnih frejmova, i promenom njihovih vrednosti, postiže se višestruka varijacija efekta u okviru video klipa.

Slika 5.15. Multivarijabilnost ključnih frejmova

Adobe Premiere Pro CS4 omogućava dodavanje interpolacije i promenu brzine između ključnih frejmova.

Interpolacija ključnih frejmova služi za postizanje promena vrednosti određenih parametara efekata, tokom kretanja “ka” ili “od” ključnog frejma. Drugim rečima, moguće je obezbediti promenljivu brzinu između ključnih frejmova. Adobe Premiere Pro poseduje dva načina pomoću kojih je moguće kontrolisati ove promene:

• Interpolacija ključnih frejmova • grafikon promene brzine

Interpolacija ključnih frejmova predstavlja lakši način modifikacije, dok je grafikon brzine puno komplikovaniji. Proces savlađivanja ovih metoda zahteva više vremena i vežbe.

45

5.4. Tranzicioni video efekti

Primena tranzicionih efekata, u suštini predstavlja definisanje načina na koji se na tekući video klip, u okviru Timeline-a, nadovezuje naredni klip. Prelazi mogu biti u obliku Cut, Wipe, Fade, Mix.

Cut prelaz predstavlja grubo prebacivanje sa jednog video izvora (video klipa), na drugi. Najčešće se primenjuje u informativnim emisijama, kao i u video sadržajima gde se zahteva vremenska optimizacija. Ovaj metod spajanja se koristi u filmskoj montaži kada je potrebno stvoriti utisak dinamičnosti kadrova, i pri prikazivanju odvojenih scena u okviru istog prostora.

Pretapanje (Mix) video klipova, predstavlja postepeno smanjivanje intenziteta tekuće video sekvence, dok se intenzitet narednog klipa, postepeno povećava. Kada nivo narednog klipa postane veći od prethodnog, tada on postaje primarni video signal. U suštini se Mix često naziva Additive Mix. Postoji još i Non-Additive Mix (NAM), kod koga se izvor sa većom luminentnom vrednošću, izdvaja i postaje dominantan. Tranzicija započinje sa maksimalnom amplitudom tekućeg signala, i minimalnom amplitudom narednog. Postepeno se povećava amplituda narednog signala, i kada dostigne svoju maksimalnu vrednost, dolazi do progresivnog smanjivanja amplitude prethodnog signala.

Slika 5.16. Additive mix

Slika 5.17. Non-Additive mix

46

Na slici 5.18. je prikazana generalizovana blok šema mix pretapanja. Kao što se može videti na slici 5.18, postoje dva nezavisna video ulaza, pri čemu se formiranje mix pretapanja ostvaruje varijacijom koeficijenta A, u opsegu od 0 do 1. Na taj način se obezbeđuje slabljenje signala razlike ova dva video ulaza (in0-in1), nakon čega se oslabljena razlika i odgovarajući ulaz sabiraju.

Slika 5.18. Blok šema mix pretapanja

Wipe predstavlja efekat tranzicije, pri čemu naredni video segment (klip) prebriše prethodni. Moguće je definisati različite paterne za Wipe efekat. Paterni predstavljaju oblik pomoću koga se vrši prebrisavanje. Na sledećim slikama su prikazani neki od paterna Wipe efekta:

Slika 5.19. Band Wipe

Slika 5.20. Clock Wipe

X

+Zaokruživanje

i ograničenje

+-

A(0-1)

In1

In0

Out

47

Slika 5.21. Wipe bez paterna

Slika 5.22. Gradient Wipe

Primena tranzicionih efekata, u okviru Adobe Premiere Pro softvera, zahteva delimično skraćivanje klipova između kojih se primenjuje tranzicija. Ukoliko se ne skrate, softver ponavlja prvi, odnosno poslednji frejm klipa dok traje produžena tranzicija. To se na monitoru manifestuje u vidu zamrznute slike (u dužini koja zavisi od produženja Transition efekta) dok se vrši pretapanje.

Na spoj dva klipa se jednostavno prevuče, iz Effects kartice odgovarajući tranzicioni efekat. Kada se selektuje Transition efekat na Timeline-u, u Effect Controls kartici će se pojaviti poseban pregled za Transition parametre. Ovde može da se koriguju parametri Transition efekata. Moguće je produžiti trajanje Transition efekta (dužina pretapanja) pod opcijom Duration (upiše se željena dužina pretapanja ili držeći taster, pokreće se miš levo-desno). Naravno, dužina pretapanja zavisi i od dužine klipova tako da, ukoliko ne može da se produži klip, neće biti moguće postaviti klasično pretapanje. Polje Border Width, definiše širinu graničnika između klipova pri Wipe tranziciji.

48

5.5. Efekti za obradu zvuka

Effects kartica pored prethodno opisanih video efekata, sadrži i dva podskupa koja se odnose na audio segment klipova. Razlikuju se Audio Effects i Audio Transition podskupovi.

U okviru Audio Effects podskupa, mogu se implementirati određene veštačke modifikacije audio signala. Najpre je potrebno odabrati grupu koja se odnosi na primenjen format reprodukcije, što obuhvata mono, stereo i 5.1 format. U ovom slučaju je potrebno odabrati stereo format, zato što je cela sekvenca definisana u ovom formatu.

Adobe Premiere Pro omogućava klasičnu implementaciju efekata na svaki od klipova posebno, ili u okviru modula audio miksera. Ukoliko se primenjuje efekat na celokupan modul, on će imati uticaja na sve klipove koji su obuhvaćeni šinom, na koju se odnosi odgovarajući modul.

Neki od karakterističnih efekata su: Balance, EQ, Band Pass, High Pass, Low Pass, Reverb.

Efekat Blance je moguće primeniti samo na poseban klip, zato što primena na celom modulu ne bi imala smisla, kako je već sam mikser opremljen panorama regulatorima čija je funkcija identična. Ovim efektom se može menjati odnos nivoa zvuka levog i desnog kanala na stereo izlazu, pri čemu se na nivou pojedinačnog klipa vrši pomeranje zvučnog izvora u okviru stereo baze.

Efekat EQ se može postaviti na pojedinačne klipove, kao i na celokupan modul. Primenjuje se kada je potrebno izvršiti frekvencijsku korekciju karakteristika određenog audio signala. Najopštija vrsta spektralnih procesora naziva se parametarski ekvalizer. To podrazumeva postojanje izvesnog broja međusobno nezavisnih filtara, kod kojih se svi relevantni parametri mogu spolja menjati. Efekat EQ poseduje podelu opsega u obliku: Low, Mid1, Mid2, Mid3 i High. Promenom parametara se definišu tačne frekvencije koje se odnose na svaki od ovih segemenata. Nakon njihovog definisanja, vrši se “peglanje” signala, smanjivanjem ili povećavanjem amplitude svakog podopsega posebno. Moguće je čak i eliminisati neki od podopsega, što u suštini predstavlja postavljanje notch filtra. Na sledećoj slici je prikazana konceptualna blok šema EQ efekta (G predstavlja gain, a fg definisanu centralnu učestanost podopsega):

Slika 5.23. Koncept rada EQ efekta

Efektima Band Pass, High Pass, Low Pass je moguće eliminisati deo audio informacije iz ukupnog frekvencijskog opsega. Band Pass-om se definiše opseg frekvencija koje se propuštaju, u odnosu na centralnu učestanost. High Pass propušta samo visoke frekvencije, iznad definisane vrednosti, dok Low Pass propušta frekvencije ispod definisane vrednosti.

Reverb je efekat kojim se unosi reverberacija u audio signal. Reverberacija predstavlja pojavu percepcije mnoštva reflektovanih komponenti zvuka, koje stižu nakon direktnog zvuka. Refleksije počinju da stižu nakon kratkog vremenskog intervala iza direktnog zvuka. Veličina ovog intervala

NF filtar (Low)

Filtar opsega (Mid1)

Filtar opsega (Mid3)

VF filtar (High)

Filtar opsega (Mid2)

Ulaz Izlaz

G1, fg1 G2, fg2 G3, fg3 G4, fg4 G5, fg5

49

značajna je za subjektivni doživljaj veličine prostorije u zvučnoj slici. Što je prostorija veća, taj interval je po pravilu veći jer su zidovi udaljeniji. Nakon prvih refleksija, pristiže mnoštvo refleksija čija je gustina, u vremenskom domenu, veoma velika. Zbog toga se one međusobno ne mogu diferencirati ni čulom sluha ni objektivnom analizom, već se stapaju u jedinstvenu zvučnu pojavu.

Veštačkim unošenjem reverberacije, moguće je u celokupni audio sadržaj, dodati potpuno nove prostorne informacije. Dovoljno je snimiti audio signal u anehoičnoj prostoriji, pri čemu u tom slučaju ne sadrži prostornu informaciju. Dalje se konvolucijom tako snimljenog signala i impulsnog odziva prostorije, čija se reverberacija implementira u signal, dobija zvučna slika, koja je ekvivalentna kao da je snimanje vršeno u toj prostoriji. Uređaji koji ovo omogućavaju se nazivaju reverberatori.

Digitalni reverberatori koriste skup algoritama za procesiranje digitalnog signala, kako bi stvorili efekat reverberacije. Kako je za uspešnu realizaciju reverberacije, potrebno multiplicirati eho, prosti algoritmi reverberacije koriste kola za kašnjenje. Napredniji digitalni reverberatori mogu simulirati, u vremenskom i frekvencijskom domenu, odziv prostorije na osnovu dimenzija, apsorpcije i drugih faktora.

Slika 5.24. Blok šema digitalne reverberacije

U okviru Adobe Premier Pro softvera se reverberacija podešava korigovanjem parametara kao što su: veličina reverberacije (u procentima), kašnjenje (u milisekundama), apsorpciona svojstva (u procentima) i gustina (u procentima).

Kao i kod video efekata, i kod audio efekata je omogućeno upravljati parametrima, definisanjem ključnih frejmova. Tako je moguće formirati, na jednostavan način, smenjivanje više različitih efekata, kao što je na primer reverberacija, pa postepeno smanjivanje kašnjenja prelazi u efekat niskopropusnog filtra.

Delay+

X

+

X

- gain

gain

50

5.6. Pretapanje audio signala

Tranzicioni efekti audio signala se zasnivaju na postepenom smanjivanju nivoa signala (Fade out), pri kretanju ka kraju trenutnog audio klipa, i postepenom povećavanju (Fade in) nivoa narednog audio klipa. Na seldećoj slici je prikazana promena nivoa audio signala za različite oblike fade-a:

Slika 5.25. Fade out i Fade in audio signala

U principu, efekat pretapanja je moguće realizovati jednostavnom primenom audio miksera. Ova metoda nije praktična u softverskoj realizaciji zbog potrebe za istovremenim pomeranjem dva klizača (Fader-a). Svakako je praktičnije realizovati fade in i fade out, menjanjem anvelope volume parametra klipova.

Slika 5.26. Primena Fader-a miksera u kreiranju pretapanja

Menjanje anvelope, kako bi se postigao efekat pretapanja audio signala se realizuje identično kao i za video efekte. Najpre se definišu ključni frejmovi, u zavisnosti od željenog nagiba krive promene nivoa zvuka, tj. željene brzine Fade out-a ili Fade in-a. Na sledećoj slici su prikazane pozicije ključnih frejmova, kao i delovi pretapanja:

51

Slika 5.27. Preatapanje na nivou ključnih frejmova

Komplikovaniji način pretapanja se može realizovati primenom audio efekata koje nudi Adobe Premiere Pro. Pored već pomenutog Fade out i Fade in pretapanja, primenom još nekog softvera za audio obradu (npr. Sound Forge), moguće je primeniti određene tehnike ujednačavanja audio signala. Na primeru elektronski generisane muzike, gde mašina proizvodi matricu, moguće je ekstraktovati podatak o broju bitova (muzičkih) u minutu (Beats Per Minute = bpm). Tada se preciznim podešavanjem i ujednačavanjem bpm parametara sekvenci, može ostvariti njihova sinhronizacija. Bpm u suštini, nosi informaciju o periodičnosti koja postoji u svakoj elektronski generisanoj, muzičkoj sekvenci. Definiše se referentni (master) tempo u bitovima po minuti, zatim, promenama vrednosti Pitch kontrole, postiže se međusobno izjednačavanje periode muzičkih sekvenci, koje se na kraju stapaju u zajednički, zbirni signal. Na ovaj signal se sada mogu primeniti, naprimer filtri ili reverberacija, kako bi se na napredniji tehničko-umetnički način izvršilo pretapanje.

Pitch kontrola u suštini reguliše brzinu reprodukovanja audio signala, tj. omogućava rastezanje ili skupljanje signala, duž vremenske ose.

52

53

6. Capture

Pri tradicionalnom, analognom snimanju, elektronski delovi kamere pretvaraju informacije koje pristižu od objektiva u video signal. Točkići koji se nazivaju glave, okreću se i zapisuju signal na traku koja prolazi preko njih. Kada se traka pusti u video rikorderu, njegove glave čitaju signal s trake i šalju ga kroz kabl do TV-a. I digitalna kamera ima objektiv, glave i traku. Kamera sa DV (digital video) standardom razlikuje se po tome što njene glave na traku zapisuju podatke, a ne analogni video signal. U suštini digitalni video je proces pretvaranja video signala koji stiže od objektiva u podatke.

Pravljenje digitalnih podataka od analognog signala jeste proces pisanja datoteke s podacima koja će što preciznije predstaviti sliku dobijenu signalom. Da bi to uspelo, mora postojati način konverzije analognog signala u digitalni. To se postiže karticom za učitavanje videa (capture card ili video capture card).

Karticu za učitavanje obično će napraviti neki drugi proizvođač, ne proizvođač računara i softvera koji se koristi. Instalira se preko PCI interfejsa i povezuje sa video opremom preko raznih vrsta kablova. Mogućnosti tih kartica podudaraju se sa interfejsom ugrađenim u digitalne video kamere. Celokupan sistem funkcioniše na sledeći način: kada se reprodukuje video zapis na rikorderu (bilo da je to VCR, Hi8 ili BetaCam), video signal se šalje kroz kabl koji povezuje uređaj s karticom za učitavanje. Kartica čita analogni signal, šifruje ga u digitalne podatke i zapisuje na disk računara. Kada se digitalni podaci obrade u programu Premiere Pro, mogu se poslati nazad kartici za učitavanje koja će ih prevesti u analogne podatke i preneti na video traku, ili se mogu u digitalnom obliku upisivati na kasetu (DV, Hi8,…), hard disk, DVD, ili na neki drugi memorijski medijum.

Pretvaranje video signala u digitalne podatke obavlja programska rutina nazvana kodek (engl. codec), koja postoji u kartici za učitavanje ili u samom programu. Tokom šifrovanja, kodek teži da svaki piksel i boju u kadru videa predstavi što preciznije. Savršenstvo u tom poslu stvara nov problem: hardver ponekad ne može da ga isprati. Jedna sekunda videa u severnoameričkom televizijskom standardu NTSC (National Television Standards Committee) sadrži oko 30 jedinstvenih kadrova (preciznije 29,97), obično veličine 720×480 piksela. Treba imati u vidu da jedan kadar analognog videa pretvoren u digitalne podatke zahteva nešto više od jednog megabajta prostora za skladištenje. Podaci se gomilaju veoma brzo: jedna sekunda video snimka potrošiće 32 MB prostora, deset sekundi 320 MB. Za rad s tolikom količinom podataka potrebno je vreme, i

54

hardver ih mora neprekidno upisivati dok se video šifruje. Zamuckivanje i štucanje hardvera rezultuje pojavom ispuštenih kadrova (engl. dropped frames), što znači da će kadrovi videa nestati. Brojni faktori utiču na pojavu ispuštenih kadrova, a najverovatniji uzrok je nemogućnost čvrstog diska da zapiše sve te video podatke. Drugim rečima, ako je disk preopterećen pri upisivanju kadra 5, dok bude spreman za sledeći kadar, u kartici za učitavanje već će se reprodukovati i šifrovati kadar 7. Kadar 6 će biti preskočen (ispušten) i neće ga biti u učitanoj digitalnoj datoteci. U pokušaju da kontroliše tu situaciju, kodek može komprimovati (compress) video dok ga šifruje u digitalne podatke. To znači da će smanjiti datoteku koristeći poseban format komprimovanja, jedinstven matematički algoritam koji pakuje podatke trudeći se da sačuva originalnu video sliku. Mada rešavaju problem nasumično ispuštenih kadrova, ovi formati komprimovanja moraju pri radu kontrolisano žrtvovati kvalitet.

6.1. Komponentni i kompozitni video signal

U analognoj tehnologiji, od interesa je prenositi kompozitni video signal. Kompozitni signal sadrži luminentnu, hrominentnu i sinhro komponentu, koje su multipleksirane u vremenskom, amplitudskom i frekvencijskom domenu.

Slika 6.1. Izgled video linije kompozitnog video signala

Deo aktivne linije odgovara luminentnoj komponenti. Njoj se dodaju dve hrominentne komponente V i U, modulisane u kvadraturi. Luminentna komponenta je od 0 do 5.5MHz, dok su hrominentne komponente u opsegu od 0 do 1.5MHz.

Signal koji je veći od 0.7V upada u nelinearni deo karakteristike. Kako se u kompozitnom videu, boja i osvetljaj prenose zajedno, može se desiti da ukupni sig bude veći od 0.7V. Potrebno je obezbediti da luminentna komponenta bude što preciznija, pa se ona prenosi u amplitudskom opsegu od 0 do 100% (do 0.7V). Hrominentnu komponentu nije neophodno precizno preneti, pa može upasti i u nelinearni deo, što proizilazi iz činjenice da oko nije toliko osetljivo na boju.

55

Aktivni deo slike se sastoji od zbira luminentne i dvaju hrominentnih komponenti, i nalaze se na kraju spektra. Informacija o podnosiocu boje, koji hrominentne komponente pomera na više frekvencije nosi naziv „color burst“ i nalazi se na „back porch“-u, pri čemu zajedno sa sinhro-impulsom popunjava neaktivni (povratni interval) deo slike. Sinhro-impuls služi za sinhronizaciju vremenske baze, tj. omogućava kretanje mlaza s leva na desno.

Slika 6.2. Blok šema formiranja komopzitnog video signala

Slika 6.3. Blok šema formiranja komponentnog video signala

U digitalnoj tehnologiji, od interesa je digitalizovati komponentni video signal. Sama činjenica da se u kompozitnom signalu prenose sinhro impulsi, multipleksirani sa hrominentnim i luminentnom komponentom, dovodi do zaključka da se vrši i digitalizacija nepotrebnih podataka (sinhro impulsi). Takođe se digitalizacijom komponentnog signala, ostavlja mogućnost različitog odmeravanja luminetne i hrominetnih komponenata, što omogućava dodatnu uštedu informacionog protoka. Komponentni video je dobar za digitalizaciju jer se prenosi samo aktivni deo linije čiji se početak i kraj označavaju sinhro-grupama.

R

G

B

+

+

+

+

-

+

-

+

X

Sinhro impulsi

Kompozitni video

Podnosioc boje 4.43 MHz

Luminentna komponenta Y

U=R-Y

V=B-Y

Hrominentna komponenta C(3 - 5.5 MHz)

(0 - 5.5 MHz) (0 - 5.5 MHz)

R

G

B

+

+

+

+

-

+

-

X

Podnosioc boje 4.43 MHz

Luminentna komponenta Y

U=R-Y

V=B-Y

Hrominentna komponenta C(3 - 5.5 MHz)

(0 - 5.5 MHz)

56

U komponentnom standardu, postoji dosta slobodnog prostora u povratnim intervalima. U njih se mogu smestiti razne informacije. Niz sve nule ili sve jedinice se koriste za sinhronizaciju, s’ obzirom da se ne očekuje da realni signali često imaju takve vrednosti. Linije koje u analognom standardu odgovaraju povratnom intervalu, ostavljaju se u digitalnom standardu za prenos nekih pomoćnih informacija. Povratni interval se zove blanking interval. Na primer, embeded audio znači prenos audija u blanking intervalu. Audio nosi tako malu količinu informacija, da bi se mogao smestiti u povratni interval. Kodovanje pomoćnih podataka, u blanking intervalu, se može obavljati sa 10 bita, a u aktivnoj liniji sa 8 bita.

6.2. Standardi video kamera

Postoje razni formati video kamera od kojih je najrasprostranjeniji DV (i/ili mini DV). Pored ovog postoje i Digi8, DVCAM, DVCPRO, DVCPRO50, DVCPRO HD, Micro MV, D-VHS,…

Sama činjenica velike rasprostranjenosti DV standarda leži u ceni, pri čemu je DV daleko jeftiniji od bilo kog drugog formata, a kvalitet mu je sasvim prihvatljiv i u televizijskim uslovima.

6.2.1. DV standard

Kvalitet pri komprimovanju videa varira zavisno od zadate brzine prenosa podataka. Obično u produkciji je poželjan najbolji kvalitet, ali ponekad su datoteke prevelike da bi se lako reprodukovale i obrađivale na prosečnom računaru. Kako napraviti ravnotežu i odabrati odgovarajući kodek u izobilju ponuđenih? Jedno rešenje je da se sistem izgradi na osnovu standarda DV formata. Digitalni video (DV) je format koji se sastoji od unapred zadatih parametara komprimovanja za standardan hardverski interfejs. Razvijen je od strane kompanije Sony, i u početku se koristio samo u profesionalne (televizijske) potrebe, ali sada je sve više amaterskih kamera u DV formatu.

DV omogućava: komprimovanje već u kameri, brzinu prenosa podataka kojom se komprimovana datoteka može reprodukovati na prosečnom disku, upisivanje komprimovanih podataka umesto upisivanja video-signala na traku, obezbeđuje okruženje u kom se lako prenose podaci s kamere na računar i obrnuto.

Brzina prenosa podataka pri DV komprimovanju iznosi 3,65 MB u sekundi. Hardverski interfejs nosi različita imena: IEEE1394, iLink ili FireWire. Pošto se prenose podaci, moć ovakve konfiguracije mnogo je veća od snage analognog kabla, pa je tako moguće upravljanje uređajem s računara. FireWire kabl koristi protokol za kontrolisanje uređaja (device control protocol) da bi komunicirao sa DV kamerom i kontrolisao reprodukovanje. Pomoću FireWire kabla može se zaustavljati ili pokretati reprodukovanje, brzo premotavati, vraćati unazad i snimati na kameri korišćenjem niza komandi s računara. DV kamera beleži živ video-snimak i komprimuje ga u podatke preko unutrašnjeg DV kodeka. U toku snimanja kamera na traku zapisuje tri kanala podataka – video, zvuk (ili audio) i vremenski kod (brojač vremena za traku, engl. timecode).

57

FireWire kabl povezuje kameru i računar. Dok kamera reprodukuje snimak, podaci se učitavaju u Premiere Pro i snimaju se odlomci na disk koji je za to namenjen. Odlomci su šifrovani DV kodekom i mogu se uređivati u programu Premiere Pro koristeći DV režim obrade. Pošto DV hardver prenosi DV podatke, video se može posmatrati na ekranu kamere dok se uređuje i reprodukuje u DV režimu (pod pretpostavkom da je kamera uključena, prebačena u režim VTR i povezana sa sistemom preko FireWire kabla). Kamera ne pretvara samo video u podatke, ona može i podatke ponovo pretvoriti u video kada Premiere reprodukuje materijal.

DV omogućava snimanje videa visoke rezolucije (HDV) u MPEG-2 formatu. Iako se dešava ekspanzija HD (High Definition) digitalnog standarda, DV će još dugo ostati u upotrebi jer je lak za upotrebu i nelinearnu montažu na računaru.

6.2.2. DVCAM, DVCPRO, DVCPRO50, DVCPRO HD standardi

DVCAM i DVCPRO se koriste u profesionalnim sistemima, slični su sa DV standardom ali su robustniji. Iako su DV-kompatibilni, pokazuju bolje karakteristike u audio domenu. Koriste “locked audio” i na taj način se sprečava drift audio sinhronizacije, koji je karakterističan za DV ukoliko je napravljeno nekoliko generacija kopija video-signala.

DVCPRO koristi 4:1:1 odabiranje hrominetne i luminentnih komponenti, dok je audio dostupan samo u varijanti 16-o bitne kvantizacije i odabiranja sa 48 kHz.

DVCPRO50 je predstavljen 1997 od strane Panasonic-a i često se opisuje kao dva DV-kodeka koji rade u paraleli. Protok kodiranog video-signala može iznositi do 50 Mbit/s, što je duplo veće u odnosu na bazni DVCPRO. Rezolucija je poboljšana primenom 4:2:2 odabiranja. Primenjuje se u produkcijama gde se ne zahteva high definition format.

DVCPRO HD (ili DVCPRO100) je HD format koji se može posmatrati kao 4 DV kodeka koji rade u paraleli. Protok podataka zavisi od broja frejmova po sekundi i može iznositi od 40 Mbit/s za 24 frame/s pa do 100 Mbit/s za 50/60 frame/s mod. Kao i DVCPRO50, DVCPROHD koristi 4:2:2 odabiranje. Koristi manji raster od HD televizije: 960x720 piksela za 720p, 1280x1080 za 1080/59.94i i 1440x1080 za 1080/50i. Kako bi se održala kompatibilnost sa HDSDI standardom, DVCPROHD oprema vrši nadodabiranje videa tokom reprodukcije. DVCPROHD oprema je kompatibilna sa starijim DV/DVCPRO formatima. Iako je tehnički DVCPROHD naslednik DV-a, isključivo se koristi od strane profesionalaca.

6.2.3. AVCHD standard

AVCHD (Advanced Video Coding High Definition) je format za snimanje i reprodukovanje HD videa. Razvijen je od strane Sony-a i Panasonic-a. Primarno se bazira na korisničkim HD kamkorderima. AVCHD je “file based” format koji ne koristi magnetnu traku, već se video-signal direktno upisuje na DVD disk, hard disk, flash memorijske kartice (npr. Secure Digital ili Memory Stick). AVCHD format se smatra prihvatljivim i u profesionalnoj primeni. Dizajniran je kako bi obezbedio kompatibilnost sa Blu-ray formatom diskova.

AVCHD koristi MPEG-4 AVC/H.264 video kodiranje, zajedno sa Dolby AC-3 (Dolby Digital) ili nekomprimovanim linernim PCM audio kodovanjem. Nekomprimovani audio format nije podržan u “consumer” varijantama, već se implementira u nekoliko profesionalnih modela.

58

6.2.4. Panasonic P2

AVCHD omogućava snimanje kako u HD modu tako i u SD (Standard Definition) modu. Što se tiče HD moda, sve rasprostranjenije varijacije su podržane, uključujući 720p, 1080i i 1080p.

P2 predstavlja video format koji se skladišti na P2 kartici u okviru Panasonic P2 kamera. P2 kartica je ustvari PCMCIA flash memorijska kartica koja se smešta u kameru ili u PCMCIA slot radne stanice. Iako Adobe Premiere Pro može vršiti čitanje i obradu podataka direktno sa P2 kartice, preporučuje se kopiranje čitavog sadržaja kartice na lokalni hard disk radi postizanja maksimalnih performansi. P2 kamere poseduju i USB port kako bi se ostvarila komunikacija sa radnim stanicama koje nemaju PCMCIA ulaz. Nekoliko verzija P2 formata specificiraju različite dimenzije frejmova i različit broj frejmova u sekundi. Karakteristični P2 formati: DVCPRO, DVCPRO 50, DVCPRO HD i AVC-I. Adobe Premiere Pro podržava sve standardne P2 varijante.

6.2.5. Sony XDCAM

Sony XDCAM se odnosi na familiju kamera koje direktno snimaju video sadržaj na optički disk ili SxS flash memorijsku karticu. Većina XDCAM i XDCAM HD kamera koriste optički disk za snimanje, dok XDCAMEX1 i XDCAMEX3 modeli kamera snimaju na SXS memorijske kartice. Transfer podataka sa kamere, na radnu stanicu se može vršiti preuzimanjem sa optičkog medijuma, ili preko SxS kartice koja se može smestiti u PCI Express Card Slot. Adobe premiere CS4 podržava importovanje XDCAM sadržaja, snimljenog kao standard definition DVCAM, kao i sve high definition XDCAM HD formate, sa protocima 18Mbps, 25 Mbps i 35 Mbps.

6.3. Načini povezivanja

6.3.1. DV/HDV

Prebacivanje audio i video podataka sa DV ili HDV uređaja na računar, se ostvaruje putem FireWire interfejsa. Adobe Premiere Pro omogućava snimanje sadržaja direktno na hard disk, i obezbeđuje kontrolisanje uređaja preko FireWire porta. Može se vršiti prebacivanje DV ili HDV sadržaja sa XDCAM medija ukoliko računar poseduje instaliranu odgovarajuću „Capture“ karticu.

Kada se započne novi projekat, primenom jednog od predefinisanih paterna, capture podešavanja su setovana automatski za DV/HDV. Moguće je vršiti i odabir capture formata manuelno. Adobe Premiere Pro obezbeđuje i vizuelni monitoring u okviru Capture monitora.

Na slici 6.4. je prikazana principijelna šema povezivanja DV/HDV uređaja, pri čemu su karakteristični sledeći elementi:

A – Računar sa odgovarajućim monitorom

B – 6-o pinski FireWire port i konektor

C – 4-o pinski FireWire port i konektor

D – DV/HDV kamkorder

59

E – RCA konektori za: L-levi (bela boja) audio kanal, R-desni (crvena boja) audio kanal, kompozitni video (žuta boja); kao i S-video konektor

F – HDMI port i konektor

G – Monitoring videa klasičnim televizorom

Slika 6.4. Povezivanje za DV/HDV capture [6]

Ovakva struktura omogućava capture audio i video podataka sa DV ili HDV uređaja, pri čemu je obezbeđen monitoring na televizoru tokom editovanja sadržaja. Zatim se ceo sadržaj, ili određeni segment, može ponovo nasnimiti na video kasetu.

Pravilno formiranje prethodno opisane strukture se može podeliti na sledeće korake:

1. Povezivanje DV ili HDV kamkordera ili VTR-a na računar koristeći FireWire kabl 2. Povezivanje kamkordera ili VTR-a sa televizorom za monitoring putem S-video ili RCA

kablova, ili preko HDMI kabla 3. Neophodno je kamkorder ili VTR postaviti u mod reprodukcije 4. Za HDV kamkordere se mora podesiti DV mod reprodukcije za DV projekat, ili HDV mod za

HDV projekat 5. Nakon uspešnog povezivanja startuje se Adobe Premiere Pro, i kreira se novi projekat 6. U okviru Load Preset panela, novoformiranog projekta, potrebno je izabrati DV ili HDV patern

koji se podudara sa formatom izvora video signala

6.3.2. SD-SDI, HD-SDI, komponentni sistem

Ova struktura omogućava capture audio i video podataka sa SD-SDI, HD-SDI video uređaja (kamkordera ili VTR-a), monitoring signala na televizoru tokom editovanja, i eksportovanje video materijala nazad na kamkorder ili VTR.

60

Slika 6.5. Povezivanje SD-SDI, HD-SDI sistema [6]

Karakteristični elementi strukture:

A – računar sa monitorom

B – Audio/Video breakout box

C – XLR konektori i portovi za L-levi i R-desni kanal stereo, audio signala

D – RS232/422 port i konektor

E – BNC konektori i portovi za Y/Pb/Pr komponentni video, BNC konektori i portovi za SDI video

F – HD/SD VTR

G – BNC konektori i portovi za Y/Pb/Pr komponentni video, BNC konektori i portovi za SDI video

H – RCA konektori i portovi za L-levi (bela boja) i R-desni (crvena boja) kanal stereo audio signala

I – zvučnici

J – televizor za monitoring

Struktura zahteva PCI karticu, koja podržava ili SDI ili komponentni video standard. Postoje eksterni uređaji za SDI ili komponentnu adaptaciju i konverziju signala, pri čemu se komunikacija sa računarom ostvaruje preko FireWire porta. Obe varijante obezbeđuju portove sa najčešće BNC konektorima, koji su sposobni za prijem SDI ili komponentnih video signala.

Neophodno je izvršiti setovanje sistema u sledećih nekoliko etapa:

1. Povezivanje SD-SDI, HD-SDI ili komponentnog uređaja sa računarom koristeći kablove sa SDI ili komponentnim interfejsom. Kabl sa BNC konektorom samostalno prenosi SDI video, dok tri različita BNC kabla prenose komponentne video signale.

2. Povezivanje SD-SDI, HD-SDI ili komponentnog uređaja putem XLR audio kablova. Audio izlaz računara se povezuje sa audio ulazom uređaja, i audio izlaz uređaja treba povezati sa ulaznim portovima računara

3. Povezivanje serijskog porta (RS-232 ili RS-422) kamkordera ili VTR-a sa serijskim portom ili USB portom računara. Ukoliko se koristi Breakout box, preporučuje se njegovo povezivanje serijskog porta sa kamkorderom ili VTR-om, a ne direktna serijska veza sa računarom.

61

4. Povezivanje kamkordera ili nekog drugog uređaja za reprodukciju sa televizorom za monitoring, putem komponentnih video kablova, i povezivanje sa audio pojačalom preko RCA kablova

5. Potrebno je setovati uređaj za reprodukciju u reproduktivni mod 6. Dalje se startuje Adobe Premiere, izabere kreiranje novog projekta, i odabirom odgovarajućeg

SDI paterna započinje proces prebacivanja video sadržaja.

6.3.3. S-Video, kompozitni sistem

Slika 6.6. S-Video, kompozitni video sistem [6]

Karakteristični elementi konfiguracije:

A – računar sa monitorom

B – FireWire, USB2.0 portovi i konektori

C – A/D konvertor

D – RCA konektori i portovi za kompozitni video, S-Video (y/c)

E – RS 232/422 port i konektor

F – RCA konektori i portovi za L-levi (bela boja) i R-desni (crvena boja) kanal stereo audio signala

G – analogni kamkorder, analogni VTR

H – RCA konektori i portovi za L-levi (bela boja), R-desni (crvena boja) audio kanal, i kompozitni video (žuta boja), konektor i port za S-Video (y/c)

I – televizor za monitoring

Ovakva konfiguracija obezbeđuje capture audia i videa sa analognog kamkordera ili VTR-a, takođe omogućava monitoring tokom editovanja, i eksportovanje bilo koje sekvence nazad na kamkorder ili VTR.

Kako bi se obezbedila konverzija analognog signala u digitalni, kako bi bio primenljiv u nelinearnoj montaži na računaru, neophodno je u sistem uvesti i A/D konvertor. On može biti instaliran na računaru, ili se primenjuje digitalni kamkorder ili VTR za digitalizaciju dolaznog analognog signala.

62

Formiranje ovako definisanog sistema se ostavruje u sledećih nekoliko koraka:

1. Povezivanje analognog kamkordera ili VTR-a sa računarom ili njegovim interfejsom, kao što je npr, breakout box, A/D konvertor, digitalni kamkorder ili VTR, koristeći S-Video ili RCA video kablove. Neophodno je povezati izlaz računara sa ulazom uređaja, kao i izlaz uređaja sa ulazom računara

2. Povezivanje analognog kamkordera ili VTR-a sa računarom ili njegovim interfejsom, kao što je npr, breakout box, A/D konvertor, digitalni kamkorder ili VTR, koristeći XLR ili RCA audio kablove. Potrebno je povezati izlaz računara sa ulazom uređaja i izlaz uređaja sa ulazom računara

3. Povezivanje analognog kamkordera ili VTR-a, breakout box-a, A/D konvertora, digitalnog kamkordera ili VTR-a, sa televizorom koji služi za monitoring koristeći S-Video ili RCA video kablove zajedno sa RCA audio kablovima.

4. Setovanje analognog kamkordera u VTR ili Play mod 5. Nakon startovanja Adobe Premiere Pro softvera, bira se patern koji odgovara primenjenom A/D

konvertoru

6.4. Adobe Premiere Pro podešavanje capture-a

Capture predstavlja opciju za prebacivanje video materijala sa trake na računar, što se realizuje najčešće digitalno preko FireWire interfejsa. Ukoliko je video materijal snimljen digitalnom video kamerom (npr. DV format), postoji mogućnost da se preko FireWire kabla, taj materijal prebaci na računar u digitalnom obliku, tj. bez gubitaka u kvalitetu.

Opcija koja se primenjuje za startovanje capture-a se aktivira odabirom File > Capture. Prethodno je potrebno povezati Tape i računar FireWire kablom, koji prenosi digitalnu sliku i zvuk u oba smera. Takođe, preko ovog kabla iz Premiere-a možemo u potpunosti kontrolisati transportne komande kamkordera kao što su: Play, Stop, Pause, premotavanje itd. Preko istog kabla (FireWire), je omogućeno prebacivanje materijala sa računara na kamkorder, ukoliko kamkorder ima tu mogućnost. Neki modeli kamkordera imaju softversku zabranu da snimaju preko FireWire kabla (zbog drugačijih poreskih kategorija pa imaju nižu cenu). Zato treba obratiti pažnju da li kamkorder ima DV IN (DV, odnosno FireWire ulaz), dok skoro svi kamkorderi imaju DV OUT. Čak i ako nemaju DV IN postoji mogućnost da se kamkorder dekodira i da mu tad proradi DV IN.

Kada se aktivira opcija File/Capture, otvara se prozor, i sa leve strane se nalazi ekran sa materijalom koji se emituje sa trake (Tape preview). Ispod su komande za kontrolu trake kao i za snimanje na računar (crveno dugme za Capture). U donjem delu se nalaze transportne komande koje su prikazane na slici 6.8.

63

Slika 6.7. Capture prozor

Slika 6.8. Transportne komande

Transportne komande se sastoje od sledećih karakterističnih funkcija:

1. Next scene – sledeća scena (Premiere može da prepozna scene na traci, odnosno prekide u snimljenim kadrovima – rezove)

2. Set In point – postavljanje početne tačke za Capture

64

3. Set Out point – postavljanje završne tačke za Capture 4. Rewind – premotavanje na početak trake 5. Step back – jedan frejm unazad 6. Play – pokretanje reprodukcije 7. Step forward – jedan frejm unapred 8. Fast forward – premotavanje na kraj trake 9. Pause 10. Stop 11. Record – pokreće se proces snimanja (Capture) 12. Previous scene – premotavanje na prethodnu scenu 13. Go To In point - premotavanje na početnu tačku 14. Go To Out point - premotavanje na završnu tačku 15. Slow reverse – usporena reprodukcija unazad 16. Slow play – usporena reprodukcija unapred 17. Scene detect – uključena opcija za prepoznavanje scena (rezova)

Proces prebacivanja (Capture) je vrlo jednostavan. Postoji nekoliko načina za capture, u zavisnosti od naše želje i potrebe. Moguće je premotavanje kasete na sam početak, zatim se pokrene repordukcija (Play), i u određenom trenutku se pritisne Record, za početak procesa prebacivanja. Capture proces se prekida klikom na Stop. Drugi način je da se tokom reprodukcije sa kasete (sa Play), samo obeleži sa In i Out Point Timecode-ovima odakle-dokle se vrši prebacivanje. Nakon toga se klikne na taster Log Clip sa desne strane u okviru Logging kartice i Premiere će sam premotati na poziciju In Point-a i započeti prebacivanje od In do Out pointa. Na isti načina se može upisati Timecode za In i Out point, i klikom na Log Clip se vrši prebacivanje tog dela trake.

Sa desne strane radnog okruženja se nalaze dve kartice. U prvoj Logging se bira pod Capture da li se želi snimiti: video i audio, samo video, samo audio. Ispod se upisuju podaci o kaseti sa koje se prebacuje (Tape Name), ime video klipa (Clip Name), opis video klipa (Description), scena itd. Dalje može da se upiše In i Out Timecode za precizno prebacivanje uz mogućnost aktiviranja opcije za prepoznavanje scena (Scene Detect) koja će za svaku novu scenu napraviti poseban video clip (File), iako se radi samo o jednom Capture odsečku. U kartici Settings postoji opcija Capture Location gde se odrenuju folderi na hard disku koje Premiere koristi za čuvanje materijala prilikom Capture-a videa i audia.

U okviru Device Control-a može se izabrati vrsta veze sa trakom (DV kamkorderom) i tada je potrebno kliknuti na Options, gde se podešavaju parametri vezani za kamkorder.

Slika 6.9. DV/HDV Device control

65

Kada se prebacuje (Capture) materijal sa DV trake, onda se može izabrati da li će se prebacivati cela traka kao jedan video klip (File), od npr. 60 minuta, ili će se odmah direktno sa trake odabirati delovi koji su od interesa, i na taj način se vrši prebacivanje više manjih klipova. U prvoj varijanti se zauzima više mesta na hard disku. Npr. jedan sat DV materijala sa zvukom iznosi oko 13 GB na hard disku. Ukoliko samo prebacujemo isečke sa trake, biće neuporedivo manje materijala na hard disku.

66

67

7. Export

Nakon završene obrade video klipova, u Adobe Premiere Pro softveru, pristupa se renderovanju celokupnog projekta, pri čemu se formira finalni, izlazni video produkt. Sada je neophodno odabrati format izlaznog video fajla. Sam format audio i video sekvenci, se bira na osnovu traženja kompromisa između veličine izlaznog fajla i željenog kvaliteta videa.

Export se započinje komandom File > Export > Media, nakon čega se otvara prozor za podešavanje parametara i odabir odgovarajućeg formata. U moru različitih video formata, postaje krucijalno razumeti osnove realizacije, većine zastupljenijih formata.

7.1. Video formati Adobe Premiere-a

Microsoft AVI (Audio Video Interleaved): Ovo je „Container“ format koji je u okviru Adobe Premiere-a dostupan samo u verziji za Windows. Omogućava primenu različitih tehnika kompresije (kodeka). Najbolje je primenjivati ga za pakovanje SD fajlova u DV formatu. AVI fajlovi sadrže audio i video podatke, u okviru fajl container-a, pri čemu omogućava sinhronu reprodukciju. AVI fajlovi podržavaju višestruke strimove audio i video, iako se ova opcija retko primenjuje. Predstavlja izvod RIFF-a (Resource Interchange File Format), koji deli podatke fajla u blokove. AVI fajl dobija formu jednog bloka u RIFF formatu, koji se zatim, deli u dva obavezna bloka, i jedan opcioni blok. Prvi pod-blok se identifikuje „hdrl“ oznakom. Ovo je zaglavlje fajla i sadrži metadata podatke (podatke o podacima), koji se odnose na video, kao što su: širina frejma, dužina frejma i učestanost frejmova. Drugi pod-blok je definisan oznakom „movi“, i sadržai audio/video podatke koji čine AVI fajl. Treći, opcioni pod-blok počinje sa „idx1“ oznakom i indeksira ofsete blokova podataka u okviru fajla. Kod RIFF formata, audio-video podaci, koji se nalaze u okviru „movi“ bloka, mogu se kodovati ili dekodovati (kodek). Nakon kreiranja fajla, kodek vrši kompresiju podataka. AVI fajl može „nositi“ audio ili video podatke, u okviru bloka, kodovane različitim tehnikama kompresije (npr. Motion JPEG, MPEG-2, MPEG-4), uključujući i

68

nekomprimovani video. Kako je AVI predstavljen devedesetih godina, nove video tehnike donose nekoliko promena, koje nisu uzete u obzir u AVI specifikaciji:

• AVI ne poseduje standardizovan način dekodovanja informacije o aspektnom odnosu, pa plejer ne može da selektuje automatski pravi, ali je moguće podešavati manuelno

•

• AVI nije planiran da sadrži materijal sa promenljivom brzinom frejmova

postoji nekoliko konkurentskih pristupa za uključivanje vremenskog koda u AVI fajlove , što utiče na upotrebljivost formata u oblasti postprodukcije filmova i na televiziji (iako je u širokoj upotrebi) . Za WAV audio fajlove, BroadcastWave proširenja su dizajnirana da standardizuju metadata podatke postprodukcije, ali se ekvivalent za AVI fajlova nije pojavio

• nije dizajniran da sadrži video, koji poseduje neki od načina kompresije koji zahteva pristup budućem video frejmu, van trenutnog frejma. Postoje pristupi, kako bi se obezbedila podrška modernim tehnikama kompresije (kao što je MPEG-4)

• ne podržava neke specifične tipove podataka, promenljivog bitskog protoka, kao što je MP3 audio pri učestanosti odabiranja ispod 32kHz

Noviji nosioci podataka, kao što su Matroska, Ogg, MP4, daju rešenje za prethodno navedene probleme.

DV-AVI predstavlja AVI fajl gde je video komprimovan u skladu sa DV standardom. Postoje dve vrste DV-AVI fajlova:

• Tip1: multipleksirani audio-video, ostaje u originalnom multipleksu i skladište se zajedno u video sekciji AVI fajla. Audio se čuva nekomprimovan.

• Tip2: sličan kao Tip1, ali se audio smešta kao dodatni audio strim u okviru fajla.

Windows Bitmap (BMP) predstavlja nekomprimovani format nepokretnih slika, koji se retko koristi. Poznat je i kao Bitmap Image File ili Device Independent Bitmap (DIB). Koristi se za smeštanje digitalnih slika, nezavisno od uređaja za prikazivanje.

Digital Picture Exchange (DPX) je format koji se najčešće koristi za predstavljanje skeniranih negativ filmova u vidu nekomprimovane slike, gde je gama originalnog negativa očuvan, kao i kada bi se koristio skener filma. Ovo je razlog za opšto prihvatanje DPX formata, u arhivama digitalnih postprodukcionih ustanovama i film laboratorijama.

Graphic Interchange Format (GIF) predstavlja format digitalnih slika. Podržava maksimalno 8 bita po pikselu, pri čemu dozvoljava makslimalno 256 različitih boja. Boje se biraju iz 24-obitnog RGB prostora boja. Ovaj format podržava i animacije. Ograničenja koja se odnose na boje, čine GIF format nepogodnim za reprodukciju fotografija u boji, ali je pogodan za jednostavnije grafike. Koristi Lempel-Ziv-Welch (LZW) „lossless“ tehniku kompresije kako bi se redukovala veličina fajla, bez degradacije kvaliteta.

JPEG je najrasprostranjeniji format za komprimovanje nepokretnih slika. Obično postiže kompresiju u odnosu 10:1, sa vrlo malo perceptivnog gubitka vizuelne informacije. Ovaj metod kompresije je uglavnom sa gubicima. Postoji opcioni „lossless“ mod koji je definisan u JPEG standardu, ali nije podržan u sistemima. Postoji i progresivni JPEG format, gde se podaci kompresuju u višestrukim prelazima.

Slika 7.1. Blok šema JPEG kompresije

Diskretna Kosinusna

Transformacija Kvantizacija

Entropijsko Kodiranje (Hafman)

Slika podeljena u

blokove

JPEG kodovana slikaCik-Cak RLC

69

Proces kompresije se sastoji od sledećih segmenata:

1. Vrši se dekompozicija slike u blokove, pri čemu se slika deli u blokove veličine 8x8 piksela 2. Na formirane blokove se primenjuje diskretna kosinusna transformacija. Na taj način se prelazi

u domen prostorne frekvencije, i dobija se matrica 8x8. Vrednost u gornjem, levom uglu matrice predstavlja jednosmernu komponentu

3. Tresholding i kvantizacija omogućava da se neke vrednosti, DCT koeficijenata, koje su ispod određenog paraga, zamene nulom. Na taj način se uzima u obzir osobina ljudskog vizuelnog sistema, tj. uzima se u obzir činjenicu da oko ne razlikuje fine detalje luminanse ispod neke vrednosti. Ostale vrednosti (koje nisu ispod praga) se kvantizuju.

4. Cik-Cak skeniranjem se vrši očitavanje vrednosti u DCT matrici, pri čemu se vrši transformacija dvodimenzionalne matrice u tok podataka. Cik-Cak skeniranjem se brzo „istroše“ niske frekvencije, a ostaju visoke, gde po pravilu očekujemo veliki broj nula.

5. Run Lenght Coding definiše sekvence za početak i kraj ponovljene vrednosti. Koduju se samo vrednosti različite od nule, zajedno sa brojem nula.

6. Primenjuje se Hafmanovo kodiranje, gde se češće vrednosti predstavljaju manjim brojem bita, a ređe većim.

M-JPEG predstavlja klasičan JPEG nastao ređanjem JPEG slika. Dakle, i dalje važi blokovska struktura 8x8, nasuprot JPEG2000 i MJEPG2000 wavelet, cela slika se analizira. Motion JPEG ne iskorišćava vremensku redundansu pa to možda nekad i nije dobro, ali je to potrebno za neki precizan prenos, kao što su npr. medicinski podaci. U nepokretnoj slici se umanjuje prostorna i statistička redundansa, a ne i vremenska.

P2 Movie koristi se za renderovanje sekvenci nazad na P2 karticu.

PNG je format “lossless” komprimovanih, nepokretnih slika. Najčešće se može sresti na internetu.

Quick Time je “container” format za smeštanje video fajlova, na kojima se mogu primeniti različiti kodeci. Primarni fajl format za Quicktime video, QuickTime File Format, specificira multimedijalni kontejner koji se sastoji od jedne ili više traka, pri čemu svaka od njih sadrži neki od tipova podataka, kao što su: audio, video, efekti, ili tekst. Svako polje sadrži digitalni, kodovani strim (u koji je implementiran određeni format), ili podatke o referenci strima koji je lociran u nekom drugom fajlu. QuickTime podržava sledeće formate: AIFF, WAV, DV-DIF, MP3 i MPEG program strim.

Targa je retko korišćeni format nekomprimovanih, nepokretnih slika.

TIFF je popularan visoko kvalitetni format nepokretnih slika, koji nudi primenu kodovanja sa gubicima i kodovanja bez gubitaka.

Windows Waveform (.wav fajlovi) je format nekomprimovanih audio podataka. Iako može da sadrži i komprimovani audio, najčešće se koristi za nekomprimovane podatke dobijene linearnom impulsnom kodnom modulacijom. Standard za CD audio format je 44100 odbiraka u sekundi, primenom kvantizacije sa 16 bita.

FLV/F4V je opcija za eksportovanje video materijala u oblik pogodan za reprodukciju putem Flash video plejera. Obuhvata dve opcije:

• F4V fajlovi koriste H.264 video kodek i AAC audio kodek • FLV fajlovi koriste VP6 video kodek i MP3 audio kodek

MPEG (Motion Pictures Expert Group) standard se može podeliti na MPEG-1, MPEG-2, MPEG-4. Kako se dva susedna frejma, u okviru jedne scene, jedva razlikuju, MPEG algoritam ne kompresuje kompletnu sliku, već registruje promene detalja. Frejmovi se dele na blokove 8x8 ili 16x16. MPEG format formira, u određenim razmacima, intra frejm (I frejm), pri čemu su ti frejmovi ustvari, intrakodovane slike (JPEG). Na sledećoj slici je prikazana blok šema intra frejm kodovanja:

70

Slika 7.2. Blok šema inrafrejm kodovanja

Slike između I frejmova se formiraju na osnovu izračunatih promena, koje nastaju pri promeni pozicije objekata na slici (Inter-Frame kodovanje). U tu svrhu se formiraju P frejmovi (Predicted frames) i B frejmovi (Bidirectional frames). Ova metoda omogućava kompresiju u odnosu 200:1. Česta neželjena pojava ove metode je formiranje blokova ili artefaktova u samoj slici.

Inter frejm kodovanje je kodovanje više frejmova. Velika je šansa da se jedan pixel ne razlikuje od frejma do frejma ili je to jako mala promena. Prenosi se samo razlika DC koef između intrafrejm kodovanog referentnog i susednog frejma i vektori pokreta za blokove u kojima je bilo pokreta. Cilj je smanjenje vremenske redundanse. Imamo oblast pretraživanja (najčešće na nivou makrobloka) u kojoj se traži objekat, po određenom sistemu pretraživanja koji zavisi od realizacije kodera. U MPEG sistemima se pretraživanje radi na nivou makrobloka zbog malih memorijskih resursa, inače oblast pretraživanja može biti i veća. Kada se nađe pomereni blok, do narednog frejma se prenosi samo vektor pokreta gde se blok pomerio, a ono što je novo u novoj slici se klasično intrafrejm koduje. Kada se vrši kompresija slike koja je nepokretna, uzima se u obzir prosotrna, subjektivna i statistička redundantnost i to kodovanje se zove intra-frejm. Kod inter-frejm kodovanja kodujemo samo razliku DC koef dva susedna frejma, što predstavlja umanjenje i vremenske redundanse. Ono što se sada dodatno koduje je novi sadržaj (nešto što je npr bilo zaklonjeno kada smo posmatrali prethodni frejm) i koduje se vektor pomeraja od frejma do njemu najsličnijeg frejma. Vektor pokreta je vektor koji spaja položaj nekog objekta u trenutnoj slici i položaj istog objekta u narednoj slici. Na osnovu njega, dobija se informacija kako treba pomeriti objekat u sledećem frejmu. I frejm je intrakodovana slika, intraimage–ima samo prostornu DCT. Ima najveću količinu informacija, i predstavlja kodovanje bez reference na bilo koju drugu sliku, ali zato predstavlja referencu za druge slike. Koriste se kao osnova za predikciju cele GOP (za predikciju P I B slika). GOP mora da sadrži bar jedan I frejm i redosled kodovanja mora početi I frejmom.

P frejm (prediktivni ram), sadrži sadašnji ram i vektor pokreta (prenosi se razlika prethednog i sadašnjeg rama i vektor pokreta). DCT kodovana sa referencom na prethodnu referentnu sliku (koja može biti prethodna I ili P slika). Memoriše se u baferu kodera i dekodera koristi samo direktnu predikciju (unapred). Vektor pokreta može da se formira samo unapred kod P slika. Makroblok sa predikcijom „unapred” zavisi od dekodovanih piksela neposredne, prethodne referentne slike.

Formiranje bloka i makrobloka DCT Kvantizer Cik-Cak RLC VLC Bafer

Huffman tabela

DPCM kodovanje DC koeficijenata

Faktor skaliranja

HVS tabela

71

B frejm (bidirekcioni frejm). Bidirekciona predikcija zavisi i od prethodnog i od budućeg frejma. Nije strašno ako se izgubi, dobijaju se samo iseckani pokreti. Vektor pokreta je linearna kombinacija sa različitim težinama. U redosledu dekodovanja GOP može početi B frejmom – nema fiksnu poziciju u GOP. I i P su fiksne slike dok B ide različito na ulazu u dekoder i pri prikazivanju. Koduju se DCT sa referencom na bilo koju prethodnu referentnu sliku, narednu ili obe. Koriste predikciju unapred i unazad (bidirekcioni). Dobija se interpolacijom između prethodne i naredne slike. Kada se dobije I i P frejm, iz njih se može formirati B.

Slika 7.3. GOP struktura

MPEG-2 koristi brzinu prenosa podataka od 1.5 Mbps do 80 Mbps, kao i progresivno skeniranje i skeniranje sa proredom. Za prihvatljiv kvalitet videa, dovoljno je komprimovati signal do protoka od 2 Mbps do 6 Mbps. Pri I frejm kodiranju, MPEG-2 video fajlovi se mogu bez problema editovati i seći, u procesu nelinearne montaže.

H.264 (MPEG-4 Part 10 ili AVC) je još jedan način kodovanja video materijala koji je našao veliku primenu. U osnovi nastao je kao evolucija MPEG-4 načina kodovanja. Razvojem novih tehnologija, došlo je do ideja da se telekomunikacione strukture koriste za transport videa. Video predstavlja jedan od najzahtevnijih segmenata u modernim telekomunikacijama. Osnovni problem je neophodni kapacitet telekomunikacionih resursa za prenos videa. Zato su se 90-tih godina užurbano razvijali mnogi postupci za kompresiju video materjala, kako bi se njegova veličina smanjila na potrebnu meru. Svi kompresioni postupci, pa i H.264, u velikoj meri koriste nesavršenosti ljudskog vidnog sistema, kao i određene osobine slike. Tako dobijamo kompresiju veličine i do 100 puta. H.264 je u sebi uključio neka nova unapređenja. To su pre svega deblokirajući filtri koji omogućuju da se oštre ivice blokova ublaže, tako da i pri manjim protocima nema jasno uočljive blokovske strukture. Tako dobijamo sliku koja pri duplo manjem protoku ima uporedive karakteristike kao slika kodovana pomoću MPEG-2 algoritma. Koristi prethodno dekodovane slike kao reference, na fleksibilniji način nego pre, pri čemu dozvoljava do 16 referentnih frejmova. Primenjuje promenljivu veličinu blokova pri kompenzaciji pokreta, koja može biti 16x16 pa do najmanje 4x4 piksela. Poseduje mogućnost definisanja više vektora pokreta po makrobloku, pri čemu je maksimalno moguće imati 32. Vektor pokreta za svaki segment dimenzije 8x8 (ili veći), može pokazivati na različite referentne frejmove. Precizna kompenzacija pokreta je omgućena rezolucijom pretraživanja koja iznosi četvrtinu piksela. Podržava sledeće formate odmeravanja: 4:2:0, 4:2:2 i 4:4:4.

72

73

8. Kreiranje DVD diskova

DVD predstavlja optički medijum, razvijen od strane Philips, Sony, Toshiba i Panasonic korporacija. Mogu posedovati interaktivan sadržaj, u vidu menija koji omogućava odabir poglavlja ili nekog drugog predefinisanog sadržaja, običnim selektovanjem odgovarajuće opcije.

Nekada je za kreiranje interaktivnih DVD diskova bio potreban ogroman budžet i skup hardver. Adobe Premiere Pro zajdeno sa Adobe softverom Encore, omogućava jednostavno kreiranje aplikacije za odabir sadržaja, kao i implementaciju animacija i opcija za realizaciju interaktivnog menija.

Adobe Encore je sastavni deo instalacija Adobe Premiere Pro softvera. Poseduje veliki broj prilagodljivih šablona DVD menija. Može se primenjivati za kreiranje standard-definition DVD diskova, ili high-definition Blu-ray diskova, ali i obezbeđuje eksportovanje DVD sadržaja u Flash format.

DVD autorizacija predstavlja proces kreiranja menija, tastera, i linkova ka sadržajima. Takođe, definiše akciju koju treba da obavi DVD plejer kada stigne do kraja video sadržaja, što ulkjučuje: povratak na DVD meni, povratak na neki drugi meni, ili neki drugi video fajl.

Adobe Premiere Pro pojednostavljuje proces autorizacije, omogućavajući preslikavanje celog Timeline-a u domen Adobe Encore softvera. Encore obezbeđuje dve osnovne opcije, u procesu kreiranja DVD sadržaja:

• Autoplay DVDs: ovi diskovi nemaju meni. Najbolje je primenjivati ovu opciju, za prikazivanje kratkih filmova. Pre kreiranja autoplay DVD-a, treba definisati Encore chapter (poglavlja) markere u okviru Timeline-a. Markeri omogućavaju gledaocima da vrše preskakanje video sadržaja unapred ili unazad.

• Menu-based DVDs: ovako definisani DVD diskovi poseduju jedan ili više menija sa tasterima koji povezuju različite video sadržaje.

Adobe Encore može eksportovati projekat u vidu sledećih formata:

• SD DVD: ovo je tradicionalni DVD format koji je u širokoj primeni danas za Set-Top DVD plejere

74

• Blu-ray Diskovi: medijum za HD video sadržaje • Flash: u jednom koraku, Encore obezbeđuje eksportovanje DVD projekta u vidu Flash sadržaja

za Web. Ne samo da je video kovertovan u Flash, već i kreiran meni. Takođe, automatski kreira web-ready HTML stranicu sa linkovima do Flash sadržaja, i sve je automatski spremno za postavljanje na internet stranicu.

Postoje dve opcije za kopiranje Timeline sadržaja u Encore:

• Slanje preko dinamičnog linka: prednost ove metode je što nije potrebno kreirati fajl za importovanje u Encore. Predstavlja brz, efikasan metod. Još jedna prednost je što bilo kakve promene na Timeline-u, automatski se rezultuju promenama u Encore-u, bez potrebe za renderovanjem fajla.

• Eksportovanje u vidu media fajla: Premiere Pro dozvoljava eksportovanje privremenog fajla u Encore. Moguće je eksportovati kodovani fajl koji Encore može importovati i koristiti direktno, ili može eksportovati fajl u format koji se može editovati, kao što su AVI ili QuickTime formati, pri čemu se omogućava Encore-u da koduje fajl.

8.1. Dodavanje Encore poglavlja na Timeline-u

Nakon završene video montaže, u Adobe Premiere Pro, mogu se dodavati markeri na Timeline-u za označavanje poglavlja finalnog DVD projekta. Omogućeno je pomeranje, brisanje i dodavanje markera u svakom trenutku u okviru sekvence. Adobe Encore markeri poglavlja nisu klip markeri ili Timeline markeri. Klip markeri i Timeline markeri pomažu pozicioniranje u okviru klipova, i njihovo trimovanje. Adobe Premiere Pro koristi “Encore chapter makers” isključivo za kreiranje DVD menija.

Za postavljanje Adobe Encore markera poglavlja, najpre se pozicionira indikator trenutne vremnske pozicije gde se želi postaviti marker, i zatim se klikom na Set Encore Chapter Marker taster ubacuje marker. Moguće je dodeliti i ime postavljenom markeru.

Slika 8.1. Postavljanje markera

Adobe Premiere Pro automatski postavlja Encore marker na prvi frejm svake sekvence. Ovaj marker je nemoguće pomerati ili brisati.

75

8.2. Kreiranje autoplay DVD-a

Kreiranje autoplay DVD-a definiše akciju koja se treba obaviti automatski, neposredno nakon ubacivanja diska u DVD plejer.

Najpre se odabirom File > Adobe Dynamic Link > Send to Encore, definiše prebacivanje sekvence u Encore, pri čemu se automatski pokreće Adobe Encore.

Na sledećoj slici je prikazan početni prozor, nakon pokretanja Adobe Encore softvera:

Slika 8.2. Početno podešavanje Encore softvera

Kao što semože primetiti na slici 8.2, postoji odabir između DVD i Blu-ray moda rada. Odabirom DVD moda, moguće je samo definisati da li se radi o PAL standardu ili NTSC.Klikom na “OK”, Encore pokreće, zajedno sa Premiere Pro, sekvencu koja je selektovana u Encore Project panel. Ovaj proces je kreirao Encore Timeline sa istim nazivom. Duplim klikom na Timeline objekat u oviru Encore Project panela, otvara se Timeline panel kao i prozor za monitoring za prikazivanje editovanog videa. Video sekvenca je sada učitana u Encore putem Dynamic Link-a. Ova tehnika omogućava puštanje sekvence bez prethodnog renderovanja. Ukoliko je Adobe Premiere Pro sekvenca dinamički vezana za Adobe Encore projekat, nije potrebno čak ni da Adobe Premiere Pro bude pokrenut, kako bi Encore koristio sekvencu.

Slika 8.3. Properties parametri sekvence

76

Na slici 8.3, može se primetiti da End Action nije definisan. Ukoliko ostane ne definisan, DVD neće znati šta treba da radi kada se dođe do kraja Timeline-a. Sada se može definisati da Timeline stane nakon završene reprodukcije, opcijom Stop, u okviru End Action.

Za DVD plejer je neophodno definisati akciju koja se izvršava nakon pritiska dugmeta Title na daljinskom. Klikom na prazan prostor Timeline-a, pojaviće se (desni prozor) parametri celokupnog diska. Tu se može selektovati Title Button.

Nakon završetka podešavanja projekta, pristupa se kreiranju diska. To omogućava opcija File > Build > Disc. Opcijom Build, započinje se snimanje podataka na DVD disk.

8.3. Kreiranje DVD menija

Adobe Premiere Pro ne poseduje mogućnost kreiranja DVD manija direktno. Prebacivanjem markera poglavlja, kao što je prethodno objašnjeno, i postavljanje na Timeline u Encore, moguće je kreirati meni, zajedno sa tasterima i poglavljima. Iz Adobe Premiere se prosleđuju video sekvence, zajedno sa markerima poglavlja u Adobe Encore, čijom se primenom može kreirati meni i obaviti finalno snimanje sadržaja na DVD.

Adobe Encore poseduje predefinisane šablone menija. Selektovanjem Library panela mogu se pogledati postojeći meniji.

Slika 8.4. Predefinisani šabloni menija

Dalje se dodaju sekvence iz Adobe Premiere Pro, i na taj način se formiraju scene. Adobe Encore koristi prvi importovani objekat kao prvi objekat pri reprodukciji.

77

Nakon formiranja menija, u skladu sa umetničkim željama, vrši se finalni monitoring celokupnog projekta, zatim, primenom Build opcije proizvodi se DVD disk.

8.4. Eksportovanje DVD projekta u Flash format

Pri konverziji DVD projekta u Flash, dolazi do konverzije video sekvence u Flash video, ali i do konverzije celokupnog sistema menija u SWF fajl, koji se može dalje upload-ovati na Web stranicu. Ovo omogućava proizvodnju reklamnog parčeta video materijala, bez prethodnog poznavanja Flash-a, HTML-a ili bilo kakve skripte. Flash kontrole čak dozvoljavaju kretanje po poglavljima, preko Flash web-friendly video kontrola.

Ovo eksportovanje se obavlja preko panela Build, pri čemu je potrebno odabrati pod opcijom Format, Flash. Dalje se specificira destinacija i ime projekta u okviru Settings opcije. Nakon podešavanja, odabere se opcija Build, nakon čega se pojavljuje indikator progresa.

Na kraju se može proveriti kreirani Flash fajl putem web pretraživača. Web pretraživač mora posedovati Flash plug-in. Adress bar-om se vrši navigacija do kreiranog Flash fajla. U folderu, koji je specificiran kao parametar Build prozora, postoji HTML fajl pod nazivom index.html. Otvaranjem ovog fajla web pretraživačem, može se prikazati projekat. Meni će biti kompletno funkcionalan, uključujući pozadinu i animacije tastera.

78

79

9. Zaključak

Kako se progresivna ekspanzija performansi računara nastavlja, nelinearna montaža postaje sve jeftinija i optimalnija za realizaciju, pružajući ogroman broj algoritama za implementaciju. Najobičnijim laptop računarom se mogu realizovati, nekada nezamislivi kreativni poduhvati.

Sama kompleksnost linearnih sistema i njihova nesavršenost je dovela do potpune dominacije nelinearnih sistema. Trenutna budućnost programa za nelinearnu montažu vezana je za televiziju i postprodukciju, gde kompjuteri polako ali sigurno istiskuju linearni sistem kako u vidu montažnog procesa tako i u snimanju video materijala, što će se sigurno nastaviti, time pre što svi teže ka uvođenju digitalnih sistema koji pruža brojne prednosti u odnosu na analogne.

Pojavom digitalnih tehnologija i digitalnih alata, proces televizijske proizvodnje je ubrzan, olakšana i postao je kreativniji nego ranije!

80

81

LITERATURA:

[1] E.P.J. Tozer, Broadcast Engineer’s Reference Book, 2004.

[2] M.Fisher, Digital Video and audio broadcasting technology, Berlin 2003.

[3] Dr. Irini Reljin, materijali sa predavanja predmeta „Televizija“

[4] Dr. Irini Reljin, materijali sa predavanja predmeta „Video sistemi“

[5] Adobe Systems Incorporated, Adobe Premiere Pro CS5 Classroom in a Book, California 2011.

[6] http://en.wikipedia.org/wiki/Linear_video_editing

[7] http://livedocs.adobe.com/en_US/PremierePro/

[8] http://en.wikipedia.org/wiki/Bayer_pattern