vidokrug eksplicitne poetike jovana ducica

7/28/2019 Vidokrug Eksplicitne Poetike Jovana Ducica

1/21

UDC 821.163.41-14.09 Dui J.821.163.41-9582-1/-9.09

VIDOKRUG EKSPLICITNE POETIKE JOVANA DUIA:KWIEVNI PROGRAM KAO ANR

Ivan Negriorac

SAETAK: Svoje izlagawe autor zapoiwe definisawemkwievnog programa/manifesta kao anra, a zatim prelazi naanalizu najvanijih programskih tekstova srpske moderne koje

je napisao Jovan Dui. Stvorivi te tekstove sa punom sve-u o anrovskim posebnostima kwievnog programa, on je utekstu Spomenik Vojislavu (1902) svoje izlagawe organizovaopo osnovnoj strukturnoj shemi toga anra. Zapoiwui sa kri-tikom srpske pesnike tradicije i uoavawem wenih slabosti,

Dui je ukazao i na pozitivne razvojne tokove u woj oliene,

pre svega, delom Vojislava Ilia, da bi u zavrnom delu izlo-io osnovnu programsku koncepciju sa punom sveu o wenimkomparatistikim implikacijama, pri emu je najvei znaaj

dat francuskom simbolizmu i parnasizmu.Kwievni program kao anr ispoqio se u jo dva teksta

Jovana Duia Nai pisci i nai itaoci i O kwievnomobrazovawu (1908). U tim tekstovima je autor izvrio svojevr-sno svoewe rauna kojim je pokazao zamanost i korenitostnove kwievnosti za koju se zalagao, a posebno ozbiqnost we-nih kulturolokih implikacija. Ovim tekstovima, anrovski

jasno odreenim, Jovan Dui je otvorio puteve daqeg poeti-kog razvoja moderne srpske kwievnosti.

KQUNE REI: srpska poezija, anr, kwievni pro-gram, poetika, poetiki koncept, srpska moderna, parnas, sim-bolizam, kwievno obrazovawe, novi itaoci

1. ANROVSKE ODREDBE

U kwievnom ivotu, posebno u trenucima naglih promena i zao-kreta u modernistikim razvojnim procesima, kada se javqaju nove kwi-evne epohe, pravci ili pokreti, presudnu ulogu dobijaju kwievniprogrami i manifesti. Wihova osnovna funkcija ispoqava se u poku-ajima da se, definisawem prirode poeqnih konvencija, trasiraju

pravci poetikih promena i definiu mogui okviri individualnihili grupnih poetika. U meri u kojoj programi i manifesti iskazuju


2/21

sposobnost da ne samo opiu realno stawe poetikih iwenica nego ida pisce sklone inovacijama podstaknu na daqa preispitivawa pojmakwievne iwenice, ovi tekstovi e pokazati sopstvenu relevantnostza nastanak ukupnog inovativnog projekta neke kwievnosti. Potenci-jal kwievnog programa ponekad se iscrpquje na nivou neijeg indivi-dualnog autorskog dela, ponekad se iri i do okvira neke kwievnegrupe, koterije ili kwievnog pokreta, ponekad dosee i do razmeraitave kwievne generacije, u boqem sluaju i do itavog kwievnogpravca ili stilske formacije, a najree se iskazuje u pogledu odreewaitave kwievne epohe ili perioda.

Kwievni razvoj, ma kako se on manifestovao u evolucionimili revolucionim modusima, na presudan nain je oblikovan upravokwievnim programima i manifestima. tavie, dinamika kwiev-nih mena u najveoj meri odreena je upravo vetinom definisawa po-etikih okvira kwievne iwenice, pa je eksplicitna istorijskopoe-tika svest najizrazitija i najupeatqivija iwenica razvojnog proce-sa: jedino je takva svest u stawu da sadawi kwievni trenutak jasnopostavi na liniji koja od kwievne prolosti neposredno vodi ukwievnu budunost.

Kwievni programi i manifesti legitimni su naslednici tradi-cionalnih poetikih rasprava. Jo od antike, od Aristotela i Hora-cija, preko renesansnih autora kakvi su Julije Cezar Skalieri, Markoirolamo Vida, oaen Di Bele, Pjer Ronsar i drugi, pa do klasici-

ste Nikole Boaloa razvijala se disciplina iji je primaran zadatakbio da dovede do to pouzdanijih saznawa o prirodi poezije, posebno opesnikim vrstama i uslovima koje je neophodno zadovoqiti da bi seostvarilo uspeno, lepo pesniko delo. Takvu problematiku su, u osno-vi, kwievni programi i manifesti sasvim preuzeli, ali su itavproblem postavili u promewenim duhovnoistorijskim okolnostima, te,stoga, sa neminovno drugaijim kategorijalnim aparatom i sa promewe-nim intencionalnim usmerewem saznajnog ina.

To bi znailo da kwievni programi i manifesti, za razliku odstarih poetika, bivaju ispisivani u vremenu kada se, gotovo aksiomat-ski, prihvata iwenica da je kwievnost istorijska, promenqiva kate-gorija, te da tim procesom promena treba na odgovarajui nain ovla-

dati. Otuda niko od autora kwievnih programa i manifesta ne smatrada su izloena saznawa opte obavezujua ili da treba da vae izvanistorijskog horizonta ijem odreewu je posveena. Ako su, dakle, tra-dicionalne poetike raunale na to da dou do pouzdanih i anistorij-skih saznawa, kwievni programi i manifesti su u tom pogledu znatnomawe nametqivi i pretenciozni, a vae prevashodno za epohu u kojoj sunastali.

Razlike su oigledne i u pogledu intencionalne usmerenosti ste-enog saznawa. Klasina, stara poetika smatrala je da moe poduitipisce kako napisati vaqana pesnika dela unutar odreenih anrov-skih konvencija. Re je, dakle, o normativnom razumevawu osnovnog fe-

nomena i o pretenzijama ka normirawu stvaralake prakse. U nainudelovawa kwievnih programa i manifesta takvog normativizma i pre-

540


3/21

skriptivnih ambicija jednostavno nema. Oni, stoga, nastoje da odrede,pre svega, dominantne, srediwe pojave koje presudno utiu na konsti-tuisawe i stvaralako ispoqavawe novih duhovnoistorijskih i stil-skoformacijskih entiteta. Takvim odreewem uspostavqaju se poetikiokviri za buduu stvaralaku praksu, a dodatno, detaqnije odreewe teprakse ni ne mora, premda moe, da usledi. Za razliku od tradicional-ne poetike koja je nastojala da to potpunije i, pre svega, normativnoodredi kwievne fenomene, kwievni programi i manifesti ostajusamo na nivou osnovnih, srediwih iwenica razvojnog procesa na-stojei tek da usmere kretawe kreativne energije a ne da u potpunostidefiniu wene pojavne oblike.

Kwievni program/manifest predstavqa zaseban anr zasnovan,pre svega, na poetikom, esejistikom i kritikom diskursu, ali i po-etskom i retorikom diskursu. Najblii anrovski susedi su, bez sum-we, poetiki traktat, esej i kritika rasprava, a strogo razlikovawemeu wima nije ba lako uspostaviti. tavie, biva oigledno da torazlikovawe ne moe uspeno biti izvedeno samo na osnovu struktur-nih odredaba nego mnogo veu ulogu dobijaju funkcionalni inioci.Tek sagledavawem strukturnih odreewa osmiqenih odgovarajuim funk-cijama u kwievnom ivotu i istorijskopoetikim procesima moe sedoi do potpunijeg definisawa programa/manifesta kao anra.

Deliminaciju kwievnog programa/manifesta, s jedne, te poeti-kog traktata, eseja i kritike rasprave, s druge strane, nikako ne bismo

mogli izvesti samo na osnovu strukturnih inilaca zato to svi ovianrovi dele mnotvo zajednikih osobina i srodnih postupaka. Svioni, u veoj ili mawoj meri, postavqaju pitawe naela i optih svoj-stava kwievnosti; svi oni svoja izlagawa zasnivaju na slobodnijojmisaonoj formi u kojoj ne samo to mogu doi do izraaja sasvim li-ni stavovi i subjektivne perspektive razumevawa nego i isto poetski,kwievni i retoriki oblici diskursa; svi oni raunaju sa nekim po-stupcima vrednovawa odreenih kwievnih dela, nekih segmenata kwi-evne tradicije, pogotovu wenog glavnog toka, ili tradicije uopte;svi oni raunaju sa ukupnim mogunostima teorijskog, istorijskog ikritikog rasuivawa o kwievnosti U kakvim e se, pak, odnosima

pojaviti ovi strukturni inioci unutar konkretnih primera anrakwievnog programa i manifesta ne moe se nita naelno rei. a-nr doputa razliite oblike u kojima udeo svakog od inilaca biva de-finisan unutar svakog teksta ponaosob.

Postoji, meutim, jedan izraziti strukturni inilac koji odvajakwievni program/manifest, s jedne, a poetiki traktat, esej i kri-tiku raspravu, s druge strane. Ovu prvu grupu tekstova, naime, odlikujenaglaeno prisustvo futuristikog, a ponekad i prorokog diskursa.1

541

1 U svojoj Teoriji avangardne umetnosti Renato Pooli pojam futurizma istie kaoposebnu odliku svih avangardnih pokreta, a taj pojam dovodi u vezu sa wihovim revoluci-onarnim ambicijama: Istorijski posmatrano (s take gledita istorijske dijalektike,

kako bi to rekli hegelijanci i marksisti), to znai da u psihologiji i ideologiji avan-gardne umetnosti futuristika manifestacija predstavqa, tako rei, proroansku i uto-


4/21

Kada kaem futuristiki", onda, dakako, ne mislim na futurizam kaokonkretnu avangardnu stilsku formaciju koja je, pogotovu u Italiji iRusiji, imala izuzetno vanu ulogu u oblikovawu svekolikih avangard-nih aktivnosti i kwievnih inova. Mislim, dakle, generalno na onemisaone stavove i verbalnu praksu koji su izrazito orijentisani ka bu-dunosti istraujui kakva stvarnost, a pogotovu kakva poeqna stvar-nost moe u budunosti nastati. U tom smislu, kwievni program imanifest, negujui futuristiki diskurs, treba da odgovori na pitawekakva je kwievnost u budunosti mogua, a pogotovu kakva je poeqnada bude.

Da bi realizovao anrovske potencijale kwievnog programa imanifesta wihov autor bi morao da obavi bar dva vana postupka koji

moraju biti iskazani odgovarajuim misaonim stavom i odgovarajuimdiskursom. On, pre svega, mora da odredi sopstveni odnos prema tradi-ciji, a to e uiniti tako to sa stanovita poeqne poetike praksetreba u tradiciji da razlui ta je sasvim prevazieno i nepodsticaj-no, a ta jo neprevazieno i podsticajno. Drugim reima, treba odvo-jiti mrtvu" od ive tradicije". Takvu diferencijaciju, dakako, netreba razumeti kao in sa trajnim posledicama, budui da se taj odnoskategorija podsticajno/nepodsticajno, neprevazieno/prevazieno, i-vo/mrtvo neprestano mewa u zavisnosti od izazova koje ispostavqa no-vo vreme, odnosno novi kreativni subjekat. Makar i privremeno, samoza konkretnu priliku stvarawa novog dela, ili grupe novih dela, pisac

ak i nehotice obavqa nekakvu selekciju relevantnih inilaca tradi-cije. anr kwievnog programa/manifesta podrazumeva da se ta selek-cija obavqa svesno, uz odgovarajuu argumentaciju, pri emu govoreijezikom Tomasa Sternsa Eliota ono prolo u prolosti" treba dabude odvojeno od onog to predstavqa sadawe u prolosti".2

Drugi postupak bez kojeg nema istinskog anra kwievnog progra-ma/manifesta tie se potpunijeg odreewa budue i poeqne kwievneprakse. Suoavajui se sa otvorenim mogunostima kwievnog, stvara-lakog ina autor programa/manifesta treba da ukae na to kakva jekwievnost u nastupajuem vremenu mogua i poeqna, odnosno kakva uosnovi treba da bude ta poeqna kwievna praksa. Autorovi misaonistavovi i odgovarajui diskurs u najveoj meri usmereni su ka ovom

strukturnom iniocu koji treba smatrati samim jezgrom itavog anrai wegovim sutinskim razlogom postojawa. Istovremeno, u konkretnomtekstu kwievnog programa/manifesta momenat izricawa ovakvih sta-vova predstavqa kulminacionu taku u kojoj se najjasnije ispoqava pri-roda teksta i anrovski se najistije odvaja od tekstova druge vrste.Svi ostali strukturni inioci mogli bi iz nekog teksta ove vrste i daizostanu, ali bi odreewe poeqne stvaralake, kwievne prakse sva-kako moralo ostati.

542

pijsku fazu, arenu agitacije i pripreme za najavqenu revoluciju, ako ne i samu revoluci-ju." (Pooli, Renato, 1975, str. 103)

2 Eliot ukazuje da tradicija na prvom mestu obuhvata oseawe istorije" koje ukqu-

uje zapaawe ne samo onoga to je prolo u prolosti, nego i to je sadawe u pro-losti" (vidi, Eliot, T. S., 1963, str. 35).


5/21

Ipak, deliminaciju anra kwievnog programa/manifesta, s jed-ne, i poetikog traktata, eseja i kritike rasprave, s druge strane, nu-no je upotpuniti razmatrawem funkcije ovih tekstova u kwievnomivotu i istorijskopoetikom procesu. U tom smislu bi razmatrawetrebalo zapoeti konstatacijom da je kwievni program/manifest ta-kva vrsta teksta koji ima naglaenu, bilo individualnu bilo kolektiv-nu, autorsku poziciju: tvorac programa i manifesta, svejedno da li jeto neko ja" ili nekakvo mi", nastupa sa izrazitou subjekta koji jedoao ne samo do vane spoznaje, do uvida vrednog da bude iznet drugi-ma na proveru, nego i do prorokog viewa, do otkrovewa koje iskazujeambiciju da temeqno odredi kwievnu budunost. Kreativni subjekat te

svoje uvide i spoznaje iznosi u obliku koji jasno svedoi da on ne samoracionalno i argumentovano nego i egzistencijalno, celim svojim bi-em i svojim inom, stoji iza izreenih stavova. Sasvim je, stoga, pri-rodno da proroki diskurs veoma esto predstavqa dominantan iskaznioblik teksta, a proroki subjekat postaje manifestni oblik autora.

Iznoewem svojih uvida i otkrovewa autor kwievnog progra-ma/manifesta zahteva od svojih italaca saglasnost i zajedniku akciju.Zapravo, autor podrazumeva da e se iz ukupne italake populacije iz-dvojiti wegovi istomiqenici i da e wegovi stavovi postati ne sa-mo uverewe jedne vee skupine stvaralaca nego i rukovodno naelo zawihovu zajedniku akciju. Kwievni program/manifest predstavqa otvo-reni poziv na okupqawe, a to okupqawe treba da dovede do zajednike

akcije i sistematskog delawa sa ciqem realizacije iznetih uvida i ot-krovewa. Takva vrsta teksta redovno podrazumeva, katkad i otvoreno is-tie, da su zastupnici iznetih uverewa lanovi jedne posebne, ponekadsasvim ekskluzivne skupine kreativnih subjekata koji u kulturnom am-bijentu u kojem deluju imaju posebnu misiju. U sreditu tog okupqawastoji zajednika ideja modernizacije odreene kwievne tradicije, aposebno programskog odreewa onih tipova inovativne delatnosti kojiprocesu modernizacije treba da daju odreeniji lik. Program/manifestnudi vrstu idejnu osnovu za formirawe grupnog identiteta svih onihkoji dele iste stavove o nekim vanim pitawima aktuelnog stvarala-tva i koji su spremni da se predaju misiji projektovanog kwievnoi-

storijskog razvoja.Zahvaqujui svemu tome novostvorena skupina bez obzira bila

ona formalno ili neformalno organizovana preuzima inicijativukako bi, mnogobrojnim mehanizmima javnog delovawa, oblikovala kwi-evni ivot i usmeravala tokove kwievnog razvoja. U tom pogledu, ve-oma esto, kwievni program/manifest kao anr sadri i, u veoj ilimawoj meri, neposredno ispoqava nekakav oblik globalne razvojne stra-tegije vlastite nacionalne kwievnosti, ukquujui i kompleks wenihinternacionalnih relacija. Istovremeno, taj anr moe, ali ne mora,imati jasan stav prema kwievnosti kao celovitoj instituciji, sasvim wenim iniocima i uspostavqenom shemom relacija. Takav celo-

vit pogled na institucionalnu organizaciju kwievnosti ne mora nu-no biti ugraen u kwievni program/manifest naprosto zato to se

543


6/21

on moe ograniiti samo na pitawe poetike inovacije, pa da ve ti-me sasvim ostvari sopstvenu svrhu i dosegne neophodno jezgro anrov-skog identiteta.

Kwievni program/manifest predstavqa jedan od tipinih feno-mena moderne istorijskopoetike i kwievnokritike svesti, te wenizuzetno vaan anr. Taj anr obezbeuje energetsku osnovu i razvojniprojekat neophodan za dobro zamiqen, paqivo voen proces moder-nizacije kwievnosti, pa i itave kulture. Kwievni program/mani-fest, kao projektni pogon neke kwievne grupe, koterije, pokreta, nekekwievne generacije, pravca, stilske formacije, neke kwievne epoheili perioda, ima smisla jedino kada nastane blagovremeno, a to znai

pre objave kwievnih dela koje takvo poetiko opredeqewe otelotvoru-ju ili, bar, usred takvog procesa. Zadatak i svrha ovog kwievnokri-tikog anra jeste izgradwa pune stvaralake samosvesti i weno osmi-qavawe na planu istorijskopoetikih, kwievnoistorijskih procesa.Zahvaqujui takvom delovawu pisci mogu lake sagledati ta je u da-tom procesu ostvareno, a ta bi tek trebalo u budunosti initi. Utom smislu odreeni kwievni program/manifest ostvaruje svoju mi-siju sve dok u sebi sadri nekakve kreativne potencijale sposobne dapodstaknu pisce na nove stvaralake poduhvate. Svoju misiju kwievniprogram/manifest gubi u trenucima kada se wegova podsticajnost vesasvim potroila, odnosno kad je ve u okviru datog poetikog oprede-qewa nastalo toliko dela da se neminovno stvara utisak da su stvara-lake mogunosti u okviru datog koncepta ve dovoqno materijalizova-ne, pa ak i sasvim iscrpqewe. Tada je, dakako, istorijskopoetikitrenutak dozreo za neke nove razvojne projekte, odnosno za neke novekwievne programe/manifeste.

2. PROGRAMSKE OBJAVE

Jovan Dui je autor izrazite poetike samosvesti. Wegova stvara-laka praksa podrazumeva znatan udeo poetikih znawa izgraenih natemeqnim istorijskim uvidima u itav evropski kulturni prostor, od

antikih vremena do modernog doba, kao i na sutinskom razumevawunacionalne kulture iz koje potie i kojoj pripada.3 Ako je u ranoj mla-dosti ponekad podlegao romantiarskom mitu o istoj spontanosti, teiskquivo imaginativnoj zasnovanosti pesnikog ina, on je vrlo brzouvideo da se udeo racionalnih inilaca i svakovrsnih znawa ne smezaspostaviti. I znao je, istrajno i tvrdo, da samo skladan spoj opre-

544

3 Najpotpuniji opis Duievih poetikih stavova nainio je Slobodan Vitanoviu svojoj kwizi Jovan Dui u znaku Apolona i Dionisa: Kwievni pogledi i poetika (1994).Ta kwiga obuhvata pregled svega onoga to su tradicionalni prouavaoci kwievnostinazivali kwievnim pogledima. Izvesni propusti ove izuzetno pregledne i korisnestudije veoma brzo su uoeni. Tako je Petar Milosavqevi, s razlogom, primetio da u

ovom prikazu izostaje opis Duievog sistematskog bavqewa problemima srpske kwiev-nosti kao celine. (O tome vidi, Milosavqevi, Petar, 1998, str. 87100)


7/21

nih stvaralakih inilaca moe dovesti do rezultata otpornih na zubvremena i na korozivnost promene ukusa.

Svoje blistave istorijske uvide Dui je, u presudnim trenucimakwievnoistorijskih procesa, umeo da povee i sa programskim slut-wama nekih buduih pesnikih deavawa. Otuda wegov tekst SpomenikVojislavu (1902) predstavqa kquni pesniki program srpske moderne,program bez ijeg poznavawa ne moemo razumeti istorijskopoetikeperspektive itave epohe.4 U tom tekstu uoqiva je izvesna, istina ne-dovoqno argumentovana, ali jasno eksplicirana svest o srpskoj pesni-koj tradiciji, a osobito svest o manama i slabostima pesnika prethod-nih epoha.

Mladi Dui je ukazao na dve krupne mane svojih prethodnika. Jed-

na mana tie se nedostataka u pesnikoj formi, a povezana je sa raspro-strawenom aqkavou i nebriqivou srpskih poeta. Dui, otuda,upozorava da u naih najboqih pjesnika naii ete esto i veinomna nedoraene stvari. U jednoj pjesmi nai ete ovdje sliku, ondje lijepstih, da vam odmah druga strofa, ili slika, ili stih, ponite sav uti-sak svojom esto oajno ravom fakturom. Niko u ovome nije zgodnijiprimjer od samog ure Jakia." (Dui, Jovan, , 1969, 240) Oigled-no je, dakle, da u naoj kwievnosti nije dovoqno negovan estetskiideal pesnike forme.

Druga mana na koju pesnik upozorava tie se odve jakog prisustvaretorikih inilaca u pesnikom inu. U naih starijih pisaca veli Dui vidjeete da se i danas voli i hvali ono to je deklama-torsko i retorino, a to je zlo uinilo da je u nau poeziju ulo mno-go toga. U naih najboqih pjesnika vidimo najqepe stranice unaka-ene deklamatorskom emfazom. Dugo se godina u nas deklamuje u ivotui politici, pa se deklamovalo i u poeziji." (Dui, Jovan, , 1969,243244)

Obe ove primedbe izreene su, nekako, uzgredice. Duievo viewenae pesnike tradicije nije u ovom tekstu dovoqno elaborirano i ar-gumentovano, ali su izreene primedbe odista pogaale u osetqive,slabe take pevawa i miqewa kod Srba. Nasuprot tome, VojislavIli je ne samo prevladao pomenute slabosti nego je i realizovao i-tav niz vrlina koje svoju upeatqivost umnogome duguju prirodi tradi-

cijskog fona na kojem se pojavquju.

545

4 Kquni programski tekst srpske moderne nije objavqen tamo gde je bilo prirodnoda se to desi u asopisu Srpski kwievni glasnik, koji je s razlogom smatran bastio-nom srpskih modernista: Duiev tekst pojavio se u asopisu Delo, 1902, br. 24, 2, str.246252. Ukazujui svojevremeno na velik znaaj Duievog teksta o Vojislavu Iliu,

Dragia Vitoevi je, nakon izriitih pohvala, zakquio da Duiev malo poznat izaboravqen ogled u Delu 1902. u stvari je najpotpuniji program i 'manifest' srpske mo-

derne. Vojislav je sreno posluio kao povod i 'zaklon' da se kau nove misli, eqe,istine." No, odmah nakon ove konstatacije, on e otvoriti pitawe zbog ega recepcijatog teksta nije bila adekvatna wegovom znaaju: Pa zato onda lanak nije objavqen uSrpskom kwievnom glasniku gde bi po svemu vie pristajao i svakako imao vie odje-ka? Razlog e nam biti jasan ako uoimo Duieve pohvale dekadentima i simbolistima,

u isto vreme kada SKG prenosi napade Maksa Nordaua na wih kao na duevno poremeene

qude Ve od samog poetka pesnici i kritiari srpske moderne bili su u izvesnomrazlazu." (Vitoevi, Dragia, 1975, 318.)


8/21

Svoje razmatrawe Vojislavqevih poetikih inovacija Dui otpo-iwe konstatacijama koje se tiu recepcije wegove poezije. Pre svegaon konstatuje da postoje itaoci koji pokazuju izrazite naklonosti pre-ma ovom pesniku, a ti itaoci su ene. Vezujui za enski senzibili-tet razvijeno ulo za estetske vrednosti (meu pjesnicima ena nika-da niste mogli vidjeti inferiorne pisce"), za lepotu uopte (enetri etvrtine ivota misle samo o Qepoti"), a meu spoznajnim mo-ima posebnu imaju razvijenu intuiciju (Vojislava su ene nale in-tuicijom koja je esto jaa i pouzdanija nego naa analiza"), (Dui,Jovan, , 1969, 239) Dui je ovim fragmentima, koji predstavqaju ra-ne priloge samosvesnom definisawu pojma enskog pisma, ukazao na

povlaenog itaoca Vojislavqeve poezije i time otvorio raspravu opromenama horizonta oekivawa koje je ovaj pesnik uneo u srpsko pe-snitvo.

Drugi, pak, detaq vaan za promene horizonta oekivawa srpskogitaoca ukazuje na iwenicu da je re o pesniku koji nije bio takozva-ni narodni pjesnik" i nije, kao Antej, nalazio hrane i snage samo nadomaem tlu". (Dui, Jovan, , 1969, 239) Vojislav, dakle, ima poseb-nu vrednost u naem pesnitvu jer se suprotstavqa rasprostrawenomnarodskom, plebejskom senzibilitetu koji u srpskoj kulturi nesumwivodominira.

Te dve recepcijske iwenice ene kao povlaeni itaoci iuoqiva distanca u odnosu na plebejski ukus predstavqale su za Du-

ia preporuke najvieg reda. Ve sam nain na koji je Vojislav pri-mqen kod naih italaca dovoqno govori o pesnikovim osobenostima,pa je u daqem toku kritike argumentacije Dui preduzeo relativnoprecizno imenovawe poetikih inovacija koje se tiu neraskidivo spo-jenih instanci autora i teksta.

Ukazujui na znaaj pojave Vojislava Ilia u srpskom pesnitvu,Dui je uoio neke sutinske osobenosti po kojima se Vojislav izdva-ja na fonu srpske pesnike tradicije. Budui da wegovu je duu zaranaoarala Qepota koja je bez otaxbine", on je postao pesnik izrazitoestetskog usmerewa: Vojislav je volio qepotu iznad svega i ona je bilacigla wegova inspiracija. On je pjevao ono to je snijevao, a ne ono

to je doivqavao." (Dui, Jovan, , 1969, 239, 240) Dui to ne po-miwe neposredno, ali oigledno ima na umu da je ovim poetikim ge-stom Vojislav uspostavio jasnu, presudno vanu distancu u odnosu nadominantnu praksu naeg romantizma. Romantizam, dakle, nije imeno-van, ali je shvatan kao kquna poetika instanca koju vaqa prevladati.

Putevi prevladavawa podrazumevali su, pre svega, naglaavaweestetske sutine pesnikog ina. U tom kontekstu je Vojislav Iliobavio vanu misiju u srpskom pesnitvu, a to je postigao uprkos tometo je kao pesnik ispoqavao nekoliko uoqivih slabosti. Te slabosti,meutim, gotovo sve odreda, predstavqaju one inioce koji odreuju ve-liinu nekog pesnika. Konstatujui da iako Vojislav nije uspio da bu-

de na najvei pjesnik, on je, izvjesno, na najboqi pjesnik", (Dui,Jovan, , 1969, 240) mladi Dui veli: Vojislav nije imao osjeaja,

546


9/21

nije imao imaginacije i nije imao ideja. ta to mari pa da se ipak bu-de izvrstan pjesnik? Svega toga nije imao ni Teofil Gotje, ni mnogidrugi vei od Vojislava. Osim svega toga troje, u lirici ostaje jomnogo neto po emu jedan pjesnik moe biti odlian pjesnik."5

Ono u emu je sadran znaaj Vojislava Ilia u srpskom pesni-tvu tie se, pre svega, uloge pesnike forme. Dui to izriito kae:Ali ako hoete da vidite kako je umio Vojislav i da lijepo misli iosjea i imaginira, to traite u wegovoj Formi: tu je i wegova ideja, iwegov osjeaj, i wegova iva imaginacija. Jer sve ono to nam je Voji-slav dao novoga u Formi, to je wegovo; on lino nije imao gdje da tonaui, i on je sve to izmislio. To je bila jedna neobino delikatna du-

a i izvanredno prijemqiva za nijanse, finese." I daqe: Vojislavesto nije u svojoj pjesmi kazao nita. Ali jedno nita kad se lijepokae, onda to postaje jedno Lijepo!" (Dui, Jovan, , 1969, 241, 241)

Takav rad u formi, smatra Dui, nismo imali u srpskom pesni-tvu. Vojislavqevu kwigu odlikuje to to je svaka stvarica u woj,kao kakav zlatarski posao, doraena skrupuloznom pawom, pawomkoju bismo mogli nazvati savjesnim potewem jednoga umjetnika." (Du-i, Jovan, , 1969, 240) Vojislav Ili je pesnik zanatlijskog umea,jakog umetnikog instinkta i razvijenog smisla za lep izraz, artistabez premca, pesnik koji sve nedostatke uspeno nadometa monimoseajem za pesniku formu. Jer, upozorava Dui, forma u pjesmi mo-e da esto zamijeni sve drugo, a sadrina esto moe da bude sve dru-go samo ne poezija. Sve je do toga kako se neto ree." (Dui, Jovan,, 1969, 242)

No, nije Vojislav samo estetizant i artista. Ukazae Dui na barjo dve vane poetike osobenosti koje se tiu izvesnih kulturolo-kih aspekata pesnikog ina. U okviru deoba kulturnih zona na Istoki Zapad, Vojislav je, po Duievom miqewu, bio sav okrenut Zapadu:Vojislav nije vidio Zapad, veliki i umni Zapad, ali ga je osjeao. Ot-krio ga je u sebi ne znawem i vidom, nego srcem i unutarwim oima,otkrio ga je sebi sluajno, kao oni sredwovjekovni otkrivai to supronalazili sluajno itave svjetove po okeanima, o kojima su samoslutili. On je ist zapadnik, to nije, po mome miqewu, mala vrli-

na." Ono, pak, to je Dui kod Vojislava prepoznao iz istone kul-turne zone, pripisao je ne Bliskom ve Dalekom istoku; jer Vojisla-vqev je Istok bio vie budistiki i bramanski nego muhamedanski."(Dui, Jovan, , 1969, 241)

Druga poetika osobenost sa ozbiqnim kulturolokim implikaci-jama tie se ukazivawa na urbani senzibilitet kojim, po Duiu, Voji-

547

5 Dve godine nakon ove Duieve konstatacije, Bogdan Popovi e u svojoj raspravio Zmaju ta je veliki pesnik (1904) utvrditi etiri osnovna kriterija pesnike velii-ne: snaga misli, toplina oseawa, bogatstvo mate i uglaenost ukusa. (Vidi, Kritiki

radovi Bogdana Popovia, priredio Frawo Grevi, Matica srpska Institut za kwi-evnost i umetnost, Novi Sad Beograd 1977, str. 217237) Od svih ovih kriterija, sa-

svim korespondentnih sa onima koje iznosi mladi Dui, Vojislav bi iz perspektiveteksta Spomenik Vojislavu udovoqio prevashodno ovom posledwem.


10/21

slav sa svojim ukusom za grad" (Dui, Jovan, , 1969, 244) predstavqajaku protivteu dominaciji anra seoske pripovetke (Dui je nazivanovelom) i tematike vezane za seosku sredinu (on veli: ivot primi-tivne seoske gomile"). Dui, meutim, sa aqewem konstatuje da takvaVojislavqeva poetika inicijativa nije dovoqno primeena u srpskojkwievnosti.

U oba ova sluaja, kad je u pitawu i vezanost za Zapad i ukus zagrad, Dui, reklo bi se hotimino, preteruje. To, oigledno, inizbog opteg programskog opredeqewa koje oznaene poetike osobinenastoji da probudi i da podstakne wihov razvoj u srpskoj kwievnosti.U tim nastojawima bi teko bilo ta postigao da nije tako izriitonaglaavao i najsitnije wihove najave u srpskoj pesnikoj tradiciji.

Kad je u pitawu definisawe poetikog programa srpske moderne,Jovan Dui je svojim esejom Spomenik Vojislavu izrekao kapitalnestvari. Odajui priznawe Vojislavu Iliu, on konstatuje: lirska jepoezija otila, istina, danas mnogo daqe od same Forme. Za potowihdvaestinu godina uli su u poeziju stranih naroda novi elementi inovi smisao." (Dui, Jovan, , 1969, 242) Mladi Dui s pawomosmatra razvoj postromantiarskih poetika, u rasponu od parnasizma,preko dekadencije do simbolizma, a u tom razvoju kqunim ocewuje na-predovawe od poezije forme do poezije novih oseawa i novih ideja.

Skicirajui razvoj modernog pesnitva, Dui istie sledea po-stignua: I kao to je lirska poezija dobila sa dosadawim kolama

svoj rjenik i svoje oblike, kao to je, naroito sa parnasizmom, dobi-la qepotu slike, tako je sa dekadentima dobila qepotu muzike i slobodeosjeaja, a sa simbolistima dobila je svoju filozofiju, lijepu filozo-fiju simbola, istu filozofiju pjesnitva." (Dui, Jovan, , 1969,242) Poezija parnasovaca, koja je dosegla savrenstvo forme" i koja jeprefinila nerve i obrazovala opaawa, istanala naa ula", pri-premila je teren za daqe poetike procese. Tako se prirodno javqapoezija simbolista koja je otkrila vie nego nove oblike: nova osjea-wa" (Dui, Jovan, , 1969, 242); javqa se senzibilitet koji je razvioula za onu tananu poeziju simbola, za onu, tako rei, metafizikuosjeawa koja danas ulazi sreom u stihovanu kwievnost" (Dui, Jo-van, , 1969, 243); javqa se poezija Ideje koja sa Meterlinkom i dru-

govima u Francuskoj, a sa Demelom, Hofmanstalom i Georgom u Wema-koj postaje jedina poezija svoga vremena." (Dui, Jovan, , 1969, 243)6

548

6 Isticawe ovih imena navelo je Predraga Palavestru da u Duievom programskomtekstu zapostavi prisustvo konzervativnijih, parnasistikih elemenata, a da istakneznaaj simbolistike poetike: Pesnici na koje se Dui pozivao nisu bili ni Samen,ni Rewije, ni de Heredija, o kojima se u srpskoj kwievnoj kritici uglavnom lepo pisa-

lo; nije bio ni Sili-Pridom, koji je samo godinu dana ranije dobio prvu Nobelovu na-gradu za kwievnost, nego su bili pesnici simbolizma: Meterlink, George i Hofman-stal, dakle oni pesnici koji su verovali u spiritualnost pesnike forme, u slobodu do-ivqaja i u magijsko iskustvo jezika. Metafizika komponenta u lirici simbolista, zakoju se Dui opredelio da bi je dokraja ostvario tek u kasno zrelo doba, bila je u svemusuprotstavqena estetikom pozitivizmu realistikih pesnika." (Predrag Palavestra

Istorija moderne kwievnosti: Zlatno doba 18921918, Srpska kwievna zadruga, Beo-grad 1986, str. 203)


11/21

U tim poetikim zbivawima, smatra Dui, Vojislav Ili je samojednim delom uestvovao, onim delom kojim se iskazuju dometi poezijeforme: daqe procese on nije nagovetavao. Tvrdei da kod znaajnogprethodnika nema svesti o simbolistikoj poetici, o dekadenciji i opoeziji Ideje, Jovan Dui veli: Vojislav wen dolazak nije slutio, jerje on bio ist naturalistiki pjesnik parnasovac, koji je stvari gledaosvojim fizikim okom, i koji nije imao mnogo unutarweg ivota u do-diru sa stvarima; on je bio samo pjesnik Forme, kao to je bila i nastrani cijela poezija wegovog vremena. Zadravajui se samo na onometo je vidqivo, ulno, on je ostao pjesnik oblika i uiteq Forme; onje pokazao boqe nego iko koliko je u stawu na lijepi srpski jezik, i

koliko ima elastinosti, plastike, muzike i boje u naim rijeima."(Dui, Jovan, , 1969, 243)7

to se neposrednih uticaja tie, Vojislav je, po Duievom mi-qewu, vezan iskquivo za Ruse koji su odlini pesnici ali nedo-voqni uiteqi, naroito u poreewu sa Francuzima". (Dui, Jovan,, 1969, 245) Pomiwui, pak, Pukina, on tvrdi da kod Vojislavaima itavih stihova iz Pukina", a ima i nekoliko siea, i ov-dje-ondje po koja reminiscencija". (Dui, Jovan, , 1969, 245) Pesni-kov temparament je, meutim, odvojio Vojislava od Rusa, te ga neosetnoi nesvesno doveo u vezu sa Francuzima: Ako Vojislav ikome slii, toje naroito francuskim parnasovcima za koje moda nije nikada niznao. Ko bi rekao da Vojislav nije uio ta je to lijepo iz Gotjeove ide-Lilove kole! On ima sve velike vrline parnasizma i, na alost,sve wegove mane." (Dui, Jovan, , 1969, 245)

Ovakvom pesnikovom razvoju je, na svoj nain, doprinela i lakoasa kojom je on pisao, tanije wegov veliki improvizatorski talenat".Dui, dodue, o tom doprinosu ne govori izriito, ali sa divqewemkonstatuje da pravo je udo kako je Vojislav pisao svoje pjesme, i ja nebih znao ni jedan slian primjer meu stranim piscima", te da to do-kazuje koliko je ogromno mnogo talenta lealo u ovome mladom piscukoji nije doiveo da ga manifestuje. na veliku alost za nau jo uvi-jek odve malo pismenu kwievnost". (Dui, Jovan, , 1969, 245, 246)

Imajui na umu sve ono to se deavalo u poeziji zapadnih naroda

i to se deavalo u srpskoj poeziji, Duiu nije bilo teko da, kaoneku vrstu konkluzije izvedene iz prethodnih premisa, ispie poeti-ki program koji nova generacija pesnika treba da ostvari: Naa dana-wa poezija, preivevi epohu kole, vaqa da u danas savrenu For-mu unese misaonost i osjeajnost moderne poezije, ime e naroitoobiqeiti svoju individualnost i otii daqe od onoga dokle se do-lo." (Dui, Jovan, , 1969, 243) Time je izreena ona odsudna rekoja e posluiti kao osnovni poetiki orijentir ne samo Jovanu Du-iu nego i najvanijim pesnicima koji su stvarali tokom prve dve de-

549

7 Kwievnoistorijska istraivawa su, kasnije, ovaj Duiev sud osporila, pa su

radovi Nikole Mirkovia, Dragie ivkovia i Milorada Pavia pokazali da je opusVojislava Ilia znatno sloeniji, te da u wemu nalazimo i pesama ranoga simbolizma.


12/21

cenije dvadesetog veka: kquno poetiko opredeqewe u znaku je osvajawai prevladavawa parnasizma, prihvatawa dekadencije, te dosezawa pre-fiwenih izraajnih mogunosti simbolizma. Duiev Spomenik Voji-slavu dobio je, tako, u svome vremenu ulogu kqunog poetikog pokretaabez kojeg dogaaji ne bi krenuli tokom kojim su krenuli i bez kojeg raz-umevawe tih zbivawa ne bi bilo mogue. Tekstovi srpskih kritiara,koji su prevashodno verifikovali postojee poetiko stawe i uticalina jae ili slabije artikulacije ve postojeih poetikih inilaca,takvu poetiku misiju jednostavno nisu imali. Istorijskopoetiki smi-sao Duievog teksta je ogroman, najvaniji u eposi srpske moderne, aostao je kao trajna vrednost one kritike misli koja ne samo da uspe-

no procewuje ostvarene pesnike vrednosti nego ume i da ukae naputeve buduih poetikih mena.

3. SVOEWE RAUNA

Jovan Dui je veoma dobro znao da se pesnikom koliko raa toli-ko i postaje. Otuda u Spomeniku Vojislavu on istie da u svakom piscuima dvoje: ono to je uroeno i ono to je naueno", te da samo ravipisci ne podnose utjecaj." (Dui, Jovan, , 1969, 245) Jo od svojemladosti on je uvideo velik znaaj koji u pesnikom stvaralatvu imajukultura, obrazovawe, poznavawe stranih jezika i kwievna lektira. Bo-rei se protiv zabluda okasnelih romantiara i nae kwievne boe-mije, Dui je iznosio jaku argumentaciju koja je branila ideju o kultu-ri i obrazovawu kao izrazitoj osobenosti poetikog sistema formira-nog prvih godina HH veka. U tekstu Nai pisci i nai itaoci (1908)on e vrlo plastino opisati kako je, izmeu ostalog, formiran sistemnovih kulturnih navika. Sasvim u duhu znatno kasnije izloenog kon-cepta estetike recepcije, on e naglasiti ulogu novog itaoca koji jenastao u promewenim ivotnim uslovima nae dve-tri posledwe ge-neracije", koje bi nakon kolovawa u inostranstvu sa poznavawemstranih jezika, proitavawem tuih pisaca, i gledawem velikih pozo-rita", uz to s ukusom koji je dobio svoju kolu na najveim delima

svetskih pisaca, i ukusom koji se kod nekih od wih rafinisao do pot-pune otmenosti i do mogunosti da sve primi i sve oseti" (Dui, Jo -van, , 1969, 243)8 trebalo da se vrate u svoju zemqu i u sopstvenukulturu gde nita nee moi da zadovoqi wihove narasle i profilisa-ne kulturne potrebe. Ti mladi qudi veli Dui koji su o tometa je lepo uili u romanima Flobera i Anatola Fransa, kojima zuje uuima i srcu stihovi Dantea, Getea, elija i Sili Pridoma, i kojisu videli najlepe galerije slika, i s blaenstvom uli Betovena iopena, vraaju se u svoju zemqu gde se qudi uveseqavaju avanturamaSremevog Kale, gde im suze oi na naivnu romantiku Veselinovia i

550

8

Tekst Nai pisci i nai itaoci pojavio se prvi put u Politici, 26. 4. 1908. go-dine.


13/21

Gliia, i gde se jo pada u zanos kod svirawa abakih Cigana. Vra-ajui se kui, te generacije nisu za jedan ceo niz godina imale u svojojzemqi svoje pisce. Jaz izmeu pisaca i italaca bio je ve otvoren, ijedna i dve mlade generacije italaca sa strane bile su omrznute meutim piscima i wihovim potovateqima, i smatrane za odreene qude,snobove, i rave srpske graane." (Dui, Jovan, , 1969, 243244)

Iz tog sistema kulturnih navika itavog socijalnog sloja obrazo-vanih i profilisanih intelektualaca, t. j. kultivisanih italaca, Du-i je izveo opis novih pisaca neophodnih da bi se u srpskoj kulturiiznova uspostavio sporazum izmeu, u pogledu kulturnih navika, sasvimusaglaenih pisaca i italaca. Ti pisci bi, pre svega, morali pazi-ti da vreme proe pored wih a ne preko wih, i da ive uvek sa svojimdobom, da prate sve ono to prate drugi, da znaju ono to je i drugimapoznato, i da ive jednim mnogostrukim ivotom, celim ivotom onako kako je to mogue qudima od genija i talenta, i to je moda ne-mogue svakom drugom"; potom bi takav pisac morao biti Evropqanini kosmopolita, onoliko koliko i wegov najotmeniji italac"; konano,izmeu pisaca i italaca bi morala da se uspostavi iskrena i nenaveza" tako da italac pisca zavoli toliko da i pored sve svoje bibli-oteke na stranim jezicima mogne da uzme wegovu kwigu i da joj poklonicelu tiinu onih dragih veeri koje poklawamo piscima koje volimokao to se vole roditeqi". (Dui, Jovan, , 1969, 244)

Ta veza i ta naklonost nije u ovom sluaju odreena veliinom pi-

sca; odnosno, nee italac naeg pisca voleti zato to je velik negoto je i moderan i srpski, odnosno to je moderan na srpski nain.Samo tako bie mogu novi sporazum izmeu novih italaca i novihpisaca. Jer, istie Dui, nije potrebno da to bude veliki pisac pada ga pretpostavimo uivawima koje nam daje ekspir, Dante, Gete, ikoje esto vie oboavamo nego volimo; sredwi pisci imaju najvieputa sreu da budu najee itani i najnenije voqeni. Verlen je i-tan i voqen koliko i Igo, Hajne koliko i Gete. Za naeg novog itaocana srpski moderan pisac imae jo i onaj ar zajednikog materin-skog jezika, oseaj zajednike rase i zajednike sredine, bezbrojno mno-go veza koje vezuju dva graanina i sunarodnika, i koje se ne definiu.Taj veliki i mirni sporazum duhova i srca utvruje kroz jednu kwigumeu jednim itaocem i jednim piscem onu nenost koja ih pravi pri-jateqima koji mogu uvek i dugo da ostanu nasamo, da jedan drugog razume-ju i vole, da jedan drugome budu esto neophodno i jedino mogue dru-tvo i da se postavi ceo onaj odnos dve due koje ako uvek ne mislejednako ono misle jedno. Za itaoca koji je kulturan i svetski ovek,treba kwiga iza koje stoji pisac wemu podoban i dorastao jer je takomnogo kwiga u kojima to najvie volimo, to je ba taj mili ovek izkwige." (Dui, Jovan, , 1969, 244245)

Navedeni redovi ukazuju na celovit, zreo koncept nacionalne kul-ture koji je Jovan Dui obznanio u trenucima kada je ustanovio da semodernitet ve sasvim stabilizovao kod Srba i da poiva na relativno

vrstoj sprezi italaca i pisaca, da postoji kao dinamian sistemkulturnih potreba i kulturnih vrednosti koje te potrebe zadovoqavaju.

551


14/21

Do tih promena, smatra Dui, nije dolo samo spontanim umnoava-wem novih potreba i novih vrednosti. Takvom ishodu dogaaja pomoglaje i iwenica da su nosioci starih kwievnih vrednosti, dejstvom bi-oloke neumitnosti, u to vreme upravo odlazili sa kwievne scene.Za posledwe dve-tri godine, jedan ceo niz pisaca koji su rano presta-jali i doli u nesporazum s novim generacijama italaca, pomreeostavqajui za sobom iskreno aqewe i nenu tugu. To je ono kolokwievnika koji su bili neka vrsta nae boeme, i koji su bili nekistale za sebe, i koji su s mnogo naivnosti mislili o najveim kwi-evnim pitawima." (Dui, Jovan, , 1969, 245) Za te pisce on neeimati mnogo pohvala, ali e imati rei razumevawa. Budui da meuwima je bilo odista vie qudi od ozbiqnog talenta, nego qudi odozbiqnog dela", wihova je sudbina obeleena neostvarenou i tragi-nim nesporazumima. Oni nisu razumevali kako pisac ne sme znati zastarost, i kako je to dozvoqeno samo qudima bez talenta i bez dovoqnodue; i nisu znali kakav je to uas preiveti same sebe i saekati je-dan nov svet italaca za koje se vie ne postoji Oni nisu ni slutilikako mnogi meu wima nee imati italaca-prijateqa van svoje genera-cije, i kako e vreme da ih ignorie onako kako su oni wega ignorisa-li, zadovoqavajui se lakim uspesima i hvalom mnogo niih od sebe.Oni nisu znali kakva je to fatalnost kada doe tako do nesporazuma iz-meu pisaca i italaca u jednoj literaturi. I zato je wihovo bolovawebilo samo fiziko i wihova smrt tako spokojna." (Dui, Jovan, ,

1969, 245)Sa novom generacijom modernih pisaca uklowen je nesporazum iz-meu italaca i pisaca, te je stvorena prava moderna srpska kwiev-nost i kultura. Wu Dui ne imenuje tako izuzmemo li pomiwawesintagme na srpski moderan pisac" ali je oigledno da upravo toima na umu. Ako je u tekstu Spomenik Vojislavu on izloio program mo-derne srpske kwievnosti, tekstom Nai pisci i nai itaoci on je sazadovoqstvom konstatovao da su poetike promene i kwievne inova-cije ve konstituisane kao stabilan kulturoloki sistem.

Presudnu ulogu u konstituisawu i funkcionisawu takvog kulturo-lokog sistema ima, po Duiu, kwievno i optekulturno obrazova-we. U tekstu O kwievnom obrazovawu (1908) Dui se pozabavio poku-

ajem empirijskog opisa srpskog itaoca kao posebnog tipa, te razma-trawem mesta i uloge kwievnog obrazovawa u stvaralatvu kwiev-nika, naunika i glumaca. U pogledu odnosa kwievnosti i stvarnostion upozorava na mogunost ivqewa dvostrukim ivotom: ivotom ukwizi i ivotom van kwige", a odmah potom upozorava da uprkos tometo je ivot u kwizi samo jedan deo opteg ivota, on je vei jer jevien kroz temperament pesnika ili duh mislioca. Zato, prevruilist za listom, mi smo uvek u prisustvu jednog oveka veeg od sebe iesto boqeg od sebe. Tu ima jedan ivot, i jo vie: jedan genije." (Du-i, Jovan, , 1969, 246, 247)9

552

9

Tekst O kwievnom obrazovawu pojavio se u Politici 23, 26, 29. i 30. 6. 1908. go-dine.


15/21

to se srpskog itaoca tie, Dui smatra da taj tip on ne biumeo da opie. On, naime, uoava dve italake skupine: s jedne stra-ne, postoje qudi koji itaju redovno i mnogo, i koji znaju kako se itajedna kwiga, i koji umeju da iz jedne kwige izvuku esto ceo broj impre-sija koje ona moe da dadne. Pored toga uskog kola qudi, veinom pro-fesora univerziteta i samih kwievnika, ima jedna haotina masa i-talaca koja ita malo, ili ita neredovno, ili ne ume da ita: to jest,ne ume u kwizi da trai ono to u woj treba traiti, niti zna naiono to je pisac kwige hteo u prvom redu da kae svom itaocu." OtudaDui izvodi zakquak: ima dve grupe italaca ali nema tipa srpskogitaoca po kome bi se odmerila wegova kultura, wegova starost i wego-

vo napredovawe." (Dui, Jovan, , 1969, 247248)Posledwih desetak godina razvoja srpske kwievnosti Jovan Du-

i visoko vrednuje. Stari pisci, pisci veoma debelih kwiga", onikoji su mnogo pevali i mnogo nazdravqali, i mnogo mrzeli tuu kultu-ru, i mnogo se uvali da ne naue koju tuu re oni su ak drali zasasvim mogue ne biti nikakvim i niijim itaocem a biti ipak pi-scem celog jednog naroda." (Dui, Jovan, , 1969, 248) Novi pisci,meutim, ne piu mnogo nego probrano, s vie ednosti, najsposob-niji piu mawe od nesposobnih, a ima ih ak meu onima koji bi prvitrebalo da piu pa ipak ne piu toliko je qubav za lepu lektiru uwemu vea nego wegova ambicija pisca." (Dui, Jovan, , 1969, 248)

Promene su se oekivale ne samo u prevlasti novih pisaca nego i uprevlasti novog, odgovarajueg tipa itaoca. Ona prva grupa naihitalaca, veli Dui onih trideset gorwih", to kau Englezi,nalie danas potpuno na itaoce u naprednih i stranih naroda"; (Du-i, Jovan, , 1969, 248249) istovremeno, druga grupa nedovoqnoprofilisanih italaca sve vie raste, a tome su posebno doprineledve vane institucije: biblioteka Srpske kwievne zadruge" i aso-pis Srpski kwievni glasnik. Zahvaqujui svemu tome negovan je ukusnaih italaca, naiwen je drutveni sporazum novih pisaca i novihitalaca, ali ipak tip novog srpskog itaoca kao jedinstveni pojamnije izgraen.10

Od dve pomenute grupe italaca Dui posebnu pawu posveujeonoj drugoj, mawe profilisanoj skupini. Ta grupa italaca ne itaredovno", to ini bez unapred utvrenog plana", a obuhvata qude raz-liitih stalea" i sve pojaseve naeg drutva" (ukquujui, primeraradi, i naunike i ene), pa upravo ona zasluuje naziv srpska ita-laka publika u pravom smislu rei". (Dui, Jovan, , 1969, 249)

553

10 ini se, dakako, da su Duieva oekivawa da bi moglo doi do stvarawa neka-kvog jedinstvenog pojma srpskog itaoca sasvim nerealna, zasnovana na projekciji jednogidealnog tipa koji u stvarnosti ne postoji a ni ne moe postojati. italatvo u svakojnacionalnoj kulturi se prirodno raslojava po linijama razliitih interesovawa, potre-ba, navika, po obrazovnim, profesionalnim, socijalnim, klasnim, generacijskim, pol-

nim i personalnim determinantama, tako da se jedinstven pojam itaoca moe zamislitisamo kao krajwa apstrakcija liena konkretnih odredaba.


16/21

Otuda, kada je u pitawu problem kwievnog obrazovawa, treba prven-stveno imati u vidu ovu grupu italaca.

Pre nego to razmotri pozitivno dejstvo kwievnog obrazovawana izvesne italake slojeve, Jovan Dui je imao potrebu da se razra-una sa kod nas veoma rasprostrawenom predrasudom o tome da kwiev-no obrazovawe ne samo da nije od koristi nego donosi tete kwiev-nom stvaralatvu. Dok u svakom evropskom drutvu, kwievno obra-zovawe lii na jedan sastavni deo line kulture, u nas je to obrazovaweostavqeno qudima od kwievnosti, samim piscima. Nai kwievni-ci, oni od jue i od prekjue, nisu smatrali opet da jednom talentu tre-ba ita vie nego talenat, stvorili su bili aforizam da treba pevatikao to peva ptica, i nisu imali dovoqno svesti o tome koliko je o-veku od talenta potreban drugi ovek od talenta, i koliko osim daratreba da jedan pisac naui od onoga to je isto zanatsko u wegovomposlu: kao to je Mihel-Anxelo (Mikelanelo), koji je roen vajarskigenije, morao najpre od drugih nauiti da vaja, Rafaelo da slika, Beto-ven da metne svoje ruke na glasovir, ili da zabelei znak jedne note.Nai mnogi pisci nisu ni od koga nita uili i to na wihovu i na-u veliku nesreu. Veliki deo tih talenata propao je zato jer su bilineobraeni i nepotpuni, i mada su dali mnogo kwiga, oni su dali od-ve malo dela, i izvesno nije daleko dan kada se mnogi od wih nee vi-e itati mada e se spomiwati sa priznawem." (Dui, Jovan, ,1969, 250)11

Tako su se u srpskoj kwievnosti svi odricali obrazovawa i pre-putali ga drugima. Publika je dakle kwievno obrazovawe smatralaza struku samih pisaca i ostavqala ga wima; ovi opet, verujui u svojaforizam: da treba pevati kao to peva ptica koju niko nije uio peva-ti, ostavqali su opet kwievno obrazovawe profesorima kwievnostii kwievnim kritiarima. Pisci su bili dovoqno gordi to su mo-gli, i ne uei strane jezike, niti itajui strane pisce, da ipak pi-u mnogo i da budu u publici slavni qudi, i imali su jedan naivansarkazam za one druge koji su znali strane jezike i literature pa daipak ne piu mnogo i da ne budu slavni qudi." (Dui, Jovan, , 1969,250) Publika je u tom pogledu bila sasvim saglasna sa poetikim stavo-

vima pisaca koji su prezirali strane kulture i kwievno obrazovawe,pa je meu wima uspostavqen nekakav drutveni, uzajamni sporazum.Tom sporazumu su doprineli i oni naunici koji veruju da se naunestvari piu jednim najoptijim trotoarskim jezikom, i da je jedan na-unik, istorik ili pravnik, ve zato to je naunik, razreen od sva-kih skrupula finoga stila i odabranog jezika." (Dui, Jovan, , 1969,252)

Drutveni sporazum, koji je podrazumevao svesrdnu osudu jezikekulture i kwievnog obrazovawa, doveden je u sumwu kada su se poeli

554

11 Filoloke predradwe za Duieve kwige u okviru Sabranih dela prireivaivorad Stojkovi obavio je izuzetno loe, tako da emo u mnogim sluajevima neobine

Duieve transkripcije stranih imena nuno prilagoavati danawem, opteprihvae-nom izgovoru, kao to je ovoga puta sluaj sa Mikelanelom.


17/21

javqati novi obrazovani qudi, kako itaoci tako i pisci, mahom ko-lovani u inostranstvu, odakle su se vraali sa razvijenim i odnegova-nim kulturnim potrebama. Kwievno obrazovawe je, dakako, pre svegapotrebno kwievniku. Danas kada jedna kwiga raa drugu kwigu, i ka-da su pisci stvorili izreku mi smo uvek neiji sin", i kad je piscunemogue znati onaj zanatski deo svoga posla (dobru kompoziciju, pra-vilnu fakturu reenica, razumevawe mere itd.) ako to nije uio i nau-io od pisaca boqih od sebe, kwievna je kultura za wega ne samo veo-ma potrebna, nego esto pitawe wegovog napredovawa i pitawe wegovogopstanka." (Dui, Jovan, , 1969, 255)

Kwievno obrazovawe je, meutim, potrebno mnogim drugim pro-fesijama, jer za svaki kulturan posao treba pre svega biti kulturanovek". Tako, na primer, naunik ne moe bez kwievnog obrazovawaimati sve ono otmeno kretawe svog talenta, ni onu visoku reitost ko-jom treba govoriti u ime istine to lei na dnu nauke kao to lepotalei u dnu umetnosti"; zatim, glumac ne moe bez veeg kwievnogobrazovawa razumeti jednog veeg pisca ije rei izgovara celo vee iije emocije vaqa da izrazi ne samo gestom i glasom, nego i onim du-hovnim srodstvom koje treba da postoji izmeu dva oveka koji celo jed-no pozorino vee treba da oseaju jedno isto i sa jednom istom impo-zantnou i istom lepotom"; diplomata bi, opet, morao da ume da odsvoje konverzacije napravi jednu umetnost i eleganciju, jednom reju: dabude veliki stilist, onako isto veliki u konverzaciji kao kwievnik

i naunik u svojim spisima"; politiarima i dravnicima bi kwi-evnost pomagala da svet vide i kroz lepe i kroz vie, i da osete savwen blagotvoran uticaj na duu koja meu qudima treba da dejstvuje, ina srce koje mora da voli pa da ovek bude veliki". (Dui, Jovan, ,1969, 255, 256, 257)

Kwievno obrazovawe je, zapravo, svima potrebno jer se samo uzwegovu pomo moe izgraditi stil i otmena reitost. Dui zakquujeda kwievno obrazovawe nije nikakav duhovni luksuz, nego da je onopotrebno ak i najstrunijim qudima i to ak za dobro i pravilno na-predovawe u wihovoj karijeri"; uz to, kwievna uenost i dobro umet-niko vaspitawe, u jednom drutvu kao nae koje ume vema da razliku-je dobro od ravog nego to se to voli da prizna, donosilo je ime i

uvaewe i onima koji bi drugde bili neopaeni i koji bi predstavqa-li tip jednog oveka koji je svoje obrazovawe znao da uini to total-nijim, i koji nije iveo u onoj predrasudi da je dovoqna takozvanastruka (koja sadri uvek najmawi deo naih intelektualnih napora), pada bude razreen od svakih drugih obaveza i prema drutvu u koje ulazisa pretenzijama." (Dui, Jovan, , 1969, 257, 258)

Raspravom o znaaju kwievnog obrazovawa Jovan Dui je kwi-evnost vrsto ugradio u vaspitno-obrazovni, kulturni i drutvenisistem. U okvirima tih sistema kwievnost je dobila jasno definisa-nu, nezamewivu ulogu koja potvruje wenu optu korisnost i upotre-bqivost u sklopu drutvene podele rada. Na taj je nain Dui ukazao

na iwenicu da kwievnost, uprkos svojim elitistikim pretenzijama,ostvaruje sveoptu korist time to olakava realizaciju osnovnog pe-

555


18/21

dagokog i psiholokog ideala, koji je pesnik pregnantno iskazao re-ima: treba biti totalan i razviti u sebi sve to se daje razvijati."(Dui, Jovan, , 1969, 257)12 Modernistika kwievnost, po Duie-vom konceptu, nije nikakva specijalistika, artistika delatnost izo-lovana od drugih segmenata drutvenog ivota. Ona je, naprotiv, vr-sto uklopqena u drutvenu zajednicu i donosi joj nesumwivu korist uraznim sferama drutvenog ivota.

4. ZAKQUNE NAPOMENE

Kwievni programi Jovana Duia viestruko su zanimqivi tek-stovi. Wihova centralna vrednost sadrana je u definisawu poetikogkoncepta srpske moderne, a u tom pogledu je tekst Spomenik Vojislavuodista jedinstven: nema drugih, konkurentnih kwievnih programa kojibi, u tom pogledu, ugrozili Duiev doprinos i znaaj. itava epohasrpske moderne, inae, ima zauujue malo tekstova te vrste, ali nika-kve nedoumice nema oko toga da je upravo pomenuti Duiev tekst odi-grao ulogu istinskog pokretaa i zaetnika razvojnog projekta.

Definiui poetiki koncept srpske moderne, Jovan Dui jeobavio oba vana posla, kako odreewe prema kwievnoj tradiciji ta-ko i odreewe prema kwievnoj budunosti. U tradiciji on osnovnumetu negativnog odreewa i otvorenog napada prepoznaju u romantizmu

i poznoromantiarskom senzibilitetu, koji je u srpskoj kwievnostiostavio neke veoma loe posledice po shvatawu kwievnog, a posebnopesnikog poslawa. Budunost srpske wievnosti Dui vidi u razvoj-nim procesima koji bi je pribliili obrascima ve u dobroj meri re-alizovanim u Francuskoj, pa je u tom smislu on svoj poetiki razvojniprojekat prepoznao u procesu emancipacije, zasnovanom na preuzimawuuzora iz francuskog kulturnog kruga.

556

12 O pedagokom radu, pa i osnovnom ciqu vaspitno-obrazovnog procesa razmi-qao je Jovan Dui osobito u vreme svoga bavqewa uiteqskim pozivom. U to vreme on

je objavio i zanimqiv tekst Iz kole o koli (Refleksije. Uzroci i sredstva pobuivawa)(1895) u kojem se pozabavio problemom motivisawa deteta na rad i uewe. Izuzmemo li

equ za igrom i zabavom, koja je kod deteta najizrazitije prisutna, mladi uiteq i pe-snik istie jo tri vana inioca: slavina ambicija", uvstvo o dunosti" i strah".Prvi inilac treba koristiti oprezno: kada uenik ima i dara i strpqewa, a nema vo-

qe i oduevqewa treba pobuditi wegovo moda uspavano astoqubqe". Trei inilactreba izbegavati koliko god se moe, jer kad strah ue jedared djetetu (malom ovjeku) usrce, taj ne izlazi nikad vie iz wega", pa e tako vaspitan ovek u ivotu nesposobanbiti za svaki otvoren muki rad, za sve gdje bude ponos i obraz odreivao". Drugi, pak,inilac treba da bude osnova za delatnost vaspitaa: jer samo onaj ovjek koji savrenopoima svoju dunost, taj ovjek pokazuje da je dobio o sebi ist pojam, pokazuje da je do-ao do svoje qudske samosvijesti; a ovjek koji je vjeran poimawu sebe samog, tj. svoje du-nosti i svog rada, opravdava onu granicu koju mu je priroda povukla od drugih organ-skih stvorova." Otuda Dui izvodi zakquak sa mnogobrojnim psiholokim i pedago-kim implikacijama, te vrlo jasnim konsekvencijama u pogledu praktinog uiteqskogposla: Ni slavina ambicija ni strah neka ne nau mjesta u skamijama kolskim, nego

neka vaspita nastoji da budna samosvijest bude voa povjerenih mu duhova u hram svjetlo-sti, istine i nauke!" (Nav. delo, str. 407416)


19/21

U bliem poetikom odreewu tih uzora Dui je, kao to smo vi-deli, sasvim izriit: treba slediti iskustvo parnasista, dekadenata isimbolista. U svom programskom konceptu autor sasvim jasno odreujekako hronoloke tako i vrednosne prioritete ovih uzora: hronolokoprvenstvo ima parnas, ali u pogledu vrednosti i poetske rafinirano-sti oigledno je, kao via faza u razvoju, prednost data simbolizmu,dok je dekadencija nekako pala u senku. Stoga se ini sasvim opravdanzakquak veine srpskih kwievnih istoriara koji smatraju da je srp-ska moderna definisana parnaso-simbolistikim poetikim koncep-tom. Zabunu, pritom, moe izazvati iwenica da je u oblikovawu ranogsrpskog moderniteta presudno uticao jedan predmoderni (parnas) i je-

dan moderni (simbolizam) kwievni pravac. S obzirom da je to nesum-wiva i neosporna kwievna iwenica, koju je lako potvrditi ne samoanalizom kwievnog programa nego i analizom kwievne, posebno pe-snike prakse, onda prouavaocu ne preostaje nita drugo nego da i sa-mim nazivom, parnaso-simbolistika poetika, to faktiko stawe legi-timizuje. I da, naravno, dodatno istakne iwenicu da je srpska moder-na u stilsko-formacijskom pogledu znatno konzervativnija od francu-skog analogona, odreenog imenima u rasponu od arla Bodlera, prekoPola Verlena, Artira Remboa, Stefana Malarmea, pa do Morisa Me-terlinka, Pola Valerija i dr. Srpska moderna nema ni izbliza poeti-ke raznolikosti kakvu nalazimo u francuskoj kwievnosti iste epohe,a Vojislav Ili, svojim nesvesnim parnasizmom, nije uspeo da iscrpi

sve poetike mogunosti ovog koncepta. Takve iwenice kwievni is-toriari ne bi smeli svesno ni da previaju ni da ih prostim preu-zimawem pojmovne sheme razvoja iz tzv. velikih, razvijenih kwievno-sti svesno prikrivaju. Razvojne iwenice su takve kakve su, a du-nost kwievnih istoriara je da ih to vernije opiu i protumae.

Uoqiva konzervativnost srpske moderne pojavquje se i na jo jed-nom planu, na planu optih kulturolokih funkcija kwievnosti mo-derne. U tom pogledu krajwe su paradigmatini Duievi programskitekstovi Nai pisci i nai itaoci, te O kwievnom obrazovawu. Tadva teksta jasno pokazuju da srpski modernista jo uvek zamiqa naci-onalnu kulturu kao organsku celinu u kojoj kwievni modernitet mora

imati ne samo posebnu estetsku funkciju nego i razgranatu mreu dru-gaijih, optekulturnih funkcija. Opravdawe za sopstveni moderni-stiki projekat Dui nalazi upravo u tim drugim, drutvenim i kul-turolokim funkcijama. Takve brige o celini drutvenog i kulturo-lokog sistema kod evropskih modernista jednostavno nema, budui daoni prevashodno reavaju pitawe zasebnog sistema kwievnih, estet-skih iwenica ija se autonomija unutar zapadnih drutava ve izve-sno podrazumevala.

Jovan Dui o irim kulturolokim funkcijama srpskog moder-niteta ozbiqno razmiqa i o tome pie posebnu vrstu programskihtekstova. On, naime, jasno raspoznaje itaoca na koji se modernisti

mogu osloniti: re je o novoformiranom sloju srpskih intelektualaca,koji jesu obrazovani na poretku zapadnih estetskih i kwievnih vred-

557


20/21

nosti, ali jesu, istovremeno, sutinski zainteresovani za opstanak inapredak sopstvene nacionalne kulture. Dui je, stoga, svestan da etakvom itaocu prednosti moderniteta najsugestivnije predstaviti akoukae na wegove ozbiqne drutvene i kulturne vrednosti, pa i nepo-sredne koristi.

Sve to jasno svedoi da je Jovan Dui u svom konceptu modernite-ta ouvao mnogo toga to pripada izrazitoj provestiteqskoj kulturolo-koj paradigmi i, posebno, projektu izgradwe modernog drutva i mo-derne nacije. Sve to je, dakako, u zapadnim drutvima i kulturamaodavno ve obavqeno, pa je wihov modernitet unapred bio rastereenmnogih moguih, dodatnih funkcija. U srpskoj kwievnosti te dodatnedrutvene i kulturoloke funkcije nisu smele biti zaboravqene, pae to predstavqati jo jednu od osobenosti ranog srpskog moderniteta.Neposredne posledice ove generalne postavke moemo prepoznati i unekim posebnim poetikim manifestacijama, kao to je upadqivo od-sustvo poetikog radikalizma, uzdranost u pogledu ideologije deka-dencije, oigledna obnova rodoqubive poezije itd. Tako neto moglo sedesiti pre svega zbog iwenice da se srpska moderna definie u jed-nom konzervativnijem vidu parnaso-simbolistike poetike sa oigled-nim i jakim prisustvom prosvetiteqske kulturoloke paradigme. Doovakvih uvida moemo najpotpunije doi paqivim itawem kwiev-nih dela svih anrovskih struktura, ali i paqivim itawem pro-gramskih deklaracija Jovana Duia.

LITERATURA

Vitanovi, Slobodan, Jovan Dui u znaku Apolona i Dionisa: Kwievni pogledii poetika, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, Posebna izdawakw. DCXXX, Odeqewe jezika i kwievnosti kw. 47, Beograd 1994.

Vitoevi, Dragia, Srpsko pesnitvo 19011914: Razdobqe, razvoj, obeleja, Vuka Karaxi, Beograd 1975.

Dui, Jovan, Moji saputnici: Kwievna oblija. Prilozi: Kritike lanci Beleke, Sabrana dela, kw. , Svjetlost, Sarajevo 1969, str. 240.

Dui, Jovan, Jutra sa Leutara: Rei o oveku. Staza pored puta: Eseji. Prilozi:Kwievno vreme Umetnost Publicistika, Sabrana dela, kw. , Svje-tlost, Sarajevo 1969.

Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, prevela Milica Mihajlovi, Prosveta, Beo-grad 1963.

Milosavqevi, Petar, Kwievnoteorijska misao Jovana Duia, u: Kalendar Pro-svjeta 1989. i 1999 (priredio Vojislav Maksimovi), SPKD Prosvjeta",Srbiwe 1998, str. 87100.

Pooli, Renato, Teorija avangardne umetnosti, prevela Jasna Janiijevi, No-lit, Beograd 1975.

Palavestra, Predrag, Istorija moderne kwievnosti: Zlatno doba 18921918,Srpska kwievna zadruga, Beograd 1986.

Kritiki radovi Bogdana Popovia, priredio Frawo Grevi, Matica srpska Institut za kwievnost i umetnost, Novi Sad Beograd 1977.

icel, Miroslav, Programi i manifesti u hrvatskoj kwievnosti, Liber, Za-greb 1972.

558


21/21

Ivan Negriorac

THE SCOPE OF JOVAN DUI'S EXPLICIT POETICS:LITERARY PROGRAMME AS A GENRE

S u m m a r y

The author begins his presentation with the definition of the literary program-me/manifesto as a genre, and then proceeds with the analysis of the most importantprogramme texts in modern Serbian literature which were written by Jovan Dui. Cre-ating these texts with the full awareness of genre specificities of a literary programme,in the text Spomenik Vojislavu (A Monument to Vojislav) (1902) Dui organized hispresentation according to the basic structural pattern of that genre. Starting with the cri-

ticism of the Serbian poetic tradition and noticing its weaknesses, he also pointed to thepositive developmental trends reflected in it, primarily in Vojislav Ili's work; in the fi-nal part, he presented the basic programme concept with the full awareness of its com-parativist implications, attaching the greatest importance to the French symbolism andParnasism. Literary programme as a genre was present in Jovan Dui's two more texts Nai Pisci i Nai itaoci (Our Writers and Our Readers) and O Knjievnom Obra-zovanju (On Literary Education) (1908). In these texts, the author did a specific account--settling showing the extent and thoroughness of new literature which he advocated,and specially the seriousness of its culturological implications. With these texts, clearlydetermined in genre, Jovan Dui opened paths for further poetic development of mo-dern Serbian literature.

559

vidokrug eksplicitne poetike jovana ducica

Documents