SEĆANJE IZ FORMALDEHIDA

Vladimir Vulević

SEĆANJEIZFORMALDEHIDAPseudotragedija u tri čina

(Lutkarski igrokaz)

MMX

Za lutkarsko pozorište mojih sestara

Lica:

KARP IV kralj Galicije

BRUNHILDA kraljica, njegova žena

LEONID mladi kraljević, njihov sin

FRANCISKA bavarska princeza Frosina,Leonidova verenica

KRAMPUS bavarski princ Filip, prerušen udvorskog berberina

Galicija, 1900. godina

PRVI ČIN

SCENA PRVA

Noć. Kraljevski zamak u Galiciji u podnožjuKarpata. Kralj zamišljen, sam u svojim oda-jama, hoda uznemireno duž zidova po ko-jima titra senka plamēna lojanih sveća.

KRALJ

Ironično.

Ah, Gospode šta napravih jadan,skopali me mladosti demoni...Verenica kao da je gadatamo nekog.., sad me savest goni,grize, kada pogledam u sina...Sad robujem, porok mnome vladacrnji, teži i od heroina.

Kralj, pa bludnik, još pod stare danerođenoga sina svog da izda

9

i to kakvog, bez straha i mane,’ajd’ sad rec’ da nisam smradna pizda!Sjeb’o sina sam za ceo životi bolje je da sam, umesto kralja,post’o policajac ili pilot.

Francisku je pre desetak letaotela od oca, bavarskoga cara,za starijeg sina Karla, moja četa.Za Karla nismo našli lekarani lek, pa je umro.., ali je Faniostala na dvoru, dok mali Leone staše malo, dok se ne dohrani.

Sahranismo Karla i Leo je sadverenik Karlove verenice.Kraljica se propila od tad,Franciski se prolepšalo lice...Sada je živa vatra što gutamuško meso celog dvora. Leoslep, pa ne vidi - glup kao pluta...

Elem, i ja sam bestidnicu mladu,verenicu svoga sina, kres’o.To sam veče napunio kadu,obljubio to mekano meso,otim’o joj svaki pogled, dah,

10

preljubu dok činio sam slasnusvirali su Betoven i Bah.

Rekla mi je da mi se podalaiz strahopoštovanja, kao ocu...Pitao sam bi li nešto dodala,zatim otvorio šampanjca bocu,pijanu je uzimao celu,dok drmao me elektrizam kojizavršav’o je u njenom telu...

Sada ne znam šta mi je da činimponajbolje: da l’ da mudro ćutim,il’ da padnem pred noge da slinimsinu? On zna kako je kad krutiudari u glavu... Hmh, il’ zaklatiu snu pseto? Il’ u progon ljuti?Nesrećniku ne ginu Karpati!

Ionako niko neće znatišta se zbilo s mladim kraljevićem.U tamnicu Francisku ću dati,mati ću mu podmititi pićem,kraljica je alkoholičarka...Na dvoru ću pojačati straže,kraljevska će to mi biti varka.

Čuje se plašljivo kucanje.

11

KRALJ

Ko se to usuđuje da kraljaprekida dok teške misli sriče?!Ako li je čuo kako valjamakar deo plana, deo priče,odraću ga k’o glavatog vola,bio prosjak, putujući glumac,violina, čelo il’ viola!

Al’ ako je neki vitez hudikoji je na maču lak i prek,zlata ću mu dati kol’ko žudida mi mladog sina ubije tek.Ako li je takav vitez neki,gostiću ga svime i sa njimeudariti po lozi i kleki.

Napred!

Krampus ulazi bojažljivo.

KRAMPUS

Vaše Visočanstvo milo,oprostite molim vas što ja

12

tek ovako upadam u krilotoplog porodičnog doma.... Da,toplina ta dopire do zemljeiz koje baš dolazim i ja...I... da znate... Vaša straža dremlje...

KRALJ

Ljutito.

Aaa, tako si upao kod mene?!Bez najave, il’ bez glasa stražene može se, sem kad te kretenesan olovni spopadne i slaže.Ko si, šta si, pričaj, predstavi se...Ime kaži, da l’ si časni vitez?Ako nisi, s očiju gubi mi se!

KRAMPUS

Krampus mi je ime, svetli kralju...Vitez nisam, ali častan jesam.Rad sam služiti Vam, brijat’ malju,jer berberski zanat mi je besan.U rukama oštrica je mojačudo... Ili da Vam budem straža budna, za komad ’leba i loja?!

13

KRALJ

Za sebe.

U rukama oštrica je tvojačudo, kažeš, za komadić loja...A u ruci mojoj ti si mojaoštrica s dva kraja, al’ kojaipak isplati se.., jer sad nemam kadatrošit’ reči, mislit’ šta i kako...

Pipajući šakom bradu.

I doista, porasla mi brada.

Glasno.

Dobro smrdo, ako je već takok’o što kažeš, ta ti ruka vredi.Posao ćeš dobiti svakako,sad slušaj me, dođi ovde, sedi.Ta će ruka morati, sem vlasi,još ponešto, hitra, da iseče...Evo kako zapovest ta glasi:

Stigle su mi glasine sa dvora,glasi crni, ali pouzdani...

14

Tu se štošta proveriti morajoš, al’ ako istina ih brani,učinićeš šta ti budem rek’o,sve do zadnje reči, sve što kažem,ne bi l’ moje poverenje stek’o.

Samo tako dobiti ćeš službukoju želiš tako snažno strasno,dobit’ vina, s kurtizanom družbu,konak, zlata i odelo krasnoi rakije, ljuljni odma’ jednu...Ako li me odbiješ, psinamabacit’ tvoju priliku ću bednu.

KRAMPUS

Klanjajući se, veselo ponizno.

Svetli kralju, gospodaru hvala!Učiniću sve što budeš hteo.Na milosti, svaka ti se dala,bezmilosno ja ću bodež vreo upravljati prema tvojoj želji.’Ajd’ po jednu da zviznemo sadai daj biftek i soka od hmelji.

15

SCENA DRUGA

Odaja princeze Franciske. Ona, uplakana,sedi na krevetu i tužno gleda pred sobom. Leo-nid, uznemiren, čuči kraj nje. Zatim ustane.Gestikulira u furioznom hodu.

LEONID

Samokritično, strogo.

Ja zaista ne znam više kako,šta da kažem, čime da te tešim!Ne znam ni zbog čega plačeš takoveć danima, ili ako grešimispravi me, ne kinji me više,kao da sam gnjida, govno malokoje niko ni da pomiriše.

Znaš da dobar sam, nežan i mio,i da mi se ne diže ponekad,niti krijem, nit’ sam ikad krioi isti sam sad kao i nekadkada smo se sreli kraj palatemoga tate i kad mi je rek’o:„Ne dam ti je, sreće si kurate.”

16

Fani, ja te volim jako, strasnoi za tebe sve bih učinio...Ja te molim, ako nije kasno,reci da l’ sam ti još uvek mio?Kraljevu ću pokupiti svitu,ako jesam, da prosim te. Akonisam, sebi odseći ću kitu!

FRANCISKA

Uplašeno, osvrćući se.

Kralj?! Kraljevu?! Ni ne spominji ga..,... hoću reći.., ne treba nam niko.Srce mi je bez tuge i brigasamo s tobom, na tebe je sviklo...I ja tebe volim strasno, ludo...Venčajmo se, bežimo odavde!Ne seci ga, patiće ti mudo.

Briznuvši u plač.

Plačem Leo jedino zbog toga što sam tvome ocu tako mrska.Ne znam zašto, jer tako mi Boga,nisam bila ni grešna, ni drska.

Kurvinski pretvorno naivno.

17

Možda zato što ne volim Baha..?Zato Leo vodi me odavde,preklinjem te, poštedi me straha!

LEONID

Veselo, muški naivno.

Istina je! Ti me voliš, Fani!I za mene venčanice veostavila bi...

Namračivši se, gordo.

A bekstva se mani!Ne zvao se ja kraljević Leo,kralju ja ću odbrusiti sve štomislim i što ima da se kaže,jasno, glasno, rečito i vešto!

FRANCISKA

Preneraženo.

Ne, tako ti Boga, nemoj Leo!Tim ćeš samo pogoršati stvari,kleti će nas više neg’ je kleo.Taj ni za šta nit’ brine, nit’ mari..

18

LEONID

Indiferentno, pomalo ironično.

Dobro, ako tako želiš... Ruskuambasadu zvaću... Il’ još bolje...Za tri dana bežimo u Prusku!

Ljubi joj ruku i izlazi. Franciska dubokoodahne. Zatim plačljivo pogleda oko sebe.

FRANCISKA

Jao, grešna, šta napravih gadna...Umalo da vereniku bratarodim, pa da celi život jadnalažem ga da sin mu je.., da tatadeda mu je, zapravo, da krijemi da već sada počnem polakoludačku košulju sebi da šijem.

„Lelujava i mračna stvorenja”,1

spopadaju mi telo, i željese pene, dok prljava i lenjase predajem slabosti što meljeme, i strasna podajem se bludu

19

1 J. V. Gete, Faust

kao takvom, ne pojedincu... Kurvicume nemojte gledati u čudu.

Robinja sam svog nagona, madačinim sve da oduprem se strasno.A lepa sam, zanosna i mlada,pamet nemam, ali pevam krasno,najveće na dvoru sise imam,kad mi neko priča nešto, ništane razumem, ali glavom klimam.

Trgne se iz zanosa.

Haljine brzo da spakujem sad,da spremna dočekam bežanja dan...

Ulazi Krampus.

... kakav je bre ovo smrdljivi gad,zamalo da se ispovraćam!Ko ste i pravo odakle Vam daupadate tako, bez najave?!Princeza ko je, Vi ili ja?!

I čija je ovo odaja?!

20

KRAMPUS

Zbunjen i zatečen, zapanjen princezinom le-potom, mucavo.

Oprostite molim Vas, mislio samda nema nikog, jer promajaizgleda da je otškrinula Vamodaja dveri, pa uđoh smelo...Zovem se Krampus, kraljevski brica...

Za sebe.

Bože, kako božanstveno telo!

FRANCISKA

U redu, a sada tornjaj se van!

KRAMPUS

Odlazim, samo još jednu reč,još samo da nešto Vam ispričam...

Začuju se nečiji koraci.

Šta Vam je, bledi ste kao kreč?!

21

Koraci se čuju sve bliže i bliže.

FRANCISKA

Kasnije stranče... Ah, ide neko...Sada je kasno da skrivam te već.

Očajno.

I sedi k’o čovek, vidi ga klek’o...

Ulazi kraljica, mrtva pijana.

KRALJICA

Zaplićući jezikom.

Banditi bedni, ko je od vaspopio onu flašu tekile,koju sam čuvala za crni čas?!Svi će na vešala, majke mi mile,ako se ne vrati gde je bila,jer da sam je sama popila ja,ja znala bih da sam je popila.

FRANCISKA

Kraljice draga, nemojte tako.Niko je nije popio od nas.

22

Krampusu, strogo.

Hvala Vam, Vi ste slobodni, svakakosvratite kasnije, sad nije čas...

Krampus izlazi klanjajući se.

Kraljice, može po jednu ljutu?

KRALJICA

Strogo.

Ne pijem, ali po jedna može,al’ onu bistru, nemoj mi žutu..

23

SCENA TREĆA

Dvorski hodnik. Krampus sam.

KRAMPUS

Pomirljivo tužno i tiho.

Dve su prošle godine duge,kako me otac, bavarski car,posla da prevrnem zemlju i lugei mora, ak’ ništa, a ono barda javim da mrtva je njegova milakćer, mezimica, a sestra moja...Odvukla mračna je sa sobom sila...

Kao kroz maglu, detinjstvo našeu sećanju mome... Lutaka njenih,mojih vojnika, sećam se... Zvašeme malim bratom... Popodneva lenih,kad brasmo cveće u našoj bašti,poljubaca, suza, zagrljaja nežnih,sećam se, srećni u mekanoj mašti...

I prođe deset godina nemih...Očeve straže ne nađoše nikad

24

Frosinu. Kao strela zastremihza njom ja.., al’ k’o da je u hadpropala... Kada jednoga dana,od dugog iznuren jahanja,vidim na putu – stara mehana.

Svratim da odmorim i konju senapodam, da ukrotim i vlastitu glad.Krčmarica, jako ljubazna žena,reče da nemaju slobodnih sadni stolova, ni soba, ali da stomogu da podelim sa tri vojnika,ako uopšte i želim to.

Zahvalih i sedoh sa ljudima stranim,pijanom grupom bivših oficira.Stadoh da ih napijam i hranimi dadoh im svima po deset talira.Jadnike skopala bede ralja,valja se... Rekoše da su do skoraslužili kod Karpa, galicijskog kralja.

Namračivši se.

I tad se pohvališe kako su jednomukrali, zbilja, princezu pravu.Nezadovoljni platom bednom,umalo je nisu prodali za kravu.

25

Kralj je doznavši otpustio sve...Kao da grom me pogodi leden:Kopile Karp ukrao ju je!

Ozbiljno, uznemireno.

Krv mi u glavu, a suze na očiudariše... Jurnuh bezglavim kasom.Bes vilicu mrska i pogled koči...Jahah neumorno, ne časih časomi konačno stigoh, pre dan il’ dva,u dvor se Karpov uvukoh lasno,prerušen u berberina Krampusa.

Sada sam tu i sad će pod glinugospoda Karpovi... Najpre Lea,jer čuo sam radosnu glasinu:„Karl je mrtav!”. Non est culpa mea.Za Lea i blagoslov mi je dat.A najposle i matorog Karpa...Potom Galiciji objaviti rat!

Odlazi.

26

SCENA ČETVRTA

Ponoć. Kraljevske odaje. Kralj sam.

KRALJ

Gde li je ona gubava slina,mračni da zločin utanačim s njim?!Čim se oslobodim oholog sina,kada već jednom završim s tim,s Franciskom naći ću tad bračni mir,bolje neg’ mlada da trune u tmini.Kraljicu poslaću u manastir.

Što li ga nema, odavno ponoćje promrzlim mrakom prekrila sve?Ona će mome zločinu pomoćpružit’ sestrinsku. Od sestre dverođene, to su sestra i brat...Vinovnik moje govnarije, evoga čujem mu tromih koraka bat.

Umesto Krampusa kojeg je kralj očekivao,ulazi Leonid.

27

LEONID

Blago ironično.

Dobra Vam večer, moj dobri oče.Im’o bih s Vama reč-dve, ako pakne spite... Bledi ste k’o „krvoloče“ da sam Vam rek’o, i bleđi čak.Od morfija desni k’o da Vam bride,hijene kez grči Vam licei sklopite usta, bala Vam ide.

Iza Leonida ulazi Krampus. Kada shvati daga ovaj nije primetio, sakrije se iza otvorenihvrata. Kralj, ugledavši Krampusa, užasnut,još više pobledi.

KRALJ

Preplašen, izveštačeno staloženo, šuškavimglasom čoveka bez proteze.

Nije li to Leo moglo i sutra?Nemam ni periku, ni protezu.Od večeri su pametnija jutra...Odlazi sada!

28

LEONID

Razdraženo.

Ne vidim vezuizmeđu Vaše perike masnei moje vizite... Ja putujemsutra sa Fani, ako ne okasne...

KRALJ

Pobesnelo.

Marš napolje! Napolje, kopile! Marš!Pizda li ti materina, kakorazgovaraš to sa mnom?! K’o da sam vaš...Slušaj me govno malo, ovako:Ako li mrdneš bez moga znanja,ako li prdneš, a da ne saznam, razbaštinit’ ću te, lišit’ imanja!

Jesi li čuo?!

LEONID

Odlazeći, za sebe.

Matora baba...

29

KRALJ

Potpuno van sebe.

Pedersko pseto, kopile gadno,džaba sam seme trošio, džaba..!

Krampus izađe iza vrata.

A ti, do sad gde si, dupe smradno?!Mog’o me je ubiti do sada,a ti tamo sereš! Put je maska!Otrov i nož su njegova posada!

Večeras mu kreni u sobu, doki tebe nisam bacio psima...Priđi mu tiho, raspori mu bok,pa se vrati k meni, tiho, na prstima.Sutra će sluge pronaći smrt,posao zato nek’ čist ti bude...

KRAMPUS

Zagonetno, mračno.

Tih biću i brz, k’o ruski hrt.

Odlazi.

30

SCENA PETA

Leo, sam u svojoj odaji. Sprema se za počinak.

LEONID

Sentimentalno, već neko vreme u mislima.

Kako mi je samo dečaštvo gordopristajalo, nežno, toplo i meko...Cipele grao, teget šal i bordožaket, koliko je sve to dalekoi koliko mi sve to nedostaje...Kako se brzo, raste, zri i mre,kako se brzo čudovište postaje...

„Ljudi su ubice i lopovi!”.Čovek je stvor mnogo, mnogo crnji,čak i u snima on svoj porok tovii krmi ga dok sanja, i sakati i krnjiideju čoveka u sebi samom...Na šta li mu tek podsvest liči,kada svešću svojom sve satire jadom.

I kako samo slabo razume,i kako bedno malo prašta,

31

jer čovek jedino oprostiti umeono što razume i što shvata...Kako mi je mrsko tih aveti krdo.Teže je tu stoku urazumiti,no golim rukama pomaći brdo.

Al’ ja imam Fani, moj jedini spas,jedinu nadu, al’ dovoljnu tekda spase se svet... Kad čujem joj glastopao, tanušan, drhtav i mek,osnažim, jer znam da nisam sam...

Pospano.

Ne znam za danas, ne znam ni za sutra,da imam samo nju, to jedino znam...

Zaneseno, gotovo u snu.

„Dođi pa mi ublaži, o milje nebeske muze,Haos doba, k’o nekad što si mirila elemente,Razmrsi praskavu bitku mirnim zvucima neba,Dok se u grudima smrtnim ne spoji razdeljeno,Dok se priroda ljudska, spokojna i velika,Iz previranja doba ne digne moćna i vedra...”2

Zaspiva.

32

2 J. H. F. Helderlin, Diotima

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

Gluvo doba noći. Dvorski hodnik. Na putu doLeonidovih odaja Krampus zastane kraj vratakoja vode u Franciskine. Dvoumi se. Uđe.

Franciskine odaje u mesečini. Franciskaspava u svom krevetu sa akvamarin baldahi-nom. Krampus joj tiho priđe. Ona se probudi,pogleda ga, tupo vrisne.

FRANCISKA

Prepoznavši Krampusa.

Šta tražiš ovde?! Izlazi smesta!Stražu ću zvati pipni me samo...

Podsmešljivo, s prezirom.

Pogledaj se, samo još krestati fali, a ti bi princezu! Tamosu vrata... Izađi, zvaću Lea!Izađi, od tebe mi je muka..!

33

KRAMPUS

Kroz šapat, krkljajući od strasti.

Ah, majko mila! Sancta Dea!

Franciska draga, čim sam Vas sreopamet izgubih, sad potpuno ludpreklinjem Vas draga, da li bih smeootekli, vreo, pun krvi ud,nabiti jako u Vašu mekotutoplu.., duboko, nežno, polako,il’ odma’ da presudim svome životu?!

FRANCISKA

Presuđuj dokle hoćeš, ali vani,ja sam princeza, prosjače drski!Svoje se alave rabote mani,jer nevina sam, gadni su mi, mrski,odnosi te vrste i zato van!Sa tobom nikad, jesi li čuo!Ud ti je sigurno prljav i slan...

Skida je grubo, cepa joj spavaćicu. Franciskase slabašno opire.

34

Šapatom, kroz uzdahe.

Krampuse, šta ti je, pusti me, ne...Verena ja sam i verna svomvereniku... Nee... Ne, pusti me...

Krampus snažno uđe u nju.

Ah.., Bože smoždi, rascepi me gromna dvoje... Ah, od mednog užitkavoda na usta krenula mi je...Sad shvatam suštinu i snagu svog bitka...

35

SCENA DRUGA

Pred svitanje je. Kraljevske odaje. Kralj samu postelji. U pozadini se čuje Bahova fuga.

KRALJ

Iznureno.

Otrovnim plodom svojim sam tuguzario u sebe... Klinom sada klinizbijati moram... Jebem ti fugu...

Ustane i isključi gramofon.

Kraljević Leo zaudara na splin,al’ dobiće još noćas on svoj deo:pod zemlju će raspukla lešina!Franciskin ja ću podići veo!

Tužno.

Eh, da je Karl makar kraj mene,od mramora plemić, pljunuti ja.Krv mu u glavu, k’o more o stenepucala je... On je mrzeo Lea.

36

Iz usta mu prskala crna je žuč,dok mu je glava pucala po šavui u njoj krvavog ludila puč...

Pomirljivo.

A Fani.., znam da je drolja, ali...i sâm sam gadnik, ne trebam virdžinu,već neku poput nje, da me raspali,da pušta i u anus i u vaginu...Bez nje mi je život mrzak i kus,danju samo o njoj mislim, noćusanjam njen vlažni, topli uterus.

Kralj nekoliko puta tužno uzdahne. Zevne.Kratka pauza. Čuje se zavijanje vukova saplanine i lavež kraljevskih hrtova iz bašte, kaoodgovor.

San mi na oči nikako neće...Pomodrelo nebo krklja, s Karpatazavijaju vuci... Moraću veće morfija doze...

Uzima morfijum.

Ah... Tam’ kod vrata,il’ možda sanjam, tek nešto se miče...

37

Brkati čovek il’ brkata avet, ha,možda je skora preminuli Niče!

Ulazi kraljica, mrtva pijana.

KRALJICA

Banditi bedni, ko je od vaspopio onu flašu tekile,koju sam čuvala za crni čas?!Svi će na vešala, majke mi mile,ako se ne vrati gde je bila,jer da sam je sama popila ja,ja znala bih da sam je popila.

KRALJ

Podsmešljivo, pružajući joj češalj sa nahtkasne.

Vaše Visočanstvo, evo flaše...Da niste međ’ dva pijana flešavideli je l’ zaspalo čedo naše?

KRALJICA

Ne znam, al’ Francika odlično meša...Sada sam čula, dolazeć’ ’amo,

38

čula, međ’ dva pijana fleša,da se ne drnda tek s Vama samo.

Sram da te bude rođenog sina!

KRALJ

Sikter ludo dvorska, sramoto!I tebe ću morati klinom iz klina...

Kraljica odlazi.

A tebe, Krampuse kurvina sortosamo li dohvatim odraću živa!Što Fani je kurva, udovi za tosu krivi, nije Franciska kriva!

Od Leovog ću srca, pluća i ždrela,krvi i mozga turšiju da spravim,a kučku što mi se na vernost klelarukama svojim ću da zadavim!Rugobi onoj nalik Francufon Moru noge završiće dovek u tamničarskom katancu i lancu!

39

Sada mesto jednog krvnika trihule mi dvorom, žderu mi krv,zverski u meni osveta vri...Umesto morfija njihovu ću strv uzimat’ za bolove, nerve i san. Noćas nek’ se kolju između sebe,mirno ću sutrašnji sačekat’ dan...

40

SCENA TREĆA

Krampus ispred vrata Leonidovih odaja.Osluškuje. Osvrne se. Oslušne još jednom.Zatim polako i tiho uđe unutra.

Leonidova odaja. Leonid leži u krevetu na tr-buhu, glavom okrenut od vrata, prema pro-zoru. Krampus vadi nož i prilazi mu.Zamahne. U sledećem trenutku Leonid sehitro okrene i uhvati Krampusa za ruku.

LEONID

U bunilu.

Šta..?! Ah... Zbog čega i ko me iz mrakaželi rasporiti nožem tim,kojeg u poslednjem trenu lakaruka ga moja uhvati?!Koji to vitez me želi sa leđa,u leđa tom kamom ubosti?!Ko je ta hrabra prilika smeđa?!

KRAMPUS

Nožem u leđa ili u dvoboju,meni je to potpuno svejedno,

41

samo da osvetim sestru svojui Karpove u grlo groba već jednomda saspem... Kamu veću il’ manjubiraj, koju ćeš zabodenu u svojmozak... Il’ da ti skrcam lobanju...

Opet nasrne na njega. Leonid se uspešno skla-nja od udaraca. Tuku se pesnicama i nože-vima na život i smrt.

LEONID

Kroz nasrtaj.

Sačekaj! Stani! Krampuse, ti si?!Kakvu to osvetu pominješ sada,o čijoj bre sestri govoriš ti,i kakva je ovo maskarada,evo ti spadoše brk i brada?!Ko si i šta si i zašto baš mene?!Pričajmo, zašto iko da strada?!

KRAMPUS

Nasrćući, besno.

Ma kakve reči, Karpovo pseto?!Oteli mi sestru krvnici kleti

42

pa bi sad ćasku... Deseto letokako je traži moj otac, svetibavarski car i kako zaštoželim da vas pobijem, sve do jednog?!Evo zašto, kopile tašto!

U gnevu pravednika nasrne još snažnije naLeonida. Dozvani bukom, na vratima Leoni-dove sobe kralj s fenjerom, kraljica i Franci-ska u noćnim haljinama.

LEONID

Kakva bre sestra?! O čemu zboriš?!I kakve veze ja imam s tim?!Čoveče, kao u groznici goriš,ne želim da se sa tobom borim...Ja nikada nisam ubio, nitiželim da neko mene, tek tako,da ne znam ni zašto, želi ubiti.

KRAMPUS

O Frosini, đubre, govorim mojojsestri, koju ste nekoć ukrali,kojoj ni traga ne videh, kojojvideo lice nisam od kad malisam bio, i zato se te priče mani...

43

Zakorači da ga nanovo napadne.

LEONID

Shvativši, cikne.

Stani! Pa ovo je tvoja sestra...

Pokaže rukom na Francisku u vratima.

... živa i zdrava, Franciska, Fani!

KRAMPUS

Pogleda u Francisku s užasom, preneraženo.

Štaaa?!

LEONID

Veselo.

Da, dragi prinče, šurače moj,živa i zdrava, verenica moja!Filipe, sada smo rod i tvojotac će mi oprostiti, a tvojasestra me voli, podariće mi sina..!

44

FILIP

Iskrivljena lica, poludelo.

Lažeš..! Ja jesam Filip.., al’ ono......al’ ono ne može biti Frosina...

Pogleda izgubljeno u Francisku, ova padne unesvest kraljici u naručje. Zatim hitro, gotovonesvesno nasrne nožem na Leonida, poslednjiput i promaši. Leonid ga ubode u bok svojimnožem, jednako nesvesno, refleksno. Kralj se,u metežu izgubi. Filip klone na pod i izdahne.Leonid se spusti na kolena, ispusti nož, zagrliga i spusti mu tihi poljubac na čelo.

LEONID

Umazan krvlju, malaksalo.

Evo me gde držim mrtvo liceu šakama svojim, prve žrtve svoje.Da li je lice princa ili brice,da li je njegovo, njeno, moje,meni nevažno je... Neg’ potonjada l’ je žrtva moja ovo, što mi po njenoj krvi, krv i duša vonja,

45

i ruke i kama i usne spekle,usne koje nasleđena žeđ za tuđomkrvlju mori, od klanja oteklei sa kojih lete grđa za grđompsovke i klevete... Usrani Božezašto me Karpom učini?! Zaštone mogu i neću iz svoje kože?!

Prljava krv nesnosnog bazdaje loza Karp, kojoj venama tečeslina mesto krvi, kojoj je vazdakrv do kolena, što žeže i pečei moje žile! Moji su praociubice! Ja sam žrtva gena, roda,svi smo roditeljske krvi taoci...

U zanosu gneva.

Ja osećam snažno u venama toda sušti sam Karp, crnji i većiod oca i brata Karla zajedno,da zločinu sam, takoreći,po prirodi sklon, ja sam sušto zlo,koje oberučke u sebi davim.Ja osećam snažno u venama to...

Ironično.

Miruj krvi žedna, dobićeš svojuporciju krvi, uskoro, slane,

46

apetitu tvome po meri i kroju,glava i srce biće darivane,glava i srce debelguzog kralja!

Kroz suze k Filipu.

A tebi prinče zbogom, tebe ću sâm pokopati kako trebuje i valja.

Pusti Filipov leš i ustane. Zajedljivo, brišućisuze.

Uskoro će roditeljska pastii krv i kruna... Krunu ću vratitiroditelju svom, nisam bez časti...

Lakrdijaški.

Pravo ću mu je u dupe nabiti!

Potpuno van sebe.

I neću više biti tek ubica...Uskoro će svet moći da mi tepa:„Leonid Karp – oceubica!”

Odlazi.

47

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

Jutro. Soba za oružje. Po zidovima pokačeneparadne sablje, kame, noževi, puške, pištolji.Franciska sedi na bidermajer sofi, lica zari-venog u šake. Potom se ispravi i zagleda seispred sebe, ukočena i ozbiljna. Ona izgledakao živi leš. Opet zabije pobledelo lice u dr-htave šake i duboko uzdahne.

Pauza.

Kroz vrata desno ulazi kralj, užasnut i ispre-padan.

KRALJ

Za sebe, ni neprimetivši Francisku, pribra-nije.

Krampus je, dakle mrtva laž.Maksimilijanov to je bio sinFilip... Zločin sada poprima draž

49

posve drugu, jer taj je tiraninbavarski poslao, da me ubije,sina, da bezglavu otme mi zemlju,bez mene i bez Karla, Leo gubi je...

A Leo ga zakla kao pile,taj nežni, meki kraljević Leozločinac posta. Nikakve silespasile ne bi, ni mene, ni ceodvor od bavarskog kopilana,da ne bi tog krvnika mlada,ja bih bio krvniku hrana!

Podsmešljivo nežno, ruku sklopljenih ustranu.

A ko bi rek’o da bi ono dete,onaj mali, nežni dečkić Leo,koji je plakao kad laste odletes našeg balkona na jug i kad vreougine avgust i s njime leto,koji je plakao kada bi Karlusmrtio goluba, ili pseto,

koji je plakao kada bi pao,koji je mrežom leptire hvat’o,koji je cveće po bašti brao,ko bi rek’o da mamino zlato

50

Leo, koji ni mrava nije ubio,može ubiti, nožem.., on koji ježivot tako zanosno ljubio!

Leo je sada ubica i znamda će me mnogo boleti,al’ on je sada strašno opasani ko zna da li će odoletida ne ubije opet, i žedanda krvi se nečije napije opet,nož na mene trgne ledan.

Još jedino on mi je na putusreće s Franciskom, još jedino on!Čekati ne smem ni minutu,jer će me ubiti i moj će tronzauzeti. Golim rukama, sâm,život mu moram uzeti mlad...Ako sam imao pravo da dam

taj život njemu, sad imam pravonatrag ga uzeti, ubiti ga,raniti, pojesti, obojit’ u plavo,šta god mi je volja, moj je, pa šta?!Karpovi su uvek bili pošteni,ako me sjebeš, bićeš sjeban,radim ti isto što i ti meni...

51

Franciska ga zgađeno sluša i gleda sve vreme.Ustane i krene ka njemu, bleda, lagano poputaveti. Ovaj se zaprepasti kad je vidi.

FRANCISKA

Pobesnelo, gotovo sikćući, u peni.

Nakazno đubre, krvoždera psino,ti.., ti si sve ovo zakuvao!Svima nam krv k’o slatko vinoždrao i ždrao i ždrao i ždrao,mljackajuć’ tom svojom čeljušću smradnom..!I ne brini za veo, tvoja sam i gore.U paklu ću opet ti biti mladom...

Naglo zgrabi dugački, zubasti lovački nož sazida i zarije mu ga u potiljak.

KRALJ

Potmulo, u pola glasa.

Zašto baš ti, Fani? Zašto Fani?!Ili od bola umišljam, iliu potiljak smrtno ti me rani,ti Franciska, anđele mili?!Za ime Oca i svetoga Sina...

52

FRANCISKA

... i svetog Duha! Amin, pseto!i nije Franciska, nego Frosina...

Izvuče mu nož iz glave i baci ga. Telo kraljase stropošta mrtvo na krvav pod.

FROSINA

Ćutke gleda pred sobom, bez suza i glasa.

Preneražena pred sobom stojim,smradno srce i pogane očii telo, bludom gojeno, dojimkrvlju što prepuna semena točimuškog, kroz mene, kroz moje žile,te prljave, rodoskrnavne zmije,što pod kožom mojom gmižu i cvile.

Još uvek mi srž u kostima bridi,još uvek me peku razvratne usnei grudi, mrtve k’o morske hridi,usnama bratskim sisane, pih! gnusne,i utroba cela, sve, sve me boli,kada se setim orgije vreleod sinoć, i transa u telima golim.

53

Strese se zgađena. Kroz tihe suze.

Ja brata i razum izgubih... Bar...

Prema kralju.

... ovog sam skota ubila...Sa sobom šta sad je svršena stvar,

Pogleda na zid s oružjem.

neg’ čime bih sebi presudilapitam se?! I biram, jer mogu sama,sama da biram, po prvi put...Da vidimo... Nek’ bude... Nek’ bude, kama!

Zgrabi nož i snažno ga zarije sebi u grlo.

54

SCENA DRUGA

Leonid pijan, raspojasan i bled u turskomsedu kraj Frosininog leša koji nežno gladi dr-htavim šakama. Pored, pomodreli leš njego-vog oca prema kojem je on potpunoindolentan.

LEONID

Promuklim glasom ucveljenog očajnika.

U šakama mi leži još jedna žrtvaporodice Karp, princeza Frosina,moja idealna draga, mrtvai njena gesta, k’o planinska visinanadneta svojom velikodušnošćunad mojom zločinačkom mizerijom,koja je za malo pravednošću

mogla da nazove oceubistvo,

Pokazujući prstom na Karpov leš, ni ne po-gledavši ga.

jer ovog bih gada ubio ja,a potom izvršio i samoubistvoda ga ona nije ubila,

55

a onda i sebe, krasotica moja,prečista, nežna moja Frosina,predivna duša duginih boja,

mirisna, topla, putena mekota,ta raskošna žena muških vrlina,bila je žena moga života,boginja strmoglavih visina,moja Lenora Edgara Poa,sad je u haljini, u šeri-tamnomvečernjem tonu apatičnog bordoa,

mesto u beloj venčanici, kraj meneovde srećna, sad mrtva će bitisahranjena kraj mora, međ’ stene,k’o devica, i nikad zažalitineću, što je tako ostalo do kraja...Ma kol’ko da sam je želeo, čistasada je u toplim jaslama raja.

Ulazi kraljica, posle ko zna koliko, trezna.

KRALJICA

Pokunjeno, tiho.

Banditi bedni ko je od vaspopio onu flašu tekile,

56

koju sam čuvala za crni čas?!

Zastane zbunjena, pa naglo glasnije, brže, kaonapamet.

Svi će na vešala, majke mi mile,ako se ne vrati gde je bila,jer, da sam je sama popila ja,ja znala bih da sam je popila...

LEONID

Brecne se, razdraženo.

Mama, prekini molim te, šta je?!Zašto si takva već godinama?!To ludilo tvoje dugo već traje,al’ nisi oduvek bila takva... Mama!Molim te, samo si ti mi jošostala, a pogledaj se.., ličišna nakaze koje je slikao Boš.

Leonid pogleda u nju i zaustavi pogled na nje-nom licu. Pauza.

KRALJICA

Bleda, drhtavim glasom, spuštene glave.

Banditi bedni ko je od vaspopio onu flašu tekile,koju sam čuvala za crni čas...

57

Zajeca.

Svi će na vešala, majke mi mile,ako se ne vrati gde je bila,jer, da sam je sama popila ja,ja znala bih da sam je popila...

LEONID

Skoči ka njoj i zagrli je. Nežno.

Izvini mamice... Oprosti mi, mama!Poludeo sam od ovog sveg’!Dođe mi da se ubijem, ama......da vratim se pod tvoj čarobni breg.

KRALJICA

Grli ga i ljubi, kroz suze.

Mama je sine od tuge luda,zbog tebe i Karla, zbog tvoga oca,zbog vas majka pije sve i svuda.

Nakon kratke pauze tužno, brišući suze.

A kakvi ste bili kao mali,kraljevići moji, Karl i Leo...

58

Koliko srećna kad ste prohodalibila sam Bože, kada je ceotepao vam dvor, pitajuć’ se da l’na svetu išta postoji slađe...

Zamišljeno, prisećajući se.

Moj mali Leo i moj mali Karl.

Karl je oduvek voleo mač,žene i karte, vino i lovi, dok je s ocem igrao tači pucao po šumi u trag i zov,ti si knjigama oštrio um...A sve što je Karl na latinskom znaobilo je: „Cogito ergo sum!”,

mada ni tome značenja nijeznao, a ti bi mu tih u znanjuradio zadatke, dok te ne izbije,tvrdeć’ da ga izlažeš ponižavanju...Ludeo je vaš vaspitač Bauerjer nije znao note... Sećaš se da jeŠopena zvao Šopenhauer.

Oboje se nostalgično nasmeju.

A ti si jako lepo pisaoi nikad mi nisi davao da čitam,

59

ili bi cepao, ili brisaoi ljutio bi se kada te pitam:„Pišeš li, Leo?”... Mada sam jedansačuvala sonet...

LEONID

Stidljivo.

Mama, molim te!

KRALJICA

...pričaj šta hoćeš, al’ da je vredan,

ja u to i dan danas verujem,i znam da misliš da ne znam ništa,da hvalim sina, da preterujem,al’ da ne vredi imalo, išta,to ne dam reći. Bio je broj pet...

LEONID

Malodušno.

Nije bio loš, al’ nije ni dobar.

60

KRALJICA

Slušaj...

LEONID

Mama..!

KRALJICA

...znam ga napamet:

Recituje.

Krv je moja magma – krvnik mrtvog mora,što u mraku droba ključa poput kotla,dok iz srca moga – razjapelog grotla,oporim romorom romori Gomora.

Zaklana se ljubav pružila po podu,prišla si mi tiho, u materinskom strahu,kao nekad šake moje držala u mraku,krvavo sam šilo bacio u vodu.

Smrskaše mi grudi u vonj, o dno kace,gde krv se gusta puši, u pehare toči,hoteći k’o vinom da napije mrtvace.

U pogled sam sklopljene otvorio oči,da svesnog me u bezdan besomučni bace.I svesna, krv se moja u krkljavinu smoči...

61

Zaćuti, pa nakon kraće pauze, uzdahne i na-stavi.

Karpatskom šumom tvoj mladićki lamentroptao je gorko... Kidala ti drob jesvest o bolnom faktu da ti je talentsipljiv i ubog... Da su ti robljeprosečnosti reči, u koje si misli,k’o u haljinice gorde dečake,oblačio – tek izmeti prokisli.

Klani su tvoji soneti kljastiu tom samokritičkom masakru,jedan za drugim, ukaljane časti,gonjeni su nazad kroz muklu čakruu podrum tvoje duše, zatvarani,dok su preklinjali dušu tvojuda sebe samu ćutanjem brani...

Odahnuvši, pribranije.

Karl ratnik, a ti erudit,njemu strategije ratovanja, tebigrčka i rimska književnost i mitomiljeni... Još kao bebitebi sam mleko iz dojke davala,a njemu meso... Nad njime bdela,a pokraj tebe spokojno spavala.

62

Jedan sa drugim nikakve vezeimali niste, al’ zato bašsvi su vas voleli... i kad se kezeobraščići vaši, ceo dvor je našridao od smeha, i Karp i ja...Takva dva anđela, nežna, malecka,postadoše takva... Al’ dosta! Dosta!

Trenutak nežnosti između majke i sina. Gle-daju se veselo, grle i plaču. Pauza.

LEONID

Veselo, stavljajući flašu tekile na sto.

Da drmnemo ti i ja po jednu, tras!Našao sam neku flašu tekile...

KRALJICA

Nadovezujući se, kroz smeh.

... onu što sam čuvala za crni čas?!Svi će na vešala, majke mi mile...

Piju i smeju se. Pauza.

63

LEONID

Ozbiljno.

Ja odlazim, mama... Zbogom, volim te...

Ustaje, plačnim glasom.

Ja sam tvoj dečak, tvoj mali Leo......i kao takvog pamti me, molim te.

Odlazi.

64

SCENA TREĆA

Kraljica sama, mrtva pijana tumara kroz le-ševe.

KRALJICA

Kroz suze, razderana krvničkim bolom.

Banditi bedni ko je od vaspopio onu flašu tekile,koju sam čuvala za crni čas?!Svi će na vešala, majke mi mile,ako se ne vrati gde je bila,jer, da sam je sama popila ja,ja znala bih da sam je popila...

Klone u ridajućim jecajima.

65

SCENA ČETVRTA

Suton. Leo, poderan, izranavljen i iznurendugim hodom, glađu i minulim događajima.On već peti dan tumara Karpatima u potraziza satirima koje je kao mali video na gravuri.Minuli su događaji na njegovom licu ostavilibolan trag. Bled kao smrt, obrastao u dlaku ibalu, izbezumljen, kao lud, na vrhu Karpata,mrmlja u horizont.

LEONID

Melanholično, promuklim glasom.

Sećam se predivnog Božića tog,beline snega kroz prozore dvorske,i ljubičastog neba decembarskog,poput duboke pučine morske...Velika jelka, viša, ovol’kakoju smo kitili Karl i ja...S gramofona je svirala polka...

Mama je pakovala poklone,padala je tiha snežna kišana karpatske četinare okolne,imao sam noćnu haljinu od pliša

66

crvenu, a Karl istu, zelenu...Obojica smo jedva čekali jutro,kada se pokloni otvarati krenu.

Ujutru nas je probudila mama.Karl i ja smo dobili nekugravuru u bronzi... Ugraviranasatirska gozba u prolećnom jekui mrtva smrt na vrhu Karpata...Karl i ja smo se zakleli da jenađemo jednom, i leš Božjeg ata...

Umorno.

Već peti dan Karpatima hodim,u potrazi za tom hordom satira,sećanjem svoje telo vodim,sećanjem na delo slavnog gravira,na kojem sam ih gledao kakoslave dane svoga oca slavnog,a ispod toga je pisalo ovako:

Recituje.

Tutnji nebo modro, krikom, puca zemlja krta,oluja se diže, kida drvlje iz korena...U čast oca Dionisa svih satira gozba to je,tušta i tma vina i raspomamljenih, nagih žena,što kidaju muško meso, vukuć’ ga u vrelo svoje.

67

Ovenčane lišćem svežim, oblizuju vlažne usnepohotljive satirice, vrelih grudi i bedara,u satirskim naručjima uvijaju mazno tela.Trbusi satira puni vina, volovskih rebara,slavi ime svoga oca slavnog, pesmom horda cela.

U proleće počela je ta razvratna, mračna igra.Mesecima trajala, sad jesen kolje leto kasno,i dok vetrom bezmilosno čupa tužne vrbe pruće,spira kišom letnju krv što puši se u nebo masno. Satiri se podigoše nazad, putem svoje kuće.

U satirskim kolibama, u toplini svoga doma,u tišinu mirišljavu povijena čeljad meka.Kolevčice ljuljuškaju uzdasima snenim, alikraj prozora zamagljenog neko vreba, neko čeka,zaključani lokot tihi obrisi su otključali...

U kolibu provališe smrt i njena gladna svita,alavo se otimajuć’ o satirska čeljad snena...Smrt ih drobi, mrska njihov meki golobrad,ždere, mljacka, dok na usta udara joj masna pena,natovljena riga dečje osmehe i plač.

Završi se i ta gozba dečje krvi do lakata,zveri site utekoše, grokćuć’, eno šumi hrle,a u praznim kolibama prizor gadan, Bože, jao,

68

plačni krici roditelja kolevčice prazne grle,krvnik svako proždr’o, jedno pokopati nije dao...

Pomahnitali satiri, u pijanom transu,poludeli od besa, dok raspuklih glava,u balama, bolom pokrivljenih lica,gone smrt što beži od batina plava,bezglavo u krvi, znoju, smrskanih vilica.

Kroz ledeni mrak taj šumski sustižu je krvoloci,grmljavinom krklja nebo – Stvoritelju krči drob...Neko od njih mora iz tog prkosnog koštaca,u glad Boga, il’ biti za njegovoga konja zob,što nebo cepa i kroz procep jezikom palaca.

Kandžama i očnjacima skopale je besne psine...Pokidanu kidali je od ponoći do svitanja.Tad začuše topot konja i glas Boga - gladne ale:„Bež’te sluge sad je moja” i pokupi silna klanjate još jednom pruži ruku, spodbi smrt i proguta je.

Al’ tren jedan potom samo, grč mu nabra tvrdo čelo,hladan znoj ga obli, reče: „Ne znadoh da Bozi mru! ”.Podera se nebo splaslo i pokapa silna krv,sav u gubi, otrovan, iskolačenih očiju,strovaljen o zemlju puče krvav, gordi Božji strv...

69

Molitvenim šapatom, razobličenog lica i uma.

„Vrati se u oskudna srca naroda, živa lepoto!Vrati se trpezi gozbenoj, u hramove se vrati!Jer Diotima živi, k’o nežne cvati u zimi;Bogata sopstvenim duhom ipak traži i sunce.Ali je sunce duha i lepšeg sveta zašlo,Samo u mraznoj noći vihori vode kavgu.”3

Leonid padne na kolena i gorko zajeca.

Zavesa.

70

3 J.H. F. Helderlin, Diotima

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikMilivoje Lalić

koriceMiroslav Milović

tiraž1.000 primeraka

ISBN 978-86-7034-077-0

štampaKarganovi}

marketing „Zavet”Beograd, Bra}e Baruh 16( (011) 292 06 13

www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-2

ВУЛЕВИЋ, Владимир, 1984-Sećanje iz formaldehida :

(pseudotragedija u tri čina) / Vladimir Vulević. - Beograd : Zavet, 2010(Beograd : Karganović). - 71 str. ; 21 cm

Tiraž 1.000.

ISBN 978-86-7034-077-0

COBISS.SR-ID 175707148