УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА СРБИСТИКУ

СЕМИНАРСКИ РАД

ВУК КАРАЏИЋ И ЊЕГОВИ ПЕВАЧИ

Изборни курс: Вук Караџић и народна књижевност

Професор:проф. др Миливоје Р. Јовановић

Студент:

Сања Крстић, 2213

Ниш, 2013

Садржај

1. Увод....................................................................................................................32. Тешан Подруговић...........................................................................................43. Филип Вишњић..............................................................................................64. Старац Милија...................................................................................................95. Старац Рашко..................................................................................................116. Слепа Живана...............................................................................................137. Стојан Хајдук..............................................................................................158. Слепа из Гргуреваца....................................................................................179. Слепа Јеца.....................................................................................................1810. Закључак......................................................................................................1911. Литература..................................................................................................20

2

Увод

У време Вука Караџића народне песме живеле су свој живот највећом снагом, као део усменог стваралаштва народа, на читавом простору наше патријархалне културе. Простор на коме су народне песме доживеле највећи процват јесте простор данашњег Срема и то су углавном биле јуначке епске песме тадашње устаничке Србије. Сви певачи са којима је Вук Караџић сарађивао били су савременици Првог српског устанка, или као његови учесници или као непосредни сведоци. Период у коме су опеване и у коме су настајале ове песме, дакле српски устанички период, јесте раздобље у којем је народна епика достигла своју највећу уметничку вредност и зрелост, а опстала је уз одабир правих речи од стране правих људи.

Владан Недић рекао је да је српска епика заузела високо место у светској народној књижевности управо захваљујући Вуку Караџићу и његовим певачима. Они су својим „изузетним сусретом“ успели да забележе и усликају један фантастични период наше прошлости и традиције. Певачи су били изузетни, а Вук-сакупљач био је још изузетнији у својој намери да народну уметност учини незаборавном.

Народне песме за своје данашње постојање дугују највише својим певачима, јер су они ти који су били последње карике у ланцу стварања те фантастичне уметности. Вукови певачи долазили су из различитих крајева српске територије, једни су били пореклом из северних предела Старе Херцеговине, док су други били из јужних, брдских крајева Србије.

Вукови певачи који су представљени у овом раду су Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Старац Милија, Старац Рашко, Стојан Хајдук, слепа Живана, слепа из Гргуреваца и слепа Јеца. Ови певачи и песме које су они испевали право су национално благо нашег народа. Оне су проткане прошлошћу, обичајима и веровањима, оне гордо стоје у садашњости и без њих никако не можемо закорачити у будућност. Оне су основа наше културе, начела и постојања.

3

Тешан Подруговић

Најсветлија ризница наше прошлости

Тешан Подруговић је био певач кога је Вук Караџић највише ценио. Вук је, у своме Каталогу о народним певачима (Деретић 2000, 300), записао да се „он по оцу звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. по другога човека“. Такође, Вук говори да је Тешан био нешто мало старији од четрдесет година када је он од њега „песме преписивао“. Тешан је био паметан и поштен, понекад намрштен човек, који је умео весело и шаљиво да приповеда (Стефановић Караџић у: Недић, 1981: 19-20).

Тешан Подруговић учествовао је у Првом српском устанку, где се одликовао великим јунаштвом, али и великом скромношћу. Био је добар човек, који није подносио неправду.

Драгоцени подаци говоре нам да Тешан Подруговић није био само обичан народни певач, већ је био један од оних који су, познавајући велики број народних песама, успевали да праве нове редакције већ постојећих. Вук је записао „Ни кога ја до данас нисам нашао, да онако песме зна, као што је он знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само казивао) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори.“

Вук Караџић је од Тешана Подруговића записао двадесет и две антологијске песме, и то су: Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча Џенерал, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Цар Лазар и царица Милица, Новак и Радивој продају Груицу, Хајка Атлагића и Јован Бећар, Женидба Стојана Новаковића, Сењанин Тадија, Ришњанин хаџија и Лимун трговац, Поп Црногорац и Вук Копривица, Марко Краљевић и кћи краља арапскога, Женидба Ђурђа Смедеревца, Женидба Поповића Стојана, Женидба Тодора Јакшића, Наход Симеун, Женидба Голотрба. Вук је од Тешана Подруговића забележио највећи број песама, које за мотив најчешће имају љубав и женидбу, а Марко Краљевић је свакако најомиљенији Подруговићев јунак. Подруговић је говорио и о „о сјају и величини нашег средњег века, он воли велелепне поворке, господска одела, блесак злата. Његови јунаци

4

одликују се како храброшћу тако и лепотом стаса, изгледа и одела, господственим држањем и поступцима, понекад и витешком галантношћу“ (Деретић, 2000: 309). Сем ових значајних песама, Тешан Подруговић је у својој ризници чувао и шаљиву причу Међед, свиња и лисица, као и једну од најнеобичнијих бајки са наших простора Међедовић (Недић, 1981: 23-24).

Kaко је Вук већ рекао да је Тешан песме „разумевао и осећао“, тако је говорио о његовој способности да унутрашња својства епске песме доведе до савршенства. Јасност, хумор, крајња сажетост, класична једноставност, епска мирноћа и прегледност су особине које су његова казивања претварале у праву уметност. Вук је, такође, Тешана Подруговића сматрао идеалим певачем народних песама, јер је он својим великим умећем успевао и да најгору песму, након неколико дана, казује на најбољи могући начин. Подруговић је због свог певачког стила сматран за „класика међу народним певачима“ (Деретић, 2000: 309). Тешан Подруговић је најсветлија нит која нас повезује са нашом знаменитом прошлошћу.

Вук је за Поруговића рекао да је он несумњиво један од највећих мајстора смеха међу његовим певачима. Свака његова песма је „осенчена и ублажена хумором“ (Деретић, 2000: 310). Тешан Подруговић је имао успеха и у томе да историјски познате ликове уметнички надогради и тако још више допринесе њиховом значају и бесмртности. Подруговићев хумор достигао је свој максимум у песми Марко Краљевић и Љутица Богдан, где су се два велика јунака нашла један наспрам другога и толико су били уплашени да се ниједан није усудио да заметне кавгу:

Гледа Марко Љутицу Богдана,Богдан гледа Краљевића Марка,а не смије један на другога.

Он је у овој песми учинио смешним и мегдан и јунаштво и главну епску личност и на тај начин је успео да обогати нашу народну епику, учини је сложенијом, занимљивијом и бољом (Недић, 1981: 36-37).

На Тешановом репертоару налазило се доста разноликих песама, а најзаступљеније су биле оне које су певале о јунацима каснијих времена. Подруговић је знао око стотину јуначких песама, али је Вук само седам од њих уврстио у двадесет две записане песме. У песмама о каснијим јунацима, хајдуцима и ускоцима Тешан Подруговић је највише постигао, јер је говорио о ситуацијама које и сам најбоље познаје, а и сам је био један од хајдука. Тешан је у описивање косовских витезова уносио сву своју душу, он је, на пример, осећао велику

5

сродност епским ликом Марка Краљевића. Он је створио Марка Краљевића према грађи коју је затекао, али и према самоме себи, тако да је наш епски Марко, углавном Марко Тешана Подруговића (Недић, 1981: 33). У песми Цар Лазар и царица Милица Подруговић је у први план ставио и осећање за „судбинско“ (Деретић, 2000: 311) где јунаци песме одлазе на Косово, одлазе у сусрет судбини, али не својој, индивидуалној судини, већ је у питању национална судбина, судбина једне заједнице. Јунаци који су се истакли у његовим испеваним песмама у борби за заједницу, за национално добро су Марко Краљевић и Милош Војновић, а они који су у песмама проживљавали властиту судбину су јунаци као што су Стојан Јанковић, Сењанин Тадија, Иван Ришњанин, Наход Симеун (овим јунацима је Подруговић такође дао печат свога стваралаштва). За казивања Тешана Подруговића карактеристичан је епски авантуристички модел. У песмама у којима се он појављује има доста узбудљивих перипетија и љубавних догодовштина, животописних и величанствених призора, где се свака од песама може сагледати као пустоловни роман у малом (Деретић, 2000: 312).

Да су стихови Тешана Подруговића поседовали велику снагу и моћ показује и то да су они утицали на такозвано „ново народно певање“ (Недић, 1981: 39). Тако су многи новији певачи и уметници састављали песме чији се камен темељац управо могао наћи у Тешановим песмама.

Тешан Подруговић не само да је био највећи уметник од свих певача Вука Караџића, већ је поседовао и највећу ризницу песама, од којих многе „живе“ и дан-данас, осветљавајући нам путеве у прошлост. Његова вештина казивања и познавање класичних вредности сразмерне су његовом познавању људске нарави и људске душе. „Да су записане све песме које је знао, Подруговић би био наш Хомер, а и по онима што су остале од њега он је упамћен као најшири и најуниверзалнији од свих наших народних певача“ (Деретић, 2000: 313).

Филип Вишњић

Песник буне, песник душе1

Филип Вишњић један је од најпознатијих и најдаровитијих Вукових певача. Вишњић је рођен у селу Трнави, 1767. године у богатој породици. По мајчином надимку, који је био Вишња, Филип је добио своје презиме. Вишњић је у својим песмама, на општим местима, често говорио о љубави сина према мајци и на тај

1 Витошевић, 1987: 129.

6

начин је захваљивао својој мајци за оно што је учинила за њега. У својој осмој години, Филип Вишњић остаје слеп. Касније, грчански сељаци овако су причали о његовом изгледу: „Био је скоро високог раста, окошт, широких плећа. Имао је лице богињаво и црвено; на једном образу и увету распознавали су се трагови сабље. Густи бркови падали су му на прса. Стреха обрва помало је заклањала очне јаме. Када је ишао, проседа коса – некад сва риђа – таласала се ударајући га по раменима. А ходао је достојанствено, и увек без вође (Недић, 1981: 44-45, 48).

Изгубивши породицу, Филип је још као млад путовао друмовима и просио за хлеб, свирајући на гуслама. Путовао је по целом босанском пашалуку све до Скадра. Пошто је тако свирао различитим друштвеним слојевима, тако је Вишњић имао две врсте песама, „за рају и за господаре“ (Недић, 1981: 46). Пролазећи кроз различите крајеве и места, Филип Вишњић је успео и да заснује породицу и касније је, са својом женом, имао шесторо деце (од којих је, нажалост, четворо преминуло).

За време Првог српског устанка Филип Вишњић је живео са војницима, на самом дринском ратишту. Док су војници ратовали, Филип је имао тада можда и најважнију улогу – песмом их је храбрио све време. Био је увек радо виђен гост код свих истакнутих војвода са ратишта, тако да је певао чак и самом вођи, ћутљивом Карађорђу. „Где је год дошао, људи су га због његови песама частили и даривали“ (Недић, 1981: 48).

Године 1815. Вук Караџић сазнао је за Филипа Вишњића и од њега записао петнаест песама: Опет Свети Саво, Смрт Марка Краљевића, Свети Саво и Хасан-паша, Бајо Пивљанин и бег Љубовић, Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Бој на Салашу, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Хвала Чупићева, Станић Станојло (Недић, 1981: 48).

Оно што је карактеристично за Филипа Вишњића јесте то што он није био само редактор старих песама, већ да је и сам стварао песме, како би Вук рекао био је „спјевалац“ нових песама. Најбоља песма коју је Вишњић спевао јесте песма Смрт Марка Краљевића која је уједно и најбоља песма спевана о великом јунаку. У овој песми кроз Маркове сузе за животом, протичу и сузе праве људске туге. Песма носи тужне мотиве, али је Вишњић смело и вешто провукао и мотиве хумора кроз текст. Такође, из његових песама може се закључити да је био велики познавалац муслиманске културе, јер се у неким деловима својих песама Вишњић идентификовао са тим светом, а понекад је и сликао ликове добрих Турака који су очигледно представљали духовну културу исламског народа.

Вишњићеве песме о устанку стваране су на самом згаришту борби, у ватри, на бојиштима. Неке су настајале према причањима непосредних учесника, а неке

7

према традицији која се полако усталила. Тако се Вишњићеве устаничке песме могу поделити на песме о ранијим догађајима и на песме о догађајима у којима је сам Вишњић био учесник. Ове песме свакако представљају одраз једне велике епохе, које указују на различите сегменте тадашњег живота, а њиховој великој вредности доприноси и то да се у њима осећа велика непосредност певача, као и присутност, актуелост и његов лични став (Деретић, 2000: 330-331).

Песмом Почетак буне против дахија Филип Вишњић достигао је своје највише уметничке домете, која представља темељ устаничке епохе, а истиче се и међу свим нашим јуначким народним песмама. Он у овој песми за главног јунака поставља сам народ и у сваком стиху песме се осећа набујала снага ускомешаног народа која руши све што јој се нађе на путу. Вишњић је био један од неколико појединаца који је умео да осети велику жељу нашег народа за ослобођењем која је расла све више из дана у дан и само је било питање тренутка када ће она да експлодира и поведе народ у борбу. Српски народ је био гладан слободе и Филип Вишњић је то знао, осећао и опевао. У једном одломку, песник изговара ванвременске речи:

не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи.

Након тога, подсећа на снагу и бунт који су завладали српским народом и изговара:

Краљ на цара ударити неће, Чувајте се раје сиротиње!

Он је тако створио „устаничку, ослободилачку, револуционарну песму, са снажним индивидуалним обележјима. Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне песме и Његоша“ (Деретић, 2000: 331). Филип Вишњић је овој својој јединственој и најбољој песми дао величанствени оквир, јер је рекао да је буни самог народа претходио немир у васиони који је указао на невоље и борбе које ће уследити. У овој песми Вишњић је био и песник и хроничар, док је у већини осталих песмама био само хроничар.

Песма Бој на Мишару такође заслужује посебну пажњу. Ова песма је записана у две варијанте, од којих је само друга записана непосредно са усана Филипа Вишњића. Прва варијанта ове песме одликује се краткоћом, као и слабом уметничком вредношћу јер се српско уживање у победи није могло сакрити. Друга

8

варијанта песме Бој на Мишару је доста развијенија, складнија и сложенија и Вишњић се овде уздигао изнад победе и бавио се неким вишим вредностима, а главну лепоту песме чини његово сажаљење према погинулим муслиманским војницима (Недић, 2000: 63-64).

Филип Вишњић је „овенчан као 'песник буне', њених бојева и њеног јунаштва, проглашен за последњег аеда Европе“ (Витошевић, 1987: 129). Он је успео да ослика правог Србина тадашњег времена, да га изблиза сагледа и да му придода особине као што су патријахалност и задружност, а најважније и најкарактеристичније од свих свакако јесте јунаштво. Такође, типични човек тог времена јесте човек природе, који се придржава одређених обичаја и веровања и који верује у вишу силу и у судбину (Витошевић, 1987: 142). То је та „кука и мотика“ која носи устанак и доноси победе.

Филип Вишњић је, као један од најбољих Вукових певача, имао доста утицаја на нашу народну и уметничку књижевност. Његови стихови постали су непресушни извор података о српском народу, његовој борби и жељи за ослобођењем и победом. Вишњић је тада, у то време, био подршка и узданица српским војницима на бојиштима, носио је и даривао је своје стихове читавом народу, а данас су његове речи темељи на којима стоји наше знање о нашој прошлости, традицији и менталитету.

Старац Милија

Народни психолог и велики уметник

Старац Милија, чија година рођења није позната, родом је из Колашина. Он се за време буне Вожда Карађорђа преселио у Пожешку нахију у Србији. За њега се сматра да је био једна од најоригиналнијих и најизразитијих личности са којима је Вук Караџић сарађивао, јер су његова казивања била све, само не обична и једнолична.

Када је Вук, 1820. године, чуо за Старца Милију, даровитог гуслара, желео је да што пре ступи у контакт са њим. Старац Милија је „особито“ знао песме о Бановић Страхињи и женидби Максима Црнојевића, па је Вук желео да чује његова казивања, јер му ниједна од тих песама, коју је до тада чуо, није била по вољи. Било је доста препрека и тек 1822. године Вук успева да се сретне са Милијом у Крагујевцу уз помоћ Милоша Обреновића. Сусрет са њим доносио је Вуку нове невоље, јер „не само што он, као и остали готово сви певачи (који су само певачи),

9

није знао песме казивати редом, до само певати; него без ракије није тео ни запевати, а како мало сркне ракије, он се, и онако, које од старости, које од рана, слаб будући, тако забуни, да није свагда редом знао ни певати“ (Стефановић Караџић, 1833). Тако је Вук једино успевао да запише песме само, ако би их Старац Милија понављао изнова и изнова, пажљиво га слушајући и проверавајући записане речи. Стрпљив и упоран, Вук Караџић је те 1822. године од Старца Милије записао четири песме: Бановић Страхиња, Сестра Леке капетана, Женидба Максима Црнојевића и Гавран харамабаша и Лимо.

Старац Милија је радњу својих песама измештао на места где је некада и он сам боравио, приближио ју је свом родном крају, патријахалном селу, његови јунаци корачали су истим путевима као и он; а исто тако, његови јунаци су живели и борили се у истом времену као и он сам. Примере за то видимо када Старац Милија спомиње реку Лим у песми Женидба Максима Црнојевића, као и када говори о свадбеним обичајима, који су слични оним црногорским из осамнаестог века, као и када описује саму унутрашњост и спољашњост тадашњих кућа – ту су високи чардаци на угловима, много стаклених прозора, ћилими, миндерлуци.

Сем свог посебног начина казивања песама по коме се издвајао од осталих Вукових певача, Старац Милија био је другачији и по томе што је традиционалним епским темама додавао свој лични став, бојио их је својом личношћу. Тако, на пример, у песми Бановић Страхиња јунак опрашта неверу својој љуби и узима је под заштиту, што је у дотадашњој епској традицији било недопустиво. Овај поступак Старца Милије који доводио је у недоумице многе његове тумаче, па чак и Гетеа, говори о његовом милосрђу, о томе да је ствари посматрао на другачији начин од осталих и о томе да је спреман на величанствени гест као што је праштање. Такође, Милија је био вешт у томе да се загледа у саму душу својих јунака, да доживи њихова унутрашња стања и да их искаже на најбољи могући начин; он говори и о женама у својим песмама, објашњава њихове поступке, њихове утицаје на ситуације које се одигравају у песмама. Најчешће, женско понашање у његовим песмама представљено је на сасвим другачији начин од уобичајеног и устаљеног. То се најбоље види у песми Женидба Максима Црнојевића где жена није повод сукобу већ прави изазивач истог, јер је због ње дошло до крвавог расплета, након замене младожења и када на крају то буде откривено, долази до обрачуна међу сватовима (Деретић, 2000: 314, 315). Ова песма је прави психолошки приказ нашег народа, приказ колетивног понашања. Песма, испевана од стране Старца Милије, по речима Јована Деретића „открива архаичну, племенску психологију нашег патријахалног човека и њену

10

самоубилачку разорност у тренуцима наших додира са страним светом“ (Деретић, 2000: 315).

Друга величанствена песма казивана племенитим устима Старца Милије јесте песма Бановић Страхиња. У овој песми приказује се један друштвени слој, припадност главног јунака њему све до оног тренутка када се буде нашао у проблему. Од тог тренутка он бива отуђен од света, између њега и осталих настаје провалија која никада више неће бити превазиђена. Главни јунак бива осуђен на усамљеност и због тога ова песма има велику психолошку дубину јер још једном говори о тадашњем менталитету, а уједно је и најближа савременим читаоцима и данашњем схватању света.

Дакле, Старац Милија био је певач народних песама који је, више од свих, улазио у саму психологију личности својих јунака. Он је допуњавао и мењао првобитне грађе краћих песама и тако су касније настајале најбоље и најлепше верзије истих. Милија је самим тим мењањем доприносио великој вредности новонасталих песма.

Старац Милија пре свега био је велики песник, који је улазио у саму срж ствари, приказивао је драматичне сукобе у човеку, његовој породици, друштву. Он је говорио јасно и припремао људе на известан трагичан крај. Народни певач, Старац Милија, био је велики уметник, добро је разумевао људске душе, а још боље стварао нове и јединствене.

Старац РашкоВише но икоји други певач,

он се у грчевима наслеђеног сећањахватао за последњи сјај нације.2

Старац Рашко је још један народни певач који долази Колашина. Вук му је у свом Рачуну од јуначких песама 1833. године доделио место иза Тешана Подруговића, Филипа Вишњића и Старца Милије – дакле, веома високо место и притом записао: „Родом из Колашина, па још и почетку Српске буне на даије добежао у Србију и наместио се у наији Јагодинској у селу Сабанти“. Старац Рашко је био сличан Тешану Подруговићу по темама о којима је певао. Наиме, Старац Рашко био је заинтересован за националну судбину, за колективне и индивидуалне поразе и победе, али пре свега он је песник и певач који је говорио о пропасти српског царства.

2 Недић, 1981: 126.

11

Вук Караџић је од њега записао десет песама: Зидање Скадра, Женидба кнеза Лазара, Смрт Душанова, Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Маргита дјевојка и Рајко војвода, Женидба Грујице Новаковића, Четири ускока, Цар Сулејман и Саво Патријар и Бој на Делиграду. Вук је напоменуо да је ову последњу песму Старац Рашко сам спевао јер је до тада никада није чуо, а млађи певачи су му говорили да су ту песму чули управо од Старца Рашка, као и да је од њега чуо и једну варијанту песме Женидба краља Вукашина.

Пет песама које је Старац Рашко казивао могу се сместити у „раздобље дугорајног пропадања српске државе, од смрти цара Душана до последњих сремских деспота: узурпацију Мрњавчевића и комадање Душановог царства (Смрт Душанова, Урош и Мрњавчевићи), обнову царства под кнезом Лазаром, обнову над којом се надвија коб скоре пропасти (Женидба кнеза Лазара, Зидање Раванице), ишчезавање последњих трагова старе славе и величине (Маргита дјевојка и Рајко војвода)“ (Деретић, 2000: 316). Ове песме приказују супротности између два различита историјска раздобља, у њима прошлост и будућност бивају сукобљене, време благостања стављено је насупрот „пошљедњем вријемену“. Старац Рашко имао је велико умеће и успевао је да ослушкује народ и самим тим схватао је духовну културу нашег средњег века и зато у његовим песмама можемо да осетимо право пулсирање тадашњег времена и духа. Његове речи остварују везу између два времена, његове речи су знаци који нас воде до манастира, које су нам великани оставили као завештање, до књига, воде нас до сећања која, његовом заслугом, никада неће избледети. Од свих певача Вука Караџића, Старац Рашко имао је највише смисла за разумевање наше духовне културе средњег века и за њене основне стваралачке домете као што су манастири и стара књижевност. Начин на који је он видео историју нашег народа најбоље је представљен у песми Урош и Мрњавчевићи, која дубоко у себи чува начелне идеје владајуће епохе, говори о супротности између света насиља и неправде и највишег моралног идеализма. Кроз речи мајке Јевросиме исказује се једно од највећих моралних начела, које и дан-данас живи и показује веру у неподмитљиву правду и императив херојског морала нашег патријахалног друштва:

Немој , сине, говорити криво,ни по бабу ни по стричевима,већ по правди Бога истинога.

Исто тако, у једној од најлепших песама које је Старац Рашко испевао, Зидање Скадра, показује се да ниједна жртва није велика, па чак ни жртвовање

12

сопственог живота, ако је то жртва за добробит колектива. То је прича о жртвованој невести, младој мајци, чија је несрећа заснована на народној легенди и која се завршава типичним фолклорним чудом: мајчино млеко, као првобитна храна живота, не престаје да тече из њених груди ни после њене смрти.

Дакле, Старац Рашко је још један у низу врсних певача народне поезије и он је заслужан за вековно постојање великих песама, које сјаје кроз сва времена, као што су Зидање Скадра и Урош и Мрњавчевићи. Старац Рашко је такође и одличан редактор већ постојећих песама и он је, као и Тешан Подруговић, дао велики допринос уметничком довршењу епске слике нашег средњег века и као такав, остаће упамћен кроз неуништиве редове ових песама.

Слепа Живана

Она може стати напоредос двема великим српским песникињама,

монахињом Јефимијом и Десанком Максимовић. 3

Певала је о тузи, тражила је љубав

и захтевала праштање.

Прича о слепој Живани започиње у периоду између 1814. и 1815. године, када је Вук Караџић од даровитих певача сакупљао песме по Срему. У предговору четвртој књизи Народних српских пјесама Вук је записао о њој пар биографских података. Наиме, рекао је да је „седела у Земуну, а родом је била однекуд из Србије, и као слепица ишла је чак и по Бугарској.“ Касније је, у предговору Народних српских пословица из 1836. године додао да је била стара, а потом из његове преписке са пријатељима из Земуна сачувало се и то да је слепа Живана имала и своју ученицу, Јецу, и да их је обе смрт задесила 1828. године. Она је најзначајнија међу певачицама Вука Караџића.

Вук Караџић је 1833. године објавио шест Живаниних песама: Како се крсно име служи, Ко крсно име слави оном и помаже, Марко Краљевић и Алил-ага, Марко Краљевић и 12 Арапа, Љутица Богдан и војвода Драгоја и Вучко Љубичић. Нешто касније објављена је и њена песма Наход Момир.

3 Деретић, 2000: 325.

13

„Слепа жена је, пре свега, у великој власти патријахалних схватања и веровања, више но многи други Вукови гуслари“ (Недић, 1981: 67). Тако је она, вођена својим моралним начелима и уверењима и склоношћу према обичајима, испевала две песме о крсној слави, најомиљенијем породичном празнику. У песми Како се крсно име служи слепа Живана полази од самог хришћанства кроз које је проткано старо паганско веровање по коме светац, заштитник стоји човеку на десном рамену, као што то у овој песми чини Свети Арханђео, седећи на рамену цара Степана. Исто тако, у песми Ко крсно име слави оном и помаже Живана чува стара веровања о српским празницима посвећеним прецима. У овој песми војвода Тодор, ни као сужањ, не заборавља своју крсну славу и због тога му његов светац заштитиник помаже да оде из тамнице. Обе ове песме проткане су свечаном атмосфером славе, као и тајанственошћу крсног имена и самим веровањем да иза тог имена стоји светац који је заштитник онима који му служе на прави начин. Али, управо тај светац може да напусти онога ко напусти ритуал славе, па макар то био и сам цар. Дакле, ове песме нас уводе у чаробни свет патријахалне породице и друштва, а тај свет често је мотив и лирских, женских народних песама.

У песмама Марко Краљевић и Алил-ага и Марко Краљевић и 12 Арапа слепа Живана на трон поставља светињу побратимства, где је она величанствени сликар наше патријахалне породице и оних правих, чврстих међусобних односа који су владали у том времену, а то је време почетка деветнаестог века.

Кроз певање слепе Живане прижимају се особине као што су осећајност, разнеженост, болећивост која је најизраженија у стиховима о џелатима. Она је овим људима, који се баве крвничким пословима, додала и један човечан тренутак и представила себе као правог песника људске душе:

Џелати су, ал' су милостиви, они сташе сузе просипати на Момира млада гледајући.

Дакле, емоционални таласи запљускују стално песме слепе Живане. Она је, текстове које је затекла, прерађивала и чинила их је управо својим, племенитијим и личнијим. Њене песме су уједно и нежне и носе са собом праве животне вредности. Владан Недић набраја Живанине омиљене епитете: свилен, убав, мудар, милостив и речи: милошта и миље. Она је успела да чврсти херојско-патријахални карактер обоји лирском мекоћом и топлином осећања (Деретић, 2000: 323).

Истраживачи као што су Светозар Матић и Видо Латковић (Недић, 1981: 73-84), вођени одликама Живаниних песама, износе своје претпоставке и препознају и

14

друге стихове као њене, иако Вук Караџић није записао име њиховог аутора. Такви стихови налазе се у песмама као што су Марко Краљевић и вила, Невјера љубе Грујичине, Женидба Тодора од Сталаћа, Смрт војводе Кајице, Иво Сенковић и ага од Рибника, Мусић Стефан, Турци у Марка на слави, Зидање Манасије, Гаја и његов ујак. Све ове песме имају јако великих сличности са унапред набројаним песмама, за које је Вук Караџић сам забележио од кога су записане и због тога могу бити приписане слепој Живани.

Слепа Живана била је народни певач која је опевала песме са изузетном емоционалношћу, брижљиво је говорила о родитељској љубави, говорила је и о животним вредностима, понекад је чак и спомињала и ону вредност коју јој је сам живот ускратио. Управо, љубав је главни принцип у песмама ове певачице, то је љубав која не зна за границе и поделе. Најчешћи мотив у њеним песмама јесте родитељска љубав који прожима песме Наход Момир, Смрт војводе Кајице, Иво Сенковић и ага од Рибника и Невјера љубе Грујичине. Она је, користећи овај мотив, успевала да ствара песме које су самим тим сачуване од заборава и постала је један од најбољих певача Вука Караџића. Живана је носила у себи велику снагу и гордост и те је особине преносила и у редове својих песама. А снагу је, изгледа, управо добијала из својих изгубљених очију и то је никада није ометало да ни из чега ствара непролазна дела. Слепа Живана пркосила је животу и стварала

без очију кано и с очима.4

Стојан Хајдук

Уметност која траје вековима

Вук Караџић је 1833. године у предговору Српских народних пјесама забележио неколико значајних података о овом народном певачу: затекао га је 1820. године Брусници, „где је био затворен, што је дошавши из ајдука, убио некаку бабу, за коју је мислио да је, као вештица, дете изела“. Напомиње и да је био „родом однекуд из Ерцеговине“. Вук је од њега записао пет значајних песама: Опет женидба Стојана Јанковића, Вук Јеринић и Зукан барјактар, Женидба краља Вукашина, Сестра Ђурковић сердара, Синовица попа Милутина, као и још

4 Народна песма Зидање Манасије.

15

три мање песме, које нису нашле своје место у Вуковим збиркама (Деретић, 2000: 319).

Песма Женидба краља Вукашина је свакако најзначајнија песма коју је Вук Караџић записао од Стојана Хајдука. Вук је ову песму имао у шест варијанти, од којих је једна била од Старца Рашка, а друга, пак, од његовог оца. Али, најбољом му се учинила управо ова варијанта Стојана Хајдука. Војвода Момчило, који је један од главних карактера у песми, разликује се од свих осталих јунака Стојанових песама, али и од од осталих јунака које се јављају у нашим епским песмама. Његов лик и карактер другачији су од осталих, јер они у себи носе нешто чисто и архаично, старинско. Он, чак, више припада неком нестварном свету бајки, него херојском свету, јер је окружен знацима натприродних сила као и самом природом и са собом носи моралну строгост, постојаност, као и дубоку повезаност са својим крвним сродницима и самим тим, он оличава првобитни начин живљења, начин који је подлегао неумољивом развоју људског друштва (Деретић, 2000: 321). Горски војвода Момчило је једини јунак који је имао сабљу са очима и крилатог коња и уједно, он је трагична жртва тог развоја људи, у којем су се неке праве вредности успут изгубиле. Али ипак, неке од тих вредности нису дозволиле да их време прегази и остале су да светле и кроз остале епске песме које ће уследити, а то су право јунаштво и приврженост ближњима.

Све песме које је Вук записао од Стојана Хајдука певају о женидбама јунака и у њима су битне улоге жена. У његовим песмама жена је промишљена, рационална и када је доведена у ситуацију да бира, одабраће оно што ће јој донети лепши и угоднији живот. Због тога је Видосава из песме Женидба краља Вукашина спремна на издају и злочин када сазна за лепоту града Скадра. Мотив преласка из виших, планинских крајева у ниже, равничарске или приморске, одговара развоју људске заједнице и тежњи за лагоднијим животом и управо је тај мотив оно што је помогло при негативном карактерисању ових прорачунатих жена. Њима су, са друге стране, у песмама Стојана Хајдука супротстављене сестре јунака које су племените, пожртвоване и одважне, као што су Јевросима, сестра Ђурковић сердара или сестра Вука Јеринића.

Стојан Хајдук је народни певач који је у својим песмама достизао највеће уметничке вредности, који је сликао усамљене пределе и породничне драме које су имале необичне психолошке заплете. Сликао је женске карактере другачије од осталих певача и откривао је нове истине о њима. Уједно, његово уобличавање народне песме Женидба краља Вукашина је сам уметнички врх и једно је од најлепших завештања које је Стојан Хајдук оставио народу и као такав, остаје упамћен кроз векове.

16

Слепица из Гргуреваца

Песникиња Косовске битке

Вук Караџић је за слепу певачицу из Гргуреваца сазнао 1816. године у току свог боравка у Срему. Он је у више наврата писао Лукијану Мушицком и тражио му да запише косовске песме, по којима је ова слепица била позната. Вук добија, 1817. године шест записаних песама, од којих је четири објављено и то су Пропаст царства српскога, Косовка девојка, Обретеније главе кнеза Лазара и Марко Краљевић укида свадбарину. Све ове песме су веома значајне за нашу културу, традицију и историју.

Дакле, ове песме захватају два велика циклуса наших народних песама, косовски циклус и циклус песама о Марку Краљевићу. У њеним песмама осећа се њена блискост са временом и простором о којем говори и исто тако, као и Старац Рашко, она спаја историјско и легендарно у својим песмама.

Слепица из Гргуреваца скоро увек пева о личностима које се налазе у некој опасности, али све оне успевају да се спасу из таквих ситуација. Понекад им при избављењу помаже сам Бог, као кнезу Лазару, али понекад је битка унапред изгубљена, али јунаци не одустају од ње, јер желе да испуне свој завет и изађу на мегдан. Благотворно решење увек стиже на крају песама, било оно по божјим или људским законом. Једино у песми Косовка девојка, која је једна од најлепших песама наше историје, девојка бива погођена заједничком трагедијом. Она, тражећи свог драгог, помаже рањеницима и уједно сазнаје за његову смрт. Овде је опевана духовна драма, како заједнице, тако и појединаца – узвишеног владара, али и крхке девојке са Косова:

Јао, јадна, уде сам ти среће! Да се, јадна, за зелен бор ватим,

И он би се зелен осушио!

Све њене песме указују на велико јединство. Њихова позорница је Косово, а главни ликови су Лазар, који се приволева небеском царству и гине са својом војском; девојка, која у очајању тражи своју погинулу љубав; Марко Краљевић који убија насилника. Такође, све песме проткане су силном емоционалношћу као и

17

потребом да се чврсти патријахални дух епских песама обогати и ублажи елементима који су карактеристични за лирске, односно, женске песме. Осетљивост за људска страдања и саосећање са онима који су страдали, слепу певачицу из Гргуреваца ставља у ред најемоционалнијих певача и стваралаца најдирљивијих редова, уз помоћ којих и ми данас можемо кoрачати оним Косовом из четрнаестог века.

Слепа Јеца

Чувар вере и вредности

Слепа Јеца је била гусларска ученица слепе Живане, коју је Вук Караџић упознао 1825. године у Земуну. Јеца је, певајући уз гусле, ишла од куће до куће и просила за мало милости. Из скорашњих истраживања (Николић у: Недић, 1981: 128) сазнаје се тачан датум њене смрти: 12. јануар 1828. године, као и њено име Јелисавета и презиме по мужу Јовановић. Преминула је „оплакујући смрт новорођеног сина Саве, пресвисла је од материнског бола“ (Исто, 128).

За собом није оставила никакво материјално благо, али духовно и национално свакако да јесте. Вук Караџић објавио је три њене песме под насловима: Љуба Богатога Гавана, Смрт војводе Пријезде и Јерко Латинин и Галовран Луко.

Њене песме одликује сажетост, оне су доста краће од типичне дужине епских песама, као и велика присутност хришћанских елемената. У песми Смрт војводе Пријезде, госпођа Јелица, уочи свог самоубиства, изговара:

Нећу своју веру изгубитиИ часнога крста погазити.

Дакле, слепа Јеца има велики осећај за праву веру и исконске вредности, те ће своја морална начела уткати у лик госпође Јелице. Градећи с посебном осећајношћу лик ове трагичне јунакиње, саживљавајући се са њом, слепа Јеца је овој херојској љуби несвесно подарила и своје рођено име. Тако је успела да њено име буде заувек упамћено, као име жене која је стварала за свој народ и своју веру, али и као име жене која ће ту веру поштовати до краја, па макар је она одвела у смрт, а тако она постаје бесмртна, светлећи кроз векове.

18

Закључак

Вук Караџић је у себе уградио своју домовину, дисао је и будио се због ње, али исто тако та домовина не би била оно што јесте и не би одисала таквим духовним вредностима, да их Вук није открио, сакупљијући народну уметност. Вук је одбацивао оно што је лично и борио се за опште добро, он је желео да свој народ ослободи од мучног и мутног, дуго таложеног осећања мање вредности и да га само подстакне да изнесе на светлост дана оно најлепше и највредније из себе, оно што је дуго чучало сакривено у њему.

Дакле, народ је већ све то поседовао у себи и уз помоћ Вукове подршке и рада, на површину је испливало најлепше народно стваралаштво, најлепше приповетке, загонетке, пословице, песме и све су оне у себи садржале „негдашње битие српско и име“. Ове песме права су ризница знања о религији, обичајима, подвизима наших предака, оне су израз њихових срца, оне осликавају ритам којим су њихова срца куцала, оне садрже у себи људски, народни карактер и најсветлије су драгоцености нашег народа. У овим народним песмама забележено је све. Садржана је читава духовна култура српскога народа – ту видимо јунаке на мегдану, видимо сложну војску, пожртвовану за свој народ, народ који се буди и бори се за слободу, видимо пожртвоване мајке и сестре, видимо смех, плач, љубав; једном речју, видимо сам народ и опипавамо његов пулс.

„Све у животу је мост“, рекао је једном Иво Андрић. Управо су Вукови певачи ти мостови који нас повезују са нашом историјом и традицијом. И они су сами део те историје и као прави сведоци знали су да одаберу праве речи које ће значити и звучати и данас, много векова касније. Преносећи Вуку речи народа, народни певачи, био то Тешан Подруговић, Филип Вишњић или слепа Живана, саградили су несаломив мост, који ће одолети свим олујама, нападима, недаћама и несрећама, којим је права част корачати и упознавати нашу националну прошлост и учити из ње. Због тога треба ценити и Вуков, али и рад певача народних српских песама, јер је то једино што је било пре нас, а остаће да светли нашим небом и вековима после нас. Народна књижевност и стваралаштво остаће нам као аманет наших предака, као знање на дар, дар који треба проучавати, ценити и уживати у његовој непролазности и неуништивости.

19

Литература

1. Витошевић, Драгиша, Филип Вишњић, песник буне, песник душе, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. XV, Нови Сад, 1987.

2. Деретић, Јован, Српска народна епика, Београд, 2000.3. Милошевић Ђорђевић, Нада, Иришка академија и Вукови певачи у: Срем

кроз векове, зборник радова, уредио Миодраг Матицки, Београд, 2007.4. Недић, Владан, Вукови певачи, Београд, 1981.5. Николић, Илија, Непознати подаци о Вуковим певачима Живани и Јеци,

Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1965, књ. XXXI, у: Недић, Владан, Вукови певачи, Београд, 1981.

6. Стефановић Караџић, Вук, Српске народне пјесме, књ. I, 1953; књ. IV, 1954, у: Недић, Владан, Вукови певачи, Београд, 1981.

7. Стефановић Караџић, Вук, Предговор IV књизи Српских народних пјесама, 1833.

20