15. 5. 2018.:

Mate Meršić Miloradić

SIN ZGUBLJEN I NAJDEN

Pristup

Dragi moj človiče, s manom se probudi!

Idem na razglede, kako je po svitu,

Ne dâ se tajati, zbludjeni su ljudi,

Hodu vjernim slijedom po vražjem kopitu:

Hićene su djundje va vlato pred svinje,

Grihote su kusi, kriposti droptinje.

Zasadjeni jesu svakomu človiku

Dari plemeniti diboko va duši;

Vindar rodnu vidiš paklenu piriku,

Ka se teže spliva neg‘ s teleta vuši.

Kada se zagaji grinta na teleti,

Nezbrojne su gnjide – vušinji kadeti – .

Grišna ćut va duši neka ne zavlada!

Ako te pak vindar zali duh pobludi,

Ter uz svinje duša gine ti od glada,

Znaj, ča je pokora, sâm Bog ti ju nudi!

Tele jezik ima, da se oštro liže,

A ti imaš razum, da prekineš mriže.

Na to setrat kanim ja nagovarati

Sâm samoga sebe pak pored i druge:

Ivaca i Jivu, sve ki smo Hrvati,

Julicu i Julu stavljam pod veruge.

– Žen se bojim, neću govorit na duže...

1

One peru zdjele, rube a i muže.

Pegazuš je ime krilatomu konju,

Na kom svaki jaše, kigod jačke piše.

Uzda mu je zdola, ja se prignem po nju,

Hop, na sedlo gori! Digni glavu više!

Hota, bistahare! Čuvaj se nesriće,

Dalje stari brate! moj Pegazuš riće!

Zgubljenoga sina lipo pripetenje

Rad bih vam zjačiti po hrvatsku, znajte!

Ar va evandjelji to premudro štenje

Pisano je, mislim, ljudem druge fajte.

Naši su Hrvati – velim nek pomuče –

Bistre nemer glave, ali tvrde buče.

Kratki nauk ništar pri nji ne upravi,

Popaprit se mora i nasolit jako

Ter zaribat oštro njim pod nos gizdavi,

Da zadahnu mudrost žitka kako-tako! –

A ki se rasrdi na te moje riči,

Neka nore glive pobira va siči!

Prva jačka

Sveti Luka piše va petnajstom dijeli:

„Neki človik – otac – dva sina imaše.“

Dva? – aj, kigod su ih već od Boga prijeli,

A ni za jednoga va presurki kaštel

Osmera i još već se na svit dobrodu,

Malo gdo je vesel gustomu porodu.

2

Otac si uklapa glavu za ušesi:

„Hej! kad im zrasteju zubi ter putače!...“

No ne! neka zdvajat, jabuk im natresi,

Stepak daj, da va nje svako kruh umače!

Preobiljno jilo švapska je navada,

Već pomira ljudi od jila neg glada.

Polag mjere hrana diteta ne driti,

A na pratež raste kuka i kudilja,

Ter ko je prokšeno, udri je po riti,

Da mu se za svilom nidgar ne umilja:

Š njim se neka kiti gospoda gizdava, –

Repić joj natakni, opica je prava!

Kad posipnu dica gusto ženu tužnu,

Zdravi svi kot čiki, – ti je nudiš smrti!

Zručaš je va zemlju, črnu mater ružnu,

Za nje skrbno gojiš pavenke na vrti!

Zali duh ti misal takovu nameće,

Vrag sâm ne zna zmislit čemernosti veće!

Blagoslov su dragi mnogobrojna dica,

Starjim slatka muka, pomoć a i dika,

Sini vrli, kćere rumenoga lica...

Ne znam ča j‘ na svitu lipše za človika:

Kad uz oca, majku vrvi mila črijeda,

Bog nam se raduje, kad na nje pogleda!

„Kotno na olivi1 mladice zelene,

Sidu okol stola“ – uz fanjke i zelje...

Sad počekaj malo, pazi notabene,

„Neki človik“ veli sveto evandjelje,

3

A ne veli toga, da i „Neka mati“ –

To je tebi smišno, rad bi uzrok znati.

Uzrok je na dlani, bliže se nasloni:

Kad otac spoznava sina, kćer za svoje

I im svoje ime daje po zakoni,

Svidočit će svaki side ino stoje:

Mati je pošteno dicu tu rodila,

Bar je nek od oca rič va pismi bila!

Ali kad se mati sama imenuje,

Ka si jači: Nit sam snaha nit divojka!

Podmučkoma kigod oca spomenjuje,

Prez njega j‘ va stani zipkica i stojka:

Onda, azebata, na psost mi se daje,

I srdito hitim na čelo očaje!

Ti stvorenje grišno, mrska nesramnjača,

Tako ti je pamet slipa, tupa bila?!

Nit kot golub prosta, nit mudra kot kača,

Dalo si si zlamat divojačka krila.

Vidim ti na licu lipotu zgubljenu,

A pri srcu imaš sirotu rodjenu!

Strašni grih pred Bogom, duša te potvara;

Vjeruj glasu tomu, istinu govori!

Trapit će ti srce još kod budeš stara,

Uvik će ti ostat buha va nabori:

Da čuvala nisi posude staklene,

Zatrla va sebi beštije paklene.

Divojačko lice, andjelska si dika,

4

Lipa aleluja dokle si nekriva!

Jedna rič nesramna, jedna zla prilika,

Jedna misal gnjusna, vražja i žakljiva:

Lipotu pofuri, šulja te po blati,

Ko se s tebe nigdar već ne da ziprati!

To imaš od toga! On, ki te prehinji,

Nebo ti i zemlju obiće s ričami!

Ali vjera mu je kratki rep zečinji,

Strgne ti se k drugoj, sama si va srami!

Pak junakom drugim krčmi te prodaje,

Ter ti je poštenje mućak, a ne jaje! –

Pegazuša moram sada trgnut: hi! hi!

Ča mi rićeš tako nek divojke same?

Ritni i junake, njim su veći grihi,

Njim predrmaj duše, da ih vrag ne zame,

Ki va pakli kuha smolu, dim i sumpor, –

Onde budu pluli kot va mlaki pumpor2.

Vi junaki mladi, istina je prava:

Veća vam pripada zloća i krivica,

Vašu dušu gnjavi hudobnost krvava;

Divojačka pamet slaba je svićica!

Dugi vlasi, kratka pamet – se govori:

Guske su divojke, a junaki tori!

Čuješ junak zali, pamet ti je veća,

Veća je i zloća i krivica tvoja!

Kamo će ti dospit duša neumreća?

Pod mačkinje krampe vražjega pozoja!

Dobroder premisli, ča j‘ to za rabotu:

5

Sram divojki zimlješ, daješ joj sramotu!

Ne sramotu samo, neg i smrt na duši!

Ki divojku kvari, umornik je pravi,

Andjelsku čistoću tlači joj i ruši,

Ovde i na vijeke njoj pakal pripravi!

Onde će proklinjat na sve vijeke njega,

Kamo ju zapelja zla junačka žega!

Zato, dica draga! mladići ljubljeni!

Junaki, divojke, da budete mudri!

Nij ta srića prava, a vjerujte meni,

Ka vas prvo mami, pak po nosi udri;

Od mene sijedoga, mladić, nauk zami:

Drago je plaćeno, ča skusimo sami!

Kad danas premišljam moje mlade dane,

„Mate! – velim – Mate! kade j' pamet bila!“

Bačkat moram črve iz črvive rane,

Za me, kot za Joba, črip je i gomila! –

– – Tiho, moj Pegaze, da me ne prehitiš!

Zvijan budi, to jest po nimšku ,politiš‘.

Sâm samoga sebe neću ogovarat,

Joba na gomili pretelji su prali,

Došli su ga sudit, srce mu rasparat...

Zač kršćanski brati toga ne bi znali?!

Grihe sve na sice zimlju i metlice,

Moji su im grede, njevi nek trešćice.

Moja duša bila j‘ prosta i otkrita,

Bilo je uz plive pšenice i hrži,

6

Ravno, žarko srce, šega jadovita...

S tim se na vom svitu, bome, malo strži!

Kad za krivi pinez da kupuje svaki,

Onda, ki je pošten, vrijed leži na taki.

Još ki su mi prije dobri, dragi bili,

Na me sad hitaju blato i kamenje,

Sidim zaostavljen, s čripom na gomili,

A va srci nosim ranu i zlamenje...

Mrzim na sve, bar to nij va očenaši:

Poparenu mačku mrzla voda plaši. –

Oj Pegaze, stani, „počkaj!“ po slovačku,

Kamo si to zašal kraj od evandjelja?

Zapet ću ti čampe, ko mi kvariš jačku!

Zač te moja tuga kraj od puta pelja?!

Od oca va pismi zgora govor biše,

Ter da ništ od majke prilika ne piše!

Tomu znam i drugi uzrok doprinesti:

Žena nij brojila va poganskom času!

To rečeno budi staroj i nevjesti,

Ka bi rada imat hlače ino kasu!

Muža egzercira: habtak! stoj va kliti!

Dostkrat ga usekne, da mu se zasviti.

S ostrugami žena...! fi! goru mi lica!

Daj masno iz fajfe, dobro bi joj stalo

Ča za kutnim zubom, neka črno cica!

A pod nedra takni mišak i bačkala! –

(– Kemlji idu s fajfom crikvu i va štalu,

„Začkov“ velu mišku, „surkalov“ bačkalu).

7

To nij po hrvatsku. A je li po žensku,

Ako žena prčka muževljeva lica?!

Kača jadovita! vas dan po paklensku

Na njega pasiče, čuje svit i dica!

On od jada, srama, doma kot va pakli,

Mir na krčmi išće, dan gubi pri stakli.

Kad je pak pri vini ino pri kuraži,

Pred svimi na ženu psuje i morguje;

Ta i ta ga na nju huska i podraži,

On zi zubi škriplje ter va šake pljuje:

„Neću već poslušat vražje klepetače,

Ču joj ja pokazat, je li nosim hlače!“

Domom noći kasno pelja ga duh zali

Zi kikavim grlom jači si po puti:

„Liktari, purgari, vrazi su vas dali,“

Nutri velje zgrabi palicu va kuti:

„Beštija, sad biži! jezika ne gani!

Ću ja vidit, gdo je gospodar va stani!“

Ter ti počne mlatit posvudaj s baticom,

Porazbija kipe, glave i svitilo;

Stučena mu žena pobigne s dičicom,

Ljudstvo je iz stelje k obloku skočilo:

Njoj zamira svaki, svi miluju njega,

Goni ga na krčmu nek ženina šega!

Tako se rasprudi sve dobro va stani,

Mir, ljubav va srci, poštenje, imanje;

Bogu se ne služi, živu kot pogani,

8

Sramuju se dica, tužno gledaš na nje!

Žena j' svemu kriva, kad ne zna razborit,

Kada j‘ triba šutit, a kada govorit!

Dobra, krotka žena još i zloga muža

Zna zavraćat mudro na pravične pute;

Drži ga na uži, on ne vidi uža,

Ona broji, čuva va stoli banknute;

Ki od nje ča prosi ter ju nagovara,

Veli mu s poštenjem: Pitaj gospodara!

Mir i red va stani, snaga i čistoća;

Muž s veseljem gleda, doma j' kot va nebi;

Krčmu ga ne muti ka domaća zloća,

Ništ na stol ne dojde, česa pojil ne bi:

Žena zna pripravit s kamre siromaške

Slasne makarune, rizance i taške.

On joj svaku zimu pitanca zakolje,

Imaju krez ljeto mesa i mastila;

Debela j‘ slanina po četire colje,

Potrbušinu im shrani mati mila:

Kad djelaju vani daleko od hiže,

S kebacom si svaki slanine odriže.

Lopatice, šunke, hrptišće i glavu,

Zleca i ucvarke, rebra prez slanine:

Sve potrošu pored, s tim se rado davu,

A i mrzletine ili hladetine...

(Drugdi mrzletini velu žaladija,

Komu se j' zareklo, veli šalamija.)

9

Zato neka bude svim ženam rečeno:

Ka je krotka, marna, mirna, mudra mati,

Dobro si namata preju na vreteno,

S tom ti se domaća srića da zitkati;

On je nemer dostkrat šegavoga vrata,

Još si ga s ljubavom na prste umata.

Med pogani, znajte, žena je nek blago,

Muž si ju kupuje kot na sajmi krave,

Ne nek jednu, nego koliko mu j' drago,

Nij med njimi hištva nit ljubavi prave!

Ku će spudit, ubit, – to stoji pri muži,

Dana mu j' pod ruke, da pokorno služi.

O kršćanska žena, Bogu se zahvali,

Tebe zakon sveti s tvojim drugom veže!

Crikvi pred oltarom ste si ruke dali,

Proklet, ki pred smrćom svoju kraj poteže!

Mužu jedna žena, ženi muž jedini,

Obadvim dičica, kćere ino sini!

Hištvo nij pogodba nek va koncelaji!

Na arendu žena mužu se ne daje!

Nek jednoč lipota procvate va maji,

Ne za nesramnjake, niti za šohaje,

Nego da se s cvijećem počne to med njimi,

Ča krez ljeto, jesen mora zrejat k zimi.

Dragi mladoženja, zaručnjica mila!

Vas neka va crikvi sveti zakon veže,

Da vas nigdar ne bi vražja noć lučila,

Konj i vol se neka napreže-raspreže!

10

Vaš se zavez mora svršit pred oltarom

Sa vjerom do smrti po zakonu starom!

*

* *

Ča va evandjelji velu prve riči,

Sam razmisil tanko, pridal papra, soli,

I popucal žlake, ča j‘ bilo na biči,

Brundal simo-tamo kot obod med voli;

Sad je dost, Pegaze, domom kreni s paše,

Lenjak se na djelo podvečer razmaše.

Druga jačka

Kamogod pogledam na širokom svitu,

Busaju se ljudi, išću na sve strani

Dobro svita toga, da se s njim zasitu,

Ter da svega bude obiljno va stani:

Ta meštruje, drugi obdjeliva polje,

Ar se boji svaki glada i nevolje.

Otac noći vadne prevraća, prekapa,

Kako bi se dalo ča nagospodarit;

Majki neumornoj se zadiva sapa,

Zna iz jaj, dojiva, groše pritržarit.

Hrgavi su prsti, drhću ruke stare,

Hej! napunile su pode i ormare.

Kad danas pomislim na očeve ruke,

Grbave od djela a tvrde od žulji,

I nabrano lice od skrbi i muke...

11

Suza mi se vruća na oči poškulji.

Korake vam brojim po dvori i pragi,

Zbrojit ih ne morem, moj roditelj dragi!

Skraćevali ste si, ča bi vam godilo,

Čul sam vas od skrbi i va sni skučati,

Kad nam je na polji skupo urodilo,

Malo j‘ bilo kabal po ubogoj mlati...

Nagnuli ste svoju mučeničku glavu,

Suzom zazivali Jezuševu slavu.

Išli ste Mariju Ratištof prositi,

Sobom ste me zeli med brige i skale;

Na hrbati ste me morali nositi,

Kad su opišale noge moje male.

Svagdi ste pred piljem na koljena spali,

I k molitvi moje rukice sklapali.

Čizme smo sazuli, hodili smo bosi,

– Teško se kupuju, kad ne rodi polje. –

Blistalo je sunce va jutarnjoj rosi,

Slušalo je riči naše bogomolje.

Došli smo k Mariji, med množinu ljudi...

Rado se k Mariji kršćenik potrudi.

Onde ste pod mašom kleče zdihavali,

„Pod obrambu tvoju...“ usta su šaptala.

Uz koljena vaša klečal sam ja mali,

Stropava j‘ glavica vam na boki spala.

Duplir ste kupili, zgori kod oltara,

A meni za krajcar na konji husara.

12

Odlanula vam je teška bol na duši,

Odnela ju j‘ dobra, sveta Božja Mati!

Bit će i po tuči, povodji i šuši,

S česa se na zimu ča na kruh namlati.

Pak po maši jesmo k domu putovali,

Kusić pletenice s rupca ste mi dali.

Dobri moj roditelj, hranitelj ljubljeni!

Nisam poznal onda vaše skrbi, muke,

Kad sam vam „hi, hota!“ jahal na koljeni,

Još po djeli trapil vaše mučne ruke.

Sada ste va zemlji mnoga, mnoga ljeta,

Razdružila nas je Božja volja sveta! –

A znaš li popisat i majkine boli,

Njeve mučne skrbi, trude i težine?...

Sve na svitu mine, poglej gori, doli, –

Materina ljubav nigdar ne premine!

Ne zna ona za se, daje sve ditetu...

O poštujmo ruku materinu svetu!

*

* *

Ali steču ljeta va skrbi i muki,

Otac, mila mati zgrnaju, ča moru.

Sini su odrasli, kćere a i vnuki,

Jur bi svako rado bil na vlašćem dvoru.

Glej! sključena mati i otac plišivi

Dici su sad krivi, ar su im još živi!

Premrtve su ruke majkine, očeve,

13

Nisu već na djelo, sidiju va kuti,

Griju se na sunci, broju zadnje dneve,

Svakomu va stani jako su na puti.

Usta im kruh tvrdi mumljaju prez zuba,

Zle im riči daje ta snahina truba!

Za toliku ljubav to im je prispilo!

Gluhi su i slipi, mrtvi već neg živi;

Upamet ne zamu, ča bi je bolilo,

Ki je udri, bije, kot po suhom drivi.

Tužna im je srića, da su sad prez ćuti

Ter ne čuju riči ugrizljivih, ljutih!

Roditelji dragi, kade j‘ pamet vaša?

Dobra s ruk ne dajte, znajte stare dane!

Joj, ki se pod starost na dite zanaša,

Žalože će jisti suzami zaljane!

Hej, otac i mati, drag je ta, ki ima!

– S glavom moj Pegazuš: Tako je! zaklima.

Još kad dite ima ča dobra pri stani,

Ko ča si priženi, ko ča si pridjela,

Svagdar je imajte gotovo na dlani,

Ar poderat će vam još i kožu s tijela.

Dajte mu njegovo, da zamuknu čvalje,

Onda: „Kupi tralje ter se grnaj dalje.“

To se je mladjemu sinu pripetilo,

Kot nam evandjelska prilika povida;

Gotovo je dostal, ča j‘ njegovo bilo,

Gotovo na „bejkslin“ posudil od Žida.

– „Bejkslin“ po hrvatsku veli se minica,

14

Prilip, s kim se lovi palčac i sinica. –

Ta otac, kot znate, dva imaše sina,

Dobro im je bilo va očevom stanu;

Svega su imali, mesa ino vina,

Lipa kola, ždripce, plug željezni, branu...

Po nedilje, svetke s pernicom krljače,

Kordovanske čižme i jelenske hlače.

Ali va bogatstvi, mladosti i snagi

Isprokši se lako, komu j‘ pamet slaba;

Ovcu, denar zgubi, onda su ti dragi,

Meso je slasnije, kad se kost oglaba!

Ki je sit, a vindar kani čmar nadivat,

Zrigat mora ili – kako vol – preživat!

Zato je rečeno, a to ne za šalu:

„Svršeni budite kot Otac va nebi!“

Ne, da skratiš Bogu diku ino hvalu,

Neg da neskončanu želju znaš va sebi;

Kad vjekovječnoga duša već ne išće,

Rova se svinjami pažu, gnjoj, smetlišće.

Gospodu poglejte, i ki su bogati!

Znadu si ugadjat tijelu, oku, uhu;

Vindar su prez mira va srebri i zlati,

Ki ne znadu biti ubogi va duhu.

Nas ne zadovolji sve bogatstvo svita,

Prazna ti je duša, zemaljskim nadita.

Znaj, ki su na duši vjekovječni dari:

Razum, pleme, volja, srce i obličje.

15

To su ti talenti, š njimi gospodari!

S tim se oslobodiš beštije človičje.

Mudrost, plemenitost, jakost po pravici,

Vjernost i lipota, – dušu s tim oblici!

Adamu ter Evi kača svitovaše:

„Jabuku zamite, bit ćete kot bogi!“

Aha! žeri travu, budi blago s paše,

Nastat ćeš nakićen s velikimi rogi!

Jezuševa mudrost kriči meni, tebi:

„Svršeni budite kot Otac va nebi!“

Kraj se grnaj, kača! ritni ju Pegaze!

Skinut moram nogu, oko, kad me spaču,

I prognat iz dušic sve paklene vraze,

Gizdost, skupost, praznost..., zatrt svaku kaču;

Svitska ćut človika na gomilu pelja,

Tomu svidočanstvo čuj iz evandjelja.

Dvim sinom pri ocu, velim, dobro biše.

Starjemu je bila pamet jur zrelija;

Zna, uz oca doma zlisti će na više,

Harte, vino jesu prokleta meštrija.

Na jednom ostane on s ocem na dalje

I dere očeve konje, pluge, valje.

Srićno j' gospodarstvo, dokle je na kupi,

Raste pod rukami brujenoj družini;

Dobro stoji hiža, koj su jaki stupi,

Stupi su va stani s ocem složni sini.

Cipalina slaba gori kad je sama,

A na kupi žarom gori još i slama.

16

Jako se jadate na hudobne Žide,

Da prigrnat znadu sebi, sinu, vnukom,

S canjki počne Šmuli, mučno s culom ide,

Kuri suho lišće, hrani se zis lukom;

Navredi mu j‘ bolta jur va vlašćoj striji,

Vindar vi bogati nek va kumpaniji.

Skupa stanu Židi, skupa gospodaru,

Ča prigospodaru, opet skupa slažu;

Skupa beru kože, perje, pratež staru,

Svi va kumpaniji skupa se pomažu.

– Znadu se i svadit i popljuvat brade,

Vindar skupa tržu s vadom i prez vade.

A kršćanski brati kraj vliču od stana,

Skupa stavljat ne hte, nek dilit bi radi;

Bitka je med njimi, hiža kot važgana.

Raduje se Šmuli nemiru i vadi

Ter izcmulji braći svaku kaplju krvi...

Kadi je mrcina, skupljadu se črvi.

„Sad ti se j' zareklo!“ uči me Pagazuš,

„Skupljadu se orli!“ veli evandjelje!

Ja mu odgovorim: „To je isti kazuš,

Tvoja glava malo ča-čemu sumelje;

Ne pačaj se va to, mi jednaki nismo,

Sijeno, zob si žeri, ja razlažem Pismo!“

Ali na tom svitu tako je i bit će,

Ča je zdola tebe, lize gori na te;

Pas na misec laje, konj na popa riće,

17

Ča su mladim stari, to svi dobro znate;

Mar koliko otac skusi i prebavi,

Mladi šmrk mu kaže, ko je vime kravi!

Čujte nek mladjega šmrkavoga dečku,

Ča va evandjelskoj priliki govori!

Jur va žepi nosi svoju vlašću krečku,

Va njoj malo vidi, kad si ju otvori;

Cijelo gospodarstvo drži još ta stari,

Malo dâ na krčmu, ništ na giri-gari!

Rado nemer daje, ča je po pravici,

Na dostojnu pratež i na dobru hranu;

Vina j‘ va pivnici, ključ je na palici,

Njim na stol postavlja veliku mozanu.

Sin se vindar jada, ča je prez filira, –

Pinez mora imat, na to špekulira.

Kad va kumpaniji na krčmi sidiju,

– Krčmar je va seli Erger-Berger Sami –

Igraju se ramšljin, harte si diliju,

Dražu ga zreljaki smihom i ričami:

„Kad zgubiš na harte, splatit ga ne moreš!“

– Sami mu posudi, kad je sve „kaporeš“.

Nabere se tako dost velika šuma,

Trikrat piše Sami, k tomu još procente;

Da mu pamet zame, dâ med vino ruma

Pak donese pero, papira i tente:

On potpiše „bejkslin“ iliti minicu...

Ulovil je Sami s prilipom sinicu.

18

Steče čas minici, petkrat se ponavlja,

Teško čeka Sami na gotove novce;

Umrit neće stari žilavoga zdravlja,

Zaman broji Sami vole, krave, ovce;

Zato se domisli, sina nagovara,

Da si djel od oca stira iz ormara.

„Zalahleb’n!“ veli zgubljenomu sinu,

„Sluga si va stani, st-hari k-homandira;

P-hoglej Mat-hu Čepku, Črnoga Šturina,

Mihu, Filu, T-haiča, svakoga p-hastira...

Na svojem je svak-hi, tebe krmi stari;

D-haj si splatit svoje, sâm si gospod-hari!“

Čuješ maušljat kaču? Znaj, kršćanski brate,

Tako je jur Evi uši namaušljala!

Pismo dat ću na to, na nje tri pečate,

Nimaš se smijati, nij to bome šala:

Kadi rič židovska pljuva na kršćane,

Općina i hiža vragu su prodane!

Nemir načinjati, vadu med susjedi,

Boje med narodi, livrat muku, štuke,

Hudobno zabadat nos po svakom slijedi,

Va sve, ča je tudje, tikat vražje ruke!...

Zato služu Židu narodi i kralji –

Žid nazadnje na sve svoj jezik stefalji!

Ta zreljak posluhne židini maušljanje.

„Pravo veli Sami, projti ću na svoje;

Brat, otac se srdi, ča ja marim za nje!

Dilit otac mora pineze na dvoje,

19

S mojim dijelom, hajdi, simo va mošnjicu...

Najprvo ću splatit prokletu minicu.“

Znal je otac tužni za njegove blude,

Ar očevo oko vrijed upamet zame,

Kad mu dite drago gazi staze hude;

Moli je i kara, trza kraj od jame;

Ah! ništ ne upravi s mudrimi ričami...

Kriv je tomu najveć Erger-Berger Sami!

Sin zgubljeni stupi pred oca zaista,

Škuro se ukunja. Ocu drhće brada,

Kad mu sin govori kot socijalista:

„Daj mi dijel imanja, ki meni pripada!“

Zna, zaman bi bilo sina ukarati,

Ter se ne zgovara, dijela mu ne krati.

Dokle su još mali sini i kćerčice,

Plaši je za gredom šiba ili žila.

Zla je bila Jelka, kleči kod pećice,

Ivacu se j' mama prstom zagrozila.

O, peljaj si male s livoga na desno;

Pleti pletenicu, dokle j' tijesto prijesno!

Ar kad odrasteju, svoja im je buča;

Vidiš na priliki, ocu drhće brada,

Na plač mu se daje, sina Bogu zruča,

Ne grozi se šibom, ričom ne ubada!

Ah! ocu je mučat, sin jur zapovida,

Oca ne posluša, neg‘ posluša Žida!

Zamlada si redi dite na pokoru,

20

Za nauk mu budi tvoja rič i čini!

Sâm pokaži djelom, usta ča govoru!

Bistri su i oči i uši dičini:

Ča ditetu kaže doma djelo zalo,

S njega već ne ščeše nit konjsko česalo!

Drhću ocu usta, drhću mu i ruke,

Kad pineze broji sinu iz ormara.

Čuda stoji skrbi, truda, pota, muke,

Doklen se ča zviška va ormar našpara;

Hej! prelako projde sinu pod rukami,

Vrijed je k sebi zgrna Erger-Berger Sami!“

Razdilil je otac pineze na dvoje.

Glejte! ne na troje, – on ne misli na se!

Tiho veli sinu: „Zami, ča je tvoje!“

S rukom si pogladi svoje sijede vlase;

Padne mu na srce velika težina,

Suznim okom gleda zgubljenoga sina.

Sin pograbi zlato zbrojeno na stoli,

Žepe si napuni, strču na sve kraje;

Nij se popisalo ništ va protokoli,

Sin pineze zame, kvitinge ne daje.

(Kanim ti povidat, prije neg' odjašem:

„Namirnica“ reci kvitingi po našem!)

Pune žepe zlata! Hah! Pegaze, stani!

Znaš li, ča je zlato? otpri konjsko uho!

Otpri konjsko srce, nozdrami zadahni!

Ča?! tebi je draže, veliš, sijeno suho!...

Povi, oče Došen3, da nam bude znano:

21

„Zlato je nek blato, žutkasto, pos...!“

To si sam „zištimaj“, ne spiraj se na me!

Ča ti moram davat kašu s ust va usta?

Znaj si vola, osla dizat sâm iz jame,

Popipaj pod kreljut, je li guska tusta!

Sin zgubljeni, hej-huj! „zištimat“ će zlato...

Ali s tim se, pihaj! slaže samo blato!

Sada ćemo prestat, lipi moj Pegaze!

Zgrizal sam i drugi verzuš evandjelja.

Stal je sin zgubljeni jur na grišne staze,

Dugo je povidat, kamo svaka pelja.

„Dost je!“ velu ljudi, „ne deri nam uha!“

Da se kaša rači, glad ju neka kuha.

_________________________________1 oliva – uljevo drivo, maslina.2 pumpor – punkač, punjkač, ognjena žaba, Unke.3 Vide Došen, zagrebački duhovnik i pjesnik, umro 1778.

Mate Meršić Miloradić, Jačke, Treće izdanje, Knjiga XXVII, Hrvatsko štamparsko društvo, Željezno, 1978, 164-179.

„Daj mi dijel imanja, ki meni priprada!“>„Daj mi dijel imanja, ki meni pripada!“

Čuda stoji skrbi, truda, pota, muke,>Čuda stoju skrbi, truda, pota, muke,

Vindar vbogati nek va kumpaniji.>Vindar vi bogati nek va kumpaniji. (i bogati)

Doklen (Dokle)

sam>sâm (allein)

opčina>općina

muž eksercira>egzercira (egzercirati)

22