www.kinoteka.org.rs fprogram clanci program

Јануар 2015музеја југословенске кинотеке

ISSN 1820-6549

програмпрограм музеја југословенске кинотеке

Јануар 2015 ISSN 1820-6549

ART HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКАФЕСТИВАЛ АУСТРАЛИЈСКОГ ФИЛМА

БЕОГРАДСКИ ФЕСТИВАЛ ИГРЕ НА ФИЛМУ

ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ГАРИ КУПЕР (Gary Cooper)

ФОКУС:Блејк Едвардс (Blake Edwards)Џим Џармуш (Jim Jarmusch)


БЕОГРАДСКИ ФЕСТИВАЛ ИГРЕ НА ФИЛМУ

ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ГАРИ КУПЕР (Gary Cooper)

ФОКУС:Блејк Едвардс (Blake Edwards)Џим Џармуш (Jim Jarmusch)

ISSN 1820-6549

Музеј југословенске кинотеке

ПРОГРАМЈануар 2015.


БЕОГРАДСКИ ФЕСТИВАЛ ИГРЕ НА ФИЛМУВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ГАРИ КУПЕР (Gary Cooper)

ФОКУС: Блејк Едвардс (Blake Edwards) Џим Џармуш (Jim Jarmusch)

ШЕКСПИР НА БИС

МУЗИЧКЕ ДИВЕ НА ФИЛМУ: Доли Партон (Dolly Parton)

Оливија Њутн Џон (Olivia Newton-John)Дајана Рос (Diana Ross)

Барбра Стрејсенд (Barbra Straisand)

ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: Микеле Соави (Michele Soavi)

Сећањена... Генадиј Полока (Gennadij Poloka) Мајкл Николс (Mike Nichols)

Студиозаелектронскемедија“ВладаПетрић”21. и 22. јануар 2015. увек са почетком у 18:00

ЈорисИвенс, (рани радови)

музеј југословенске кинотекепр

огра

м

2

Импресум:

За издавача: Радослав Зеленовић

Уредници: Марјан Вујовић, Александар Саша Ердељановић

Уредник програма Студија за електронске медије „Др Влада Петрић“: Борислав Станојевић

Сарадници на програму: Александар Саша Ердељановић, Марјан Вујовић, Ненад Беквалац, Уна Чолић, Ђорђе Зеленовић, Радиша Цветковић, Бранислав Ердељановић, Милан Крунић, Аја Јунг, Ирена Милојковић

Финансијски организатор: Љубинка Терзић

Технички сарадници: Александра Савић, Слободан Огњановић, Јелена Ђогатовић

Избор фотографија: Маријана Цукућан, Ирина Руњевац

Дизајн: Вид Рајин

Штампа: СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК

Тираж: 700 примерака

Београд, јануар 2015.

Захваљујемо се: Амбасада Аустралије, Београдски фестивал игре, MCF, Cinefest, Visionary Thinking

ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА ЗАДРЖАВА ПРАВО ИЗМЕНЕ ПРОГРАМА!!!

Телефон/факс: 2622-555

e-mail адреса: [email protected]

web site: www.kinoteka.org.rswww.SEECult.org

јануар 2015програм

3

Четвртак1.иПетак2.01. Слободнидани

Субота3.01. Фокус:БЛЕЈКЕДВАРДС(BlakeEdwards)18:00 ПУЦАЊ У ТАМИ (ВБ/САД 1964) 102’ A Shot in the Dark ул. Питер Селерс (Peter Sellers), Елке Зомер (Elke Sommer) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)21:00 ДОРУЧАК КОД ТИФАНИЈА (САД 1961) 115’ Breakfast at Tiffany’s ул. Одри Хепберн (Audrey Hepburn), Џорџ Пепард (George Peppard) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)

Недеља4.01.18:00 НАЈВЕЋА ТРКА ОКО СВЕТА (САД 1965) 160’ The Great Race ул. Тони Кертис (Tony Curtis), Џек Лемон (Jack Lemon) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)21:00 ЗАБАВА (САД 1968) 99’ The Party ул. Питер Селерс (Peter Sellers), Клодин Лонже (Claudine Longet) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)

Понедељак5.01.19:00 ДОКТОР ДЕТЕКТИВ (САД 1972) 101’ The Carey Treatmant ул. Џејмс Кобурн (James Coburn), Џенифер О’Нил (Jennifer O’Neal) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)21:00 ПАСЈИ СИНОВИ (САД 1981) 122’ S.O.B. ул. Џули Ендрјуз (Јulie Andrews), Вилијем Холден (William Holden) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)

Уторак6.исреда7.01.. Слободнидани

Четвртак8.01. ВЕЛИКАНИСВЕТСКОГФИЛМА...ГАРИКУПЕР(GaryCooper)17:00 ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ (САД 1932) 80’ A Farewell to Arms ул. Гари Купер (Gary Cooper), Хелен Хејс (Helen Hayes) р. Френк Борзаж (Frank Borzage)19:00 ВЕРА КРУЗ (САД 1954) 94’ Vera Cruz ул. Гaри Купер (Gary Cooper), Берт Ланкастер (Burt Lancaster) р. Роберт Олдрич (Robert Aldrich)


огра

м

4

21:00 МАРОКО (СAД 1930) 92’ Morocco ул. Гари Купер (Gary Cooper), Марлен Дитрих (Marlen Ditrih) р. Jозер фон Штернберг (Joseph von Sternberg)

Петак9.01.17:00 ЧОВЕК ИЗ ПРЕРИЈЕ (САД 1936) 113’ The Plainsman ул. Гари Купер (Gary Cooper), Џин Артур (Jean Arthur) р. Сесил Б. ДеМил (Cecil B. DeMille)19:00 ПОЖУДА (САД 1936) 89’ Desire ул. Гари Купер (Gary Cooper), Марлен Дитрих (Marlen Ditrih) р. Френк Борзаж (Frank Borzage)21:00 ГОСПОДИН ДИДС ИДЕ У ГРАД (САД 1936) 115’ Mr.Deeds Goes to Town ул. Гари Купер (Gary Cooper), Џин Артур (Jean Arthur) р. Френк Капра (Frank Capra)

Субота10.01.16:30 НАРЕДНИК ЈОРК (САД 1941) 134’ Sergeant York ул. Гaри Купер (Gary Cooper), Волтер Бренан (Walter Brannn) р. Хауард Хокс (Howard Hawks)19:00 ОСМА ЖЕНА ПЛАВОБРАДОГ (САД 1938) 85’ Bluebeard’s Eight Wife ул. Гари Купер (Gary Cooper), Клодет Колбер (Claudete Colbert) р. Ернст Лубич (Ernst Lubitch)21:00 УПОЗНАЈТЕ ЏОНА ДОА (САД 1941) 122’ Meet John Doe ул. Гари Купер (Gary Cooper), Барбара Стенвик (Barbara Stanwyk) р. Френк Капра (Frank Capra)

Недеља11.1.2015.16:00 БУНТОВНИК (САД 1949) 114’ The Fountainhead ул. Гари Купер (Gary Cooper), Патриша Нил (Patricia Neal) р. Кинг Видор (King Vidor)18:00 ЗА КИМ ЗВОНА ЗВОНЕ (САД 1943) 170’ For Whom the Bell Tolls ул. Гaри Купер (Gary Cooper), Ингрид Бергман (Ingrid Bergman) р. Сем Вуд (Sam Wood)21:00 ТАЧНО У ПОДНЕ (САД 1952) 85’ High Noon ул. Гари Купер (Gary Cooper), Гејс Кели (Grace Kelly) р. Фред Цинеман (Fred Zinneman)


5

Понедељак12.01.16:30 ЉУБАВ ПОПОДНЕ (САД 1957) 130’ Love in the Afternoon ул. Гари Купер (Gary Cooper), Одри Хепберн (Audrey Hepburn) р. Били Вајлдер (Billy Wilder)19:00 ДОЖИВЉАЈИ КАПЕТАНА ВАЈТА (САД 1951) 101’ Distant Drums ул. Гaри Купер (Gary Cooper), Мари Адлон (Mari Adlon) р. Раул Волш (Raoul Walsh)21:00 ГОЛА ОШТРИЦА (ВБ/САД 1961) 97’ The Naked Edge ул. Гари Купер (Gary Cooper), Дебора Кар (Deborah Kerr) р. Мајкл Андерсон (Michael Anderson)

Уторак13.01. Сећањена...ГЕНАДИJПОЛОКА(GennadijPoloka)17:00 РЕПУБЛИКА БЕСПРИЗОРНИХ (СУ 1966) 103’ Respublika ŠKID ул. Сергеј Јурски (Sergej Jurskij), Јулија Буригина (Julija Burygina) р. Генадиj Полока (Gennadij Poloka)19:00 ИНТЕРВЕНЦИЈА (СУ 1968) 107’ Intervencija ул. Владимир Висоцки (Vladimir Vysockij), Валериј Золотухин (Valerij Zolotuhin) р. Генадиj Полока (Gennadij Poloka)21:00 ЈЕДНОМ ЈЕДАН (СУ 1974) 100’ Odinoždy odin ул. Анатолиј Папанов (Anatolij Papanov), Нина Архипова (Nina Arhipova) р. Генадиj Полока (Gennadij Poloka)

Среда14.01. ШОККОРИДОРПРЕДСТАВЉА:ШПАГЕТИХОРОР–МИКЕЛЕСОАВИ17:00 АПСУРД У СТРАВИЧНОЈ КУЋИ (ИТА 1981) 92’ Rosso sangue ул. Џорџ Истман (George Eastman), Ени Бел (Annie Belle)

ас.р. Микеле Соави (Michele Soavi) р. Џо Д’Амато (Joe D’Amato)19:00 ХАЛУЦИНАЦИЈЕ (ИТА 1987) 90’ Deliria ул. Дејвид Брендон (David Brandon), Барбара Куписти (Barbara Cupisti) р. Микеле Соави (Michele Soavi)21:00 СЕКТА (ИТА 1991) 125’ La setta ул. Кели Кертис (Kelly Curtis), Херберт Лом (Herbert Lom) р. Микеле Соави (Michele Soavi)


огра

м

6

Четвртак15.01.17:00 БРАЋА ГРИМ (ВБ/ЧР 2005) 118’ The Brothers Grimm ул. Мет Дејмон (Matt Damon), Хит Леџер (Heath Ledger) ас.р. Микеле Соави (Michele Soavi) р. Тери Гилиам (Terry Gilliam)19:00 ДЕМОНСКА КАТЕДРАЛА (ИТА 1989) 102’ La chiesa ул. Томас Арана (Tomas Arana), Барбара Куписти (Barbara Cupisti) р. Микеле Соави (Michele Soavi)21:00 ДЕЛАМОРТЕ ДЕЛАМОРЕ (ИТА 1994) 105’ Dellamorte Dellamore ул. Руперт Еверет (Rupert Everett), Ана Фалки (Anna Falchi) р. Микеле Соави (Michele Soavi)

Петак16.01. ШЕКСПИРНАБИС17:00 ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР (САД 1953) 120’ Julius Caesar ул: Марлон Брандо (Marlon Brando), Џејмс Мејсон (Јамеs Маson) р: Џозеф Ел Макнијевиц (Јoseph L. Mankiewitz)19:00 ПОНОЋНА ЗВОНА (ФРА/ШПА/ШВА 1965) 113’ Campanadas a medianoche ул. Орсон Велс (Оrson Welles), Жана Моро (Јеаnne Morreau) р. Орсон Велс (Оrson Welles)21:00 РОМЕО И ЈУЛИЈА (САД 1996) 120’ Romeo + Juliet ул. Леонардо ди Каприо (Leonardo di Caprio), Клер Дејнс (Clare Danes) р. Баз Лурман (Baz Luhrman)

Субота17.01.16:30 ХЕНРИ V (ВБ 1945) 137’ Henry V ул.Лоренс Оливије (Laurence Olivier), Лесли Бенкс (Leslie Banks) р. Лоренс Оливије (Laurence Olivier)19:00 МАГБЕТ (САД 1948) 92’ Macbeth ул. Орсон Велс (Оrson Welles), Џенет Нолан (Jeanette Nolan) р. Орсон Велс (Оrson Welles)21:00 КРВАВИ ПРЕСТО (ЈАП 1957) 110’ Kumonosu-jô ул. Тоширо Мифуне (Toshirô Mifune), Исузу Јамада (Isuzu Yamada) р. Акира Куросава (Akira Kurosawa)


7

Недеља18.01.16:30 ХАМЛЕТ (ВБ 1948) 155’ Hamlet ул. Лоренс Оливије (Laurence Olivier), Џон Лори (Јohn Laurie) р. Лоренс Оливије (Laurence Olivier)19:00 ОТЕЛО (САД 1952) 90’ Оthello ул. Орсон Велс (Оrson Welles), Мишел Меклимоар (Micheal MacLiammoir) р. Орсон Велс (Оrson Welles)21:00 МАГБЕТ (ВБ/САД 1971) 140’ ул. Џон Финч (John Finch), Франческа Анис (Francesca Annis) р. Роман Полански (Roman Polanski)

Понедељак19.01.18:00 РИЧАРД III (ВБ 1956) 161’ Richard III ул. Лоренс Оливије (Laurence Olivier), Седрик Хердвик (Cedric Hardwicke) р. Лоренс Оливије (Laurence Olivier)21:00 УКРОЋЕНА ГОРОПАД (ИТА/САД 1967) 122’ The Taming Of The Shrew ул. Елизабет Тејлор (Elizabeth Taylor), Ричард Бартон (Richard Burton) р. Франко Зефирели (Franco Zeffirelli)

Уторак20.01.19:00 РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕСТЕРН СУ МРТВИ (ВБ/САД 1990) 117’ Rosencrantz & Guildenstern Are Dead ул. Гери Олдмен (Gary Oldman), Тим Рот (Tim Roth) р. Том Стопард (Tom Stoppard)21:00 РОМЕО И ЈУЛИЈА (ВБ/ИТА 1968) 138’ Romeo and Juliet ул. Леонард Витинг (Leonard Whiting), Оливија Хаси (Olivia Hussey) р. Франко Зефирели (Franco Zeffirelli)

Среда21.01. Фокус:БЛЕЈКЕДВАРДС(реприза)17:00 ПУЦАЊ У ТАМИ (ВБ/САД 1964) 102’ A Shot in the Dark ул. Питер Селерс (Peter Sellers), Елке Зомер (Elke Sommer) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)19:00 ЗАБАВА (САД 1968) 99’ The Party ул. Питер Селерс (Peter Sellers), Клодин Лонже (Claudine Longet) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)


огра

м

8

21:00 ДОРУЧАК КОД ТИФАНИЈА (САД 1961) 115’ Breakfast at Tiffany’s ул. Одри Хепберн (Audrey Hepburn), Џорџ Пепард (George Peppard) р. Блејк Едвардс (Blake Edwards)

Четвртак22.01. МУЗИЧКЕДИВЕНАФИЛМУ...ДОЛИПАРТОН(DollyParton)19:00 КАКО СЕ РЕШИТИ СВОГ ШЕФА (САД 1980) 110’ Nine to Five ул. Доли Партон (Dolly Parton), Џејн Фонда (Jane Fonda) р. Колин Хигинс (Colin Higgins)21:00 НАЈБОЉИ МАЛИ КУПЛЕРАЈ У ТЕКСАСУ (САД 1982) 114’ The Best Little Whorehouse in Texas ул. Доли Партон (Dolly Parton), Берт Рејнолдс (Burt Reynolds) р. Колин Хигинс (Colin Higgins)

Петак23.01. МУЗИЧКЕДИВЕНАФИЛМУ...ДАЈАНАРОС(DianaRoss)17:00 МАХОГАНИ (САД 1975) 109’ Mahogany ул. Дајана Рос (Diana Ross), Били Ди Вилијамс (Billy Dee Williams) р. Бери Горди (Barry Gordy)19:00 ЧАРОБЊАК (САД 1978) 110’ The Wiz ул. Дајана Рос (Diana Ross), Мајкл Џексон (Michael Jackson) р. Сидни Ламет (Sidney Lumet)21:00 ЛЕДИ ПЕВА БЛУЗ (САД 1974) 144’ Lady Sings the Blues ул. Дајана Рос (Diana Ross), Били Ди Вилијамс (Billy Dee Williams) р. Сидни Џ. Фјури (Sidney J. Furie)

Субота24.01. МУЗИЧКЕДИВЕНАФИЛМУ... ОЛИВИЈАЊУТН-ЏОН(OliviaNewton-John)17:00 ПОСЛЕДЊА ШАНСА (САД 1983) 88’ Two of a Kind ул. Оливија Њутн-Џон (Olivia Newton-John), Џон Траволта (John Travolta) р. Џон Херцфелд (John Herzfeld)19:00 БРИЉАНТИН (САД 1978) 110’ Grease ул. Оливија Њутн-Џон (Olivia Newton-John), Џон Траволта (John Travolta) р. Рендал Клајсер (Randal Kleiser)21:00 КСАНАДУ (САД 1980) 96’ Xanadu ул. Оливија Њутн-Џон (Olivia Newton-John), Џин Кели (Gene Kelly) р. Роберт Гринвалд (Robert Greenwald)


9

Недеља25.01. МУЗИЧКЕДИВЕНАФИЛМУ... БАРБРАСТРЕЈСЕНД(BarbraStraisand)17:00 ШТО ТЕ МУЖ ПУШТА САМУ (САД 1974) 90’ For Pete’s Sake ул. Барбра Стрејсенд (Barbra Straisand), Мајкл Саразин (Michael Sarrazin) р. Питер Јејтс (Peter Yates)19:00 ДЕВОЈКА КОЈУ САМ ВОЛЕО (САД 1973) 118’ The Way We Were ул. Барбра Стрејсенд (Barbra Straisand), Роберт Редфорд (Robert Redford) р. Сидни Полак (Sydney Pollack)21:00 ДОГАЂАЈ ГОДИНЕ (САД 1979) 112’ The Main Event ул. Барбра Стрејсенд (Barbra Straisand), Рајан О’Нил (Ryan O’Neal) р. Хауард Зиф (Howard Zieff)

Понедељак26.01.17:00 ГОСПОДИН ДИДС ИДЕ У ГРАД (САД 1936) 115’ Mr.Deeds Goes to Town ул. Гери Купер (Gary Cooper), Џин Артур (Jean Arthur) р. Френк Капра (Frank Capra)19:00 СЕЋАЊЕНА...МАЈКНИКОЛС(MikeNichols) ДИПЛОМАЦ (САД 1967) 106’ The Graduate ул. Дастин Хофман (Dustin Hoffman), Ен Бенкрофт (Anne Bancroft) р. Мајк Николс (Mike Nichols)21:00 КО СЕ БОЈИ ВИРЏИНИЈЕ ВУЛФ ? (САД 1966) 131’ Who’s Affraid of Virginia Wolf ? ул. Елизабет Тејлор (Elizabeth Taylor), Ричард Бартон (Richard Burton) р. Мајк Николс (Mike Nichols)

Уторак27.01.17:00 ПОЖУДА (САД 1936) 89’ Desire ул. Гери Купер (Gary Cooper), Марлен Дитрих (Marlen Ditrih) р. Френк Борзаж (Frank Borzage)18:30 КВАКА 22 (САД 1970) 122’ Catch 22 ул. Алан Аркин (Alan Arkin), Мартин Балсам (Martin Balsam) р. Мајк Николс (Mike Nichols)21:00 СЕКСУАЛНО САЗНАЊЕ (САД 1971) 98’ Carnal Knowledge ул. Џек Николсон (Jack Nicholson), Ен-Маргрет (Ann-Margret) р. Мајк Николс (Mike Nichols)


огра

м

10

Среда28.01.17:00 МАРОКО (СAД 1930) 92’ Mоrocco ул. Гери Купер (Gary Cooper), Марлен Дитрих р. Jозер фон Штернберг (Joseph von Sternberg)19:00 ДАН ДЕЛФИНА 104’ The Day of the Dolphin ул. Џорџ Скот, (George C. Scott), Пол Сорвино (Paul Sorvino) р. Мајк Николс (Mike Nichols)21:00 СИЛКВУД: ТАЈНА АТОМСКЕ ЦЕНТРАЛЕ 131’ Silkwood ул. Мерил Стрип (Meryl Streep), Шер (Cher) р. Мајк Николс (Mike Nichols)

Четвртак29.01.17:00 ТАЧНО У ПОДНЕ (САД 1952) 85’ High Noon ул. Гери Купер (Gary Cooper), Гејс Кели (Grace Kelly) р. Фред Цинеман (Fred Zinneman)19:00 ЛОВЦИ НА МИРАЗ (САД 1975) 88’ The Fortune ул. Џек Николсон (Jack Nicholson), Ворен Бити (Warren Beatty) р. Мајк Николс (Mike Nichols)21:00 ЗАПОСЛЕНА ДЕВОЈКА (САД 1988) 113’ Working Girl ул. Харисон Форд (Harrison Ford), Сигурни Вивер (Sigourney Weaver) р. Мајк Николс (Mike Nichols)

Петак30.01.17:00 ВЕРА КРУЗ (САД 1954) 94’ Vera Cruz ул. Гери Купер (Gary Cooper), Берт Ланкастер (Burt Lancaster) р. Роберт Олдрич (Robert Aldrich)19:00 КАВЕЗ ЗА ЛУДАКЕ (САД 1996) 117’ Birdcage ул. Робин Вилијамс (Robin Williams), Џин Хекман (Gene Hackman) р. Мајк Николс (Mike Nichols)21:00 РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ ПАКЛА (САД 1990) 101’ Postcards From the Edge ул. Мерил Стрип (Meryl Streep), Ширли МекЛејн (Shirley MacLaine) р. Мајк Николс (Mike Nichols)


11

Субота31.01.16:00 ЗА КИМ ЗВОНА ЗВОНЕ (САД 1943) 170’

For Whom the Bell Tolls ул. Гери Купер (Gary Cooper), Ингрид Бергман (Ingrid Bergman) р. Сем Вуд (Sam Wood)19:00 БЛИСКОСТ (САД/ВБ 2004) 104’ Closer ул. Клајв Овен (Clive Owen), Натали Портман (Natalie Portman) р. Мајк Николс (Mike Nichols)21:00 РАТ ЧАРЛИЈА ВИЛСОНА (САД/НЕМ 2007) 102’ Charlie Wilson’s War ул. Том Хенкс (Tom Hanks), Џулија Робертс (Julia Roberts) р. Мајк Николс (Mike Nichols)

Тачно у подне


огра

м

12


13

Студио за електронске медија “Влада Петрић”21. и 22. јануар 2015.

увек са почетком у 18:00

ЈОРИС ИВЕНС (рани радови)

Георг Хенри Антон Ивенс (18. новембар 1898. - 28. јун 1989.) био је холанд-ски филмски редитељ, познат као један од најистакнутијих и најутицај-

нијих аутора документарног жанра у 20. веку.Деда му је био пионир фотографије, а отац трговац фотографским ма-

теријалом.Одрастао је у имућној породици. Као адолесцент се интересовао за

фотографију. Филмом се бави током студија у Берлину. Крајем 1920-их је снимио неколико антологијских докуметраца, као што су De brug и Regen. У исто време се спријатељио са совјетским авангардним синеастима као што су Сергеј Ејзенштејн и Дзига Вертов, а почетком 1930-их је посетио СССР.

Авангардистички ентузијазам прекидају његова комунистичка уве-рења и критичност капиталистичке економике.

Циклус пред вама осликава почетак његовог рада и тренутак раскола. (лит. Филмска енциклопедија ЈЛЗ)

рани радови:De Wиgwam/Вигвам (1912), 7:37Études des mouvements à Parиs/Студије покрета у Паризу (1927), 4:18De Brug/Мост (1928), 13:59Regen/Киша (1929), 14:13Komsomol/Песма о херојима (1932), 49:55


огра

м

14


15

ART HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКАМала сала у Узун Мирковој 1

Субота3-Понедељак5.01.18:30 БИЛО ЈЕДНОМ У БРУКЛИНУ (САД 2010) 109’ White Irish Drinkers ул. Ник Трстон (Nick Thurston), Џефри Видгор (Geoffrey Vidgor) р. Џон Греј (John Gray)21:00 БРУНА, ДЕВОЈКА С ИНТЕРНЕТА (БРА 2011) 109’ Bruna Surfistinha ул. Дебора Секо (Deborah Secco), Касио Габус Мендес (Cássio Gabus Mendes) р. Маркус Балдини (Marcus Baldini)

Уторак6-Среда7.01. Слободнидани

Четвртак8.01.18:30 БИЛО ЈЕДНОМ У БРУКЛИНУ (САД 2010) 109’ White Irish Drinkers ул. Ник Трстон (Nick Thurston), Џефри Видгор (Geoffrey Vidgor) р. Џон Греј (John Gray)21:00 БРУНА, ДЕВОЈКА С ИНТЕРНЕТА (БРА 2011) 109’ Bruna Surfistinha ул. Дебора Секо (Deborah Secco), Касио Габус Мендес (Cássio Gabus Mendes) р. Маркус Балдини (Marcus Baldini)

Петак9-Понедељак13.01.18:30 БРУНА, ДЕВОЈКА С ИНТЕРНЕТА (БРА 2011) 109’ Bruna Surfistinha ул. Дебора Секо (Deborah Secco), Касио Габус Мендес (Cássio Gabus Mendes) р. Маркус Балдини (Marcus Baldini)21:00 МУШКАРАЧА (ФРА 2011) 84’ Tomboy ул. Зое Еран (Zoé Héran), Малон Левана (Malonn Lévana) р. Селин Скиама (Céline Sciamma)

Уторак14-Четвртак15.01.18:30 МУШКАРАЧА (ФРА 2011) 84’ Tomboy ул. Зое Еран (Zoé Héran), Малон Левана (Malonn Lévana) р. Селин Скиама (Céline Sciamma)


огра

м

16


17

21:00 ОПРОШТАЈ КРВИ (САД/АЛБ/ДАН/ИТА 2011) 109’ The Forgiveness of Blood ул. Синди Лацеј (Sindi Lacej), Тристан Халилај (Tristan Halilaj) р. Џошуа Марстон (Joshua Marston)

Петак16–Понедељак19.01.18:30 ОПРОШТАЈ КРВИ (САД/АЛБ/ДАН/ИТА 2011) 109’ The Forgiveness of Blood ул. Синди Лацеј (Sindi Lacej), Тристан Халилај (Tristan Halilaj) р. Џошуа Марстон (Joshua Marston)21:00 ЛУДИРАЊЕ (САД 2012) 90’ Freaky Deaky ул. Кристијан Слејтер (Christian Slater), Били Бурк (Billy Burke) р. Чарлс Матау (Charles Matthau)

Уторак20-Петак22.01.18:30 ЛУДИРАЊЕ (САД 2012) 90’ Freaky Deaky ул. Кристијан Слејтер (Christian Slater), Били Бурк (Billy Burke) р. Чарлс Матау (Charles Matthau)21:00 НЕ (ЧЛ/САД/ФРА/МЕК 2012) 118’ No ул. Гаел Гарсија Бернал (Gael García Bernal), Алфредо Кастро (Аlfredo Castro) р. Пабло Лараин (Pablo Larraín)

Петак23-Понедељак26.01.18:30 НЕ (ЧЛ/САД/ФРА/МЕК 2012) 118’ No ул. Гаел Гарсија Бернал (Gael García Bernal), Алфредо Кастро (Аlfredo Castro) р. Пабло Лараин (Pablo Larraín) 21:00 ГЛЕДАЈ МЕ (ЦГ 2008) 100’ ул. Војислав Брајовић, Олга Пакаловић р. Марија Перовић

Уторак27-Четвртак29.01.18:30 ГЛЕДАЈ МЕ (ЦГ 2008) 100’ ул. Војислав Брајовић, Олга Пакаловић р. Марија Перовић21:00 ЉУБАВ ЈЕ САВРШЕН ЗЛОЧИН (ФРА/ШВ 2013) 110’ L’amour est un crime parfait ул. Матје Алмарик (Mahieu Almaric), Карин Виард (Karin Viard) р. Арно Ларије (Arnaud Larrieu), Жан-Мари Ларије (Jean-Marie Larrieu)


огра

м

18

Петак30.01.18:30 ЉУБАВ ЈЕ САВРШЕН ЗЛОЧИН (ФРА/ШВ 2013) 110’ L’amour est un crime parfait ул. Матје Алмарик (Mahieu Almaric), Карин Виард (Karin Viard) р. Арно Ларије (Arnaud Larrieu), Жан-Мари Ларије (Jean-Marie Larrieu)21:00 ЈУМА (ПОЉ/ЧШ 2012) 113’ Yuma ул. Јакуб Гиершал (Jakub Gierszal), Кшиштоф Скоњични (Krzysztof Skonieczny) р. Пјотр Муларук (Piotr Mularuk)


19


огра

м

20


21

ФЕСТИВАЛ АУСТРАЛИЈСКОГ ФИЛМАAUSTRALIA DAY 2015 FILM SCREENING

Црни балон (The Black Balloon, 2008) - Када се Томас и његова породица преселе у нову кућу а он треба да крене у нову школу, важно му је само да се добро уклопи. Његова мајка остаје у другом стању и мора да се одмара па му отац Сајмон предаје већу бригу о аутистичном старијем брату Чарлију. Томас, уз помоћ његове девојке Џеки, суочава се са највећим изазовом у свом животу. Чарлијеви необични трикови воде Томаса на емотивно путовање које изазива да све потиснуте фрустрације у вези са његовим братом избију на видело у причи која је духовита, изазовна и веома топла. Црни балон је прича о уклапању, откривању љубави и прихватању породице.

Сателитска антена (The Dish, 2000) - Говори о улози Аустралије у слетању Аpоllо XI на Месец 1969.године

Ромулус,мојотац (Romulus, my Father, 2007) - заснована на веома признатом мемоару Раимонда Гаите “Ромулус, мој отац” овај филм говори о односу Ромулуса, румунског имигранта из Марковца, у Србији и његовој жени. Ово је прича о њиховој борби током подизања сина Рејмонда. Филм говори о невероватној љубави која слави нераскидиву везу између оца и сина.


огра

м

22

Црвенипас (Red Dog, 2010) – Засновано на истинитој причи о црвеном псу који је ујединио локалну заједницу док је лутао аустралијским пределима у потрази за својим давно изгубљеним господарем.

Џиндабајн (Jindabune, 2006) - Прича о убиству и браку. Снажан и оригиналан филм о стварима које нас прогоне.

Сафири (The Sapphires, 2012) – Гејл, Џули и Кеј су младе и талентоване девојке које никад нису крочиле ван Аустралије. Све док нису извучене из забачене абориџинске мисије, током хаоса 1968, и представљене као аустралијски одговор на Супремс – грабећи животну прилику - и бачене у џунгле Вијетнама да забављају трупе.

Дечаксателит (Satellite Boy, 2012) – Пит живи са дедом у старом напуштеном биоскопу у пустињи. Када биоскопу запрети рушење, десетогодишњи Пит одлази у град са својим најбољим другом Калмаин, да покуша да спасе свој дом. Али дечаци ће се изгубити у пустињама Аустралије. Они су изгладнели и жедни, а Пит је приморан да се сети неких вештина о преживљању у пустињи којима га је научио његов деда.

Аустралија (Australia, 2008) – Радња филма је смештена у северној Аустралији с почетка Другог светског рата. Енглеска аристократкиња наследила је имање величине Мериленда. Када други велепоседници покушају да јој отму имање она ће склопити савез са храбрим сточаром.

ИренаМилојковић


23


огра

м

24


25

ДАНИ БЕОГРАДСКОГ ФЕСТИВАЛА ИГРЕ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КИНОТЕЦИ

28.01.- 01.02.2015.

По други пут за редом, Београдски фестивал игре и Југословенска кинотека, приређују пресек занимљивих документарних и филмских

остварења на великом платну. Од 28. јануара до 1. фебруара, “Дани игре” доносе ексклузивне пројекције вишеструко награђиваних наслова, као што су “Прва позиција” у режији Бес Каргман или “Кар Мен” у режији Јиржија Килијана.

Документарни филм “Прва позиција” говори о формирању младих играча, одрастању, изазовима и суровости балетске професије, о тешкој и неизвесној стази која само најупорније води до успеха на сцени. Овај сјајни филм овенчан је првим наградама на фестивалима у Торонту, Њујорку, Портланду, Ванкуверу и Сан Франциску.

Национални балет Кубе је иницирао један од најуспешнијих филмова који говоре о процесу настајања великих класичних представа. “Остварење једног сна” прати протагонисте балета од аудиције до премијере.

Документарац под називом “Кутије од картона” је прича о уличним играчима, људима са маргине који одлучују да игра буде њихов живот. Реч је о почецима и вртоглавом успеху Компаније Кафиг из малог француског места Кретеј и вал де Марн, коју ћемо први пут гледати уживо на 12. Београдском фестивалу игре.

Црно-бели филм “Цар Ман” кореографа Јиржија Килијана, обишао је најважније светске позорнице и биоскопске сале, док је одличан документарни филм “Иста разлика” прича о породици играча ангажованих у Холандском плесном театру, компанији коју је Килијан дуго и успешно предводио.

Уметничко остварење “Огледало и музика” које потписује јапански кореограф Сабуро Тешигавара, биће занимљиво путовање кроз савремену игру, њене законитости и разлике, али и отворена дебата о различитим уметничким и техничким средствима која доприносе њеној атрактивности.

Присетићемо се и два играна филма која су веома важна у одрастању генерација играча и плесне публике. Реч је о култном остварењу “Кабаре” у режији Боба Фоса, и филму “Flashdance” у режији Адријана Лина.

Премијерне пројекције су планиране сваког дана од 20 часова у згради Кинотеке у Узун Мирковој улици. Репризе и играни филмови се приказују у термину од 18 часова.

Захвалност за иницијативу и организацију догађаја дугујемо ауторима филмова, свим плесним и балетским трупама и кореографима који су несебично и са радошћу уступили своје материјале, као и компанији Vip mo-bile уз чију подршку се реализује овај програм.

АјаЈунг


огра

м

26


27

ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМАГАРИ КУПЕР (Gary Cooper)

ПЛАВА БАЛАДА

Каскадер, раније новинар-карикатурист, водич у националном парку Јелоустоун, онда епизодиста, статиста са задатком… Све ситније до МГМ-

овог филма из 1926. године који му је отворио врата. „The Winning of Barbara Worth“ је била главна улога за још једног споредног глумца који ће једнога дана бити главни у граду – Гари Купер.

Следи један од првих значајнијих звучних „вестерна”: „The Virginian“ (1929), Виктора Флеминга који га је овога пута представио у светлу који му је остао до последњих дана један од препознатљивих заштитних знакова – каубој, борац за правду. Наравно, његова величина никако се не црпи у типским улогама. Управо супротно! Иако је већем делу публике везан пре свега за ту слику, Куп је довољно добро и често играо у многим жанровски мешаним филмовима: комедије, (мело)драме, ратни филмови…

Када се прошле 2014. обележавала годишњица Првог светског рата, често смо на листама престижних филмских часописа могли да нађемо дела која управо говоре о Великом рату (на жалост, тек првом). На тим листама врло упадљиво место имају улоге Гари Купера и то са филмовима „Wings” (1927), „A Farewell to Arms“ (1932) и „Наредник Јорк” („Sergeant York“, 1941). Овај последњи, иако снимљен у јеку Другог великог рата, зналачки је погодио у жицу патриотизма док је са постера Ујка Сем опет позивао младе у бој. Хауард Хокс је као филмски маг то свакако бриљантно искористио те је филм разбио благајне док су гореле луке Перл Харбура и сви чекали нов потез господина Рузвелта.

Купер после тога није био у великим проблемима. Заправо исте, 1941. снимио је још један врло ангажован филм. „Упознајте Џон Доа”, Френка Капре („Meet John Doe“, 1941) је био још један у низу сладуњавих комедија овог редитеља са јаком социјалном поруком. Богатство, слобода изражавања, жртва као херој, лаж као истина зарад добра већине (да ли нешто слично имамо у једном од последњих делова Нолановог Бетмена?) и једна аполитична заједница унесрећених људи која у некој врсти синдикатског удружења помажу једни другима онако како би само пожелели у свим временима а поготово данас. Капра као нико пре а и мало ко после, успева да донесе један божићни дух у срце америчке културе која ће то доцније рабити до крајњих граница које су често, узгред буди речено, прелажене на уштрб доброг укуса и, уопште, достојности било какве врсте. У томе је драж, та наоко наивност његових филмова и уједно инсистирајућа тежња да се стопи са неким утопијским субјектом који нити може, а често одбија да мисли и жели како ти филмови траже. Кроз наратора, мизансцен и импресионистичка бујност карактера и емотивни распон њихових падова и полета. Тај дуалитет је свакако лично уносио Гари Купер својим физичким али и техничким знањем, односно предиспозицијама глумца који


огра

м

28

је способан да се умили, буде груб по потреби, покаже зубе или да буде заведен али и да опасно заведе. Публику или чак редитеља на снимању… Сем Вуд (Sam Wood) и Орсон Велс су имали обичај да препричавају како је Куп на „сету” често деловао некако недотупавно неуверљиво, шепртљасто и врло просечно, али да је то после, када су прегледали материал, и још драже, на самом биоскопском платну у финалу, знало да изгледа апсолутно феноменално. Тада је његова глума успевала да профункционише тачно тамо где треба. (Сем Вуд је радио пар филмова са њим а најпознатији је свакако адаптација најзвучнијег романа Ернеста Хемингвеја „За ким звоне звона” који је реализован 1943. године. Купер је био дугогодишњи пријатељ са писцем романа те је ово био један посебан пројекат који је обојици био од велике важности.)

Исти коментари важе и за „Господина Дидса” („Mr. Deeds Goes to Town“, 1936) који као из ведра неба постаје херој свог села али и целе државе и нације, што је чест мотив капријанског филмског света. Призивани, испочетка лажни херој, постаје заиста трагичар а онда и јунак сопствене судбине /са макро на микро ниво/. Управо њега нам је најлепше дочарао Купер као „човек из народа” - лумпенпролетер не излази на крај са свим махинацијама у које бива уплетен силом прилика. Наравно, новац и жена („Ох слабости”, узвикује Хамлет из публике) и овде фигурирају као моћни покретачи, слично као и у „Дидсу”, или касније у неким ситуацијама када не може да изађе из канџи жена или жене („Bluebeard’s Eighth Wife“). Код „Плавобрадог” се неодгонетнута дијалектичка тешкоћа крије у сложеном односу према дамама (а можда пре свега нејасан самом себи). Ова комедија романтична и помало трагична има ипак заврзламу која до краја остаје слатка као достојна порција Лубрич-пакета који је комично у мушко-женским односима заиста поставио као свој специјалитет.

Управо у стилу господина Лубрича, са којим је много пута делио судбу и пријатељство, Били Вајлдер успева да Купера максимално повољно искористи у поподневним љубавним романсама („Love in the Afternoon“, 1957). Његова партнерка, и даље вољена Одри Хепберн, која много млађа од свог старијег колеге има задатак да игра младу заводницу у коју се лик мистер Купера зацопа како само пребогати магнати знају и умеју.

Ипак и без ироничног осврта на садржај сижеа, овај филм треба наградити пажњом.

Порекло глумачког распона Купера, Пера Богдановић (свету познат као Peter Bogranovich) је видео у тајни између дечачке невиности и прикривеног сексипила. У неком чудном склопу који је публика волела и тражила. Зато неки додају да је са њим она линија која је раздвајала добро од зла постајала све нејаснија (у филму а ваљда и на јави...). Са њим и њему сличним јунацима, борба против лоших момака је увек била не само ствар моде, доказивања него и питање традиције и морала. Није се бусао пошто-пото у груди, имао је он своју игру. Врло суптилно. Када је требало, излазио је на црту. Храбро и усамљено пред барабе у зениту - „Тачно у подне” („High Noon“, 1952). „The Story of a Man Who Was Too Proud To Run“ је само један од честих помпезних најава класика који представља један од 10 златних филмова који су подигли Америку. Јак политички филм са упечатљивом


29

премисом усамљеног и одбаченог хероја, пуног одговорности а са премало моћи. Он бива принуђен да се бори против банде у име исте већине која га је одбацила. Да ли је правилно рећи да је био принуђен? И не баш. Нека то свако за себе открије. У репризи или поновном гледању, промишљању. На пример, Бил Клинтон је филм гледао, по неким подацима, 17 пута, али му то никако није помогло. Штавише, то је само учврстило његове сасвим личне фиксације, те је себе вероватно охрабривао у заблудама које су скупо коштале поштен свет док су многи покушавали да га спасу од њега самог. Али то је неки други филм. Психолошки трилер или можда антонионијевска изгубљена чамотиња у хаосу савременог живота..

А можда се ипак завлачимо другима под кожу када не треба.. Ипак гледајући стални актуелни филмски репертоар са те стране Запада, западамо у сличне предрасуде. Међутим, често се исте очекују. Као Јунгове Сенке и Персоне или афричке ритуалне фигуре са два лика, кинески симболи јединства супротности... Двосмерна је то веза која гради нове оквире да би их рушила. Слика и прилика филмске херменеутике у којима ипак нема пуно прокријумчарених тајних симбола и шифри колико би волели. Врло је све једноставно. Херој не може без битанги, ни они без њега. Само је главно да буде што мање жртава. А у коначном билансу од запада ка истоку и од филма ка јави гесло постаје нека јефтина задовољштина, плитка и брзопролазна. То је ваљда нагнало и прекаљеног Линча да недавно закука како се данас једини прави art house програм може видети још само на кабловској телевизији.. Хмм.. Истина или изазов?

Да, Богдановић је тврдио и да је Купер био архетипски Амер много пре раскалашног Џон Вејна или Џејмса Стјуарта. Занимљиво. Ваљда га

Љуб

ав у

под

не


огра

м

30

зато велики Тони Сопрано и често цитира у серији коју смо волели да пратимо, а која је померила границе... И то није тек случајна веза. Терапеута психотерапеута Тони Сопрана глуми управо помињани Пера Богдановић. Ето како се све сложило.

Купер је имао увек јаку банду испред себе. Берт Ланкасетер, Чарлс Бронсон и Џон Лојд су остали једни од најгрђих, тачније најбољих који су дали најубедљивије зликовце или мутне сумњивце у најбољу руку. Али је човек са запада („Man of West”, 1958) увек био на снази да одбрани част у старом Мексику („Vera Cruz”) или нешто ближој и млађој тексашкој прерији. До краја је остао легионар добре воље као са почетка каријере, када је себе и своју партнерку, тек стасалог плавог анђела, Марлен Дитрих, катапултирао у етар филмом „Мароко” („Morocco”, 1930).

Добри стари, на размеђи филмских епоха, из црно-беле у боји, из боје у песму, са запада на исток, са драме на комедију, са комедије у ратни филм, из рата у мелодраму, па опет на коња у прерију.... „Никад у дилу са багром, ником у страну, никоме дужан...”.. Филмска песма је ређала строфе, роле и ролне..

По неким дефиницијама, балада у књижевности представља спону епских и лирских момената, елемената који су представљени врло драматично, кроз описивање неког догађаја или у овом (филмском) случају кроз приказ једног глумца-јунака који је увек помирљиво успевао да реши тај двобој епског и лирског, усменог и писаног, мушке и женске стране свог бића и да сетан али опет као победник одјаше са драгом ка заласку сунца.

Срећна Вам нова 2015. година, кинотечани!Видимо на старом месту, једином у граду!

РадишаЦветковић


31

Пожуда


огра

м

32

Доручак код Тифанија

Највећа трка око света


33

Фокус: БЛЕЈК ЕДВАРДС (Blake Edwards)

Све је то ипак живот

Ако вам је деда био редитељ, а отац исто то, онда ви - у Америци - можете бити само редитељ. J.Gordon Edwards био је редитељ. Његов

син Jack McEdwards, редитељ и продуцент док је унук Блејк Едвардс (п)остао редитељ. Како је потицао је из филмске породице а детињство провео гледајући Чарлија Чаплина (Chaplin), Харија Лангдона (Hary Langdon) Бастера Китона (Keaton), Лорела и Хардија (Laurel i Hardy), не чуди да се као аутор најкомотније осећао у окриљу „комичног света“.

Блејк Едвардс (Blake Edwards) рођен је у Талси 1922. Године. Каријеру започиње 40-их прошлог века као глумац, потом као телевизијски и радијски редитељ, да би се убрзо латио и пера. Радио је као сценариста са редитељем Ричардом Квином (Richard Quine) на његовој серији „Mickey Rooney Show“, укључујући и филмове „Drive Crooked Road“ (1954) и „Operation Mad Ball“ (1957). Сценарист је и телевизијске детективске серије „Peter Gunn“, која се емитовала на програму NBC-а и ABC-а од 1958. до 1961. године, као и епизоде за серију Four star Playhouse.

У време када режира свој први филм (1955) било је неопходно прилагодити се новим захтевима публике и савладати конкуренцују коју је телевизија несумњиво створила. Први Едвардсови филмови трасирали су пут његовог ауторског интересовања: „Bring your smile along“ (1955) музичка комедија која собом носи и дозу романтике као и „He laughed last“ (1956). У оба наслова у главној улози појављује се амерички певач и глумац Френки Лејн (Frankie Laine).


огра

м

34

Прва Евардсова остварења била су мешавина авантуристичког и романтичног. У њима се може приметити да је најсигурнији када уз себе има глумце са којима је већ сарађивао, што потврђује и сарадња са Тонијем Кертисом (Tony Curtis) и филмови: „Mister Cory“ (1957), „The Perfect Fur-lough“ (1958), „Operation Petticoat“ (1959): филм који је био номинован за Оскара за најбољи сценарио. Едвардс управо овом комедијом сумира тему „Универзалових“ комедија и досеже њен пуни израз.

Софистициране комедије и мелодраме пружале су му несметану стваралачку лагодност. Успостављао је савршен ритам смењивања комичних и тужних сцена. Тих 60-их истиче се у готово у свим жанровима. „Дани ружа и вина“ (Days of wine and rose, 1962) бави се питањем алкохолизма, комедија „Доручак код Тифанија“ (Breakfast at Tiffany’s,1960), митски „Пинк Пантер“ (The Pink Panther, 1962) са Питером Селерсом, две године касније праћен наставком „Пуцањ у тами“ (A Shot in the Dark), “road movie” „Највећа трка око света“ (The Great Race), филм „Забава“ (The party, 1968) који је имао успеха захваљујући Хрундију (Питер Селерс) који крочивши на забаву, на коју је грешком позван, изазива низ комичних ситуација.

После рада на Пинк Пантеру 1975, редитељ се посвећује филму „Десет“ (10, 1979) романтичној комедији која говори о тескоби која обузима мушкарце: страха од старења. Касније раздобље редитељског поступка посветио је питању сексуалног идентитета у филмовима: „Виктор / Викториа“ (Victor Victoria, 1982) и „Замена“ (Switch 1991), брачних веза: „Мики & Мoд“ (Micki & Maude, 1984) и комедија „Човек који је волео жене“ (The Man Who Loved Women, 1983), римејк Трифоовог (Francois Truffaut ) филма „L’Homme qui aimait les femmes“, и опет о старости: „То је живот!“ (That’s life, 1986).

Едвардс води гледаоца игром речи, истовремено подстичући га да се прилагоди његовом стилу. Суштински се не бави питањем добра и зла, али нам увек пружа слику једног хаотичног света. Тај свет наравно има склонсти ка добру и злу. Сукоб је неизбежан елемент - он је увек у средишту, каткад окићен анархијом и општим хаосом из ког нас Едвардс на крају увек извуче. Сваки облик понашања његових ликова, има своју добру и лошу страну. Едвардс је у стању и да осуди и одобри њихово понашање, притом готово увек благонаклоно, трудећи се да успостави здраву синтезу и једних и других.

Женственост код овог аутора , не само да се провлачи, већ не изостаје. Прва важна жена овековечена је у филму „Доручак код Тифанија“(1961). Холи и Доручак Едвардсу су донели успех а Одри Хепберн (Audrey Hepburn) славу. Адаптацију романа Трумана Капотеа урадио је George Axelrod. Роман почиње с јесени 1943. На једној страни жена која једним уздахом не може рећи све, али ни мање од тога, а спонтаношћу, слободним карактером и свешћу о сопственој женствености више од тога. На другој страни Пол (Џорџ Пепард) потиснути лик, који сам себе спутава да се искаже писањем. Едвардс на изванредан начин ствара снажну синтезу личности у позитивну романтичну целину. Иако (Холи) и сама каже, да се пуно дугује свакоме ко вам је икада дао самопоуздање чини се да код Холи и Пола оно (самопоуздање) ипак изостаје. Проблем са којим су суочени је неговање слабости. Лажне слике коју о себи гаје и у којој доминира празнина.


35

Већина Едвардсових филмова говори о разочарењу. Немогућношћу да се ликови суоче са стварношћу, онаквом каква она јесте. Константан покушај избегавања и суочавања са истином. Већина његових ликова, попут Холи, тражи начин како би избегли оно што их окружује. Међутим, тај след који би некада могао деловати застрашујуће, по неком правилу собом носи дозу комичности. Лекција коју можемо научити је да ништа од тога није страшно: јер све је то ипак живот.

Труман Капоте у роману каже да би се љубав свима морала допустити. О љубави за којом сви чезнемо говори Пол: Волео сам је толико да сам заборавио на себе, на своје очајање до кога ме је довело сажаљење над самим собом, и био задовољан што ће се десити нешто што ће је, по њеном мишљењу, усрећити... Лепота овог филма лежи у суптилном споју меланхолије и разочарења, романтике која носи са собом емотивне слободе, незрелости и збуњености.

Џули Ендруз је (Јulie Andrews), Едвардсовов идеал женствености и његова супруга, позната по лику Мери Попинс у истоименом филму и „The sound of the music“ (1965). Сарадњу започињу 1970. филмом „Шпијунка Дарлинг Лили“ (Darling Lili), за који је номинована за Оскара за најбољу женску улогу. Филм говори о улози уметности у љубави и љубави у уметности. Едвардс никада није био прецизнији но тада у стварању значења које саме ситуације носе.

Комедија „Десетка“, прославила је редитељско-глумачки брачни пар. „Десетка“ је извор мудрости. Преиспитује савршенство, идеје које ми о томе имамо и како нам те идеје узвраћају, те то (савршенство) овим остварењем практично достиже. „Десетка“ нас учи, да чак и ако кренемо из незнања, ипак можемо нешто научити, сваког дана који је пред нама, можемо се погледати у огледало, поновити да нико није савршен, као Десетка.

„Виктор-Викторија“ ТВ филм из 1982. године. Џули Ендруз овим филмом постиже највећи успех у дугогодишњој каријери. Смелост жене која се претвара да је мушкарац хомосексуалних склоности. Улога глумици доноси номинацију за Оскара, и награду Златни глобус и Донателовог Давида. Едвардс 1997. режира позоришну адаптацију „Виктор-Викторија“, чиме дебитује на Бродвеју ту је и Џули Ендрјуз. Радили су на седам филмова заједно, последња сарадња славних супружника била је на филму - That’s Life!.

Ако је филмска музика имала свог Моцарта, онда би то могао да буде Ерих Волфганг Корнголд или Димитри Тјонкин. Ако бисмо тражили оног који је произвео највише запамтљивих нота, у мртвој трци били би Хоги Смоук Карамајкл и Хенри Манцини. Сваки звук остаје у сећању, само је мелодија та која говори целу причу. То је Блејк Едвардс знао. Хенри Манцини, амерички композитор, Едвардсов дугогодишњи сарадник, вишеструко је награђиван. Оскар за „Доручак код Тифанија“- и песму Moon river. „Данима ружа и вина“ (1962), награђен је Оскаром за истоимену песму, док су Џек Лемон (Jack Lem) и Ли Ремик (Lee Remick) номиновани за најбољег глумца и глумицу. Његова тротактна тема (п)остала је заштитни знак Пинк Панктера колико и сам Питер Селерс. Динко Туцаковић у тексту „Клузо=Едвардс“ напомиње да је авантура Клузоа срце целокупног Едвардсовог опуса и она definitia specifica


огра

м

36

у односу на целокупну продукцију светског играног филма, и оно што га је чинило једним од највећих савремених редитеља комедија и легитимним наследником бесмртника комедије Лубича и Вајлдера.

Комедије, стварање комичних ликова, сарадња са Питером Селерсом, најбољим инспектором Клузоом које је филм дао. Комедијом о Пинк Пантеру 1963. креће једну причу која ће трајати. Friz Frelang-ова ликовност, испричана филмским језиком, допринела је да не само редитељ већ и глумац стигну до самог врха комедије. Они су успели да створе јединствен стил који је спој елемената филмског света и нових тенденција...

Улога је првобитно понуђена Питеру Јустинову (Piter Ustinov). На крају је добија други Питер: Селерс, који у том тренутку нема интернационалу каријеру. „Пуцањ у тами“(1964) који је адаптиран по позоришном комаду Marcel Achard-a. 1968. „Забава“ наредна сарадња са Питером Селерсом у којој се примећује и утицај Жак Татија. „Забава” попут многих Едвардсових филмова има аспект бајке, али такође служи као подсетник самом редитељу на постојање вредности које су драгоцене да би биле изгубљене.

Хумор је попут шипке која даје баланс док ходаш уским ужетом живота – као да га је описивао Марк Твен, док је Џек Лемон, говорио с правом да је тешко написати добру драму, још теже добру комедију, а најтеже драму са елеменитима комедије. А то је управо живот. Том филмском (ал)хемијом Блејк Едвардс је уверљиво деценијама владао, сигурно ходајући на танкој жици хумора и живота.

УнаЧолић

Пасји синови


37

Ѕабава

Виктор Викторија


огра

м

38

Тајанствени воз

Чудније од раја


39

ФОКУС: ЏИМ ЏАРМУШ (Jim Jarmusch) Ексцентрична путовања у свакодневницу

„Људи кажу да постоји само одређен број могућих прича и да су до сада све оне већ испричане. Верујем да је то у основи истина али оно што мене задивљује јесте то што је поглед сваке особе на свет индивидуалан, јединствен и другачији. Мене интересују те мале разлике у перцепцији и околностима. Те разлике су за мене нешто најузбудљивије у животу на овој планети.“

Џим Џармуш

Џим Џармуш је рођен 1953. године у малом индустријском граду Акрон у Охају. Након кратког боравка у Чикагу на студијама журнализма, сели

се за Њујорк у којем и данас живи. У току 1975. године дипломирао је на студијама књижевности на Колумбија универзитету (Columbia University) у


огра

м

40

Њујорку. Током студија поред неколицине обајављених сценарија и новела провео је девет месеци у Паризу како би истраживао дело Андереа Бретона (André Breton) и надреализам. Управо у Паризу ће се родити и његова љубав према филму. Свакодневним посетама култне биоскопске сале Француске кинотеке (Cinéмаthèquе Française) упознаће дела аутора попут Бресона (Bresson), Озуа (Ozu), Антонионија (Antonioni), Мизогучија (Mizoguchi) који ће постати узори будућем америчком синеасти. Након повратка у Њујорк уписаће постдипломске студије на Њујоршком универзитету (New York Uni-versity) под вођством Ласла Бенедека (Lazlo Benedek). Управо ће га Бенедек пред крај друге године студија упознати са Николасом Рејем (Nicholas Ray) чији ће убрзо постати асистент. Заједно са Рејем, Џармуш, ће радити на филму „Ников филм – Муња изнад воде“ (Lighting Over Water– Nick’s Movie, 1980.), својеврсног духовног тестамента Николаса Реја, снимљеног пред саму смрт уз помоћ његовог доброг пријатеља Вима Вендерса (Wim Wenders). У том периоду, почетком ’80-тих година прошлог века, Џармуш је активан и као члан њу-вејв (New Wave – нови талас) групе „Del Buzanteens“. Њу-вејв покрет тих година обухвата готово целу њујоршку уметничку сцену, како на пољу музике тако и у области кинематографије. Међу синеастима који су чинили део тог покрета можемо да нађемо имана попут Амоса Поа (Amos Poe), Ерика Мичела (Eric Mitchell), Сузан Сиделман (Susan Siedelman), Мајкла Обловица (Michael Oblowitz), Сару Драјвер (Sara Driver); сви ови аутори су се успротивили правилима холивудског тржишта и промовисали су лоу-кост (low cost) кинематографију са малим буџетима али која им је допуштала веће слободе изражавања. На тај начин су њу-вејв синеасти, под занчајним утицајем и музичке сцене тог периода, усмеравали њихово стварање ка оној врсти „underground“ америчке кинематографије која је постојала ’60-тих година XX века , такозваном „новом америчком филму“ (New American Cin-ema), чији је један од најзначајнијих представника био Џон Казаветес (John Cassavetes).

Џармушови ликови су најчешће људи без корена, имигранти, особе које су на путу, које се налазе између очајања и ироније, који са муком проживљавају удаљеност од сопствене средине и културе. Али и када се ради о Aмериканцима у Америци или Eвропљанима у Европи и у њима је могуће наћи ту исту димензију отуђености која је карактеристична за странце. Почевши од Алојсиуза Паркера у „Сталном одмору“ (Permanent Vacation, 1980), у његовим ликовима присутна је немоћ уклапања, управо особа које су „на сталном одмору“ са наизбежном унутрашњом празнином која их приморава да крену у потрагу за суштином живота. Једини излаз из такве ситуације ће им бити одлазак, односно стицање свести да не могу да остану мирни на једном месту. И управо од овог филма кофер ће се појављивати у бројним Џармушовима филмовима, пратећи мање или више немирна путовања његових ликова.

Након што је искористио новац од своје стипендије за снимање филма „Стални одмор“ за први део филма „Чудније од раја“ (Stranger than Paradise) који је снимао током 1982. године под насловом „Нови свет“ (New World) добио је филмску траку од Вима Вендерса која му је остала након снимања филма „Стање Ствари“ (Der Stand der Dinge, 1982). У сарадњи са


41

продуцентском кућом Вима Вендерса за свега неколико дана на основу идеје настале са пријатељем Џоном Луријем (John Lurie) снимиће првих тридесетак минута филма. Након представљања по фестивалима успева да захваљујући немачкој телевизијској компанији ZDF обезбеди средства и за друга два наставка његовог дела. За свега тринаест додадних дана снимања биће готов његов филм „Чудније од раја“ (Stranger than Paradise), „road mov-ie“ снимљен између Њујорка, Кливленда и Флориде. И овог пута су путовање и унутрашња празнина ликова оно чиме се Џармуш бави у овом филму којег карактерише изузетна белина слика (услед стања црно белог негатива који је добио од Вендерса). Камера се ретко креће, најчешће се заправо крећу глумци око ње, оставивши је понекад да снима празне кадрове анонимног америчког пејзажа. Слика Америке коју нам овај филм доноси подсећа на ону коју можемо да видимо и у филму „Париз, Тексас“ (Paris, Texas, 1984), Америку пропалог америчког сна сагледану кроз очи једног странца.

Две године након филма „Чудније од раја“ Џармуш се враћа на филмски сет након једног случајног сусрета са Робертом Бенињијем (roberto Benigni). Овај пројекат који је у потпуности снимљен у Луизијани настао је на основу жеље аутора да сними „затворски филм“ а сусрет са Бенињијем се догодио у тренутку када је тражио трећег лика којег ће припојити Џону Лурију и Тому Вејтсу (Tom Waits). Свет који нам описује Џармуш је тужан и леп („sad and beautiful“ као што изговара Бенињи), смештен између меланхолије и комичности, и овог пута посматран очима једног странца. Са естетске тачке гледишта „Иза затворских решетака“ (Down by Low) означава почетак још једне успешне сарадње, оне између Џармуша и Робија Милера (Rob-by Мüller), Вендерсовог директора фотографије који користи далеко мање контрасте између црног и белог и којег је критика сврстала по квалитету кадрова уз најбоље синеасте ’30-тих и ’40-тих година прошлог века.

Као основа за филм „Мистериозни воз“ (Mistery Train, 1989) послужио је текст који је Џармуш написао за једну позоришну представу смештену у хотелској соби у којој двоје младих након непрестаних свађа откривају да су заправо дубоко везани једно за друго. Услед већег броја ликова Џармуш одлучује да их све смести у један хотел, дајући тако филму једну оригиналну наративну структуру. Ради се о првом Џармушовом филму састављеном од различитих епизода (уследиће „Ноћ на земљи“ (Night on Earth, 1991) и „Кафа и цигарете“ (Coffee and Cigarettes), у којем ће се паралела између три приче појавити тек у завршним сценама филма. Баш као и туристи у филму и сам Џармуш никада раније није видео Мемфис, али је добро познавао његове митове, пре свих мит о Елвису који ће и бити једина константа у свим епизодама. Потребно је скренути пажњу и на изглед јапанских туриста, толико драга и самом Џармушу, црна кожна јакна, фармерке и цигарета за увом, својеврстан омаж ликовима француског новог таласа (nouvelles vagues) који су били управо инспирисани овим типично америчким изгледом.

Почетком ’90-их година XX века Џармуш одустаје од снимања дуго осмишљаваног минималистичког вестерна и за свега неколико недеља, на основу белешки које је прикупио у разним градовима широм света, завршава сценарио за филм „Ноћ на земљи“, филма састављеног од епизода које се дешавају у Лос Анђелесу, Њујорку, Паризу, Риму и Хелсинкију. Глумци су


огра

м

42

били веома мало плаћени или као што је најчешће био случај, радили су без хонорара као његови пријатељи или као што је био случај са Ђином Роландс (Gena Rowlands) и Виноном Рајдер (Winona Ryder). Њих две је Џармуш случајно срео и решио је да им посвети по једну епизоду. Ове кратке приче чине филм, тренуци који пролазе у вожњи таксијем од његовог поласка до доласка на жељену адресу. За разлику од воза из филма „Мистериозни воз“ овде је такси тај који повезује све ове приче, такси као место случајног сусрета бизарних ликова. То је управо оно што занима Џармуша, замисао живота сачињеног од случајности, површних међуљудских односа, недовршених прича које најчешће немају никаву поенту и пролазе без да су оставиле неки посебан траг. Музику која прати филм је написао Том Вејтс а по први пут Џон Лури не сарађује на филму са Џармушом, ни као глумац ни као музичар.

Током 1995. године Џармуш ће се вратити идеји коју је запоставио четири године раније, минималистички вестерн. Док је писао сценарио редитељ је тражио инспирацију у музици Нила Јанга (Neil Young) и групе „Crazy Horse“. Током снимања у Аризони је присуствовао њиховом концерту и том приликом је замолио Јанга да компонује музику за његов филм. Захваљујући специфичном звуку гитаре Нила Јанга која готово опсесивно прати филм, путовање главног лика, Вилијама Блејка претвара се у једно хипнотичко искуство. „Мртав човек“ (Dead Man) прати путовање главног лика ка смрти кроз један отуђен, насилан и непријатељски настројен свет. Филм карактеришу бројни крупни планови главног глумца, Џонија Депа (Johnny Depp), управо ти крупни планови карактеришу новину за Џармуша који је увек радио више на општим и широким плановима, који су и даље свакако присутни кроз субјективне кадрове главног лика било са коња или кроз прозор воза. Избор црно беле технике се испоставило као сјајно решење, не само из разлога што се ради о прилично нетипичном вестерну, који се јасно ограђује од класичног жанра већ и зато што смешта филм у једну димензију ван конкретног простора и времена, претварајући причу у једну универзалну метафору људског живота.

Након документарног филма о Нилу Јангу и бенду „Crazy Horse“ 1999. године снимиће филм „Пут самураја“ (Ghost Dog) који ће бити приказан и на фестивалу у Кану. Већ док је писао сценарио имао је на уму Фореста Витакера (Forest Whitaker) за главну улогу, плаћеног убице који живи у савременој Америци пратећи древне принципе самурајског кодекса. И у овом филму Џармуш често користи покрете камере, потврђујући своје интересовање ка периферним и напуштеним пределима у којима се Самурај, попут Вилијама Блејка у „Мртвом човеку“, креће као да је већ мртав. Оно што разликује „Пут самураја“ од претходних Џармушових филмова јесте појава акције, јер ако је у ранијим делима изградио свој филмски језик на такозваним „мртвим временима“, овде Џармуш почиње да користи типичне холивудске елементе. Резултат је једна иронична мешавина жанрова, од трилера до film noir-a, од Б филма до мафијашког жанра, проткана непрестаним омажима филмова који су драги редитељу. То се посебно односи на два филма: Самурај (Le Samurai, 1967) Жан Пјера Меливла (Jean-Pierre Melville) са Аленом Делоном (Alain Delon) и Сузукијев (Seijun Suzuki) „Означен да убија“ (Koroshi no rakuin, 1967).


43

Пројекат „Кафа и цигарете“ (Coffee and Cigarettes) започиње 1986. године али филм састављен од више епизода креће у дистрибуцију тек 2003. Продуценти популарне телевизијске емисије „Суботом увече уживо“ (Satur-day Night Live) наручили су од Џармуша кратки филм забавног карактера у трајању до 5 минута. Тако је рођена прва епизода од укупно једанаест које ће се наћи обједињене у филму из 2003. године. У свим епизодама се сусрећемо са познатим ликовима из Џармушових филмова и као што је то често био и случај у његовим осталим филмовима дијалози настају уз шољице кафе (у две епизоде чаја) и цигарете, спонтано о најопштијим темама без икакве жеље да оставе дубљег трага код гледаоца. Са тачке гледишта стила, филмом „Кафа и цигарете“ Џармуш се враћа својим минималистичким коренима који на најбољи могући начин изражавају његову концепцију прављења филмова.

Готово шест година након свог последњег „правог“ филма снима „Сломљено цвеће“ (Broken Flowers, 2005) са Билом Марејем (Bill Murray) у главној улози и Џесиком Ланг (Jessica Lange) и Шерон Стоун (Sharon Stone). И у овом филму, који му је донео Гран При жирија на фестивалу у Кану, Џармуш се бави својим омиљеним темама, другим лицем Америке кроз усамљене ликове који настањују једну живахну али истовремено и бизарну стварност. Као и раније он не дефинише јасно своје јунаке већ оставља пуно тога недореченог када су њихова прошлост и садашњост у питању. Дуги широки планови екстеријера прожимају се са дугим кадровима крупних планова главног глумца који је неретко потпуно статичан.

Иако је Џармуш желео да сними „Само љубавници опстају“ (Only Lovers Left Alive, 2013) на филмској траци морао је да се из финансијских разлога ипак задовољи дигиталним записом, но уз вешту употребу расвете успео је да филму да изглед који је желео. Џармушови вампири су лепи, у сваком смислу. Они су заводљиви, образовани и добри су. Негују и изучавају уметност и науку и живе у љубави. Имају додуше мало стереотипске меланхолије у себи али нису никада заправо декадентни. Њихова не-смрт је пунија жеље за животом од оних који су заправо живи, нас људи. Наслов све експлицитно говори: Само љубавници опстају. Само онај ко воли свет, уметност, лепоту и неку другу особу може за себе да каже да је заиста жив. А овај Џармушов филм воли. Воли своје ликове, воли филм (и као уметност и као технологију), воли музику, воли културу, воли и гледаоце. У једном свету у којем култура и лепота нису више нешто чему се тежи већ је све подређено профиту и интересима, где је све затровано, филм „Само љубавници опстају“ нам представља префињене јунаке који се боре против декаденције и депресије како би могли да наставе да живе и да створе оно што недостаје. Адам којег тумачи Том Хидлестон (Tom Hiddleston) велича Николу Теслу и воли технику. Ева коју игра Тилда Свинтон (Tilda Swinton) воли књижевност и уметност. Они гледају на будућност са потпуном свешћу о прошлости и наслеђу, они воле и пазе на ствари, културу, свет и свог ближњег.

И за крај једна Џармушова реченица која можда на најбољи начин описује његово поимање филма: „Себе сматрам песником који пише углавном мале песме. Радије ћу снимити филм о човеку који шета свог пса него о Кинеском цару“.

МарјанВујовић


огра

м

44

Хамлет


45

ШЕКСПИР НА ФИЛМУ

Ни о једном великом аутору се не зна толико мало колико о Вилијаму Шекспиру. Чињеница је да су његова дела и теме којима се бави утицале

на готово све касније писце и драматурге широм света. Вилијам је рођен у Страдфорду на Авону 26. априла 1564. године. Није утврђено када је тачно Шекспир почео да пише, али се зна да је био довољно познат у Лондону, да би га по новинама блатио колега драматург – Роберт Грин, 1592. године. Рекао бих да се до дана данашњег ништа није променило у свету дасака које живот значе.

Истовремено, док је писао, Шекспир се бавио и глумом. Са неколици-ном другара основао је глумачку дружину „Људи лорда Чембрлена“ са којом је изводио своје комаде. Свега пет година од оснивања групе (цирка 1599.), трупа купује сопствено позориште на обали Темзе и назива га „Глоуб“ што се врло вероватно односи на стечену независност. У овом периоду, трупа мења име у „Краљеви људи“.

Током XVII века, чувени лондонски драматург Бен Џонсон хвали на сва уста глуму Вилијама Шекспира, који је играо у неколицини Бенових комада. Речи хвале има и позоришни критичар Џон Дејвис.

Шекспир престаје да се бави глумом негде око 1605. године и по-свећује се писању, углавном сарађујући са Џоном Флечером.

Вилијам Шекспир умире 23. априла 1623. године, оставивши иза себе жену и две ћерке, као и 38 позоришних комада, 154 сонета и неколицину поема. Сахрањен је у Цркви светог Тројства, у Лондону. На спомен плочи се пореди са великанима попут Вергилија, Сократа и Нестора.

Оно о чему Шекспир вероватно никада није ни сањао јесте чиње-ница да ће бити најекранизованији аутор свих времена. Ако је за веровати „Internet Movie Database “ (IMDB) до сада је снимљено 1034 адаптације. За-нимљиво је напоменути да су Шекспирови комади и први играни филмови.

У периоду од 1898. па све до 1915. године адаптације комада су у краткој форми, то јест трају око десет до петнаест минута.

Велика Британија је не само прва екранизовала Шекспира већ је сни-мила најозлоглашенији комад – „Магбет“, давне 1898. године. Насловну уло-гу тумачи Џонстон Форбс-Робертсон који је сматран за најбољег Хамлета, све до појаве сер Лоренса Оливије неких пола века доцније. Следе: „Краљ Џон“ (1899), „Бура“ (1908), „Краљ Лир“ (1910) и „Ричард III“ (1911). Готово сви фил-мови који су снимљени у Великој Британији су са истом глумачком поставом, али другим редитељима.

Једна од првих италијанских екранизација Шекспира је „Млетачки тр-говац“ из 1910. године под редитељском палицом Ђироламија Ло Савија. Овај редитељ има свега два целовечерња филма од којих је битан само „Лу-креција Борџија“ из 1910. јер у њему главну улогу тумачи Франческа Берти-ни. Ова дама је играла женске ликове у већини италијанских екранизација Шекспирових комада, а своју каријеру је завршила улогом часне сестре у „Двадесетом веку“ (1976) Бернарда Бертолучија.


огра

м

46

Французи су 1900. године истовремено екранизовали два дела „Хам-летов двобој“ и „Ромео и Јулија“ под редитељском палицом Клемента Мо-риса. Међутим, „Хамлетов двобој“ са Саром Бернхарт као Хамлетом важи за једну од првих покретних слика са звуком! Наредну екранизацију Хамлета је радио чувени Жорж Мелиес, 1907. године.

У Америци, први екранизовани комад је „Отело“, Вилијама В. Рануса из 1908. године. Следе „Ромео и Јулија“ и „Магбет“ из исте године, као и „Сан летње ноћи“ из 1909. Овде, као и код Британаца, редитељи се мењају, док је глумачка постава махом иста. Разлика је у томе што, код Американаца, редитељи су заправо глумци.

Адаптације Шекспирових комада добијају на значају тек са појавом звучног филма. „Сан летње ноћи“ Макса Рајнхарта из 1935. године је једна од бољих екранизација која окупља невероватну глумачку екипу, махом по-знату по другим жанровима, попут: Џејмса Кегнија, Мики Рунија, Оливију де Хавиланд и Иана Хантера.

Ако је постојао иједан глумац чије је име било синоним за Шекспира, то је онда свакако сер Лоренс Оливије. Његове екранизације „Хенрија V“ из 1944. и „Хамлета“ из 1948. и дан данас важе за неке од најбољих адаптација икад. „Хенри V“ је прва адаптација Шекспира снимљена у техниколору. Ус-лед Другог светског рата филм није издат све до 1946. године иако је ини-цијално снимљен како би подигао морал британских трупа које су се још увек бориле у Европи. Легенда каже како је Винстон Черчил лично учество-вао у прекројавању позоришног комада у сценарио за филм.

Критичари и љубитељи лика и дела Вилијамовог су били скандали-зовани чињеницом да је Оливије исекао готово трећину текста у „Хамлету“ како би прича о освети младог данског принца успела да се упакује у 150 минута. Када је филм изашао, народ и исти ти критичари и љубитељи нису имали да кажу ништа осим хвалоспева о Оливијеовој умешности глуме, ре-жије и адаптације. Такође, сер Лоренс је један од два човека који су режира-ли сами себе и освојили Оскара. Такође, Оливије је требало да игра главну улогу у „Двоструком животу“ (1947) Џорџа Цукора који је филм-ноар верзија „Отела“, међутим није могао да стигне, јер је режирао и глумио „Хамлета“.

Чак се и чувени Орсон Велс окушао у екранизацији Шекспира и то у више наврата. Познат по томе што је ретко када завршавао започето, Велс је ипак скрпио новац да заврши „Отело“ (1952), после четири године напорног и константног рада. Услед предугог времена продукције, различити глумци би играли исте улоге, мењале би се локације... Но, упркос свим недаћама и Велсовом перфекционизму, филм осваја Златну палму у Кану. 1965. године Велс се поново окушава у глуми и режији у филму „Поноћна звона“ (1965) која вуку своју инспирацију из неколико Шекспирових дела, понајвише „Ри-чарда II“, „Хенрија IV (првог и другог дела)“, „Хенрија V“ и „Веселих жена Виндзорских“.

Чувени редитељ Џозеф Л. Манкиевиц, најпознатији по томе што је режирао „Клеопатру“ са Елизабет Тејлор, снимио је 1952. године „Јулија Це-зара“. Филм ће вероватно остати најзапамћенији по улози Марлона Бранда као Марка Антонија.


47

1956. године Фред М. Вилкокс снима слободну интерпретацију „Буре“ у виду научнофантастичног филма „Забрањена планета“ са Лесли Нилсеном у главној улози. Иако је одиграо мноштво улога укључујући Винсента Марка-ма у серији „Градић Пејтон“, господин Нилсен ће остати запамћен као детек-тив Френк Дребин у трилогији „Голи пиштољ“.

Наредне године, мајстор самурајског филма Акира Куросава адаптира „Магбета“ као Нох драму у феудалном Јапану – „Престо крви“ (1957).

Године 1961. Џером Робинс и Роберт Вајз адаптирају „Ромео и Јулија“ мјузикл Стивена Соденхајма и Леонарда Бернстина за велико платно. „При-ча са западне стране“ говори о хиспано имигрантима у Америци и бандама малолетника које се боре на улицама Њујорка. Филм не само што је покупио низ награда, већ важи и за један од најбољих мјузикала свих времена.

Исте године излази и „Дуго у ноћ“ Базила Дирдена са Патриком Мек-Гуаном и Ричардом Атенбороуом. Овај филм базиран на „Отелу“ је заправо само изговор да се на филмској траци окупе најбољи џез музичари тог пери-ода, што га заправо и чини посебним.

Горепоменута госпођица Тејлор и њен тадашњи супруг, Ричард Бар-тон, окушали су се у „Укроћеној горопади“ Франка Зефирелија из 1967. годи-не. Зефирели је желео да Софија Лорен и Марчело Мастројани буду у нас-ловним улогама, али су Тејлор-Бартон купили место на филму. Популарности је помогао и јавни распад брака, а нетрпељивост пара се види и на траци, што доприноси аутентичности адаптације.

Наредне године Франко Зефирели режира „Ромеа и Јулију“ са Лео-нардом Вајтингом и Оливијом Хаси у главним улогама. Ова адаптација ће остати запамћена по две ствари: аутентичности година, јер су оба глумца били малолетни у време снимања, као и по првој адаптацији Шекспира која садржи експлицитну голотињу.

Занимљиво је напоменути да ће Зефирели 1990. године радити екра-низацију „Хамлета“ са Мелом Гибсоном у главној улози. Овај избор акцио-ног хероја који није трениран у позоришту за улогу данског принца ће бити накратко пародиран у сјајном филму Џона Мектирнана „Последњи акциони херој“ (1993).

Чак се и Југославија окушала у екранизацији Вилијамовог комада за велико платно у виду филма Анджеја Вајде „Сибирска лејди Магбет“ из 1962. године са Оливером Марковић и Љубом Тадићем у главним улогама. Иако је ово више екранизација оперете Димитрија Шостаковића, основа је „Магбет“.

Године 1971. у покушају да скрене мисли са трагедије коју је претр-пео, Роман Полански режира „Магбета“ са Џоном Финчом и Франческом Енис. Међутим, последице убиства супруге, Шерон Тејт, од стране Чарлса Менсона су више но видне на екрану. Овај филм важи за један од најнасил-нијих екранизација Шекспира до дана данашњег.

Године 1989. појављује се нови глумачко-редитељски синоним за Шек-спира – Кенет Брана. Његове екранизације „Хенрија V“ (1989), „Много буке ниокочега“ (1993) и „Хамлета“ (1996) важе за најкомплетније адаптације до сада. Поготово „Хамлет“ који траје пуна четири сата. Вредан помена је и „Не-награђени љубавни труд“ (2000) урађен у стилу мјузикла Кола Портера.


огра

м

48

Године 1990. године Том Стопард пружа другачији увид у свет Шек-спира кроз филм „Розенкранц и Гилдестерн су мртви“ који се бави тиме шта раде Шекспирови јунаци када се комад заврши. Главне улоге тумаче Гери Олдман и Тим Рот.

Године 1995. године Ричард Лонкрејн ради једну од најбољих адапта-ција „Ричарда III“ са Ианом „Гандалф“ Мекеленом у главној улози. Филм је смештен у фиктивну фашистичку Енглеску средином двадесетог века.

Аустралијски редитељ, Баз Лурман, адаптира трагичну причу о двоје заљубљених тинејџера за нове генерације у филму „Ромео + Јулија“ (1996) са Леонардом ди Каприом и Клер Дејнс. Ова екранизација је поприлично модернизована и убрзана иако је задржана форма дијалога у стиху. Филм не само што је постао апсолутни хит и привукао млађе генерације Шекспиру, већ је лансирао Леонарда ди Каприја у глумачке мегазвезде.

Модернизација Шекспира је донела и неке одиста накарадне екрани-зације попут „Магбета“ са Семом Вортингтоном из 2006. године, „Хамлет“ (2011) Бруса Рамсеја, анимирани „Гномео и Ђулијета“ (2011) итд. Треба на-поменути „Кориолан“ (2011) Ралфа Фајнса који је адаптирао Шекспиров ко-мад у акциону драму. Поред тога што је снимљен у Србији и у њему глуми Џерард Батлер.

Шекспир је постао толико популаран да постоји неколицина филмова у којима је он главни јунак. Најпознатији су „Заљубљени Шекспир“ из 1998. године са Џозефом Фајнсом, Гвинет Палтроу и Џуди Денч у главним улогама, а бави се фиктивном причом о романси између писца и племкиње у тренут-ку настајања комада „Ромео и Јулија“. Филм је номинован за Оскара. 2014. године филмски сценарио је адаптиран у представу за West End. Како... мета.

Ту је и ТВ филм из 2005. године са Томом Стопардом као Шекспиром који се бави сегментом пишчевог живота у тренутку настајања сонета. Као и појављивање Шекспира у ТВ специјалу „Црна Гуја“ из 1999. године.

Међутим најсулудија екранизација Шекспировог лика (и дела) је у филму „Анониман“ из 2011. године Роланда Емериха. Овај мајстор деструк-ције и акције је решио да сними политички трилер у коме је Шекспир запра-во покриће извесном грофу Едварду де Веру да пише комаде. Идеја за филм почива на теорији Џ. Томаса Лунија да је Вилијам Шекспир заправо псеудо-ним групе аутора, предвођених Едвардом де Вером.

Једини, до сада, никада екранизовани комад је „Два племенита су-народника“. Додуше око овог дела, које је адаптација „Витезове приче“ из „Кентенберијских прича“ Џефрија Чосера, води се полемика да ли га је писао Шекспир или Џон Флечер. Али, дајмо филмској индустрији мало времена...

МиланКрунић


49

Хенри V

Јулије Цезар


огра

м

50

Дол

и Па

ртон

Дајана Рос


51

МУЗИЧКЕ ДИВЕ НА ФИЛМУ...

Доли Партон, Дајана Рос, Оливија Њутн-Џон, Барбра Стрејсенд

Годину дана после филмова у којима су глумили Мадона (Madonna), Шер (Cher), ДејвидБоуви (DavidBowie) и ЕлвисПрисли (ElvisPresley),

представљамо вам четири музичке диве које су оставиле велики траг у свету филма и музике: ДолиПартон(DollyParton), ДајануPос(DianaRoss), Оливију Њутн-Џон (Olivia Newton-John) и Барбру Срејсенд (Barbra Strai-sand). Све четири су већ увелико у седмој или осмој деценији живота, али неке од њих то не спречава да и даље раде пуном паром и на пољу музике и на пољу филма. Изрека да су године само број показује се тачном у њиховом случају. Освојиле су и биле номиноване за многобројнe филмске, музичкe, позоришне и тв награде (Оскар, Златни глобус, Греми, Тони, Еми...) Оно што им је још заједничко да су све четири сарађивале са браћом Гиб (Gibb) из бенда БиЏиз (Bee Gees) и да су им они продуцирали и компоновали многобројне песме и албуме. Неки од тих хитова који се и данас радо слушају су свакако Woman in Love, Guilty, What Kind of Fool (Барбра Стрејсенд), Carried Away (Oливија Њутн-Џон), Islands in the Stream (Доли Партон), Chain Reaction, Eaten Alive (Дајана Рос). Најактивније међу њима су Доли Партон и Барбра Стрејсенд које имају нове албуме, турнеје и нове филмске улоге.

Овај мини циклус је прилика да се подсетимо неких од њихових најчувенијих филмских улога, које су често пратиле и музичке теме које би оне такође отпевале. Циклус почињемо са два популарна филма Доли Партон Како се решити свог шефа (Nine to Five, у ком је отпевала и истоимену насловну музичку тему) и Најбољи мали куплерај у Тексасу у ком можете чути и њену оригиналну верзију песме I Will Always Love You, која је млађој публици ипак познатија по обради Витни Хјустон и филму Телохранитељ. Недавно је објавила нови албум и тренутно е на светској турнеји на ком га промовише, а доста пажње привукао је њен наступ на прошлогодишњем Глестонбери фестивалу.

Дајану Рос ћемо имати прилике да видимо у филмовима Махагони (Маhogany, познат и по музичкој теми Do You Know Where You’re Goin To у њеној интерпретацији), Чаробњак (The Wiz), модерној мјузикл адаптацији романа Чаробњак из Оза у ком јој је партнер Мајкл Џексон (Michael Jackson) и Леди пева блуз (Lady Sings the Blues) у ком Дајана глуми легендарну блуз певачицу Били Холидеј (Billie Holiday), а улога у овом филму јој је донела и номинацију за награду Оскар.

Оливију Њутн-Џон ћемо имати прилике да видимо у два филма у ком јој је партнер био Џон Траволта Брилијантин (Grease) и Последња шанса (Two of a Kind), као и мјузикл Ксанаду (Xanadu) који је пратио и саундтрек на ком су многобројне песме отпевали Оливија и бенд ЕLО Electric Light Orchestra.

Последњег дана циклуса публика ће бити у прилици да се подсети неколико познатих улога певачице, глумице и редитељке Барбре Стрејсенд.


огра

м

52

За улогу у легендарном филму Девојка коју сам волео (The Way We Were) освојила је номинацију за награде Оскар и Златни глобус, а отпевала је и насловну песму из филма.

Филм Догађај године (The Main Event) је био први филм у ком је Бабра и изрежирала неколико сцена, али је редитељ Хауард Зиф одлучио да те сцене не уђу у завршну верзију филма. Ни у овом филму није изостала насловна нумера коју пева Барбра. Неуморна Барбра иако је недавно прославила 72. рођендан објавила је нови албум дуета, а ускоро најављује и снимање свог новог филма који ће и режирати, четвртог после дуге редитељске паузе од скоро 20 година.

Срећну и лепу филмско-музичку Нову 2015. годину жели Вам ваша Кинотека.

ЂорђеЗеленовић

Оливија Њутн-Џон


53

Барбра Стрејсенд


огра

м

54

ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА:

ШПАГЕТИ ХОРОР – МИКЕЛЕ СОАВИ (Michele Soavi)

Италија је земља која је дала највећа имена у жанру хорора и најбруталније експлоатацијске филмове. Једно од тих имена је Микеле Соави, који

је допринео жанру само са четири филма, али је сваки заслужио култни статус. Соави потиче из фамилије познатих интелектуалаца, али не жели да се то зна. Добро је образован, одлично познаје уметност, књижевност и талентовани је сликар, што се највише види у његовим филмовима, по специфичном приказивању ноћних мора које су инспирисане разним сликарима и њиховим делима. Напустио је студије да би уписао часове глуме и одлучио је да се бави филмском индустријом. Крајем седамдесетих почео је да ради на филму, не само као глумац него и као продуцент, асистент, камерман, сценариста, све што су хтели да му дају. После више покушаја успео је да се 1980. састане са Дарио Арђентом. Било је довољно само пола сата да установе да се слажу скоро у свему: филму, књигама које читају, интересовању за езотерију итд. После две године Арђенто и Ламберто Бава зову га да буде асистент на снимању Безумље (Tenebre, 1982). С њима двојицом имаће најбољу сарадњу. Занат је учио код многих других. Истовремено је радио као глумац и асистент редитеља као што су Лучио Фулчи, Руђеро Деодато и Аристиде Масачеси (познатији као Џо Д’Амато). Осамдесетих је имао пуне руке посла. Тренутак да сам режира полако се ближио. На Ламбертовим Демонима (Demons, 1985) ради спот за филм, одмах затим ради спот и за Арђентов Опера (Opera, 1987). Следи прва самостална режија ,документарац Арђентов свет хорора (Dario Argento’s World of Horror, 1985), целулоидни есеј о једном аутору и његовом делу. Убрзо добија причу од Д’Амата и предлог да по њој сними филм, који ће он продуцирати. После осам година рада коначно дебитује на биоскопском платну са Халуцинације (Deliria, 1987). На светском тржишту филм се појавио под насловом StageFright - Aquarius. Радња се одвија у Немачкој, у складишту које је претворено у позориште. Група људи ужурбано се припрема за премијеру слешер мјузикла. Ништа не функционише како треба: костими


55

су неодговарајући, кореографија није добра, убиства на сцени сувише су стилизована, чак и сцена силовања изгледа урнебесно смешно. Продукција је доведена на ивицу пропасти. У паузи, једна од глумица искраде се да би отишла до оближње болнице, јер је повредила чланак. Једино што се налази у околини јесте лудница, а најопаснији пацијент искористи глумичину посету за бекство. После повратка у позориште с њом долази и психопата. Нико не слути да се уместо глумца испод маске налази прави убица, док не искасапи једну од глумица на њихове очи. Сви су заробљени, једино је убијена знала где је кључ и крвави пир може да почне. Убица је на себе преузео улогу редитеља и сви су жртве. Елиминације су бруталне: пијук кроз уста, моторном тестером пресекао је једно тело напола, на другом одстранио дојку, бургија је послужила за преглед стомака, неколико њих је и „насекирао”, једном одсекао главу... После масакра показује свој таленат за праву поетику. Убица, гладећи мачку, седи међу труплима и деловима тела која су пажљиво распоређена на бини, док кроз ваздух лети перје уз гласну музику - призор који остаје дубоко у сећању. Соави сам каже да нас психопате и убиство враћају изворном чистом филму. Првенцем је показао да и у оквиру малог буџета може да извуче максимум.


огра

м

56

Да може да искористи своје стечено искуство као редитељ најбоље се види у грађењу саспенса. Себе највише воли да пореди са Брајаном Де Палмом. Исте године осваја награду на фестивалу Авориаз. На фестивалу у Бриселу упознаје Тери Гилијама који га поставља за редитеља друге екипе за филм Авантуре Барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen, 1988). Углавном је био задужен за сцене у којима су коришћени специјални ефекти.

ДРУЖЕЊЕ СА ЂАВОЛОМ

Са филмом Халуцинације је доживео фијаско на светском тржишту, али у родној Италији био је прави хит. Успех је Соавију обезбедио даљу сарадњу са Арђентом и Бавом. Ангажују га да режира два филма. Демонска катедрала (La chiesa, 1989), као трећи наставак Бавиних Демона. То је био само маркетиншки потез, јер заправо нема никакве везе с претходна два. Радња се опет одиграва у Немачкој, као и у три од четири његова хорора. Радња многих италијанских филмова дешава се негде другде, то је била неопходност, да би се лакше продавали на светском тржишту. Зато се користи и мешани кастинг, глумци који мењају своја имена да би звучала више амерички, а већина филмова снимана је на енглеском језику. Немци због теме нису дозволили снимање у њиховој катедрали, тако да су морали да се преместе у Мађарску. Најкрвавије сцене снимане су у студију. То је само део проблема с којима су се суочавали, што их није спречило да направе добар филм. На почетку, Соави нас води у доба када је црква користила Тевтонске витезове за елиминисање јеретика. Витезови ће поубијати цело село поклоника ђавола, никог не штедећи, чак ни децу. Покољ се морао сакрити, а зло мора остати закопано. Изнад гробне јаме граде цркву... Данашње време, девојчица која је последња убијена има своју реинкарнацију (једна од првих улога Асије Арђенто). Катедрала се реновира, рестаураторка проналази у зидовима чудан смотуљак који прослеђује новом библиотекару у нади да ће га тиме одвући у кревет. Он је, наравно, више заинтересован за спис него за њу. Док разоткрива његову тајну, ослобађа оно што је закопано дубоко испод цркве. Зло је пуштено, нико не зна да је уз помоћ алхемичара направљен сигурносни механизам. Сви су заробљени, а они који нису побијени - постају запоседнути. На олтару у катакомбама лежи гола девојка коју оплођује сам ђаво. Пре финала, из дубине се диже голем састављен од људских тела. Код Соавија сви ови призори изгледају као уметничке слике и једва чекате следећи филм.

У наредном филму, Секта (La Setta, 1991), опет се бави сличном темом. У видео издањима представљен је као чевтри део Демона. Арђенто је у Демонској цркви доста умешао прсте у снимање, овог пута Соави му препушта први сегмент, који се дешава у прошлости, да би касније на реализацији филма могао да ради шта хоће. Дариов део је мало ремек-дело. Калифорнијска пустиња, гомила хипика кампује. Ниоткуда се појављује човек са чудним именом Дамон који неодољиво подсећа на Чарлс Менсона и рецитује стихове Sympathy for the Devil од The Rolling Sones-а (помињаће се више пута у току филма). То је увертира за масакр, сви су принесени као жртве. Дамону помаже


57

гомила бајкера, док цео призор гледа човек из црног аутомобила. Пролази двадесетак година, опет смо у Немачкој. Млада учитељица замало да згази симпатичног чикицу кога тумачи Херберт Лом (сви га се сећамо као несрећног инспектора Драјфуса из Пинк Пантера али овде неће бити толико смешан). Сусрет није случајан, све је унапред одређено, њено школовање, посао који је добила, кућа у којој живи. Херберт је нека врста оца који је издалека пазио на њу. Куцнуо је час да се она одужи и постане невеста самог Луцифера и мајка новог спаситеља. Предивно је режиран тренутак када Соави повлачи паралелу између Алисе из земље чуда и главне јунакиње која прати свог зеца, само што је њен води директно у пакао.

ДИЛАН ДОГ НА ФИЛМУ

Микеле Соави је велики визионар кога логика не интересује много. Свој сликарски таленат у потпуности преноси на филм. То је најбоље показао на екранизацији О смрти, О љубави (Dellamorte Dellamore) Тицијана Склавија, дела које је послужило у креирању Дилана Дога. Сви љубитељи стрипа ово сматрају његовом правом и једином екранизацијом до сада. Да поклапање буде веће, глумац који га тумачи је Руперт Еверет, по коме је Тицијано правио Диланов физички изглед. Главни јунак филма Деламоре Деламорте (Dellamorte Dellamore, 1994) је Франческо Деламорте који ради на гробљу. На овом месту за вечни починак права забава почиње тек када падне мрак, када мртви устају из гробова и претварају се у зомбије. Нико не зна за његов хоби, осим ментално заосталог помоћника и човека који му даје плату. Како филм одмиче, догађаји су све бизарнији. Девојка у коју се заљуби заврши као зомби и, наравно, мора да је елиминише. Већ сутрадан појављује се њена реинкарнација. Смрт га посећује и тражи да остави мртве на миру и да убија живе. Његов свет се полако руши и постаје ружан сан из кога жели да побегне. Соави користи личне ноћне море о идентитету и њихов утицај на спољашњост. Трагично је то што је ово његово најбоље остварење, које је требало да буде коначна потврда њега као успешног редитеља, а уследио је пад. Филм је лоше рекламиран у Америци и приказан је у свега шест биоскопа.

После овог неуспеха, Соави је завршио углавном режирајући акционе филмове за италијанску телевизију. Хорору се вратио само као редитељ друге екипе филма Браће Грим (The Brothers Grimm, 2005) Тери Гилијама. За биоскоп режира феноменални Опроштајни пољубац (Arrivederci amore, Ciao, 2006) и Крв губитинка (Il sangue dei vinti, 2008). Први филм је акција, а други ратна драма. Далеко од тога да су лоши, али је Соави изгледа одлучио да напусти жанр који га је прославио. Најавио је пре коју годину да ради на сценарију и прикупљању пара за наставак Деламоре Деламорте, то је потврдио и Серђо Стивалети мајстор специјалних ефеката гостујућу у Београду пре неколико година. Нажалост Соави је наставио да штанцује филмове на телевизији, а фановима остаје само да се надају да ће се вратити хорору.

НенадБеквалац


огра

м

58

Интервенција

Република беспризорних


59

Сећање на...

ГЕНАДИЈ ПОЛОКА(Геннадий Полока, 1930 - 2014)

Генадиј Полока се може назвати enfant terrible совјетске кинематографије. Његови филмови у совјетско време ни у ком случају нису улазили у зва-

ничну филмску историју, или су забрањивани, или су пуштани у врло малом броју биоскопа. Једини изузетак је Полокин први дугометражни играни филм Република беспризорних (Республика ШКИД, 1966), који је у своје вре-ме био међу најгледанијима.

Сасвим отворено, имагинарни филмски свет Генадија Полоке је био у непремостивој контрадикцији с канонима соцреализма. Неуобичајено за време у ком је стварао, он је био директни и надахнути настављач тради-ције совјетске филмске авангарде двадесетих година прошлог века, и то не у односу на поетику монтажне школе, већ на само извориште те авангарде: хаотични и карневалски живот улице у првим годинама револуционарних промена, какав је постојао у позоришним поставкама Мејерхолда и првим филмским експериментима Ејзенштејна, Пудовкина, Довженка…


огра

м

60

Сижеи већине његових филмова Република беспризорних, Интервен-ција (Интервенция, 1968), А был ли Каротин? (1989) Повратак „Оклопња-че“ (Возвращение „Броненосца“, 1996) дешавају се управо у бурним дваде-сетим годинама или око њих, место радње им је улица, а јунаци – људи са улице. Деца деликвенти из Републике беспризорних неминовно подсећају на филм Пут у живот (Путевка в жизнь, 1931), Николаја Ека, ученика Мејерхолда; колоритни пљачкаши из Интервенције су стилизовани у кључу позоришних гротески из двадесетих и тридесетих година. Филмски свет, који је Полока тако надахнуто стварао, ни мало не тежи да буде документаран, реалистичан, већ је увек инспирисан филмским светом тј. светом онаквим какав је приказиван у совјетској кинематографији. Јунак филма Један од нас (Один из нас, 1970), сјајно стилизован у маниру шпијунских филмова три-десетих година, остарели сеоски Дон Жуан са незаменљивом хармоником из трагикомедије Једном један (Одиножды один, 1974), строги управник прихватилишта за беспризорну децу из Републике Беспризорних – све су то гледаоцима врло препознатљиви, популарни типски јунаци са екрана.

Да нису цензурисани, поједини Полокини филмови би, попут Репу-блике беспризорних, били хитови у своје време, али су углавном стекли статус култних много година касније, попут Интервенције са Владимиром Висоцким у главној улози, који је постао култни крајем осамдесетих година, када је попустила цензура, тј. 20 година након настанка филма.

У филмовима Генадија Полоке су луди и свет, и јунаци који му прко-се, али је њихова лудост принципијелно различита, као вечити Дон Кихот и пролазне ветрењаче. С тим што тренутно чезне за вечношћу, а идеја тра-жи да се укорени у свакодневном. Ето зашто Полока признаје достоверност само филмском свету. За овог откаченог, апартног редитеља, толико налик на своје јунаке, управо и само ту је могућ жељени спој јунака и обичног све-та. Зато је Повратак „Оклопњаче“ изузетно искрено и нежно љубавно при-знање филму. У њему се људи са улице са дивљењем и одушевљењем пре-познају на филмском платну као јунаци велике трагедије, а то и јесте базична формула совјетског филма.

МиленаГвозденовић


61

Сећање на... MAJK NIKOLS (Mike Nichols), (1931 – 2014)

„ Мислим да редитељ може да оживи филм пред вашим очима, тако да постајете део њега и он постаје део вас. Уколико то уради како треба, не постоји мистерија. Не ради се о мистерији, па чак није ни мистериозно. То су наши животи. „

Мајк Николс

„Легенда је појам који се често злоупотребљава, али он је био легенда и што је најважније био је невероватно пристојан, имајући увек времена за све младе таленте којима је био ментор. То је вакуум који никада неће бити попуњен“, речи су директора ХБО продукције Ричарда Плеплера на вест о изненадној смрти прослављеног америчког режисера Мајка Николса. Његов рад, за који је освојио многа признања (између осталог један је од ретких уметника са ЕГОТ статусом, овенчан са Еми, Греми, Оскар и Тони наградама), како на филму тако и у позоришту, оставио је дубок траг не само на америчкој већ и на свеукупној светској позорници.

Рођен је у Берлину 1931. године под именом Михаел Игор Пешковски. Пред сам почетак Другог светског рата са породицом се сели у Америку да би 1944. године постао натурализовани Американац. Упоредо са студијама медицине на Чикашком универзитету, Николс похађа и курс из театрологије и по свршеним студијама управо то постаје његова главна преокупација. Прикључивши се позоришној трупи он упознаје Елејн Меј и овај млади, талентовани и надасве надахнути ауторски пар, постаје познати комичарски дуо који наступа у ноћним клубовима и телевизијским емисијама, да би 1961. године наступили и на Бродвеју, за шта су награђени својим првим Гремијем. По престанку сарадње Николс се окреће позоришту и скупа са сценаристом Нилом Сајмоном креира низ бриљантних позоришних комада


огра

м

62

попут „Босонога у парку“ (Barefoot in the Park, 1963) са Робертом Редфордом и Елизабет Ешли у главним улогама или „Необичан пар“ (The Odd Couple, 1965) са Волтером Матауом и Арт Карнијем (који накнадно бива екранизован стављајући под исти кров Матауа и Лемона). Као већ етаблирани позоришни редитељ Николс, удовољавајући каприцу Елизабет Тејлор, 1966. године режира филм „Ко се боји Вирџиније Вулф?“ (Who’s Afraid of Virginia Woolf?) по истоименом делу Едварда Албија, које за филм адаптира Ернест Леман. Дело које се бави успонима и падовима једног брачног пара, бриљантно је пренешено на филмско платно и попут океанске олује која немилице ломи све пред собом, огољава до саме суштине једну, такорећи демонско љубавну, везу двоје људи који нису били довољно срећни да би имали децу. Сјајан ритам, интима, беспрекоран кастинг (Ричард Бартон, Лиз Тејлор, Џорџ Сигал и Сенди Дениз), црно бела фотографија као и усађени осећај за ниво театралности допринели су да овај филм постане један од најбољих филмских дебија свих времена. Номинован је у скоро свим респектабилним категоријама за награду Оскар, укључујући и номинације за сво четворо глумаца, од којих су награде добили Елизабет Тејлор за главну и Сенди Дениз за споредну женску улогу. На додели награде за животно дело обратио му се Том Хенкс са пошалицом да му је први филм био толико добар, да су му одмах дали да следећи филм режира у боји. И то какав филм... „Пластика, рече господин МекГвајер, у пластици је будућност“. Па баш та пластика најбоље симболизује његово следеће остварење, филм „Дипломац (The Gradu-ate ), из 1967. године. Овај филм постаје нека врста генерацијске химне и представља све оно што „нова Америка“ доноси са собом, слободарски дух, уверење да се будућност младих налази баш у њиховим рукама и наравно пластику. Рађен по новели Чарлса Веба, овај филм изнедрио је једно ново лице, дотада релативно познатог младог глумца, Дастина Хофмана у улози Бенџамина Бредока, сексепилну Ен Маргарет у улози г-ђе. Робинсон (коју многи памтимо још из тинејџерских дана), као и сјајне скорове музичког двојца Сајмон и Гарфанкл. Невероватан успех филма како у биоскопским салама тако и код критичара даје Николсу одрешене руке и он 1970. године режира филм „Квака 22“ (Catch-22), по сценарију Бака Хенрија, бавећи се темом рата, која у Америци увек ствара подељено гласачко тело. Ова визура другог светског рата која на црнохуморни начин прати доживљаје америчких пилота и страхоте рата, наилази на неразумевање и публике и критике, али у годинама које долазе стиче статус култног филма, показујући одређене не-сигурности и страхове нације, а то је увек проблем. Сјајне роле Алана Алде, Мартина Балсама и Арта Гарфанкла дају посебан шарм овом остварењу. Својим следећим филмом „Сексуално сазнање“ (Carnal Knowledge, 1971), он попут локомотиве улази у познат колосек, сецирајући живот двојице пријатеља, рефлектујући себе кроз призму њиховог сексулног сазревања, фрустрација и жеља за вечном младошћу. Филм који на невероватан начин истражује различитост полова, избацује у први план и сјајну глумачку поставу коју предводе Џек Николсон, Арт Гарфанкл, Ен Маргарет и Кендис Берген. Следи филм „Дан делфина“ (The Day of the Dolphin,1973), са Џорџом Ц. Скотом, трилер фантазију која постиже мањи успех код критичара али мени лично остаје као један од филмова који су обележили моје детињство.


63

У следећих неколико остварења попут филмова „Силквуд“ (Silkwood, 1983), „Запослена девојка“ (Working Girl, 1988) и „Разгледнице из пакла“ (Postcards from the Edge, 1990), Николс се базира на снажним женским карактерним ролама у којима се појављују Мерил Стрип, Шер, Мелани Грифит, Сигурни Вивер и Ширли Меклејн. До краја своје каријере радећи упоредо са филмом на позоришту и телевизији, Николс реализује и филмове од којих су најзначајнији „Старање о Хенрију“ (Regarding Henry, 1991), са Харисоном Фордом и Анет Бенинг, „Вук“ (Wolf, 1994), са Џеком Николсоном и Џејмсом Спајдером, „Кавез за лудаке“ (The Birdcage, 1994) римејк француског класика “La Cage Aux Folles”, са Робином Вилијамсом и Натаном Лејном као и његов последњи филм „Рат Чарлија Вилсона“ (Charlie Wilson’s War, 2007) у коме поред сјајног Тома Хенкса незаборавну улогу даје и покојни Филип Сејмур Хофман.

Фини и захтевни господин Николс, како су га звали, био је један од редитеља који је знао како да од својих звезда извуче оно најбоље а онда то утростручи. Са друге стране кажу да је био размажен, циничан и арогантан, попут оне анегдоте када је срео познаника из детињства који му се жалио да ради слабо плаћен посао продавца половних возила на шта му је Мајк одговорио „Драго ми је“. Како год било, Мајк Николс један је од најзначајнијих америчких аутора друге половине двадесетог века, који је на себи својствен начин обележио једну декаду у развоју америчке културе, свакако заузевши место у алеји „веома важних“ .

БраниславЕрдељановић

Дипломац


огра

м

64

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

791.43

ПРОГРАМ / Музеј југословенске кинотеке ; уредници Марјан Вујовић, Александар СашаЕрдељановић. - 1997 (јануар)- . - Београд: Југословенска кинотека, 1997- (Београд : Службени гласник). - 24 cm

Месечно.ISSN 1820-6549 = Програм (Музеј југословенске кинотеке)COBISS.SR-ID 117886215

www.kinoteka.org.rs fprogram clanci program

Documents