Žarko-paunović-neprofitne-organizacije-–-prilog-pojmovnom-razjašnjenju

mr Žarko Paunović2�� UDC 061.2 321.011.5 321.7

NePrOFITNe OrGANIZAcIJe – PrILOG POJmOVNOm rAZJAŠNJeNJU2��

Sažetak:

U ��m� �� j�š�j��m� ��jm�� j�� j��šć� �� m�� j� j�� j�� ž�� fi��. T� �� jm��: ��ć�� -c��j�� ž��j� ��đ�� đ�� c��j��. P� ��š�m m��š�j��j�� š��m ��š��m�� m �� m��m ��m�� m��m� �� j� �� j��j�� j��j��j�� j�m neprofit-ni sektor. o� �� j��j��j� �� jm�� m�� ć ��m� �� j�� j� �� đ�� .

Ključne reči: ��ć�� c��j�� fi�� -��c��j�� ž��j� ��đ�� đ�� c��j��

UVOD

U okviru modernog pluralističkog društva postoje dobre osnove za razvoj civilnih inicijativa, grupa i pokreta, koji imaju razne nazive (interesne grupe, grupe za pritisak, nevladine organizacije, društveni pokreti i slično). Ovaj tip organizacija koje nisu državne, već deluju u društvu, naziva se još i organizaci-jama društva, neprofitnim organizacijama, nevladinim organizacijama, trećim sektorom, udruženjima građana, građanskim inicijativama. Sve organizacije

243 M� Ž�� P��ć�� ž�� U�� . E-m��: ��.��c@��.��.�c.��

244 �� j� �� -��ž�� j�� U�� -�� Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu (��c�� j: 179076)�� j�� fi�� M�� S��j�. T�� m�j�� 10. �� 2011. ��.

252 �PN │GoDišNJak ��. 6�� DECEM�a� 2011│i DEo: P�� j�� c��j�� m

koje djeluju u društvu možemo podijeliti na državne organizacije (javni sektor) i nedržavne organizacije (privatni sektor). Nedržavne organizacije, koje pokreću građani na osnovu svoje privatne inicijative, nazivamo još i organizacijama ci-vilnog društva.

Sve nedržavne organizacije se dele na profitne (komercijalne) i neprofitne (nekomercijalne). Profitne su one organizacije čije delovanje ima za cilj stvara-nje profita i uvećavanje postojećeg kapitala (npr. preduzeća u privatnom vlasni-štvu). Za razliku od njih, neprofitne organizacije su one koje ne stvaraju profit, ili, ako ga stvaraju, ne ulažu ga u ponovno uvećanje kapitala, već u različite druge dobrotvorne i humane ciljeve (organizacije i udruženja građana). Neprofitne or-ganizacije može osnovati, pored samih građana, i vlada, pa ih zato dijelimo na vladine (javne) i nevladine (privatne) neprofitne organizacije.

U ovome radu razjašnjavamo pojmove koji se najčešće koriste kao sinoni-mi za označavanje javnog sektora koji ne pripada sferi države i profita. To su, pre svega, pojmovi: treći sektor, nevladine organizacije, udruženja građana, gra-đanske inicijative. Po našem mišljenju, u skladu sa našim društvenim, političkim i ekonomskim okolnostima, mislimo da je kao najsveobuhvatniji i najprihvatlji-viji da se koristi termin neprofitni sektor. On u sebi objedinjuje sve karakteristike ovih pojmova, ali ih ne asimilira, već svakome od njih ostavlja da na određeni način ističu neke posebne karakteristike tog sektora.

TreĆI SeKTOr

Treći sektor (third sector) označava postojanje posebne sfere delovanja gra-đana kroz razne vrste neprofitnih, nevladinih institucija i organizacija. To je sektor koji je nezavisan od države (prvog sektora), iako se bavi temama i pro-blemima kojima se bavi i država sa druge strane, ali to je i sektor čiji cilj nije stvaranje i uvećanje profita (kao što je to cilj profitnom sektoru). Budući da ne pripada ni sferi države, a ni sferi ekonomije i profita, nastao je termin treći sek-tor, koji od prva dva sektora preuzima područja delatnosti i metode rada, ali ne i ciljeve i svrhu zbog kojih postoji.

Pojam „treći sektor“ ušao je u upotrebu nakon izveštaja o filantropiji u SAD koji je, u periodu od 1973. do 1975. godine, pripremila „Komisija za pri-vatnu filantropiju i javne potrebe“. Nakon toga se, tokom 1990-ih, pojam trećeg sektora povezuje sa radom Lestera M. Salamona i Helmuta K. Anheiera (Sa-lamon, L. and Anheier, H., 1997), sa Johns Hopkins Univerziteta (Baltimor, SAD), koji su treći sektor odredili kao skup institucija koje se mogu definisati kao posebna sfera smeštena između tržišta i države. Treći sektor je tako shvaćen kao sektor „privatnih organizacija s javnom svrhom“, čije su suštinske vrednosti

253Ž�� P��ć│NEP�o�iTNE o�GaNiZaCiJE �� P�iLoG PoJMoVNoM �aZJašNJENJU

utemeljene na empatiji, altruizmu, filantropiji, volonterskim dobrovoljnim ak-tivnostima, reciprocitetu i uzajamnosti.

Povećanje interesa za treći sektor vezano je sa politikom održivog razvo-ja i politikom „trećeg puta“, koje zagovaraju reorganizaciju države i društva i participaciju građana u rešavanju društvenih problema, kao i nova partnerstva između javnog i privatnog sektora u pružanju javnih dobara i usluga. U tom smislu sva tri sektora se, iako različita, zbližavaju, povezuju i sarađuju, kako bi se zajednica i građani približili održivom razvoju (društveno odgovoran profitni sektor, decentralizovano upravljanje i vladanje, aktivan i robusan sektor građan-skog društva).

Koncept trećeg sektora istovremeno razlikuje i asimiluje neprofitne (nevla-dine) organizacije, profitne firme i javne institucije. Za razliku od termina ne-vladine organizacije, gde se posebno ističe nezavisnost i autonomnost u odnosu na državu i vladu (pravno-politička dimenzija), kod upotrebe termina treći sek-tor posebno se ističe karakteristika neprofitnosti (razlika u odnosu na profitne organizacije) ovih organizacija koje čine treći sektor (ekonomska dimenzija).

Teorije koje objašnjavaju ekonomsku ulogu neprofitnih organizacija (Hansmann, 1987) su: teorija javnih dobara, teorija neuspešnih ugovora, teorija subvencija, teorija kontrole potrošnje, teorija potražnje naspram teorija ponude, teorija uloge donacija, teorija neprofitnog u odnosu na preduzetništvo. Nepro-fitne organizacije deluju na tržištu u konkurenciji sa drugim organizacijama i dele sudbinu privatnih, profitnih organizacija (Steinberg, 1987). Najuticajniji teoretičar ekonomske uloge neprofitnih organizacija je Burton Weisbrod koji je u knjizi The Non-profit Economy (1994) naveo tri glavne karakteristike koje neprofitne organizacije razlikuju od profitnih i koje uglavnom određuju njihove aktivnosti. To su: „(1) niko nema pravo deliti profit ili višak (dobit) neprofitnih organizacija; (2) neprofitne organizacije izuzete su od plaćanja poreza na dobit; (3) neke neprofitne organizacije primaju različite vrste subvencija; donacije koje dobivaju osobođene su plaćanja poreza i izuzete su od mnogih drugih oblika oporezivanja i pored izuzeća od plaćanja poreza na dobit“ (Weisbrod, 1994: 14). Preispitujući ekonomsku ulogu neprofitnih organizacija, Weisbrod zaključuje da neprofitne organizacije imaju posebnu ulogu koju treba da odigraju u mo-dernoj, mešovitoj ekonomiji i da je potrebno postići bolju ravnotežu između in-stitucija privatnog preduzetništva (profitnog sektora), vlade (državnog sektora) i neprofitnog (trećeg sektora).

Takođe, ističući u prvi plan ekonomsku opravdanost razvoja neprofitnog sektora, pravni teoretičar i istraživač neprofitnog sektora Leon Irish (1994) uka-zuje na njegovu efikasnost. Privatne, neprofitne organizacije mogu proizvesti robu i usluge efikasnije i kvalitetnije, uz niži trošak, nego što to mogu državne organizacije. Prema Irishu, uloga neprofitnih organizacija je da poprave pogreške


i promašaje tržišta i državnih javnih službi, te da svojim programima osigura-vaju pomoć u funkcionisanju slobodnog tržišta (pridonose postizanju socijalne stabilnosti).

I Kramer (1990) potvrđuje tezu o prednostima i opravdanosti neprofit-nih organizacija. Odluke u neprofitnim organizacijama donose se drugačijom procedurom i logikom od one koja postoji na tržištu ili državnim organizacija-ma. Ove organizacije imaju različite izvore prihoda, rukovođene su društvenim vrednostima i interesima javnog mnjenja, razvijaju participaciju i odgovornost građana za rešavanje opštedruštvenih problema i javnog interesa.

Ova nova (ekonomska) dimenzija sektora na najbolji način je prikazana u studiji „Globalno civilno društvo – Dimenzije neprofitnog sektora“, koja je urađena na osnovu komparativnih istraživanja (Lester M. Salamon i Helmut K. Anherier, 1999). Istraživanje je obuhvatilo neprofitni sektor (NPS) iz 26 zema-lja u periodu 1990–2000. godine. Autori navode da je 1995. godine u 22 zemlje neprofitni sektor potrošio sredstva u iznosu od 1,2 triliona dolara, da je te iste godine u NPS bilo zaposleno 19,7 miliona ljudi (učešće stalno zaposlenih kreće se od 0,7 u Meksiku do 18,7 u Holandiji). Istraživanje je pokazalo da je broj za-poslenih u NPS, u odnosu na ukupan porast zaposlenosti u periodu 1990–1995. godine, iznosio 24,4% u NPS, dok je u ostalom ekonomskom sektoru on iznosio svega 8,1%. Glavni izvori prihoda ovih organizacija su vlastita sredstva, napla-ta usluga koje daju i obavljanje profitnih delatnosti (51%). Od javnog sektora (države) dobijaju 39%, a od donacija i filantropskih davanja (pojedinaca, firmi i slično) svega 10%. Učešće države u finansiranju NPS je najprisutnije u ze-mljama Zapadne Evrope (Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Irska, Holandija, Španija, Velika Britanija) sa 51% sredstava, dok u zemljama Istočne Evrope (Češka Republika, Mađarska, Rumunija i Slovačka) ono iznosi 31%, a u Latinskoj Americi svega 15%.

Ovo istraživanje je pokazalo snažan razvoj neprofitnog sektora i njegovu sve veću globalizaciju. Rast i diversifikacija, formalizam etičkih standarda, glo-balizacija, kao i procesi koji neprofitne organizacije vode ka sve većoj profesio-nalizaciji, komercijalizaciji i partnerstvu sa vladom i profitnim sektorom, daju za pravo da je termin treći sektor sve opravdaniji.

NeVLADINe OrGANIZAcIJe

Nevladine organizacije (nongovernamental organizations) su organizacije koje nastaju i deluju mimo vlade (nezavisno od nje). To je pojam koji označava da postoje organizacije koje vlada ne osniva i ne kontroliše. Takvih organizacija u društvu ima mnogo i pod ovakvu definiciju mogu da se podvedu sve organiza-


cije koje osnivaju građani na osnovu privatne inicijative, bez obzira da li se radi o profitnim ili neprofitnim organizacijama. Kao pojam najviše je u upotrebu ušao u zemljama u razvoju, nerazvijenim zemljama i zemljama srednje i istočne Evrope. U zavisnosti od istorijskih, društvenih, ekonomskih i političkih okol-nosti razvoja neke zemlje, različito se razvijao i sektor nevladinih organizacija i tako dobijao različite nazive. U Nemačkoj se za NVO upotrebljava pojam verein, u Velikoj Britaniji public charities, u SAD nonprofit sector, u Francuskoj économie sociale.

NVO predstavljaju jedan od oblika interesnih grupa i udruženja građana. Iako je udruživanje građana stara pojava, nevladine organizacije su ipak feno-men koji obeležava današnje savremeno društvo. NVO su ona udruženja građa-na u koje se oni uključuju da bi ostvarili i zadovoljili neke svoje privatne i op-štedruštvene interese, motive i potrebe. Ta udruženja imaju status pravnog lica (institucionalizovana su), odvojena su od države, neprofitnog, nekomercijalnog i nepartijskog su karaktera, zasnovana na dobrovoljnom radu i ulaganju sredstava. Pravni osnov nastanka NVO i njihovog formiranja nalazi se u pravu čoveka i građanina na slobodu udruživanja i delovanja sa drugim ljudima, koja zajedno sa osnovnim slobodama i pravima predstavlja početak razvoja modernog demo-kratskog društva.

Najopštija podela NVO može se izvesti u dva modela. U prvom modelu sve organizacije u društvu dele se na državne organizacije (javni sektor) i ne-državne organizacije (privatni sektor). Privatni sektor je podeljen na profitni i neprofitni. Profitne organizacije imaju za cilj stvaranje i uvećavanje profita koji se deli osnivačima, dok namera i cilj neprofitnih organizacija nije sticanje profita, već pružanje usluga za opštu korist. Neprofitne organizacije se dele na organizacije koje služe svim članovima društva (javne uslužne organizacije) i organizacije koje služe zaštiti i unapređenju određenih grupnih interesa, tj. služe samo članovima određenih društvenih grupa (profesionalna, interesna udruže-nja, klubovi).

Organizacije u okviru nevladinog, neprofitnog sektora podrazumevaju jav-nu korist, odnosno služe blagostanju svojih članova ili doprinose opštem blago-stanju. U prvom slučaju to su grupe koje se formiraju na osnovu sličnih interesa, sudbine svojih članova, profesije, godišnje dobi i slično. U drugom slučaju to su grupe čiji je primarni cilj opšte blagostanje jer pružaju usluge u korist nekih društvenih grupa ili vrše pritisak u javnosti i vode kampanju radi boljeg reša-vanja nekog društvenog problema, predstavljaju interese građana i usmeravaju javnost prema određenim ciljevima.

Pored uslužnih državnih organizacija (javni sektor), postoje organizacije koje čine privatni sektor (privatni profitni i privatni neprofitni sektor). Pored države (prvog sektora), tržišta i ekonomije (drugog sektora), postoji i sektor koji


ne pripada nijednom od njih i koji se naziva neprofitni, treći sektor. Nevladine organizacije pripadaju trećem, neprofitnom sektoru.

Da bi se neka organizacija smatrala neprofitnom, dobrovoljnom, nevladi-nom organizacijom, ona mora da ispunjava sledeće uslove (Salamon, L., Anhe-ier, H., 1992): da ima bar donekle formalnu tj. institucionalizovanu strukturu, da je institucionalno odvojena od države, da ostvaruje neprofitnu distribuciju sredstava, da je samosvojna u svom unutrašnjem ustrojstvu, kontroli i upravlja-nju, da nije komercijalna, da nije primarno politički angažovana, da je osnovana uz dobrovoljnu participaciju građana i dobrovoljna ulaganja.

Postoji više različitih kriterijuma za podelu i klasifikaciju nevladinih orga-nizacija.

Prva važna podela NVO jeste podela na udruženja (universitas personam) i fondacije (universitas rerum). Udruženja su ona vrsta NVO u kojima ljudi ulažu svoj rad i slobodno vreme za neke korisne opštedruštvene poslove, a fondaci-je su one NVO u kojima ljudi ulažu svoja finansijska ili materijalna sredstva za ostvarivanje određenih interesa zasnovanih na dobrovoljnosti, nezavisnosti i neprofitnosti.

Druga podela je vezana za teritoriju delovanja NVO. Tu postoji podela na nacionalne organizacije, inostrane organizacije i međunarodne organizacije. Nacionalne NVO su osnovane i deluju samo u svojoj zemlji. Inostrane NVO su one organizacije koje deluju izvan zemlje u kojoj su osnovane, a međunarod-ne NVO (međunacionalne) su one organizacije koje deluju kao međunarodna mreža članova iz različitih zemalja (npr. Međunarodna federacija Crvenog kr-sta, Lekari bez granica, Farmaceuti bez granica).

Treća važna podela je podela NVO s obzirom na područja delatnosti ko-jima se bave. Pri ovoj podeli, pored nacionalnih klasifikacija u pojedinim ze-mljama, postoji i međunarodna klasifikacija koja je prihvaćena kao službena od strane Ujedinjenih nacija i Evropske unije (Lester M. Salamon and Helmut K. Anheier, 1996). Prema ovoj podeli, nevladin sektor je sveden samo na one ne-profitne organizacije koje ne pripadaju državi i koje ne proizvode za tržište.

U savremenom društvu NVO imaju sve veći značaj i u pojedinačnim ze-mljama i na međunarodnom planu. Njihov broj se konstantno povećava. Po-sebno se ističe njihova uloga u razvoju demokratije, civilnog društva, lokalne zajednice, socijalne politike, zaštite životne sredine, međunarodnih odnosa itd. O tom značaju i uticaju govore i podaci da su velike međunarodne instituci-je (Ujedinjene nacije, Evropska unija, Svetska banka, Savet Evrope) osnovale posebna odeljenja i sektore za saradnju sa NVO. Savetodavni status NVO u organizacijama kao što su UN, Savet Evrope, Organizacija Američkih država, UNESCO, OEBS i druga regionalna ili specijalizovana međuvladina tela i or-ganizacije, omogućava njihovim predstavnicima da, pod određenim uslovima,


podnose izveštaje tim organizacijama, da budu saslušani u njihovim komitetima i komisijama i da, u određenim slučajevima, utiču na ciljeve tih tela.

UDrUŽeNJA GrAĐANA

Udruženja građana (citizen associations) su grupe ljudi koji se udružuju na osnovu privatne inicijative radi zadovoljenja zajedničkih ciljeva, interesa i mo-tiva. Ona su deo nevladinog, neprofitnog (trećeg sektora) i pripadaju sferi civil-nog društva. Udruženja svoju osnovu za nastanak i delovanje izvode iz prava na slobodu udruživanja.

Sloboda udruživanja spada među konstituirajuće principe demokratskog poretka i pravne države. Bez podrške udruženih građana pojedinac ima malo mogućnosti da se odbrani od zloupotrebe državne moći.

O značaju ove slobode u demokratskom društvu najsnažnije je pisao če-trdesetih godina prošlog veka Aleksis de Tokvil u knjizi Demokratija u Americi (Tokvil, 2002), gde je posebnu pažnju obratio na pojavu dobrovoljnog udruživanja građana u cilju zaštite vlastitih interesa i zalaganja za određene vrednosti. On je isticao da je sloboda organizovanja i udruživanja jedan od bitnih elemenata slo-bode čoveka kao društvenog bića – udruženja su način komuniciranja i zadovolja-vanja raznovrsnih i sve bogatijih ljudskih potreba. Posle lične slobode pojedinca, Tokvilu se činila najprirodnijom sloboda udruživanja pojedinaca sa drugima, pa je on smatrao da je sloboda udruživanja produžetak slobode pojedinca. Udruženja omogućavaju ostvarenje pojedinačnih zamisli i ciljeva: ona čine ostvarivim ono što bi pojedinačno uzev ostalo neostvareno. Ona uključuju pojedinca u politički život, čine ga subjektom, a ne samo objektom politike. U političkim udruženjima pojedinac se politički obrazuje; udruženja predstavljaju osnovnu školu demokra-tije. „Politička udruženja mogu se, dakle, smatrati velikim besplatnim školama u koje svi građani dolaze da nauče opštu teoriju udruživanja“ (Aleksis de Tokvil, 2002: 472). Pored ovog, Tokvil za udruženja pronalazi još jedan važan značaj i momenat koji se odnosi na to da ona konstituišu društvo i sprečavaju društvu i državi da ugrožava slobodu i prava pojedinaca. On kaže da je društvo u demokra-tiji razmrvljeno i da je ono više skup usamljenih pojedinaca nego skup društvenih grupa. Nemoć pojedinca pred većinom, pred društvom, pred državom, može se u demokratskom poretku nadoknaditi jedino udruživanjem pojedinaca. Atomizaci-ju i izolaciju građana moguće je preduprediti kroz udruživanje koje stvara mrežu posredujućih institucija. Iz toga Tokvil izvodi zaključak da je umeće udruživanja jedno od najvažnijih umeća za svaku demokratiju: „U demokratskim zemljama, umeće udruživanja osnovno je umeće; napredak svih ostalih umeća zavisi od nje-govog napretka“ (Aleksis de Tokvil, 2002: 467).


Slično je pisao i J. S. Mil u studiji „O slobodi“, gde kaže da iz „slobode svakog pojedinca sledi sloboda, u istim granicama, udruživanja pojedinaca, slo-boda da se ujedine u bilo kom cilju koji ne podrazumeva povredu drugih, ako su osobe koje se udružuju punoletne i nisu prisiljene ili obmanute“ ( John Stuart Mill, 1998: 45). Mil upozorava i na drugu vrstu tiranije, koja je, po njegovom mišljenju, još opasnija, jer prodire u svakodnevni život i porobljava ne samo telo nego i dušu. Tu tiraniju on naziva „društvenom tiranijom“.

I danas se u političkoj teoriji smatra da su nezavisne, nevladine organiza-cije značajne i „nužne za funkcionisanje samog demokratskog procesa, za sma-njenje državne prinude, za postojanje političke slobode i ljudskog blagostanja“ (Robert Dal, 1994: 27). On u knjizi Dileme pluralističke demokratije navodi da, pored ovih poželjnih svojstava, nezavisne organizacije imaju i negativna svojstva koja on ubraja u osnovni problem pluralističke demokratije, a to je da im njiho-va nezavisnost omogućava da pričinjavaju štetu. „Organizacije mogu iskoristiti priliku da povećaju ili odražavaju nepravdu, umesto da je smanjuju, da podstiču uski egoizam svojih članova na uštrb brige za šire društveno dobro i, čak, da oslabe ili unište samu demokratiju“ (Robert Dal, 1994: 27). Upravo zbog toga što su nezavisne organizacije veoma važne i što u svom delovanju mogu pored koristi da proizvode štetu, one moraju da budu pod kontrolom, ali i da imaju au-tonomiju. Ova dijalektika, i nivo sinhronizacije autonomije i kontrole, osnovni je problem savremene države.

O problemima koje sa sobom nosi sloboda udruživanja i nezavisne organi-zacije, davno pre R. Dala, u drugom kontekstu je govorio i J. J. Ruso, smatrajući ih opasnima za formiranje „opšte volje“. Ruso ih je nazivao „parcijalnim ili individu-alnim društvima“, koja iskazivanjem i jačanjem pojedinačnih interesa i „parcijal-nih volja“ sprečavaju iskazivanje opšte volje: „Važno je, dakle, da bi se dobio izražaj opšte volje, da nema drugih društvenih grupacija u državi i da svaki građanin izražava samo svoje mišljenje: takva je bila jedinstvena i uzvišena ustanova velikog Likurga. A ako ima takvih grupacija, treba im umnožiti broj i osujetiti njihovu nejednakost, kao što su učinili Solon, Numa i Servije“ (Žan Žak Ruso, 1993: 17).

Sumnjičenja prema udruženjima su naročito došla do izražaja u različitim revolucionarnim događajima koji su potresali evropski kontinent tokom 19. i 20. veka i, na tragu Rusoa, najviše su ih prihvatile komunističke, socijalističke pa čak i socijaldemokratske partije. Kako tvrdi A. Giddens, čak i danas se u kru-govima socijaldemokratskih partija smatra da udruženja donose više zla nego koristi „jer su u usporedbi sa državnim socijalnim uslugama, neprofesionalci i amateri, a prema onima sa kojima rade odnose se pokroviteljski“ (Anthony Giddens, 1999: 17).

Nasuprot Rusoovim gledištima o ukidanju svih korporacija i parti-kulariteta kako bi se obezbedila opšta volja, kao i nasuprot francuskoj misli,


engleska misao je podržavala autonomiju mnoštva grupa i interesa i dovela do pluralističkog shvatanja društva i slobode. Jedan od ključnih teoretičara toga doba, Herold Laski, odbacuje pojam opšte volje: „Ako odbacimo jednu opštu volju ovom idealnom obliku, mi nismo prinuđeni da računamo samo s jednim sistemom udruženja kao metodom kojom se cilj društva može najbolje postići. Svako udruženje, recimo, treba da ima mogućnost da utiče na socijalni poredak“ (Herold Laski, 1934: 82).

Ovi različiti koncepti značaja udruženja vezuju se za odnos prema državi i njenoj ulozi. U prvom slučaju, gde se udruženja sumnjiče za narušavanje jedin-stva i opšte volje, država ima većeg udela i upliva u društvo i nastoji da ga što više kontroliše, kao i da ograničava slobodu pojedinca. Sa druge strane, u slučaju poverenja u udruženja i njihovo mnoštvo različitih interesa, više se polaže na civilno društvo i njegove pluralističke organizacije.

GrAĐANSKe INIcIJATIVe

Građanske inicijative (civic initiatives) su spontana reagovanja građana na pojedinačne probleme, koja su trenutna i kratkotrajna, obično uslovljena tre-nutno ugroženim interesima. Ona se temelje na nenormiranim, autonomnim i spontanim delovanjima u lokalnoj zajednici. Putem njih građani pokreću reša-vanje određenih pitanja pred organima lokalne samouprave ili pak donošenje i promenu akta kojim se uređuju značajna pitanja iz nadležnosti opštine.

Građani su najpozvaniji da rešavaju svoje probleme i probleme zajednice. Lokalni problemi su građanima najbliži, a mogućnost njihovog rešavanja naj-veća. Rešavanjem ovih problema građani na sebe preuzimaju odgovornost za funkcionisanje svojih lokalnih zajednica.

Komparativna istraživanja lokalnih zajednica u Evropi (Citizen Action, 1987–1992) pokazuju da građane najviše muče sledeći problemi: zaštita životne sredine, prostor, prevoz, stanovanje, obrazovanje, zdravlje, nezaposlenost i kri-minal. Građani se angažuju na rešavanju ovih problema, ali da bi očuvali konti-nuitet i postigli efikasnije rezultate, pokazalo se da je nakon određenog vremena potrebno građanske inicijative pretvoriti u čvršće organizacijske oblike.

Građanske inicijative su samo jedna od formi i nivoa delovanja građana u sferi civilnog društva i trećeg sektora. Pripadaju najosnovnijem, prvom nivou građanskog aktivizma i delovanja. Viši nivo građanskog delovanja čine grupe, organizacije, koordinacije i savezi, društveni pokreti.

Grupe predstavljaju pokušaj trajnijeg organizovanja i delovanja, i obično se razvijaju iz inicijativa, ili pak nastaju nezavisno od njih. Ovaj oblik organizova-nja se duže zadržava zbog malog broja članova i aktivista.


Organizacije su oblici delovanja koji podrazumevaju postojanje unutrašnje strukture i dinamike delovanja, podelu poslova, planske aktivnosti i projektno poslovanje. Delovanje u organizacijama nije važno samo za trenutne probleme, već ima razrađenu strategiju. Organizacije omogućavaju unutrašnju dinamiku i profilisanje grupa kojim se povećava akcioni radijus i efikasnost.

Koordinacije i savezi su viši oblici u strukturi organizovanja čiji je cilj da se kvalitativno poboljšaju programi i utvrde neki zajednički ciljevi, uz zadržavanje autonomnih ciljeva koji su primarno i uzrokovali nastanak grupa. To su trajniji načini komunikacije i saradnje grupa i organizacija.

Pokreti predstavljaju mrežu grupa, organizacija, saveza, koji deluju pove-zano, osmišljeno i ciljno jasno usmereno. Oni predstavljaju kolektivni napor da se dođe do promena ili da se one zaustave. Pokreti mogu delovati čak i unutar postojećih organizacija.

Sve ove forme organizovanja građana imaju sledeće funkcije:− organizovanje pružanja uzajamne pomoći (ljudi u nevolji) i organizo-

vanje društvenih i rekreativnih aktivnosti (sticanje raznih novih znanja i veština),

− sprovođenje kampanja za unapređenje lokalne zajednice,− uspostavljanje kontakata sa lokalnom upravom i samoupravom,− informisanje, pružanje saveta i pomoći pri rešavanju određenih dru-

štvenih pitanja,− unapređenje komunikacije na lokalnoj razini;− socijalna i integrativna funkcija (prostor za upoznavanje ljudi, sticanje

prijateljstva, izlaz iz samoće i izdvojenosti).Preko raznih vrsta građanskih inicijativa, lokalnih organizacija, mreža, gra-

đani se uključuju u programe razvoja svoje lokalne zajednice. Osnovni uslov za uključivanje građana u razvoj lokalne zajednice jeste razvijena demokratska struktura na svim nivoima. Da bi se to omogućilo i da bi delovanje građana bilo efikasno, potrebno je demokratsku strukturu i procedure nadopuniti sa više for-malnih kanala preko kojih građani mogu da utiču na procese donošenja odluka (građanska inicijativa, zbor građana, referendum, peticija, građanska žalba), ali i sa više neformalnih ili poluformalnih, savetodavnih kanala (udruženja roditelja, organizacije za zaštitu životne sredine, grupe građana sa različitim zdravstvenim problemima i slično).

S obzirom na razvijenost građanskih inicijativa, građani u zajednici mogu imati tri vrste uticaja i položaja: slab, osrednji i dobar.

Slab položaj u zajednici znači da nema puno vidljivih i aktivnih organiza-cija i grupa u zajednici, da one slabo sarađuju i da najveći deo lokalnog stanov-ništva ne zna za njihovo postojanje.


Osrednji položaj u zajednici govori o tome da su organizacije i grupe osrednje poznate u svojoj zajednici i da se mali broj stanovnika uključuje u nji-hov rad. Najveći deo stanovništva još uvek ne zna šta one rade, jer se bave samo nekim pitanjima od važnosti za zajednicu.

Dobar položaj i uticaj građani imaju u svojoj zajednici kada postoji veliki broj grupa i organizacija koje dobro komuniciraju i sarađuju, kada se najvažnija pitanja zajednice delom rešavaju i preko njih, kada je najveći deo stanovništva uključen barem u neku od inicijativa i grupa, te kada je veći broj pojedinaca edukovan i ima znanja i veštine za uspešan rad u rešavanju problema lokalne zajednice.

Uključivanje građana u različite građanske inicijative, neformalne grupe i organizacije, dovodi do toga da građani počinju više da se brinu za svoju zajed-nicu, da počinju pružati usluge širem krugu članova, povećavaju kontakte i veze, oblikuju potrebe zajednice, bude energiju i poverenje među građanima, i time doprinose njenom razvoju i rastu socijalnog kapitala.

Zajednice sa velikim brojem formalnih i neformalnih inicijativa, grupa, or-ganizacija i mreža, koje razmenjuju informacije i mišljenja o trenutnom stanju u lokalnoj zajednici i unutar kojih postoji energija i ideje kako da deluju od „baze“ prema vrhu, smatraju se uspešnim zajednicama.

Dok s vremena na vreme građanske inicijative i razne neformalne grupe i organizacije nastaju i nestaju, treći sektor (sektor formalnih i institucionalno ustrojenih građanskih, nevladinih i neprofitnih organizacija) u celini je trajna pojava. On je veći, trajniji i uticajniji u životu zajednice.

LITerATUrA

Tokvil, de Aleksis (2002), O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci.

Hansman, Henry (1987), Economic theories of nonprofit organization, u: The Nonprofit Sec-tor: A Research Handbook, Walter Powell (ed), New Haven, CT, Yale university Press.

Istraživanje, Citizen Action, European Foundation for the Improvement of Living and Working Conditions (1987–1992), www.eurofound.ie

Stuart Mill, John (1998), O slobodi, Plato, Beograd. Kolin, Marija (2005), Neprofitne organizacije – novi socijalni partneri, Argument, Beograd.Kramer, Ralph M. (1990), Nonprofit Social Service Agencies and the Welfare State: Some

Research Considerations, u: The Third Sector comparative Studies of Nonprofit organiza-tions, Helmut K. Anheier i Wolfang Seibel (ed), Berlin, De Gruyter.

Salamon, Lester M. and Anheier, Helmut K. (1992), In Search of the Nonprofit Sector in Comparative Perspective – An Overview, paper, International Conference of research of Voluntary and Non-profit Organizations, Indianapolis, USA.


Salamon, Lester M. and Anheier, Helmut K. (1996), The International Classification of Nonprofit Organizations: ICNPO-Revision 1, 1996, The John Hopkins University In-stitute for Policy Studies.

Salamon, Lester M. and Anheier, Helmut K. (1999), Global Civil Society – Dimensions of the Nonprofit Sector, The Johns Hopkins Center for Civil Society Studies, Baltimore, MD.

Dal, Robert (1994), Dileme pluralističke demokratije, BIGZ, Beograd.Salamon, L. and Anheier, H. (1997), Defining the Non-profit Sector: a cross antional analysis,

Manchester University Press.Pavlović, Vukašin (2005), Civilno društvo i demokratija, Jugoslovensko udruženje za političke

nauke, Čigoja štampa, Građanske inicijative, Fakultet političkih nauka, Beograd.Weisbrod, Burton A. (1994), The Nonprofit Economy, Cambridge, Harvard University Press.Ruso, Žan Žak (1993), Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd.Paunović, Žarko (2006), Nevladine organizacije, Službeni glasnik Srbije, Beograd.

Žarko Paunović

NON-PrOFIT OrGANIZATIONS – A cONTrIbUTION TO TermINOLOGIcAL cLArIFIcATION

Summary:

T�� c��fi�� m� m�� y��ym� �� -��m�� c ��c�� fi�. a�� : �� c�� -��m�� c��’ ��c�� c�� . i� �� cc��c� w�� c�� c�� c��m��c �� w� c�� non-profit sector �� m�� c�m�� m�� cc�� m. i� c�m�� c��c��c� �� m�� w�� w��-�� m�� m �� w�� c�� m �� m�� m� ��c��fic c��c��c� �� c�� c�� m��.

Key words: �� c�� -��m�� -��fi� �� c��’ ��c�� c�� .

Žarko-paunović-neprofitne-organizacije-–-prilog-pojmovnom-razjašnjenju

Documents