СРЕДЊА ШКОЛА“БОШКО ПАЛКОВЉЕВИЋ - ПИНКИ”

БЕОГРАД

МАТУРСКИ РАД

ПЛАТОНОВА ГНОСЕОЛОГИЈА

Ментор: Кандидат:__________________ ___________________

- Београд, 2015. године –

Матурски рад

С А Д Р Ж А Ј:

Уводна разматрања...............................................................................................4

1. Увод…………………………………………………………………....……..4

Кључна разматрања…………………..…………………………………..……..6

1. Платон: Живот и дело.........................................................................................6

2. Платонова конституција дијалектике................................................................8

3. Теорија идеја - њено порекло и основно значење..........................................10

4. Дефинисање гносеологије................................................................................11

5. Теорија сазнања, Платон...................................................................................13

Закључна разматрања........................................................................................19

1. Закључак.........................................................................................................19

Литература............................................................................................................20

Страна 2

Матурски рад

Антички филозоф Платон(428. - 347. пне.)

Страна 3

Матурски рад

УВОДНА РАЗМАТРАЊА

1. Увод

Већ хиљадама година, чувени антички филозоф, Платон (што значи широк),

доказује да јесте један од најзначајнијих људи у историја човечанства. Слободно можемо

рећи да су се рађали, можда њему равни али никако значајнији. Први међу једнакима

својом мишљу као светлом у мраку људског незнања допринео је развоју људског

друштва као нико пре а вероватно ни после њега.

Како је живео у време највећег културног и научног процвата атинске културе имао

је могућност да стекне завидно образовање које користио као основу за даљи развој

научне мисли а по питањима на која филозофија и данас не нуди јасне одговоре. Ипак,

Платон је свој систем филозофски важних питања затворио на следећи начин:

1. Гносеологија (Укупан проблем људског сазнања),

2. Онтологија (Биће),

3. Учење о политици,

4. Учење о држави и

5. Учење о етици.

Потребно је напоменути да је Платон уједно и први систематски разматрао питања

и проблеме из области естетике. Платон у свом учењу чулно опажајући свет сматра

светому сталном кретању, светом сталне промене те сматра да он и не може бити предмет

јасног, поузданог, истинског знања. Платон у свом знању, не прихвата опажања и сазнања

која нам нуде чула. То је истина по којој сви појединачни предмети, посебно чулни

објекти су увек у стању настајања и нестајања и као такви неподесни су предмети за

непогрешиво знање. Право знање, истинско, не зависи ни од каквог субјекта или објекта

који делују из спољашњости.

Платон сматра да се суштина правог, истинског знања налази у нечему што је

трајно и постојано (што се не тиче чулних опажања) а на овакав став пресудан утицај је

имао његов учитељ, Сократ1.

1 Прим.аут.: Сократ је био стари породични пријатељ Платонове породице, кога је поучавао последњих девет година свог живота,

Страна 4

Матурски рад

Ипак Платонова гносеологија у свим својим карактеристикама је била

слична хераклитској2 (“извор правог сазнања је у разуму”), док му је етика била потпуно

сократовска (под његовим утицајем). У даљем тексту, пуну пажњу посветићемо анализи и

истраживању карактеристика става и мишљења античког филозофа Платона а пре свега

његовој гносеологији.

2 Прим.аут.: Како се чинило да је човек срећан јер је снабдевен двема органима за сазнање истине, чулним опажањем и разумом, Хераклит у свом размишљању сматра да је чулно опажање у потпуности непоуздано и да се једино разум поставља као мерило истине, “Очи и уши људима су лоши сведоци, ако имају варварске уши”, (Хераклит, 535. - 475. године пне., frg. 107),

Страна 5

Матурски рад

КЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

1. Платон: Живот и дело

Антички филозоф Платон потиче из једне угледне породице високог сталежа из

које по мајци, шест генерација уназад потиче атински законодавац, песник и један од

„седморице мудраца Грчке” - Солон. Значај очеве линије није ништа мањи, јер по очевој

породичној линији Платонов далеки предак је био легендарни атички краљ Кодрус. Како

се дан Платоновог рођења поклапао са празником рођења Аполона делфијског, створен је

у каснијим временима мит да је Аполон био прави Платонов отац.

Платон се родио 428. године пре нове ере (незна се тачан датум) а годину дана пре

Периклове смрти. Антички мислилац који ће имати велики утицај на Платона, Сократ је

тада већ имао нешто више од четрдесет година. Платон је живео изразито дуго за време

античке Грчке, тачно осамдесет и једну годину (умро, 347. године пре нове ере).

Платонови антички биографи кажу да се Сократу придружио као двадесетогодишњи

младић, да је пре тога писао трагедије и хтео да учествује у такмичењу трагичких песника,

али да је, присуствујући по први пут једном сократском разговору, спалио своје

трагедије3.

Након Сократове смрти придружио се Хераклитовом следбенику Кратилу, а

слушао је излагања и једног Парменидовог следбеника. Антички биографи сматрају

такође, да је путовао у северну Африку и Јужну Италију и да је тамо изучавао математику

и обавештавао се о питагорејском учењу. Тврдња да је путовао у Египат и разговарао са

египатским свештеницима не може се узимати као превише веродостојна јер је тако нешто

приписивано готово свим славним људима, јер се веровало да су египатски свештеници

били чувари најстарије мудрости4. Ипак о Платоновим путовањима на Сицилију сведоче

његова писма, којих што аутентичних, што сумњиве аутентичности има укупно 13

(тринаест). Библиотекар александријске библиотеке Трасил средио је Платонову

књижевну заоставштину, поделивши је на девет тетралогија, по угледу на раније5

уобичајено груписање дела трагичких песника. У свакој тетралогији била су по четири

3 Рудолф Штајнер „Филозофија слободе-основи једног модерног погледа на свет“, 2015. године4 Фредерик Коплстон, „Историја филозофије-Грчка и Рим“, 2015. године5 Прим.аут.: У Платоново и Сократово време,

Страна 6

Матурски рад

засебна дела. На тај начин, Трасилово издање Платонових сабраних дела обухватило је

укупно 36 списа: 35 дијалога и 13 писама уврштених у једну целину.

Касније се показало да један од дијалога - Епиноми (“Додатак Законима”), није

написао Платон, већ неко од његових следбеника. Остало је дакле 34 дијалога, од којих

вероватно још неки нису аутентични. Неизвесно је да ли наслови тих дијалога потичу од

самог Платона, или од Трасила, који је највероватније додао и поднаслове, на пример:

“Држава или О правичности”, “Федон или О души”, “Гозба или О љубави”, и сл.

Наслови су давани претежно према именима личности које суделују у дијалогу6,

али и према предмету7, а врло ретко према неком догађају, па и тада се имао у виду

догађај који се може неограничени број пута понављати.

Грчки историчар филозофије и писац биографија грчких филозофа, Диоген

Лаертије, тврди да је Платон први почео да пише дијалоге, мада су други старији писци то

негирали и порицали. Било како било, Платон је био и остао ненадмашен у тој врсти

филозофског изражавања. Платонови ранији дијалози имају израженију драмску форму од

старијих, а сви су углавном средњег или мањег обима, изузев “Државе” и “Закона” који су

прилично обимна дела. Готово сви Платонови дијалози су очувани у целини, иако су

изворни рукописи местимично искварени или нејасни.

Савремена издања и преводи Платонових дела по правилу садрже на маргинама

посебну пагинацију, која потиче од издања целокупних Платонових дела на грчком језику

1578. године у Лиону. Наведено издање је с великим антузијазмом приредио чувени

француски хелениста X. Стефанус (Анри Етјен).

На овом месту је потребно приметити да не постоји нити један Платонов дијалог

који се непомиње од стране неког од старих писаца, што наводи на закључак да су,

именом и бројем, сви Платонови дијалози сачувани. Што је, признајемо, изузетно а уједно

и врло чудно и изненађујуће.

Једино логично објашњење те зачуђујуће чињенице морамо потражити не само у

посебној вредности, која је од давнина придавана Платоновим писаним радовима, него и у

посебној институцији коју је Платон за живота основао и која је имала задатак да

6 Прим.аут.: Протагора, Горгија, Федон, Тимај, Федар, и сл.,7 Прим.аут.: Апологија, Држава, Закони,

Страна 7

Матурски рад

брижљиво чува успомену на свога оснивача. Наведена институција добила име

“Академија”8.

Платонова “Академија” је била прва светска филозофска школа у дословном и

строгом смислу те речи. Основни узор за организацију “Академије” је вероватно било

питагорејско братство. Ипак за разлику од овог братства “Академија” је устројена као

права школа са свим неопходним зградама, простором за предавања и разговоре, а

вероватно и са просторијама за смештај гостујућих пријатеља “Академије” који су

долазили из других античких градских република. Сигурно је да је “Академија” имала

сопствену библиотеку за коју су прибављени рукописи и у којој су чувани и преписивани

рукописи Учитеља Платона9.

Платонова “Академија”, по свему судећи, ипак није могла бити само обичан

„Универзитет". У њу су примани људи старијег узраста, у каснијим годинама примане су

и жене, али је извесно, да је пријем морао бити условљен неком врстом проверавања

обдарености за учење и спремности да се живот посвети љубави према мудрости, односно

склоности за трајним истраживањима и стицању знања. Битно је нагласити кроз 900

година постојања “Академије” било и успона и падова али успомена на Платона никада

није била потиснута и одбачена.

2. Платонова конституција дијалектике:

Садржајно, дијалектика као посебна метода побијања или доказивања била је и пре

Платона позната античкој образовној елити. Оно што је сасвим сигурно јесте то да нико

пре Платона није користио и познавао реч “дијалектика”. Реч „дијалектика” је сам Платон

сковао и увео у научну употребу а као посебно име за одређену филозофску истраживачку

делатност. Могли бисмо помислити да само име нема тако велику важност, али би то,

несумњиво, у овом и у другим сличним случајевима који се тичу Платона, било погрешно.

8 Прим.аут.: Име Академија је настало по имену једне шумице која је већ носила то име и која се налазила изван градских зидина на десној страни тзв. светог пута. Пута којим је о Дионисовим свечаностима ишла поворка у Деметрино светилиште у Елеусини (данашњи Елефсис на путу од Атине према Мегари и Коринту),9 Прим.аут.: Постоји легенда према којој је на улазу у „Академију” писало: „Нека не улази ко не зна геометрију". Ипак сумњива је веродостојност ове легенде јер вероватно настала због изузетног значаја који је у Платоново време и непосредно после његове смрти, придаван истраживањима у геометрији и математици уопште,

Страна 8

Матурски рад

Разлог томе проналазимо, јер су Грци уопште именима и речима придавали знатно

већу важност, него што смо ми спремни да разумемо и чинимо. Права реч је за античке

мислиоце исто што и логос, језички израз нечег суштинског. А и право име је тај логос,

осведочење да је нешто на путу да буде схваћено како треба. Кад то право име поседујемо,

онда је мање више лако тражити садржаје у прошлости на које се то име може односити10.

Без тога имена, не можемо оне садржаје у прошлости ни препознати ни идентификовати,

јер, у ствари, и не знамо шта би требало да у прошлости тражимо. За оно што је Платон

назвао „дијалектиком", Зенонови „докази" нису били неки ближи или директни узор. Само

се индиректно може зеноновско побијање и доказивање довести у смисаону везу с

Платоновом „дијалектиком".

Основни и непосредни узор за садржајну конституцију Платонове „дијалектике"

били су сократски разговори и испитивања. Ипак Платон је, несумњиво, све што је било

усмено предање, ставио у другачији контекст. Он је свакако задржао чудновату синтезу

сократске „ироније" и „мајеутике", али је ту синтезу употребљавао само као помоћно

средство за уздизање и освешћавање индивидуалне душе на путу сазнања11. Наведени пут

је узлазни, прогресиван, почиње од „најнижег" степена сазнања12, иде преко проучавања и

разумевања математичких облика и релација, да би доспео до оног „највишег"13. То би био

један од могућих описа путева којим људска душа може напредовати да би доспела до

највишег савршенства, постајући увидом у ово и сама усавршена до највишег степена.

Тај пут је овде описан само по његовој полазној тачки, посреднику и оном што се

налази на његовом крају. Но између почетка и крајњег циља могу се уметнути многи

други посредни ступњеви, сачињени из истраживања и спознавања у различитим наукама,

као што су оне математичке, оне које се тичу устројства свемира или устројства државе,

као и оне које се односе на музику и песништво. У свим тим наукама, дијалектика је као

посебан начин испитивања и вођења онај пут који индивидуалну душу оплемењује

сазнањем и води је до увида у појмове, а тиме и до „учествовања" у ономе што је вечно.

10 Бошко Телебаковић, „Античка филозофија 1“, 2002. године,11 Ирена Деретић, „Платонова филозофска митологија“, 2014. године,12 Прим.аут.: Од онога што показују чула,13 Прим.аут.: До увида у врхунско добро, које је добро по себи, а не по нечему другом,

Страна 9

Матурски рад

3. Теорија идеја - њено порекло и основно значење

Синтагма „теорија идеја" најприближније одговара нашем изразу „посматрање

облика", мада не дословно, јер ту није реч о неком визуелном посматрању нити о неким

облицима као што би могли бити вештачки направљени облици геометријских фигура,

уметничке форме14, језичке и граматичке форме или, најзад, природни облици који се могу

посматрати чулима. Чулна сазнања су у „теорији идеја" искључена на сваки начин, осим

као помоћно средство које служи као полазна тачка за „дуго путовање" оним путем који је

означен именом „дијалектика" и који на свом завршетку треба да има увид, тј. схватање и

разумевање онога што је постављено као предмет истраживања и „посматрања"15. Питања

о пореклу „теорије идеја" најбоље ће бити објашњења ако се послужимо Аристотеловим

сведочењем, јер Аристотел је дуго био непосредни ученик и пријатељ Платонов и његово

би сведочење о томе морало имати неопходну веродостојност. Сами Платонови дијалози

што се тога тиче више одмажу него што помажу, јер је на многим местима у тим

дијалозима „теорија идеја" представљена или као нешто што jе одавно познато или као

Сократово откриће. Обратимо се дакле Аристотелу. Аристотел нам изричито саопштава да

је управо Платон аутор теорије идеја16. Даље, он саопштава да та „теорија" има три

историјска извора. За нас и за потребе овог рада нису од значаја ова три историјска извора.

Аристотел је открио да је Сократов подстицај за стварање ове теорије био у

трагању за оним што је „опште" и „заједничко" свим стварима и бићима видљивог чулног

света. Али Сократ, по Аристотеловој процени, није третирао „општости или опште

одредбе као одвојене" од чулима опажљивих ствари, нити је те „општости" називао

идејама. У односу на Хераклита, јасно је да је Платон могао да проучава његове „говоре"

само у писменом облику, а уз то да се о свему томе обавештава и код Хераклитовог

следбеника Кратила. Платон је, дакле, прихватио Кратилово учење о вечном току, али

само уколико се теза о „вечном току" искључиво односи на свет видљивих и опажљивих

ствари и бића. Из тога је он закључио да би било каква наука о стварима које су у вечном

току била немогућа, уколико не постоји нешто стално што тим током управља и што

омогућује да се он разуме и осмисли. По Аристотеловој претпоставци, питагорејци су већ

14 Прим.аут.: Статуе, слике, или музичке композиције које се слушају помоћу чула слуха,15 Ирена Деретић, „Логос, Платон, Аристотел“, 2011.године,16 Жељко Калуђеровић, „Хеленско поимање правде“, 2010.године,

Страна 10

Матурски рад

увелико наговестили да то што је сгалко (постојано и непроменљиво) и што управља

„вечним током" јесу бројеви и бројни односи. На основу свега тога изгледало би, барем на

први поглед, да Платон није имао сувише тежак задатак и да су сви елементи за

постављање теорије идеја већ били дати. Требало је само извести њихову синтезу.Судећи

по садржају Платонових дијалога, извођење теорије идеја показује се као знатно теже и

замршеније. Нема ниједног дијалога у којем је та теорија изложена на потпун и

недвосмислен начин; постоје само скице теорије расуте по различитим дијалозима и често

у важним појединостима међусобно несагласнe17. Једно је међутим изван сваке сумње.

Tеорији идеја се придаје одсудна важност, без ње (макар била дата само и у

наговештајима) не би била могућа никаква наука ни филозофија. Наравно, ми овде не

можемо да се упуштамо у финесе теорије идеје, у њене различите верзије које су настале у

току дугог Платоновог филозофског рада, као ни у загонетке које произлазе из начина

излагања те теорије у дијалозима.

4. Дефинисање гносеологије:

Гносеологиа је сазнајна теоријска односно филозофска дисциплина која проучава

могућност, смисао, домет и ваљаност људске спознаје. Гносеологија као научна

дисциплина испитује карактер, дефиницију спознаје и њено оправдање. Уједно настоји

одговорити на изазов скептицизма као правца који је се налази у одређеној контра-терији.

Истраживањем гносеологије настоји се показати вредност људске спознаје, затим се

испитује њен опсег и границе. Дефинишу се извори (идеализам – вишезначан појам).

Гносеологија као појам означава теоријско-научно становиште према коме нема

реалне слике о свести независнох предмета. Појам је први користио G.W. Leibniz да означи

Платонову филозофију уколико је утемељена на тези да се истинска стварност налази у

идејама. Уопштено, гносеологија представља филозофско схватање да је права стварност

идеја, док је вањски свет само привид или одраз тих идеја.

Субјективни идеализам не признаје реално постојање вањског света, сматра га

творевином свога духа и сав се налази у свести субјекта.

17 Фредерик Коплстон, „Историја филозофије-Грчка и Рим“, 2015. године

Страна 11

Матурски рад

Дакле, гносеологија је филозофска наука о изворима, могућностима и средствима

научног сазнања и научног поимања света. Гносеологија или спознајна теорија се састоји

од, теоријски, неколико гносеолошких дисциплина која се бави пореклом, извесности и

дометом људске спознаје затим проблемом истине. Гносеологија разликује следеће

гносеолошке концепције18:

1. Рационализам је гносеолошка концепција по којој је разум главни извор

људског сазнања, (представници: Sokrat, Platon, Descartes...),

2. Мишљење, емпиризам је гносеолошка концепција према којој је искуство

главни извор људског сазнања (представници: Locke, Hume, Berkeley...),

3. Сензуализам је гносеолошка концепција по којој су чула тј. опажање главни

извор сазнања (представници: софисти, епикурејци...),

4. Критицизам је Кантова критичка синтеза емпиризма и рационализма према

којој субјект сазнања (човек), сазнању даје облик (рационализам), али објект

сазнања јој даје садржај (емпиризам),

5. Институционализам је концепција по којој је инстуциија пут до најважнијих и

најдубљих истина (представник: Bergson),

6. Ирационализам је заједничко име за све идеје које изричито дају примат

разуму при сазнавању,

7. Мистицизам је гноселолошка концепција да стање екстазе, транса и сл. јесте

једино даје прави увид у свет па је зато уједно и најважнији извор сазнања

(представници: Plotin),

8. Волунтаризам је гносеолошка концепција по којој је воља главни извор

сазнања (представници: Aurelije Augustin, Duns Scot, Schopenhauer,

Nietzsche...)19.

Теоријским анализама гносеологије уочавамо и одређена гносеолошка гледишта а

која се разликују с обзиром на питање о домету (границама) људског сазнања, и

разлукујемо следећа гносеолошкоа гледишта:

1. Догматизам – могућа је сигурна и потпуна спознаја,

2. Скептицизам – није могуће спознати објективну истину, и/или истине,

18 Прим.аут.: Према одговору на питање што је извор спознаје,19 Ксенија Атанасијевић, „Античка филозофија“, 2008.године,

Страна 12

Матурски рад

3. Критицизам – синтеза догматизма и скептицизма. Идеја да је спознаја док неке

границе сигурна, али након ње посве несигурна, често се за такву идеју користи

и назив агностицизам (филозофско учење које негира могућност потпуне

спознаје суштине света, оног апсолутог, учење да постоји непрелазна граница

сазнања)20.

5. Теорија сазнања, Платон:

Одмах треба нагласити да своју теорију сазнања, гносеолошку теорију, Платон није

систематски изложио и потпуно објаснио ни у једном од својих дијалога (раније смо

утврдили да су релевантна 34 дијалога). Како је читав дијалог „Teetet” у потпуности

посвећен могућности сазнања, његов је закључак у ствари негативан, јер се у њему само

побијају по Платону погрешне теорије сазнања, посебно теорија да чулно опажање

представља знање.

Поред тога, Платон у „Држави” даје своју познату теорију о степенима знања који

одговарају његовој хијерархији постојећих ствари. Иначе је теорију сазнања прилично

тешко одвојити од онтологије, али је код Платона то готово немогуће, и због самог

карактера и свих укупних одлика његове гносеологије.

Платон, наиме, уопште није, како се то чини на први поглед, толико заинтересован

за питања могућности и начина сазнања колико за питање о истинском предмету сазнања.

Платон је дакле, другим речима, заинтересованији за питање како се стиче истинско знање

које је нераскидиво повезано са другим питањем, шта је оно што се истински сазнаје.

Платонову линиј спознаје можемо видети на следећој слици где се види веза

између степена спознаје и предмета сазнања.

20 Роберт Цимер, „Капија филозофа“, 2013.године,

Страна 13

Матурски рад

Слика број 1: Платонова линија спознаје

Према учењу Платона, постоје сао два захтева истинитог знања и сазнања:

1. Да би било истинито, знање мора бити поуздано и

2. Мора бити знање онога што јесте21.

Баш свако сазнање које није у могућности да испуни горенавдена два критерија не

може бити ни стварно знање. Пре свега, знање не може бити чулно опажање, јер опажање

значи појављивање, а појаве се наравно разликују од појединца до појединца. Осим тога,

предмети чулног опажања увек су у стању промене: за њих се не може рећи да јесу, они

увек настају.

Јасно је да један предмет некоме може изгледати бео, некоме другоме може

изгледати сиво, једноме врућ, некоме другоме само топао, а то "изгледање некоме" мора

заправо значити "настајање за некога", тако да је чулно опажање увек опажање онога што

се налази у настајању. Премда из овога произлази да моје опажање јесте истинито за мене

те да самим тим моје сазнање за мене јесте поуздано, то би значило да нико не би могао

бити мудрији од неког другог, јер свако је најбољи судија свога властитог чулног

21 Илија Марић, „Филозофија на великој школи“, 2011.године,

Страна 14

Матурски рад

опажања. Ако нема никакве разлике између опажања и знања, да ли то значи да појединац

може имати знање само о ономе што тренутно опажа? Ако је човек неку ствар сазнао (тј.

видео) у прошлости, али је у овом тренутку не опажа својим чулима него је се само сећа,

да ли човек ту ствар сада више не зна, мада је се сећа? Јасно је, стога, да се знање и чулно

опажање не могу изједначити, па макар опажање заиста представљало неку врсту

спознаје.

Осећајно (чулно) опажање или опажај није и неможебити целокупно знање. Разлог

тој тврдњи налазимо у разлогу јер знатан део онога што се сматра личним знањем уопште

никада није ни било предмет личног опажања, већ се то сазнаје умним увиђањем или

једноставно учењем.

Укупно Платоново побијање чулног, осећајног опажања као начина сазнања у

његовом „Teetetu” уперено је пре свега против познатог софисте Протагоре и његове идеје

односно тврдње да је „човек мерило свих ствари"22. Стварно или истинско знање

(сазнање), сматра Платон, није ни "истинско схватање" које означава мало више од пуког

привида, али ипак мање од истинског знања.

Како не би заузео став опортунисте, Платон је ипак од Протагоре прихватио став

о релативности чула и чулног опажања. Ипак за разлику од Протагоре, који из тога

извлачи закључак о општем релативизму и "човеку као мерилу свих ствари" Платон

потврђује да се поуздано знање може постићи, али оно није исто што и чулно опажање,

које је релативно, променљиво и подложно деловању разних спољних утицаја како на

субјект тако и на објект опажања. Што ипак релативизује укупан став Протагоре и

његових следбеника.

Платон од Хераклита прихвата став да су предмети чулног опажања нестални и да

се налазе у процесу сталне промене, у процесу сталног настајања. Зато они и не могу бити

предмет истинског знања и сазнања.

Прве знаке своје позитивне теорије сазнања Платон први пу даје у „Држави”, где

је изложено његово познато поређење са линијом.

“Замислимо једну усправну линију, са чије се леве стране налазе ступњеви знања,

од најнижег на дну, а са десне стране предмети сазнања, опет почев од најнижег на дну

линије. Сваком елементу са леве стране (степену знања) одговара један елемент на десној

22 Бошко Телебаковић, „Античка филозофија 1“, 2002. године

Страна 15

Матурски рад

страни (предмет знања). Та усправна линија дели се једном хоризонталном цртом на два

основна дела: подручје мнења и подручје знања.

Најнижи ступањ сазнања јесте нагађање (εἰκασία), а предмет таквог сазнања јесу

"слике" (εἰκόνες) или "сенке", а затим "и одрази у води и на стварима које имају густу,

глатку и сјајну површину и свему што је такво", дакле очигледно све што представља

подражавање из друге руке”23.

По важности одмах изнад овог степена знања се налази веровање, чији сазнајни

предмети јесу стварни предмети, међу којима Платон наводи "жива бића ко нас, све

биљке и све ствари које је начинило умеће"24. Па тако, на пример, ако неки човек појам

"правде" разуме искључиво као конкретну несавршену правду атинског Устава или

Устава било које друге државе тај се човек тада налази у стању "веровања", чији је

предмет сазнања неки примењени Устав, а не сам појам правде или правда по себи.

Ако сад тог човека неки лажљиви ретор још увери у то да су праведне ствари оне

које чак нису у складу ни с том актуелном правдом атинског устава, тај ће човек бити у

стању "нагађања". "Нагађање" и "веровање" заједно чине доње подручје "линије знања"

које се скупно назива мнење и чији сазнајни предмети јесу  предмети мнења. Тако нам

своју гносеологију доноси Платон.

Трећи, виши степен сазнања јесте разумско сазнање, чији су предмет

сазнања математички и геометријски појмови, наиме оно што се истражује преко одраза

претходних одсека. Ти се одрази употребљавају као слике, полазећи од прецизне

хипотезе и прате се не до првих начела, него до првих закључка.

Сваки математичар прихвата троугао или круг као јасну и прецизну „хипотезу", а

затим те слике користи за доношење закључака, при чему није заинтересован ни за један

конкретан троугао или круг у чулном свету, нити за сам цртеж овог или оног појединачног

троугла или квадрата. Математичара заправо занима апстракција неке геометријске

фигуре, а на основу ње он стиче разумско разумевање и сазнање. Можемо рећи да

математичар нема највиши степен сазнања: за Платона цели бројеви граде такав низ да

број два (2) није сачињен од две јединице, већ представља јединствен нумерички облик.

23 Платон, „Држава“, Дерета, 2013.године,24 Рудолф Штајнер „Филозофија слободе-основи једног модерног погледа на свет“, 2015. године,

Страна 16

Матурски рад

Исто тако, постоји само једна идеја круга. С друге стране, математичар, пошто се

не издиже до крајњих формалних начела, бави се заправо мноштвом двојки и мноштвом

кругова. Ипак, он се не бави појединачним стварима или њиховим сенкама, него

интелигибилним објектима. Највиши ступањ знања јесте умно сазнање а њихов предмет

сазнања јесу праначела. То су изворне Платонове форме или идеје.

Даље, „разумско сазнање" и „умно сазнање" заједно чине горње подручје „линије

знања" које се назива знаност и чији сазнајни предмети јесу оно што је умно.

Слика број 2: Шематски приказ Платонове алегорије о пећини

Своје гносеолошко учење и уздизање до највишег ступња знања и истинских

предмета правог сазнања Платон сликовито објашњава алегоријом пећине у посебној,

седмој књизи „Државе”.

Ако замислимо једну пећину која има отвор према спољашњој светлости и у којој

од детињства живе људи у оковима, принуђени да увек гледају ка унутрашњем зиду

пећине, тако да никад не могу видети сунчеву светлост која допире споља. Између тих

људи и отвора налази се ватра, а између њих и ватре налази се уздигнута стаза и неки зид,

Страна 17

Матурски рад

попут застора. Овом стазом пролазе људи који носе кипове и ликове животиња и других

предмета, и то тако да предмети које они носе извирују преко ивице ниског зида или

застора. Затвореници, стално окренути унутрашњем зиду пећину, не могу да виде ни једни

друге ни предмете који се носе иза њих: они на унутрашњем зиду пећине виде сенке и

сенке тих предмета. Они, дакле, гледају само сенке. Ови људи у пећини симболишу

већину човечанства која остаје само на нивоу нагађања, опажајући само сенке стварности,

и притом не показују никакву жељу да побегну из своје тамнице. Ако би ипак неки

одбегли заробљеник почео да се привикава на Сунчеву светлост и да гледа у конкретне

ствари, чије је сенке раније једино познавао, он би људе у пећини видео у правом светлу,

наиме као затворенике у оковима обмане.

Страна 18

Матурски рад

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

1. Закључак

Филозофија настаје из тежње за мудрошћу. Тако казује њено изворно грчко име.

Код старих Грка је филозофос првобитно био мудар човек који се истицао мишљу и делом

(песник, законодавац). Временом ова реч добија одређеније значење. Филозофима се

називају људи који су себи поставили циљ да трагају за истином. И што се више уздизала

култура старих Грка, што је било мало више слободе у опредељењу да се трага за

истином, то се више ценила делатност филозофа – philosophia. Због пресудног и

далекосежног утицаја старих грчких филозофа на европску и светску филозофију, као и на

културу уопште, ово име се очувало до наших дана и употребљава се у целом свету (и код

нас као филозофија, јер је то дошло од немачке филозофије и немачког језика, а сасвим

ретко као философија, тј. према свом изворном , грчком изразу).

У току две и по хиљаде године своје досадашње историје филозофија се

непрекидно мењала, како садржајем, тако и својим функцијама, својим односом према

осталим врстама духовног стварања (пре свега, према наукама и уметностима) са снагом

свога утицаја. Мењала се историјски, као што се мењало друштво, и друштвено и

културно искуство. Због тога нема ни једне дефиниције филозофије која би имала опште и

обавезно значење и која би могла бити од свију усвојена.

Страна 19

Матурски рад

ЛИТЕРАТУРА:

1. Рудолф Штајнер „Филозофија слободе-основи једног модерног погледа на свет“,

2015. године,

2. Фредерик Коплстон, „Историја филозофије-Грчка и Рим“, 2015. године,

3. Бошко Телебаковић, „Античка филозофија 1“, 2002. године,

4. Ирена Деретић, „Платонова филозофска митологија“, 2014. године,

5. Ирена Деретић, „Логос, Платон, Аристотел“, 2011.године,

6. Жељко Калуђеровић, „Хеленско поимање правде“, 2010.године,

7. Ксенија Атанасијевић, „Античка филозофија“, 2008.године,

8. Роберт Цимер, „Капија филозофа“, 2013.године,

9. Илија Марић, „Филозофија на великој школи“, 2011.године,

10. Платон, „Држава“, Дерета, 2013.године

Страна 20