08 Универзитет: Источно СарајевоФакултет: ПедагошкиСтудијски програм: разредна наставаШколска година: 2009/2010.Семестар: ТРЕЋИПредмет: ОСНОВИ ГЕОГРАФИЈЕ И ДЕМОГРАФИЈЕШифра предмета: РН 304ECTS . 8Статус предмета: обавезниНаставник: проф. др сц. Стево Пашалић, редовни професор

ПРЕДАВАЊА

УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ БИЈЕЉИНАСмјер: разредна настава

ГОДИНА: II (друга) Семестар: трећи (зимски)

Фонд часова: 3 + 3 (45+45)

ПРЕДМЕТНИ НАСТАВНИК: Др Стево Пашалић, редовни професор

ОСНОВИ ГЕОГРАФИЈЕ И ДЕМОГРАФИЈЕ/ПРЕДАВАЊА И ВЈЕЖБЕ/

Бијељина, септембра 2011. године

ЦИЉ ПРЕДМЕТА

Упознавање природно-географских и друштвено-географских процеса као услов успјешног одвијања реализације дидактичко-методичких садржаја студената у настави Методике ПиД, ПП, ПД.Основни циљ предмета јесте да упозна студенте са просторним процесима и појавама као и са посљедицама њиховог дјеловања које се манифестују у формирању глобалног пејзажа. Школска картографија, физичка географија, друштвена и национална географија и основни демографски процеси, су кључне теме које се анализирају кроз предмет Основи географије и демографије.

САДРЖАЈ ПРЕДМЕТА

Предмет омогућава студенту увид у карактеристике природне средине и процеса у њој, просторну структуру економских активности, карактеристике и размјештај становништва. Акценат се ставља на истраживање географског простора, организације становништва, различитих добара и услуга. Анализирају се динамичне промјене у приоди и друштву које су резултат међусобних веза у глобалном простору.

ПЛАН РАДА НА ПРЕДМЕТУ

А/ ПРЕДАВАЊА:МОДУЛИ ОПЕРАТИВНИ НАСТАВНИ

САДРЖАЈИБРОЈЧАСОВАпредав.

Број часовавјежби

ОПШТАФИЗИЧКАГЕОГРАФИЈА

1. Васиона, Сунчев систем, Земља као небеско тијело

2. Физичке особине Земље – рачунање времена, оријентација у простору; геолошки процеси; стратиграфија

3. Тектонски процеси и облици; ерозивни геоморфолошки процеси и облици

4. Земљине сфере: атмосфера; хидросфера; биосфера

3

3

3

3

2

2

2

2

ШКОЛСКАКАРТОГРАФИЈА

1. Географске карте – појам, подјела, математички елементи карте

2. Географски елементи карте, топографске карте, картографски знаци, оријентација карте, израда скица и шема

3. Картометрија – мјерење дужина, мјерење површина, одређивање положаја тачака на карти, израда рељефних модела, тематске карте

3

3

3

3

5

8

ДЕМОГРАФИЈА 1. Прикупљање грађе о становништву – примарни извори грађе, историјски извори, савремена статистичка евиденција, теренски рад, секундарни извори грађе, апсолутне и

3 2

релатвине мјере у демографији

2. Природно кретање становништва: наталитет/фертилитет; смртност становништва;

3. Миграције становништва, демографска транзиција

4. Структуре становништва, пројекције и популациона политика

3

3

3

5

3

3

НАЦИОНАЛНАГЕОГРАФИЈА 1. Босна и Херцеговина: географски положај,

природно-географске особине

2. Босна и Херцеговина: друштвено-географске карактеристике (становништво, привреда, насеља)

3. Република Српска и Федерација БиХ – завичајно-географски приказ; сусједне земље

3

3

3

2

2

2

Основна литература:* Пашалић,С. (1999), Основи географије – уџбеник, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево;* Ђурђев, Б. (2000), Основне технике у демографији, Змај, Нови Сад;* Материјали са предавања и вјежби у електронској форми*Практикум – Основи географије и демографије (у електронсој форми)*Основи друштвених наука са практикумом (само за модул демографија)

В Ј Е Ж Б Е:

Модул 1 – Школска картографијаВјежбаброј

ОПИС ВЈЕЖБЕ НАСТАВНА СРЕДСТВА И ДРУГА ПОМАГАЛА

ИСХОДИ Бр.час.

1. - Упознавање са врстама карата (садржаји, оквир, размјер);- Математички елементи карте (препознавање на картама, карактеристике, израчунавања)

- Физичко-географске карте (свијет, Европа, БиХ),- Тематске карте,- Нијеме карте

-Препознавање врста и особина географских карата, употреба карата

3

2. - Топографске карте: размјер, оквир, садржај, израда скица и шема, оријентација;- Картографски знаци (препознавање и цртање)

- Топографске карте 1:25000; 1:50000; 1:100000;

- Оријентација ТК,- Упознавање садржаја ТК,- Практична употреба ТК;

3

3. - Мјерење дужина на ТК различитих размјера;- Мјерење нагиба терена

- ТК свих размјера; - Овладавање практичним знањима

3

на ТК; примјеном карата;

4. - Мјерење површина на карти и у природи (правилних и неправилних геометријских тијела)

- ТК свих размјера;- Помагала за цртање, мјерење и израчунавање;

- Овладавање практичним знањима на картама;

3

5. - Одређивање положаја тачака на Земљи: географска ширина, географска дужина, правоугле координате, надморска висина;

- ТК свих размјера;- Помагала за цртање, мјерење и израчунавање;- Милиметарски папир;

- Овладавање практичним знањима путем карата;

3

Модул 2 – Физичка географија 6. - Глобус као модел

Земље;- Шема Сунчевог система;- Оријентација у простору;- Рачунање времена;- узорци напознатијих стијена и минерала;

- Глобус, Атлас са Сунчевим системом, компас, календари, стијене и минерали;

- Овладавање руковања глобусом, компасом, календаром, препознавање стијена и минерала;

3

7. - Облици рељефа: препознавање на карти и у природи;- огледи о ваздуху, - ријеке, језера на картама (уцртавање на нијемим картама, препознавање на географским картама);

- Слике различитих облика рељефа;- Карте,- Нијеме карте;

- Препознавање облика рељефа и начин постанка, цртање у нијеме карте, израчунавање дужине ријечног тока;

3

8. - Колоквијум 1;- Посјета метеоролошкој станици (инструменти, мјерење, израчунавање података, публиковање података)

- Посјета ХМС у Бијељини или другим станицама;

- Практично препознавање метеоролошких инструмената, начин руковања, мјерења и очитавања, вођења података;

3

Модул 3 – Демографија 9. - Прикупљање грађе о

становништву (примарни извори, секундарни извори, статистичка грађа, теренски рад-анкете,

- Примарни извори;- Секундарни извори грађе;

- Овладавање коришћењем извора грађе о становништву;- Примјена апсолутних и

3

интервјуи, упитници);- Апсолутне и релативне мјере у демографији (начин израчунавања);

релативних мјера у демографији;

10. - Израчунавање показатења о: наталитету, морталитету, фертилитету, природном прираштају (демографска анализа локалног окружења);

- Статистички билтени о виталној статистици;

- Примјена резултата о природном кретању становништва у локалним срединама;

3

11. - Израчунавање миграција различитим методима, миграциони салдо;- Израчунавање структура становништва, табеларно и графичко представљање;

- Статистички билтени и годишњаци;

- Практична примјена података о миграцијама и структурама становништва (анализа локалног окружења);

3

Модул 4 – Национална географија 12. - Физичкогеографска

карта БиХ – одређивање географског положаја, анализа природногеографских карактеристика;- Употреба нијемих карата: уцртавање рељефа, хидрографије, насеља, саобраћајница;

- Географске карте БиХ;

- Примјена и начин употребе географских карата;

3

13. - БиХ – представљање друштвеногеографских података о становништву, привреди и насељима, примјена тематских карата, уцртавање садржаја у нијеме карте;

- Географске карте;- Тематске карте;- Нијема карте;

- Овладавање употребом свих врста карата;

3

14. - Представљање на географским, тематским и нијемим картама завичајних средина у ФБиХ, РС;- Географска анализа

- Карте БиХ и земаља у окружењу;

- Овладавање употребом карата на простору БиХ и кружењу;

3

земаља у окружењу; 15. Колоквијум 2

- Упис предиспитних бодова и оцјена;

- Евиденциони дневник рада;

- Систематизација стечаних знања;

3

ОБАВЕЗЕ СТУДЕНАТА:

1. Присуство предавањима и вјежбама2. Испуњавање предиспитних обавеза (колоквијуми, семинарски радови, есеји..)

КРИТЕРИЈУМИ ОЦЈЕЊИВАЊА:

А/ ПРЕДИСПИТНЕ ОБАВЕЗЕ:

1. Присуство предавањима................................................. до 5 бодова 2. Присуство вјежбама, семинарски радови................... до 10 бодова 3. Колоквијуми /два по 20+15 бодова/.............................. до 35 бодова

Б/ ЗАВРШНИ ИСПИТ.............................................................. до 50 бодова

ОЦЈЕНЕ:51 – 60 бодова.....................................................661 – 70 бодова.....................................................771 – 80 бодова..................................................... 881 – 90 бодова.................................................... 991 – 100 бодова ................................................. 10

ПРАВИЛА СТУДИРАЊА: студент који није испунио предиспитне обавезе не може приступити завршном испиту.

ТЕМА 1: ЗЕМЉА КАО НЕБЕСКО ТИЈЕЛО

ВАСИОНА (КОСМОС)Географија – дуалистичка наука

Дио географије који се бави изучавањем природних знаменитости, појава и процеса, назива се физичка географија.Математичка географија – предмет проучавања васиона, Сунчев систем, небеска тијела и Земља.Васиона – огроман, бескрајан простор, у коме се налазе разноврсна и безбројна небеска тијела.Ера оптичке астрономије – проналсаком телескопа.Мјерне јединице: астрономска јединица (средња удаљеност земље од Сунца); Свјетлосна година (пут за годину дана, брзином 300.000 км/сец); Парсек (3,26 свјетлосних година); Свјетлосни еон (растојање које свјетлост пређе за милијарду година).Структура Васионе: непознат број метагалаксија са огромним бројем галаксија у чији састав улазе звијезде, планете и друга небеска тијела.Маса Васионе – 2х10/60 тона (на основу масе Земље и Сунца)Материја Васионе – водоник (90%), хелијум (9%), остали елементи (1%)Звијезде – усијана небеска тијела која свијетле сопственом свјетлошћу.Слободним оком на обје хемисфере – око 5.500 звијезда.Пoвршинска температура – од 1.000 до 50.000 степени С.Унутрашњост звијезда – још топлија. Најтоплије звијезде и до 36 милиона степени Ц.Већа маса звијезде – температура и сјај су већи, интензивније одавање енергије а животни вијек краћи.Груписане звијезде – констелације или сазвијежђа: Велики Медвјед, Мали Медвјед, Рак, Лабуд, Бик, Риба, Лав... (има их 88).Најсјајније звијезде имају имена, мање су означене бројевима.

Сунчев системЧини Сунце и 8 (9) планета и њихови сателити, планетодиди, астероди, комете, метеори.Унутрашње и спољашње планете.Унутрашње: Меркуср, Венера, Земља, МарсСпољашње: Јупитер, Сатурн, уран, Нептун, Плутон (није више планета).Заједничке особине планета: све се крећу око Сунца, све обилазе око Сунца у једном смјеру, све ротирају око своје осе у истом смјеру, изузев Венере и Урана.Путање свих планета леже готово у једној равни (изузетак су Меркур, Плутон).

СунцеОгромно небеско тијело – 99,9% масе Сунчевог система.Полупречник је 109 пута већи од Земљиног (око 1,4 милиона км), запремина је 1.300.000 већа од Земљине.Просјечна поршинска температура 6.000 степени Ц. Средња специфична тежина Сунца 1,4 г/цм3 (Земља – 5,5 г/цм3). Маса око 330.000 пута већа од Земље.Грађа – водоник (90%), хелијум (9%), још 66 хемијских елемената.Структура: језгро – централни дио Сунца, висока температура (15-20 милиона), притисак од 100-400 милијарди бара.Фотосфера – видљива површина Сунца, дебљина око 400 км, просјечна температура око 5.800 степени Келвина. Састоји с еиз великог броја свјетлијих и тамнијих површина – грануле.Свјетлије и тамније површине – бакље, буктиње или факуле (7.000 степени Ц). Тамније површине – пјеге, (4.000-4.500 тепмер.).Хромосфера – Сунчева атмосфера, видљива приликом помрачења Сунца, када је фотосфеа заклоњена Мјесецом. Пламени језици-протуберанце.Температура 7000-10.000 степени Ц.Корона – крајњи спољашњи дио Сунчеве атмосфере. Почиње од 6.000-8.000 изнад фотосфере. Види се само приликом потпуног помрачења Сунца.Будућност Сунца ? период живота око 10 милијарди година. Сада је на половини свог живота.

Након тога почеће да се хлади, губљењем топлоте, појачаће с егравитација, то ће довести до контракције Сунца, што ће условити додатно загријавање и ширење Сунца. Постаће црвени џин, живота на Земљи неће бити, али хипотетичком човјеку Сунце би у подне покривало 1/3 неба.

ЗЕМЉА КАО НЕБЕСКО ТИЈЕЛО

Схватања о облику Земље: примитивна, филозофска, научна.Примитивна – просотр око Нила (за Египћане)... Земља велики штити са свих страна опкољена морем...Филозофка – заснивају се на посматрању, аналогији и дедукцији.Научна – засновани на доказима и непосредним премјеравањима (Еудокс), Исак Њутн (облик елипсоида), Жан Жак Рише (оглед са клатном)Просјечна дужина меридијанског степена – 111,1 км у области екватора, изглед ротационог елипсоида или сфероида.Земља – заталасани елипсоид – геоид.

Димензије Земље:Екваторски полупречник – 6378,1 кмПоларни попупречник - 6356,9 кмОбим екватора – 40.075,0 кмОбим меридијана – 40.008,2 кмПовршина Земље – 510,1 милиона км2Запремина Земље – 1083 милијарди км3.Земљина кретањаРотација – обилажење око своке осе.Револуција – обилажење око Сунца.Привидно кретање Сунца и Мјесеца.Тачке на Земљиној површини крећу се различитом брзином (највећа брзина на екватору, на половима нема ротационог кретања).Докази за ротацију:Облик Земље (испупчемна и спљоштена);Скретање тијела при слободном паду (пад са висине помјера се ка истоку);Скретање сталних вјетрова – на сјеверној хемисфери скрећу удесно, на јужној у лијево.Беров закон – сјеверна хемисфера, код ријека ударање главне водене масе на десну обалу; на јужној хемисфери – такође подрива десне обале.Фуков оглед – експеримент са клатном, осцилирало је у правцу сјевер-југ, игла је пролазила новим линијама, то значи да има ротација.РЕВОЛУЦИЈА – врши се по еклиптици, перихел – најмање удаљење Земље од Сунца (147 милиона), афел (152 милиона).Просјечна удаљеност Земље од Сунца – 149,5 милиона км – астрономска јединица.Апсидна линија – линија која спаја перихел и афел и пролази кроз жижу еклиптике (центар Сунца).Солстицијска линија – спаја положаје Земље на еклиптици, када су екстремне дужине дана и ноћи (22.12.; 22.06.).Еквионкцијска линија – на њеним крајевима налазе се равнодневничке тачке (21.3; 23.9.).Дужина еклиптике – 940 милиона км, то Земља пређе за: 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди. (Свака четврта година је преступна).Просјечна брзина кретања Земље по еклиптици – 29,8 км/сец, тј. 107 км/час. Докази за револуцију:Годишња параакса звијезда – положај се стално мијења, то с еозначава као паралакса (долази усљед револуције);Аберација свјетлости – долази до скретања свјетлости у телескопу и означава се као аберациони угао (посљедица кретања Земље);Помрачење Јупитерових сателита – 16 сателита, сваки пут улазе у Јупитерову сјенку (посљедица керетања Земље);

Падање метеорита на Земљу (Шмитов доказ), на чеону страну падне 2,1 пута више метеорита.

Посљедице Земљиних кретањаПосљедица ротације – смјена дана и ноћи.Посљедице револуције:Висина Сунца над хоризонтом – мијења с еугао, 22.6. највећи, 22.12. најмањи.Прољећна и јесења равнодневница (21.3, 23.9.)Пет карактеристичних упоредника: екватор, два повратника, два стожерника.Неједнако загријавање Земље – смјена годишњих добаКао посљедица различите брзине Земљине револуције је неједнако трајање дужине годишњих доба.Сунце не загријава све дијелове Земље подједнако, због тога се издваја пет топлотних појасева:*Жарки – између повратника, 40% Земљин еповршине, увијек топло.* Умјерени – на обје хемисфере, између повратника и стожерника, 52% Земљине површине.Хладни – између стожерника и полова, 8% површине. Загријавање слабо. Нема смјене дана и ноћи.Мјесец као Земљин сателитНајближе небеско тијело Земљи.

Просјечна удаљеност – 384.000 км, ексцентрична путања. Ротација и револуција су једнаке дужине и због тога са Земље висомо увијек исту страну Мјесеца.Пречиник – 3.476 км (0,27 Земљиног пречника).Просјечна густина – 3,34 г/цм3, маса 81 пута мања од Земљине.Нема атмосферу, па му је површина увијек јасно видљива.Слој прашине на површини 5-10 м – реголит.Хемијски еелементи – гвожђе 8,5%, титан 4,5%, тантал, кобалт...Мјесец ротира око своје осе, обилази око Земље и заједно са њом око Сунца (тројако кретање).Период мјесечеве ротације: 27 дана, 7 часова, 43 минута (сидеричан мјесец).Мјесечеве мијене или фазе – пун, танак срп, некада с ене види)Мјесечеве мијене се смјењују: 7 дана, 9 часова и 11 минута.Цијели циклус: 29 дана, 12 часова и 44 минута (сидеричан мјесец).Сизигија – када се Мјесец, Земља и Сунце нађу у истом правцу (млад и пун мјесец).

Рачунање временаПојам дана – трајање обданице, вријеме двије кулминацијеЗвјездани дан – вријеме двије узастопне кулминације (23 часа, 56 минута, 4 секунде).

Двије узастопне кулминације Сунца – 24 часа, неслагање са трајањем звјезданог дана.Средњи сунчани дан – 365,24 сунчаних дана, једначење времена.Појам седмице, мјесеца и године – календарски или грађански мјесец – 29 дана, 12 часова, 44 минута).Тропска година – два узстопна проласка Сунца кроз један од чворова дуж еквинокцијске линије, 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди.Сидерична или звјездана година – 365 дана, 6 часова, 9 минута и 11 секунди.Грађанска или календарска година – 365 дана у преступним 366 дана.Локално, зонално, свјетско вријеме и датумска граница - Локално или мјесно вријеме (одређено пролсаком Сунца кроз меридијан)Зонално вријеме – 24 часовне зоне, 15 степени г.д.Свјетско вријеме – дан почиње у поноћ, На 180 степену г.д је подне , и дан више него на Гриничу. То значи да на Земљи постоје два датума. Уведена је датумска граница – 180. г.д., није права граница.Крећући се од запада на исток: при преласку ДГ, исти дан и датум се рачуна два пута, Обрнуто, уколико се креће од истока на запад, наредни датум и дан се изоставља.КалендарСоларни, лунарни, луносоларни.По новом соларном, који је назван Јулијански – 12 мјесеци са по 30 или 31 дан, свака четврта година је преступна (свака 4 која је дјељиве са четири дају цијели број).Данас га користи православна црква)По јулијанском календару – 365 дана, 6 часова, те је за 11 минута и 14 секунди дужа од тропске године.Грегоријански – ревизија јулијанског календара, Грегорије 13. Римски папа.Реформа : 5. октобар 1582, постао је 15. октобар (елиминисана разлика од 10 дана). Тачнији од јулијанског.Савремено рачунање времена у највећем дијелу свијета почиње са рођењем Исуса Христа.

Оријентација у просторуКоординантни систем хоризонта – природни хоризонт (замишљена хоризонталн араван у висини очију посматрача).Линија хоризонта – раван хоризонта сијече се са небеском сфером.Стојиште – положај сваке тачке у простору у односу на посматрача.Видик – простор који с евиди са стојишта.Видикова линија – линија привидног спајања неба и Земље. Дужина видика: d= 3,569 . коријен iz h (stojište u m)

Оријенс – мјесто изласка Сунца.Само два пута годишње Сунце заиста излази на истоку и залази на западу.Гномон – најстарији инструмент за одређивање југа.Оријентација- по четири главне стране свијета.Романска ружа вјетрова – 4 главне, 4 споредне стране свијета.Германска ружа вјетрова – са 32 правца, један правац угао од 11 степени и 15 минута.Компас или бусола – игла правац сјевер југ.Азиумут – угао озмеђу правца сјевера и правца посматраног објекта.Географски координантни систем – апсолутни положај неке тачке на Земљи.Географска ширина – угао између равни екватора и дужи која спаја центар Земље са посматраним објектом. Он је координантни почетак, дијели Земљу на двије популопте.Географска дужина – угао између почетног меридијана и меридијана дотичне тачке. Главни или почетни: Гринич (дијели Земљу на источну и западну поплулопту).Надомрска висина – вертикално растојање између дате тачке и средњег нивоа Свјетског мора.

Наставна средства:Глобус, Карта свијета, Слике и графикони

Тема 2: ФИЗИЧКЕ ОСОБИНЕ ЗЕМЉЕ

1. Геолошки процесиПонови: Колика је површина Земље ? Колика износи запремина

Земље ? Какво је небеско тијело Земља ? Колико износи средња тежина Земљине масе ?

- У унутрашнјости Земље издваја се неколико сфера или омотача.* Литосфера, чврста Земљина кора, спољни дио Земље, дебљине 50-120 км (Си+Ал).* Магмасфера или пиросфера, лежи испод литосфере, усијано стање. Дебљина око 1200 км. Си+Мг )силицијум, магнезијум).* Сулфидно-оксидни омотач, дебљина 1200-2900 км, једињења кисеоника и сумпора са никлом, гвожђем, силицијумом, магнезијумом (Ни+Фе+Си+Мг).* Језгро Земље, полупречник 3-3,5 км, изграђено од тешких метала (Ни+Фе) нифа или барисфера.- У Зељиној унутрашњости, од површине ка центру, расте притисак, температура и специфична тежина.- Температура на површини Земље зависи од Сунчеве радијације, до дубине од 40 м. Испод је неутрални слој са сталним температурама. - Геотермички ступањ, број метара (33) за који се с порастом дубине температура повећава за 1 степен С (ово важи за литосферу).- Геотермички градијент, показује колико се степени С повећава температура за сваких 100 м дубине. У обрнутом је односу са геотермичким ступњем.- Температура у средишу Земље износи 2000-5000 степени С.- Хипотезе о постанку Земље: Кант-Лапласова, Шмитова, Џинсова.

Петрогени и рудни минерали- Минерали, индивидулисане компоненте чврсте Земљине коре.- Стијене су изграђене од минерала (мономинералне, минерална лежишта, рудна лежишта). - ПОдјела минерала:* петрогени (улазе у састав стијена),* рудни (граде руде),- Групе минерала:* Пирогени или магматски – потичу из магме, најзаступљенији у З. Кори (фелдспати, амфиболи, пироксени, кварц, итд.).* Пнеуматолитски минерали, од паре и гасова при температури од 400-600 степени С.* Вулканогени минерали, у вези са вулканским процесима.* Хидатогени минерали, настају под дејством водених раствора из атмосферских падавина.* Метаморфни минерали, настају у З. Кори под дејством температуре и притиска.- Распознавање минерала: кристални облик, густина, тврдина, цјепљивост, сјајност, провидност, боја, итд.- Рудни минерали, улазе у састав руда. Најзначајнији су:

* Минерали злата, у природи самородно злато (златножута боја),* Минерали сребра, самородно сребро, чешће у виду минерала.* Минерали бакра, најпознатији из којих се добија бакар су: халкопирит, борнит, ковелин, куприт.* Олово (галенит), цинк (сфалерит).- У природи је велики број лежишта минералних сировина.- Према агрегатном стању, лежишта минералних сировина:* гасовите минералне сировине (запаљиви гасови),* течне минералне сировине (нафта, подземне и површинске воде).

Петрографија-Петрографија – наука о проучавању стијена.- Подијела стијена у три групе:* Магматске, настале консолидацијом и хлађењем усијано-течног раствора магме или лаве. Дијеле се на: дубинске, изливне, жичне.* Дубинске: гранит, сијенит, диорит, кварц-диорит, габро, перидотит.* Жичне: зрнасте и жичне структуре.* Површинске (ефузивне, вулканске): гранит-риолит, кварц-порфир, сијенит-трахит, диорит-андезит, мелафир, дијабаз...* Седиментне, или таложне, седиментацијом уситњеног и раствореног материјала који потиче од разорених стијена.* По начину постанка: кластичне, органогене, хемијске;* КОнгломерати: пијесак,шљунак, брече...* Хемијске: кухињска со, гипс, крешњак,шалитра, доломит, калцит, бигар, травертин...* Органогене (зоогене, фитогене), биолити, каустобиолити.* Метаморфне, настале су преображајем магматских и седиментних стијена. Главне скупине: кристаласти шкриљци, мермер, кварцити, серпентин...

Стратиграфија- проучава развој Земљине коре, методама за одређивање старости стијена;- Геолошка прошлост Земље:* Прекамбриј (архаик, протерозоик, рифеј),* Палеозоик: камбријум, ордовицијум, силур, девон, карбон, перм ( и њихове епохе);* Мезозоик: тријас, јура, креда (и њихове епохе);* Кенозоик: палеоген, неоген, квартар (и њихове епохе);- Прекамбријум, започео када сe формирала Земљина кора, 5-6 милијарди година, припадају му најстарије стијене (кристаласти шкриљци...);- Палеозоик, трајао око 330 милиона година, формирале се масе магматских стијена, слојеви седиментних, двије орогенезе (каледонска и херцинска), лежишта минералних сировина, живи свијет бројан и разноврстан.- Мезозоик, средња ера, трајање 110-130 милиона година, огромнр масе седимената, ера гмизаваца (сисари, птице), четинари.- Кенозоик, нова ера, период 60-70 милиона година, велике промјене у органском свијету, развијају се сисари, јавља се и човјек. Континенти и океани приближно добивају данашње контуре. Аустралопитекус-најстарији човјек нађен у квартарним седиментима. Најстарији човјек епохе – Хомо хелделбергенсис, крапински човјек спада у неандерталце.

STRATIGRAFIJA

Era Period Epoha

KENOZOIK(60-70 mil-god.)

Kvartar

Neogen

Paleogen

Holocen (alivujum)Pleistocen (diluvijum)

PliocenMiocen

OligocenEocenPaleocen

MEZOZOIK(110-130 mil.god.)

Kreda

Jura

Trijas

GornjaDonja

MalmDogerLijas

GornjiSrednjiDonji

PALEOZOIK(oko 300 mil.god.)

Perm

Karbon

Devon

Silur

Ordovicijum

Kambrijum

GornjiSrednjiDonji

GornjiSrednjiDonji

GornjiSrednjiDonji

GornjiDonji

GornjiSrednjiDonji

GornjiSrednjiDonji

PREKAMBRIJUM(prva Zemljina kora

prije 5-6 milijardi god.)

Rifej Proterozoik Arhaik

Tekтонски процеси и облици- Тектоника, дио геологије који проучава З. Кору и процесе који се у њој збивају (тектонска геоморфологија).- Заснива се на проучавању главних ендогених појава.- Ендогене силе, проузрокују тектонске и магматске покрете, процесе са двојним тектонским дислокацијама:* епирогеним, континенти и океани* орогеним, којима настају планине- Њихове посљедице су магматски покрети, односно вулканске и сеизмичке појаве;

- Епирогени покрети, помјерање обалских линија мора и океана (трансгресија и регресија). Стварају двојаке облике: геоантиклинале и синклинале.- Орогени покрети, брзе и интензивне осцилације и колебања З. Коре. Настају као посљедица бочних притисака.

* Вертикални или радијални, вертиклано кретање дијелова З. Коре.Основни обли је расјед, његови облици су: флексура, ступњевито расједање, ров или гребен, хорст.- Радијалним поктерима стварају се расједне или громадне планине.- Хоризонтални покрети, настају под утицајем бочних притисака. Основни облици: бора са антиклиналм, и седлом или синклиналом. Стварају највеће рељефне облике: набране или млађе вјеначне планине.

pokreti blokova Zemljine kore kojim se formiraju planine       rasedne i venačne planine

pokreti blokova Zemljine kore kojim se formiraju planine       rasedne i venačne planine

- Вулкански процеси и облици, изливање магме на површину Земље (вулканизам или ефузивни магматизам).- Кратер, избијање магме кроз отвор, вулканск аерупција.- Купаста узвишења, планине, плоче, платои.

- Сеизмичке појаве и процеси, изненадно подрхтавање З. Коре (земљотрес), наука – сеизмологија.- Према узроцима који их изазивају: урвински, вулкански, тектонски.- Хипоцентар, мјесто одакле полазе земљотресни таласи, епицентар-тачка на З.површини изнад хипоцентра.

Ерозивни геоморфолошки процеси и облици- Спољашње или егзогене силе, теже крајњој нивелацији З. Површине.- Распадање стијена, одвија се на З. Површини под утицајем егзогених фактора (физичко, хемијско и органско распадање стијена).- Процес денудације (оголићавање стијена), гребени, одрони, гомиле камења...- Точила, жљебови кретања стијена под утицајем З. Теже, сипар-купасто узвишење.- Урнис-одроњавање, клизишта или урвине су изненадна кретања површинских слојева.- Ријечна (фливијална) ерозија, најраспрострањенија ерозија на Земљи, утиче на формирање облика рељефа.- Кретање ријечне воде, изграђивање посебних рељефних облика (ријечни или фливијални облици).- Рецентни и фосилни ријечни облици.- Ерозивни ријечни облици: ријечно корито (дно и стране, брзаци, слапови, водопади, ријечне обале), ријечне долине нагнута у правцу ријечног тока, изнад долинске стране, нормалне ријечне долине, клисуре, кањони.- Клисура, дубоке долине са стрмим странама и уским долинским дном (сутјеске , кратке долине).- Кањони, дубоко усјечене у долинске стијене, стране вертиклане.

- Басен ријечног слива, површина коју једна ријека одводњава преко својих притока. Изграђен је ерозивно-акумулативним радом денудационо-ријечног процеса.

- Развођа – одвојенсот басена ријечног слива од сусједних узвишења.- Акумулативни ријечни облици: акумулацијом ријечног материјала (дробине, шљунак, пијесак, глина).* Плавине – купаста узвишења од нанесеног ријечног материјала,* Ријечна острва-аде, доњи токови гдје је смањена механичка снага водотока,- Делте – наносне равнице око ушћа великих ријека.- Алувијалне равни – наносне равнице настале засипањем широких ријених долина.- Акумулативне ријечне терасе- у доњим токовима ријека, мали падови и велики ријечни наноси.

- 34 - Процеси и облици абразије, геоморфолошки процес изграђивања облика у литосфери З. Површине дјеловањем снаге таласа на обалама океана, мора и језера. Изграђени облици-прибрежни, литорални или абразиони.- Агенс абразионог процеса: морска и језерска вода (таласи, морске стује, плима и осека).- Абразиони ерозивни облици: таласне поткапине, клиф, абразивна тераса.- КОнтинентални шелф, платформа, уравњена површина испод мора.- Абразивни акумулативни облици: литорални кордон, томболо или превлака.- Хоризонтална серија облика: заливи, полуострва, острва, мореузи, ...

- Процеси и облици глацијалне ерозије, глацијална или ледничка ерозија. Линија изнад које су падавине у облику снијега-сњежна граница, изнад је процес глацијалне ерозије (рецентни и фосилни облици).* лавине или усови, обурвавања дебелих сњежних маса низ планинске стране,* сњежници, нагомилавање снијега на планинским падинама- ледници или глечери.-Покретне морене, чеоне морене, цирк, леднички валов.

- Процеси и облици крашке ерозије, везани за групу седиментних стијена које су растворљиве у води.- Површински облици крашког рељефа: шкрапе, вртаче, увале и крашка поља.- Подземни крашки облици рељефа: јаме, пећине.- Процеси и облици еолске ерозије, механички рад вјетра-дефлација.- Еолски облици рељефа: хамаде, ергови, серири.- Акумулативни облици: дине, лесне наслаге.

- Рељеф Земљине површине: море и копно- Висије – пространа узвишења облик висоравни или планина.- Висоравни, простране заравни у високим планинским регионима.- Планине, узвишења различитог облика, правца пружања, нагиба...(средње, ниске, високе), громадне , млађе вјеначне.- Млађе вјеначне планине – издужене, из снопа вијенаца, хоризонталним покретима набране.

- Громадне, немају јасно изражено пружање, вертикланим расједањем.- Низије, пространи уравњени дијелови З.површине са малим висинским разликама (до 200 м висине).Равнице и котлине.- Идентификација облика рељефа на картама* Топографска карта, детаљно су приказане планине, ријечне долине, ријечни слив, пјешчаре, лесне заравни... ........................................

Тема 3: АТМОСФЕРА, ХИДРОСФЕРА И БИОСФЕРА

Атмосфера – ваздушни омотач Земље. Невидљива је а стално се посредно осјећа (топлота, мраз, киша, снијег, вјетрови...).- Доња граница – површина Свјетског мора, копно и површине водених објеката на копну.- Горња граница – не може се одредити, па је прихваћена тзв. физичка граница атмосфере (изнад полова 21.644 км, изнад екватора 35.711 км).Састав атмосфере – суви ваздух је ваздух без примјеса. Азот 78,084%, кисеоник 20,946%, аргон 0,934%, угљен-диоксид 0,033%, остали гасови.Азот – инертан гас, кисеоник – врло активан гас, угљен-диоксид – важан метеоролошки чинилац.Водена пара – примјеса у атмосфери, велики значај као метеоролошки чинилац.Лебдеће примјесе – честице прашине, вулкански пепео, чађ, честице соли....(атмосферски аеросоли).Вертикална структура – пет главних слојева (сфере).-Тропосфера – најнижи и најгушћи дио, 80% масе атмосфере. Загријавање – од Земљине површине која дио топлоте враћа у атмосферу. Доњи дијелови топлији, са висином се смањује температура (0,6 степени Ц на 100 м ).Водена пара-кондензацијом настају облаци и падавине.- Тропопауза – прелазни слој, температура опада са висином 0,2

ст.С на 100 м.- Стратосфера – до висине од 50-55 км. Просјечна температура око 0 ст.С.- Стратопауза – прелазни слој, дебљина 5 км, нагли пораст температуре.- Мезосфера – почиње на висини око 55 км, завршава на висини од око 80-85 км. Прво пораст температуре, потом поновно снижавање.- Мезопауза – прелазни слој, дебљина око 5 км. Нагло опадање температуре ваздуха.- Термосфера – између 80 – 600 км, неприкидно повишавање температуре (јони – јоносфера).- Термопауза – прелазни слој.

- Егзосфера – на висини од 800-3.000 км, разријеђен ваздух.-Земљина корона – наставак егзосфере, јонизовани водоник.Климатски елементи и фактори:- Климатски елементи: зрачење Сунца и неба, директно и дифузно (небеско) зрачење.Глобално зрачење – збир директног и дифузног.* Трајање Сунчевог сјаја мјери се инструментом – хелиограф.* Температура ваздуха – загријавање ваздуха одоздо на више. Температурн аинверзија-већа температура на висини него у нижим дијеловима. Мјерење температуре ваздуха – термометри, екстремни термометри. Мјерење на 2 м висине у 7,14 и 21 час. Средње дневне, мјесечне и годишње температуре.* Ваздушни притисак – притисак ваздушног стуба на површини од 1 цм2 од нивоа мора до горње границе атмосфере назива се једна атмосфера. Бар – сила на 1,000.000 дина. Хиљадити дио назива се милибар. Нормални ваздушни притисак – 760 мм живиног стуба, једнако је 1013,08 милибара. Мјерење инструментима – анероид, барограф. В. Притисак се смањује са висоном на сваких 10,5 м за 1 мм, ако је температура ваздуха 0 степени. * Вјетар – кретање ваздуха у атмосфери претежно у хоризонталном правцу. Настаје због разлика у ваздушном притиску. Правац, брзина и јачина вјетра (видјети ружу вјетрова): N, NE, E, SE, S, SW, W, NW. Тишина – С. Вилдов вјетроказ – утврђивање правца вјетра, висок 6 м. Брзина вјетра у м/сец., помоћу анемографа и анемометра.* Влажност ваздуха – Вилдов испаритељ, Апсолутна влага – тежина водене паре у грамима коју садржи 1 м3 ваздуха. Релативна влажност – однос између апсолутне влаге у одређеном тренутку и оне максималне могуће влажности коју би ваздух имао на датој температури па да буде засићен. Повећава се у планинама са висином љети. Инструменти – психометар, хигрометар, хигрограф.* Облачност – водена пара која је видљива. Не мјери се инструментима, већ слободним оком. Ведо небо=0.

Просјечна облачност на Земљи – 54,4%. Облаци:

- гомиласти , кумулус- слојевити, стратус- перјасто-праменасти (високи изнад 6000 м, средњи, 2500-6000; ниски, испод 2500 м).

* Падавине – облици кондензоване водене паре у течном или чврстом стању. Високе падавине – киша, снијег, град (са висине), Ниске падавине – кондензација водене паре на земљиној повшини (роса, слана, иње, поледица). Киша – облаци дебљине 700 м, водене капљице веће од 0,5 мм. Снијег – сублимациојм водене паре, прелазак у чврсто стање. Пада при температури -45 и + 10 степени С. Инструменти – кишомјер, плувиограф, тотализатор. Дневна количина падавина – у току 24 часа, изражава се у мм. Мјесечна количина падавина – сабирањем дневних количина,

Годишња количина падавина – сабирањем мјесечних Просјечна висина падавина – када се сабру све мјесечне једног мјесеца и подијели са бројем година, просјечне годишње-збир просјечних мјесечних подијели се са 12.Вријеме – тренутно стање атмосфере у тренутку мјерења.Клима – скуп свих метеоролошких елемената који карактеришу средње стање атмосфере на разним тачкама Земљине површине.Климатски појасеви: жарки, два умјерена, два хладна.

Хидросфера – водени омотач Земље-Вода – хемијско једињење водоника и кисеоника (по тежини-11,11% водоника и 88,89% кисеоника).

- Физичке особине: агрегатна стања, густина, температура, боја, прозрачност. На 0 степени у чврсто стање – лед, на 100 степени С у водену пару.Подземне воде – вода испод копна. Вадозна вода, поријеклом од падавина.Јувенилне воде – синтезом водоника и кисеоника у магми;Конатне воде – леже у шупљинама седиментних стијена.Гравитациона вода – вода која с екреће под силом тежеИздан – слој подземне воде изнад непропустљивог слоја стијена (издаје воду изворима и бунарима).Артешка издан – подземна вода с еналази између два вододржљива слоја и под великим притиском.Извори – избијање подземне воде на површину (гравитациони).У крашким теренима – воклиски (врела), потајнице (у прекидима), еставеле (врело-понор), сланаста врела, вруље (подморски извори).Термлани извори – температура већа од средње годишње;Гејзир – посебан тип, вода избија у интервалима.Минералне воде – воде које имају више од 1 гр растворених материја у литру (љековите воде).

Копнене воде – ријекеРијеке – два елемента: вода и корито.Падавине – цурци – поточићи – поток – рјечице – ријекеИзвор или глава ријеке – мјесто одакле почиње водотокСутока – мјесто спајања два водотока и настаје ријекаУшће – мјесто гдје ријека утиче у другу ријекуСаставци – мјесто гдје се стичу ријекеСтаве – мјесто спајања двије веће ријекеДелте – ушће ријеке у језеро или море, таложи наносе и разлива се у виду рукаваца.Дужина ријека – од извора до ушћа, коефицијент развитка тока).Стални водотоци – веће притицање воде у корита од губитака;Периодични – само у одређено доба године веће притицање од губитака;Повремени – сушни предјели, већи губици од притицања,Понорнице – вдотоци крашких врела.Главна ријека са притокама – ријечни систем.

Ријечна мрежа – све површинске воде на копну.Густина ријечне мреже – практична примјена.Развође – узвишење које дијели падавине и усмјерава их у сливове.Слив – површина копна ограничена развођем са које падавине отичу ријечним системом.Водостај – висина нивоа воде изнад условне равни.Водостање – колебање водостаја у току извјесног периодаВодомјери – градуирана летва за мјерење водостајаЛимниграф – прецизније мјерење водостаја.Протицај – количина воде која протекне у једној секунди поред неког мјеста кроз овлажени профил ријеке.Језера – водена маса и језерски басен.Тектонска језера – образују се у потолинама настале на расједима;Ерозивна језера – удубљења настала ледничком, ријечном, крашком и еолском ерозијом;Акумулативна – удубљења настала нагомилавањем наноса ледника, ријека, мора;Вјештачка (загати) – преграђивањем ријечних долина;Морфометријске карактеристике језера – облик акваторије, величина површине, запремина басена.Таласи – настају под утицајем вјетрова;Денивелација језерске воде – послије дужег трајања вјетра, нагомилавање воде воде на једнојој обали, спуштање на другој;Сеш – ритмичко издизање и спуштање језерског нивоа, усљед барометарског притиска на супротним крајевима језера.

Океани и мора – свјетско мореОкеани – ограничени континентима, четири океана;Море – дијелови океана, средоземна, ивична, међуострвска, има их 56.Заливи – мањи дијелови мора који продиру у копно, Ријаси – заливи који постају потапањем ријечних долина дуж обала,Лимани – плитки заливи који постају потапањем ријечних ушћа,Лагуне – плитки издужен заливи одвојени од мора пјешчаним косама (лидо),

Мореузи – ужи дијелови мора, који између два копна спајају два мора или океана.Салинитет – садржај грама соли у 1 кг морске воде,Прозирност, боја, свјетлост (фосфорресценција),Тројако кретање – таласи, морске струје, морска доба.

Биосфера – површински омотач Земље насељен организмимаТри биотопа: копнени, водени, ваздушни,Биљни свијет – флора (све биљке на једној територији),Ареал – област распрострањења,Космополити – веома простран ареал,Ендеми – ограничене на веома малу површину,Реликти – некада широко распрострањење, а сада назнатна територија:Биљне заједнице – фотоценозе: шуме, траве, тундре, пустиње;Жиотињски свијет – 3 пута више него биљака,Двије фауне: копнена и океанска

Педолошки типови тла- Типска (развијена) и атипска (неразвијена) земљишта,- Чернозем, зоналини тип земљишта на лесној подлози;- Гајњаче, више влаге смеђе, црвенкаста,- Смонице, ниже брежуљксто земљиште, црне боје,- Подзоли, у предјелу хладне климе, сиромашно, сиве боје,- Планинске црнице, плодна земљишта, планиснке траве,- Црвеница, медитерански крајеви, смокве, малсине...,- Мочварна, прекомјерно влажно земљиште,- Неразвијена тла: азонална земљишта (делувијана, еолско,

алувијална, антропогена).

МОДУЛ: НАЦИОНАЛНА ГЕОГРАФИЈА

1. БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА – ПОЛОЖАЈ, ГРАНИЦЕ, ВЕЛИЧИН

- Географски простор БиХ кроз историјску прошлост био је изложен разним културним и економским утицајима,- Утицај Византије и православља, оставио је траг у духовној и материјалној култури,- Петовјековна турска окупација БиХ продуковала је источно-оријентални етнокултурни и етнопсихолошки мозаик,- Крајем 19. и почетком 20. вијека, под аустроугарском окупацијом, БиХ доживљава процес индустријализације и урбанизације, развој школства, управних и културних институција,- Највеће успјехе у стварању и ширењу средњевјековне државе на географском простору данашње БиХ имао је Твртко I , крунисан у манастиру МИлешеву, на гробу Светог Саве, 1377.,- Географски простор БиХ смјештен је између култура запада и истока и на раскрсници најзначајнијих европских путева,- Посебан вид географског положаја БиХ представљају њене могућности сарадње са земљама из окружења,- БиХ у математичко-географском смислу лежи унутар географских координата сјеверне хемисфере (најсјевернија тачка: 45 ст., 16 мин. 30 сек., г.ш.; најјужнија, 42 ст., 33 мин., 00 сек, г.ш.;),- Најисточнија тачка: 19 ст., 07 мин., 06 сек., и.г.д.; најзападнија: 15 ст., 44 мин., 08 сек., и.г.д.;),- У антропогеографском смислу, БиХ представља мост између Европе и Азије,- Границе: сјевер, запад, југозапад са Хрватском;- Границе: исток са СРбијом, југоситок са Србијом и Црном Гором;- Укупна дужина граница: 1.670,7 км; копнене: 918 км, водама: 752,7 км.,- Површина: 51.129 км2, Република Српска 49%, Ф БиХ 51%;

ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ ОСОБИНЕ

Геолошка грађа и тектонски односи

- Литорални комплекс на територији БиХ је веома сложен,- Најстарије стијене су из старијег палеозоика (силурска периода),- Наслеге су представљене: шкриљавим наслагама, мермерима, доломитима, кречњацима,- Палеозојски комплекс присутан је у: средњобосанском басену, југоисточној Босни (Дрински палеозоик, од Сребренице до Зворника у сливу Јадра и доњег тока Дрињаче),- Палеозојске наслаге су развијене и у околини Кључа и Санског Моста,- наредни седиментно-тектонски циклус у развоју Земљине коре на територији БиХ је, мезозојски тектонско-орогени циклус, са три значајна одељка:* тријасом, * јуром, * кредом, (наслаге су широко распрострањене у унутрашњим, средишњим и вањским Динаридима),- Представљене су кластичним и карбонантним наслагама, те вулканско-седиментним и флишним наслагама,- Таложење кенозојских наслага почело је прије 70 милиона година и траје све до данас,- Ова ера на територији БиХ дијели се на двије велике периоде: терцијар и квартар,- Оне се даље дијеле на мање епохе (видјети ранију табелу: стратиграфија),- Најмлађи одјељак кенозоика – квартар, такође је присутан у геолошкој грађи Динарида, наслаге развијене на периферним сјевероисточним и сјеверним дијеловима БиХ, на јужним ијугозападним,- У наслагама су заступљене: магматске стијене, угљоносне наслаге, седименти,- У млађем терцијару присутне су угљоносне наслаге: сарајевско-зенички угљоносни басен,- У страијем терцијару заступљене су бокситне наслаге, а у миоценским наслагама и лежишта соли,

- Холоценске или савремене наслаге, представљене: шљунком, пијеском, иловачом, глином, седрене пећинске наслаге,- Земљина кора је прошла кроз неколико тектонских фаза, три тектогенетска циклуса:* бајкалски, * каледонско-херцински, * алпски,- Бајкалски: у архајској ери,- каледонско-херцински: у палеозоику,- Алпски: у мезпзоику и кенозоику (који је утицао на савремени тектонски склоп БиХ),- Три геотектонска појаса на подручју БиХ:* сјеверни текстонски појас, савски ров са сјевера, југ- спречко-мајевичка дислокација, настали су хорстови: Мотајица, Просара, мајевица, Требава, Вучјак, Козара,- Басени: приједорско-омарско-дубички; Подградци-врбашка, Прњаворски, Средњепосавски, Тузлански;* централни тектонски појас, са сјевера омеђен спречко-козарачком дислокацијом, са југа прегибном зоном између средишњих и вањских Динарида, односно зоном високог крша;- јужни тектонски појас, простире се југозападно од босанских шкриљавих планина, па до Јадранског мора, састављен је од дебелих наслага крешњака и доломита, у мањој мјери од флишних наслага палеогена,

Рељеф и геоморфолошке цјелине

- Током кенозоика, одвијала се интензивна тектонска активност, када је и одређена савремена морфоструктурна основа рељефа,- Кроз најмлађе геолошке епохе створена је на територији БиХ пространа висија, представљена брдско-горско-планинским рељефом, са међупланинским и предпланинским депресијама-котлинама,- Најзначајније депресије: Панонска, Јадранска, - Планинско-горски облици рељефа се пружају претежно динарски (Зеленгора, лелија, Бјелашница, Трескавица, Прењ, Маглић...),- Око планина простране висоравни – површи, настале егзогеним процесима (Гласиначка, површи у западној Босни),

- Планинска висијска морфоструктура и површи – усјечене су долине ријека које отичу у јадрански и црноморски слив, композитне су (терсае и седименти),- Акумулативни ријечни облици, плавине, терасе, алувијалне равни,- Упоредо са флувијалном морфоструктуром на територији БиХ развијена је на кречњачко-доломитском супстрату и крашко-корозивна морфоскулптура, са свим облицима који се могу јавити у кршу,- У вањским Динаридима развијен је холокарст са свим могућим формама крашко-корозивног рељефа: крашка поља, увале, вртаче, шкрапе,- У холокарстним теренима развијени су и лавиринти подземних крашких облика (јаме и пећине),- У рељефу се издвајају: макро облици представљени горско-планинским хрбатима и масивима (већина планина представља хорст-шаријаже или хорст антиклинале (Цинцар, Шатор, Прењ, Зеленгора...),- Око планинских масива јављају се простране површи, високи платои, а између њих простиру се котлине.

Клiматске одлике БиХ

- Клима, условљена низом фактора, који одређују све њене елементе,- На сјеверној страни Балканског полуостра и БиХ налазе се планинске баријере Алпа и Карпата, штите од снажних продора хладних ваздушних маса са сјевера,- продор ваздушних маса долином Дунава, између Алпа и Карпата, те клисурама и долинама Подунавља, долазе масе из евроазијског простора из Сибира,- Струјања са Атлантика модификују западне дијелове Алпа и Апенина,- Значајан удио циклона који с естварају у Средоземном мору у Јадрану,- Током зимског периода, на азијском копну с еформира пространи антициклон, његов тежак и хладан ваздух допире и до БиХ,

- У љетном периоду појас суптропског ваздушног притиска се помјера ка сјеверу и његов утицај се осјећа и на простору БиХ, када се појављује талас топлог ваздуха,- Три климатска типа:* Медитеранска, у доњем току Неретве са околним нижим крашким пољима, ниска Херцеговина, продор морског ваздуха, средње јануарске температуре око 4 степени С, јулска преко 20 ст.С, колебања око 20 степени С,* Планинска, захвата планинске предјеле, температура на 10 км од мора опада за 0,60 степени С, падавине и до 1.800 мм, температурне инверзије, зиме хладне и оштре, љета свјежија,* Умјерено континентална, сјеверно и сјеверноисточно од планинске и захвата простор Уне, Сане, Врбаса, Босне, Дрине, до Саве, падавине равномјерно распоређене (700-800 мм),

Воде Босне и Херцеговине

- На хидролошке прилике утичу бројни фактори,- Геолошки састав утиче на варирање у густини ријечне мреже, карактеристике сливова ријека,- Све ријеке у БиХ имају нивално-плувијални режим, највиши водостај у једном од прољетних мјесеци,- Укупна дужина водотока око 9.000 км, од чега гранични – 752,7 км.,- Природни хидрографски објекти – слив Црног мора, и сливу Јадранског мора,- Најводнији слив Неретве с Требишњицом, насиромашнији слив Босне,- Ријеке: сава, Уна, Врбас, Босна, Дрина, Неретва, Требишњица...,Језера :- Планинска – распрострањен ау вишим дијеловима,- Глацијална (Зеленгора, Шатор, Трескавица,Прењ,- Језера по крашким пољима (Гламочко, Блидиње, Купрешко поље,),- У ријечним долинама, усјечене крешњачко-доломитске наслаге, бигрене уставе, вода с еујезери: Плива,- У алувијалним равнима: Бардача, Хутово блато,- Вјештачка, на ријекама: Дрина, Врбас, Неретва, Требишњица,

- Јадранско море, Неум-Клек, обала 24 км, Педолошки састав

- Аутоморфна тла, хидроморфна тла,- Аутоморфна, зонална, најраспрострањенија у БиХ, развијена или неразвијена,- Неразвијена, камењари, колувијално тло, - Развијена земљишта, крешњачко-доломитске црнице, подзоли, хумусно-силикатна, смонице, илимеризована, подзол, црвеница, алувијална тла, - Главни типови земљишта у БиХ неравномјерно распрострањени, најзаступљенија смеђа на кречњаку, кислео смеђе, црнице, илимеризована, црвенице,

Биогеографске одлике БиХ

- Двије флорне области: евро-сибирска-сјевероамеричка, средоземна,- Средњовјековни флорни елементи, реликтне и ендемске врсте,- Средоземни флорни елементи, врсте зимзеленог типа,- Реликти из терцијара у Подрињу (Панчићева оморика),- Вегетација биљних заједница је сложена и разноврсна, распрострањена у хоризонталном и ветикалном смјеру,- Алпско-високонордијска регија, вегетација изнад шумске границе,- Појас храстових шума, низијско и брдско подручје,- Шуме букве и јеле, у зони утицаја медитеранске климе, виши и хладни дијелови Динарида,- Субалпски појас букве лежи изнад претходног појаса, прелази у клековачу букве и бора (Маглић, Зеленгора, Трескавица),- Медитеранска вегетација лежи у јужном дијелу БиХ, ниска Херцеговина, деградиране шуме, макије,- Копнена фауна, формирана током издизања копна, послије претварања једног дијела Тетис геосинклинале у орогену копнену планинску зону Динарида,- Пресудни моменат у стварању фауне је прелазак леденог доба у геолошку данашњицу или холоцен (током последњих 20.000 година),

ДРУШТВЕНО-ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БиХ

Демографска обиљежја

- Најсложенија етнодемографска структура,- Простор насељен још у палеолиту,- Први подаци о бројном стању популације и конфесионалном саставу – турски пописни дефтери, - 1850-52: 115.584 кућа, од којих: 62.777 хришћани, 49.851 муслимани, остали,(видјети, табела: становништво БиХ 1850-1878),- Популациони развој српског, хрватског и муслиманског становништва у периоду турске владавине од 15. до 19. вијека у БиХ, пратили су веома неповољне прилике, социјалне и политичке, - Упоредо са исламизацијом хришћанства је и исељавање,- 1878. Аустро-Угарска владавина, видјети табелу пописа становништва (1879,1885,1895,1910),- Православно становништво имало апсолутну доминацију,- Период Првог и Другог свјетског рата, под великим утицајем великих ратних страдања (губици Први свјетски рат – 320.000),- након Првог свјетског рата одсељавање становништва БиХ ,- Пописи 1921., 1931., најјаче популационе потенцијале имало је православно становништво,- Период 1948-1991., шест пописа становништва, промијењено демографско стање, велики број жртава,- 1931. – 2,323.555 становника, 1948.- 2,565.238;- 1991.- повећање 70%/1948., стопа раста 2,1%, - Процјена 2008.: 3.842.000;/табела, попис становништва у БиХ, структуре становништва у БиХ...),

Република Српска

- Процјена броја становника 2008.: 1 437 477 ,- Природно кретање становништва РС (табела од 1996-2008),Миграције становништва РС,

Економско-географске карактеристике БиХ

- Природни ресурси: земљиште, вода, руде, минерали,- Развој привреде од средњег вијека до данас,- Нови период привредног развоја у аустро-угарском периоду,- између два свјетска рата долази до динамичнијег привредног развоја,- привредни развој послеије Другог свјетског рата, период обнове, - од 1962., индустрија, привредне дјелатности,- Развој пољопривреде , велики потенцијали,- Рударство, базирано на појави богатих лежишта,- Енергетика, водена снага, - Црна металургија, дуга традиција,- Обојена металургија, дуга традиција, - Метална индустрија, нагло с еразвија послеије 50-тих година,- Хемијска индустрија, значајна грана, - Лака инудстрија, традиција,- Терцијарне дјелатности, значајан удио у привредној структури,Жељезнички саобраћај, развијао с еупоредо са црном и обојеном металургијом,- Ријечни саобраћај, Сава, Уна, Врбас, Босна, Дрина,ЗАВИЧАЈНА ГЕОГРАФИЈА

Република Српска

- Површина 25.053 км2; процјена: 1, 437 477 становника;- Сјеверни, панонски и перипанонски простор , најзначајнији пољопривредни потенцијали, - Планонско-котлинска област, захвата средишњи дио РС,- Јадранска област, већи дио источне Херцеговине важан функционални положај,

1. Крајина

- Јединстевна историјско-географска област, просторно и популационо највећа регија,- Природна физиономија, панонски и планонско/котлински простор, - Бања Лука, најзначајнији гравитациони центар Крајине,Природно-географске особине – алувијалне равни, ниске ријечне терасе, ниске планине: Козара, Просара, Мотајица, изграђене од еруптивних стијена и метаморфних шкриљаца,

- На југу простор прелази у брежуљкасти терен, планинске просторе, геолошки састав-наслаге палеозоика, мезозоика, кенозоика, заступљени кластити и шкриљци, богат жељезном рудом,

- Планински масиви, изграђени од дебелог комплекса крешњачко-доломитских наслага мезозојске старости,- Карстни облици, кречњачке висоравни: Змијање, Јањ,- Највише планине у јужном и југозападном дијелу (наброј планине),- Клима, умјереноконтинентална,- Развијена хидрографска мрежа,- Бањско-љечилишни локалитети: Лакташи, Мљечаница, Слатина, Топлице, Кулаши, Ријеке: Уна, Врбас, Укрина,- Природна вегетација, четинарске и листопадне шуме,- Разноврсни природни потенцијали, обрадиве површине, шуме, ливаде, пашњаци,- Минерални ресурси, жељезна руда, боксит,Друштвено-географске одлике – око 650.000 становника, 74 ст./км2, Срби најбројнији,

- Неповољна старосна структура, ниска стопа наталитета, депопулација,

- Развој насеља у долинама највећих ријека (Бања Лука, Приједор, Нови Град, К. Дубица, Градишка...),- Сеоска насеља, углавном разбијеног типа, - Привреда, процес индустријализације, концентрисан највећи дио индустријског потенцијала РС, агроиндустријски потенцијали у панонском и перипанонском простору, рудник жељеза, - Саобраћај недовољно развијен, развој туризма заснива се на природним и антропогеним потенцијалима,

2. Посавина и Семберија

- Посавина и Семберија са Озреном и Мајевицом, посебна регионална цјелина,- мањи простор, природна веза између западних и источних простора, јужног дијела Панонског басена и Динарске области,- Диференцијалција на: средња и источна Посавина, Мајевички крај, Озренски крај,- Природно-географске одлике, двјема морфолошким цјелинама,- Ниска Посавина и Семберија, јужни обод панонске низије,- Алувијалне равни квартарне посавске зоне са макро и мезо плавинама,- Посавско побрђе, грађен од терцијарно-квартарних заравни, ниске планине: Вучјак, Крњин, грађени од флишних наслага,- Јужно, планински појас, дио Мајевице, Требовац, Озрен, старе стијене и вулканске, - Клима, континентална, умјереноконтинантална,- Богат површинским токовима и подземним водама, - Ријеке: Босна, Укрина, Толиса, Тиња, Лукавац, Дрина; Јања,- Најважнији природни ресурси, плодно земљиште, смеђа тла,- Термални и термоминерални извори,- Рудна лежишта мрког угља, лигнита, азбест, неметали,- Биљни покривач је различит, - Друштвено-географске особине – преко 400.000 становника,- Добој, Бијељина, - Бројнија села збијеног типа,- Привредни развој се заснива на вредновању природних потенцијала, инфраструктуре и људских потенцијала,- Пољопривредна производња, обрадиве површине, основа укупног развоја,- Агроиндустијски капацитети,- Саобраћајна инфраструктура не одговара савременим потребама,- Туристичка валоризација је изостала,

3. Подрињско-сарајевска регија

- Изражена правцем сјевер – југ,- Микрорегионалне цјелине: средње Подриње, Бирач, Сарајевско-романијски крај,- Природно-географске особине, планинско-котлинска област, - Средње високе кречњачко-доломитске планине тријаске, јурске и дјелимично кредне старости,- Површинске форме рељефа у красу, изузетак крешњачка висораван Гласинац,- Планине, шкриљаве, обично палеозојске старости, извор термоминералних вода,- Средње Подриње, композитна долина Дрине, сложен рељеф, долинска проширења, - Бирач, висораван дисецирана ријечним долинама и котлинама,- Сарајевско-романијски крај, омеђен планинама, котлина, грађа од језерских и ријечних седимената,- У ниским котлинама жупна клима, - Изузтетно природно богатство, хидропотенцијал ријеке Дрине,- Природни потенцијал, руда боксита, кварцни пијесак, шумски комплекс, планински туризам,- Друштвено-географске одлике – око 230.000 становника, неравномјеран размјештај,- Основни тренд демографског развоја, низак наталитет, заустављање процеса расељавања,- Градска насеља у котлинама и ријечним долинама, Источно Сарајево, Зворник,- Села разбијеног типа,- Дрвна индустрија доминантна, прерада руда,- Врсте индустрије, - Сточарство екстензивног типа,- Развијена туристичка привреда,

4. Источна Херцеговина

- Јужни дио републике Српске,- Отежавајући географски положај, лоша саобраћајна повезаност,- Микрорегије: висока Херцеговина, ниска Херцеговина,- Природно-географске особине – ниска припада јадранској области, висока палнинско-котлинској области,

- Основа природне физиономије чине карстна поља и брдско-планински простори претежно кречњачке грађе,- Најстарији седименти ниске Херцеговине су тријаске старости,- Висока Херцеговина, зоне горњокреднопалеогених седимената и еоценог флиша,- Заступљеност лимноглацијалних седимената, глацијација високих планина током плеистоцена, неогени седименти-Гатачко и Невесињско поље,- Минерални ресурси , угаљ, метали, нематали, - Ниска поља, Попово поље, Требињско,- Средње висока, Дабарско, Фатничко, Љубињско,- Висока: Невесињско, Лукавичко, Трусино, Гатачко,- Клима, разноврсна (измијењено јадранска, клима прелазних особина),- Хидролошки потенцијал Требишњице , Дрине, - Заломска ријека, Опачица, Мушница,- Котланичко и Штиринско језеро,- Друштвено-географске карактеристике – око 120.000 становника, - Типично емиграцијско подручје, пад наталитета,- Урбани центри, Требиње, Фоча,- Сеоска насеља развијеног типа,- Привреда: индустријско-аграрно обиљежје, аграрно-сточарски крај,- Електропривреда најважнија привредна грана, ТЕ Гацко,- Знатни туристички потенцијали.

Дистрикт Брчко

- Посебна административно-територијална јединица у БиХ, - Већи дио територије (83%), не прелази 200 м н.в., - Ријечни седименти, остаци некадашњег Панонског мора,- Глиновито-лапоровити седименти водонепрпусне моћи,- Јужни дио брежуљкаст, благо заталасан,- Простор умјерено-континенталне климе, релативно развијен урбани центар,- Привредне, услужне дјелатности,

Федерација Босне и Херцеговине

- Захвата 51% територије БиХ (26.110 км2),- Захвата три макроморфолошке цјелине,- сарајево, Тузла, зеница, Мостар, Бихаћ,- Админстративна подјела на кантоне (10 кантона),

1. Сарајевско-зеничка регија

- Простор Сарајевско-зеничке котлине,- Планине, висина преко 1000 м,- Повољан саобраћајно-географски положај,- Котлински простор изграђен је од горње-олигоцених седимената, мезозојски кречњаци и доломити,- Врела и извори, водоснабдијевање,- Котлине окружене планинама, температурне инверзије, - Планинско-ктолинска клима, - Насељен још у праисторијско доба,- Развој насеља у долини Босне,

2. Тузланска регија

- На прелазу Планинско-котлинске и Панонске регије,- Слив Спрече, планина Мајевица, Тузланска котлина, - Повољан саобраћајно-географски положај,- у рељефу учествују наслаге еоценог флиша (Мајевица, Требовац), језгра планина грађена су од старих стијена (палеозојски шкриљци, серпентини),- Јужније од Спрече мезозојски кречњаци и доломити, у долинама алувиј,- Знатна природна богатства: камена со, мрки угаљ, шумски ресурс, обрадиво земљиште,- Умјерено-континентална клима, главни ријечни ток Спреча,- Најгушће насељена регија у ФБиХ, - Рударско-индустријска-аграрна обиљежја, рудна лежишта, ТЕ Тузла, Сода Лукавац, коксара,- Жељезничка пруга Брчко-Бановићи,

3. Мостарско-ливањска регија

- Јужни и југозападни дио Федерације ..БиХ,- Примарни значај има меридијански правац простирања,- Регија припада зони дубоког крша, измијењено јадранска клима,- Високопланински простор била и поља западне Босне,- Мостарска мезо регија, припада ниској, мање високој Херцеговини, зони спољашних Динарида,- Кредни кречњаци, доломити, језерско-флишни олигомиоцени седименти,- Рудни ресурси – боксит, мрки угаљ, - Мостарско поље, Посушко, Љубушко, Столачко,- Висока Херцеговина, тријаско-јурски седименти, кречњаци и доломити,- Ливањска мезорегија, поља у кршу, међупланинска била, горњокредни кречњаци и доломити,- Гламочко, Ливањско, Дувањско, Шуичко поље,- Рано насељена регија, словенска племена у 6. вијеку,- Најбројнији Хрвати, - Најгушће насељена Мостарска котлина,- Мостар, Ливно,- Аграрно-индустријско обиљежје,- Природни ресурси: руде боксита, угаљ, хидропотенцијал, плодно земљиште, екстензивно сточарство, дрвна индустрија,

4. Бихаћка регија

- Повољан географски положај,- Перипанонски обод, планинско-котлинска област,- Планине обода гражане су од старих стијена, прекривене млађим неогеним седиментима, - Структура рељефа посебан значај имајумкрашка поља,- Сјеверни дио изграђе од неогених маринских седимената, усјечене флувио-денудационе површи,- Била и поља западне Босне,- Природна богатства – шуме, жељезна руда,- Клима диференцирана, умјерено-континентална, - Релативна густина ријечне мреже,

- Регија је рано насељена, смјењивале се културне цивилизације,- Илири, Римљани, Словени, Турци,- Најгушће насељене ријечне долине Уне и Сане,- Поларизовани привредни развој, носиоци урбани центри,

ГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ СУСЈЕДНИХ ЗЕМАЉА

Србија

- Близу 7,5 милиона становника, - Преко 88.000 км2,- Саобраћајно-географски положај транзитни, спона у односу на шире окружење,- Двије макрорегије:* Панонска: Панонска низија, обод панонске низије, агропотенцијал, обод Панонске низије долине доњих токова Дрине, Тамнаве, Велике Мораве,* Планинско-котлинска област: рашчлањеност рељефа, налазишта руда, хидропотенцијал,- Војводина: најнии и најплоднији дио, Срем, Банат, Бачка,Алувијалне равни поред ријека, лесне терасе заузимају највеће просторе Војводине, пјешчаре, острвске планине: Фрушка ора, Вршачке планине,Велике ријеке: Дунав, сава, Тиса,- етнички најшароликије подручје Србије, насеља плански грађена, привреа добро развијена.- Средња Србија – сложен и разноврстан рељеф, динарски, шарски, родопски, карпатско-балкански системи, клима континентална са различитим варијатетима, хидрографска мрежа већим дијелом припада црноморском сливу, 60% становништва Србије, повољни природни услови за развој пољопривреде, индустрије, туризма,- центри црне металургије, индустрија неравномјерно развијена, изузетне могућности за развој туризма,- Југзападна Србија – Косово и Метохија, плодна земљишта, већинско албанско становништво, рудно богатство везано за еруптивне стијене, угаљ, ХЕ, ТЕ, културно-историјски споменици.

Црна Гора

- Површина 13.812 км2, око 650.000 становника,- 85% територије изнад 500 м н.в.,- Налази се у највишем југоисточном дијелу Динарида,- Планинско-котлинска, заузима 2/3 површине,- Високе планине и површи, - Брда и котлине сјеверне Црне Горе (Полимље, Пљевљански крај, Ибарски крај),- Планине имају динарски правац пружања,- Вијенац планина: Голија, Војник, Комови, Проклетије, други вијенац: Дурмитор, Сињајевина, Бјеласица,- Брда и котлине одвојени су од осталих регија ријеком Таром и планинама, - Приморска Црна Гора – Црногорско приморје, Зараван дубоког крша, удолина средње Црне Горе,- Црногорско приморје: Бококоторски залив, Будванска ривијера, Барско-улцињско приморје,Удолина средње Црне Гре:

- Скадарско језеро,- Зетска равница,- Бјелопавлићка равница,- Никшићко поље,

Хрватска

- Површина 87.609 км2, око 4,4 милиона становника,- Повезује Подунавље са средоземљем преко уског дијела Динарида,- Укупна дужина граница 2.199 км (према БиХ 967 км, Црна Гора 30),- Припада различитим природно-географским цјелинама,- Различитост културно-цивилизацијских утицаја,- Административно, 20 жупанија,- Преко 90% хрватског становништва, 1991.-12,2% Срба, данас око 3%.

МОДУЛ: ШКОЛСКА КАРТОГРАФИЈА

1. Географске карте – појам, подјела, математички елементи

Предмет проучавања картографије – географска карта и други картографски показатељи као посебан начин приказивања Земљине површине.

Задатак – да изучи суштину карте и другог картографског материјала.

Дефиниција – наука која се бави изучавањем карата, њиховог садржаја, начина њиховог изражавања, израде, састављања и коришћења.

Подјела картографије:- научна (теоријска и експериментална)- производна- општа картографија- математичка картографија- практична картографија- картометрија

Општа картографија – проучава географске карте, њихове особине, класификацију, елементе, садржај, средства и методе графичког изражавања...

Математичка картографија – бави се изучавањем картографских пројекција, проблемима мјерења на картама и осталим елементима математичке основе.

Практична картографија изучава технику израде карата, док се картометрија бави мјерењима на карти.

Географске карте

Појам – Географска карта је у одређеном односу смањена, математички конструисана и уопштена слика цијеле Земљине

површине или једног њеног дијела, на равни, која на посебан графички начин приказује распоред, стање и међусобне односе објеката и појава одабраних сходно намјени.

Особине карте:- математичко конструисање- специфично графичко представљање- генералисање садржаја

Конструисање карте – преношење са сферне површине на раван, преношење се врши по етапама:- неравна Земљина површина преноси на површину геоида,- геоид се замјењује обртним елипсоидом (лоптом)- ситуација с алопте се преноси на равну површину, помоћу картографских пројекција.

Престављање појава на картама специфичним графичким методама – карта са богатим садржајем.

Генералисање садржаја карте – одабирање појава које на карту уцртамо према захтјевима које намећу: размјер (степен умањености карте), намјена карте, избор картографских метода, избор графичких метода приликом израде карте.

Подјела карата

Критерији: територијани принцип, специфичности садржаја, размјер, намјена.

Према територијалном принципу:- карте свијета- карте копнених површина- карте водених површина

Према садржају:- опште географске- тематске

Према размјери:- карте крупног размјера (до 1: 200 000)- карте средњег размјера (1: 200 000 – 1: 1 000 000)- карте ситног размјера (преко 1: 1 000 000 )

Према намјени:- школске карте- информативне карте- војне карте

Елементи карте

Математички:- картографске пројекције- размјер карте- оквир карте- геодетска основа

Географски елементи:- физичкогеографски елементи садржаја- друштвеногеографски елементи садржаја- географски називи

Редакциони подаци:- назив карте- размјер и пројекције- легенда- графикони за мјерења на карти- картографски извори- вријеме израде- аутор- издавач

Допунски елементи:- графички- табеларни- текстуални

Математички елементи карте

Одређују математичку основу карте, чиме је утврђен међусобни однос положаја тачака, линија и површина на Земљиној површини и истих тих објеката на географској карти.

Геодетска основа – одређује начин на који се на основу разуђене Земљине површине (геоида) формира условна површина елипсоида или лопте.

Површина Земље – геоид – лопта (елипсоид), са димензијама:- полупречник екватора....................................6 378,1 км- полупречник осе.............................................6 356,9 км- обим екватора................................................. 40 075,0 км- обим меридијана............................................. 40 008,2 км- спљоштеност Земље....................................... 1:229,2

Размјер карте – однос величина из природе и истих тих величина на карти (колико је пута нека дужина или површина на карти смањена).

Главни размјер – однос величина на Земљином елипсоиду и на оном умањеном, са кога с еврши пројектовање координантне мреже на равну површину.

Линијски размјер – однос између једне дужи у природи и исте те дужи на карти.

Изражавање размјера:- бројно, - графички, - непосредним објашњењем

Бројни размјер – 1: 50 000

Графички размјер или размјерник – линија на коју су нанесене дужи, које када с еувећају у односу на размјере карте одговарају оној дужини у природи како су на карти обиљежене.

Линерани размјерници – издијељени на подиоке који у природи одговарају дужини од неколико км.

Двојни размјерник, трансверзални размјерник, клинасти , нагибни...

Површински размјер – однос између величина једне површине на карти и величине исте те површине у природи, једнак је линијском размјернику подигнутом на квадрат: 2 2

1 : 50 000 односно 1: 2 500 000 000

Картографске пројекције

Картографске пројекције – начини конструисања мреже упоредника и подневака или неке друге координантне мреже која служи за одређивање положаја свих тачака које се са Земљине површине преносе на карту.

Преношење ситуације са сферичне површине на равну немогуће је извршити без мањих промјенама у дужинама, површинама или облицима. Ове промјене називају се деформацијама на карти.

Деформације на картама – приликом преношења лоптасте површине у равну обавезно долази до набирања или расцјепа , тако да Земљу вјерно можемо представити једино на лопти, односно глобусу.

Мјеста на карти на којима нема деформација називају се мјеста нултих деформација.

Код конформних пројекција нема деформација углова, то значи у њима је очувана сличност површина објекта. Код ових пројекција меридијани и паралеле увијек се сијеку под правим углом.

Код еквивалентних пројекција очувана је главна размјера између одговарајућих површина на сфероиду и карти. У њима је постигнута вјерност површина.

Код свих еквидистантних пројекција постоји очувана је вјерност размјере дуж једног главног правца.

Код произвољних пројекција постоји деформација површина и углова, као и дужина дуж меридијана.

Картографске пројекције дијеле се према начину конструкције координантне мреже, на:* купасте* ваљкасте* перспективне* зенитне* полиедарске* условне

- Купасте пројекције – код којих се пројектовање врши са Земљиног елипсоида на површину купе. Дијеле се на: управне, косе, попречне.Код ових пројекција подневци су праве линије које се зракасто разилазе из Земљиног пола, а упоредници луци концентричних кругова.

- Ваљкасте пројекције – код којих се пројектовање врши са Земљине површине на површину ваљка који је на њу навучен. Дијеле се на: управне, косе, попречне.Код управних – упоредници су праве хоризонтале, а подневци праве вертикалне линије.Квадратна ваљкаста пројекција, упоредници и подневци су праве и међусобно управне линије. Координантна мрежа дијели карту на квадратна поља.Меркаторова пројекцијаје конформна. Растојања између подневака су једнака, а упоредници су према половима све размакнутији.Код попречних ваљкастих пројекција картографска мрежа има другачији лик. Праве линије су само екватор и додирни подневак.Псеудоваљкасте пројекције – гдје се географске координате слободно конструишу. Паралеле су праве линије, а подневци извијене линије.

Зенитне пројекције су пројекције код којих се пројектовање врши на равну површину. Могу бити: поларне, екваторијалне, хоризонталне.

Полиедарске пројекције представљају посебну групу картографских пројекција код којих се пројектовање врши ортогонално на равне површине. Земљина лопта с епретходно подијели на сферичне трапезе.

Избор картографских пројекција приликом израде карте један је од најважнијих задатака, гдје се полази од намјене карте.

2. ГЕОГРАФСКИ ЕЛЕМЕНТИ КАРТЕ, ТОПОГРАФСКЕ КАРТЕ, КАРТОГРАФСКИ ЗНАЦИ, ОРИЈЕНТАЦИЈА КАРТЕ, ИЗРАДА СКИЦА И ШЕМА

Географски елементи карте

Хидрографија – садржаји у општегеографским картама

На карти сe уцртавају као:- обалске линије мора и језера- ријечне системе- квалитативне и квантитативне карактеристикe објеката на обалама мора, језера и ријека.

На топографским картама су уцртане све значајније водене површине (мора, језера, мочваре, водени токови, објекти везани за хидролошке појаве).

Величина водених површина коју је могуће приказати на карти зависи од њене размјере. Мање површине могуће је приказати једино ванразмјерним знацима.

Водени токови, потоци, ријеке и канали, приказују се зависно од размјере карте.

По правилу, на картама се не уцртавају токови који су у размјери краћи од једног центиметра.

Рељеф – приказ је много сложенији, јер од тродимензионалних појава треба је уцртати на равној површини и да се представи егзактно и очигледно.

Метод шрафа – то су тање или дебље кратке црте којима с еозначавају неравнине на земљишту. Уцртавају се у правцу пада терена.Примјеном шрафа за сјенчење облика рељефа постиже се велики степен очигледности, која је већа код малих детаља него код генералног приказа.

Метод боја – нијансе боја испуњавају површине, успјех зависи од правилног избора боја. Принципи – што виши терени то тамније боје, што нижи терени свјетлије боје (хипсометријска скала боја). Нијансе боја служе да се повећа очигледност приказа рељефа што није својствено изохипсама.Принципи избора боја:- нијансе боја треба да буду довољно различите како би се препознали различити висински спратови,- водити рачуна да буду складни низови боја, чиме с епостиже већа очигледност,- тонови боја не смију бити сувише тамни како не би ометали уношење другог садржаја карте.

Метод изохипси – затворене криве линије које повезују све тачке истих надморских висина (изос – једнак; хисос – висина).Интервал – хоризонтално растојање између сусједних изохипси.Еквидистанција – вертикално растојање између сусједних изохипси.

Насеља – приказује се на картама тачан положај насеља. Што је карта крупнијег размјера могуће је приказати више детаља и обрнуто.

Код карата ситнијих размјера насеља се у све већем броју приказују ванразмјерно. Користе с егеометријски, кружни знаци, а мања села се и не приказују.

Комуникације – уцртавају се на свим општегеографским картама, служе на картама и као одлично оријентири.Жељезничке пруге – уцртавају се на општегеографске карте.Путеви – уцртавају се на картама у свим категоријама. Важније комуникације означавају се са двије или три паралелне линије, остали једноструком линијом.

Тло и вегетација – чине само садржај топографских карата, док на картама не постоје посебни знаци за тло.

Границе – линије за границе могу бити континуиране или парцНачин обиљежавања граница на картама захтијева највећу могућу тачност и прецизност. На топографским картама то се постиже уцртавањем низа пограничних објеката као што су карауле, гранични стубови, табле и граничне линије.

Географски називи – су лична имена појава које су унијете на карту. Дијеле се на:

- топониме, називи насељених мјеста- орониме, називи облика рељефа- хидрониме, називи хидролошких појава- хорониме, називи површина.

Карту можемо оптеретити називима да они не заузимају више од више од 15% површина.

Генерализација садржаја –зависи од намјене карте. На генерализацију карте најнепосредније утиче размјер карте.

Топографске карте

Топографске карте – размјере: 1:25 000; 1: 50 000; 1: 100 000;1: 200 000.

ТП се раде у полиедарској пројекцији 1: 50 000 и 1: 100 000.Вањски рам представљен је линијом дебљине око 1мм. Између вањских и унутрашњих рамова на источној и западној страни налазе се линије правоугле координантне мреже са уписаним одговарајућим апсцисним вриједностима. Између рамова уписан есе нумеричке вриједности за апсцисе и ординате.

Изнад рама у средини је назив карте по најважнијем мјесту. На јужном рубу у средини је наведена бројна размјера, а испод тога линијски размјерник и навод да су изохипсе на 20 м. Десно је детаљ прегледног листа, а затим координатомјер и графичко објашњење за његову употребу. Лијево је податак о издавачу карте, подаци о допуни и др.

Карте у Гаус Кригеровој пројекцији имају функционално ријешен рам. Унутрашњи рам је представљен само једном линијом, а на одстојању од њега око 12 мм вањски рам, који садржи минутну подјелу по географској дужини. Правоугле координате су написане четвероцифреним бројевима, а остали двоцифреним бројевима који показују километре.

Картографски знаци

Три основне групе: површински, линијски, тачкасти.

Површински или контурни – служе за приказивање оних објеката или појава који у природи имају површинско обиљежје простирања и могу се приказати у размјеру карте.

Линијски знаци – служе за представљање објеката који се у природи протежу линијски, ако што су – путеви, пруге, границе...

Тачкасти знаци – служе за приказивање појединачних објеката које није могуће представити у размјеру карте.

Картографски знаци могу се груписати на:

- Знаци за објекте насеља,- Знаци за привредне и јавне објекте,- Знаци за објекте саобраћајне мреже,- Знаци за приказ рељефа земљишта,- Знаци за воде копна и хидротехничке објекте,- Знаци за поморски и подморски садржај,- Знаци за растиње и врсте тла,- Знаци за границе, граничне објекте и ограде,- Знаци за геодетске тачке.(користити приручник – Топографски знаци).

Оријентација карте

- Оријентација сам екарте,

- Изналажење на карти положаја тачака стојишта и упоређивање карте са околином.

Оријентисати карту значи поставити је у водораван положај да сви правци на њој буду паралелни одговарајућим правцима у топографском простору. Тада ће горња страна оквира карте бити окренута према сјеверу . Бочне стране, источна и западна,Биће у правцу меридијана, а доње, јужна и горња сјеверна, у правцу паралела.

Метод одређивања стајне тачке

На више начина:- Пресијецањем правца уназад,- Пресијецањем правца са стране,- Одмјеравање од познатих тачака(врши с епрактично употребом ТК у простору).

Израда скица и шема на топографској карти

Скице и шеме могу с ерадити према некој од топографских карата у датој размјери.

Ако се скица или шема ради у размјери карте, можемо узети прозиран папир и поставити га преко дијела карте који нас занима. Прецртамо са карте само најважније детаље и то допунимо елементима који нас занимају.

Ако желимо израдити скицу или шему у крупнијој размјери, онда се увећава одређена површина на карти 2 или више пута.

За израду скица или шема одока у топографском простору потребан нам је прибор: милиметарски папир, оловка, лењир...

Уз скицу се даје легенда у којој ће се дати сва потребна објашњења.

КАРТОМЕТРИЈА

Подјела карата на листове

На сваком листу карте приказан је одређени дио простора.Да би се имао преглед који је дио простора приказан на неком листу, карте су подијељене на листове.Подјела ТК је везана за мрежу меридијана и паралела.

Видјети шему: Прегледни лист

Основу за подјелу наших ТК на листове чине карте 1: 200 000.

Димензије листа карте 1: 200 000, у лушној мјери, износе 1 степен по г.ш и 1 степен по г.д.

Сваки лист карте добија назив по највећем насељу приказаном на њему и четвероцифрен број који представља географско координантно средиште листа.Нпр. Зајечар 4422; 1: 200 000 (44 степена г.ш, 22 степени г.д).

Лист карте 1: 200 000 дијели се на 4 листа 1: 100 000 димензија 30 х 30 минута (лучних).Називи листова тих карата дати су према највећем насељу приказаном на њима, као и троцифрен број који значи исто што и назив.

Лист 1: 100 000 дијели с ена 4 листа 1: 50 000, димензија 15 х 15 лучних инута.

Лист тих карата задржава назив и бројчану ознаку листа карте 1: 100 000 у чијем окивру се налазе, с тим што поред назива имају и бројчане ознаке од 1 до 4 које показују положај листова карте 1: 50 000 у оквиру одговарајућег листа карте 1: 100 000.

Лист карте 1: 50 000 дијели се на 4 листа карте 1: 25 000, димензија 7,30 х 7,30 минута.Листови тих карата носе називе листа карте 1: 50 000, уз додатак броја од 1 до 4 који показују њихов поредак у оквиру одговарајућег листа карте 1: 50 000.

Листови ТК 1: 25 000 до 1: 200 000 имају исте димензије изражене у милиметрима и површину изражену у дм2. Те величине износе:

по г.ш...................око 555 мм

по г.д....................око 400 мм

по површини 22,2 дм2

Површина обухваћена једним листом карте 1: 200 000 представљена је на 4 листа 1: 100 000, 16 листова 1: 50 000, 64 листа 1: 25 000.

Мјерење дужина

Мјерење правих линија – најједноставније и врши се помоћу шестара или лењира.Измјерена дужина пореди се са размјерником, а коначан резултат је збир очитаних података на лијевој и десној страни размјерника.

Мјерење изломљених линија – врши се на два начина: први, када се та линија издијели на одговарајући број правих линија, свака од њих с емјери као праа линија, а коначан резултат је збир тих парцијалних резултата.Други, мјерење помоћу лењира или милиметарске хартије и размјере карте. На карти се измјери дистанца у мм, а затим се резултат помножи са величином размјере (вриједност једног мм са карте изражена у броју метара у природи, прерачунато у размјери карте).

На сличан начин врши се и мјерење извијених линија.За мјерење дужина користи се и инструмент курвиметар или даљиномјер (показати инструмент).

Праволинијско растојање између двије тачке најтачније се израчунава помоћу правоуглих координата.Примјењују се приликом одређивања растојања јако удаљених тачака и растојања тачака које се налазе на разним листовима ТК.

Примјер: одредити удаљеност између тачака Т1 и Т2, чије су координате:

А : Х1 = 4 820 922 м Y1 = 6 595 465 м B : X2 = 4 826 415 м Y2 = 6 606 836 м

прво се одреде разлике координата: „

Х = Х2 - Х1 = 5 493 м = 5,493 км ,,

Y = Y2 – Y1 = 10 371 м = 10,371 км

а затим израчунава растојање по датом обрасцу: 2 2

d = X2 + Y2 = 5,493 = 10,371 = 137,730 = 11,796 km (drugi korijen iz gore navedenih brojeva)

Приликом мјерења дужина на карти, треба водити рачуна о томе да је карта ортографска пројекција и да су дужине на стрмим теренима дуже од оних које с емогу измјерити на карти. Те корекције су, с повећањем нагиба земљишта, све веће.

Мјерење хоризонталних углова

За мјерење углова на картама, као мјерне јединице користе се: степен, град, хиљадити и радијан.

Степен је 360-ти дио пуног круга, дијелови су му минут, и секунд.

Град је 400-ти дио пуног круга, његов мањи дио је градусни минут, који је стоти дио града и градусни секунд, који је стоти дио градусног минута.

Хиљадити је угао код кога су краци на растојању од 1 000 метара од тјемена, размакнути за један метар.Пун круг подијељен је на 6 283 хиљадита и те мјерне јединице користе се код артиљеријских справа. На њима је подјела круга поједностављена на 6 000 подеока код оружја руске производње или на 6 400 подеока код оружја њемачке производње.

Радијан је угао чија кружница је једнака њеном полупречнику. У поређењу са степенима, радијан одговара луку од 53 степена и 18 минута.

Мјерење углова могуће је само на оним картама које имају конформне деформације и на крупноразмјерним картама код којих су деформације свих елемената занемарљиве.

Мјерење вертикалних углова

На картама се као вертикални углови мјере мјесни углови и нагиби земљишта. Мјесни углови су они који повезују двије тачке на карти.Сви елементи за изналажење мјесних углова могу с еузети са топографске карте. То су: хоризонтално растојање између задатих тачака (мјерење дужине праве линије) и висинска разлика између њих.Помоћу њих могуће је конструисати правоугли троугао и на њему измјерити мјесни угао, који с еможе израчунати и рачунским путем: hm

L (alfa) = ………… . 57,3 Dm

Alfa / мјесни угао изражен у степенима h = висинска разлика између тачке А и Б у метрима D – хоризонтално растојање између тачака А и Б у метрима 57,3 – величина радијана

Вриједност мјесног угла у хиљадитим, добија се рачунским путем када се релативна висина између тачке А и Б изражена у метрима подијели хоризонталним растојањем између њих изражена у километрима.

Када с емјесни угао мјери у процентима обје величине су у метрима, а количник с емножи са 100.

Нагиб (пад) или успон земљишта по одређеном правцу може се изразити у постоцима и хиљадитим, по обрасцима: h

alfa % =............. . 100

D

h = visinska razlika u metrima

D = horizontalno rastojanje u metrimaalfa % = pad (uspon)

Na isti način se nagib izražava i u hiljaditim: h

alfa %o = ........ . 1000 D

D= razlika u kilometrima

Одређивање апсолутне и релативне висине земљишта

Апсолутна висина – вертикално растојање између тачке и нивоа мора (директно с еочитава на ТК)

Очитивање апсолутне висине изохипси мало је сложеније, је оне обично нису обиљежене бријем који означава висину. Због тога је потребно знати еквидистанцију, пронаћи најближу висинску тачку и одредити пад терена између те висинске тачке и изохипсе чију висину треба одредити.

Уколико тачка за коју се одређује апсолутна висина, лежи између двије изохипсе, њена висина може се одредити и графички и рачунски.

Релативне висине – одређују се на тај начин што се од апсолутне висине врха објекта одузме висина подножја.

Мјерење површина

За мјерење површина могу да служе крупноразмјерне карте.Мјерење површина врши с ена неколико начина:

- математичким путем,- помоћу планиметра,

Математички начин мјерења површина – погодан је за површине чије контуре чине праве линије (квадрат, правоугаоник, једнакостранични троугао..., геометријекс слике).

Мјерење се врши по страницама (дужине) и висине, што је потребно за математичке формуле: a . h

P = ........ 2

На примјер: дужина странице квадрата на ТК 1:50 000 је 4 цм.Израчунај ту површину у природи у км2 ?Начин рачунања: а= 4 цм (40 мм) 2

40 мм х 40 мм = 1600 мм 1600 мм2 х 2500 м2 = 4 000 000 м2 4 000 000 м2 = 4 км2

2500 м2 (50 000 х 50 000 = 2500000000 мм2 = 25000000 цм2 = 2500 м2).

Површине неправилног облика могуће је мјерити и на начин који се заснива на формули за мјерење површина трапеза: a + b

p = .......... . h 2

Површина трапеза се издијели на уске зоне константне ширине. Те површине имају облике сличне трапезима. Испрекиданим линијама извучемо њихиве средишњице (висине), измјеримо их и добијемо њихову укупну дужину. Практично, добили смо један веома издужен трапез чија је висина на примјер 5 мм, па ће његова површина бити, на примјер:

362 мм . 5 мм = 1 810 мм21810 мм2 х 2500 м2 = 4 525 000 м2

Ili 4 км2 52 ha 50 ari

Напомена:Ако се ради о ТК 1: 25 000, онда је (25 000 х 25 000 = 625000000 мм2 = 6250000 цм2 = 625 м2)

Утврђивање размјера карте

Када посједујемо карту на којој нема података о размјери, утврђујемо је на три начина:

1. Помоћу карте са познатом размјером2. Поређењем дужина на земљишту и на карти3. iПоређењем дужина меридијанских лукова

Први начин- базира се на рачуну пропорције. Прво се утврде исте дужине на карти непознатог и на карти познатог размјера. Оне се измјере и унесу у сљедећу формулу:

D1 : D2 = X : R

X = D1 X R / D2

На примјер: 20:40 = Х : 25 000 Х = 20 х 25 000 / 40 Х = 12 500 (размјер друге карте)

D1 – dužina na karti nepoznate razmjereD2 – ista dužina na karti poznate razmjereR – poznata razmjera

Други начин - одређивање размјере карте састоји се у поређењу дужине измјерене на карти и исте те дужине измјерене у природи. Дужина у природи претвори се у милимере и подијели се дужином измјереном на карти (у милиметрима) и добија се приближна размјера карте.

Трећи начин – размјер се може израчунати и поређењем дужина меридијанских лукова. Познато је да је на овим географским ширинама лук меридијанског угла од 1 степена дуг 111 111 м, угла од 30 мин.дуг је 55 555 м, а угла од 15 мин.дуг је 27 778 м. Када се та дужина прерачуна у центиметре, подијели са одговарајућом дужином измјереном на карти, добија се приближан размјер.

Одређивање на карти положаја тачака

Положај неке тачке на Земљиној површини потпуно је одређен ако су познате њене географске, правоугле или поларне координате и обавезно надморска висина.

Одређивање географских координата тачака на земљи – на ТК није нацртана мрежа меридијана и паралела, она је означена на

унутрашњем раму у минутама (на вањском раму код новијих карата).

Да би се одредила географска ширина неке тачке, треба кроз ту тачку повући оловком паралелу од географског рама карте. Затим ћемо на географском раму карте утврдити колико има цијелих минута од јужног рама карте до дате паралеле. Географска ширина дате тачке добија се додавањем утврђених минута географској ширини која је уписана на јужном раму карте.

На примјер:Кота од 970 м; почетна г.ш на јужном раму је 44 степени и 31 минут. Овој вриједности треба додати и дио сљедеће минуте који је означен као дуж АБ. Мјерењем ћемо утврдити да је дужина једне минуте АЦ 37мм (карта 1:50 000), а њеног дијела АБ 16,6 мм (као примјер). Једна минута има 60 секунди. На основу тих елемената поставићемо пропорцију и израчунати колико колико дијелу минуте АБ измјереном у мм одговара секунди г.ш.

16,6 мм : 37 мм = х” : 60’’

x’’ = 16,6 x 60 / 37 = 26,7’’

Према томе, г.ш ће бити 44 степени, 31 минут и 26,7 секунди.На одговарајући начин ћемо одредити и географску дужину(1 минута г.д = 26,5 мм)

Одређивање правоуглих координата тачака на карти – за тачно одређивање правоуглих координата потребно је измјерити удаљеност дате тачке од јужне (доње) и западне (лијеве) странице квадрата у коме се налазе тачке.

На примјер:Узмимо да треба одредити правоугле координате тачке Т. Прво се запише вриједност апсцисе (линије која чини јужну страницу квадрата нпр. 5 064. Лењиром измјеримо одстојање ТТ1 = 15 мм. Помножимо ту дуж са размјером карте и добићемо вриједност у природи 750 м. Додамо је на вриједност апсцисе за јужну страницу квадрата: х = 5 064 + 750 м = 5 064 750 м

При одређивању ордината на вриједност западне вертикалне линије која чини и западну страницу квадрата дода се величина ТТ2 (8 мм) помножимо са размјером карте (8 мм х 50 000 = 400 000 мм = 400 м). Y = 6 520 000 + 400 = 6 520 400 m

Задатак може бити обрнут: да се на карти уцрта или пронађе тачка са датим правоуглим координатама.

Израда профила земљишта

Профил – вертикални пресјек топографске површине.Профилна линија – линија дуж које се ради профил.

При изради профила хоризонтална размјера остаје иста, а вертикална размјера се узима два, пет или десет пута крупнија да би се боље изразио рељеф профилом који радимо.

Поступак израде профила:Тачке на топографској карти између којих се ради профил споје се правцем – профилном линијом.

На милиметарском папиру повући хоризонталну линију у дужини профилне линије.Над профилном линијом, као основном, изради се висинска скала обично у два, пет или десет пута крупнијој размјери. На примјер, радимо ли профил на карти 1: 50 000 и узимамо сваку изохипсу од 20 м. Довољно ће бити да вертикална размјера буде пет пута крупнија и у том случају ће бити 1: 10 000. За

висинску основу узима се округла вриједност мања од најниже тачке на профилу. Растојање између линија висинске скале х добија се ако еквидистанција умањи са размјером:

h’’ = 20 m / 50 м = 0,4 ммСа оваквом малом вриједношћу х на висинској скали не бисмо могли израдити профил који би био прикладан. Зато добијену вриједност увећамо пет или десет пута. Увећамо ли је 5 пута (0,4 мм х 5 = 2,00 мм) вертикална размјера ће бити пет пута крупнија 1: 10 000 (50 000 : 5 = 10 000 ).Код увећања вертикалне размјере десет пута 0,4 мм х 10 = 4 мм, између линија висинске скале ће бити растојање 4 мм, а вертикална размјера ће бити 1: 5 000 ( 1: 50 000 : 10 = 1: 5 000).

Потом се дуж основе постави милиметарски папир на кога се преносе тачке пресјека профилне линије са изохипсама. Спајањем добијених тачака долазимо до траженог профила.

(практичан рад на вјежбама, предиспитна обавеза која се полаже на вјежбама)

Израда рељефних модела и рељефних карата

Рељефни модели и рељефне карте представљају тродиземнзионалан приказ земљине површине.

За тачнију израду модела рељефа потребно је извршити одређене припреме и прецизнији рад. Најпогодније је за израду модела рељефа користити карте у крупном размјеру (планови): 1: 2500;1: 5 000; 1: 10 000; 1: 25 000; 1: 50 000.

Ако изаберемо један детаљ карте 1: 25 000 за модел рељефа, помоћу индига прецртамо на даску од меког дрвета изохипсе или прецртане изохипсе на папир једноставно залијепимо на даску.

Ако желимо боље истаћи рељеф на моделу, еквидистанцију морамо увећати неколико пута као и приликом израде профила.Дуж изохипси укуцамо у даску ексере чије ће дужине одговарати еквидистанцији изохипсе изражене у вертикалној размјери коју смо увећали одређени број пута. Након тога глином или пластелином вршимо попуњавање и обликовање модела рељефа све до главе ексера. Кад се модел осуши извршимо одговарајуће бојење, уношење топографских знакова за поједине објекте и исписивање назива.Израда профила рељефа помоћу профила врши се тако што се изради одређени број профила по изабраним правцима на карти, али не рјеђеод 1 цм. На основу приложене карте израђено је десет профила чија је вертикална размјера 1: 5 000. Исијечемо их од картона и учврстимо на даску љепилом вертикално, редосљедом и одстојањем који одговара карти. Након тога вршимо попуњавање пластелином или глином, а након сушења и бојење и остале радове ка на претходном моделу.

Модели рељефа израђени од гипса су тешки и неподесни за преношење. Због тога се у последње вријеме све више раде на основу модела рељефа рељефне карте од пластичне масе. Лагане су и код ученика су омиљено наставно средство.

Називи и бројеви на рељефним картама распоређени су узимајући у обзир текућу димензију карте. Називи планина и врхова распоређују се на јужним падинама (на страни окренутом посматрачевом оку).Највише с едеформишу површине са највећим нагибом, јер на тм мјестима долази до највећег истезања.На савременим рељефним картама избјегава се штампање линија картографске мреже, јер се деформишу. За штампање садржаја рељефних карата употребљавају се бијело пигментирани крути непровидљиви пластични листови.

ТЕМАТСКЕ КАРТЕ

Карте се дијеле на двије велике групе: општегеографске и тематске.Садржај тематских карата је много разноврснији, специфичнији и по томе с еоне суштински разликују.Основни садржај тематских карата може да чини само једна појава. Мали број појава на овим картама олакшава њихово јасно истицање и постизање већег степена очигледности.

Тематске карте се најчешће дијеле по дв акритеријума: према карактеру садржаја и према тематици садржаја.

Подјела према карактеру садржаја: аналитичке, синтетичке, комплексне.

Према тематици садржаја, подјела тематских карата је сложенија.То су: карте природних појава, карте друштвених појава и техничке карте.

Карте природних појава:- климатолошке,- хидролошке,- карте геофизичких појава, - педаолошке карте,- геоморфолошке карте,- геолошке карте,- биогеографске карте.

Карте друштвених појава:- привредне,- карте насеља,- етнолошке карте,- историјске карте,- туристичке карте.

Техничке карте:- карте пројеката,- поморске, навигационе карте,- авионске карте,- војно-техничке карте.

Садржај тематских карата – имају двије групе, и то: географска основа и тематска појава.

Географска основа – је обавезан елеменат сваке тематске карте, а има задатак да омогући оријентацију у простору. Најчешћи елементи су: ријечна мрежа, обале свјетског мора, рељеф, насеља, границе...

Садржај географске основе уцртава се блиједим нијансама како би се што више повукао пред визуелним приоритетима, односно уочљивошћу тематског садржаја.

Тематски садржај карте је основни садржај коме се даје апсолутна предност.Тематски садржаји треба да буду уцртани јасним живим бојама. Могу с еприказти сљедећи елементи тематских појава:

- поједини објекти и њихов положај,- ареали и линије простирања појава,- квантитативне карактеристике појава,- квалитативне карактеристике појава,- промјене положаја,- промјене квантитативних и квалитативних појава.

На једној карти могуће је приказати једну или више наведених карактеристика тематске појаве.

Графички показатељи који се зато користе су најразличитији и за њихов избор не постоје никаква ограничења. Дијеле с ена двије групе:

- географске методе (метод знакова, метод тачака, метод изолинија, метод ареала, метод квалитативних боја, метод линија кретања, метод радијана);

- статистичке методе (метод екартограма, метода картодијаграма);

Легенда мора да садржи обавјештење о свим квантитативним и квалитативним значењима облика, подјела и боја на карти и без ње је немогуће користити тематске карте.

Извори података су одлучујући фактор приликом планирања израде тематске карте. Потребни подаци могу се прибавити:

- на терену,- из статистичких материјала,- из текстуалних материјала,- са других тематских или општегеографских карата.

ПРАКТИЧНИ ЗАДАЦИ

1. МЈЕРЕЊЕ ДУЖИНА НА КАРТИ И У ПРОСТОРУ

Размјер 1 цн на карти имау простору дужину

1 км у простору има на карти

дужину1: 25 000 25 000 цм= 250 м 4 цм1: 50 000 50 000 цм=500 м 2 цм1: 100 000 100 000 цм=1 км 1 цм1: 200 000 200 000 цм = 2 км 0,5 цм=5 мм1: 500 000 500 000 цм=5 км 0,2 цм = 2 мм

Како доћи до рјешења ?Карта 1: 25 000 (размјер је неименовани број, ако именујемо један од бројева размјера, онда се и други исказује у истој мјерној јединици):25 000 (у цм) , то претварамо у км или м у простору, 100 ц=1 м25 000 цм = 250 м;На исти начин се рјешавају задаци и на картама других размјера.7 Задатак: удаљеност између тачке А и тачке Б на карти размјере 1: 50 000 је 7 цм. Колико износи та удаљеност у простору у км ?Рјешење:50 000 х 7 цм = 350 000 цм = 3 500 м = 3,5 км (1км=1000 м);

2. ИЗРАЧУНАВАЊЕ ПОВРШИНА НА КАРТАМА И У ПРОСТОРУ

1: 25 000 62 500 м2 16 цм21: 50 000 25 000 м2 4 цм21: 100 000 1 км2 1 цм21: 200 000 4 км2 25 мм21: 500 000 25 км2 4 мм2Размјер 1 цм2 на карти има

у простору површину

Површина од 1км2 у простору има на карти површину

Како до рјешења ?На примјер: 25 000 цм х 25 000 цм = 625 000 000 цм2625 000 000 цм2 = 62 500 м2 (625000000: 10000=62 500 м

Примјер други:Правоугаоник има дужине на карти 1:25000: а= 80 мм, б= 40 мм, израчунати његову површину у простору ?Рјешење:80 цм х 40 мм = 3200 мм2 3200 мм2 х 625 м2 = 2000000 м2 = 2 км2 (1:25 000, један дужни мм=25м, а један 1мм2 = 25 м х 25 м = 625м2).

Ако се ради о површинама неправилног облика, оне се претварају у неправилне трапезе, тако што с еповршина издијели на уске зоне константне ширине, те површине имају облике сличне трапезима, испрекиданим линијама извучемо срдишњице трапеза, измјеримо их и добијемо њихову укупну дужину. Практично добили смо један веома издужени трапез чија је просјечна висина на примјер 5 мм, па ће његова површина бити:362 мм х 5 мм = 1 810 мм21 810 мм2 х 2 500 м2 = 4 525 000 м2 или 4 км2 52 ха 50 ари.(1:50 000, један дужни мм=50 м, а један мм= 50м х 50м =2500м2).

3. ОДРЕЂИВАЊЕ РАЗМЈЕРА КАРТЕ

D1 = dužina na karti nepoznate razmjereD2 = ista dužina na karti poznate razmjereR = poznata razmjera

D1 : D2 = X : R X = D1 x R / D2

Na primjer:D1= 20 D2 = 40R = 1:25 000X = ?

20 : 40 = X : 25 000 X = 20 x 25 000 / 40X = 12 500 (1: 12 500) je razmjer koji smo tražili.

Ili, razmjer se može izračunati i poređenjem dužina meridijanskih lukova. Luk meridijanskog ugla od 1 stepeni dug je 111 111 m, ugla od 30 min. = 55 555 m, ugla od 15 min.= 27 778 m, kada se jedna od ovih dužina preračun au cm, podijeli sa odgovarajućom dužinom izmjrenom na karti, dobija se približan razmjer.

Мјерење вертикланих углова:

а (уго алфа) = hm / Dm . 57,3 (veličina radijana)

a% = h / Dm . 100

a% = h / Dkm . 100

4. ОДРЕЂИВАЊЕ НА КАРТИ ПОЛОЖАЈА ТАЧАКА

Положај тачке на Земљи потпуно је одеђен ако су познати:* географска ширина и дужина,* правогле кооринате ( x , y)* надморска висина,

Примјер израчунавања географске ширине на Т 1:50 000,Кота 970 м има приближну г.ш. 44 степени и 31 минут. Овој вриједности треба додати и дио сљедеће минуте .Мјерењем ћемо утврдити да је дужина једне минуте = 37 мм, а њеног дијела 16,5 мм. Једна минута има 60 секунди, па постављамо пропорцију: ,, ,,

16,5 mm : 37 mm : x : 60 ,,

x = 16,5 x 60 / 37 = 26,7

Dakle, g.š. iznosi na TK 1:50 000 = 44 st. 31 min. 26,7 sek.

Isti princip s ekoristi i kod izračunavanja g.d, samo što je dužina jedne minute = 26,5 mm.

Određivanje pravouglih koordinata tačaka na karti – izmjeriti udaljenost date tačke od južne (donje) i zapadne (lijeve) stranice kvadrata u kome se nalaze tačke:Tačka T , vrijednost koja čini južnu stranicu kvadrata (na primjer 5 064), zatim izmjerimo rastojanje od južne stranice do tačke T = 15 mm, tu dužinu pomnožimo sa razmjerom karte i dobijemo vrijednost u prirodi u m ( 15 mm x 50 000 = 750 000:1000= 750 m).Na isti način se određuje ordinata (y) samo se na vrijednost zapadne vertikalne linije koja čini i zapadnu stranicu kvadrata doda izmjerena veličina od zapadne stranice do tačke T (na primjer 8 mm x 50000 = 400 000 mm = 400 m).

5. IZRADA PROFILA ZEMLJIŠTA, RELJEFNIH MODELA

Шта је профил ? Вертиклани пресјек топографске површине.

Шта је профилна линија ? Линија дуж које се ради профил земљишта.

Шта је са размјером карте при изради профила ?Хоризонтална размјера остаје иста (иста дужина профилне линије на карти и на милиметарском папиру на коме се ради профил),Вертикална размјера се узима 2, 5 или 10 пута крупнија да би се боље изразио рељеф профилом ( на примјер: еквидистанција је 20 м, а то је у оригиналном размјеру 0,4 мм на милиметарском папиру, што је практично невидљиво, зато 0,4 увећамо на примјер 5 пута = 2 мм , значи еквидистанција 0д 20 м у природи биће представљена на милиметарском папиру са 2мм, а 100 м = 10 мм = 1 цм).

Кључно је конструисати координантну мрежу (апсцису и ординату са вриједностима, на које се наносе вриједности са карте).

НАПОМЕНА:За начин рјешавања практичних задатака видјети примјере у уџбенику '' Основи географије'', стр. 117 – 126).

Модул – ДЕМОГРАФИЈА

Pojam i predmet demoдrafije

Demoдrafija je nauka o stanovništvu. Etimologija grčke reči demografija (demos narod; дraphein opisivati) upravo objašnjava njeno osnovno značenje. Termin demoдrafija uveo je prvi put u naučni rečnik A. Guillard (1799-1876) u delu Elementi humane statistike ili komparativna demoдrafija (Pariz 1855.)

Demoдrafski razvitak je kompleksan proces koga čine prirodno i mehaničko kretanje kretanje, razmeštaj i druge pojave, kao i njegove strukture koje se zasnivaju na individualnim karakteristikama pojedinaca.

Pored izučavanja demografskog razvitka, kao i faktora i uzroka koji taj razvitak uslovljavaju, demografija se bavi projekcijama i prognozama stanovništva, što je naročito značajno za ekonomske i druge nauke, odnosno za discipline koje se bave planiranjem. Danas je opšte priznat značaj stanovništva (natalitet, fertilitet, smrtnost i migracije), kao i promene u demografskim strukturama (biološkim, socio-ekonomskim i intelektualnim). Između kretanja i struktura stanovništva postoji obostrana međusobna povezanost, koja se ogleda u tome što komponente kretanja stanovništva utiču na strukture, i obrnuto, demografske strukture ispoljavaju svoj uticaj na natalitet i smrtnost, odnosno na preseljavanje stanovništva. S druge strane, komponente kretanja stanovništva kao i demografske strukture i promene u njima uslovljene su delovanjem brojnih činilaca bioloških, socio-ekonomskih, ekoloških, kulturnih i socio-psiholoških. Pomenuti faktori i njihovo delovanje ispoljavaju se različito u datim uslovima društvenog i ekonomskog razvoja, što znači da je demografski razvitak istorijski uslovljen. Drugim rečima, stanovništvo koje živi na izvesnom stupnju društvenog i ekonomskog razvoja pokazivaće u pogledu demografskog razvitka pravilnosti i zakonomernosti koje su svojstvene datom stepenu razvoja.

Predmet demografije je stanovništvo koje živi na nekoj teritoriji i koje se menja u pogledu svojih obeležja po zakonomernostima svojstvenim za izvesno istorijsko razdoblje. Stanovništvo, pak, predstavlja skup lica, ljudi, na nekoj teritoriji koji se razlikuje od

samih individua, mada je od njih sastavljen. Po današnjem, širem gledištu, demografija izučava, njegovo demografskih projekcija za planiranje i vođenje politike u oblasti privrede, zdravstva, prosvete, socijalne zaštite i osiguranja, kao i u mnogim drugim oblastima (zaposlenost, prostorno i urbanističko planiranje itd.).

Izvori podataka o stanovništvu

Navešćemo savremene izvore podataka o stanovništvu.Osnovni i najznačajniji podaci o stanovništvu dobijaju se iz

popisa stanovništva, koji se periodično obavlja u mnogim zemljama, kao i kod nas. U novijem periodu u našoj zemlji popisi su vršeni 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991 i 2002.godine. Inače, prvi popis celokupnog stanovništva Srbije izvršen je 1834. godine, posle čega je bilo još devet popisa do 1910. godine. Pre prvog popisa vršena su prebrojavanja poreskih glava i slično. Nakon obavljene obrade, popisni rezultati se publikuju u posebnim knjigama. Obično se najdetaljniji podaci objavljuju za celu zemlju i za veća područja, a manje detaljni za mala područja (za opštine i naselja, na primer). Još detaljniji nego u knjigama rezultata su podaci u dokumantacionim tabelama u statističkim zavodima; ti podaci stoje korisnicima na raspolaganju.

Prilikom korišćenja rezultata iz različitih popisa stanovništva, treba voditi računa o:

a) Problemu uporedivosti teritorije. - Političko – teritorijalna podela često se menja i potrebno je proveravati da li se podudaraju granice područja za koje se vrši poređenje. Statistički zavod često publikuje uporedne preglede o broju stanovnika po teritorijama.

b) Uporedivosti definicija i klasifikacija za pojedina obeležja stanovništva. – U svakoj knjizi rezultata popisa, ili u drugim publikacijama sa podacima o stanovništvu, date su metodološke napomene, što omogućuje rad na komparativnim analizama, odnosno dozvoljava pravilno shvatanje i tumačanje popisnih rezultata.

c) Koncepciji popisivanja. – U svim posleratnim popisima stanovništvo je popisivano po principu ''stalnog'' stanovništva (de jure), to jest u mestu u kojem stalno stanuje. Raniji popisi u našoj zemlji (1921,1931) vršeni su po principu ''prisutnog'' stanovništva (de facto), što znači da su stanovnici popisivani u mestu u kojem ih je

popis zatekao. Pri upoređivanju treba ovo imati u vidu, naročito ako se upoređuju podaci za gradska područja, ili za mesta koja su u vreme popisa imala značajan broj privremeno prisutnih stanovnika.

U popisu stanovništva 2002. godine primenjen je princip popisivanja de jure, koji je u odnosu na prethodni period modifikovan u skladu sa međunarodnim preporukama. U sastav stalnog stanovništva, pored stanovnika u zemlji, uključeni su naši državljani na radu i boravku u inostranstvu kraćem od godinu dana, kao i strani državljani, koji zbog rada ili školovanja, borave u našoj zemlji duže od godinu dana. Lica koja su izbegla sa teritorija pojedinih republika bivše SFRJ popisani su kao i ostali građani i uključeni u stalno stanovništvo. Interno raseljena lica sa Kosova i Metohije su takođe popisana, ali nisu ušla u sastav stalnog stanovništva.

Drugi veoma značajan izvor podataka o stanovništvu je vitalna statistika. Matičari popunjavaju posebne obrasce o vitalnim događajima (rođenje, smrt, venčanje), ti listići se obrađuju u statističkim zavodima, a potom se rezultati objavljuju u posebnim publikacijama. One se objavljuju od 1950. godine svake godine, najpre pod imenom Vitalna statistika, a kasnije kao Demoдrafska statistika.

Popisi stanovništva i vitalna statistika odnose se na ukupno stanovništvo. Princip de jure primenjuje se i u vitalnoj statistici.

Podaci o preseljavanju stanovništva dobijaju se iz statistike migracija. Statistika unutrašnjih migracija, koja je uspostavljena na nivou države 1988. godine, prati svaku promenu prebivališta trajnog karaktera.

Izvori podataka o stanovništvu su i oni koji prikupljaju podatke o delovima stanovništva.

Statistika zaposlenog osoblja o onom delu radne snage, odnosno aktivnih stanovnika koji se nalaze u radnom odnosu. Naročito su značajni popisi zaposlenog osoblja.

Školska statistika o svim licima koja se školuju. O deci koja podležu školskoj obavezi, kao i omladini koja nastavlja školovanje u srednjim školama, u školama za kvalifikovane radnike, na fakultetima, u višim i visokim školama.

Zdravstvena statistika o svim licima koja su bila na lečenju u bolnicama i drugim zdravstvenim institucijama, ambulantama, itd.

Poljoprivredna statistika o radnoj snazi untar poljoprivrednog stanovništva. Sa aspekta demografije naročito su značajni podaci iz redovnih popisa poljprivrede i poljoprivrednih gazdinstava, pošto se u okviru ovih popisa često prikupljaju veoma detaljni podaci o radnoj snazi unutar poljoprivrednog stanovništva, a sem toga i izvesni podaci o ukupnom poljoprivrednom stanovništvu.

Statistika spoljnih migracija o karakteristikama useljenika i iseljenika iz naše zemlje. Podaci o unutrašnjim migracijama u našoj zemlji se ne prikupljaju i informacije o ovim preseljavanjima za sada se mogu dobiti (sem za Sloveniju i Beograd, koji su uveli statistiku unutrašnjih migracija) samo posebnom metodom na osnovu pitanja postavljenih u popisu stanovništva.

Razne ankete o stanovništvu (na primer, antropometrijska merenja, sociološke ankete, ankete o životnom standardu, ispitivanja strukture potrošnje, strukture ishrane itd.) takođe su bogat izvor podataka o stanovništvu, porodicama i domaćinstvima.

Razne ankete stavova i mišljenja stanovništva o raznim problemima, kojima se često obuhvataju i pitanja koja su značajna za demografsku analizu (na primer, o ''idealnoj'' ili željenoj veličini porodice, o profesionalnoj orijentaciji omladine).

Ankete kojima se ispituju dublji problemi u vezi sa fertilitetom stanovništva, njegovom uslovljenošću raznim faktorima, dubinske ankete drugih demografskih pojava (smrtnost, migracije, divorcijalitet, nupcijalitet, sterilitet itd.)

Nestatistička građa u arhivama, u matičnim uredima, u raznim dokumentima i drugo.

Statistički i drugi materijali raznih bioloških, medicinskih, genetskih i drugih ispitivanja i analiza.

Studije i analize drugih naučnih područja koja tretiraju problematiku stanovništva ili njegovih grupa (etnologija, antropologija, sociologija, ekonomija itd.).

Jedinice i obeležja u statistici stanovništva

Jedinice posmatranja

U demografskoj statistici operiše se sledećim jedinicama: lice (stanovnik), brak, porodica, domaćinstvo i naselje.

Lice (stanovnik) javlja se kao jedinica ispitivanja u svim delovima demografske statistike. Ponekad je ova jedinica detaljnije specificirana: živorođeno dete, mrtvorođeno dete, umrlo lice, udata žena, supružnici. U tim slučajevima, pa i kad se vrše ispitivanja za sva lica, veoma je važna definicija statističkog skupa.

Kao jedinice ispitivanja javljaju se i događaji kao porođaj, smrtni slučaj, sklapanje braka, ali i pobačaj, zatim začeće (koncepcija) itd.

Navodimo neke od definicija jedinica istraživanja, koje su usvojene u našoj statistici.

Kao živorođeno dete smatra se ono dete koje posle porođaja, makar i za najkraće vreme pokazuje znake života (disanje, odnosno kucanje srca) bez obzira na trajanje trudnoće majke. Ako dete ubrzo posle rođenja umre, onda se najpre registruje kao živorođeno, pa zatim i kao umrlo. Ako je dete rođeno, odnosno izvađeno iz tela majke bez ikakvih znakova života, tj. ako nije disalo niti pokazivalo neki drugi znak života, kao što su kucanje srca ili pokreti mišića, onda se smatra mrtvorođenim. Ne registruje se izbacivanje mrvog ploda nošenog manje od 28 nedelja. Podela na živorođenja i mrtvorođenja naziva se i podelom rođenja prema vitalitetu. Ispitivanja samo živorođenja u okviru populacije znači ispitivanje efektivnog nataliteta ili fertiliteta, a ispitivanje živorođenja i mrtvorođenja (tj. ukupnog broja rođenja) u okviru populacije naziva se ispitivanjem ukupnoд nataliteta ili fertiliteta stanovništva. Izbacivanje mrtvog ploda, koji je bio nošen manje od 7 meseci ili 28 nedelja, smatra se abortusom. Napominje se da su u zdravstvenoj statistici date i nešto preciznije definicije pomenutih jedinica ispitivanja.

Brak. U zemljama u kojima se u statistici primenjuje formalni kriterijum u pogledu definisanja bračnog stanja, registruje se samo zajednice sklopljene shodno pozitivnim zakonskim propisima. U tim zemljama se faktične bračne zajednice prilikom zvaničnih statističkih istraživanja ne uzimaju u obzir.

Domaćinstvo, složena statistička jedinica sociološko – ekonomskog značaja, prestavlja skup lica koji obično žive zajedno u istom stanu ili kući i uz isto ognjište. Pošto razne zemlje na različit način definišu domaćinstva, a kako bi se olakšala međunarodna uporedivost, postoji međunarodna preporuka da se domaćinstvo definiše kao skup lica koja žive u istom stanu i koja se zajednički hrane. U jugoslovenskoj definiciji traži se i ispunjenje kriterijuma

''zajedničko privređivanje''. U broj domaćinstava su uključena i tzv. samačka domaćinstva (lica koja sama žive). Lica koja žive zajednički u ustanovama, kao što su domovi učenika, kasarne, popravni i kazneni domovi, hoteli, pansioni i sl. svrstavaju se u grupu kolektivnih domaćinstava.

Porodica, ili obitelj, ili familija, nije isto što i domaćinstvo. Porodica nastaje u procesu reprodukcije, a zasniva se na odnosima koji su u društvu priznati pravnim propisima ili običajima. U zajednicama evropskog tipa, ali i drugih tipova, porodica se poglavito zasniva, sa jedne strane, na vezi supružnika, a sa druge strane na srostvu roditelja i njihove dece. Zajednica koju sačinjavaju bračni par i njihova deca naziva se često porodica u užem (biološkom) smislu – nuklearna porodica. Zajednica samo jednog roditelja i dece naziva se nepotpunom porodicom. Ako su u zajednicu, pored bračnog para i dece, uključena i druga srodna lica, reč je o porodici u širem smislu.

Reč naselje ili mesto može se primeniti za svaki kompaktni skup stambenih zgrada, bez obzira na njihovu veličinu. Zaselak je seosko naselje koje sačinjava manja grupa kuća. Selo je značajnije seosko naselje, u kojem se javlja izvesna ekonomska diferencijacija. Grad je zajednica u čijem životu poljoprivredne delatnosti nisu značajnije zastupljene. U našoj statistici je prihvaćena sledeća definicija naselja: ''Naselje je posebna antropogeografska jedinica posebnog imena bez obzira na broj kuća''. Tri osnovna elementa definicije naselja jesu: stanovništvo, teritorija i ime (naziv) naselja. Broj kuća je uključen u definiciju da bi se otklonilo eventualno kolebanje u pogledu malih antropogeografskih jedinica sa svega nekoliko kuća, koje se takođe smatraju naseljima ako u pogledu stanovništva i teritorija prestavljaju izdvojene celine i imaju svoje ime.

Definisanje дrada prestavlja znatnu teškoću. To se može učiniti na osnovu raznih kriterijuma. Podela na seosko i gradsko stanovništvo prestavlja poseban problem u statistici stanovništva i naselja. Zbog primene različitih kriterijuma, podaci često nisu uporedivi za različite periode. Nekoliko različitih kriterijuma se koristi za određivanje grada. Gradom se smatra: a) svako naselje koje je tako određeno samom administrativno – teritorijalnom podelom, važećom u datoj zemlji (administrativni kriterijum); b) svako naselje koje ima određen broj stanovnika (demografski kriterijum); c) svako područje koje ima poseban tip mesne samouprave; d) naselja koja

imaju gradske karakteristike; e) naselja koja se mogu svrstati kao gradska po pretežnoj ekonomskoj delatnosti (npr. procenat nepoljoprivrednog stanovništva). U popisu 2002. godine naselja su svrstana u gradska i ostala, a primenjen je pravni, administrativni osnov. primenjen je administrativni kriterijum, po kome su

Obeležja stanovništva

Kao i kod ispitivanja svih masovnih pojava, obeležja stanovništva takođe mogu biti atributivna, odnosno kvantitativna. Znatan broj tih obeležja ima opšti značaj, jer se primenjuje gotovo kod svih demografskih (i ne samo demografskih) ispitivanja, a druga su specifična za izvesnu granu u okviru primenjene demografske statistike, odnosno u specifičnim demografkim ispitivanjima (npr. obeležje uzroka smrti u statistici mortaliteta).

Biološka obeležja (pol i starost, zatim fizičke, tj. antrometrijske karakteristike, genetska obeležja, podela stanovništva po krvnim grupama, rasna pripadnost, zdravstvene karakteristike stanovništva). Većina pomenutih obeležja (sem starosti i pola) zasniva se na parcijalnim istraživanjima, čiji rezultati ne mogu u celini zadovoljiti demografski aspekt, tj. na osnovu njih se ne može vršiti analiza za ukupno stanovništvo.

Do sada se smatralo da su pojedina socio – ekonomska obeležja stanovništva najbolje izučeno područje u demografskoj analizi. Ali se pokazalo da sa brojem analiza raste i broj problema koje treba rešavati. Reč je o veoma širokom krugu karakteristika stanovništva:

ekonomska obeležja stanovništva (aktivnost, zanimanje, privredna delatnost, lični dohodak, sektor vlasništva, položaj u zanimanju itd.);

socijalna obeležja stanovništva (socijalna pripadnost stanovnika i njihovih predaka itd)

bračne i fertilne karakteristike stanovništva (bračno stanje, starost pri stupanju u brak, broj rođene dece, trajanje braka, brak po redu itd.);

miдracione karakteristike stanovništva (stanovništvo prema rodnom kraju ili prema mestu odakle se doselilo, prema socijalnoj ili profesionalnoj mobilnosti itd.);

porodične karakteristike stanovništva (veličina domaćinstava ili porodica u kojem lice živi, porodični sastav domaćinstva u kojem lice živi, itd.).

Ne može se pretendovati da se pruži potpuna i detaljna klasifikacija socio – ekonomskih karakteristika stanovništva, pošto se one mogu javljati u mnogim vidovima, već koliko socio – ekonomskih osobina čovek poseduje. Za demografiju sve pomenute karakteristike postaju interesantne kada se mogu istraživati na nivou populacije ili njenih delova, odnosno kada su značajne za istraživanje i sagledavanje demografskih procesa.

Intelektualne karakteristike, odnosno odgovarajuće strukture, predstavljaju u demografiji relativno slabo izučavano područje. Od tih obeležja pominju se i pismenost i školska sprema ukupnog stanovništva, kvalifikaciona struktura radne snage, dok su gotovo sve ostale karakteristike iz ove grupe ispitivane uglavnom samo parcijalno (na primer, koeficijent inteligencije kod stanovništva i njegovih delova, druge intelektualne osobine) u drugim naukama, što je najčešće za demografiju nedovoljno.

Etničke karakteristike (nacionalnost, maternji jezik, veroispovest)

Definicije i klasifikacije nekih najznačajnijih obeležja

Starost (uzrast) jedno je od osnovnih obeležja koja se posmatraju prilikom izučavanja strukture stanovništva. Reč je o kalendarskoj ili hronološkoj starosti. Obeležje starosti značajno je gotovo za sva demografska istraživanja, naročito za ispitivanje smrtnosti, fertiliteta, nupcijaliteta, (sklapanje brakova), divorcijaliteta, ali i za mnoga druga ispitivanja, na primer ispitivanja morbiditeta (obolevanja), profesionalnog traumatizma, radne sposobnosti, invaliditeta itd. Obeležja starosti ima osobit značaj i za ispitivanje sastava stanovništva po mnogim drugim karakteristikama: struktura stanovništva po starosti i zanimanju, po obrazovanju i starosti, itd.

Starost se izražava obično u godinama, čak i u mesecima i danima (za odojčad i za umrlu decu). Demografi obično vrše zaokrugljivanje godina starosti na donju granicu, izražavajući ih kroz navršene godine starosti, ili protekle godine starosti, ili – ako je potrebno – kroz navršene mesece ili dane. Drugi tip izražavanja

starosti predstavlja davanje podataka po godinama rođenja. Najdetaljnije klasifikacije po obeležju ''starost'' su sledeće:

- navršene godine starosti (0,1,2. . .99,100 i više);- godine rođenja (2008, 2007,. . .)

Pored navedenih, u demografskoj statistici i analizi upotrebljava se i klasifikacija starosti po petogodišnjim grupama (0 – 4, 5 – 9, 10 – 14, . . . 60 – 64, 65 i više; odnosno 0 – 4, 5 – 9, 10 – 14 . . . 80 – 84, 85 i više).

Kod globalnih analiza, odnosno u opštim demografskim analizama upotrebljavaju se često sažete klasifikacije, naročito po velikim starosnim grupama: 0 – 19 (omladina), 20 – 39 (mlađi sredovečni), 40 – 59 (stariji sredovečni) i 60 i više (staro stanovništvo). Kod nekih analiza naročito sa tematikom iz ekonomske demografije, koristi se ova klasifikacija: 0 – 14, 15 – 64 i 65 i više godina.

Na osnovu obeležja ''starost'' izveden je pojam funkcionalnih starosnih kontingenata, koji je za neke analize veoma značajan:

a) Kontingent predškolske dece (od 0 do 6 godina). b) Kontingent školoobavezne dece (od 7 do 14 godina) obuhvata

osam godina i značajan je za analizu ispunjavanja školske obaveze. Ponekad se vrši posebna analiza takozvanog mlađeg (7 do 10) i starijeg (11 do14) školoobaveznog kontingenta stanovništva.

c) Radni kontingent stanovništva obično se definiše tako, da se njime obuhvataju muškarci od 15 do 64, a žene od 15 do 59 godina starosti.

d) Ženski fertilni kontingent obuhvata sve žene od 15 do 49 godina starosti (fertilni period). Ovaj kontingent je značajan za analizu plodnosti stanovništva.

e) Za analizu bračnog stanja stanovništva uzima se u obzir samo kontingent stanovništva iznad 15 godina.

f) Za analizu obrazovnog nivoa stanovništva uzima se u obzir samo kontingent stanovništva iznad 10 godina starosti.

Pored navedenih, u izučavanju se posebno posmatraju i neki drugi starosni kontingenti: kontingent punoletnog stanovništva, kontingent vojnih obveznika itd. U specifičnim istraživanjima mogu biti značajni i neki drugi starosni kontingenti, ali oni nemaju opšti značaj (na primer mlađi i stariji maloletnici u kriminološkim istraživanjima).

Bračno stanje se u demografskim istraživanjima ispituje najčešće na osnovu formalnog kriterijuma, ređe i na osnovu faktičnog stanja. Klasifikacija ovog atributivnog obeležja predviđa sledeće modalitete: neoženjen – neudata, oženjen – udata, razveden – razvedena i udovac – udovica. Ako je za ispitivanje usvojen formalni kriterijum, onda se oženjenim – udatim smatra svako lice koje je sklopilo brak po važećim zakonskim propisima, a razvedenim – razvedenom lice čiji je brak razveden odlukom nadležnog suda.

Na osnovu pitanja ''broj živorođene dece'' (u popisima stanovništva, u vitalnoj statistici, u anketama) ispituje se konačni efektivni fertilitet žena (ukoliko su žene već izišle iz fertilnog perioda), odnosno dosadašnji efektivni fertilitet (ukoliko je reč o ženama koje se još nalaze u fertilnom peroidu). Ako se pitanje odnosi i na živorođene i na mrtvorođenu decu, vrši se ispitivanje ukupnog za razliku od pomenutog efektivnog fertiliteta.

Red rođenja je obeležje u statistici nataliteta na osnovu kojeg se vidi da li je dete rođeno kao prvo, drugo, treće itd. po redu.

Za izučavanje učestalosti rođenja ili razmaka između porođaja u brakovima posmatra se interval između porođaja. Ovi intervali (pod opštim nazivom ''дenezički intervali'') nazivaju se interдenezičkim intervalima za razmake između sukcesivnih porođaja, odnosno protoдenezički interval za razmak između momenta sklapanja braka i prvog rođenja u braku. Intervali se izražavaju u mesecima.

Druge bračne karakteristike (starost pri stupanju u brak, trajanje braka i brak po redu) upotrebljavaju se za analizu nupcijaliteta i fertiliteta stanovništva.

Aktivnost je jedna od najznačajnijih ekonomskih karakteristika stanovništva. Reč je o trihotomnoj podeli stanovništva na (privredno) aktivna lica, na lica sa ličnim prihodima i na izdržavana lica. Definicije pomenutih kategorija koje su prihvaćene u našoj praksi su:

Aktivna lica su sva ona lica koja upražnjavaju jedno od aktivnih zanimanja. Pri tome se zanimanje definiše kao određena vrsta poslova ili posla u cilju sticanja sredstava za život. Pored toga, u grupu aktivnih lica svrstavaju se i lica koja samo privremeno ne vrše svoje zanimanje, kao što su bolesnici, vojnici na odsluženju vojnog roka,

nezaposlena lica, lica koja prvi put traže zaposlenje, lica na odsluženju kazne itd.

Nezaposlena lica, koja su takođe uključena u grupu aktivnog stanovništva, su ona lica koja su izgubila ranije zaposlenje i traže novo. Pored tih lica, u nezaposlene se obično uključuju i lica koja prvi put traže zaposlenje. Prilikom utvrđivanja broja nezaposlenih, u raznim istraživanjima često se koriste i različite definicije.

Kategorija lica sa ličnim prihodom obuhvata lica koja imaju lične prihode ali koja više ne rade. Pomenuta lica imaju lična primanja na osnovu svog ranijeg rada ili aktivnosti (starosni i invalidski penzioneri, ratni vojni invalidi), na osnovu rada ili aktivnosti drugih lica (porodični penzioneri ili invalidi), ili pak na osnovu svoje imovine (rentijeri). Pored toga, izvestan broj lica prima socijalnu ili drugu pomoć (uživaoci socijalne pomoći, stipendisti itd.).

Sva lica koja nemaju sopstvene prihode, ili imaju prihode koji im ne obezbeđuju ekonomsku samostalnost, spadaju u izdržavano stanovništvo. Oni su izdržavani od aktivnih lica ili lica sa ličnim prihodima.

Zanimanje je svojstvo pojedinca. Statisička definicija zanimanja zasniva se na konkretnom poslu koji se vezuje za pribavljanje sredstava za život. Ako neko lice obavlja dva ili više poslova, onda se opredeljuje prema onom za koji je najviše angažovano. Usvojeni kriterijum je vezan najčešće za pretežnost radnog vremena.

U praksi statističkih istraživanja nailazi se na posebne slučajeve, kao što su lica bez stalnog zanimanja, sezonski radnici, nezaposlena lica i lica koja prvi put traže zaposlenje. U pomenutim slučajevima postupa se na sledeći način:─ Za lica bez stalnog zanimanja, ona koja stalno menjaju poslove, kao i za lica koja sezonski obavljaju različita zanimanja, određuje se zanimanje prema poslovima koje pretežno obavljaju u toku godine.─ Za nezaposlena lica ili ona koja iz drugih razloga ne obavljaju svoje zanimanje (npr. lica na izdržavanju vojne obaveze), određuje se zanimanje prema poslovima koje su ta lica obavljala neposredno pre nastanka razloga zbog kojih su prestala da obavljaju zanimanja.─ Za lica koja prvi put traže zaposlenje, zanimanje se utvrđuje prema osposobljenosti za obavljanje nekog zanimanja (na osnovu školovanja, ili na drugi način itd.).

Kod nekih ispitivanja, lica sa ličnim prihodima (lični i starosni penzioneri) razvrstavaju se prema zanimanju koje su vršila dok su bila privredno aktivna (npr. kod ispitivanja mortaliteta), a izdržavana lica prema zanimanju izdržavalaca (npr. ispitivanje fertiliteta).

Delatnost kao obeležje aktivnog stanovništva određuje se prema osnovnoj vrsti proizvoda ili usluga kojim se preduzeće, ustanova, radnja, gazdinstvo itd bavi. U preduzećima sa više osnovnih ili sporednih delatnosti, lica se razvrstavaju prema pogonu u kojem rade, a za lica koja obavljaju poslove sa više delatnosti, određuje se delatnost po principu pretežnosti. Dok je zanimanje individualno svojstvo, karakteristika aktivnog lica (učitelj, lekar – hirurg, prelac, tokar, daktiligraf, stolar itd.), privredna delatnost se određuje prema preduzeću, ustanovi gde lice radi. Drugim rečima, kod privredne delatnosti je reč o svojstvu preduzeća. U popisu 2002. godine podaci o delatnosti su klasifikovani u sektore delatnosti koji predstavljaju najviši nivo agregiranja.

U zamjama u kojima praktično ne postoji nepismenost, obično

se obeležje pismenosti ne istražuje u popisima. Obeležje pismenosti definiše se kod nas na sledeći način: Pismenim se smatra svako lice koje ume da napiše tekst iz svakodnevnog života, a zatim da napisani tekst razume. Lica koja samo čitaju smatrana su nepismenim. Inače, u popisima se ovo pitanje postavlja stanovništvu starijem od 10 godina.

Što se tiče školske spreme stanovništva, kod nas se primenjuje takozvani princip ''završene škole'' i sva lica se razvrstavaju prema školi koju su završila. Podaci se prikazuju samo za stanovništvo staro 15 i više godina. U iskazivanju rezultata upotrebljavaju se klasifikacije sa većim ili manjim brojem grupa. Navodimo sledeću klasifikaciju:

─ lica bez škole─ lica sa 1 do 3 razreda osnovne škole─ lica sa 4 do 7 razreda osnovne škole─ osnovno obrazovanje─ srednje obrazovanje─ više obrazovanje─ visoko obrazovanje

Obeležje nacionalna pripadnost. U svim popisima posle drugog svetskog rata primenjen je subjektivni kriterijum u pogledu nacionalne pripadnosti stanovništva. Takva pripadnost utvrđivana je na osnovu slobodne izjave ispitanika i nikakva objektivna činjenica ili dokumenti o tome nisu bili predviđeni kao uslov.

Pored nacionalnosti, u demografskim ispitivanjima prati se i obeležje maternji jezik, koji se najpravilnije i najdoslednije određuje na osnovu jezika kojim je dete progovorilo u najranijem detinjstvu. U tom slučaju i obeležje ''maternji jezik'' doprinosi ispitivanju etničke strukture stanovništva. Drugi kriterijumi, npr. govorni jezik, nisu podesni za ispitivanje etničke strukture.

Obeležje veroispovest ispitivano je u popisu od 1953. godine, a u kasnijim posleratnim popisima to pitanje nije unošeno u upitnik. Ponovo je uvedeno u popisima 1991. i 2002. godine. Međutim, obeležje o veroispovesti se češće upotrebljava u anketnim ispitivanjima (npr. u nekim sociološkim, demografskim ili drugim anketama). Ovo obeležje je kod nas definisano ili na osnovu čisto subjektivnog kriterijuma (izjava lica), ili se pokušalo utvrditi kolika je stvarna pripadnost lica određenoj veroispovesti (npr. na osnovu stvarnog upražnjavanja verskih obreda).

Fertilitet/natalitet stanovništva

Fertilitet je efektivno rađanje unutar grupe žena u fertilnom periodu. Potsetimo da se i natalitet odnosi na efektivno rađanje, ali unutar čitave posmatrane populacije. Kada se govori o plodnosti stanovništva često se upotrebljavaju oba termina i to kao sinonimi, mada postoji pomenuta razlika.

Sa gledišta demografskih istraživanja neophodno je razlikovanje pojmova fertilitet i fekonditet. Fertilitet, kao što je rečeno, pretstavlja efektivno rađanje u jednoj populaciji. Fekonditet je sposobnost čoveka, žene ili para da stvara potomstvo. Odsustvo sposobnosti stvaranja potomstva označava se kao sterilitet ili fiziološka neplodnost. Ona je različita od voljne neplodnosti, kao svesne odluke da se ne rađa, ili da se više ne rađa. Sterilitet je posledica ili sterilnosti jednog, ili oba partnera, ili biološke nepodudarnosti dva fiziološki plodna partnera. Kod žena se razlikuje potpuni sterilitet (kada žena nikad nije mogla da rodi) od delimičnog, do koga dolazi posle porođaja, abortusa, preležane bolesti. Pojam privremeni sterilitet označava vremenski ograničenu neplodnost. Ako njegovi uzroci nisu patološke prirode, prikladnije ga je označiti kao period neplodnosti. Posle trudnoće ili porođaja period neplodnosti naziva se post partum sterilitet.

Metodi analize fertiliteta

Dva osnovna demografska metoda analize imaju svoju primenu i u istraživanju fertiliteta. Ali, dok je u analizi smrtnosti transverzalni metod preovlađujući, nekada i jedino mogući, analiza fertiliteta se bazira na primeni i transverzalnog i kohortnog (longitudinalnog) metoda.

Objasnićemo svaki od metoda, kao i prednosti, odnosno ograničenja u pogledu njihove primene.

1) Primena transverzalnog metoda znači ispitivanje fertiliteta svih starosnih kohorti žena iz reproduktivnog perioda u jednom kraćem vremenskom periodu ( npr. jedna godina). U tom slučaju se analiziraju

podaci vitalne statistike o živorođenjima po starosti majke u posmatranoj godini.

Prednosti primene ovog metoda u vezi su lakom dostupnošću odgovarajućih podataka. Jer, u dobro organizovanoj vitalnoj statistici raspolaže se neophodnim podacima o rođenjima po starosti majke (kao i drugim karakteristikama) za svaku kalendarsku godinu. Oni, uz podatke o broju žena po starosti omogućavaju izračunavanje odgovarajućih pokazatelja čije se vrednosti zatim analiziraju.

Nedostaci primene transverzalnog metoda sastoje se u sledećem. Jedna, ili nekoliko godina posmatranja ne moraju biti u potpunosti reprezentativne za fertilitet ispitivane starosne kohorte. Jer, u određenim okolnostima ( npr. kompenzacioni periodi) mogu se javiti visoke ili u drugom slučaju niske stope fertiliteta, što ne znači da će posmatrana starosna kohorta imati visok ili nizak konačni fertilitet. Drugo ograničenje vezano je za uporedivost podataka iz dva izvora (npr. vitalne statistike i popisa). Naime, za izračunavanje pokazatelja primenom transverzalnog metoda, koriste se podaci vitalne statistike o živorođenoj deci po starosti majke, a iz popisa podaci o sastavu (distribuciji) žena takođe po starosti. Međutim, problem uporedivosti iz dva izvora ne javlja se kod obeležja starosti (u slučaju da se ispituje fertilitet samo u zavisnosti od starosti žena), ali se javlja kod drugih (npr. obrazovanje), o čemu treba voditi računa.

2) Kohortni metod analize se sastoji u proučavanju fertiliteta po starosti iste starosne kohorte (npr. žene rođene 1980. godine) ili neke druge kohorte (kohorta žena udatih 1975. i slično). Dakle, analizira se fertilitet po starosti po generacijama (kohortama). Moguće je postupiti na dva načina. Prvi, podrazumeva da se prati fertilitet jedne kohorte žena u toku čitavog fertilnog perioda (35 godina). To znači da se na osnovu vitalne statistike analiziraju podaci o živorođenoj deci po starosti njihovih majki tokom godina dok se nalaze u fertilnom periodu. Drugi način je putem retrospektivnog posmatranja, kojom prilikom se dobijaju podaci o fertilitetu po generacijama. Na primer, na osnovu pitanja postavljenog svim ženama, u popisu ili anketi, o broju živorođene dece dobijaju se informacije o njihovom konačnom

(ukoliko su starije od 50 godina) ili o dosadašnjem fertilitetu (ako su još uvek u fertilnom periodu).

Prednosti primene kohortnog metoda su sledeće. Ne postavlja se pitanje reprezentativnosti godina posmatranja, jer se analizira fertilitet iste starosne kohorte. Osim toga, kada su podaci dobijeni retrospektivnim posmatranjem (putem popisa), ne postoji ni problem uporedivosti dva izvora podataka, jer su svi podaci iz istog izvora.

Nedostatak u primeni ovog metoda je što podaci popisa ili anketa nisu uvek najaktuelniji.

U sledećoj tabeli su date specifične stope fertiliteta po starosti dobijene na osnovu podataka o živorođenoj deci po starosti majke i distribuciji žena po starosti. Prikazane su stope za kalendarske godine t, t+1, t+2, t+3...Ako bi se analizirale stope po kolonama to bi bila primena transverzalnog metoda analize, jer se analizira fertilitet u jednoj godini za sve starosne kohorte koje su rađale u toj godini. Ako bi analizirali stope date po dijagonalama bio bi primenjen kohortni metod analize, ali na osnovu podataka vitalne statistike. Na primer, za generaciju žena koje su u fertilni period ušle u godini t, analizirale bi se stope f15 (iz godine t) , f16 (iz godine t+1), f17 (iz godine t+2), f18

(iz godine t+3) i tako dalje, na koji način bi se obezbedila analiza fertiliteta iste generacije po starosti.

X t t+1 t+2 t+3 ----------------------------------- 15 f15 f15 f15 f15

16 f16 f16 f16 f16

17 f17 f17 f17 f17

18 f18 f18 f18 f18

. . . . . . . . . . . . . . . 50 f50 f50 f50 f50

Pokazatelji fertiliteta

Opšta stopa fertiliteta ( ) pokazuje broj živorođenih na 1000 žena iz fertilnog perioda. Izračunava se kao odnos broja živorođenih u toku jedne godine i broja fertilnih žena ( ).

Odnos stope nataliteta i opšte stope fertiliteta može dxa se odredi ako je poznat udeo fertilnih žena u ukupnoj populaciji. Na primer, ako žene u fertilnom periodu čine četvrtinu od ukupnog stanovništva, lako je dokazati da je stopa fertiliteta jednaka četvorostrukoj vrednosti stope nataliteta, tj.

U Srbiji (bez podataka za Kosovo i Metohiju) je 2005. godine opšta stopa fertiliteta iznosila 41.3‰.

Za analizu fertiliteta po starosti koriste se specifične stope fertiliteta. Ako je starost prikazana po pojedinačnim godinama stopa se izračunava na sledeći način

,

Gde je broj živorođenih čije su majke stare x godina, a je broj žena starih x godina.

Ako se stopa računa po petogodištima, primenjuje se sledeća formula

Kod proučavanja obnavljanja stanovništva koriste se bruto i neto stopa reprodukcije. Obe se računaju samo na bazi živorođene ženske dece. Računaju se na jednu ženu (a ne na 1000 žena).

Bruto stopa reprodukcije se računa po sledećim formulama, u zavisnosti da li je starost data po pojedinim godinama ili starosnim intervalima

, odnosno

Sa , odnosno označeni su brojevi živorođene ženske dece od majki starih x, odnosno od x do x+5 godina.

Ako se ne raspolaže distribucijom živorođenja po polu, tada se stopa ocenjuje pomoću verovatnoće rođenja ženskog deteta, koja je stabilna u vremenu i iznosi . (Inače, ta verovatnoća se izračunava kao

)

Dakle, ocena bruto stope reprodukcije dobija se pomoću formule

Ili po petogodištima

Bruto stopa reprodukcije pokazuje broj živorođene ženske dece koju će roditi živo žensko dete, pod uslovom da im fertilitet po starosti bude isti kao iz godine posmatranja. Ona dakle ne uzima u obzir smrtnost žena od rođenja do kraja fertilnog perioda.

Neto stopa reprodukcije uključuje i pretpostavku o mortalitetu žena i može se izračunati na različite načine.

Ako je već poznata bruto stopa reprodukcije, tada se neto stopa izračunava množenjem bruto stope ili sa aritmetičkom sredinom ili sa medijanom verovatnoća da će živorođeno žensko dete doživeti starost od 15 do 49 godina, tj.

ili

Gde je aritmetička sredina, a medijana tih verovatnoća i izračunavaju se na sledeći način.

i

(Potsećamo da su u pitanju verovatnoće koje se

izračunavaju na bazi biometrijskih funkcija u tablicama mortaliteta)

Neto stopa reprodukcije može da se izračuna i na sledeći način

, odnosno po

petogodištima

Neto stopa reprodukcije pokazuje broj živorođene ženske dece koju će roditi živo žensko dete, pod uslovom da im fertilitet i mortalitet po starosti budu isti kao iz godine posmatranja. Ona, dakle, vodi računa o smrtnosti žena od rođenja do kraja fertilnog perioda.

Ako je =1 onda se očekuje da će u uslovima konstantnog fertiliteta i mortaliteta po starosti svako žensko dete u toku svog života roditi jedno žensko dete. Ili, svako žensko dete će se reprodukovati. U tom slučaju govorimo o prostoj reprodukciji. Ako je neto stopa reprodukcije iznad jedinice u dužem periodu stanovništvo će pokazivati porast, a ako je ispod jedinice govorimo o depopulacionim tendencijama.

Stopa ukupnog fertiliteta ( ) dobija se na sledeći način

,

ili ako je poznata bruto stopa reprodukcije

Stopa ukupnog fertiliteta pokazuje ukupan broj živorođene dece na jednu ženu u uslovima fertiliteta po starosti iz godine posmatranja, a zanemarujući smrtnost do kraja fertilnog perioda.

Da bi se obezbedila prosta reprodukcija, stopa ukupnog fertiliteta treba da bude na nivou od = 2,1 deteta po ženi. U Srbiji je stopa ukupnog fertiliteta u 2005. godini iznosila 1,45, što znači da nije obezbeđena ni prosta reprodukcija stanovništva Srbije.

Razmak u godinama između sukcesivnih generacija

U demografskoj analizi se koristi još jedan pokazatelj koji je rezultat primene transverzalnog metoda analize. To je razmak između dve sukcesivne generacije izražen u godinama. Obeležava se sa T. Izračunava se na sledeći način

Gde je neto stopa reprodukcije, a tzv. prvi momenat. Ako je starost data po petogodišnjim intervalima i ako ne raspolažemo podelom živorođenja prema polu, i mogu da se izračunaju na sledeći način. Potsećamo da se radi o već pomenutim formulama za neto stopu reprodukcije.

ili ,

a

Pokazatelj T je definisan na istim pretpostavkama kao i neto stopa reprodukcije, dakle na konstantnom fertilitetu i mortalitetu po starosti iz godine posmatranja.

Diferencijalni fertilitet

Pod diferencijalnom analizom fertiliteta se podrazumeva analiza fertiliteta prema različitim karakteristikama žena. U pitanju su sva ona obeležja koja se inače prate i u vitalnoj statistici i u popisu. To znači da je moguće analizirati fertilitet žena prema bračnom stanju, obrazovanju, nacionalnosti, zanimanju, pripadnosti gradskim i seoskim naseljima i drugo. Treba dodati da se osim pomenutih obeležja u analizu obavezno uključuje i obeležje starosti, s obzirom da fertilitet zavisi od starosti žena.

Diferencijalnu analizu fertiliteta prema različitim obeležjima žena moguće je sprovesti primenom i transverzalnog i kohortnog metoda analize.

1) Transverzalni metod.Analiza se sprovodi na osnovu podataka vitalne statistike o broju živorođene dece prema određenim karakteristikama majke i podataka popisa o distribuciji žena prema istim tim karakteristikama. U tom smislu izračunavaju se diferencijalne stope fertiliteta za ispitivano obeležje. Na primer, ako sa s obeležimo obeležje u odnosu na koje ispitujemo fertilitet a sa x starost, stope izračunavamo na sledeći način

ili po petogodištima

Potsetimo da se podacima o broju živorođene dece prema različitim karakteristikama majki raspolaže za svaku kalendarsku godinu, ali da se distribucijom žena po istim tim karakteristikama raspolaže samo za popisne godine. Otuda, po pravilu, ova analiza se ograničava na godine oko popisa.

2) Kohortni metodPrimena ovog metoda zasniva se na podacima popisa ili anketa. Tom prilikom se svim ženama postavljaju pitanja o njihovoj

reprodukcionoj istoriji (broj živorođene dece, ali i druga pitanja, npr. broj abortusa, razmaci između porođaja i drugo). S obzirom da se istovremeno dobijaju i informacije o brojnim karakteristikama žena (socio-ekonomskim, obrazovnim, etničkim...) moguće je analizirati diferencijalni fertilitet žena prema pomenutim karakteristikama. U tom slučaju se izračunava prosečan broj živorođene dece na jednu ženu iz određene starosne kohorte i pripadnosti nekoj grupi (npr. žene sa visokim obrazovanjem). Dakle, analizira se diferencijalni fertilitet određene starosne kohorte u zavisnosti od nivoa obrazovanja žena.

Druga ispitivanja nataliteta

U vitalnoj statistici se prate mnoga obeležja rođenih koja su od značaja za izučavanje nataliteta. Navešćemo sledeća 1) Maskulinitet živorođene dece označava strukturu živorođenih prema polu. Stopa maskuliniteta na rođenju pretstavlja broj živorođene muške na 100 živorođene ženske dece, tj.

Stopa je stabilna u vremenu i kreće se na nivou 106 do 107 živorođene muške na 100 živorođene ženske dece.

2) Vitalitet kod rođenja označava podelu svih rođenja na živorođenja i mrtvorođenja. Stopa mrtvorođenja ili mortinataliteta se izračunava kao broj mrtvorođenih na 1000 živorođene dece, tj.

Stopa mrtvorođenja je u Srbiji iznosila 5‰ u 2005. godini. Mortinatalitet je različit u zavisnosti od starosti majke pa se za potrebe te analize izračunavaju stope mortinataliteta po starosti majke.

3) Bračnost živorođene dece, tj. da li je dete rođeno u braku ili vanbračno. stope mortinataliteta

4) Trajanje braka. Ovo obeležje je značajno s obzirom na različit raspored rađanja unutar braka u niskofertilitetnim populacijama i onim sa višim stopama rađanja.

5) Red rođenja, tj da li je dete rođeno kao prvo, drugo itd. I ovo obeležje je značajno sa gledišta ispitivanja planiranja veličine porodice.

Prirodni i mehanički priraštaj i porast stanovništva

Razlikom između broja živorođenih (N) i broja umrlih (M) dobija se apsolutni prirodni priraštaj stanovništva (J). Stopa prirodnog priraštaja na 1000 stanovnika, računata obično za kalendarsku godinu, dobija se po obrascu: N − M j = ——— ∙ 1000,

Pgde P znači broj stanovnika sredinom kalendarske godine (30. VI) za koju se računa prirodni priraštaj. Broj stanovnika P dobija se procenom za sredinu godine.

Stopa prirodnog priraštaja je razlika između stope nataliteta (n) i stope mortaliteta (m) za izvesno razdoblje, najčešće jednu godinu, odnosno: N n = — ∙ 1000 (broj živorođenih na 1000 stanovnika) P M m = — ∙ 1000 (broj umrlih na 1000 stanovnika). P

Prema tome, stopa prirodnog priraštaja (j): N − M N M j = ——— ∙ 1000 = — ∙ 1000 − — ∙ 1000 = n − m.

P P P

Natalitet (plodnost stanovništva

Opšta stopa nataliteta (n) je godišnji broj živorođenih (N) na 1000 stanovnika neke populacije (P) – vidjeti obrazac-Zavisna je od starosne strukture stanovništva unutar reproduktivnog kontigenta.

* Три међусобно повезане групе фактора за ниво рађања:- биолошки фактори,- економски и друштвени фактори,- психолошки фактори,* Биолошки фактори – фекондитет, старосна структура, старост женског становништва, стерилитет...,* Постотак жена способних за рађање:14 година – 1,4%,15 година – 4,6%,17 година – 33,9%,18 година – 61,5%,22 година – 93,0% (највиши ниво),30 година – 87,2%,35 година – 80,5%,40 година – 69,9%,45 година – 38,1%,50 година – 1,2%,53 година – 0,01% (нестаје)* Просјечан фекондитет, просјечан број дјеце који жена може родити током фертилног периода износи 8,32 дјетета.

Opšta stopa fertiliteta (f) je godišnji broj rođenih (N) na 1000 žena u fertilnom periodu, tj. U starosti od 15-49 ( 35P15) godina.

35f15 = (N/ 35P15) * 1000

Opšta stopa fertiliteta je zavisna od starosne strukture stanovništva.

Specifična stopa nataliteta po starosti ( nnx) je godišnji broj rođenih (N) od majki starih f f između x i x+n godina ( nPx) : nnx = ( nNx /

nPx ) * 1000

Stopa ukupnog fertiliteta (SUF) je broj djece koji bi jedna žena rodila u slučaju da bude živa do kraja reproduktivnog perioda. SUF = n * E nnxСпецифична стопа наталитета по старости је годишњи број рођених од мајки страих између х и х+n година: f nnx = nNx / nPx * 1000

* Најбољи показатељ фертилитета (остварени ниво плодности) је стопа укупног фертилитета (SUF), број дјеце који би једна жена родила у случају да буде жива до краја репродуктивног периода и уколико буде рађала по истим специфичним стопама фертилитета по старости као и жене у датој години (то је сума специфичних стопа наталитета по страости:

SUF = n * E nnx

Задатак:

Старост жена fx15 – 19 61,120 – 24 206,225 – 29 179,030 – 34 105,035 – 39 52,740 – 44 23,345 – 49 7,9

E ( 15-49) 635,2SUF = 635 * 5 = 3 175 дјеце на 1000 жена, 3 175: 1000 = 3,18 дјеце по жени.

Bruto stopa reprodukcije (R) je broj ženske djece koji bi jedna žena rodila ukoliko bude živa do kraja reproduktivnog perioda: t R = (n*E nnx) * ( 1P0) / 1P0)

Neto stopa reprodukcije (R0) je broj ženske djece koji će jedna žena roditi ukoliko do kraja reproduktivnog perioda bude izložena datom rasporedu rađanja i umiranja. f f R = (E nnx * nLx) / l0 ) * ( lP0) / lP0 / lP0)

Neto stopa reprodukcije predstavlja i ukupan broj ženske djece koji se očekuje da rodi novorođeno žensko dijete, a koje može ali i ne mora živjeti do kraja reproduktivnog perioda, ona predstavlja odnos između broja ženske djece u budućoj generaciji prema broju ženske djece u sadašnjoj generaciji, a ona je i mjera rasta jer:

- ako je R0 = 1 stanovništvo je stacionirano, tj. Žena sa samo jednim ženskim djetetom zamjenjuje sebe samu pa će i sledeća generacija biti iste veličine;

- ako je R0 < 1 stanovništvo opada;

- ako je R0 > 1 stanovništvo raste;

Svako stanovništvo koje je izloženo konstantnom fertilitetu i mortalitetu u dovoljno dugom vremenu odlikuje se, na kraju, nepromjenljivom starosnom strukturom koja je posljedica preovlađujućih stopa fertiliteta i mortaliteta i koja je nezavisna od početne starosne strukture. Ovaj krajnji produkt konstantnog fertiliteta i mortaliteta naziva se stabilno stanovništvo.Stacionirano stanovništvo je specijalni slučaj stabilnog stanovništva gdje je prirodni priraštaj jednak nuli ( r = 0 =, tj. To je ono stanovništvo čiji se i ukupan broj i distribucija po starosti ne mijenjaju tokom vremena. Bazične determinante fertiliteta:- modrnizacija (obrazovanje, urbanizacija),- kulturni faktori (religijska i etnička pripadnost),- genetski faktori;

Željeni broj djece broj žive djece koji bi roditelji željeli da imaju ako bi troškovi regulacije fertiliteta bili besplatni.Potencijalni broj žive djece koje bi bračni par imao u slučaju odsustva namjere kontrole rađanja.

Pošto su apsolutni brojevi živorođenih, umrlih i prirodnog priraštaja u direktnom odnosu sa veličinom stanovništva, to se u komparativnim analizama ili u analizama promena u toku vremena koriste relativni pokazatelji prirodnog priraštaja, nataliteta i mortaliteta, tj. koeficijenti ili stope. Broj živorođenih na 1000 stanovnika kreće se danas u svetu između 8 i preko 30‰, tj. u vrlo velikom rasponu. U Srbiji je opšta stopa nataliteta bila 9.6‰ 2006. godine (U Centralnoj Srbiji 9.6‰, a u Vojvodini 9.5‰). Broj umrlih na 1000 stanovnika godišnje nalazi se u svetskim razmerama u intervalu ispod 5 i preko 16‰, a u našoj zemlji je iznosila 2006. godine 13.9‰ (13.6‰ i 14.5‰ po područjima).

Prirodni priraštaj zavisi od kretanja i nataliteta i mortaliteta. Kad udeli starog u ukupnom stanovništvu znatno rastu uticaj mortaliteta na prirodni priraštaj postaje veći.

Prirodni priraštaj u Srbiji je negativan, u 2006. na nivou -4.3‰ (-4.3‰ i -5.0‰ po područjima). Negativan prirodni priraštaj beleži se u Vojvodini od 1989. a u Centralnoj Srbiji od 1992. godine.

Verovatnoće povećanja porodice

Kao rezultat primene kohortnog metoda analize, a na osnovu retrospektivnog posmatranja, mogu se definisati verovatnoće povećanja porodice koje se kao pokazatelji koriste u analizi fertiliteta.

Potrebno je da se raspolaže distribucijom žena prema broju živorođene dece dobijenom na osnovu popisa ili ankete. To može da bude određena grupa žena, npr. udate žene u starosti 45 do 49 godina. Ako sa s obeležimo pripadnost žena ispitivanoj grupi, tada pomenutu distribuciju možemo da pretstavimo na sledeći način , , , , . . . , , gde je

broj žena u grupi s sa 0 živorođene dece

broj žena u grupi s sa 1 živorođenim detetom, itd.Ako zatim izračunamo sledeće kumulante

kumulanta svih žena u grupi s

kumulanta žena u grupi s sa najmanje 1 detetom

kumulanta žena u grupi s sa najmanje 2 dece

. .

žene u grupi s sa 9 i više živorođene deceMožemo izračunati verovatnoće povećanja porodice ( ...) na sledeći način(sa x je obeležen broj živorođene dece od x=0 do x=9+)

je proporcija žena u ukupnom broju žena koje su imale

najmanje jedno živorođeno dete

je proporcija žena u broju žena sa jednim detetom koje su

imale najmanje dvoje dece

je proporcija žena u broju žena sa dvoje dece koje su imale

najmanje troje dece, itd.

Na osnovu pomenutih verovatnoća mogu da se izračunaju i sledeće proporcije:

- je proporcija žena sa najmanje dvoje živorođene dece - je proporcija žena sa najmanje troje dece, itd.

Takođe i sledeće proporcije

- proporcija žena bez ijednog deteta - proporcija žena sa jednim živorođenim detetom

- proporcija žena sa dvoje živorođe dece, itd.

Prosečan broj dece po jednoj ženi može da se izračuna po formuli

Smrtnost (mortalitet) stanovništva

Smrtnost stanovništva je negativna komponenta u kretanju stanovništva. Sa natalitetom, kao pozitivnom komponentom, služi za analizu prirodnog priraštaja. Mortalitet je biološki proces i svojstven je svim živim bićima. Međutim, osim bioloških faktora čije je delovanje dugoročno i postojano, na smrtnost deluje i čitava grupa socio-ekonomskih faktora, a njihov uticaj dolazi do izražaja naročito u nekim periodima života (npr. saobraćajne nesreće kod mladog stanovništva).

Tok smrtnosti tokom životnog veka ima vrlo postojan oblik. Smrtnost je na početku života visoka, zatim se naglo snižava i dostiže minimum u starosnoj grupi 10-14, često i grupi 5-9. Posle tog minimuma smrtnost stalno raste. Najpre lagano, a zatim sa porastom starosti sve brže i brže, da bi najviša bila u najstarijim godinama života. Oblik krive mortaliteta po starosti ima tzv. U distribuciju. U uslovima niske smrtnosti i povoljnih mortalitetnih uslova opisani tok smrtnosti je isti, ali su nivoi smrtnosti na početku života (kod odojčadi) i kod dece niži, pa krivulja poprima oblik tzv. J distribucije, označavajući upravo nisku smrtnost u početnim godinama života.

Oblik krive smrtnosti determinisan je biološkim faktorima. Otuda, on je isti za sve populacije, bez obzira da li su u režimu povoljnih ili izrazito loših uslova smrtnosti. Takođe, isti je za muško i žensko stanovništvo. Nivo te krivulje je, međutim, različit odražavajući nizak ili visok nivo smrtnosti pojedinih populacija. Nivo smrtnosti prvenstveno zavisi od tzv. spoljnih (egzogenih) faktora povezanih sa socio-ekonomskim karakteristikama pojedinih populacija i nivoom

razvijenosti. Životni standard, razvijenost zdravstvene zaštite, kulturološke osobenosti i drugo imaju znatan uticaj.

Osim kod nivoa smrtnosti tokom života, dakle u zavisnosti od starosti, izvesne pravilnosti uočavaju se i kada je u pitanju smrtnost prema polu. Naime, po pravilu, muškarci imaju višu smrtnost od žena tokom čitavog života. I takav odnos smrtnosti prema polu sreće se u uslovima niske smrtnosti, ali i onda kada je smrtnost visoka. Jedino što se u tom slučaju mogu javiti i neki izuzeci od tog pravila. Oni se odnose samo na neke starosti, a najčešće kod dečjeg uzrasta, kao i kod žena u fertilnom periodu, u godinama kada su stope rađanja najviše. U svim ostalim starostima smrtnost muškaraca je ipak viša od smrtnosti žena. Niža smrtnost ženskog u odnosu na muško stanovništvo, tokom čitavog života, karakteristika je i stanovništva Srbije.

Metod analize smrtnosti

Za analizu mortaliteta po pravilu se koristi transverzalni metod analize. On podrazumeva da se smrtnost analizira u jednom kraćem vremenskom periodu (to može da bude samo jedna kalendarska godina, ili dve i tri godine da bi se izbegla neka slučajna odstupanja) za sve starosne kohorte. Podaci vitalne statistike o umrlim licima po starosti raspoloživi su za svaku kalendarsku godinu, i oni su osnov za obračun specifičnih stopa smrtnosti prema starosti na osnovu kojih se sprovodi analiza. Inače, vitalna statistika daje podatke o umrlim licima, ne samo prema obeležju starosti, već i prema drugim obeležjima (pol, nacionalnost, školska sprema, zanimanje, bračno stanje...), što omogućava da se analizira smrtnost različitih kategorija stanovništva.

Određene slabosti transverzalnog metoda analize (o kojima je već bilo reči) dolaze do izražaja i u ispitivanju smrtnosti. Međutim, osnovni nedostatak ovog metoda da se na osnovu jedne godine, koja ne mora da bude reprezentativna, analizira smrtnost, prevazilazi se u velikoj meri posmatranjem većeg broja pojedinačnih godina u dužem periodu.Na primer, ako bi analizu smrtnosti stanovništva Srbije zasnivali na podacima za 1980, 1985, 1990, 1995, 2000. i 2005.

godinu dobili bi pouzdanu sliku o smrtnosti po starosti, a uočili bi i promene do kojih je moglo da dođe u posmatranom periodu.

Primena kohortnog metoda analize u ispitivanju smrtnosti je vrlo nepodesna i otuda se on gotovo i ne koristi. Jer, da bi ispitivali smrtnost po starosti bilo bi potrebno da jednu kohortu živorođenih pratimo gotovo čitav vek, kada se pretpostavlja da će svi njeni članovi do tada umreti.

Pokazatelji smrtnosti

Opšta stopa smrtnostiOpšta stopa mortaliteta je godišnji broj umrlih (M) na 1000 stanovnika neke populacije (P): m = M / P * 1000

Opšta stopa mortaliteta je veoma gruba mjera mortaliteta jer ne uzima u obzir starosnu strukturu koja je najvažniji izvor varijacija vitalnih događaja.

Specifična stopa mortaliteta po starosti (nmx) je godišnji broj umrlih u određenoj starosnoj grupi ( nMx) na svakih 1000 stanovnika te starosne grupe ( nPx):

nmx = nMx/ nPx * 1000

Stopa smrtnosti odojčadi (mo) je broj umrle djece do jedne godine starosti ( lMo) nq 1000 živorođenih (N) te godine:

mo = 1Mo / N * 1000

Faktori mortaliteta: Prirodni – katastrofe, hladno vrijeme, progresivno otopljavanje, (smanjenje prosječnog trajanja života ispod 30 godina);Društveni faktori: zanimanje, dostupnost medicinske pomoći, liče navike...);

Tablice mortaliteta, obezbjeđuju najkompleksniji statistički opis mortaliteta.

Njihova konstrukcija ima dva koraka:1. izračunavanje vjerovatnoće umiranja po starosti,2. konverzija vjerovatnoće u niz kvantiteta koji objašnjavaju cjelokupne mortalitetne uslove, kao što su očekivano trajanje života u bilo kom uzrastu.Zavisno do obuhvata postoje kompletne, skraćene i nepotpune tablice mortaliteta, a zavisno od toga da li raspolažemo podacima o mortalitetu neke izumrle grupe ljudi, koja je rođena u nekom određenom vremenu (kohorta).Očekivano trajanje života ili prosječno trajanje života za lica stara X godina (ex):

ex = Tx / lx

Ukupno trajanje života (X+ex) pokazuje koliko će ukupno godina živjeti lice koje je već dostiglo određenu starost (X), tj. U kojoj će starosti to lice umrijeti:

X + ex

Primjena tablica mortaliteta:- Koje su šanse da lice staro X godina doživi starost od X+n

godina ?- Koje su šanse da lice postane udovac/udovica ?- Koja je proporcija djece koja imaju žive majke ili bake ?- Koloko će očekivano trajanje života biti pogođeno

redukcijom umiranja od raka, bolesti srca, pušenja, dječijeg mortaliteta ?

- Kolika će biti posmatrana populacija i kako će izgledati njena starosna struktura kroz 10, 20, 100 ili 1000 godina ?

Tablice mortaliteta nezamjennjive su u osiguranju. Na primjer, osiguravajuće društvo na godinu dana želi da osigura život na 1000 KM svih četrdesetogodišnjaka. Tj. Lica koja su doživjela 40 rođendan i kojih ima 95097 (1l40 = 95097), a da je iz tablica mortaliteta poznato

da 221četrdesetogodišnjak umre prije 41. rođendana ( 1d40 = 221). Svaki službenik počeo bi računati na ovaj način: 221 * 1000/95097 = 2,34 KMNa to bi dodao i troškove administracije i profit društva.

Specifične stope smrtnosti po starosti i polu

Iz tih razloga, a za potrebe detaljnije analize smrtnosti stanovništva, upotrebljavaju se tzv. specifične stope smrtnosti po starosti. Po pravilu, posebno se izračunavaju za žensko i muško stanovništvo.

Ako je starost data po pojedinačnim godinama, tada se stope izračunavaju na sledeći način:

(za muškarce); (za žene)

Gde su: i specifične stope smrtnosti po starosti (x), za žene, odnosno muškarce; i brojevi umrlih žena, odnosno muškaraca starih x godina; i brojevi ženskog, odnosno muškog stanovništva u starosti x.

Ako je starost data po starosnim intervalima (najčešće petogodišnjim starosnim grupama), tada se stope izračunavaju na sledeći način:

(za muškarce); (za

žene)Gde su: i specifične stope smrtnosti po starosti (za intervale od x do x+5 godina), za žene, odnosno muškarce; i brojevi umrlih žena, odnosno muškaraca starih od x do ispod x+5 godina;

i brojevi ženskog, odnosno muškog stanovništva u starosti od x do x+5 godina.

Standardizovane stope smrtnosti

Poznato je da se populacije među sobom razlikuju po pitanju starosne strukture. U nekima preovlađuje sredovečno i staro stanovništvo, dok su druge mlade i kod njih su veliki udeli omladine u ukupnom stanovništvu. Iz tih razloga i opšta stopa smrtnosti može da bude veoma različita kod takvih populacija. Otuda nije podobna za poređenja nivoa smrtnosti.

S druge strane, poređenje nivoa smrtnosti između populacija na bazi specifičnih stopa smrtnosti po starosti podrazumevalo bi da se poredi veliki broj tih pokazatelja, što otežava analizu (ako je starost data po petogodištima, počev od 0, 1-4, 5-9, 10-14, ...... pa do 85+, onda ima preko 20 stopa koje treba porediti).

Iz tih razloga, a za potrebe poređenja smrtnosti, definišu se standardizovane stope smrtnosti . Postoji direktna i indirektna standardizacija.

Standardizovana stopa po direktnom metodu, za populaciju i (npr. za muškarce), može da se izračuna na sledeći način:

gde je standardizovana stopa smrtnosti za muško stanovništvo za populaciju i specifična stopa smrtnosti po starosti (za intervale od x do x+5 godina), za muško stanovništvo populacije i . muško stanovništvo po petogodištima za populaciju koja je uzeta kao standardna

Standardizovana stopa smrtnosti po direktnom metodu pokazuje broj umrlih na 1000 stanovnika, pod uslovom da je starosna struktura ispitivane populacije i ista kao i starosna struktura standardne populacije. To znači da ova stopa polazi od specifične smrtnosti za ispitivanu populaciju, ali zanemaruje njenu starosnu strukturu. Zapravo, vezuje je za starosnu strukturu neke druge populacije, koja u tom slučaju predstavlja standardnu populaciju. Standardizovana stopa je fiktivna i ona se razlikuje od stvarne stope smrtnosti. Ali može da se koristi za komparaciju među različitim populacijama koje imaju različite starosne strukture. Na primer, ako bi na ovaj način izračunali stope za Vojvodinu i Kosovo i Metohiju, one se ne bi mnogo razlikovale, jer bi smo zapravo eliminisali uticaj njihovih starosnih struktura, i sveli ih na istu starosnu strukturu (standardnu). Potsećamo da je stvarna opšta stopa smrtnosti u Vojvodini za više od tri puta viša od one na Kosovu i Metohiji.

Standardizovana stopa po indirektnom metodu, za populaciju i (npr. za muškarce), može da se izračuna na sledeći način:

gde je standardizovana stopa smrtnosti za muško stanovništvo za populaciju i specifična stopa smrtnosti po starosti (za intervale od x do x+5 godina), za muškarce za populaciju koja je uzeta kao standardna. muško stanovništvo po petogodištima za populaciju i za koju se izračunava standardizovana stopa

Standardizovana stopa smrtnosti po indirektnom metodu pokazuje broj umrlih na 1000 stanovnika, pod uslovom da je smrtnost po starosti ispitivane populacije i ista kao i smrtnost standardne populacije. Ovako izračunata stopa polazi od starosne strukture ispitivane populacije, ali zanemaruje njenu specifičnu smrtnost po starosti. U slučaju dve populacije čiju smrtnost želimo da uporedimo, obe

svodimo na istu specifičnu smrtnost (neke standardne populacije), a uvažavamo jedino njihove različite starosne strukture.

Smrtnost odojčadi

U okviru smrtnosti po starosti, posebna pažnja se posvećuje smrtnosti u prvoj godini života. Smrtnost odojčadi je dugo bio pokazatelj socio-ekonomskih uslova u kojima živi neka populacija, a i sada je u velikoj meri njen nivo pod uticajem opšte razvijenosti nekog područja.

Osnovni pokazatelj je stopa smrtnosti odojčadi, koja se izračunava kao odnos broja umrle odojčadi u toku (najčešće) jedne godine i broja živorođenih, računato na 1000, tj.

Precizniji (specifični) pokazatelj smrtnosti odojčadi vodi računa o udelu umrlih u toku godine, a koji su rođeni prethodne, te ih i poredi sa brojem živorođenih u toj godini. U tom slučaju stopa se računa na sledeći način:

Gde je

broj umrle odojčadi u godini t, a koji su rođeni u godini t-1 broj umrle odojčadi u godini t u kojoj su i rođeni broj živorođenih u godini t-1 broj živorođenih u godini t

Za analizu smrtnosti odojčadi prema starosti važna je podela na tzv. neonatalni i postneonatalni period. Neonatalni obuhvata period od rođenja do kraja prvog meseca života, a postneonatalni period obuhvata ostalih jedanaest meseci. Ova podela je važna iz razloga što

unutar njih deluju različiti uzroci smrti. U neonatalnom periodu je pretežno delovanje tzv. endogenih uzroka smrti (genetski faktori, konstitucija), dok su u postneonatalnom periodu uglavnom zastupljeni tzv. egzogeni uzroci ( infektivnog ili slučajnog karaktera).

U procesu snižavanja smrtnosti sa visokog na niži nivo, brže se smanjuje smrtnost u postneonatalnom periodu, jer su u pitanju uzroci smrti na koje je lakše delovati. Otuda, u uslovima niske smrtnosti odojčadi, smrtnost je uglavnom skoncentrisana u prvom mesecu života (u neonatalnom periodu), pošto su egzogeni uzroci u velikoj meri eliminisani. Na taj način veliki udeo umrlih (i do tri četvrtine) otpada upravo na neonatalni period. Otklanjanje endogenih uzroka smrti je, imajući u vidu današnji nivo razvoja medicine i farmakologije, svakako znatno teži, upravo zbog prirode samih uzroka.

U uslovima visokih stopa smrtnosti odojčadi (što je danas karakteristika nerazvijenih zemalja), smrtnost je raspoređena tokom čitave prve godine života. A udeli koji otpadaju na smrtnost u prvom mesecu su znatno niži nego kod populacija sa niskom smrtnošću odojčadi. U takvim uslovima su zastupljeni i endogeni, ali još značajnije i egzogeni uzroci smrti, koji se, inače, mogu uspešno otklanjati. Nivo zdravstvene zaštite, socijalne prilike, obrazovni nivo stanovništva i drugi faktori su od značaja za njihovo otklanjanje.

Ispitivanje diferencijalne smrtnosti

Diferencijalna analiza smrtnosti označava analizu smrtnosti prema različitim karakteristikama stanovništva. U pitanju su sva ona obeležja koja se inače prate i u vitalnoj statistici i u popisu. To znači da je moguće analizirati smrtnost prema bračnom stanju, obrazovanju, nacionalnosti, zanimanju, pripadnosti gradskim i seoskim naseljima i drugo. Treba dodati da se osim pomenutih obeležja u analizu obavezno uključuje i obeležje starosti, jer mortalitet zavisi od starosti. Takođe se obavezno uključuje i pol, s obzirom na razlike u nivou smrtnosti muškog i ženskog stanovništva.

Diferencijalna analiza se sprovodi na osnovu podataka vitalne statistike o broju umrlih po starosti i polu i pripadnosti nekom ispitivanom obeležju, kao i na distribuciji ukupnog stanovništva prema istim tim karakteristikama, dobijenim u popisu. Na taj način se izračunavaju diferencijalne stope mortaliteta za ispitivano obeležje. Na primer, ako sa s obeležimo obeležje u odnosu na koje ispitujemo mortalitet a sa x starost, stope izračunavamo na sledeći način:

ili po petogodištima

Potsetimo da se podacima o broju umrlih prema različitim karakteristikama raspolaže za svaku kalendarsku godinu, ali da se distribucijom ukupnog stanovništva po istim tim karakteristikama raspolaže samo za popisne godine. Otuda, po pravilu, ova se analiza ograničava na godine oko popisa.

Uzroci smrti

U našoj statistici se iskazuju podaci o osnovnom uzroku smrti. U prikupljanju, obradi i objavljivanju podataka koristi se Međunarodna klasifikacija bolesti, X revizija. Kvalitet podataka o uzroku smrti zavisi u velikoj meri od toga da li se podaci zasnivaju na lekarskom izveštaju o uzroku smrti. Preduslov da podatak potiče od lekara je da lica koja su bolesna traže i imaju lekarsku pomoć. Otuda procenat lečenih, kao i procenat podataka o uzroku smrti koje je dao lekar govore i o kvalitetu podataka o uzrocima. Danas je u Srbiji među umrlima veliki procenat i lečenih (oko 90%) i onih za koje je izveštaj o uzroku smrti dao lekar (nešto niži procenat).

Za analizu smrtnosti po uzroku smrti koristi se stopa umrlih od pojedinih uzroka. Izračunava se na sledeći način

gde je broj umrlih od određene grupe bolesti n (npr. od tuberkuloze) u toku godine P broj stanovnika sredinom godine posmatranja

Osim za ukupno stanovništvo, stope smrtnosti za pojedine uzroke smrti računaju se i za starosne grupe, kao i prema polu. Jer, poznato je da su neke bolesti više zastupljene kod starijeg stanovništva, a razlike ima i u smrtnosti muškog i ženskog stanovništva.

Model uzroka smrti u razvijenim zemljama (ali i kod naše populacije) karakteriše velika koncentracija uzroka smrti na nekoliko vodećih. To su kardiovaskularne bolesti i tumori (neoplazme).

Ovi uzroci su značajno zastupljeni i na nivou čitave svetske populacije. Od 58 miliona umrlih lica u svetu u 2005. godini, 10.5 miliona je umrlo od bolesti krvotoka. Među državama sa najvećim udelima umrlih od ovih bolesti u ukupnom broju umrlih (oko 2002. godine) su Bugarska (70.4%), Ukrajina (64.5%) i Ruska Federacija (59.5%).

I tumori imaju značajno učešće u smrtnosti svetske populacije. Godišnji broj umrlih u periodu 1998-2002 iznosio je oko 7 miliona. Razvijene zemlje imaju veće učešće umrlih od malignih tumora (Švedska 23%, Francuska 27.1%) nego zemlje u okruženju (Bugarska 14%, Rumunija, 15.9%, Makedonija 17.2%) (po podacima oko 2002.godine).

У питању су болести са хроничним и дуготрајним током. А етиологија већине преовлађујућих хроничних болести, због своје сложености, често остаје непозната. Ипак, бројни су фактори који доводе до њих. Хиперхолестеролемија, хипертензија, пушење, гојазност, алкохолизам, неадекватна исхрана, недовољна физичка активност, хронични стрес су најчешћи међу факторима ризика. Иначе, промене у старосном саставу становништва, уз промене у

понашању и стилу живота, определиле су и пораст значаја ових обољења како у морбидитету тако и морталитету становништва. У Србији (без података за Косово и Метохију) на три водећа узрока смрти отпада преко 80% умрлих и код мушкараца и код жена. Најучесталије су кардиоваскуларне болести. У 2006. години оне су учествовале са 52% код мушког и 62.8% код женског становништва. Удео тумора износио је 22.3% за мушкарце и 17.5% за жене. На трећем месту по заступљености у укупној смртности код мушкараца биле су повреде и спољни узроци смрти (5.3%), а код жена су у великом броју година то болести дисајних органа.

Morbiditet (obolevanje)

Demografija se u određenoj meri bavi i pitanjima obolevanja (morbiditeta) stanovništva. Podatke za ispitivanje morbiditeta prikuplja zdravstvena statistika. Oni se odnose na sva stanja u stanovništvu koja odstupaju od pojma zdrav u skladu sa definicijom koju daje Svetska zdravstvena organizacija.

Statistika morbiditeta proučava:

1. pojavu novih slučajeva bolesti (incidenciju)2. raširenost bolesti (prevalenciju)3. etiološke faktore bolesti4. uspešnost u prevenciji5. ekonomske gubitke zbog bolesti

Statističke jedinice u statistici morbiditeta su: obolelo lice, bolest (tj. morbidno stanje), epizoda u bolesti. Posmatranje (praćenje) može biti vezano za period (sedmica, mesec, godina itd) ili određeni momenat.

Od pokazatelja koji se koriste u statistici morbiditeta navodimo sledeće.

Stope morbiditeta, za merenje učestalosti obolevanja

ili , gde je

MB – broj bolesti (morbidnih stanja)MB1 – broj obolelihP - broj stanovnika sredinom perioda posmatranja među kojima je utvrđen broj obolelih ili morbidnih stanja

Stope morbiditeta je moguće definisati kao opšte ili specifične. Specifične stope morbiditeta se odnose ili na pojedine kategorije stanovništva (npr. školska deca, zaposleno stanovništvo i sl.), ili na pojedine bolesti (npr. infektivne bolesti, karcinomi itd.).

Prosečno trajanje jednog slučaja bolesti je pokazatelj koji sa prosečnim brojem dana radne sposobnosti može da posluži kao pokazatelj za merenje nesposobnosti koju prouzrokuju neke bolesti.

Stopa letaliteta je pokazatelj težine bolesti, odnosno učestalosti smrtnih slučajeva od bolesti. Dobija se kada se broj umrlih od određene bolesti podeli sa brojem obolelih od iste bolesti.

Pokazatelji zdravstvenog stanja stanovništva

U opšte pokazatelje spadaju -udeo umrlih starijih od 50 godina u ukupnom broju umrlih - očekivano trajanje života lica starih tačno jednu godinu - opšta stopa mortaliteta - opšta stopa morbiditeta

Specifični pokazatelji su sledeći- stopa smrtnosti odojčadi- stopa smrtnosti od zaraznih bolesti- incidencija prijavljenih zaraznih bolesti- prevalencija određenih bolesti- incidencija povreda- kontingent živorođenih sa urođenim manama i nedostcima- kontingent osoba sa mentalnim i fizičkim nedostacima

- broj tretiranih u zdravstvenim ustanovama- incidencija pojedinih nezaraznih bolesti- prevalencija bolesti utvrđenih terenskim istraživanjima

MIGRACIONA KRETANJA

U demografiji se izučavaju i migracije, odnosno prostorna pokretljivost stanovništva. U savremenom smislu migracije se proučavaju tek posle uvođenja statističkog metoda pri posmatranju ove pojave. Ova oblast statističkih istraživanja je nedovoljno zastupljena kako u našoj zemlji, tako i u većini drugih zemalja. Još u većoj meri nego nedostatak podataka dolazi do izražaja oskudnost

analiza o preseljavanju stanovništva kao demografske pojave, značajne i za druge naučne oblasti.

Zadatak pomenutih istraživanja je prvenstveno:a) utvrđivanje obima i tokova migracionih struja u pogledu

iseljavanja, useljavanja i neto migracije (utvrđivanje migracionog salda) za različita područja i razdoblja;

b) sagledavanje demografskih, ekonomskih, socijalnih i drugih činilaca koji uslovljavaju mograciona kretanja; proučavanje mogućnosti za donošenje mera koje bi doprinele intenziviranju onih migracija koje se mogu smatrati povoljnim za ekonomski razvoj;

c) izrada projekcija budućih migracionih kretanja;d) sagledavanje uticaja migracija na demografski razvitak (to

jest, na fertilitet, mortalitet i strukturu stanovništva), kao i na društveni i ekonomski razvoj.

Pored navedenih opštih ciljeva istraživanja prostorne pokretljivosti, postoji niz specifičnih, na primer, rešavanje problema nezaposlenosti, kvalifikacione strukture radne snage na nekim područjima, nedostatka radne snage u nekim regionima i dr.

Neke opšte metodološke napomene kod izučavanja unutrašnjih miдracija

Kad je reč o unutrašnjim migracijama, onda se obično imaju u vidu trajna preseljavanja. Kod nas, svaka promena mesta boravka koja je trajnog karaktera znači migraciju pod uslovom da je prekoračena granica nekog naselja. Pošto su granice naselja u stvari i administrativno određene, to je moguće da se pomenuta promena i identifikuje. Međutim, sama distanca na kojoj se lice (porodica) pokreće često može da bude duža u okviru istog naselja, nego između, na primer, susednih naselja, kad distance mogu biti i kraće. Promene u pogledu teritorije nekog naselja (npr. uključivanje prigradskih naselja u gradsko tkivo, osamostaljenje nekih delova naselja) mogu uticati na ukupnu učestalost stanovništva u migracijama.

Migracija je događaj u vremenu. Zavisno od dužine intervala u kojem se migracija posmatra (npr. u toku od jedne, pet ili deset

godina), prosečan godišnji broj migranata biće veći ili manji. Ukoliko je interval duži, broj povratnika se može povećati, isto tako i broj lica koji ponovo migriraju. Mortalitetna komponenta postaje takođe značajnija kad se dužina intervala posmatranja migracije povećava. Svaka promena mesta boravka znači dva događaja: jedan odlazak (iseljenje) i jedan dolazak (useljenje). Za potpunije sagledavanje fenomena migracije bilo bi celishodno da se sagledaju uslovi migranata u mestu doseljenja i u mestu iseljenja, zatim promene koje su usledile u karakteristikama lica koja su se iselila (profesionalna i socijalna mobilnost, karakter naselja iseljenja i useljenja i drugi uslovi). Poznato je da čak i tekuća migraciona statistika nije uspevala da na adekvatan način, metodološki i sadržajno, poveže oba ova događaja. Čini se da je i to problem, koji bi trebalo rešiti ako se želi da raspoloživa empirijska građa u većoj meri doprinese teorijskoj razradi fenomena migracije.

S obzirom na velik interes demografije kao nauke, zatim drugih naučnih disciplina, sve je veća potreba za veoma detaljnim anketama o unutrašnjim migracijama, koje bi sprovodile naučne institucije. To je proces karakterističan i za mnoga druga područja, tj. da se pored istraživanja koja sprovode redovne statističke službe, sprovode i detaljna ispitivanja od strane naučnih institucija koje se bave naučnom obradom fenomena migracije. Ovo dolazi još u većoj meri do izražaja kad se proces pokretljivosti shvati u širem smislu, tj. kad se pod navedenim procesom podrazumevaju kako prostorna (geografska), tako isto i profesionalna i socijalna mobilnost.

Stope miдracije znače relativnu učestalost događaja preseljenja unutar stanovništva područja (mesta), za koja se vrše ispitivanja. Pomenute relativne frekvencije, slično drugim pokazateljima u demografskoj analizi mogu se aproksimativno poistovetiti sa aposteriornim verovatnoćama određenog migracionog događaja. Njihova upotrebljivost u svrhu projiciranja budućih preseljavanja zavisi od toga koliko su stope stabilne ili promenljive u toku vremena. Pored već definisanih stopa emigracije i imigracije, definišu se i sledeće stope:

Stopa neto migracije (ms) – stopa migracionog salda:

I - E ms = ——— · 1000 P Stopa bruto migracije (mb):

I + E mb = ——— · 1000 P

Kao i kod ispitivanja nataliteta (fertiliteta) i mortaliteta, za pojedine grupe stanovništva – koje se diferenciraju po ekonomskim, demografskim, socijalnim, obrazovnim i drugim karakteristikama – mogu se izračunavati diferencijalne stope migracije i to posebno za fenomen useljenja, odnosno iseljenja. Kod svakog područja (mesta) mogu se izračunavati diferencijalne stope useljenja i iseljenja, npr. po starosti, školskoj spremi itd. Za ovo izučavanje potrebni su podaci o strukturi migranata prema pomenutim obeležjima, zatim i o strukturi ukupnog stanovništva po istim karakteristikama. U istraživanjima – zbog nedostatka podataka, ali i zbog nerazvijenosti metodologije - znatno se zaostaje u pogledu analize diferencijalne migracije. Pored stopa, u analizi se koriste strukture migranata prema raznim obeležjima i njihova upoređivanja sa strukturom ukupnog stanovništva po istim karakteristikama (istraživanje selektivnosti migracija).

Proučavanje pomenutih stopa naročito je značajno za rad na

hipotezama o budućim migracijama, a u vezi s izradom projekcija po starosti i polu.

Treba pomenuti da kao i kod analize mortaliteta i fertiliteta, tako isto i kod analize migracija, metod merenja pomoću stope je manje precizan kad se on upoređuje sa probabilističkim pristupom (aposteriorna verovatnoća). Naime, u imeniocu prethodno navedenih obrazaca uzeto je stanovništvo sredinom perioda posmatranja, što u neku ruku znači da smo za osnovu merenja uzeli veličinu na koju utiče i veličina koja se meri (migracije su uticale i na broj stanovnika sredinom perioda posmatranja). Pomenuti problem je empirijski i teorijski objašnjen za specifične stope umiranja i za verovatnoće

mortaliteta po starosti. I kod pokazatelja migracija postoji takođe mogućnost korišćenja oba pristupa (računanje stopa – koeficijenata, odnosno računanje aposteriornih verovatnoća). Da bi se to postiglo, npr. kod računanja verovatnoće useljenja ili iseljenja po starosti i polu, bili bi neophodni podaci za izračunavanje skupova živih, skupova iseljenika i useljenika kao i skupova umrlih – sve po starosti i polu. Pošto se pomenutim podacima ne raspolaže – rečeno je da se retko raspolaže i podacima koji su neophodni za izučavanje specifičnih stopa migracija po raznim obeležjima – to su stope migracija prihvaćene kao aproksimacije za aposteriorne verovatnoće.

Tipovi miдracionih kretanja

Migracije stanovništva se prema kriteriju vremena dele na sledeće tipove:

- stalne migracije ( stanovnici se preseljavaju iz svog dosadašnjeg mesta stalnog boravka sa namerom da se u drugom mestu stalno nastane)

- sezonske (povremene) migracije (stanovnici se privremeno nastanjuju u drugom mestu radi obavljanja sezonskog rada, posle čega se vraćaju u svoje mesto stalnog boravka) - dnevne i sedmične migracije (svakodnevni ili sedmični odlazak ljudi na posao; takođe svakodnevni ili sedmični odlazak đaka i studenata radi pohađanja nastave)

Boravak đaka i studenata u mestu školovanja za vreme nastave može se takođe uvrstiti u povremene, na neki način sezonske migracije.

Prema kriteriju državne pripadnosti, migracije mogu biti spoljne (pokretljivost van državnih granica) ili unutrašnje (pokretljivost unutar zemlje). Spoljne i unutrašnje migracije mogu biti stalne ili povremene.

Ređe su međutim dnevne ili sedmične spoljne migracije (samo u pograničnim područjima).

Unutrašnje migracije mogle bi se klasifikovati na lokalne, regionalne i međuregionalne. Lokalne migracije bi bila preseljavanja između različitih naselja unutar iste opštine. Regionalne migracije označavaju preseljavanja između opština u istoj makro celini. Međuregionalne migracije su preseljavanja između makro celina unutar Srbije (Vojvodina, Centralna Srbija, Kosovo i Metohija).

Spoljne migracije mogu se deliti na kontinentalne i međukontinentalne.

Po kriteriju podele naselja na gradska i seoska (ostala naselja), migracije se dele na međuseoske, međugradske, migracije grad – selo i migracije selo – grad.

Migracije se mogu razlikovati i s obzirom na motiv ili interes migranata za pokretljivošću. Motivi ili razlozi mogu biti politički, ekonomski, socijalni, porodični itd., ili prema dihotomnoj klasifikaciji: objektivni i subjektivni.

Najzad, migracije mogu biti dobrovoljne i prinudne, organizovane i stihijske.Agrarna kolonizacija posle prvog i drugog svetskog rata na prostoru bivše Jugoslavije spada u organizovane migracije, a migracije selo – grad su stihijske, neorganizovane.

Analiza miдracionih kretanja

Analiza migracionih kretanja može da obuhvata niz veoma različitih pitanja. Pored kvantitativnih aspekata (proučavanje veličine emigracije i imigracije kao i salda preseljavanja, tokovi migracija, dužina na kojoj se kreću migranti, tipovi migracija s obzirom na njihovu veličinu), u demografskim ispitivanjima znatna pažnja posvećuje se problematici izučavanja selektivnosti migranata

prema različitim obeležjima (pol, starost, profesija, školska sprema itd.), proučavanju demografskih, ekonomskih i socijalnih aspekata migracionih kretanja, kao i mnogim drugim pitanjima.

Mehaničko kretanje stanovništva sa obe svoje komponente (imigracija i emigracija) utiče na porast broja stanovnika. Mogućno je da izvesna područja sa niskim ili relativno niskim prirodnim priraštajem imaju visoku stopu porasta stanovništva usled relativno visokog pozitivnog migracionog salda. Iz istraživanja je poznato da su to obično gradska ili industrijska područja koja se ekonomski brzo razvijaju.

Međutim, za analitičke potrebe nije dovoljno da se sagledaju samo veličine imigracione i emigracione komponenete (saldo preseljavanja), već je veoma značajno da se upoznaju polazne tačke imigracionih tokova; dalje, kakav je njihov relativan značaj, s obzirom na kretanje stanovništva u zavičajnim rejonima, odnosno na područjima u koja se slivaju.

U izučavanju selektivnosti migranata posebno mesto zauzima proučavanje selektivnosti prema polu, starosti, obrazovanju i ekonomskim karakteristikama.

Kod polne strukture migranata, na primer, karakteristično je da u lokalnim migracijama, tj. migracijama na kraće distance, preovlađuje žensko stanovništvo, a u migracijama na duže distance obično su viši udeli muškog stanovništva.

Obeležje starosti je, po pravilu, kod svih migranata naročito značajno. Istraživači koji se bave ovim pitanjem uvek ga ističu. Starosna struktura ukupnog stanovništva i doseljenika u momentu preseljavanja međusobno se bitno razlikuju. U preseljavanju preovlađuju lica stara od 15 do 35 god. Sve ostale starosne grupe učestvuju daleko manje u migracionim kretanjima. Pošto veliki deo preseljavanja otpada na migraciju selo – grad, seliktovnost migranata prema starosti dovodi do promena u starosnoj strukturi gradskog i seoskog stanovništa itd. U našoj zemlji izrazito naglašena selektivnost migranata prema starosti u velikoj meri utiče na starosnu strukturu radne snage u poljoprivrednoj i u nepoljoprivrednim delatnostima.

Teritorijalna pokretljivost neškolovanoд i školovanoд stanovništva nije istog intenziteta. Školovano stanovništvo je znatno mobilnije nego nešklovano. Sem toga, školovano stanovništvo je u

znatno većoj meri obuhvaćeno migracijama na dužim relacijama nego stanovništvo bez škole ili sa osnovnom školom.

U pogledu ekonomskih karakteristika može se konstatovati gotovo isto što i u pogledu ostalih obeležja stanovništva. Na primer, posle rata u našoj zemlji je bila najintenzivnija prostorna pokretljivost kod lica zaposlenih u tercijarnim delatnostima, a nešto slabija kod zaposlenih u sekundarnim odnosno primarnim delatnostima.

Pod demografskim aspektima istraživanja migracija podrazumevamo već pomenuta ispitivanja obima i tokova kao i selektivnosti kod migracija, dalje proučavanje uticaja migracija na fertilitet i mortalitet stanovništva, na starosnu i druge strukture na imigracionim i emigracionim područjima. Pored toga, ovi aspekti obuhvataju proučavanje uticaja migracija na zapošljavanje, na nezaposlenost, kao i na formiranje celokupne radne snage.

Ekonomski aspekti istraživanja migracionih kretanja odnose se, na primer, na sledeća pitanja:

a) imigraciona područja su uglavnom područja sa bogatijim prirodnim resursima ili sa bržim privrednim razvojem. Ona se nalaze u povoljnijem položaju, pošto primaju ''gotovu'' radnu snagu koja je dorasla i školovala se na emigracionom području. Doseljena radna snaga, u stvari, doprinosi još bržem razvoju već razvijenih područja. Pomenuti problem dolazi još u većoj meri do izražaja kada izdržavani članovi porodice migranata ostaju da žive u svom zavičaju i u pogledu školovanja, zdravstva itd. terete fondove emigracionog područja.

b) U gradovima nastaju veliki problemi zbog toga što doseljeno stanovništvo po broji prelazi mogućnosti gradova u pogledu zapošljavanja, stanovanja, školovanja itd.

c) Pojedini tipovi migracija, na primer dnevne migracije, stvaraju posebne probleme u pogledu saobaćaja (odlazak na posao i vraćanje sa posla).

d) Radna snaga na emigracionim područjima, naročito kod pojedinih grupa stanovništva (na primer, poljoprivredno stanovništvo na nekim područjima), menja starosnu i drugu strukturu. Mogućno je da proces starenja dođe do suviše velikog izražaja, što ponekad stvara probleme u redovnom odvijanju poljoprivredne proizvodnje, najčešće kod individualnih poljoprivrednih proizvođača itd.

Pored navedenog, migraciona kretanja mogu se studirati i sa mnogih drugih aspekata. Sociološki aspekti obuhvataju proučavanje procesa prilagođavanja migranata novoj sredini, ispitivanje odnosa između autohtonog (starosedelačko stanovništvo) i doseljenog stanovništva, izučavanje sklapanja mešovitih brakova, i mnoga druga pitanja.

Etnolozi proučavaju običaje doseljenika, da li se oni menjaju i da li migranti prihvataju nove i slično. Antropolozi ispituju promene do kojih dolazi u telesnoj konstituciji, u antropometrijskim osobinama itd. Lekari se bave proučavanjem njihovog zdravstvenog stanja posle preseljenja (na primer, kod naših agrarnih kolonista u Vojvodini posle rata, koji su došli iz planinskih krajeva u niziju), itd.

Socijalna pokretljivost (mobilnost) odvija se između pojedinih socijalnih slojeva stanovništva, a profesionalna mobilnost između različitih zanimanja. Oba pomenuta tipa mobilnosti mogu, ali ne moraju značiti istovremeno i prostornu pokretljivost. Činioci koji utiču na pomenute tipove pokretljivosti takođe su vrlo različite prirode. Čini se da u našim uslovima presudnu ulogu u tom pogledu imaju obrazovanje, dokvalifikacija i drugo.

Socijalna i profesionalna pokretljivost izučavaju se i sa stanovišta generacija, tj. da li sinovi i kćeri ostaju u istim ili sličnim zanimanjima, odnosno socijalnim grupama ili prelaze u druge grupe (izučavanje takozvane generacijske socijalne i profesionalne pokretljivosti). Uzroci koji utiču na ovaj tip pokretljivosti takođe su, bar u našim uslovima, oni isti koji su već pomenuti.

Teorijski pristupi u razmatranju unutrašnjih miдracija

Možda najvažniji razlog zanemarivanja u ispitivanju migracija (naročito teorijski pristup) leži u činjenici što se tako reći ne raspolaže sređenom statističkom građom o unutrašnjim migracijama, odnosno ako je i ima, ona stoji na raspolaganju samo manjem broju zemalja i za kraća razdoblja. Isto tako, veoma su retke komparativne analize, zatim metodološka rešenja, definicije i klasifikacije korišćenih

obeležja, pa i u pogledu samog pojma migracije nisu takve da bi pogodovale radu na komparativnim analizama. Ovo se isto može reći i za pokazatelje koji se upotrebljavaju u analizi i deskripciji migracija. Izvestan napredak u empirijskim ispitivanjima unutrašnjih migracija omogućio je popisni i anketni metod koji se koristi u izvesnom broju zemalja. Treba očekivati da će veća raspoloživost empirijskom građom o unutrašnjim preseljavanjima doprineti i teorijskom sagledavanju unutrašnjih migracija, korišćenju modela u proveravanju teorijskih hipoteza i upotrebi kvantitativnih metoda za egzaktnije sagledavanje faktora koji utiču na migraciona kretanja. Jer, mnoge od postojećih teorija su veoma opšte, a modeli objašnjavaju razlike koje postoje od jednog do drugog migracionog toka, ali oni nisu u stanju da objasne zašto se ispoljavaju razlike – posebno između područja i po različitim grupama stanovništva.

Navešćemo neke od najznačajnijih teorijskih razmatranja

Ravenštajn (Ravenstein) je u svome radu (The Laws of Miдration) krajem 19. veka, došao do izvesnih ''generalizacija'' ili

''zakona'' na osnovu proučavanja podataka za Englesku i za neke druge zemlje. Reč je o ovim ''generalizacijama'':

- Preseljavanje i distanca: većina migranata se kreće na kraće distance. Ako se distanca od nekog mesta povećava, onda opada broj migranata koji se kreću od pomenutog mesta.

- Preseljavanje po etapama: lica koja žive u blizini većeg mesta migriraju u toku ekonomske ekspanzije, zatim se preseljavaju i lica iz udaljenijih mesta. Kao rezultat ekspanzije mesta sve je veći uticaj u širim granicama zaleđa.

- Tokovi i kontra – tokovi: svakom migracionom toku odgovara kontra – tok.

- Razlike u pogledu učestalosti preseljavanja kod gradskog i seoskog stanovništva (po Ravensteinu veća je pokretljivost kod seoskog stanovništva).

- Veći je broj žena kod migracija na kraće distance.- Tehnologija i preseljavanje: tehnološki razvoj utiče na porast

stopa migracije.

- Preovlađivanje ekonomskih motiva: veoma različite sile utiču na pojavu migracije. Ipak, želja ljudi da poboljšaju svoje ekonomske uslove je najjača sila.

Ravensteinova uopštavanja za unutrašnje migracije u znatnoj meri važe još i danas. Međutim, ima izuzetaka od njih, koje bi trebalo objasniti. Pošto nema dovoljno komparativnih studija, gotovo i nema novih uopštavanja koja bi imala širu važnost. Sem toga, sve se više dolazi do saznanja da pravilnosti u pogledu unutrašnjih migracija mogu biti različite u raznim periodima, na različitom nivou društvenog i ekonomskog razvoja, kad se pojedina područja zemlje razlikuju po svojim ekonomskim, socijalnim i demografskim karakteristikama, zatim u zavisnosti od strukture naseljenosti, od etničke strukture stanovništva, od različitosti u kulturama i drugog. Čini se takođe da svako uopštavanje – bez obzira što je vremenski ili na drugi način uslovljeno – još ne doprinosi u značajnoj meri objašnjavanju uzroka koji dovode do preseljenja, odnosno ne doprinosi većoj preciznosti merenja značaja pojedinih faktora koji deluju na preseljavanja. Kao i kod mnogih drugih demografskih fenomena, tako isto kod migracija delovanje socio – ekonomskih, demografskih i drugih činilaca je kompleksno i teško ga je objasniti čak na agregatnom nivou, a da ne govorimo o individualnim slučajevima preseljenja, kada se gotovo i ne može objasniti – bez detaljnog ispitivanja pojedinih slučajeva – zašto u nekolikom slučaju dođe, a u drugom ne dođe do preseljenja.

Prema tome, kako Ravensteinova, tako i druga uopštavanja (misli se na mnoge empirijske studije o unutrašnjim migracijama) predstavljaju zapravo samo deskripciju empirijskih podataka o unutrašnjim preseljavanjima. Ona, doduše imaju veliki značaj za proučavanje migracije, ali su regionalno i vremenski i na drugi način uslovljena i samo u manjoj meri doprinose kauzalnoj eksplikaciji fenomena preseljavanja.

Teorija pull i push faktora nastoji da joj objašnjenje migracija bude glavni cilj. Migracija je posmatrana kao ishod interakcije i balansa push (odbijajućih) i pull (privlačnih) sila mesta porekla i mesta odredišta. Hipoteza ''pull'' i ''push'' sila je doprinela sagledavanju činilaca koji utiču na datu migraciju, ali ona po mnogim

istraživačima prostorne pokretljivosti ne dovodi do teorije, odnosno do univerzalno važećeg uopštavanja o migraciji. ''Pull'' i ''push'' teorija je apstrakcija, u okviru koje se vrši klasifikacija specifičnih sila koje deluju da dođe do migracije. U svakom slučaju, na migracije deluju promenljive oba tipa, tako da se ne može nikad reći da li je pokretljivost usledila ili zbog ''pull'' ili zbog ''push'' sile. Prema tome, posebno ''mešanje'' ''pull'' i ''push'' faktora biće kod jednog lica sasvim drukčije nego kod drugog lica, ali može u oba slučaja doći do preseljenja. Ispitivanje podataka za mnoštvo lica koja su se preseljavala može doprineti opštem saznanju o uzrocima migracije.

Navodimo neke od mogućih faktora na strani push i pull sila.

''Push'' faktori: - opadanje određenog resursa ili cene za njega; niža potražnja za izvestan proizvod ili uslugu; - gubitak posla iz različitih razloga; - diskriminacija usled političkih, religijskih, etničkih i drugih razloga; - otuđenje od zajednice (uže ili šire); - napuštanje izvesne zajednice (uže ili šire), pošto ona pruža malo pogodnosti za lični razvoj, npr. zapošljenje, brak; - napuštanje izvesnog mesta usled neke katastrofe.

''Pull'' faktori: - pogodnosti za zapošljavanje uopšte ili u izvesnom zanimanju; - šansa da se stekne viši dohodak; - pogodnosti u pogledu sticanja željene specijalizacije, obrazovanja itd.; - pogodnija sredina i uslovi života: klima, stanovanje, školovanje – i druge olakšice; - zavisnost i pokretljivost drugih osoba, supružnika, srodnika itd.; - nove ili različite aktivnosti: npr. intelektualne, rekreativne u većim gradovima za stanovništvo seosko ili manjih gradova itd.

Međutim, ni ovaj pristup nije ispunio očekivanja u teorijskom objašnjenju migracija. Smatra se da je ''pull'' i ''push'' dimenzija u znatnoj meri subjektivna karakteristika, te stoga kod istraživanja migracija treba poći od analize uzroka koji su objektivne prirode, čiji

je značaj pretežan u odnosu na subjektivne faktore, a sem toga neophodno je da se imaju u vidu i različiti tipovi migracije (npr. lokalne migracije; migracije selo – grad itd.) i da se nastoji dati objašnjenje uzroka migracije kod različitih tipova.

Miдracioni modeli

1. Gravitacioni modeli. Prvi od gravitacionih modela zasniva se još na ''zakonima'' Ravensteina. Obim migracije, prema njegovim uopštavanjima, zavisi direktno od broja stanovnika dva mesta (područja) koja se proučavaju i obrnuto je srazmeran od distance između njih. Prema tome, može se primeniti ovaj obrazac:

- ukupan broj migranata između mesta ''i'' i ''j'' (uzima se u obzir bruto migracija, tj. zbir broja iseljenika i useljenika);

i - broj stanovnika mesta ''i'' i mesta ''j''; - distanca između mesta ''i'' i mesta ''j''; i

- konstanta.

U literaturi je prethodno navedeni obrazac poznat pod nazivom ''Zipf – of'' obrazac.

Troškovi preseljenja su različiti u odnosu na distancu. Moguće je da se zavisno od troškova, interakcija između dva mesta brže smanjuje

od . Zbog toga se često gravitacioni model definiše na ovaj način :

gde varira

između 1 i 2

U literaturi se pominju značajne slabosti gravitacionih modela, npr. simetričnost modela (uzima se obim migracija u oba pravca, što znači da se dobije empirijsko uopštavanje za bruto migracije), zatim ne uzima se u obzir da su razlike u obimu preseljavanja zavisne i od sastava stanovništva itd.

Inače, ovim modelom je objašnjeno samo 51% varijacija u migracijama

2. Druga grupa modela obuhvata modele ''optimalnog lokaliteta'' i takozvane modele ''troškovi – dobici''.

Modeli ''optimalnog lokaliteta''

Polazi se od hipoteze da se migranti premeštaju sa ciljem da nađu bolje mesto prebivališta. Traženje boljeg lokaliteta može da se zasniva na profesionalnim sklonostima (mogućnostima), ili na pogodnostima novog prebivališta. Lowry analizira profesionalne mogućnosti na metropolitanskim područjima, koristeći ove promenljive: obim aktivnog stanovništva u nepoljoprivrednim delatnostima, nivo plata i stopu nezaposlenosti. Lowry upotrebljava ovaj obrazac:

Ui Wj Lj Lj Mij = K — · — · —— sa ovim oznakama simbola: Uj Wi Dij

Mij = broj migranata od mesta ''i'' do mesta ''j'';Li i Lj = broj nepoljoprivrednog aktivnog stanovništva u mestima ''i'' i ''j'' Ui i Uj = stopa nezaposlenosti u mestima ''i'' i ''j'';Wi i Wj = plate u industriji u mestima ''i'' i ''j'' iDij = distanca između mesta ''i'' i mesta ''j''.

Navedeni model se nije pokazao mnogo efikasnijim od gravitacionog modela. Naime, njime je objašnjeno samo 56% varijacija u migracijama između metropolitanskih područja. Lowry zaključuje da ''prikazane indikacije pokazuju da ukupan obim emigracija iz jednog mesta zavisi u većoj meri od obima i

karakteristika zavičajnog stanovništva, nego od ekonomskih mogućnosti koje se nude u navedenom mestu.''

Modeli ''troškovi – dobici''.

U najjednostavnijim modelima troškova i dobitaka se polazi od hipoteze da se neko lice preseljava kad je aktuelna vrednost svih budućih novčanih prednosti viša od novčanih troškova premeštaja. Pretpostavlja se da dobici predstavljaju razliku između dohodaka u zavičajnom mestu i u mestu odredišta, zatim uzimaju se samo transportni troškovi migranata, koje on ima da bi se premestio od jednog do drugog mesta sa svojim dobrima i porodicom. Prema tome, model sadrži samo jedan faktor u mestu odlaska i jedan faktor u odredištu, zatim i jednu intermedajarnu prepreku. Navodi se i obrazac pomoću kojeg se može izraziti model troškova i dobitaka:

(Ydj - Yoj) ? ————— - T > 0 sa ovim značenjem simbola:

(1 + r)N

Ydj = dobici koji će se realizovati u ''j'' – toj godini u odredištu;Yoj

= dobici koji bi se realizovali u ''j'' – toj godini u mestu odlaska;T = troškovi preseljenja;N = ukupan broj godina, unutar kojih se računa sa budućim dobicima;r = kamatna stopa koja se upotrebljava za evaluaciju budućih dobitaka.

Navedeni model se može kritikovati iz više razloga. Teško je identifikovati i meriti sve buduće dobitke, bez obzira da li su novčani ili ne. Oni zavise od mnogih elemenata, npr. od razlika u troškovima života, od prednosti novih socijalnih odnosa itd. Sem toga, model pretpostavlja da je svako od posmatranih lica u svakom momentu u stanju da vrši evidenciju troškova i dobitaka i da na osnovu toga odlučuje da li će se preseliti ili ne.

3. Matrični modeli. Stope prostorne pokretljivosti između različitih mesta javljaju se kao elementi matrice. Ako su pomenute

stope stabilne u vremenu, matrica se može primeniti na distribuciju ukupnog stanovništva između posmatranih mesta, što daje mogućnost za evaluaciju budućih distribucija, tj. pomenuta matrica može se upotrebiti kod izrade projekcija stanovništva. Stacionarnost stopa migracija i činjenica da se iste stope atribuiraju svim licima su hipoteze koje često nisu realne. Ima pokušaja da se uzimaju različite stope pokretljivosti po starosti (s obzirom na poznatu veliku selektivnost migracije po starosti), zatim prema trajanju boravka u jednom mestu (npr. ponovne migracije lica su ređe, kad je od prve migracije prošao duži priod vremena itd.), prema obrazovanju, zanimanju itd.

Uključivanje u model pomenutih i drugih varijabli doprinosi boljem empirijskom uopštavanju, ali model ostaje deskriptivan i on još ne objašnjava, zašto su osobe sa izvesnim karakteristikama pokretljivije, a osobe sa drugim osobinama to nisu. Naročito velika pažnja kod ovih modela posvećivana je varijabli ''trajanje boravka'', te je uzeta u obzir pretpostavka da verovatnoća preseljenja varira kao funkcija trajanja boravka. U vezi sa tim javlja se teškoća povećavanja broja stanja koje treba proučavati. Izvesnu olakšicu u ovome metodu predstavlja dopunska hipoteza prema kojoj je verovatnoća preseljenja posle određene granice trajanja boravka konstantna. Od matematičko – statističke aparature u izradi tih modela upotrebljavaju se Markovljevi procesi.

4. Modeli ''strahovanja'' i ''saznanja''. Teoretičari postavljaju problem tako da migraciju posmatraju kao reakciju na socijalni ili ekonomski pritisak. U radovima se često daje ilustracija na koji se način vrši donošenje odluke o preseljenju. Kad se pojedinac odlučuje, on raspolaže samo nekim informacijama, te se na osnovu raspoloživih informacija – ako su ove zadovoljavajuće – odlučuje za konkretnu odluku. Navode se i etape u procesu donošenja odluke. U pitanju su najčešće tri etape: u prvoj se donosi odluka da se napusti aktuelno mesto boravka; druga etapa se vezuje za traženje novog odredišta; i treća podrazumeva izbor između različitih mogućnosti koje stoje na raspolaganju.

Vitalno – statistički metod za utvrđivanje neto miдracije između sukcesivnih popisa stanovništva.

Korišćenje vitalno – statističkog metoda pri utvrđivanju neto migracije određenog područja, a na osnovu podataka iz popisne i vitalne statistike, u praksi se ograničava na ukupno stanovništvo kao i na polnu i starosnu strukturu ukupnog stanovništva. Prema tome, reč je o ukupnom stanovništvu, čiji je obim determinisan prirodnim i mehaničkim komponentama kretanja stanovništva (natalitet – N; mortalitet – M; imigracije – I; i emigracije – E), odnosno o starosno – polnoj strukturi, čije su promene od popisa do popisa bile pod uticajem mortaliteta po starosti i polu i polne strukture živorođene dece. Najveći broj ostalih struktura stanovništva uslovljen je delovanjem nastupanja i drugih događaja, te se utvrđivanje dejstva migracione komponenete u tim računima teže može realizovati. Tako, na primer, kod sastava stanovništva po starosti i bračnom stanju bilo bi neophodno za određivanje uticaja migracione komponente da se prethodno oceni delovanje mortaliteta, zatim nupcijaliteta i divorcijaliteta – sve po starosti. Slično je kod srtukture stanovništva po nacionalnosti jer na pomenutu strukturu, pored migracija i prirodnih komponenata kretanja stanovništva, deluju još subjektivnost kriterijuma koja se primenjuje za postavljanje pitanja o nacionalnosti, zatim asimilacioni procesi (putem mešovitih brakova i na druge načine), kao i moguće izmene u načinu postavljanja pitanja, u klasifikacijama itd. Međutim, vitalno – statistički metod za utvrđivanje neto migracije ima i svoje prednosti. Neto migracija može se dobiti gotovo za sve političko – teritorijalne odnosno geografske jedinice, pošto naša statistika publikuje podatke o ukupnom broju stanovništva za najmanje teritorijalne jedinice (naselja), a isto tako i vitalna statistika raspolaže sa podacima o broju živorođene dece i o broju umrlih lica i po naseljima.

Tačnost migracionog salda, dobijenog ovim metodom, zavisi od obuhvata u sukcesivnim popisima kao i od obuhvata u vitalnoj statistici. Ono o čemu takođe treba voditi računa, jeste pitanje uporedivosti teritorija u sukcesivnim popisima, za koje se izračunava migracioni saldo.

1. Utvrđivanje miдracionoд salda kod ukupnoд stanovništva za razdoblje između dva popisa

Raspolaže se podacima o ukupnom stanovništvu u dva sukcesivna popisa (Po,Pn), zatim podacima o prirodnom priraštaju (N – M) za razdoblje između dva popisa. Tada se migracioni saldo (S = I – E) može izračunati pomoću obrasca:

S = Pn – Po – (N – M).

Prilikom korišćenja prethodnog obrasca naročito je značajno da se svi podaci odnose na istu teritoriju, što se često teže postiže s obzirom na promene u političko – teritorijalnoj podeli i to onda kad podaci nisu dati i za manje geografske jedinice (naselja).

Korišćenje vitalno – statističkog metoda za utvrđivanje migracionog salda stanovništva malih područja, praktično je moguće za čitavo posleratno razdoblje, počev od popisa 1948. godine.

Kada je izračunat migracioni saldo, prosečan godišnji saldo preseljavanja ( ) i godišnja stopa salda preseljavanja (s), izračunavaju se po ovim obrascima:

–_ S S = — ; n je broj godina od prvog do drugog popisa; n –

–_ S – Po + Pn s = — · 1000, pri čemu je P = ——— . – 2 P

2. Ocenjivanje miдracionoд salda po starosnim дrupama za radoblje između dva popisa

Kad se raspolaže starosnom i polnom strukturom iz dva sukcesivna popisa, moguće je da se oceni saldo preseljavanja po starosnim grupama, pod uslovom da su za ispitivano područje izrađene tablice mortaliteta za period oko prvog, odnosno za period oko drugog popisa stanovništva.

1) Neka je data distribucija stanovništva po starosti (petogodišnje grupe) :

za prvi popis

5Voo, 5Vo

5, 5Vo10 . . . . 5Vo

x . . . .Vo60+

za drugi popis

5Vno, 5Vn

5, 5Vn10 . . . .5Vn

x . . . .Vn60+

Obe distribucije su date za svaki pol posebno (5Vom,x i 5Vo

f,x i

5Vnm,x i 5Vn

f,x), a vremenski razmak između oba popisa je deset godina (n = 10). Oznake m odnosno f označavaju muški odnosno ženski pol.

2) Neka su date stope doživljenja iz skraćenih tablica mortaliteta oko prvog, odnosno drugog popisa, tj.

za period oko prvog popisa

5Poo , 5Po

5, 5Po10 . . . . 5Po

x . . . .

za period oko drugog popisa

5Pno , 5Pn

x , 5Pn10

. . . . 5Pnx . . . .

Stope doživljenja su posebno definisane za muški i za ženski pol

(5Pom,x i 5Po

f,x odnosno 5Pnm,x i 5Pn

f,x), pri čemu stopa doživljenja označava verovatnoću da će se lice staro od x do (x + 5) posle pet godina nalaziti u starosnoj grupi od (x+5) do (x+10) godina.

Pored navedenih stopa definisane su još stope doživljenja Pob,5

i Pnb,5 (posebno za muški i posebno za ženski pol, to jest Po

mb,5 i

Pofb,5 odnosno Pn

mb,5 i Pnfb,5 koje označavaju verovatnoću da će

deca rođena u periodu od pet godina na kraju perioda biti živa i stara od 0 do ispod 5 godina.

Pod pretpostavkom da migracije nisu uticale na distribuciju stanovništva po starosti, mogućno je, da se na osnovu distribucije stanovništva po starosnim grupama iz prvog popisa i pomoću stope doživljenja 5Px izračunaju (ocene) brojevi stanovnika po starosnim grupama u vreme drugog popisa, a za stanovništvo koje je starije od 10 godina (n = 10). Obrazac za računanje je sledeći: -_ - (5Vn

x+10)' = 5Vox · 5Px · 5Px+5

Navedenim obrascem je dobijena ocena broja stanovnika starih od (x+10) do (x+15) godina za datum drugog popisa.

Međutim, iz drugog popisa raspolaže se statističkim podacima o broju stanovnika koji su stari od (x + 10) do (x + 15) godina, čime je omogućeno njihovo poređenje sa ocenjenim brojevima.

Kad je ocena približno jednaka popisnom podatku, tada bi se moglo tvrditi da preseljavanja nisu bitno uticala na starosnu strukturu stanovništva, tj:

(5Vnx+10)' � 5Vn

x+10

Kad je, pak,

(5Vnx+10)' > 5Vn

x+10 , odnosno

(5Vnx+10)' < 5Vn

x+10 ,

tada je reč o uticaju negativnog, odnosno pozitivnog salda preseljavanja na broj stanovnika u ispitivanim starosnim grupama.

– -Stope doživljenja (5Px i 5Px) odnose se na sredine podperioda između prvog i drugog popisa, tj. podperioda (0-n/2) i podperioda (n/2-n).

Ocena broja stanovnika u starosnim grupama 0-4 i 5-9 sprovodi se preko sledećih formula:

- (5Vn

o)' = (Nn/2 - n · Pb,5) – - (5Vn

5)' = (N0 - n/2 · Pb,5 · 5Po)

Upoređenje brojeva (5Vno)' i (5Vn

5)' sa podacima iz popisa

(5Vno i 5Vn

5) daje informaciju o uticaju migracija na veličinu brojeva stanovnika, starih od 0 do 4 odnosno od 5 – 9 godina, na isti način kako je to objašnjeno za ostale starosne grupe.

Utvrđivanje neto miдracije na bazi podataka iz popisa stanovništva

Prilikom naših popisa postavljaju se dva pitanja koja se mogu

upotrebiti za ispitivanje neto migracije, odnosno za ispitivanje migracionih pravaca kod stalnih unutrašnjih preseljavanja. To su pitanja o mestu rođenja i o mestu odakle se lice doselilo (tj. poslednje mesto u kojem je lice imalo stalan boravak pre sadašnjeg), koja u

kombinaciji sa mestom stalnog boravka, a uz primenu odgovarajućih metoda omogućuju pomenute ocene. Međutim, za koje će se jedinice (geografske i političko – administrativne, ili druge) moći dati ocene, to zavisi od načina šifriranja navedena dva pitanja, od klasifikacije primenjene u obradi, odnosno od programa tabeliranja.

Rodni kraj

Distribucijom stanovništva po mestu stalnog boravka i prema rodnom kraju (mesto rođenja) dobija se u stvari, poreklo stanovništva odnosno dobija se samo krajnji migracioni bilans za čitavo stanovništvo. Sva moguća kretanja između rodnog kraja i sadašnjeg mesta stalnog boravka, međutim, nisu obuhvaćena. Klasifikacija obeležja ''rodni kraj'', ukoliko je detaljnija omogućiće da se dobije detaljnija distribucija stanovništva po poreklu sa regionalnog aspekta. Pri tome, shvatanje zavičajnosti ili autohtonosti, odnosno porekla, je svojevrsno i ne može se poistovetiti sa nekim uobičajenim shvatanjima. Naime, već deca preseljenih lica – ukoliko su rođena u novom mestu prebivališta – biće razvrstana prema tom novom mestu rođenja.

Ako se raspolaže podacima o rodnom kraju stanovništva iste jedinice u dva sukcesivna popisa, ovi podaci se mogu upotrebiti za ocenjivanje međupopisne neto migracije za svaku jedinicu. Ova konstatacija može se uzeti samo uslovno, tj. pod pretpostavkom da se odgovori o rodnom kraju, koji su dati prema mestu (naselju) gde je lice rođeno, znatnije ne razlikuje od podataka o mestu stalnog boravka majke prilikom rođenja pomenutih lica. Kao što je poznato, danas se sve veći broj dece rađa u zdrastvenim ustanovama i ona se registruju u mestu rođenja, a ne u mestu stalnog boravka njihovih roditelja. Zbog toga informacija o mestu rođenja u upitniku ne pruža najbolji podatak za ocenjivanje migracionog salda na osnovu sukcesivnih popisa stanovništva za mala područja, za opštine na primer. Jer bi se, kao što je već rečeno, mogla registrovati migracija kod nekog lica, koja zapravo i nije postojala. Međutim, za veće geografske ili druge jedinice, pomenuti podaci daju dosta pouzdane informacije.

Mesto odakle se lice doselilo

Najveći deo razmatranja koja se odnose na ''mesto rođenja'' važi i za karakteristiku ''mesto odakle se lice doselilo''. Naime, saldo preseljavanja za međupopisni period kao i neto migracije između pojedinih područja za isti period (što predstavlja osnov za proučavanje obima migracionih pravaca) ocenjuje se na osnovu tablica kontingencije sa distribucijom stanovništva po mestu stalnog boravka i po mestu odakle se lice doselilo. Kao i kod obeležja ''rodni kraj'', tako isto i kod ovog, veliki značaj ima način šifriranja, a zatim i program tabeliranja. Pošto se modalitet odgovora na ovo pitanje ''lica se nisu selila, tj. žive od rođenja u sadašnjem mestu stalnog boravka'' ne određuje prema kriterijumu registracije, već prema stvarnom kriterijumu, otpada primedba u vezi sa distribucijom stanovništva prema mestu rođenja kod obeležja ''rodni kraj'' i sa tog aspekta mogu se očekivati bolje ocene i za male teritorijalne jedinice. Međutim, kod obeležja ''mesto odakle se lice doselilo'' javlja se jedan nov problem, koji se odnosi na ponovne migracije, što treba – pored mortalitetne komponente – imati u vidu kad se podaci sukcesivnih popisa koriste za ocenjivanje unutrašnjih migracija.

Godina doseljenja

Adekvatan program tabeliranja, tj. uključivanje i ove karakteristike u pomenute tablice kontigencije, ili obrada kontigenata lica koja su se selila u određenim vremenskim razdobljima (npr. naročito u godinama pre vršenja popisa) omogućuje da se saldo preseljavanja i obim migracionih pravaca sagledaju samo na osnovu podataka jednog popisa, pri čemu se može pretpostaviti da je uticaj ponovnih migracija na ocene sve slabiji ukoliko se uzimaju u obzir podaci o preseljavanju za period neposredno pre održavanja popisa. Ipak, treba imati u vidu da je neophodno korišćenje tablice kontingencije, pošto se samo na taj način dobija informacija o oba toka, tj. o useljenju i iseljenju.

Metodi demoдrafske analize za ocenjivanje salda preseljavanja na osnovu podataka popisa stanovništva

Metod rodnoд kraja (2 popisa)

Na osnovu podataka iz dva sukcesivna popisa raspolaže se podacima o broju stanovnika na području ''a'' koji su rođeni na

području ''b'' prema prvom i drugom popisu(Rbo,a i Rb

l,a). Zatim o broju stanovnika na području ''b'' koji su rođeni na području ''a'' prema

prvom i drugom popisu (Rao,b i Ra

l,b). Isto tako, pretpostavka je da se može oceniti broj umrlih iz grupe stanovnika koji su živeli na

području ''a'', a rođeni su na području ''b'' (Mba). Ukupan broj

stanovnika na koji se odnosi mortalitet kreće se između Rbo,a i R

bl,a.

Zatim, neka je Mab broj umrlih iz grupe stanovnika koji su živeli na

području ''b'', a rođeni su na području ''a'' (ukupan broj stanovnika na

koji se odnosi pomenuti mortalitet kreće se između Rao,b i Ra

l,b). Pošto se računa samo migracioni saldo za područje ''a'', za ''b'' se uzima ostalo područje zemlje (nije ''a'').

Prema tome, ocena migracionog salda (S) za područje ''a'' i čitavog ostalog područja zemlje bila bi onda sledeća:

S = [Rbl,a - (Rb

o,a - M ba)] - [Ral,b - (Ra

o,b -

Mab)]

Brojeve Mba i Ma

b treba oceniti. Za dobijanje pouzdane ocene brojeva umrlih unutar skupova stanovnika koji imaju stalan boravak na području ''a'', a rođeni su na području ''b'', odnosno onih koji imaju stalan boravak na području ''b'', dok su rođeni na području ''a'', mogućno je upotrebiti jednostavnije ili komplikovanije metode, zavisno od raspoloživih podataka.

Može se koristiti sledeći način za ocenjivanje brojeva Mba i

Mab:

– –Najpre su izračunati brojevi Rb

a i Rab :

– Rb

o,a + Rbl,a – R

ao,b + Ra

l,b Rba = ————— i Ra

b = ————— 2 2

__ Pod pretpostavkom da je godišnja opšta stopa mortaliteta kod

populacije Rba i Ra

b na nivou m broj umrlih se može izračunati: _ _

Mba = Rb

a · m i Mab = Ra

b · m

Obrazac za izračunavanje migracionog salda (S) omogućava njegovu analizu po dve komponente, tj. neto migraciju za međupopisni period osoba rođenih van područja ''a''

[Rbl,a - (R

bo,a - Mb

a)] i neto migraciju osoba rođenih na području ''a''

[Ral,b - ( Ra

o,b - Mab)]

Metod mesta odakle se lice doselilo (2 popisa) Kao što je već pomenuto, saldo preseljavanja za međupopisni

period može se izračunati i na osnovu podataka u oba popisa o distribuciji stanovništva po mestu doseljenja i mestu odakle se lice doselilo. Sva prethodna izlaganja se u velikoj meri odnose i na ovaj metod ocenjivanja migracionog salda.

Neka je Dbo,a broj stanovnika na području ''a'' koji su se

doselili sa područja ''b'' po prvom popisu, i Dbl,a odgovarajući

podatak prema drugom popisu. Zatim, neka je Dao,b broj stanovnika

na području ''b'' koji su se doselili sa područja ''a'' po prvom popisu, i

Dal,o odgovarajući podatak prema drugom popisu.

Neka je Mba broj umrlih iz grupe stanovnika koji su živeli na

području ''a'', a doselili su se sa područja ''b'' (ukupan broj stanovnika

na koji se odnosi mortalitet kreće se između Dbo,a i Db

l,a). Zatim,

neka je Mab broj umrlih iz grupe stanovnika koji su živeli na području

''b'', a doselili su se sa područja ''a'' (ukupan broj stanovnika na koji se

odnosi mortalitet kreće se u intervalu između Dao,b i Da

l,b). Smrtnost se uzima za period od prvog do drugog popisa.

Ocena migracionog salda između područja ''a'' i područja ''b'' (nije ''a'') bila bi onda sledeća:

S = [Dbl,a - (Db

o,a - Mba)] - [Da

l,b - (Dao,b - Ma

b)]

Kao i ranije, u analizi se može sagledati migracioni saldo za dve komponente, tj. neto migraciju područja ''a'' prema svim ostalim područjima zemlje i neto migracije svih ostalih područja zemlje i područja ''a''.

Očigledno je da u prethodnoj formuli nije uzet u obzir uticaj ponovnih migracija lica koja su živela na području ''a'', a doselila su se na područje ''b''. Pomenuti uticaj odnosi se i na lica koja su se u ranijim periodima doselila sa područja ''b''. Ovo takođe važi i za lica koja su živela na području ''b'' (nije ''a''), a doselila su se sa područja ''a''. Što se tiče mortaliteta, mogućno je da se postupi na isti onaj način koji je prethodno izložen.

Metod mesta odakle se lice doselilo (1 popis)

I konačno, saldo unutrašnjih preseljavanja mogućno je dati i samo na osnovu rezultata jednog popisa, kad se uzmu podaci iz tabela o distribuciji stanovništva po mestu aktuelnog boravka i mestu odakle se lice doselilo u povezanosti sa godinom doseljenja, uzimajući u obzir samo period između dva popisa. Migracioni saldo za područje „a“ u odnosu na „b“ je moguće izračunati na sledeći način:

S = (Dba + Mb

a) - (Dab + Ma

b)

Dba je broj lica koja su se doselila u „a“ u periodu između dva

popisa, a na bazi podataka samo iz drugog popisa. Sa Dab označen

je broj onih koji su se iselili iz „a“ tokom godina između dva popisa, a

dobijenih iz (samo jednog) drugog popisa. Mba i Ma

b su brojevi umrlih doseljenih u „a“ i odseljenih iz „a“, koji se izračunavaju na bazi pretpostavljene opšte stope smrtnosti (m). Ona se primenjuje na

se srednji broj stanovnika doseljenih u „a“ ( ), odnosno odseljenih iz

„a“ ( ), pa je broj umrlih:

i

STRUKTURE STANOVNIŠTVA

U demografiji se izučavaju biološke, socio – ekonomske i intelektualne karakteristike stanovništva. Takvo je shvatanje usvojeno tek u savremenoj nauci. Mnogi naučnici su ranije (neki i danas) zastupali mišljenje da demografija kao nauka o stanovništvu treba da se bavi samo starosno – polnom i bračnom strukturom, dok izučavanje ostalih struktura ulazi u predmet drugih naučnih disciplina (sociologije, ekonomije, medicine, antropologije, genetike, antropometrije, etnologije, psihologije itd.). Mada se ne može osporiti značaj ispitivanja demografskih struktura i u okvirima pomenutih nauka, pa i sa aspekta ispitivanja promena kod ukupnog stanovništva ili njegovih delova, one stavljaju u centar svog interesovanja ili istraživanja karakteristike pojedinaca, ili je za njih istraživanje stanovništva kao jedinice posmatranja naučni postupak za izučavanje drugih, njima svojstvenih fenomena. Demografija, pak, izučava strukture stanovništva sa prvenstveno sledećim ciljevima: deskripcija, utvrđivanje tendencija u promenama, uzroci promena i faktori koji utiču na promene, proučavanje zakonomernosti i stvaranje mogućnosti za prognoziranje promena i budućih struktura, proučavanje veza i međuzavisnosti struktura i kretanja stanovništva itd.

Od bioloških struktura stanovništva, u demografiji su na nivou ukupnog stanovništva postignuti veoma krupni rezultati u analizi starosnog i polnog sastava. Kod pomenute dve strukture naučna saznanja su na takvom stepenu da se sa uspehom mogu tumačiti dosadašnje promene, faktori koji na njih utiču i u znatnoj meri predviđati buduće promene. Pošto se analize starosne i polne strukture zasnivaju obično na rezultatima potpunih statističkih zahvata, to je i stepen pouzdanosti dobijenih rezultata na visokom nivou. Istraživanja ostalih bioloških struktura stanovništva (fizičke, tj. antropometrijske karakteristike, genetske strukture, distribucija stanovništva prema krvnim grupama, rasna pripadnost, zdravstveno stanje naroda itd.) najčešće se zasnivaju na parcijalnim ispitivanjima, koja ne mogu dati takve rezultate koji bi u celini zadovoljili demografski aspekt (analiza za ukupno stanovništvo).

Do sada se smatralo da su pojedine socio – ekonomske strukure najbolje izučeno područje u demografskoj analizi. No pokazalo se da sa povećanjem broja analiza raste i broj problema koje treba rešavati. Sem toga, sa društveno – ekonomskim razvojem socio – ekonomske strukture stanovništva postaju kompleksnije, a time i njihova analiza komplikovanija. Socio – ekonomske strukture stanovništva odnose se na veoma širok krug i veliki broj karakteristika stanovništva, koje su u odeljku obeležja stanovništva sažeto definisane. Tamo je bilo govora i o njihovim klasifikacijama.

Intelektualne strukture stanovništva su relativno slabo izučavano područje u demografiji. Od struktura analiziranih na nivou stanovništva treba pomenuti, pre svega, pismenost i školsku spremu ukupnog stanovništva, kvalifikacionu strukturu radne snage, dok su ostale strukture ispitivane uglavnom samo parcijalno (npr. kvocijent inteligencije stanovništva i njegovih delova) u drugim naukama, što je najčešće nedovoljno za demografiju.

U literaturi se zastupa mišljenje o postojanju teorijske kompleksne strukture stanovništva. Metodološki instrumentarij ne omogućuje ispitivanje kompleksne strukture. Zbog toga se u praksi pristupa izučavanju parcijalnih struktura. Pri tome istraživači nastoje da u jednom pregledu obuhvate više različitih karakteristika (obeležja) stanovništva (aktivno stanovništvo prema zanimanju, polu, starosti itd.)

U eksplikaciji promena, faktora koji na njih utiču, njihove uzajamne povezanosti i međuzavisnosti sa kretanjem stanovništva itd., demografija se koristi i saznanjima iz drugih nauka, a ona drugim naukama pruža svoj doprinos s obzirom na specifični metod koji upotrebljava pri istraživanju, kao i s obzirom na svoja vlastita saznanja o promenama u ukupnom stanovništvu.

Analiza demoдrafskih struktura

Najveći broj demografskih struktura odnosi se na kvalitativna obeležja. U vezi sa ovom činjenicom javlja se nekoliko posebnih problema. Jedan od značajnijih je problem klasifikacije, tj. na koji način izvršiti razvrstavanje pojedinaca prema klasifikacionim grupama koje će biti podesne za analizu, a istovremeno svrsishodnim s obzirom na postavljene ciljeve i istraživanja, s obzirom na veličinu skupa i na potrebe statističke obrade. Pored toga, potrebno je da su definicije obeležja i klasifikacionih grupa naučno opravdane i standardizovane sa definicijama u drugim ispitivanjima (ovo povećava domet analize). Primenjene klasifikacije mogu se kod iste karakteristike razlikovati po broju grupa koje se koriste u obradi (takozvane sažete i detaljne klasifikacione sheme).

Promene u demografskim strukturama ispituju se na osnovu sukcesivnih istraživanja (npr. popisa stanovništva). Prilikom analize treba imati u vidu ovu činjenicu, posebno sa aspekta uporedivosti definicija i klasifikacija primenjenih u tim istraživanjima.

Sažete klasifikacione sheme primenjuju se u cilju dobijanja većih mogućnosti za uopštavanje. Prilikom tih uopštavanja analitičar bi mogao pogrešiti ako ne bi imao u vidu i uže grupe, u koje su raspoređeni mnogi mogući modaliteti ispoljavanja strukture. Na primer, primena klasifikacije po velikim grupama kod analize starosne strukture (omladina: 0 – 19 godina; sredovečni: 20 – 59; stari 60 i više) često je veoma korisna, ali je za ispitivanje fenomena demografskih procesa starenja celishodno da se upoređuju i drugi pokazatelji, a ne samo procenti koji otpadaju na pomenute starosne grupe. Za pomenutu analizu starenja stanovništva biće značajno kakvi odnosi postoje između kontingenata omladine i starog stanovništva, da li je relativno veća grupa starijih ili mlađih sredovečnih i sl.

Po mogućstvu, istraživanje struktura treba da se odnosi na što duži period posmatranja. Tada su uopštavanja, istrživanja zakonomernosti i tendencija, kao i ocenjivanje budućih promena, naučno opravdaniji.

Povezanost između kretanja stanovništva i demoдrafskih struktura

Kada se diskutuje o ovom pitanju, onda se a priori prihvata pretpostavka da je u pitanju međuzavisnost i međusobna uslovljenost. Komponente kretanja stanovništva (fertilitet, smrtnost i migracije) utiču na pojedine demografske strukture odnosno na kompleksnu strukturu stanovništva, dok same strukture imaju povratni uticaj na kretanje stanovništva. Ovo se može najbolje objasniti ako se navede nekoliko primera.

Visok fertilitet stanovništva utiče na formiranje izrazito mlade starosne strukture. Pomenuti uticaj je još značajniji ako su stope smrtnosti odojčadi i male dece niske. Međutim, ako stope fertiliteta imaju opadajuću tendenciju, udeo omladine u ukupnom stanovništvu takođe opada, a rastu udeli najpre sredovečnog, a kasnije starog stanovništva.

U fazi transfera poljoprivrednog stanovništva, do kojeg dolazi usled industrijalizacije i razvoja drugih privrednih delatnosti, najčešće se brzo menja srtuktura ukupnog i aktivnog poljoprivrednog stanovništva prema starosti i polu. Pomenute promene uslovljene su selektivnom strukturom migrantskog stanovništva prema starosti i polu, a kasnije i posledicama koje izaziva promenjena starosno – polna struktura na fertilitet i mortalitet poljoprivrednog i nepoljoprivrednog stanovništva.

Faktori koji utiču na demoдrafsku strukturu

Biološki, socio – ekonomski i psihološki faktori koji deluju na komponente kretanja, istovremeno uslovljavaju demografsku strukturu. Pomenuti faktori ne deluju pojedinačno, već međusobno povezano. Kompleksnost njihovog delovanja se povećava još time što postoji međuzavisnost između kretanja i struktura stanovništva.

Ekonomska struktura aktivnog stanovništva uslovljena je strukturom privrede i društva u celini. Pretežno agrarna struktura

privrede u jednoj zemlji usloviće pretežno agrarnu strukturu njenog stanovništva. Obrnuto, u industrijski razvijenoj zemlji znatan deo stanovništva biće zaposlen u industrijskim privrednim granama. Sa porastom produktivnosti rada u proizvodnim delatnostima, opadaće relativan udeo radne snage u tim delatnostima, a u porastu će biti udeo radne snage u takozvanim tercijarnim delatnostima, itd. Profesionalna struktura aktivnog stanovništva, tj. podela rada s obzirom na individualna zanimanja, unutar nekog preduzeća ili privredne grane biće više raščlanjena ako preduzeće ili privredna grana raspolažu savremenijim sredstvima za proizvodnju, ako organizacija rada bude na višem stepenu i sl.

Procent aktivnih kod omladine zavisi, između ostalog, od školskog sistema, od relativnog udela mladih koji nastavljaju školovanje, itd.

Ekonomska struktura ukupnog stanovništva (razvrstavanje izdržavanih prema delatnosti u kojima rade nihovi izdržavaoci) u zavisnosti je od strukture aktivnog stanovništva, ali i od odnosa koji se formiraju u porodicama i domaćinstvima između broja aktivnih i izdržavanih lica. Kod datih uslova, aktiviranje žena zavisiće od ekonomskih prilika, od stava koji se formirao kod stanovništva prema ženskom radu, od njihove obrazovne strukture itd. S druge strane fertilitet žena takođe može biti značajan faktor koji utiče na njihovo aktiviranje. Visina fertiliteta opet zavisi od delovanja niza faktora, koji su napred detaljnije izloženi.

Polna struktura stanovništva

Polna struktura stanovništva zavisi od polne strukture živorođene dece, od diferencijalne smrtnosti prema polu, od migracionih kretanja i od nekih spoljnih uticaja (ratova i dr.). Između broja muške i broja ženske živorođene dece odnos je relativno stabilan u toku vremena. Kod našeg stanovništva rađa se u proseku 106 do 107 muške na 100 ženske dece. Slična je situacija, uglavnom, kod evropskih i drugih populacija. Prema tome, polna struktura stanovništva ukazivala bi na viškove muškog stanovništva, da je uticaj pomenutog faktora odlučujući. Uticaj smrtnosti na polnu strukturu je različit kod raznih populacija. Kod najvećeg broja populacija sa niskim mortalitetom, smrtnost muškaraca je viša od smrtnosti žena

gotovo u svim godinama starosti. Kod stanovništva sa visokim mortalitetom, smrtnost ženskog stanovništva može da bude viša kod dece i žena u fertilnom periodu. Što se tiče migracija, njihov uticaj može biti značajan u pojedinim periodima. Emigraciona područja imaće manjkove muškaraca ako u većoj meri emigrira muško stanovništvo. Drukčija će biti situacija na imigracionim područjima. Konačno, ratovi prouzrokuju znatno veći broj žrtava među muškim nego među ženskim stanovništvom.

U analizi polne strukture koristi se koeficijent (odnosno stopa) maskuliniteta, koji predstavlja odnos između broja muških (Pm) i broja ženskih (Pf) stanovnika, prema formuli:

Pm pm = — 100 (ili na 1000)

Pf

Pored navedene stope, u analizi polne strukture stanovništva koriste se procenti muškog, odnosno ženskog u poređenju sa ukupnim stanovništvom. Koeficijenti maskuliniteta i pokazatelji polne strukture posebno se izračunavaju za pojedine starosne grupe, za kontingente stanovništva koji se diferenciraju prema različitim obeležjima. Na primer, važna je analiza profesionalne, ekonomske, obrazovne i drugih struktura stanovništva prema polu. U izvesnom broju zanimanja (rudari, obrađivači metala, šoferi itd.) znatno preovlađuju muškarci, u drugim zanimanjima u podjednakoj meri javljaju se i muškarci i žene, a u nekim zanimanjima preovlađuju žene (u mnogim zanimanjima tekstilne struke itd.). Nepismenost stanovništva obično je viša kod ženskog dela stanovništva. Slično je sa školskom spremom i kvalifikacijama. Ovo je posledica ranijih, a delom i sadašnjih, običaja na nekim područjima u pogledu školovanja ženske dece i omladine.

Za veliki broj populacija, osobito onih koje su učestvovale u ratovima, karakteristični su viškovi ženskog stanovništva, koji su najveći neposredno posle ratova. Kasnije se viškovi žena postepeno smanjuju zbog većeg broja muške živorođene dece. Na primer, kod jugoslovenskog stanovništva viškovi žena bili su najveći neposredno posle drugog svetskog rata.

U Srbiji (bez podataka za Kosovo i Metohiju) je prema popisu 2002. godine bilo 48.6% muškog i 51.4% ženskog stanovništva u ukupnom. Posmatrano po starosti, više muškog stanovništva ima u svim starostima do 30-te godine, posle čega se situacija menja u korist ženskog stanovništva. Inače, sa porastom starosti, brojčana prednost žena se povećava, da bi na pr. kod starijih od 95 godina bio odnos 2:1 (2 žene na jednog muškarca).

U demografskoj analizi vrlo često je postepeno izučavati stanovništvo za svaki pol posebno. Takvi zahtevi se postavljaju kod izrade demografskih projekcija prema starosti (zbog različite smrtnosti muškog i ženskog stanovništva), kod ispitivanja tokova migracija, kod izučavanja kretanja stopa aktivnosti i u mnogim drugim slučajevima.

Starosna struktura stanovništva

Starosna struktura stanovništva je jedna od najvažnijih demografskih struktura. Njena analiza je osnov za sva druga demografska izučavanja. U starosnoj strukturi stanovništva dolazi do izražaja demografski razvitak date populacije u toku dužeg razdoblja. Starosne kohorte koje proističu iz razdoblja niskog nataliteta (u nas za vreme prvog i drugog svetskog rata) su brojno krnje, što se ispoljava u starosnoj strukturi. Dalje, u starosnoj strukturi zapažaju se uticaji ratnih gubitaka – osobito kod onih starosnih kohorti koje su najviše učestvovale u ratnim zbivanjima.

Značaj obeležja ''starost'' dolazi naročito do izražaja u analizi smrtnosti i fertiliteta stanovništva, u ispitivanju migracija, ali i prilikom proučavanja svih demografskih struktura. Izučavanje radne snage, profesionalne i ekonomske strukture stanovništva, njegovog obrazovnog nivoa itd. ne može se vršiti bez istovremenog sagledavanja sastava stanovništva prema starosti. No, značaj obeležja ''starost'' ne ograničava se samo na demografiju kao nauku o stanovništvu, odnosno na demografska izučavanja, već dolazi do izražaja i na mnogim drugim područjima istraživanja o čoveku, kao što su: profesionalni traumatizam; nastupanje invaliditeta zbog bolesti; trajanje lečenja kod bolesnika različitih starosti; produktivnost rada; trajanje radne sposobnosti; kriminalistička istraživanja, itd.

Starosna struktura stanovništva zavisi od nataliteta, smrtnosti i migracionih kretanja. Povezanost između pomenutih demografskih pojava i starosne strukture je neposredna, ali i uzajamna, jer starosna struktura ima povratno dejstvo na natalitet, smrtnost i migracije. Ako opada stopa nataliteta stanovništva, znači da će u opadanju biti i udeli koji otpadaju na mlado stanovništvo, a u daljoj perspektivi stope nataliteta biće na nižem nivou zbog toga što će u reproduktivno doba ulaziti starosne kohorte koje proističu iz perioda niskog nataliteta. Uticaj fertiliteta odnosno nataliteta stanovništva na starosnu strukturu je od daleko većeg značaja nego uticaj smrtnosti. Kada je fertilitet stanovništva konstantno na visokom nivou, starosna struktura se znatnije ne menja. Uticaj mortaliteta na starosnu strukturu je mnogo manji. A osim toga, njegovo kretanje može da utiče i na podmlađivanje i na starenje stanovništva. Jer, opadanje smrtnosti u prvoj fazi je obično najznačajnije kod dece i omladine, što utiče na porast udela mladih. Tek u narednoj fazi dalja redukcija mortaliteta odnosi se i na druge starosti, što deluje na porast apsolutnog broja sredovečnog i starog stanovništva. Međutim, udeli sredovečnog i starog stanovništva nalaze se u porastu tek onda, kada dolazi do opadanja stopa nataliteta, što govori u prilog njenog većeg značaja za formiranje starosne strukture.

Tipovi starosne strukture. Po starosnoj strukturi populacije se mogu nalaziti u različitim fazama. Pojedini tipovi starosne strukture karakteristični su za izvesne faze u demografskom razvitku. U tom pogledu, u demografiji se pominju tri tipa: progresivni, stacionarni i regresivni. Kod progresivnog tipa obično su natalitet i mortalitet na visokom nivou , a starosna struktura je izrazito mlada. Za stacionarni tip je karakteristično da su stope nataliteta i mortaliteta izjednačene, što utiče na stvaranje specifične starosne strukture, koja se više ne odlikuje visokim udelima mladog stanovništva. Kod regresivnog tipa stanovništva stope fertiliteta dalje opadaju i formira se starosna struktura koja se odlikuje sve nižim udelima mladog i mlađeg sredovečnog stanovništva. ''Čisti'' tipovi ne postoje kod konkretnih populacija. Broj intermedijarnih stanja u pogledu starosne strukture je daleko značajniji. Iz ovih i drugih pomenutih razloga veoma je značajno proučavanje dugoročnih promena u starosnoj strukturi stanovništva, odnosno sagledavanje budućih promena.

Analiza starosne strukture

Sledeći pokazatelji se koriste u analizi starosne strukture:a) Promene u starosnoj strukturi stanovništva, odnosno

komparacije za različite populacije vrše se pomoću ralativnih brojeva, najčešće upoređivanjem broja stanovnika u pojedinim starosnim grupama, sa ukupnom brojem stanovnika. Ovi relativni brojevi izražavaju se obično u procentima.

b) Vrlo česta je i primena koeficijenata; tu se upoređuje broj stanovnika u različitim starosnim grupama, na primer, broj starog stanovništva (60 i više godina) i broj mladog stanovništva (ispod 20 godina) – ovaj pokazatelj se u demografskoj analizi naziva indeksom starenja; dalje se ispituje odnos broja mladih i starih (lica stara preko 60 godina i lica stara ispod 20 godina) prema broju sredovečnog stanovništva (lica stara od 20 do 59 godina) itd.

c) Srednje vrednosti takođe se upotrebljavaju u analizi starosne strukture ukupnog stanovništva ili u starosnoj strukturi pojedinih kontingenata. Najprecizniji su računi ako se raspolaže distribucijom stanovništva po pojedinim navršenim godinama starosti. Tada je formula za izračunavanje aritmetičke sredine sledeća:

? (x + 0,5) · Vx a = ———————— ,

? Vx

gde pojedine oznake znače:a = prosečna starost stanovništva,

x = godina starosti (x = 0, 1, 2, 3, 4, . . . 99, 100), Vx = broj stanovnika starih x godina.

d) Veoma je ilustrativan grafički prikaz, u kojem se starosni sastav stanovništva prikazuje u vidu starosne piramide. Starosna piramida može se zasnivati na apsolutnim odnosno relativnim pokazateljima. Ako je starosna piramida data prema strukturi u procentima, mogućno je vršiti međusobna poređenja između raznih populacija, odnosno prema različitim popisima stanovništva. Na

starosnoj piramidi istovremeno su prikazane starosne strukture za muško i za žensko stanovništvo. Otuda moguće je komparacija starosne strukture i po polu.

Demoдrafski proces starenja

Demografski proces starenja karakteriše porast udela starog i starijeg sredovečnog stanovništva i opadanje udela mladog stanovništva. Opadanje fertiliteta stanovništva u toku dužeg perioda ja osnovni uzrok demografskog procesa starenja.

Pomenuti proces analizira se na osnovu podataka o promenama u starosnoj strukturi prema velikim starosnim grupama: 0 – 19, 20 – 39, 40 – 59, 60 i više godina. Osnovni pokazatelji za uočavanje ovog procesa su sledeći:

a) kretanje udela starog i mladog stanovništva; promene u udelima sredovečnog stanovništva;

b) odnos između broja stanovnika starih 60 i više godina prema broju stanovnika koji su stari ispod 20 godina (indeks starenja);

c) prosečna starost stanovništva i promene ovog statističkog pokazatelja (ponderisana aritmetička sredina).

Nijedan od pomenutih pokazatelja uzet pojedinačno nije dovoljan i potrebno ih je sve uzeti u obzir, naročito kod međuregionalnih i međunarodnih komparacija. Proces starenja stanovništva, ili promene u ovom procesu, mogu se najlakše uočiti ako se analize pomenutih pokazatelja vrše za duži period. Što se tiče demografskih aspekata, proces starenja stanovništva neposredno utiče na natalitet i mortalitet. U tom pogledu mogu se dati sledeće opšte konstatacije: - Opšta stopa nataliteta opada ako je proces starenja u toku, čak i onda kad je opadanje fertiliteta stanovništva zaustavljeno.

- Opšta stopa mortaliteta, međutim, raste pod uticajem proces starenja i ako su specifične stope smrtnosti već vrlo niske i nisu značajniji efekti koji bi mogli eliminisati uticaj porasta udela starog i starijeg stanovništva na opšti mortalitet.

- Ako u međuvremenu dolazi do porasta fertiliteta stanovništva u reproduktivnom periodu života, onda se može desiti da istovremeno rastu udeli koji otpadaju i na omladinu i na staro stanovništvo, što od stanovništva u radnom periodu života traži veće

angažovanje i veće napore za obezbeđenje srdstava za izdržavanje mladog i starog kontingenta stanovništva. U ovom momentu demografskog razvitka javlja se zahtev za većim angažovanjem starih ljudi u radnom procesu.

- Ako pak fertilitet stanovništva dalje opada, onda se može postaviti i pitanje normalnog obnavljanja stanovništva, jer zamena generacija više nije obezbeđena.

- Ako je stanovništvo u pogledu nivoa na kojem se nalazi proces starenja regionalno diferencirano, pomenuta diferenciranost može biti razlog za intenzivnija migraciona kretanja.

Socilalni, sociološki, socijalno – medicinski, psihološki, ekonomski i drugi problemi starih ljudi izučavaju se u gerontologiji.Medicinski aspekti gerontologije izučavaju se u gerijatriji. U okvirima gerontologije značajno je istaći probleme starijih i starih ljudi na radu i njihovu radnu sposobnost. Mada se demografija ne ubraja među granične discipline koje su jednim svojim delom našle svoje mesto u okviru gerontologije, ipak su rezultati demografskih istraživanja na području izučavanja procesa starenja stanovništva značajni za sve discipline koje se bave problemima starih ljudi. Ova povezanost dolazi do izražaja, pre svega, u saznanju i otkrivanju zadataka koji će se postaviti pred gerijatriju i gerontologiju ako se demografski proces bude odvijao u određenom pravcu. Značajnu ulogu u tom pogledu imaju dugoročne demografske perspektive, a takođe i sa gledišta planiranja zdravstvene zaštite, socijalnog osiguranja, smeštaja i nege starih ljudi, itd.

Značaj starosne strukture za formiranje radne snaдe

Starosna struktura datog stanovnistva predstavlja demografski okvir za formiranje radne snage. Populacija sa većim udelima stanovništva u radnom kontigentu imaju i veći broj aktivnih, pod uslovom da su ostali uslovi i faktori koji deluju na formiranje radne snage približno jednaki. Mnoge populacije zemalja u razvoju ili populacija sa vrlo visokim i visokim stopama nataliteta imaće po pravilu niske udele stanovništva u radnom kontingentu. Drugim

rečima, izrazito mlada starosna struktura predstavlja nepovoljan demografski uslov za formiranje viših udela aktivnog u ukupnom stanovništvu.

Od naročitog interesa za demografska izučavanja radne snage sa gledišta starosne srtukture je varijabilitet u pristizanju mladih starosnih kontingenata koji stupaju u aktivni život. S tim u vezi je i problem zapošljavanja odnosno aktiviranja mladih u privrednim i neprivrednim delatnostima. Jedna dugoročna politika zapošljavanja i radne snage uopšte, treba posebno da vodi računa o ovome. Veličina tih starosnih kontingenata (recimo, brojnost 15 – godišnjaka) zavisiće, prema tome, od kretanja nataliteta u prošlom periodu. Demografski pritisak na škole (srednje itd.) i na zapošljavanje vrlo različit u pojedinim periodima. Porast procenta omladine koja nastavlja školovanje ublažava pomenuti demografski pritisak za izvestan broj godina, ali se on kasnije ipak javlja.

Pored navedenog, starosna struktura ukupnog stanovništva i sa njom povezana starosna struktura radne snage (aktivnog stanovništva), odnosno zaposlenih kao posebne kategorije u ukupnoj radnoj snazi, značajna je sa aspekta proste reprodukcije radne snage u celini, odnosno pojedinih kontigenata radne snage (na primer, zaposleni u društvenom sektoru). Naime, prosta reprodukcija biće relativno niska ako je u pitanju izrazito mlada starosna struktura, odnosno ako je udeo starijih u radnoj snazi nizak. Kasnije, sa promenama u strukturi ukupne radne snage ili pojedinih njenih delova prema starosti, prosta reprodukcija može da bude u porastu, osobito ako u većoj meri raste udeo aktivnih lica u starosnoj grupi starijeg sredovečnog stanovništva. Inače, pod prostom reprodukcijom radne snage podrazumeva se zamena radne snage i njenih kontingenata (na primer, lica u radnom odnosu) koja je potrebna zbog penzionisanja, smrtnosti i prestanka aktivnosti.

Kod ženskog dela stanovništva značaj starosne strukture za formiranje radne snage je specifičan zbog učestvovanja žena u reprodukciji stanovništva. Veća prosečna porodica predstavlja jedan od demografskih faktora koji utiče na volumen radne snage.

Demoдrafski razvitak i radna snaдa

Jedan od značajnih faktora koji determinišu volumen radne snage (aktivnog stanovništva) je demografski razvitak odnosno

njegove komponente. Mada je veličina radne snage u velikoj meri uslovljena socio – ekonomskim, sociološkim i drugim činiocima, demografski okvir formiranja radne snage je vrlo važan pošto se on može predvideti sa vrlo visokim stepenom pouzdanosti. Naime, pomenuti okvir, reprezentovan strukturom ukupnog stanovništva prema polu i starosti, uglavnom je poznat već danas za idućih 20 godina, pošto je broj stanovnika koji će u narednim godinama ulaziti u takozvanu radnu starost poznat ili iz vitalne statistike (broj živorođenih) ili iz popisa stanovištva. U ovim starosnim kontingentima smrtnost je niska, pa čak i eventualna greška u oceni budućih stopa doživljenja neće znatnije uticati na pouzdanost dobijenih rezultata.

Teorijski gledano, izrazito mlada starosna struktura stanovništva, kao i starosna struktura sa izrazitim tendencijama ka starenju, ne predstavljaju povoljan demografski okvir za formiranje radne snage. U prvom slučaju udeli stanovništva u radnoj starosti su niski i to neposredno utiče na niske stope aktivnosti stanovništva. Pošto je kod izrazito mlade starosne strukture i fertilitet stanovništva vrlo visok, to i mogućnosti za aktiviranje ženskog stanovništa u okviru radne snage nisu velike. S druge strane, izraziti demografski proces starenja uzrok je stvaranju nepovoljnih odnosa između aktivnog izdržavanog stanovništva, procenti penzionera su visoki, a sa daljim odvijanjem ovog procesa mogu se javljati manjkovi radne snage, jer broj aktivnih lica koji odlaze u starosnu ili invalidsku penziju, tj. prestaje da bude aktivan, može da bude veći od broja lica kojim se radna snaga povećava.

Ako su stope nataliteta u nekom prošlom periodu bile visoke, onda se u kasnijem periodu (15 do 20 godina) mora očekivati ulazak veoma jakih kontingenata stanovništva u radnu starost, što u odgovarajućim uslovima stvara posebne probleme u pogledu aktiviranja, odnosno zapošljavanja tog stanovništva.

Ekonomska struktura stanovništva i radne snaдe

Podela ukupnog stanovništva prema aktivnosti vrši se po sledećoj trihotomnoj klasifikaciji: aktivna lica, lica sa ličnim

prihodima i izdržavana lica. Definicije pomenutih kategorija date su u odeljku o obeležjima stanovništva.

Volumen radne snage (termini aktivna lica, aktivno stanovništvo, upotrebljavaju se u istom smislu) zavisi od demografskih, socijalnih i ekonomskih faktora. Sem navedenog, u mnogim sredinama privredno aktiviranje nekih grupa stanovnišva (posebno žena) zavisi i od socioloških činilaca. U analizi strukture stanovništva prema aktivnosti potrebno je imati u vidu pomenute faktore, pa će na ovom mestu biti data interpretacija nekih od tih faktora.

Produženo školovanje omladine utiče na smanjenje stope aktivnosti onih starosnih grupa koje su obuhvaćene tim školovanjem. Prema tome, kod populacija sa većim brojem učenika u srednjim školama (obično u starosti od 15 do 19 godina) stope aktivnosti biće u odgovarajućoj starosnoj grupi niže, itd. No, ukoliko je u stručnim i opšteobrazovnim srednjim školama u znatnijoj meri obuhvaćena i ženska omladina, to će kasnije uticati na porast stopa aktivnosti kod žena.

Ekonomska struktura stanovništva (sastav stanovništva prema delatnosti, npr. podela na poljoprivredno i nepoljoprivredno stanovništvo) takođe utiče na stopu aktivnosti. Naime, na nekim pretežno poljoprivrednim područjima stope aktivnosti su visoke, pošto tu niži udeo omladine nego na ostalim područjima nastavlja školovanje, a sem toga znatan deo lica (naročito muškaraca) se u starijim starosnim grupama smatra privredno aktivnim, mada njihovo učestvovanje u poljoprivrednoj proizvodnji nije značajno. Za nivo stope aktivnosti (procent aktivnih u odnosu na ukupno stanovništvo) značajno je kako se shvata privredna aktivnost žena u poljoprivrednim domaćinstvima.

Aktivnost ženskog stanovništva zavisi od mnogih faktora, koji su ili sociološke ili ekonomske prirode. Veličina porodice, stav prema ženskom radu (pod uticajem religije ili običaja) i razvijenost privrede, a sem toga već pomenuta ekonomska struktura ukupnog stanovništva, su osnovni činioci koji opredeljuju visinu opšte stope aktivnosti ženskog stanovništva.

Varijacije u aktivnosti muškog stanovništva u nerazvijenim i razvijenim zemljama su relativno male. Razlike mogu biti značajnije samo kod mlađih starosnih grupa, kod kojih su stope aktivnosti na

nerazvijenim područjima na višem nivou, a slična je situacija o kod starijih grupa stanovništva, pošto najveći broj lica iz tih grupa zbog nepostojanja socijalnog osiguranja nastavlja svoju aktivnost, makar i u veoma ograničenom obimu. Ispitivanja su pokazala da između procenta radno sposobnog i procenta aktivnog stanovništva (oba procenta računata prema ukupnom stanovništvu) postoji visok stepen korelacione zavisnosti, bez obzira da li je reč o razvijenim ili nerazvijenim područjima.

Dosadašnja izlaganja su pokazala da visoka opšta stopa aktivnosti stanovništva ne mora da znači i visoki stepen privredne razvijenosti. Pokazatelji stanovništva daju mogućnosti za analizu privredne razvijenosti tek ako se sagleda struktura aktivnog stanovništva prema ekonomskim karakteristikama (delatnost, zanimanje i sl.).

Izučavanje kretanja i sastava radno sposobnog i aktivnog stanovnoštva i izrada odgovarajućih perspektiva pradstavaljaju veoma značajan zadatak. Prva pomenuta kategorija (to jest, radno sposobno stanovništvo) je izvedena iz starosne strukture i daje nam obaveštenje o potencijalno mogućnom učestvovanju stanovništva u radnoj snazi. Druga pomenuta kategorija (aktivno stanovništvo ili radna snaga) pretežno se formira iz radnog kontingenta. Kao što je istaknuto, obim radne snage je u znatnoj meri determinisan demografskim okvirima (starosna struktura, visina fertiliteta i veličina porodice), ali se nalazi pod znatnim uticajem pomenutih socijalnih, ekonomskih i drugih činilaca. Potpuna ili samo delimična angažovanost radne snage i njena produktivnost su, međutim, zavisni od stepena ekonomske razvijenosti, strukture privrede, njene organizacije i mnogih drugih faktora koji mogu biti veoma različiti u pojedinim zemljama.

Pokazatelji ekonomske aktivnosti stanovništva

Opšta stopa aktivnosti predstavlja procent aktivnih u odnosu na ukupno stanovništvo: Pa pa = — 100

P

Pa = ukupno aktivno stanovništvo, P = ukupno stanovništvo. Opšta stopa aktivnosti se vrlo često izračunava za muški i ženski pol posebno:

Pm,a Pf,a pm,a = ——— 100 pf,a = ——— 100Pm Pf

Pm,a odnosno Pf,a je muško, odnosno žensko aktivno stanovništvo, Pm odnosno Pf je ukupno muško, odnosno žensko stanovništvo.

Zavisno od ciljeva analize, stope aktivnosti se izračunavaju posebno za gradsko i za seosko stanovništvo, za poljoprivredno i nepoljoprivredno stanovništvo, kao i za neke druge grupe stanovništva koje se diferenciraju po izvesnim karakteristikama (stope aktivnosti kod različitih narodnosti, kod autohtonog i doseljenog stanovništva, itd.).

Iskorišćenost radnog kontingenta ispituje se procentom aktivnog stanovništva (Pa) u ukupnom broju lica u radnom kontingentu (Prk):

Pa prk = — · 100 Prk

Prk je muško stanovništvo u starosti od 15 do 64, i žensko stanovništvo u starosti od 15 do 59 godina. Poslednjih godina, radni kontingent za oba pola definisan je u granicama 15-64.

Pomenuti procenti se vrlo često izračunavaju posebno za muškarce i posebno za žene, ali i za druge kategorije stanovništva o kojima je bilo govora kod opšte stope aktivnosti.

Specifične stope aktivnosti izračunavaju se na osnovu podataka o broju aktivnih lica i broju svih lica po starosnim grupama. Ove stope računaju se obično za svaki pol posebno.

5Vma,x 5Vfa,x 5vma,x = ——— · 100 (muškarci) 5vf,a x = ——— · 100 (žene) 5Vm,x 5Vf,x

gde pojedine oznake znače: 5vma,x odnosno 5vfa,x je broj aktivnih muškaraca, odnosno broj aktivnih žena na 100 svih muških odnosno ženskih lica u starosnoj grupi od x do ispod (x + 5) godina; drugim rečima, procent aktivnih muških, odnosno aktivnih žena u ukupnom broju lica odgovarajućeg pola i starosti.5Vma,x odnosno 5Vfa,x je broj aktivnih muških, odnosno broj aktivnih žena starih od x do ispod (x + 5) godina.5Vm,x odnosno5Vf,x je broj muškaraca odnosno žena starih od x do ispod (x + 5) godina.

Interval u kojem se kreće opšta stopa aktivnosti u svetu je veoma širok (od 25% do 60%). Njena visina je pod uticajem napred razmotrenih demografskih, socijalnih i ekonomskih faktora. U Srbiji (bez podataka za KiM) je iznosila 45.3% (52.8% kod muškaraca i 38.3% kod žena) prema podacima za 2002. godinu.

Od ostalih ekonomskih struktura stanovništva posebna pažnja se posvećuje i sledećim: privredna delatnost, zanimanje, položaj u zanimanju, sektor svojine, kvalifikacija (stepen stručnog obrazovanja), način sticanja kvalifikacije, socio – profesionalna pripadnost itd. Definicije i klasifikacije ovih karakteristika razmatrane su u drugom odeljku.

Prosta i proširena reprodukcija radne snaдe

Prosta reprodukcija radne snage znači zamenu onog dela koji iz radne snage izlazi zbog starosnog i invalidskog penzionisanja, zbog mortaliteta ili zbog prestanka vršenja zanimanja. Vid penzionisanja je zastupljen samo kod onih kategorija radne snage koji je penziono

osiguran (pre svega, radnici i službenici), dok su oba ostala vida zastupljena kod celokupne radne snage, odnosno kod ukupnog aktivnog stanovništva. Ako bi procenat (prognoza) aktivnog stanovništva ukazivala na činjenicu da se ukupan broj aktivnih u izvesnom broju ne menja, onda bi nova radna snaga tek zamenjivala deo radne snage koji iz nje izlazi iz napred pomenutih razloga. Povezanast kretanja radne snage sa radnim kontigentom stanovništva nije potpuna. Tempo porasta radnog kontigenta stanovništva može biti brži od porasta radne snage. To se dešava onda, kada se vrlo brzo smanjuje broj aktivnih lica u starosnim grupama koje se nalaze van radnog kontigenta (u najmlađoj i starijim starosnim grupama). S druge strane, tempo porasta aktivnog stanovništva može biti brži od porasta radnog kontigenta, ako dođe do većeg aktiviranja ženskog stanovništva, ako su stope invaliditeta niže i ako se produžava radni staž.

Poseban značaj ima izučavanje proste reprodukcije pojedinih kategorija aktivnog stanovništa, na primer, grupe zaposlenog osoblja u celini, ili pojedinih kategorija unutar pomenute grupe, na primer, kvalifikovanih i visokokvalifikovanih. Visina proste reprodukcije zavisi od starosne strukture zaposlenih, od stopa invaliditeta i od faktora koji utiču na prestanak vršenja zanimanja kod nekih kategorija (žena sa većim brojem dece, prelazak radnika i službenika u slobodne profesije, u zanatska zanimanja koja samostalno obavljaju itd.). Smrtnost je takodje jedan od značajnih faktora, istina relativno stabilan u izvesnom razdoblju, ali takođe pod uticajem starosne strukture zaposlenog osoblja.

Za ukupno zaposleno osoblje visina proste reprodukcije može se relativno lako oceniti, bar za srednjoročna razdoblja. Iz statistike socijalnog osiguranja poznat je broj lica koja odlaze u penziju, i na osnovu kretanja u prošlom periodu mogu se sagledati odgovarajuće tendencije prihvatljive za srednjoročno razdoblje. Kada je u pitanju prognoza za dugoročnije periode, onda se analitičkim putem, tj. pomoću ispitivanja starosne strukture i radnog staža zaposlenih, dolazi do prihvatljivih rezultata.

Proširena reprodukcija radne snage nastaje delom usled porasta radnog kontingenta stanovništva, a delom usled većeg stepena iskorišćenosti pomenutog kontingenta kod pojedinih kategorija stanovništva. Veći stepen iskorišćenosti radnog kontingenta uslovljen

je, pre svega, intenziviranjem privrednog razvoja, ali i nekim drugim faktorima povezanih sa tokovima školovanja, odnosno sa promenama u ekonomskoj strukturi stanovništva. Tako, na primer, na poljoprivrednim područijima, u procesu snažnijeg transfera mlađe, pretežno muške, radne snage u nepoljoprivredne delatnosti – dolazi do znatnijeg aktiviranja žena u poljoprivrednim zanimanjima, a vrlo često i do većeg aktiviranja stanovnika iz starijih starosnih grupa.

POJAM PROJEKCIJA STANOVNIŠTVA

Projekcije stanovništva, najopštije rečeno, odnose se na budući period i ono šta će se

eventualno desiti po pitanju veličine i strukture date populacije u budućnosti. Projekcije

stanovništva ne znače onaj obim i strukturu stanovništva koje će se stvarno i desiti, već onu

koja je manje ili više verovatna u zavisnosti od pretpostavljenih promena nataliteta,

mortaliteta i migracija.

Danas, u razvijenim zemljama, statističke i druge institucije rutinski izrađuju

demografske projekcije primenjujući određene metode. Sam proces izrade projekcija, osim

neposrednog obračuna, odnosno rezultata, podrazumeva nekoliko faza. Počev od

identifikacije i opisa stanovništva za koje se radi projekcija, preko izbora i konstrukcije

modela koji će se koristiti, a zatim ekstrapolacije i obračuna budućeg stanovništva, sve do

analize izlaznih rezultata i kasnije poređenja sa ostvarenim, empirijskim rezultatima. U tom

smislu proces projiciranja pruža mogućnost kontinuiranog praćenja date populacije i promena

unutar nje.

Prognoza, perspektiva, projekcija, procena

Kada se govori o brojnosti ili drugim karakteristikama nekog stanovništva u

budućnosti, često se koristi nekoliko termina, koji iako pojmovno različiti, upotrebljavaju se,

ne retko, istovremeno. To su već pomenuti termin projekcija, ali i termini perspektiva i

proдnoza. Perspektiva se odnosi na buduću veličinu i strukturu stanovništva pod uslovom više

ili manje verovatnih pretpostavki. Autor se, međutim, ne izjašnjava o verovatnosti budućih

veličina ili karakteristika. Kod prognoze upravo dolazi do izražaja stav autora koji je daje, jer

je ona izbor najverovatnijeg kretanja stanovništva u budućnosti. Može se reći da je svaka

prognoza o stanovništvu ujedno i projekcija, ali da svaka projekcija nije prognoza. To znači

da je termin projekcija najširi po značenju i obuhvata i perspektivu i prognozu. Projekcije daju

odgovor o tome kakva bi populacija bila ako bi se izvesne pretpostavke ostvarile. One se,

međutim, ne bave i pitanjem da li će se one i ostvariti. Projekcije su zbog toga uvek

"ispravne", dok prognoza može biti i pogrešna.

Projekcije stanovništva bazirane na manje ili više verovatnim hipotezama neophodne

su u različitim oblastima ljudske delatnosti, svuda gde postoji potreba za planiranjem.

Međutim, postoje i tzv. benčmark (benchmark) projekcije zasnovane na gotovo nerealnim

pretpostavkama. One treba da ilustruju demografske posledice usvojenih hipoteza, i osim

naučnog, mogu imati i konkretan doprinos u rešavanju negativnih tendencija u demografskom

razvitku. Poznate su benchmark projekcije Ujedinjenih Nacija na osnovu pretpostavke o

konstantnom fertilitetu tokom projekcionog perioda.

Na ovom mestu pomenućemo i značenje termina procena stanovništva, koja se ne

odnosi na budući period, ali se za njen obračun mogu koristiti metodi i tehnike kao kod

projekcija. Inače, procena stanovništva se daje za sadašnji period (npr. za godine između

popisa redovno se u našoj zemlji izrađuju procene ukupnog i stanovništva po starosti i polu)

ili za neki prošli. Podsećamo da se, na primer, osnovni demografski pokazatelji kao što su

stope nataliteta, mortaliteta i drugi izračunavaju upravo pomoću procenjenog ukupnog broja

stanovnika sredinom date kalendarske godine (30. juni) za koju se računaju.

Projekcioni horizont

Projekcioni horizont je vremensko razdoblje koje pokriva projekcija. Od početne

odnosno bazne godine (ili perioda) do poslednje projekcione godine. Nije isti kod svih

projekcija. Njegova dužina zavisi od više faktora među kojima su: svrha korišćenja projekcija,

veličina populacije, stepen pouzdanosti koji se očekuje, raspoloživost neophodnim podacima i

slično. Namena projekcija je ipak presaudna za izbor vremenskog horizonta. Na primer, kod

dugoročnih projekcija prvenstveni cilj je sagledavanje dugoročnih demografskih posledica

ostvarenja usvojenih hipoteza, a ne buduća veličina ili struktura date populacije. Inače

navode se različite podele projekcija prema vremenskom horizontu koji treba da obuhvate. Po

jednoj, kratkoročne projekcije se odnose na period do 10 godina, srednjoročne od 10 do 25

godina i dugoročne preko 25 godina. Moguće je, međutim, definisati granice i drugačije.

Inače, projekcije se obično izrađuju po petogodišnjim projekcionim intervalima. Na

primer, poslednja zvanična projekcija za stanovništvo Srbije na bazi popisne 2002. godine

data je u razmacima od pet godina (za 2007, 2012, 2017, 2022, 2027. godinu) do 2032. godine

kao poslednje projekcione godine.

ZNAČAJ PROJEKCIJA STANOVNIŠTVA

Značaj izrade projekcija stanovništva proizilazi iz važnosti koju stanovništvo, njegov

porast, razmeštaj u prostoru i brojne strukture imaju u svakoj državi. Budući razvoj

stanovništva tiče se ne samo demografije, već je od interesa i za ekonomiju, sociologiju,

geografiju, ekologiju i druge discipline koje se sa svog aspekta bave pitanjima stanovništva.

Na globalnom nivou, u svetskim razmerama, potreba za izradom projekcija u vezi je sa

mogućnostima da se ishrane, obuku, obezbede krov nad glavom milijarde ljudi. Države su

zainteresovane za ekonomske, socijalne, političke i ekološke posledice rasta stanovništva i

demografskih promena. Posmatrano lokalno, demografske projekcije su neophodne za sve

one oblasti ljudske delatnosti koje se bave planiranjem. Različiti društveno-ekonomski i

prostorni planovi ne mogu se ni zamisliti bez prethodno izrađenih projekcija stanovništva koje

se tiču njegove veličine i sastava prema različitim karakteristikama (npr. planiranje u oblasti

zapošljavanja, obrazovanja, zdravstva, socijalnog osiguranja, pa prostorno i urbanističko

planiranje i drugo).

Primeri za vežbu

1. Koje institucije u Srbiji izrađuju projekcije stanovništva?

2. Da li si koristio neku zvaničnu projekciju stanovništva?

3. Navedi primer дde je potrebno raspolaдati projekcijom stanovništva.

4. Da li su za izдradnju škole u nekoj opštini potrebne projekcije i koje?

Појам и значај популационе политике. Типови

* Проблем недовољног рађања настаје на нивоу индивидуалног понашања, а манифестује се на агрегатном нивоу;

* Модернизација друштва и промјене у породичном начину живота рађају феномен ниског фертилитета који у демографском смисл обиљежава савремено индустријско и постиндустријско друштво.

* Промјене које су настале у савременом животу условљавају и промјене у репродуктивном понашању. Смањење смртности и продужење средњег трајања живота елиминишу висок наталитет као неопходан услов за одржавање становништва.

* Рађање које је знатно мање од биолошки могућег, не обезбјеђује обнављање становништва.

* Друга врста поремећаја у обнављању становништва која је захватила земље развијеног свијета јесте недовољно рађање које раније или касније води у депопулацију.

* Губици у броју становника настали за вријеме депопулације не могу се надокнадити достизањем нивоа репродукције који обезбјеђује просто обнављање, па је потребна репродукција изнад тога.

* Ефекти ове врсте поремећаја у развоју становништва потенцирају потребу популационе политике.

* Популациона политика треба да дјелује на узроке који доводе до недовољног или прекомјерног рађања, што значи да треба да буде заснована на научним сазнањима и етичким начелима и да уважава слободу и права појединаца да сам одлучује о рађању.

* Дефиниција: популациона политика је функција друштва, односно реакција државе на репродуктивна понашања са циљем постизања промјена тих понашања којима би се обезбједио опстанак, трајање и развој цјелине у непрекидном обнављању.* Систем мјера и акција помоћу којих се дјелује на демографске процесе, посебно на природно и механичко кретање становништва, ради постизања одређеног специфичног кретања становништва, усклађеног с постојећим економским, социјланим, политичким и другим циљевима.

Циљеви популационе политике* Сложеност везе између агрегатних и индивидуалних феномена и процеса који су објективно супроставвљени, али за које истовремено постоји такође објективна потреба да буду подударни.

* Рјешења овог проблема могуће је тражити у оном дијелу веза индивидуе и друштва које су неспорно подударне, то су , прије свега, хуманитарни и социјални циљеви друштва.

* Да би била дјелотворна, популациона политика треба да буде широко заснована и адекватно артикулисана у односу на нивое друштвеног организовања и компентентност за њено спровођење.

Начела популационе политике* Људска права – слободно одлучивање брачних парова о броју своје дјеце.

* Универзалност – мјере у прилог рађању односе се на све чланове субпопулације којој су упућене.

* Интегралност – мјере су саставни дио цјелокупне политике друштва, као што су то и циљеви чијем остваривању треба да служе.

* Конзистентност – уважавање човјековог понашања у другим сферама личног и породичног живота и циљева и мјера политике друштва у другим областима.

* Дугорочност – трајност мјера, без временског ограничења.

* Поступнст – увођење и интензивност мјера сагласно знањима и материјалним могућностима друштва.

* Солидарност – равномјеран распоред трошкова биолошке репродукције на све становништво.

* Разноврсност – мјере покривају све области човјековог живота, релевантних за политику обнављања становништва.

* Диференцијалност – појединачне мјере су јединствене или диференциране на основу једног или више критеријума.

Улога државе и локалне самоуправе* Држава треба да утврди циљеве развитка становништва и популациону политику примјерену њима.

* Популациона политика државе треба да почива на сљедећим принципима:- научне утемељености,- компатибилности развојној политици,- позитивне одређености,- усмјерености ка индивидуализацији,- експлицитности формулација,- усредсређености на дјецу и њихове старатеље,- јавности,- подједнаког спровођења према члановима друштва без разлике и без дискриминације по било ком основу.- јединствености,- стабилности, са важношћу на дужи рок,- подложности евалуацији,- отворености за могућност утврђивања и спровођења додатних мјера од стране локалне самоуправе,- покривености адкватном мрежом институција за ефикасно спровођење.

* За популациону политику која претендује да буде успјешна, важно је да буде и локална.

Задатак за истраживање: 1. Какви су ставови о развоју становниш* Еугеничка – дјелује на побољшање квалитета природних а у ширем смислу и друштвених обиљежја становништва.

тва и формирање популационе политике у Републици Српској ?

2. Које мјере популационе политке се примјењују у Републици СРпској ?

3. Које институције у Републици Српској су укључене у спровођење мјера популационе политике ?

4. Каква је улога локалних самоуправа у провођењеу мјера популационе политике ?

Типови популационе политике

* Експлицитна – дјеловањем на пораст становништва на нивоу рађања.

* Имплицитна – попитика која добива у ширем смислу друштвено-економску подлогу.Четири типа:* Експанзивна – усмјерена на повећање броја становника, или одржавање на истом нивоу. Двије су варијанте: пронаталитетна и имиграциона.

* Рестриктивна – има двије варијанте: антинаталитетна и емиграциона.

* Редистрибутивна – подстиче повољнију просторну прерасподјелу становништва и насељености ради постизања нових односа у погледу стопа рађања и природног прираштаја међу појединим крајевима унутар једне земље. Има три типа: унутаррегионална редистрибуција сеоског становништва; регионализација локалне мреже насеља; успоравање пораста становништва главних градова.

STANOVNIŠTVO SVETA

Poreklo i naseljavanje

Poreklo čoveka na Zemlji je objašnjeno i opšteprihavaćeno u nauci preko evolutivne teorije Čarlsa Darvina, „Poreklo čoveka“ (1871). Iako je Darvin u svojoj teorija dao i oblast pojavljivanja prvog čoveka, danas ne postoje čvrsti dokazi da je Afrika jedina „kolevka čovečanstva“.

Slika 1. Afrička teorija porekla čoveka

Afrička teorija pojave prvog čoveka (Homo sapiensa) dugo je vremena opstajala kao opšteprihvaćena. Po njoj prvi čovek se pojavio u istočnoj Africi (gde je evoluirao između 200000 i 100000 godina), odakle se pre oko 60000 godina proširio ka Evropi zamenjujući tamošnju zajednicu Homo neadretalis-a i Aziji zamenjujući Homo erectus-a.

Slika 2. Multireдionalna teorija o poreklu čoveka

Nasuprot afričkoj teoriji, osamdesetih godina XX veka pojavila se nova multiregionalna teorija o poreklu čoveka, koja je iznela tvrdnju da je evolucija čoveka počev od Pleistocena, pre oko 2.5 miliona godina do danas, tekla simultano u više oblasti u svetu.

Prvobitne ljudske zajednice bile su suočene sa mnogo većim pitanjem opstanka u prirodnom okruženju nego što je to danas slučaj. Pre nekih 11000 godina, led koji je prekrivao znatan deo severne hemisfere (poslednje ledeno doba), počeo je da se povlači ka severu, a biljke, životinje i čovek su počeli da se šire, naseljavajući „novooslobođene teritorije“. To vreme starijeg kamenog doba (paleolit) karakteristično je bilo i po tome što su male ljudske zajednice lovaca i skupljača počele da se razlikuju u prostoru po načinu života i opstanak u sredini u kojoj su živeli. Prvobitne ljudske zajednice oličene u lovcima i sakupljačima plodova, stalno su menjali mesto boravka u potrazi za hranom, odnosno u zavisnosti od smene godišnjih doba. Do kraja paleolita, ljudske zajednice su naselile sve kontinente izuzev Antarktika, šireći sa sobom određene obrise svoje društvene organizacije i kulture. Sa prostornim širenjem, ljudska populacija se i brojno uvećavala. Obzirom da su relativno male grupe „držale“ velike teritorije radi lova i sakupljanja plodova, pretpostavka je da je između datih grupa bilo određenih kontakata i čak neke vrste primitivne razmene i međusobnog ukrštanja. Ipak, prvobitne ljudske zajednice se najviše karakterišu, upravo, visokim stepenom međusobne izolovanosti. Pretpostavlja se da je 9000 p.n.e., čitava ljudska zajednica na Zemlji brojala između 5 i 10 miliona ljudi.Razvoj prvobitnog ljudskog društva doveo je do kreiranja određenih oruđa kojima su obrađivani različiti materijali iz prirode, a činjenica da su se prirodni uslovi staništa veoma razlikovali na planeti, dovela je do toga da su se ljudske zajednice u prilagođavanju tako različitim uslovima počele oblikovati u međusobno različite kulturne i socijalne grupe. Povlačenje ledonog pokrivača sa najvećeg dela severne hemisfere nakon ledenog doba (od pre 10000), označilo je početak novog razdoblja u razvoju živog sveta na planeti, pa i ljudske zajednice. Prostranstva u Evropi, Aziji i Severnoj Americi koja su do tada bila pod ledom bivaju prekrivena travnatim oblastima, a šumski regioni sa juga se povlače ka severu. Klima postaje toplija i ljudska zajednica se počinje brže širiti, kako u prostoru, tako i u brojnosti. Sakupljačko – lovačka privreda više nije dovoljna da obezbedi dovoljno hrane, tako da ljudi počinju da „pripitomljavaju“ životinje i biljke i da se vezuju za određeni prostor (više nema tolike potrebe za stalnim menjanjem mesta boravka). Od 11000 do 5000 godina p.n.e. traje mezolit (srednje kameno doba). Preko radiokarbonske metode, arheolozi i geofizičari utvrdili su da se pripitomljavanje svinja u današnjoj jugoistočnoj Turskoj i koza na Bliskom Istoku odigralo između 8000. i 8400. godina p.n.e., a goveda i svinja u današnjoj Grčkoj i na Bliskom istoku pre oko 7000 godina p.n.e. Drugo veliko područje domestifikacije biljaka i životinja bilo je severna Afrika, Indija i Jugoistočna Azija, dok je kasnije uspostavljeno i treće, u Srednjoj Americi i području andskih visoravni u Južnoj Americi. Prema nekim arheološkim dokazima, prva kultivacija biljaka dogodila se znatno pre pripitomljavanja životinja i to nezavisno u nekoliko regiona (postoje arheološki dokazi o gajenju pojedinih kultura daleko pre kraja ledenog doba, pre oko 20000 godina). Pre oko 10000 godina na prostoru današnjeg Bliskog Istoka i veoma brzo se prostorno proširila po teritoriji današnjeg Sredozemlja. Sa druge strane postoje arheološki dokazi da se pre 18500 godina gajile kulture u dolini Nila (pšenica, ječam, urme, leblebija, sočivo). U drugim delovima sveta, gajenje biljnih kultura počelo je znatno kasnije (na teritoriji današnjeg Meksika pre oko 5000 godina).

Slika 3. Glavni centri domestifikacije biljaka i životinja

Iako je domestifikacija biljaka i životinja krenula u mezolitu, oblikovanje poljoprivredne proizvodnje događa se tokom mlađeg kamenog doba (neolita). Na Bliskom Istoku, odakle potiče skoro svo znanje o neoliti u istoriji, mlađe kameno doba traje od 8000 – 3500 godina p.n.e. odlikuje se stvaranje određenih oruđa za rad i uslova za opstanak i život ljudi na datom prostoru. Ljudi su tokom tog vremena već naučili da prave tkanine od biljnih vlakana i životinjskog krzna i vune. To je doba kada se oslikavaju različite površine, ostavljajući na taj način trag o svakodnevnom životu i aktivnostima ljudske populacije tog vremena. Koriste se materijali iz prirode, kao kamen, ali i neki minerali za dobijanje oruđa, oružja i posuda za domaćinstvo. Neke zajednice su počele da koriste životinjsku vučnu snagu za sopstvene potrebe, a u nekim sredinama počelo se i sa procesom navodnjavanja zemljišta i kultura u cilju dobijanja veće količine hrane. Ljudi se organizuju u veće zajednice, sa čvršćim formalnim pravilima, posebno u segmentu korišćenja zemljišta. Religija postaje više fomralizovana.Tokom neolita izdvaja se nekoliko tzv. „jezgara kulture“, odakle se šire i rastu prve civilizacije. To su bili prostori u Egiptu oko doline Nila, na Kritu, u Mesopotamiji (doline Tigra i Eufrata), dolina Inda na Indijskom potkontinentu, južna Kina, Jugoistočna Azija, nekoliko lokacija u Subsaharskoj Africi i u Srednjoj i Južnoj Americi. Iz ovih područja šire se kulturni uticaji datih zajednica na okolni prostor, a u njima se događa transformacija prvobitnih naselja iz ruralnih u urbane centre. Poljoprivreda je i dalje primarna delatnost, ali svako od ovih kulturnih „jezgara“ ima bar jedan veliki urbani centar. U nekim civilizacijama trgovina je igrala značajnu ulogu u formiranju urbanih centara (Induska civilizacija zbog trgovine sa Bliskim Istokom, ili civilizacije u zapadnoj Africi).

Slika 4. Prvobitna „jezдra“ kulture

Prvo pismo se pojavljuje u Mesopotamiji i Egiptu, pre oko 5000 godina, u vidu klinastog, odnosno hijeroglifskog slikovitog pisma. Od tada datiraju pisani spomenici materijalne kulture, na bazi kojih je znatno olakšano otkrivanje načina života, rada i društvenog organizovanja ljudskih zajednica.

Razmeštaj stanovništva na Zemlji

Iako je u široj javnosti uverenje da je naša planeta prenaseljena dosta prisutno, realnost pokazuje jednu sasvim drugačiju sliku. Kao što se iz prethodnog izlaganja vidi, najveći deo vremena u svojoj istoriji čovečanstvo je provelo u prvobitnoj rodovskoj zajednici, kao sakupljači plodova i lovci, održavajući nizak nivo brojnosti svoje populacije. Obzirom da je stopa rađanja bila gotovo izjednačena sa stopom smrtnosti, to dug vremenski period u istoriji nije dolazilo do uvećavanja brojnosti populacije. Međutim, nakon prve agrarne revolucije, preo oko 10000 godina, stvoreni su po prvi put u ljudskoj istoriji uslovi da se populacija umnožava (obezbeđene su veće količine hrane). Ipak, taj porast je bio jedva uočljiv, tako da se prvi pravi demografski „bum“ događa tek sa Industrijskom revolucijom (XVIII i XIX vek).

Slika 1: Rast svetske populacije kroz istoriju

Počev od 1400. godine (nakon „Crne smrti“ – epidemije kuge), broj stanovnika na svetu se stalno povećava, ali eksplozivan rast doživljava u XVIII i XIX veku – demografska eksplozija. Uzroci ovakvog porasta stanovništva na zemlji u periodu Industrijske revolucije su brojni. Zahvaljujući industriji veliki deo radne snage se preliva iz poljoprivrede u industriju, koncentrišući se u urbana naselja. Istovremeno, bolji uslovi života, viši nivo životnog standarda, povećanje nivoa higijene i pronalazak lekova za određene bolesti doveli su do velikog porasta stanovnika na Zemlji. Danas u svetu živi oko 6,8 milijardi ljudi, a predviđanja ukazuju da će se taj broj povećavati u budućnosti: 8,9 milijardi do 2050. godine, a 10 milijardi tek 2200. godine. Stanovništvo na zemlji nije jednako raspoređeno – najviše je stanovnika skoncentrisano u priobalnim područjima i u dolinama velikih reka. Izdvajamo četiri najgušće naseljene regije na svetu:

Istočna Azija Južna Azija Evropa Istočni deo SAD i Kanade.

Pored ovih regija, postoje i manji klasteri u svetu koji se odlikuju izrazitom gustinom naseljenosti; u Jugoistočnoj Aziji, Africi, Latinskoj Americi i duž pacifičke obale. Najveća koncentracija stanovnika je u Aziji, na koju odlazi 56% ukupne svetske populacije, a među prvih deset najmnogoljudnijih zemalja u svetu, šest je iz Azije.

Tabela 1. Deset najmnoдoljudnijih zemalja u svetu

Zemlja Broj stanovnika, 2005(u milionima)

Godišnja stopa rasta, %

Projekcija broja stanovnika, 2050(u milionima)

Kina 1 304 0,6 1 437Indija 1 104 1,4 1 628SAD 296 0,6 420Indonezija 222 1,4 308Brazil 184 1,0 260Pakistan 162 2,0 295Bangladeš 144 2,1 231Rusija 143 0,4 119Nigerija 132 2,4 258Japan 127 0,0 101

Kada se pogleda raspored stanvonika po zemljama, može se zaključiti da prvih pet zemalja obuhvata oko polovine svetskog stanovništva (Kina, Indija, SAD, Indonezija i Brazil).

Obzirom da zemlje veoma variraju u svojoj veličini teritorije i broju stanovnika, to je onda bilo potrebno da se pronađe nekakav odnos između te dve veličine koji bi na pravi način mogao da obezbedi uporedivost zemalja u pogledu demografskog opterećenja teritorije. Tako se došlo do veličine koja oslikava odnos broja stanovnika i teritorije na kojoj to stanovništvo živi – gustina naseljenosti (broj stanovnika po kilometru kvadratnom, st/km2). Poređenje zemalja po gustini naseljenosti daje jednu sasvim drugačiju demografsku sliku naše planete.Ako izostavimo one države koje imaju veoma malu teritoriju (Singapur), najgušće naseljena zemlja na svetu je Bangladeš (1226 st/km2), a zatim slede Holandija, Japan, Belgija, Južna Koreja, Tajvan, Izrael. Nasuprot ovim zemljama, zemlje poput Mongolije (1,7 st/km2), Omana, Zapadne Sahare, Namibije ili Australije.

Slika 2. Gustina naseljenosti u svetu

Faktori koji uzrokuju određen razmeštaj stanovnika na datoj teritoriji, odnosno na Zemlji se mogu svrstati u nekoliko grupa:

Faktori fizičke sredine – obuhvataju čitav set prirodnih uslova koji ljude privlače da žive na nekoj teritoriji (obalska područja, doline reka i nizije sa povoljnim klimatskim prilikama), odnosno odbijaju da se naseljavaju na određene prostore (ekstremne klimatske prilike (hladna polarna i subolarna klima, klima najviših planinskih predela, pustinjska klima), kvalitet zemljišta za poljoprivredu, nedostatak vode za piće);

Faktori ekonomskog i političkog sistema – tržište radne snage, mogućnosti zapošljavanja i infrastrukturne prednosti urbanih sistema deluju na naseljavanje ljudi u određena područja, odnosno odlazak iz drugih;

Istorijski faktori – današnji razmeštaj stanovnika na zemlji posledica je, između ostalog, i određenih istorijskih okolnosti.

Na rast stanovništva deluju dve komponente: komponenta prirodnog kretanja stanovnika i komponenta mehaničkog kretanja stanovnika. Prirodno kretanja stanovnika podrazumeva stopu prirodnog priraštaja (razlika između stope rađanja i stope smrtnosti). Mehaničko kretanja stanovnika podrazumeva kretanje stanovništva u prostoru u vidu migracija.

Broj rođenih stanovnika u odnosu na 1000 stanovnika naziva se stopa nataliteta (izražava se u promilima, %o), dok se broj umrlih stanovnika u odnosu na 1000 stanovnika naziva stopa mortaliteta (izražava se u promilima, %o). U vezi sa stopom nataliteta je i stopa fertiliteta (fertilitet predstavlja sposobnost žena za rađanjem). Odnos nataliteta i mortaliteta, tj. njihova razlika predstavlja prirodni priraštaj i on je različit od regiona do regiona, od zemlje do zemlje. Uzroci tim varijacijama nisu samo uslovljeni medicinskim faktorima, već su posledica opštih ekonomskih i društvenih okolnosti. Posledice rasta stanovništva sa druge strane, predstavljaju posebno pitanje koje je predmet interesovanje ne samo demografa i geografa, već i sociologa i ekonomista. Među prvim teoretičarima koji su se bavili rastom stanovništva i njegovim posledicama bio je Robert

Maltus , u svom delu „Eseji o principima populacionog rasta“, (1798). On veoma koncizno objašnjava prirodu rasta populacije na određenom prostoru i bavi se problemom zadovoljavanja potreba sve brojnijeg stanovništva (Maltusova teorija).

Demografska tranzicija

Nasuprot jednoj dosta pesimističkoj projekciji Maltusa i njegovih sledbenika po pitanju budućih trendova u obezbeđivanju dovoljno hrane za brzo narastajuću populaciju u svetu, pojavila se dvadesetih XX veka teorija demografske tranzicije. Ova teorija istražuje kako se rađanje, smrtnost i demografski rast menjaju tokom vremena, odnosno zbog čega dolazi do tih promena, kako društvo prelazi iz siromašnijeg poljoprivrednog ka bogatijem industrijalizovanom nivou razvoja.

Slika 3: Demoдrafska tranzicija

Demografska tranzicija je proces koji se može podeliti u nekoliko faza: Prva faza (faza predindustrijskog društva) – ovu fazu odlikuju veoma visoke stope

fertiliteta, odnosno nataliteta, ali i visoke stope smrtnosti (smrtnost odojčadi je naročito visoka). To je faza u kojoj stope rasta populacije stagniraju. Prosečno trajanje ljudskog života je malo (ljudi su umirali u svojim dvadesetim). Danas je teško pronaći u svetu društva koja se odlikuju ovakvim demografskim tokovima (neka plemena u centralnoj Africi, Brazilu i na Papui Novoj Gvineji);

Druga faza (faza ranog industrijskog društva) – stope rađanja ostaju prilično visoke i u ovoj fazi sa blagim tendencijama opadanja, ali stope smrtnosti nešto brže opadaju, tak oda se razlika oslikava u blagom porastu stanovništva. Međutim, primetno je da još uvek postoje veliki padovi u broju stanovnika (usled epidemija određenih bolesti koje su izazivali visoku smrtnost), ali da je industrijalizacija koja je tek započela u ovoj fazi

ipak donela pozitivne posledice po rast životnog standarda, uslova života i nivoa lične higijene i higijene stanovanja u društvu (stope smrtnosti se generalno smanjuju). U ovoj fazi su neke razvijene zemlje bile još u XVIII veku (Velika Britanija), odnosno u ranom XIX veku kao SAD. Danas su to pojedine zemlje Latinske Amerike, Azije i veći broj zemalja u Africi;

Treća faza (faza kasnog industrijskog društva) – kako je društvo postajalo bogatije, tako se smanjivala veličina porodice. Stope fertiliteta su počele da opadaju znatno više nego u prethodnoj fazi, a sa tim i stope nataliteta, dok su stope mortaliteta već bile na prilično niskim vrednostima. Rast populacije se i u ovoj fazi nastavlja, ali on nije tako eksplozivan kao u prethodnoj. Do pada fertiliteta dolazi iz više razloga: više nisu potrebne brojne porodice za rad u poljoprivredi (transformacija poljoprivrede i njena industrijalizacija), industrijalizacija je dovela do promena u načinu života i smanjenju radne nedelje, ali i većeg ulaska žena u svet rada i emancipaciji žena. Posmatrano istorijski, u ovu fazu demografske tranzicije najpre su ušle razvijene zemlje zapadne Evrope, potom Severna Amerika, pa Japan, a tek kasnije ostatak Evrope i one zemlje koje su se kasnije industrijalizovale. Danas se u ovoj fazi nalaze zemlje poput Kine, Indije, nekih zemalja u Latinskoj Americi i Evropi;

Četvrta faza (faza postindustrijskog društva) – ovu fazu karakterišu visoko razvijena i bogata društva u kojima su stopa nataliteta i mortaliteta niske, pa je samim tim i rast populacije mali. U ovoj fazi je većina razvijenih zemalja u svetu, na čelu sa Japanom, zemljama zapadne Evrope. Veoma često se u ovoj fazi izdvaja grupa zemalja kod kojih su stope mortaliteta veće od stopa nataliteta, odnosno koje imaju negativan prirodni priraštaj i doživljavaju konstantno opadanje sopstvene populacije (depopulacija). Primeri takvih zemalja su Srbija, Portugalija, Francuska, Rusija.

Kritika teorije demografske tranzicije najvećim delom se oslanja na činjenicu da je teorija izrasla iz iskustva zapadnih zemalja i da je primenjena na ostatak sveta, pa samim tim i društva koja se veoma razlikuju od onih u zapadnoj Evropi. Činjenica koja je neosporna jeste i to da se danas demografske promene u zemljama u razvoju mnogo brže odvijaju u odnosu na vreme kada su kroz te promene prolazile današnje razvijene zemlje. Zbog toga se postavlja logično pitanje podobnosti date teorije u objašnjavanju promena u stanovništvu sveta u prostoru i vremenu?

Demografske strukture 1

Struktura stanovništva podrazumeva raspodelu stanovništva po određenim karakteristikama – starosti, polu, rasi, veri, obrazovanju, ekonomskoj aktivnosti. Karakteristike demografske strukture utiču na prirodno kretanje stanovništva, proizvodnju i potrošnju materijalnih i duhovnih dobara.

Polna i starosna struktura stanovništva

Ove strukture stanovništva podrazumevaju udeo stanovništva u pojedinim starosnim grupama (kontingentima) i proporcije muškog i ženskog stanovništva, izražene u procentima. One su značajne ne samo za reproduktivnu sposobnost, nego i za ekonomsku i vojnu moć i obrazovne mogućnosti stanovništva.

1 Delom korišćena predavanja prof.dr Mirka Grčića, redovnog profesora Geograsfkog fakulteta u Beogradu

Polna struktura zavisi od nataliteta, mortaliteta, migracija i ratova. U pogledu polne strukture postoji prirodni zakon ravnoteže. U našem stanovništvu rađa se prosečno 106-107 dečaka na 100 devojčica. Smrtnost muške dece je u mladosti veća, tako da se do uzrasta od 10-14 godina uspostavlja ravnoteža. Međutim, ta ravnoteža se sa starenjem remeti pod uticajem različite stope smrtnosti muškaraca i žena, zatim pod uticajem migracionih kretanja i katastrofičnih društvenih situacija kao što su ratovi. Sa starošću se povećava smrtnost oba pola, ali je prosečan vek trajanja života kraći kod muškaraca. Smatra se da su uzroci te pojave obavljanje težih poslova, alkoholizam, pušenje. U nekim zemljama žene više umiru u toku svog fertilnog (plodnog) perioda, usled porođaja, nepovoljnih životnih uslova i nepovoljnog društvenog statusa. Ta je pojava karakteristična, pre svega, za islamske zemlje Južne i Jugozapadne Azije i Severne Afrike, gde se javlja veći relativni udeo muškaraca nego žena. Polni sastav stanovništva se može promeniti i pod uticajem migracionih kretanja. Veći relativni udeo muškaraca u Australiji i Novom Zelandu objašnjava se većom imigracijom muškaraca. Suprotno tome, veći udeo ženskog stanovništva imaju zemlje Evrope i Severne Amerike (broj muškarca na 100 žena najmanji je u Litvaniji (85-90), Ukrajini, Rusiji, Belorusiji - posledica žrtava u vreme Drugog svetskog rata i rezultat niskog nataliteta i visokog mortaliteta muškaraca). U unutrašnjim migracijama više učestvuju žene zbog udaje, istovremeno težeći da pređu iz sela u grad, zbog čega se javlja “višak” muškog odnosno “manjak” ženskog stanovništva u selima. U migracijama na privremeni rad u inostranstvo više učestvuju muškarci, pa se u emigracionim područjima javlja višak žena.

Starosna struktura je u vezi sa reproduktivnom sposobnošću i radnom sposobnošću stanovništva. U prvom slučaju stanovništvo se deli na tri pokolenja - deca (do 14 godina), roditelji (15-49 godina) i dedovi i babe (preko 50 godina). U drugom slučaju stanovništvo se deli isto na tri grupe: mlado izdržavano (do 16 godina), radno sposobno (od 16 do 55 – 65 godina, za različite zemlje i zavisno od pola), i staro stanovništvo (preko 55 ili 65 godina). Starosna struktura zavisi od prirodnog i migracionog kretanja stanovništva. Visok natalitet uzrokuje veći udeo mladih pokolenja. Nizak mortalitet i nizak natalitet utiču na povećavanje udela starijih generacija. Usled migracija, u kojima po pravilu učestvuje najviše zrelo stanovništvo u reproduktivnom periodu, dolazi do procesa starenja u emigracionim područjima i do procesa podmlađivanja u imigracionim područjima. Žrtve u ratnim sukobima neposredno utiču na promene u starosnoj strukturi stanovništva. Oni se lagano nadoknađuju i starosna struktura se normalizuje, ali to zavisi i od prirodnog priraštaja. Očiglednu sliku o raspodeli stanovništva po polu i uzrastu u pojedinim zemljama daje polno-starosna piramida. Piramida se deli na mušku i žensku stranu. Po širini prikazuje udeo stanovništva, a po visini redosled starosnih grupa od po 5 ili 10 godina. Izgled piramide ukazuje na promene u starosnoj strukturi i veoma je značajan za planiranje demografskog potencijala i demografsku politiku.

Slika 4: Tipovi starosno – polnih piramida

Postoje tri osnovna tipa starosno-polnih piramida stanovništva: 1. Ekspanzivni ili proдresivni tip – trouglasta piramida sa širokom bazom, označava

visok udeo mladog, srednji udeo zrelog i mali udeo starog stanovništva. Takvu piramidu imaju zemlje Afrike, Azije i Latinske Amerike u kojima je visok natalitet;

2. Stacionalni tip: Zvonasta piramida sa uskom osnovom i vrhom, ukazuje na nizak natalitet i mortalitet, i visok udeo zrelog stanovništva;

3. Konstruktivni tip: Piramida sa uskom bazom, označava mali udeo mladog i visok udeo zrelog i starog stanovništva. U tu grupu spada većina evropskih država, SAD, Kanada, Australija, Japan. Za njih su karakteristični nizak natalitet i proces “starenja” stanovništva. Neke od njih imigracionom politikom pokušavaju da poprave udeo mlađeg stanovništva.

Rasna struktura stanovništva podrazumeva sastav stanovništva prema biološkim obeležjima kao što su boja kože, vrsta kose, oblik očiju, lobanje, nosa i neki sastojci krvi. Na osnovu tih obeležja razlikuju se četiri osnovne rase:

Evropeidna ili bela, naseljava pre svega Evropu, severnu Afriku, Ameriku, Australiju i Novi Zeland;

Mongoloidna ili žuta, preovlađuje u Istočnoj Aziji i Centralnoj i Južnoj Americi (Indijanci)

Negroidna ili crna rasa, rasprostranjena je u tropskim predelima. Pripadaju joj afrički crnci (Sudanski i Bantu crnci, Bušmani, Hotentoti, Pigmeji koji su vrlo niskog rasta i Niloti koji su vrlo visoki, i drugi).

Australoidna (okeanska) rasa, srodna negroidnoj rasi, a čine je Papuanci, Melanežani i Aboridžini (domorodačko stanovništvo Australije).

Ukoliko bismo želeli da se izrazimo kroz procentualne odnose, na evropeidnu rasu dolazi oko 43%, mongoloidnu 19%, negroidnu 7% i australoidnu 0,3% stanovništva sveta. Ostatak od blizu 31% otpada na mešance koji su nastali ukrštanjem rasa. Neki regioni, na primer Latinska Amerika, pravi su mozaik rasa. Osim pripadnika glavnih rasa, tu žive Mestici – mešanci mongoloidne (indijanske) i bele rase, Mulati – mešanci bele i crne rase, Zambosi – mešanci crne i mongoloidne (indijanske) rase, i kombinacije samih mešanaca.

Raznovrsna istraživanja antropologa, biologa i psihologa potvrđuju da predstavnici svih rasa imaju jednake mogućnosti psiho-fizičkog i mentalnog razvoja. Suprotno tome, koncepcija rasizma, koja razlikuje “niže” i “više” rase, negira jednakost rasa i zastupa rasnu diskriminaciju. To je društveno štetna koncepcija, posebno ako postane deo političkog programa neke države.

Religiozna struktura stanovništva obuhvata klasifikaciju stanovnika prema religioznom opredeljenju. Podela religija u teološkom ili istorijskom smislu nije u fokusu geografskih proučavanja. Geografiju više zanimaju obrasci i procesi difuzije (širenja) religija u prostoru i posledica praktikovanja određenih religioznih sistema u okruženju.Univerzalne svetske religije su hrišćanstvo, islam i budizam. Pristup ovim religioznim sistemima je slobodan i otvoren za sve, bez obzira na etničku, rasnu ili socijalnu pripadnost. Međutim, formirajući unutar religije etničke i kulturne grupe na određenoj teritoriji, tako što neko po rođenju ili prihvatanju načina života i verovanja postane njihov član, izdvajaju se teritorijalne jedinice posebnih ne samo religioznih, već i etničkih i kulturnih obeležja (etničke religije). Posebna forma etničkih religija jesu tradicionalne religije, koje su predstavljene manjim grupama specifične kulturne orijentacije (na primer, plemenske zajednice); takve religije su animizam (verovanje da se u svim objektima prirodne sredine nalazi duh) ili šamanizam (verovanje u šamana, duhovnog i plemenskog vođu, koji je istovremeno verski poglavar i iscelitelj). Za razliku od univerzalnih religija koje imaju tendenciju brzog širenja u prostoru i etničkih religija koje se šire, ali znatno sporijim tempom, tradicionalne religije nemaju tako izražene tendencije ka širenju i više su okrenute očuvanju kulture i tradicije određene etničke grupe (sporije je uklapanje u moderno društvo).

Slika 5: Glavne svetske reliдije

Kada se posmatra razmeštaj pripadnika najvećih svetskih religija, mora se prvenstveno napomenuti da i pored činjenice da religija nastoji da se koncentriše na određen prostor, pa tek onda da se iz tog „jezgra“ širi, danas u svetu gotovo da ne postoji religiozno homogena sredina. Pripadnici različitih veroispovesti su izmešani u prostoru i najčešće imaju potpuno miran i skladan suživot. Međutim, postoje i primeri gde dolazi i do određenog stepena netrpeljivosti, pa i otvorenih sukoba između pripadnika različitih konfesija(„militantni fundamentalizam“). U ovakvim situacijama, u prostoru se jasno markiraju granice između

različitih religioznih grupa (u Severnoj Irskoj jasno se zna granica između katolika i protestanata, u Bejrutu (Liban) postoji tzv.“zelena linija“, kao demarkaciona linija između hrišćanskog istočnog i muslimanskog zapadnog dela grada).Najveći deo stanovništva sveta u religioznom pogledu pripada trima religijama: hrišćanstvu, islamu i budizmu. Hrišćanstvo se prostire na prostoru Evrope, Severne i Južne Amerike, Australije, jednim delom Azije (Rusija) i malim delom na prostoru Afrike (Južnoafrička republika). Islam zauzima prostor Jugozapadne Azije, Centralne Azije, delova Južne Azije (Pakistan, Bangladeš), delova Jugoistočne Azije (Indonezija) i veliki prostor Severne Afrike (uključujući tiu i severne države Subsaharskog regiona). Dok su hrišćanstvo i islam globalno rasprostranjene religije, dotle je budizam uglavnom skoncentrisan na prostor azijskog kontinenta (Mongolija, delovi Kine, Jugoistočna Azija – Indokina; u najvećem delu Kine propovedaju tradicionalne kineske religije koje su bazirane na budističkom učenju, a obzirom da je Kina komunistička zemlja, značajan je deo ateista). Hinduizam, kao etnička religija, ne pokazuje tendencije univerzalnosti i skoncentrisana je na prostor Indijskog potkontinenta. Slično je i sa judaizmom, etničkom religijom koja nije tako lokalizovana u prostoru kao hinduizam, ali je identifikovana sa etničkom i kulturnom grupom ljudi – Jevrejima. Tradicionalne religije oličine u određenim religioznim verovanjima plemenskih zajednica skoncentrisane su na male prostore Južne Amerike (Amazonija), centralne Afrike i Australije sa Okeanijom (pripadnici Aboridžina i Maora). Na ovim prostorima čest je slučaj da su plemenske zajednice primile i neku od univerzalnih religija (hrišćanstvo ili islam), ali i da još uvek ispovedaju tradicionalna učenja. Jedan deo čovečanstva ne praktikuje nikakvu religiju i pripada grupi ateista.

Ekonomska struktura predstavlja podelu stanovništva na osnovu određenih ekonomskih obeležja. Postoje opšte i posebne ekonomske strukture. Opštu ekonomsku strukturu čine dve kategorije stanovništva – ekonomski aktivno i ekonomski neaktivno stanovništvo. U ekonomski aktivno stanovništvo ubrajaju se ljudi koji obavljaju neku delatnost, privremeno nezaposleni, i oni koji prvi put traže posao. U ekonomski neaktivno stanovništvo ubrajaju se ljudi sa ličnim prihodom kao što su penzioneri, stipendisti i izdržavana lica (domaćice, učenici i studenti). Udeo aktivnog stanovništva zavisi od starosne strukture i stepena društveno-ekonomskog razvoja zemlje. Posebne ekonomske strukture daju pregled (strukturu) ekonomski aktivnog stanovništva po pojedinim granama delatnosti koje su grupisane u tri sektora – primarni, sekundarni i tercijarni, odnosno po delatnostima u okviru datih sektora. Što je veći udeo delatnosti iz sekundarnog i posebno tercijarnog sektora to je stepen razvijenosti države ili regiona veći. Slabo razvijene zemlje imaju visok udeo aktivnog stanovništva u primarnom sektoru, srednje razvijene u sekundarnom, a visoko razvijene u tercijarnom sektoru.

Migracije stanovništva

Migracije podrazumevaju kretanje stanovništva, pri čemu dato stanovništvo menja mesto stalnog boravka. Reč je o veoma složenom procesu koji je rezultat delovanja čitavog spleta faktora i okolnosti. On za sobom različite posledice kako u područjima odakle ljudi odlaze (emigraciona područja), tako i u oblastima koje ljudi naseljavaju (imigraciona područja).

Slika. Glavne miдracione struje tokom poslednjih vekova

Uzroci migracija su raznovrsni, ali u najvećem broju slučajeva su ekonomske prirode. Ljudi se sele u potrazi za boljim uslovima života (bolje plaćenim poslovima, odlaze iz siromašnih oblasti, gde je nizak nivo životnog standarda). Uzroke migratornih kretanja možemo podeliti na push i pull faktore. Ovoj prvoj grupi pripadaju faktori koji deluju na ljude da se iseljavaju sa određenih prostora (visoke stope nezaposlenosti, niske zarade, siromaštvo, nedostatak obradivog zemljišta, glad ili, čak, ratovi). Drugu grupu faktora čine oni koji privlače stanovništvo da se iseljava iz određenih područja (bolji uslovi obrazovanja, lakše pronalaženje posla, veće zarade, mogućnost dobijanja većih obradivih površina, privlačna snaga gradskih sredina). Posledice migracija su brojne i mogu se svrstati u tri kategorije: demografske, socijalne i ekonomske. U migracijama najčešće učestvuju mladi i obrazovani ljudi, tak oda je odlazak ovakvog stanovništva veliki „udarac“ za emigraciona područja. Nije tu reč samo o smanjenju broja stanovnika (povećava se stanovništva u imigracionim područjima), već i o drugim demografskim posledicama (u emigracionim područjima dolazi do povećavanja prosečne starosti stanovništva, smanjuje se fertilni kontigent i mogućnost za prirodno obnavljanje stanovništva, opada stopa rađanja , a raste stopa smrtnosti – sve to dovodi i do prirodnog smanjenje broja stanovnika). socijalne posledice su usmerene ka činjenici da stanovništvo koje se doseljava u neko područje sa sobom nosi određene etničke, rasne, kulturne i socijalne karakteristike. Uklapanje, odnosno asimilacija novopridošlog stanovništva može teći različitim tempom, a može se dogoditi da do nje nikada ni ne dođe. Veoma često se u imigracionim područjima formiraju imigranske zajednice koje funkcionišu unutar sebe, ali bez mnogo kontakata i mešanja sa autohtonim stanovništvom (imigranti iz Meksika i Kube u SAD). Ekonomske posledice migracije su posebno raznovrsne. Bez obzira na karakter i strukturu migranata, migracije pozitivno i dugoročno utiču na ekonomsko stanje područja u koja se doseljavaju (porast kontigenta radne snage). To je, čak, slučaj i sa prinudnim migracijama koje u kratkoročnom periodu mogu da dovedu do problema u imigracionim područjima, ali koji nakon određenog vremena konsolidacije, počinju da se integrišu u društvo i postaju njegovi korisni članovi.

Migracije mogu biti prisilne i dobrovoljne, što zavisi od spleta istorijskih okolnosti, ali i ekonomskih, kulturnih i političkih prilika. Većina migracija jesu dobrovoljne, izazvane pomenutim ekonomskim faktorima. Međutim, postoje okolnosti kada se stanovništvo prisilno raseljava ili je prinuđeno da se pomeri na drugu lokaciju (trgovina robljem iz Afrike, britanski osuđenici u Australiji, progon Jevreja u Drugom svetskom ratu, građanski rat u Nikaragvi i Salvadoru osamdesetih godina XX veka doveli su do velikog broja izbeglica u SAD, građanski ratovi na prostoru bivše SFRJ).Posmatrajući kretanje stanovništva u prostoru, migracije možemo podeliti i na unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnje migracije su one koje se odvijaju unutar granica jedne države (migracije selo – grad, migracije na bazi udadbeno-ženidbenih veza, migracije između regiona). Spoljašnje migracije podrazumevaju kretanje stanovništva preko državnih granica. Za razliku od transkontinentalnih kretanja stanovništva iz Evrope prema Novom svetu tokom XVIII i XIX veka, nakon Drugog svetskog rata tokovi migracija u svetu su se promenili. Došlo je do velikih migratornih kretanja iz zemalja u razvoju ka razvijenim zemljama (radnici na privremenom radu u inostranstvu u zapadnoevropskim zemljama, a iz zemalja Jugoistočne Evrope i Turske). Međutim, ta kretanja stanovnika već nisu bila u toj meri masovna kao