СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Књига проповједникова

Ракановић Нађа ,СФ6/11

Књига проповједникова

Осврћући се на теме као што су пролазност, смрт, богобојажљивост, пријатељство, жене, проповједник, односно, краљ Соломон, истиче на самом почетку овог текста чињеницу да је све на свету циклус и понавља се,што чини монотоност на овом свету. Тема времена опседа Соломона, јер је време неухватљиво и на њега се не може утицати - ни богатство,ни вера у Бога,ни добра дела не могу човеку потчинити време, јер је оно моћније од сваког цара ,од сваког богатства и сваког убеђења. У овом тексту видимо описе природних циклуса кроз време ( Сунце излази и залази,и опет хити на мјесто своје одакле излази, глава 1, стих 5.) и потребу једног човека који себе сматра мудрацем да објасни наше постојање на овом свету.Једино у шта је сигуран је је чињеница да време пролази и да се све понавља у бескрај. Ништа ново се не догађа, јер се све већ дешавало раније. ( Све реке теку у море и море се не препуња;одакле теку ријеке,онамо се враћају да опет теку, глава 1, стих 7.)

Таштина над таштинама,све је таштина,реченица која се као рефрен понавља кроз овај текст, означава став проповједника према животу и свему што он подразумева, али и његове сумње у постојање раја, као и пакла,односно, негира било какву врсту загробног живота . Смрт је нешто што човеку одузима сваку функцију, у смрти нема знања и нема мишљења,ту су сви једнаки, богати и сиромашни, млади и стари, мудраци и будале... Проповједник је човек који је све пробао у животу, да ужива у свему као и да се боји Бога, зато он сада може о свему томе да говори без икаквог страха и с потпуном равнодушношћу. Његов прилично модеран поглед на човеков живот подразумева став да ћемо сви завршити на неком мрачном месту (мислећи на смрт) и да сами треба да одредимо какав ћемо живот водити и колико ћемо себи слободе дати на овом свету. ( Све иде на једно мјесто;све је од праха и све се враћа у прах, глава 3, стих 20.)

Поглед на загробни живот у Књизи проповједниковој сличан је оном у Епу о Гилгамешу. Гилгамеш, као и проповједник, сматра да је смрт мрачна, да је то не само гашење физичког живота већ и нестанак људске душе као носиоца духовности. Ипак, постоји разлика у понашању Проповједника и Гилгамеша када је у питању суочавање са смрћу. Проповједник се не плаши сусрета са њом, јер је он презрео овоземаљски живот, за њега он више нема никакву цену, потпуно је равнодушан према вредности разума, љубави, племенитости, али и значаја вере у Бога и његову правду ( Свашта видјех за времена таштине своје; праведника који пропада у правди својој и безбожника који дуго живи у својој злоћи,глава , стих 15).

Истичући важност божје речи он заправо жели да поручи да је његова реч исто толико важна , јер је он ипак владар,а самим тим и мудрац, божји изасланик на земљи. Он је све видео и пробао и сада он жели да подели своје сумње с другима, јер он сумња у сваки сегмент људског живота, па чак и у онај духовни. Низ реторских питања о животу прожима овај текст и ми видимо човека који је видео све а опет није нашао никакву истину. Сматра да превелика мудрост са собом носи превелики терет знања, а оно умножава муку. Најбољи човек је онај који се још није родио, јер је он безбрижан, и живи у блаженом незнању. Његова душа је чиста и невина, није искварена сумњама ( Али је бољи и од једнијех и од других онај који још није постао,који није видео зла што бива под сунцем,глава 4, стих 3).

Проповједник такође каже да је Бог у помоћи онима који уживају у плодовима свог труда исто колико и онима који се одричу свега тога ради вере. Овај став се може тумачити тако што проповједник истиче да је човек сам господар своје судбине и да је сам кроји својим поступцима.Ако је човек искрено срећан када те плодове подели с другима, он мирно спава, јер је Бог милостив према онима који нису себични. Овде он отвара још једну велику тему, а то је пријатељство, односно, важност пријатељства у људском животу. Пријатељ је човеку потребан, јер с њим може да подели све, да оствари једну од својих суштинских хришћанских мисија: да помогне човеку у злу, као

и у добру и да оплемени своју душу осећајем да је потребан некоме и да је њему потребан неко ( Боље је двојици него једному,јер имају добру добит од својега труда; јер ако један падне,други ће подићи друга својега ,а тешко једному! Ако падне нема другога да га подигне! Глава 4, стих 9-10).

Када говори о женама, проповједник исказује потпуно супротна осећања. Он сматра да су жене горе од смрти и да их се треба клонити, јер је он пробао и њих, али опет, презрео их је. Сматра да је срце жене прожето сплеткама и да су оне опасне ( И нађох да је грча од смрти жена којој је срце мрежа и пругло,којој су руке окови; ко је мио Богу,сачуваће се од ње,а грјешника ће ухватити она. глава 7, стих 26.).

Време је једино које има власт над свим и сваким јер оно истекне за свакога, и ко чини добро и ко чини лоше, непобедиво је и неотклоњиво. Човек може само да ради спрам својих могућности и да се повинује времену и да се радује сваком новом дану јер му време сваким тим новим даном истиче. Треба да ужива у времену које му је дато, односно, да ужива у ономе што за то време својим трудом заслужи.

Проповједник сумња изнова и изнова, свестан да је све пролазно и да је сумњање једино што може да чини, јер је то оно што га разликује од животиње, поимање света и способност да мисли, упркос чињеници да није ништа вреднији од мртве животиње када је и сам мртав. Све пада у заборав временом и чему онда труд да се нечим истакне постојање појединца. Управо тај став га повезује с јунацима драме апсурда као што је Камијев Мерсо, који је изнад било каквих осећања и било какве духовности. Њему не треба нико, али није довољан ни сам себи. Он је силуета која се крије иза речи у које ни сам не верује. Његова стална потреба да истакне да је све бесмислено и пролазно и да је време једино што се помера, говори да он себе сматра за некога ко види све, ко је ван свега, а опет је увек ту и искусио је све што човек може да искуси.

Ова егзистенцијалистичка тема времена постаје упориште многих каснијих идеја и размишљања. Њен одјек видимо кроз историју у филозофији, као и многим врстама уметности. Она опседа људе од давнина, тумачи се, иако не може бити протумачена, јер је време неухватљиво и неопипљиво и стално протиче, а човек је сувише мало биће да би га схватио. Он може само да искористи оно време које му је дато јер је људски живот пролазан, а време је свепрожимајуће и обухвата све његове аспекте.

Литература :

Свето писмо Старога и Новога завјета,штампано у Шведској,1945.