1

С благословом Његовог преосвештенства Епископа нишког др Јована

2

CHURCH STUDIES

Year XII Number 12

The Centre of Church Studies University of Niš, Center for Byzantine-Slavic Studies

International Center for Othodox Studies Ni{, 2015

3

Godina XII Broj 12

Centar za crkvene studije Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије

Међународни центар за православне студије Ni{, 2015

4

CRKVENE STUDIJE/CHURCH STUDIES ISSN 1820-2446

Izdava~i

Centar za crkvene studije, Ni{ Univerzitet u Ni{u, Centar za vizantijsko-slovenske studije

Me|unarodni centar za pravoslavne studije, Ni{

Redakcija: akademik Anatolij Turilov (Moskva), dr @an Klod Lar{e (Strazbur),

akademik Vitomir Mitevski (Skopqe), dr Ivan Hristov (Sofija), dr Rostislav Stankov (Sofija), dr Aleksandar Naumov (Venecija),

dr Olga Loseva (Moskva), dr Branislav Todi} (Beograd), dr Boris Brajovi} (Nik{i}), dr Kiril Maksimovi~ (Moskva), dr Sla|ana Risti}-Gorgiev (Ni{),

dr Vladimir Cvetkovi} (Ni{), dr Georgi Kapriev (Sofija), dr Sini{a Mi{i} (Beograd), dr Branko Gorgiev (Ni{), dr Panos Sofoulis (Atina),

др Darko Krsti} (Ni{), sekretar, dr Angeliki Delikari (Solun), me|unarodni sekretar

Urednik

Dr Dragi{a Bojovi} (Ni{)

Adrese

Centar za crkvene studije

18000 Ni{, Obrenovi}eva br. 20 telefon: 063 847 84 99, e-mail: bodra@ptt.rs

Univerzitet u Ni{u, Centar za vizantijsko-slovenske studije

18000 Ni{, Univerzitetski trg br. 2 e-mail: dragisa.bojovic@filfak.ni.ac.rs

Me|unarodni centar za pravoslavne studije

18000 Ni{, Obrenovi}eva br. 20 e-mail: orthodoxstudies.ni@gmail.com

Grafi~ko re{ewe naziva ~asopisa

Svetozar Paji} Dijak

Ilustracija na korici Zastavica u de~anskom ^etvorojevan|equ(posledwa ~etvrtina XIV veka, br. 6)

[tampa: PUNTA, Ni{

Tira`: 200 primeraka

Izlazi jednom godi{we

Elektronsko izdawe: www.crkvenestudije-churchstudies.org

5

SADR@AJ Драгиша Бојовић Зрно које у бразду падне добар ће род родити .............................................................. 13

I Александар Наумов Модели византијско-словенских књижевних веза ......................................................... 17 Aleksandar Naumov Models of Byzantine-slavic literary connections ................................................................ 23 Драгиша Бојовић Истраживања српске рецепције светоотачке књижевности .................................... 25 Dragiša Bojović Studies of the Serbian reception of Patristic literature ...................................................... 34 Александра Костић Тмушић Истраживање српске рецепције дела Светог Јефрема Сирина .................................. 35 Aleksandra Kostić Tmušić Research of Serbian Reception of Saint Ephrem’s the Syrian work ................................... 42 Данијел Дојчиновић Епидеиктичко бесјединштво и структура житија ..................................................... 43 Danijel Dojčinović La rhétorique épidictique et la structure de la hagiographie ............................................. 65 Драгомир Костић Византијски роман Варлаам и Јоасаф (савремени поглед) .......................................... 67 Dragomir Kostić Byzantine novel Barlaam and Ioasaph (Modern view) ...................................................... 76 Ксенија Кончаревић Језик сакралног и сакрално у језику: теоријско-методолошке основе и сфере истраживања ............................................. 77 Ксения Кончаревич Язык сакрального и сакральное в языке: теоретико-методологические основы и сферы исследования .................................... 93 Срђан Петровић О стереотипу вере из угла вербално-асоцијативног система руског и српског језика ..................................................................................................... 95 Срджан Петрович О стереотипе веры в вербально-ассоциативной системе русского и сербского языков .......................................................................................... 107

6

Бранко Радовановић Аспекти међусобних хришћанских и културолошких утицаја Срба и Руса у периоду од 10. до 16. века ...................................................................... 109 Бранко Радованович Аспекты взаимоотношений христианских и культурных влияний сербов и русских в период с 10 по 16 века .................................................................... 121 Ратко Хрваћанин Утицај Литургијара Божидара Вуковића из 1519. године на штампање Виленског служебника из 1583. године ........................................................................ 123 Ratko Hrvaćanin Influence Liturgiarion of Božidar Vuković in 1519 to the printing of Vilna Služebnik in 1583 ........................................................................ 135 Марко Шукунда Оснивање Константинопоља - почетна тачка ширења византијске културе ...... 137 Marko Šukunda Establishment of Constantinople - the beginning point of spread of Byzantinus culture ........................................................ 145 Александар М. Петровић Византијско философско наслеђе и савремена култура ............................................ 147 Aleksandar M. Petrovic Byzantine philosophic heritrage and contemporary culture ............................................ 165

II Стоян Чиликов Христологическата теотокология на Богородичния акатист ................................ 169 Стоян Чиликов Христологическая теотокология акафиста Божией матери ................................ 183 Apostolos A. Kaproulias Logical and gnoseological parameters of social justice in neoplatonic philosopher Proclus (412-485) ................................................................. 185 Apostolos A. Kapruljas Логички и гносеолошки параметри социјалне правде код неоплатонског философа Прокла (412-485) ......................................................... 193 Valentina Gulevska, Aleksandar Gulevski About some lexical characteristics in the philosophy of Saint Clement of Ohrid ............ 195 Валентина Гулевска, Александар Гулевски За некои лексички особености во философијата на Св. Климент Охридски .......... 202 Branko Gorgiev Etymological-semantic assumption behind the term Agape ............................................. 203 Бранко Горгиев Семантичко-етимолошке претпоставке термина агапе ......................................... 211

7

Бобан Миленковић Став Светог Григорија Паламе о јелинској философији и световном знању ......... 213 Μπόμπαν Μιλένκοβιτς Η στάση του Αγίου Γρηγόριου τού Παλαμά σχετικά με την Ελληνική φιλοσοφία και την κοσμική γνώση ..................................................................... 229 Горан Ружић Темељни појмови Х књиге Аугустинових „Исповести“ у интерпретацији Мартина Хајдегера ........................................................................ 231 Goran Ružić Basic concepts of Augustines Tenth book „Sonfenssions“ in the interpretation of the Martin Heidegger .................................................................. 241 Владимир Цветковић Четири писма Светог Јустина Новог Ћелијског о екуменизму ................................ 243 Vladimir Cvetković Four Letters of St. Justin the New of Chelie on Ecumenism ............................................ 262 Ненад Д. Мијалковић Однос вере и морала у свештеним канонима Цркве ................................................... 263 Nenad D. Mijalković The Relation between Faith and Morals in Clerical Canons of the Church .................... 286 Александар Стаменковић Московски сабор 1917-1918. о лаичком питању ......................................................... 287 Aleksandar Stamenkovic Moscow council 1917-1918 about Laity question ............................................................ 303 Биљана М. Радовановић Филозофска критика атеистичког становишта Ричарда Докинса ........................ 305 Biljana M. Radovanović Philosophical critique of the Richard Dawkins’ atheist perspective ................................ 318

III Драгана Ј. Јањић Халкидонски ὅρος и јерменски епископи ........................................................................ 321 Драгана Јањић Chalcedon ὅρος and Armenian bishops ............................................................................ 329 Владан Д. Станковић Положај Будванске епископије у средњем веку и будвански епископи у XV веку .... 331 Βλάνταν Ν. Στάνκοβιτς Η θέση της επισκοπής της Μπούντβας στον Μεσαίωνα και οι Επίσκοποι της Μπούντβας στον ΙΕ' αιώνα .................................................................... 345

8

Дарко Крстић Апокалиптички елементи у опису Битке код Дористолона (971) у делу Лава Ђакона ........................................................................................................ 347 Darko Krstic The apocalyptic elements in the description of the Battle of Dorystolon (971) by Leo the Deacon ............................................................................................................ 355 Божидар Зарковић Структура хиландарског поседа на Косову и Метохији у средњем веку ................. 357 Bozidar Zarkovic The Structure of Chilandar's Possession in Kosovo and Metohia in Middle Age ............ 371 Georgios Nektarios Lois Η σημασία της ανασυστάσεως του Πατριαρχείου Πεκίου (1557) στην διατήρηση της πίστεως και της εθνικής ταυτότητας των Σέρβων την περίοδο της Οθωμανοκρατίας .................................................................................... 373 Геогриос Нектариос Лоис Значај обнове Пећке патријаршије (1557) у очувању вере и националног идентитета Срба у време Отоманске владавине ....................................................................................... 381 Славиша Недељковић Српска црква на Косову и Метохији у националним плановима уставобранитеља (1842–1858) ........................................ 383 Slaviša Nedeljković Serbian Church in Kosovo and Metohija in the National Plans of the Defenders of the Constitution (1842–1858) ........................ 395 Иван М. Бецић Страдање манастира на Косову и Метохији у Великом рату ................................. 397 Ivan M. Becić Suffering of the monasteries in Kosovo and Metohija in the Great War .......................... 410 Недељко В. Радосављевић Ниже дужности у обновљеној цкрвеношколској општини у Мостару (1888–1891) .................................................................................................. 411 Nedeljko V. Radostavljević Lower offices in the re-established church-and-school community of Mostar ................. 426 Зоран Јеротијевић Проблем конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије 1937. године ...... 427 Zoran Jerotijević The problem of Concordat between Vatican and the Kingdom of Yugoslavia in 1937. ... 434

9

Alin Albu The case of the refugee Romanians orthodox clerics in World War II - a lesson of philanthropy and national solidarity .............................................................. 435 Алин Албу Случаj избеглог румунског свештенства током Другог светског рата - пример човекољубља и народне солидарности ........................................................... 444 Бојан Ђокић Страдање Српске православне цркве 1999-2015. године: духовно-културни геноцид на Косову и Метохији ...................................................... 445 Bojan Djokić The tribulations of the Serbian Orthodox Church (1999-2015): The spiritual and cultural genocide in Kosovo and Metohia. .......................................... 456

IV Stavros Gouloulis “..Kαὶ νῦν τῶν θαυμάτων σου ἀφθόνως ἀπολάβουσι”: The "Έτερος κανών" to saint Achillios of Larissa (13th c. ) and the honor of his relics in the new national churches of Balkan ........................................................................... 459 Ставрос Гулулис "И сада уживају издашно у твојим чудесима" Другачији Канон светом Ахилију лариском (13. век) и поштовање његових моштију у новооснованим националним Црквама на Балкану .................... 473 Татьяна Борисова К истории ранних редакций церковнославянского перевода великого покаянного канона Андрея Критского: песнь первая в древнесербской традиции ...................... 475 Tatiana Borisova On the history of the early versions of the Great Canon of repentance of Saint Andrew of Crete: the first ode in old Serbian tradition ...................................... 487 Д. И. Макаров От мёда поэзии – к Первоистоку. Взаимодействие античных и христианских элементов в риторических и философских произведениях Георгия Акрополита .... 489 D. I. Makarov From the nectar of poetry to the first origin ..................................................................... 513 Слађана Алексић Поетичка мисао Светог Нектарија Егинског ............................................................ 515 Сладжана Алексич Поэтическая мысль Святого Нектария Эгинского .................................................... 527 Петар Јевремовић Настасијевићева песма Мисао ..................................................................................... 529 Petar Jevremović Nastasijević and his poem Thought .................................................................................. 536

10

Јелена Радосављевић Хришћански мотиви и њихов одраз у виђењу савремености Јејтсовог и Лалићевог времена (поводом дела Путовање у Визант, Визант и Четири канона) ................................ 537 Jelena Radosavljević Christian motifs in the age and work of Yeats and Lalic (inspired by “Journey to Byzantium”, “Byzantium” and “Four canons”) ..................... 546 Ивана Кнежевић, Зоран Ранковић О неким ортографско-графичким специфичностима обликовања теолошких научних радова на енглеском и српском језику ........................................ 547 Ivana Knezevic, Zoran Rankovic On Some Orthographic and Graphic Characteristics in Shaping Theological Scientific Works in English and Serbian Languages .................................... 563

V Мирко Станимировић Процес пројектовања дома молитве ........................................................................... 567 Mirko Stanimirović Architectural design process of chamber of prayer ......................................................... 583 Manolis G. Varvounis, Nadia Macha-Bizoumi The modern and contemporary tradition of sacerdotal vestments in Greece (19th – 20th century) ................................................... 585 Μανόλης Γ. Βαρβούνης, Νάντια Μαχά-Μπιζούμη Η νεότερη και σύγχρονη παράδοση των ιερατικών αμφίων στην Ελλάδα (19ος-20ος αι) ................................................................................. 598 Јована Бојовић Манић Црквене библиотеке у Нишу ......................................................................................... 599 Jovana Bojović Манић Church libraries in Niš ..................................................................................................... 608 Александар Ристић Однос духовности и музике у филму „Острво“ редитеља Павела Лунгина („Остров“ Павел Лунгин) ............................................................................................. 609 Aleksandar Ristić The relationship between spirituality and music in the motion picture "The Island" of Pavel Lungin ......................................................... 616 Снежана Ј. Милојевић Особеност Радојчићевог приступа медиевистици ..................................................... 617 Снежана J. Милоевич Особенности подхода Радойчича к медиевистике ..................................................... 634

11

Данијела Здравић Михаиловић Приказ композиције Молитва Светислава Божића ................................................... 635 Danijela Zdravić Mihailović Reviewing the composition Molitva by Svetislav Božić .................................................... 643

VI Бобан Миленковић Критика персоналистичких теорија ........................................................................... 647 Јелена С. Младеновић Место византијског Солуна у традицији словенских народа .................................... 651 Αγγελική Δεληκάρη Εκ Θεσσαλονίκης Φως ..................................................................................................... 657 Велибор Џомић О старинама Призрена .................................................................................................. 663 Милош Станић, Александра Вишекруна Обједињавање три области .......................................................................................... 667

VII Владимир Цветковић Мала воштаница на гробу великог пријатеља (у спомен оца Метју Џереми Бејкера) .......................................................................... 673 Драгиша Бојовић За памћење 2015. година ............................................................................................... 681

12

13

ЗРНО КОЈЕ У БРАЗДУ ПАДНЕ ДОБАР ЋЕ РОД РОДИТИ

Уз 12. број „Црквених студија“

Петнаестогодишњи развој идеје црквених студија у Нишу довео је до

оснивања, поред Центра за црквене студије, још два центра: Међународног центра за православне студије и Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу. Зато су, од 11. броја, све три институције издавачи овог часописа, који је од 2014. године, одлуком Министарства просвете, науке и технолошког развоја, сврстан у научну категорију М24.

Концепција часописа остаје иста. Повремено, научне конференције и значајни јубилеји опредељују уводне тематске блокове. Тако и у овом броју, у првом блоку, своје место нашли су неки од радова са Међународне научне конференције Византија и православље (Ниш, 22–24. априла 2015), али и радови који третирају византијско-словенске и међусловенске духовне везе.

Часопис отвара своје двери сарадницима Међународне научне мреже PAX BYZANTINO-SLAVA, која је формирана уз значајан допринос три нишка Центра, а уредник Црквених студија изабран је и за првог председавајућег Мреже. Верујемо да ће обједињавање научних потенцијала на идеји Pax Byzantino-Slava дати изврсне резултате, те да ће тиме и наш часопис, не само напредовати, већ и да ће својим будућим радом дати посебан допринос развоју саме идеје.

Рубрика коју смо увели од овог броја, Три центра између два броја, има за циљ да забележи најзначајније активности три нишка центра: Центра за црквене студије, Међународног центра за православне студије и Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу. Поред тога, у оквиру ње, колико је могуће, пратићемо и активности Мреже Pax Byzantino-Slava.

Јер зрно које у бразду падне добар ће род родити.

Проф. др Драгиша Бојовић

14

15

I

16

17

Crkvene studije, Ni{ / Church Studies, Nis 12-2015, 17-23 УДК 821.163.41.09"04/14"

821.163.1.09"04/14" 821.161.1.09"04/14"

Александар Наумов Универзитет Ка' Фоскари Венеција - Италија Међународни центар за православне студије, Ниш - Србија e-mail: anaumow@unive.it

МОДЕЛИ ВИЗАНТИЈСКО-СЛОВЕНСКИХ КЊИЖЕВНИХ ВЕЗА1

Апстракт: Предавање, у најопштијим цртама, представља панораму

византијско-словенских књижевних веза на целој територији Slavia Orthodoxa. У првом делу говори се о хронологији тих веза од мисије Ћирила и Методија до Московског царства, у другом је покушај да се нагласе одређене карактеристике поетике, тачније теолошке основе стваралачких подухвата као што су „молитвомислије“ и богослужбено-библијски модел мишљења и понашања.

Кључне речи: Pax Bizantino-Slava, Slavia Orthodoxa, старословенска књижевност, микрокултуре, поетика старе књижевности.

Питање византијско-словенских књижевних веза сигурно спада у најважније

у палеославистици, али исто тако је важно и за византинистику, као и за проучавање европске културе у целини. Покушаћемо у овом раду (предавању) да дамо оквир тих веза у два плана – хронологије и поетике. Наравно, ово је само нацрт назначеног проблема, пре истраживачки програм него анализа или резултати.

Први – хронолошки – план јесте у неку руку водораван, он обухвата дуг период од почетка старословенске писмености до формирања модерних књижевности словенских православних народа, али се може условно продужити чак до нашег доба. Територијално, ради се о огромном пространству делова Европе и Азије, а и Африке; обично се примењује за њега назив византијско-словенски свет, Pax Bizantino-Slava, мада се тако ставља у други план грузијско и румунско учешће у тој културној заједници. На том простору током векова постојале су разне државе, монокултурне и поликултурне, разне Цркве, а током времена мењала се унутрашња ситуација појединих саставних геополитичких елемената, али и окружење тог света, па зато се стигло до трансформација изнутра и под спољашним утицајем.

Други план је вертикални. На њему се могу огледати одређене карактеристике поетике и функција књижевних врста и дела. Али и овај план није статичан, лако се види динамика књижевно-историјског развитка појединих форми, развитка везаног пре за стилске но за функционалне промене.

1 Предавање одржано на Универзитету у Нишу, 22. априла 2015. године, на позив Центра за византијско-словенске студије.

18

Хронотопија византијско-словенских књижевних веза Улога византијске културе за Словене није везана за њен основни језик (то

јест грчки) нити за државноправни идеал империје, већ за православље. Може се чак рећи да се та улога појављује упркос византијском обличју те културе, јер се заснива на јединству вере. У ствари, генерална карактеристика тих односа и веза скоро да није могућа, јер се ради о динамичном сажимању у духовном простору, а ту динамику можемо да осетимо када, на пример, свестрано проценимо мит Цариграда у словенском митском памћењу или када сагледамо словенско присуство на Атону.

У принципу, није активан тај који утиче, већ тај који прима утицај, он тражи све оно што је потребно за целосну слику властите културе. Везе, нарочито књижевне, никад нису биле предмет неке политике или осмишљене акције, већ су резултат контаката на средњем и ниском нивоу у оквиру локалних микромодела. У већини случајева, утицај византијске културе на словенску није непосредан, већ је везан за већ постојећа дела саздана у центрима симбиозе. Таквих центара, где су у непосредном додиру радили Византијци и Грци са Словенима, у историји наше старе културе нема много: мисија Ћирила и Методија, Плиска и Преслав у IX–X веку, Света Гора током векова, Синај пре свега у XIV веку, Света земља за поједине ходочаснике, двор кијевских грчких митрополита до XIV века, Виљњус и Острошка академија на Волинији у XVI, програм исправљивања књига у Москви (Максим Грк, Лихуди), Кијев у XVI и XVII веку, Венеција у XVI и XVIII веку, Молдавија у XVIII веку (Пајсије Величковски) итд.

Локални микромодели Питање локалних микромодела или микрокултура2 јесте актуелно не само за

подручје православног словенства, већ и за целу гркојезичку културу Византије и грчких манастира у Европи, Азији и Африци. У последњим годинама се опет активизирала дискусија око преких веза словенске и сиријске писмене традиције (Солунска легенда, Крим), не губе важност и стара питања око постанка глагољице... Говорећи о том аспекту обично се заустављамо на утицајима појединих центара: улога Цариграда (Велика црква, Студијски манастир, Фанар), улога Атоса (симболична порука преп. Антонија Печерског у Кијевској лаври, српска књижевност „у знаку Свете Горе“, исихазам и неоисихазам, Нови Атон на Кавказу), улога Солуна, Епира; али говоримо и о значењу грчких емиграната (Венеција, Острог на Волинији, Москва) и о провинцијоналним утицајима (Асеманијево или Мирослављево јеванђеље). Исти проблеми могу бити посматрани преко проучавања словенске дијаспоре: Словени на Светој гори, на Синају, у Палестини, Венецији, Молдавији. Таквих појединих микрокултура има изузетно много, мада само у једном делу

2 Види: H. Birnbaum, Местные и хронологические разновидности древнерусской культуры и их внутренние и внешние связи, [in:] From Los Angeles to Kiev. Papers on the Occasion of the Ninth International Congress of Slavists, Kiev, September 1983, Columbus 1983, с. 17–64; исти, Микрокультуры Древней Руси и их международные связи (Опыт определения местных разновидностей одной культурно-семиотической модели восточно-европейского средневековья), [у:] American Contributions to the Ninth International Congress of Slavists, vol. II: Literature, Poetics, History, Columbus 1983, с. 53–68; A. A. Турилов, Судьба древнейших славянских литературных памятников в средневековых национально-региональных традициях, [у:] исти, Slavia Cyrillomethodiana. Истoчниковедение истории и культуры южных славян и Древней Руси, Москва 2010, с. 18–38.

19

долазило је до непосредног контакта Словена са Византијом. И тако на северу имамо микромоделе – кијевски, новгородски, североисточно-руски, тверски и др. затим: западноруски, југозападно-руски (белоруски, украјински, карпатски); овде спада и чешка Сазава; на југу – српски (зетски, поморски, босански и др.), бугарски (трновски, видински), старомакедонски (охридски), добруџански, угровлашки, молдавски... Критеријуми идентификације појединих локалних микромодела су различити, зависе од предмета изучавања, одабраног материјала, примењене методологије и идејног става истраживача, али најчешће се примењује правописни и лексички критеријум, ређе тематски или стилски. Можемо да говоримо о синхронизацији дијахроније, о својеврсном „згушњавању“ (кондензацији) процеса.

Преглед модела Сматрамо неопходним да дамо сажети преглед модела и назначимо кључне

проблеме: 1. Ћирило и Методијe: мисионарски модел Кључни проблеми: Језик, дар речи. Преводи, теорија превода. Богослужење:

источно, литургија Св. Петра и др. Библија. Фрајзинга, Моравска и Панонија – Византија – Запад. Италогрци. Глагољаши.

2. Прво Бугарско и Самуилово царство: неофитски модел Кључни проблеми: Тражење самосталности: језик, обред. Питање

континуитета. Однос према Византији, Риму и Моравској. Преводи као примање византијског модела. Оригинално стваралаштво. Вера у партнерском положају Словена (и Протобугара) према Грцима, есхатолошко убеђење о посебној мисији намењеној „пошљедним временима“. Библиотеке.

3. Византијско ропство балканских Словена у X–XII веку: модел духовног поседа

Кључни проблеми: судар двеју писмености, фолклоризација књижевности, тзв. апокрифи, јереси. Охридски култ Свете браће и ученика. Пут према северним Словенима.

4. Кијев, Новгород Велики, Галич, Виљњус – модел духовне паланке Кључни проблеми: дихотомија византијске и староруске културе, Кијевска

Русија пре 1240. Специфика Новгорода као републике пре московске владавине и Галича–Волиније између Истока и Запада. Православна култура у Пољско-литванској држави.

5. Златно доба старе српске књижевности – модел поверења у поузданост туђег, домаће неодвојиво од туђег

Кључни проблеми: византинизација и херметизација српске културе 6. „У знаку Свете Горе“ (Богдановић) – модел повратка старог у новом руху Кључни проблеми: српски исихазам. Значај Дечанског манастира за

повезивање са Светом Гором. Антилатинска дела. Однос према Бугарској. Оци синаити.

7. Модел потцењивања сопствених вредности Кључни проблеми: комплекс мање вредности, (Константин Филозоф

Костенечки), „тананост јелинска или сиријска или јеврејска“ према „деблини“ језика наших родних „незналица“,

8. Поствизантијско доба а. у Турској империји – модел борбе за физички опстанак

20

Кључни проблеми: разилажење локалних модела, хеленизација, Пећка патријаршија, чување континуитета, значај сакралног памћења

б. у земљама под владавином Латина (Венеција, Аустрија, Пољско-литванска земља) – модел борбе за спас душе и очување верске чистоће

Кључни проблеми: сеобе у знаку наде и разочарања, акомодација, страх од асимилације, ослоњавање на стару балканску традицију. Благочастије као основна етичка и друштвена категорија.

в. у Московској држави – модел самопоузданости (званична култура) и модел самопожртвовања (староверци).

Кључни проблеми: компликовани односи Цркве и државе, свештенства и царства. Култура између Европе и Азије, синхронно посматрање дијахроније (савремени Грци као Византијци). Реформе. Стороверски модел. Кијевски утицаји и промена модела званичне културе. Одноц према осталим православним Словенима.

Поетика у Slavia Orthodoxa

По садржини и по облицима, православни Словени прате разноврсна

остварења византијске књижевности, како у целини тако и у поједним врстама. Претходно смо више предложили једну хронолошку и топографску класификацију, док сада морамо скренути пажњу на поетику и функцију врста и дела. Словенска православна књижевност је била формирана по узору, „по угледању“, на византијску писменост као целину. Без обзира на то што је свака Црква, свака земља, регион или школа имала особине и црте одређене самосталности (у развоју, тематици, избору јунака, у језику, правопису, лексици, у друштвеним, политичким и богослужбеним фунцијама), оне чине целину и као старословенска књижевност, и као словенско-византијска духовност. Старословенска књижевност, одвојена од византијске због властитог језика и опадања књижевног билингвизма код Словена, имала је на целој територији заједнички корпус хришћанских текстова, а касније специфично православних. Та целина носи разне називе и предмет је различитих дискусија и разматрања. Основни циљ њеног постојања јесте (о)чување традиције и стварање могућности да се очувано благо искористи, понови и евентуално обнови. Зато су у праву руски стручњаци који до старог појма 'литература посредница' (Д. С. Лихачов) додају да је ова култура и 'хранитељница' и 'наследница' (А. А. Турилов). На Западу дискусија о природи, статусу и функцијама те целине спада у најважније теме. Постоји овећи број термина, који су изграђени на основи термина ‘Slavia’ са додатком разних опредељења (општа: illirica, cyrillo-methodiana, christiana, graeco-latina, heterodoxa и бинарна: latina, romana, occidentalis према graeca/byzantina, slavo-ecclesiastica, slavonica, orthodoxa, orientalis) или ‘Pax’ или ‘Orbis’ са додацима, понекад се спомиње ‘Commonwealth’ Д. Оболенског, ‘Byzance après Byzance’ Н. Јорге, понекад се предлажу нови термини као ‘cyrillianitas’ у фунцији опозиције термину ‘latinitas’ (А.В. Миколајчак) и др. А има и метофоричких термина, као 'две славе Цркве' из говора Григорија Цамблака у Костанци или врло познате 'двеју плућа' Вјачеслава Иванова, преузете од стране Јована Павла II. Осим слависта у дискусију се укључују и политолози и културолози3.

3 R. Picchio, A proposito della Slavia ortodossa e della comunità linguistica slava ecclesiastica, “Ricerche Slavistiche” XI, 1963, c. 105–127. Д. С. Лихачев, Несколько замечаний по поводу статии Риккардо Пиккио, ТОДРЛ XVII, 1961, c. 675–678; R. Picchio, Letteratura della Slavia ortodossa (IX–XVIII sec.), Bari 1991; Н. И. Толстой, К вопросу о древнеславянском языке как

21

На жалост, у центру интересовања европске палеославистике остаје та – у ствари непродуктивна – дихотомија словенског Истока и Запада, а доста су занемарена питања естетике и поетике, специјално у односу на православну традицију, иако је било доста покушаја у Србији, Бугарској и Русији (Д. Богдановић, Ђ. Трифуновић, К. Станчев, Д. С. Лихачов, В. В. Бычков, С. С. Аверинцев и други). Поред тога, у Србији су објављене и две монографије о утицају Светих Отаца на стару српску књижевност (Д. Богдановић, Д. Бојовић)4.

Са доста потешкоћа, наука о старој књижевности ослобађа се марксистичког и либералног безбожног посматрања и све чешће узима у обзир за њу природни теолошки контекст. Св. о. Јустин (Поповић) је увео изузетан термин 'молитвомислије' „као најбољи метод целосног и радосног познања“5. Томе морамо додати богослужење као центар културе целог тог ареала и времена, јер оно спаја естетику, етику и гносеологију, а у исто доба земаљско чини небесним, телесно – духовним, а материјално – идеалним. Ово молитвомислије и богослужбено-библијски модел мишљења, понашања и стваралаштва одређују основни карактер духовне културне активности православног човека и у највећој мери показују зашто и како постоје тако дубоке и скоро непремостиве разлике између источне и западне словенске културе.

Исток живи и твори у вечној садашњости, она служи очувању традиције, јер је главни задатак духовне културе да сачува свет у оваквом стању у којем је створен. Зато у центру свих горепоменутих културних модела се налази црквени човек и пуно сагласје његовог живота и стваралаштва као служења Богу, Цркви и људима. Дидактичност уметности и њен униформизам базирају се на генетском сродству и на заједничким принципима аксиологије.

Врло је незгодно прилагати нашој старој књижевности античку, западну или нову терминологију. Можемо се потрудити да искористимо (чак и mutatis mutandis) стару терминологију, која је најближа природи стваралашких и рецептивних процеса византијско-словенске културе. Мислим на називе песнопенија који дају тачну карактеристику појединих дела са вредновањем. Ти називи су: самогласни, самоподобни и подобни. Самогласни (idiómelon) – то је самостална химна која не служи другим песмама као узор и прототип. Самоподобни (autómelon) – не служи се другим песмама, а сам постаје узор другим – подобнима. Подобни чине серију на

общем литературном языке южных и восточных славян, „Вопросы языкознания” 1961, 1, c. 52–66; S. Graciotti, Le due Slavie: problemi di terminologia e problemi di idee, „Ricerche Slavistiche”, XLV–XLVI (1998–1999), s. 5–84; K. Stantchev, Questioni di terminologia, problemi di metodo. A proposito di alcune recenti pubblicazioni di Filologia slava, [in:] Gli studi slavistici in Italia oggi. A cura di R. De Giorgi, S. Garzonio, G. Ziffer, Udine 2007, s. 345–361; M. Garzaniti, Slavia latina e Slavia ortodossa. Per un’interpretazione della civiltà slava nell’Europa medievale, „Studi Slavistici” IV (2007), s. 29–64; M. Clementi, Questioni terminologiche e metodologiche: la Slavia eterodossa i pročee, „Romània Orientale” XVII (2004), s. 13–27; A. Naumow, Jedność procesu historycznoliterackiego starszych literatur słowiańskich, [у:] Zmierzch Herdera. Filologiczne podstawy slawistyki, уред. J. Baluch, А. Pająk, Opole 2010, с. 133–145. Зањимљиве су и синтезе: История литератур западных и южных славян, в 3 т., т. I: От истоков до середины XVIII века, Москва 1997, ; Славянский мир между Римом и Константинополем, Москва 2004; Lo spazio letterario del Medioevo, [коло] 3. Le culture circostanti, [том] III. Le culture slave, уред. M. Capaldo, Roma 2006. 4 Д. Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Београд 1968; Д. Бојовић, Свети Јефрем Сирин и српска црквена књижевност, Ниш, Косовска Митровица, 2003. 5 Велики требник, прев. Ј. Сп. Поповић (1958), Призрен 1993, с. XV.

22

чијем почетку стоји самоподобни. Исти тип односа имамо између ирмоса и тропарâ и у неким другим случајевима интертекстуалних веза.

Нормално да су поједине православне културе одраз локалног културног, друштвеног и духовног амбијента, свака предлаже непоновљиву интерпретацију националне историје, али свака од њих добија пуноћу једино у оквиру целовите византијске цивилизације и њеног основног облика – црквеног живота, који рађа, негује и храни књижевност и уметност. А црквена књижевност и уметност, у есхатолошкој перспективи, представљају напор сваког православног човека да испољи своју веру у Бога, у Његову милост и љубав у нади да ће се скоро испунити Његов неизрециви Предвечни Савет о спасењу света.

23

Aleksandar Naumov

MODELS OF BYZANTINE-SLAVIC LITERARY CONNECTIONS The article provides a general overview of Byzantine-Slavic literary connections

in the territory of Slavia Orthodoxa. The first part discusses the chronology of such connections, from the mission of Cyril and Methodius to the Tsardom of Muscovy, while the second has attempted to stress certain characteristics of their poetics, in particular the theological basis of creative efforts such as the synergy of prayer and thought and the model of thought and behavior based on the divine service and the Bible.

24

25

Crkvene studije, Ni{ / Church Studies, Nis 12-2015, 25-34 УДК 821.163.41.091 “11/14”

Драгиша Бојовић Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу Центар за црквене студије, Ниш - Србија e-mail: dragisa.bojovic@filfak.ni.ac.rs

ИСТРАЖИВАЊА СРПСКЕ РЕЦЕПЦИЈЕ

СВЕТООТАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Апстракт: Овај рад доноси преглед досадашњих истраживња рецепције

светоотачке књижевности код Срба у средњем веку. Указано је на степен изучености утицаја најзначајнијих Светих Отаца, међу којима су Јефрем Сирин, Јован Лествичник, Григорије Богослов, Дијадох Фотички, Теодор Студит и други. У завршном делу рада дефинишу се најважнији задаци у будућим истраживањима.

Кључне речи: Свети Оци, српска књижевност, рецепција, истраживања. Једно од најзначајнијих књижевнотеоријских питања из области

средњовековне књижевности је свакако питање рецепције књижевне традиције и феномен цитатности1. Као што је познато средњовековни аутор је окренут ауторитативним текстовима из којих црпи не само идеје, већ се често служи и позајмицама у виду дословних цитата или парафраза. Кључни корпус који инкорпорира у сопствени књижевни текст је библијски и то, добрим делом, онај који има богослужбену функцију. Поред богослужбених читања, своје место у новом тексту често нађу и позајмице из богослужбене поезије, из требника, октоиха, служабника и других књига. У популарна дела хришћанске традиције спадају и светоотачки списи, који нису увек део богослужења, али су незаобилазна лектира и монаха и лаика. Неки од текстова Светих Отаца, нарочито песнички, саставни су део богослужења, док други имају хомилитички или поучни карактер, па, такође, лако долазе до читалаца. Огроман корпус светоотачког наслеђа на различите начине долазио је до српских читалаца, најчешће преко превода, али и у изворном облику2.

Иако је историја истраживања рецепције светоотачке књижевности везана, пре свега, за научно дело Димитрија Богдановића, и пре његове појаве било је спорадичних указивања на могући утицај3. Почетком двадесетог века, руски научник Розанов је скренуо пажњу на уводни део Теодосијевог Житија Светога Саве сматрајући да је он преузет из Житија Светог Саве Освећеног, византијског писца Кирила Скитопољског4. Ову тезу довео је у питање бугарски научник Димитар Кенанов сматрајући да је непознати руски редактор уврстио у Житије Светог Саве

1 Кратак преглед утицаја видети у раду: Бојовић 1999–2000. 2 О преводима Светих Отаца код Срба види: Трифуновић 2009, 157–219. 3 Богдановићево интересовање за овај утицај можемо пратити од 1965. године када је одбранио докторску тезу Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, коју је објавио три године касније: Богдановић 1968. 4 Розанов 1911.

26

Освећеног Кирила Скитопољског Теодосијев текст5. Ово се питање не може сматрати разрешеним, али се не може ни заобићи у једном оваквом прегледу.

Након Другог светског рата, кроз компаративно сагледавање појава у српском фрескосликарству и средњовековној књижевности, на византијске изворе и патристички утицај указује нарочито Светозар Радојчић. Он је, према речима Димитрија Богдановића, истражујући духовне, естетске компоненте средњовековне српске културе у српским и византијским текстовима, постао један од најбољих познавалаца старе српске књижевности6.

Не треба заборавити ни допринос Малика Мулића, пре свега његово поетичко осветљавање утицаја исихазма на средњовековну књижевност у студији Српски извори плетенија словес7. Важно је истаћи и да ретке синтезе српске средњовековне књижевности указују у појединим деловима на патристички утицај: Кашанинова Српска књижевност у средњем веку8, Богдановићева Историја старе српске књижевности9, као и Средњовековна теолошка књижевност у Бугарској и Србији Герхарда Подскалског10.

Преокрет у приступу овом проблему дешава се са појавом истраживања Димитрија Богдановића. До Богдановићеве књиге о Јовану Лествичнику и његовом утицају на српске писце, 1965. године, радило се, ипак, само о парцијалном сагледавању појава и утицаја. Његова књига је прва студија која на целовит и методолошки нов начин сагледава рецепцију дела једног Светог Оца у српској књижевности. Богдановићев допринос огледа се не само у идентификацији конкретних позајмица из Лествице, већ много више у препознавању општег духовног утицаја Лествице, њене исихастичке подлоге, као саставног дела једне шире аскетске литературе. Поред тога, она „врши одрећени утицај као представник једне књижевне врсте, која има свој речник и симболику, а нарочито свој круг идеја, своје погледе на живот“11.

Када је реч о идентификацији конкретног мотивског утицаја, Богдановић указује на утицај Лествице на типике Светога Саве, затим на Житије Светог Симеона од Стефана Првовенчаног, Теодосијево Житије Светога Саве, Данилово Житије краљице Јелене. Посебно апострофира присуство мотива лествице у песничким текстовима Светога Саве, Теодосија Хиландарца, Епископа Марка и др.12

Међу другим Богдановићевим радовима, који се баве утицајем светоотачке књижевности на српску књижевност, овде издвајамо три рада: Нове тежње у српској књижевности првих деценија XIV века, Претече исихазма у српским зборницима XIV века и Неоплатонизам у исихастичкој књижевности код Срба13.

У првом раду Богдановић се бави књижевним делом Архиепископа Данила, откривајући у њему, између осталог, и изворе покајничке интонације у Даниловој прози: покајничка лектира Јефрема Сирина, пре свега његов Паренесис, покајне

5 Кенанов 2002, 91–101. 6 Богдановић 1979, 16. 7 Mulić 1975. 8 Кашанин 1975. 9 Богдановић 1980. 10 Подскалски 2010. На филозофско патристичко наслеђе указује књига: Драгојловић 1998. 11 Богдановић 1968, 194. 12 Богдановић 1968, 175–196. 13 Радови су објављени у периоду од 1978. до 1985. године, а сабрани су у постхумно објављеној књизи: Д. Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, избор и предговор Татјана Суботин Голубовић, Београд, 1997.

27

стихире посног триода и Диоптра Филипа Самотника14. Богдановић упућује и на утицај исихаста и светогорске средине, чија је духовност била у знаку Никифора Светогорца, Григорија Синаита и Григорија Паламе15. Богдановић у својим студијама, које карактеришу изванредни резултати у идентификацији патристичког утицаја, поставља и задатке, које треба у будућности обавити. Он сматра да ће „за даље проучавање књижевног дела српског архиепископа Данила II бити од великог значаја проучавање теолошких преокупација и типа духовности који долазе до изражаја у његовом делу, и то у поређењу са тадашњом, оновременом византијском духовношћу и идејним основама савремене византијске књижевности одговарајућих жанрова“16.

У једном другом раду, Претече исихазма у српским зборницима XIV века, анализира садржај српских рукописних зборника у светлу присуства аскетских текстова тзв. претеча исихазма и закључује да је „српска култура следила актуелне духовне токове у Византији, да је њен развој упоредан и у вези са оним у византијском друштву, те да се српска књижевност морала подизати и на темељима које је ова лектира стварала, на темељима византијске и посебно светогорске монашке духовности, у синтези ранохришћанског и византијског предања“17. У закључку рада Богдановић, као и у неким другим приликама, пројектује будуће истраживачке задатке, без чијих остварења нема разумевања средњовековне књижевности: „У неким другим радовима наслутили смо и непосредне везе српских средњовековних писаца са овим наслеђем: Лествичник је, на пример, утицао не само на Саву него и на Стефана Првовенчаног, на Доментијана и Теодосија, на Данила и друге српске књижевнике. Није ли зато потребно обратити пажњу и на утицај осталих претеча исихазма, једног Таласија или Максима, Исака Сирина или Симеона Новог Богослова? Колико знам, то до сада нико није истраживао. А било би неопходно и захвално проучити ове текстове. Откриће се ту, више него на другој страни, оно право духовно исходиште српскога средњовековног књижевног наслеђа; она емоционална експресија, молитвеност у стилу, поетика одмерене, целомудрене, зауздане усхићености оним 'што око не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође', која је карактеристична већ за књижевно дело Светога Саве, али поготову за српске духовне писце XIV и XV века, за Теодосија, Данила или Стефана Лазаревића. Истраживања зборника у нашим старим рукописним збиркама све више нас гоне да размишљамо о таквим, озбиљним и привлачним задацима“18.

Део задатка, који је постављен будућим истраживачима, остварен је у књизи аутора овог текста, Свети Јефрем Сирин и српска црквена књижевност19. Књига, као прерађена докторска теза, објављена је 2003. године, што значи да је прошло 35 година од објављивања Богдановићеве књиге о Лествичнику. Надамо се да ће до појаве следеће сличне студије о рецепцији неког Светог Оца у српској књижевности проћи далеко мање. И данас су задаци, које је поставио Богдановић, актуелни, а књига о Светом Јефрему је показала да је мисао Светог Јефрема Сирина „преплавила“ српску средњовековну књижевност. Реч је о читавом спектру идеја, мотива, парафраза и дословних цитата у три кључне тематске области: есхатологија,

14 Богдановић 1997, 224. 15 Богдановић 1997, 230. 16 Богдановић 1997, 226. 17 Богдановић 1997, 300. 18 Богдановић 1997, 300. 19 Бојовић 2003.

28

покајање и пролазност живота. Ова књига, као и други радови, недвосмислено су показали да је Јефрем Сирин извршио снажан и непосредан утицај на Светога Саву, Доментијана, Архиепископа Данила, Даниловог Ученика, Патријарха Јефрема и Димитрија Кантакузина.

Наши радови, који су се појавили након штампања ове књиге, такође говоре о снажном утицају Јефрема Сирина. У раду Понављање патристичких цитата у српској црквеној књижевности први пут је указано на ову појаву и то на двоструком примеру из дела Светог Јефрема Сирина и на једном примеру из дела Григорија Паламе20. Нарочито је карактеристична позајмица о љубави, коју први пут срећемо код Доментијана21, а потом се понавља код Даниловог Ученика, а у виду очигледног тематско-мотивског обрасца и код Димитрија Кантакузина. Реч је о следећем цитату из Јефремовог Паренесиса о љубави „која се раније усели у срце Авељу, и која патријархе сатвори, и Мојсија сачува, и у пророцима поживе, и пророка Давида учини стаништем Светога Духа, и Јована укрепи. И ради те љубави Син Божји сиђе са небеса ка нама и два добра подаде онима који Њега љубе, и смрт згажена би и пакао плењен би, и ради љубави једно стадо постаде анђела и људи, и рај би отворен, и царство небеско спремљено би онима који истином љубе Бога. Ова љубав рибаре је умудрила, и мученике је укрепила, и ова је показала пустиње као станишта, и ова је горе и пећине појањем испунила, и ова је научила све који љубе Бога да иду тесним и скрбним путем“22.

Указали смо да сличан образац, заснован на Јефремовим мислима о љубави, постоји и у Житију краљице Јелене23. У том житију препознали и присуство мисли Светог Григорија Богослова, као и дословну позајмицу о љубави из Подвижничких слова Дијадоха Фотичког24.

Данилова софиолошка мисао ослања се на позајмице из Светог Јована Дамаскина, тако да Данилова Трпеза Премудрости неодољиво подсећа на Дамаскинову Трпезу25.

Утицај византијских аутора могућ је и кроз анализу тананих духовних струјања иза којих се крије сложена симболика као у примеру причешћа јабуком, који повезује Константина Филозофа (Житије деспота Стефана Лазаревића) са Теодоритом Кирским26.

Аутора ових редова пут ка Светом Јефрему одвео је преко Димитрија Кантакузина, у чијој Молитви Богородици је идентификован утицај познатог сиријског песника, али и Кирила Александријског и других27. Значајан допринос испитивању патристичког утицаја на ову песму дала је Весна Бјелогрлић28.

И друго познато Кантакузиново дело, Посланица кир Исаији, било је резултат истраживања патристичког утицаја. Познато је да је Кантакузин један од ретких српских писаца, који у необично великом обиму наводи имена Светих Отаца које цитира. То су: Василије Велики, Јован Златоусти, Јован Лествичник, Јован

20 Бојовић 2009. 21 Бојовић 2004. 22 Доментијан 1988, 91. На трагове овог патристичког мотива указала је и Росана Морабито. Види: Morabito 2006. 23 Бојовић 2015. 24 Bojović 2015. 25 Бойович 2015. 26 Бојовић 2014. 27 Бојовић 1996. 28 Бјелогрлић 1985.

29

Дамаскин, Јефрем Сирин, Андреј Критски, Дијадох Фотички и други. Антоније Емил Тахиаос је идентификовао највећи број грчких изворника у којима се налазе цитати из Кантакузинове Посланице29. Неки су остали неидентификовани. Утицајем Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника на Димитрија Кантакузина бавила се Елена Економи30. Треба рећи да утицај Максима Исповедника на српске писце скоро да није истражен. Извесно је да је утицао на деспота Стефана Лазаревића31.

Међу страним истраживачима, који су се бавили феноменом рецепције византијске књижевности код Срба, потребно је поменути и Станислава Хафнера. У Доментијановом делу препознао је утицај Григорија Ниског, на плану учења о Светој Тројици, и Григорија Богослова у домену космичке метафорике32. Хафнер је у Житију краљице Јелене Архиепископа Данила Другог идентификовао позајмице из Пандекта Антиоха Палестинског33.

Када је реч о најновијим истраживањима, посебну пажњу заслужује откриће архимандрита Тихона Ракићевића, који је показао да је завршетак Савиног Житија Светог Симеона грађен од дуже позајмице из 56. катихезе Теодора Студита, О томе да не проширујемо довољно своје учење по Богу и да треба да хранимо душу духовним призорима34. Реч је о следећем тексту, који у упоредном приказивању, показује идентичност, уз краће Савине интервенције на Студитовом тексту:

„Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђеоске хорове, на онај живот, где ли су како ли су душе праведника или грешника; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: 'Небеса ће проћи са хуком, ваздуси спаљени ће се разрушити, земља и што је на њој и дела биће зажежени.'

Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити збориште то мноштво људи од Адама до краја света? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца светлије лице? Какав ли ћемо глас његов чути, да ли праведницима које прима у царство

небеско или грешницима које шаље у вечну муку? Ово треба, љубљена браћо моја, да бринемо и помишљамо, у овом да

живимо, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо, овај живот у миру проводећи, наду имајући да ћемо у Христу Господу нашем стећи наду вечних добара, заступништвом пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобнога и блаженога оца нашега и ктитора господина Симеона“35.

Пошто се ради о дужем дословном цитату, поставља се питање да ли је сам Сава превео текст или га је користио из неког постојећег хиландарског или студеничког преписа. Свакако да је Сава Житије писао у Студеници, али данас нисмо у прилици да реконструишемо садржај старе студеничке библиотеке. У Хиландару је

29 Tachiaos 1971. 30 Economou 1989–1990. 31 Бојовић 2008. 32 Хафнер 1985, 68. Везу између Доментијана и Григорија Богослова, види и Димитрије Калезић. Види: Калезић 1997. Григорија Богослова читао је и Теодосије, који је из његовог Надгробног слова Светом Василију преузео једну мисао и уградио је у опис хиротоније Светога Саве. Види: Шпадијер 2014, 216. Када је реч о Теодосијевом Житију Светог Петра Коришког на шири аскетско-патристички контекст идеја у њему указује Драгана Јањић: Јањић 2007, 197–224. 33 Hafner 1976. 34 Ракићевић 2015, 14–18. 35 Свети Сава 1986, 118–119.

30

доста рано, у другој четвртини XIII века, настао зборник поука Теодора Студита36. Није искључено да је и из Савиног времена. Могуће и да је настао по жељи Светога Саве, чиме се може објаснити утицај који је Теодор Студит извршио на Светога Саву, узимајући, наравно, у обзир и студитско порекло Хиландарског и Студеничког типика. Хиландарска Поученија Теодора Студита садрже, према непотпуном нашем увиду, и слова о посту. У дечанским Поукама и словима Теодора Студита за посни циклус (крај XIII и почетак XIV века) налази се и поука из које је Свети Сава преузео део за своје житије. Она се, према дечанском рукопису, чита у прву недељу поста37. Нисмо далеко ни од закључка да је Савин долазак у Студеницу, где је написао Житије Светога Симеона, означио почетак једног ширег интересовања за Студитово дело и за богослужбену употребу његових поука.

Из свега напред реченог могли би да се изведу и извесни закључци: 1. Досадашња истраживања су показала висок ниво популарност Светих

Отаца код Срба у средњем веку, али се већ могу и наслутити обриси рецепције и утицаја на српске писце. Данас већ можемо да говоримо о идентификованом утицају следећих Светих Отаца: Јован Лествичник, Јефрем Сирин, Григорије Богослов, Григорије Ниски, Дијадох Фотички, Кирил Александријски, Теодорит Кирски, Теодор Студит, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Григорије Палама и други. Ниво истражене рецепције је различит. Највише се отишло у идентификацији утицаја Јефрема Сирина.

2. Имајући ово у виду, већ постоје могућности да се сачини инвентар патристичких позајмица. У другој фази уз тај инвентар могли би да стоје паралеле из грчког и старословенског изворника. На потребу реализациј оваквог задатка указали су већ Александар Наумов и Радмила Маринковић38. Српска филологија у овом послу мора да преузима и неке задатке, који природно припадају српској теологији, која је већ деценијама спутана, када је реч о овим истраживањима, ко зна из којих разлога. Стиче се утисак о потпуном и намерном занемаривању српске средњовековне теологије.

3. Неопходно је наставити истраживања о утицајима Светих Отаца, пре свега Григорија Богослова, Теодора Студита, Јована Златоуста, Григорија Паламе и других. На другој страни, неопходно је радити и на студијама о укупном патристичком утицају на српске писце (на пример: Архиепископ Данило Други и патристичка књижевност). Такође, сматрамо занимљивом и истртаживање паралелног односа према истом патристичком извору учитеља и ученика: Свети Сава и Доментијан, Данило и Данилов Ученик.

4. Један од путева истраживања може да иде преко анализе тематско-мотивских вертикала (заједничке за више Светих Отаца): есхатолошке, софиолошке, евхаристијске ареотолошке и сл.

5. Пошто су патристичке позајмице углавном ненаративне природе, било би важно испитати њихово место у лирском слоју књижевног текста (емотивност, експресивност, рефлексивност).

6. Трансформација библијских у патристичке мотиве представља такође истраживачки изазов. Потребно је указати на иницијални корпус таквих места у делима српских писаца.

36 Богдановић 1978, 152. 37 Богдановић 2011, 351. 38 Наумов 2009, 26; Маринковић 2