Човек пред Богом

О вери

Низ беседа преузетих из руског верског програма на "Би-би-сију" (1972.)

Вера без религије. Вера и поверење у човека. Вера у себе.

Кад говоримо о вери ми увек мислимо на веру у Бога. У ствари, постоји и вера у

човека и ова вера одређује наш живот у најмањој мери исто толико стално и дубоко као и

вера у Бога. Осим тога, у Бога не верују сви, а да би се живело с људима, не може се без

вере у човека. Управо на вери у човека засновани су сви покушаји промена – друштвених,

политичких породичних, јер ма шта да се проповеда – без обзира на то да ли је то религија

или ново животно уређење, ако човек не почне да се труди, ако не буде остваривао оно

што је замишљено, то се никад ни на који начин неће остварити. Због тога сваки

реформатор, сваки човек, који позива људе на нешто ново, темељи свој позив на вери у

човека; а у малим стварима, у свакодневном животу све се базира на вери у то да у човеку

постоји нешто добро и лепо, што може да се одазове на потребу, на тугу, на радост, што

може да послужи као основа за грађење живота. И о овој вери бих хтео нешто да кажем.

Оваква вера није лаковерност, то није наиван однос према човеку, који допушта да

је наводно све могуће, да се наводно треба само обратити човеку и он ће се одазвати.

Међутим, то је уједно увереност у то да нема човека у којем не би постојала истинска

људска дубина, да нема човека у којем се не би могло позвати добро и достојно. На

пример, данас је у свим земљама света у току огромна реформа затворског система. Раније

је злочинац био затваран у тамницу, како би се изоловао од људског друштва; он је био

одсечени део. Сад се под затвором све више подразумева место где се злочинцу може

помоћи да постане човек. Дакле, такав однос представља веру у човека. Ова вера се не

заснива на очигледности; често човек кроз очигледност мора да се загледа негде у дубину

и да открије нешто чега наизглед као да нема. У Јеванђељу постоје две приче које веома

јасно показују Христов однос према човеку, Његову веру у човека.

Први случај налазимо у Јеванђељу по Јовану, у осмој глави. То је прича о томе како

је код Спаситеља доведена жена ухваћена у прељуби. Очигледност је била против ње, она

је била ухваћена у прељуби, подлегала је осуди и строгој казни. Христос је није осудио,

Он је осудио њен поступак; њу није примио као прељубницу, већ се загледао у дубину

њене душе и у њој је угледао могућност новог живота; Он је у овој прељубници угледао

чистоту, која у њој није умрла. Кад је ова жена стала пред суд, кад је открила да њен грех

значи смрт, она се наравно, освестила. У том тренутку је све што су јој говорили: да грех

убија, да грех уништава, - постало реалност: згрешила је и њу је у том тренутку, по

тадашњем закону, требало каменовати. Схватила је да се, кад би јој поново био дат живот,

више никад не би дотакла онога што за собом повлачи смрт. И Христос је то видео. Он се

обратио људима у околини и рекао: "Нека онај ко је без греха баци први камен!.." И сви су

отишли. А кад је Христос остао насамо с овом женом Он јој рече: "Где су они који су те

осуђивали?" – "Отишли су," - одговори она. – "Ни ја те не осуђујем; али убудуће немој да

грешиш."

На овом примеру видимо како је Христос умео да се загледа у човека и да види све

његове могућности које као да су биле заклоњене поступцима овог човека.

Друга прича је исто тако потресна: сусрет између Христа и апостола Петра након

што Га се овај три пута одрекао због страха, уплашивши се. Христос га не пита: "Да ли ти

је жао због онога што си учинио?" Он му каже: "Да ли Ме волиш?" И Петар искрено

одговара: "Да, Господе! Волим Те!" Међутим, Христос му три пута поставља исто питање.

И одједном, спознавши значај прва три питања, схватајући да је сва очигледност против

њега, Петар говори: "Ти све знаш, Господе; Ти знаш да Те волим!" И Христос га поново

прима међу Своје ученике.

Зар ми умемо овако да поступамо? Зар умемо да поверујемо у то да човек, који је

према нама рђаво поступио, има право да каже: "Да, волим те! Нисам имао довољно

храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак

волим," – и све је могуће.

Кад бисмо умели тако да се односимо једни према другима! Кад бисмо само умели

да поверујемо једни у друге, да не будемо заслепљени ни људским грешкама, ни њиховим

поступцима; да нас не заглуше њихове речи, већ да се ћутке загледамо у људску душу и да

видимо у њој могућу човечност, могућу људску величину и да у складу с тим понудимо

човеку нови живот, да му понудимо наше поверење – и да га позовемо да живи у пуној

мери свог људског достојанства! Кад бисмо могли једни према другима тако да се

односимо, све би било могуће међу људима, све реформе, и за човечанство би наступио

нови живот.

После прошле беседе постављено ми је питање: "Шта ако човек каже: "Твоје

поверење и вера превазилазе моје снаге?" И веома бих желео да одговорим на ово питање,

зато што је оно врло важно.

Обично патимо због тога што људи у нас не верују. Осећамо да имамо неке

могућности, али да бисмо их остварили потребна би нам била подршка верног срца,

људске љубави, човека који би казао: "Да! Не бој се! Ти можеш да се реализујеш!"

Међутим, понекад кад нам је дато такво поверење, кад нам је оно даровано, нас одједном

хвата страх: "А шта ако ово поверење изневерим? Шта ако ми ништа не пође за руком и

ако се испостави да су се снови који су врили у мени расејали као магла кад је изашло

сунце? Шта ће онда бити? Зар ћу потпуно изгубити поверење, поштовање, можда чак и

љубав оних који су се тако понадали у мене?"

И ово човеку често смета. Међутим, можда нам још више смета то што врло често,

кад нам други човек поклања своје поверење, он као да верује у немогуће, односно он као

да не узима у обзир да сам ја просто обичан, нормалан човек. Нама се чини да се он свему

нада: да наводно можемо да учинимо све, све без ограничења, безусловно све. И онда

схватамо, с једне стране, да је то немогуће, и плашимо се да се тога латимо; а с друге

стране, кад се трудимо да то остваримо, открива се да не можемо да се нађемо на висини

оног "безумног", "непромишљеног", "неодговорног" поверења које нам је било дато.

Дакле, овде постоје две стране.

С једне стране, онај ко има поверења у другог, ко му на поклон, као надахнуће

доноси своју веру, треба то да чини промишљено, разумно и мудро; а с друге стране,

човек којем се ова вера даје, треба да буде трезвен и свестан, и да улаже све напоре у то да

стваралачки реализује своје признавање – и, опет, да зна да за њега ипак постоје нека

ограничења. Ова ограничења не можемо увек да откријемо пре него што почнемо да се

трудимо. Тек кад приступамо изучавању неке науке, читању неке књиге, било ком послу,

ми видимо колико можемо да остваримо и где се завршавају наше могућности. Међутим,

морамо да почнемо. И не смемо да се плашимо тренутка кад ћемо доћи до граница својих

могућности, зато што се – и ово је веома важно – поверење, које нам се даје, вера која се у

нас улаже, не односе на то да остваримо све што је за човека уопште могуће, већ на то да

себе реализујемо што је могуће савршеније.

У овоме је смисао Христове приче о талентима. Реч "таленат" је у току векова

стекла специфично значење. Сви ми знамо шта је таленат кад је реч о музици, уметности и

књижевности; међутим, Христос није говорио о томе. У Његово време таленат је био

новчана мера. Дакле, неком човеку је дат улог, и понуђено му је да реализује ову новчану

меру, да оствари све за шта је способан. Овај човек може да уложи сав напор и ако је

изузетно обдарен, он може да удвостручи или утростручи поклон који му је дат. Ако је

мање обдарен, он ће макар нешто остварити. Међутим, он никако нема права да учини оно

што је учинио човек који је био најмање талентован од тројице о којима ова прича говори.

Он се уплашио: "А шта ако оно што је уткано у мене, оно што ми је дато – протраћим и

изгубим и шта ако за то будем одговарао?" – и закопао га је; односно, просто га је

одложио у страну, закопао, завио у мараму. А ка је дошло време суда, кад је дошло време

обрачуна, кад су сви стали пред домаћина, испоставило се да су сви нешто остварили –

само он ништа није остварио. И он није био осуђен због тога што није донео добит, корист

свом газди; био је осуђен због тога што се уплашио и што се није усудио да било шта

учини, није се одлучио ни на шта.

Преносећи ову слику на наш обичан живот ми можемо, наравно, да таленат о којем

прича говори посматрамо као дар у области уметности, књижевности и поезије, али је то

ограничено поимање. У основи, таленат који је у нас уткан јесте све за шта смо способни,

све богатство, сва разноврсност, сва живописност наше сопствене личности. Да ли

можемо да је реализујемо или не? Можемо; сви могу, свако може да оствари све за шта

има довољно духа, храбрости и надахнућа. И у овоме је тежиште, у томе је читава ствар.

Морамо тако да верујемо у човека, да му поклонимо такво поверење, да га тако

надахнемо, да пронађе у себи храбрости, јунаштва, радости и стваралачког надахнућа да

оствари себе. Иако није геније он је човек; иако се ни по чему не истиче – нека буде само

оно што јесте толико потпуно и предивно, колико му је доступно. И тада га нећемо

товарити бременом које не може да понесе, нећемо стављати на њега тежину, коју никако

не може да понесе, зато што нећемо почети да захтевамо од њега да постане оно што

никада, чак ни у сновима не би могао да буде, већ ћемо му говорити: "Види: у теби

постоји такво богатство! Оствари га!.." Али, он ће рећи: "Па где је то богатство, какво је?"

– "А ти немој да мериш! Просто стваралачки постај оно што јеси. Где недостаје памети –

надомештај срцем; где недостаје јачина – надомештај пријатељством. И увидећеш: оно

што не можеш да оствариш сам, то у сарадњи с другима, заједно с другим људима можеш

да оствариш и можеш да даш допринос заједничкој ризници људи.

Дакле, ако с таквом вером будемо прилазили човеку, моћи ћемо и њега да

надахнемо и да га не угазимо својом вером и човек ће израсти у своју меру стваралаштва и

радости.

У једној од прича немачког писца Бертолда Брехта постоји отприлике следећи

дијалог. Једног човека питају: "Шта чините кад волите некога?" "Ја," одговара овај,

"правим пројекат за њега." "Пројекат? А шта даље?" "А затим се трудим да се подударе."

"А реците: ко или шта треба да се подудари с оним другим: човек с пројектом или

пројекат с човеком?" "Наравно," одговара господин Кернер, "човек треба да се подудари с

пројектом."

Људи често мисле да је овакав приступ – вера у човека; да се човек може проучити,

да се може размислити о њему, да се у њему могу видети све његове могућности, да се

може сачинити пројекат и затим човек приморати да одговара овом пројекту. То је грешка

и злочин, који чине и поједини људи у породицама, и људска друштва, и идеолошке

групације како верујућих тако и неверујућих људи. У породицама ово понекад поприма

трагичну димензију. Родитељи унапред знају у чему је срећа њихове деце и приморавају

их да буду срећна онако како они сматрају да треба бити срећан. Ово се такође односи на

мужа и жену; ово се односи на пријатеље: "Не, ја знам шта је за тебе корисније, знам шта

је за тебе боље, видећеш како ће све бити добро!" И несрећна жртва ове убиствене и

загушљиве љубави, која меље душу и живот понекад је спремна да завапи: "Аман,

престани да ме волиш – али ми дај слободу!"

У људским друштвима ово често поприма трагичније облике, кад или већина или

нека моћна група стављају на сваког појединачног човека или на целу другу групацију

свој печат, кад захтевају да сви одговарају датом пројекту. Људи, који ово чине увек мисле

да верују у човека, да су видели како он може да постане велик и значајан, мисле да он не

верује у себе, и да би кад би истински поверовао он схватио и следио њихове диктате. У

стари, овакав приступ је негирање било какве вере у човека. Овакав приступ се заснива на

томе да се после умне, клиничке и хладне анализе човека или ситуације на основу свих

прикупљених података ствара слика или човека или друштва или човечанства у целини. И

ови људи затим то несрећно друштво или човечанство, или човека, покушавају да укалупе

у план. Међутим, притом се заборавља да се вера у човека карактерише управо тиме да

смо сигурни у следеће: ван граница онога што смо већ знали о човеку, ван граница онога

што је за нас видљиво, што можемо да појмимо, постоје у човеку такве дубине, које су за

нас непојамне: онај дубоки, дубински хаос, о којем је некада писао немачки философ

Ниче, говорећи: "Онај ко у себи не носи хаос никад неће родити звезде."

Дакле, приступ господина Кернера, о којем Брехт говори, управо негира саму

могућност стваралачког хаоса; не хаоса у смислу безнадежног нереда, већ хаоса у смислу

битија које још није уобличено, у смислу дубина које врију, из којих постепено могу да

изасту склад, лепота и осмишљеност. Права вера у човека рачуна с тим да човек остаје

тајна за посматрача, тим пре за умног посматрача, зато што истинско виђење човека не

потиче из ума, већ из срца. Само срце истински види и открива уму такве дубине, које овај

не може да појми; права вера у човека узима у обзир могућност ових дубина, скривених

могућности у њима, и очекује да неочекивано, непојамно, може да се догоди.

Једно се догађа готово увек. Ми човеку дајемо слободу и истовремено му

поклањамо наше поверење, богатимо га нашом вером, надахњујемо га овом вером. И

често се дешава да се у процесу кад човек постаје оно што јесте, он окреће од онога ко је

био његов надахњивач и његова подршка; и не само да се окреће – понекад је нужно да га

се одрекне, он мора да гради своју личност, своју самосталност, ограђујући се од односа

који су до тада постојали. И човек који се прихвата тога да надахне другог на стваралачку

веру – без обзира на то да ли је у питању дете или одрастао човек, друштво или црквена

заједница – треба да буде спреман на то да ће се овај окренути од њега. Он треба да испита

своју веру у човека управо у овом тренутку, не посумњавши, не поколебавши се, не

окренувши се, већ прихвативши као радосно откриће чињеницу да почиње да расте

самостално биће и да човек, који је до тада зависио од њега, макар од његовог поверења и

вере у њега, сад губи ову зависност. И ако човек, који је прво надахнуо другог, подаривши

му своју веру, буде умео да остане у вери онда кад се на неко време показао сувишним, у

овом процесу настанка, ако буде умео да се одрекне насиља власти, убедљивости, или чак

меког – а понекад тако суровог! – насиља љубави, и сам ће постати човек у потпуном

смислу речи или у сваком случају, у потпунијем смислу речи.

Дакле, испоставља се да за то да би човек веровао у другог човека, треба да верује

смело и стваралачки и у самог себе, и да ако не верујемо у саме себе, ако не верујемо у оне

дубине из којих може да израсте непојамно велико, не можемо ни другоме да подаримо

слободу, која му дозвољава да постане оно што јесте – неочекиван и непојаман човек, који

ће дати нови допринос – не прописан, већ лични, сопствени и стваралачки – у живот

друштва и у судбину човечанства.

Као што сам већ говорио, не можемо да верујемо у другог човека ако не верујемо у

себе саме. И поставља се питање: шта је то вера у себе? Професионално, овоземаљски,

већина људи ће одговорити: веровати у себе значи бити сигуран у то да ако напрегнеш

своју вољу и сабереш све снаге ума, можеш да оствариш све – наравно, у границама

могућег... Оваква вера у себе се негде граничи са самоувереношћу, лако у њу прелази, и на

крају, то није вера у себе, већ увереност у то да ће околина попустити под нашим

притиском; у извесном смислу то је сигурност у то да ћу имати довољно снаге да сломим

и променим људе који су у мојој околини или околности на које наилазим.

Права вера у себе јесте сигурност у то да у мени постоји нешто што ја не знам, што

ја сам не могу да појмим, што може да се открива и да дође до извесне мере пуноће и

савршенства. Самоувереност се заснива на познавању себе, можда на извесној

преувеличаној оцени себе; а вери није потребна било каква самооцена, зато што је њен

предмет управо тајна човека. Кад говорим о тајни човека не желим да кажем да у сваком

човеку постоји нешто скривено, већ то да је сав човек потпуна динамика, потпуни живот,

потпуно кретање и настајање и да ни у једном тренутку ни сам човек нити било ко други

не могу то да замрзну ово, да зауставе ову динамику како би се у њу загледали; динамика

се не може подврћи замрзавању: човек је динамичан све време и увек.

Дакле, вера у човека, у самог себе – јесте вера у то да у мени, у сваком човеку,

постоји непобедива динамика живота и да је једино што може да омете ову динамику да се

оствари и израсте у реалност – мој кукавичлук, моја неодлучност, а нипошто не околности

у којима се налазим. Околности, ма какве биле, добре или рђаве, ма како сурове биле, ма

како усмерене биле на то да сломе човека, представљају само повод за то да се

унутрашња, стваралачка динамика, изрази на нов начин, другачије, неочекивано – али

свеједно: да се изрази и ништа друго. Вера у себе јесте увереност у ову унутрашњу,

стваралачку и на крају крајева, победничку динамику. Вера у себе, због тога садржи у себи

увереност у то да у сваком човеку, и у мени између осталих, постоји област која је за мене

самог неухватљива; и да ћу пошто из дана у дан будем оно што јесам, што је могуће

савршеније, колико је могуће искреније и истинитије, часније, смелије и пожртвованије,

на крају крајева, откривати и покретати стално нове и нове снаге, које ништа не може да

задржи.

Међутим, ово није слепи процес, у овоме треба да постоји вид; човек у свом

настанку такође треба да посматра себе – не кукавички, не са узнемиреношћу, он не треба

да поставља себи питање: "Да ли сам ја онај, ко на крају треба да постанем или желим да

будем?.." – већ са живим интересовањем, као посматрач, који посматра процес, узима га у

обзир и покушава да употреби, примени и дода све што сада улази у његово видно поље.

Ово значи да човек мора да се научи да ослушкује себе, пре свега, глас своје савести, ону

истину која у њему постоји, зато што ако је глас савести, глас истине угушен, он никако и

никада неће моћи да буде замењен ни законитошћу, ни условношћу, ни људским

правилима. Даље човек треба да ослушкује глас живота, оно чему га живот учи: живот

појединог човека који је поред њега, живот друштва, живот народа, живот човечанства,

биолошки живот. И на крају, верник несумњиво треба да ослушкује глас Самог Бога, који

је изражен у Светом Писму, који звучи гласније, истинитије и истинскије него његова

сопствена савест.

Све ово му омогућава да открије у себи ове дубине ослушкујући и загледајући се, и

да их примени у животу. У овом процесу човек треба, као што сам већ говорио, да

прикупи веома много смелости, веома много храбрости, зато што је овај процес борба

живота против учмалости, борба стваралаштва против свега што убија стваралаштво,

борба савести против онога што противречи савести, борба која покушава да гради живот.

Ово захтева смелост – да; али уједно и огромно смирење и послушање; не у том

смислу да морамо да се потчињавамо, већ у смислу да треба смирено и послушно да се

препустимо закону живота и да будемо спремни да живимо чак и по цену своје смрти. Ово

може да изгледа као чудна и бесмислена изјава, али у устима верника она није ни чудна ни

бесмислена, зато што живот за свој идеал може да положи само онај ко верује у живот и

не верује у победу смрти; онај ко верује да побеђује живот и да смрт никада неће

победити; ко може да воли свом душом, свим срцем, свом вољом, свим телом својим.

Само онај човек у којем је живот победио смрт може да да свој живот примивши

спољашњу побеђеност, сломљеност и смрт, али знајући да је унутрашње – победио.

Једном приликом је пронађен натпис на Шлиселбуршкој тамници: "Са Христом смо и у

затвору слободни, без Њега је и на слободи затвор." Ево, овај контраст победоносног

живота и спољашње смрти представља карактеристичну црту, истинску веру човека у себе

– не самоувереност, већ веру у непобедиву динамику живота, чије је име у коначном –

Бог.

Вера и научно истраживање. Сумња. Истина и њене манифестације.

Вера и искуство.

Сад поново желим да говорим о вери, међутим, с потпуно другачије тачке

гледишта у односу на прошли пут. Више се нећу дотицати теме о вери у човека, већ

желим да кажем нешто о вери научника у науку.

Ово изгледа чудно; међутим, научник не би могао да створи ништа кад не би имао

веру, као што је дефинише Свето Писмо (ма како то неочекивано било за неверујућег): као

увереност у невидљиве ствари (Јевр. 11, 1). Све научно истраживање и све расположење

научника, усмерени су управо на невидљиве ствари. Око нас је читав свет, за нас још увек

тајанствен; много нам је у њему познато, још више треба да буде откривено. Дакле, оно

што треба да буде откривено и јесте оно невидљиво у које је научник сигуран; он је

сигуран да оно постоји, да негде постоји нешто што треба и може да се открије. И зато се

сваки научни рад и свако истраживање, заснивају на вери, на уверености да се оно што је

невидљиво, још не докучено – може докучити и открити.

А осим тога, научно истраживање се такође базира на нади, односно на предукусу,

на радосном и напетом очекивању открића које ће бити начињено, уз увереност у то да

има шта да се открије; и тако и нада научника и његово надахнуће указују на веру. Веома

је важно да човек стекне јасну представу о овоме зато што се вера не односи само на Бога.

Већ сам, чини се довољно објаснио да се она односи и на човека, - али она се такође

односи и на сав стваралачки рад научника: без вере научник не би кренуо у истраживање,

не би се имало шта, с његове тачке гледишта, истраживати.

Међутим, овде, чини ми се, треба направити разлику, која је веома важна, између

реалности и истине, између сумње и тупе самоуверености. Ради се о томе што је око нас

читав свет, као што сам већ рекао, тајанствен, дубок и разгранат, у којем је много већ

откривено и још, можда више, треба да буде пронађено, откривено. То је реалност. За

верника ова реалност у себе укључује и Бога. За неверујућег је то само материјална

реалност, али она је свеједно, исто као и за верника – предмет истраживња. Сваки пут кад

долазимо до неког открића ми га додајемо ризници онога што знамо; међутим (исто као и

у животу) не може се просто поседовати бесконачна количина неповезаних чињеница –

њих треба сјединити неком логичком везом, уредити у неке теорије, хипотезе, у неке, како

се каже данас на Западу, "моделе", то јест структуре, које омогућавају да се на известан

начин одједном види целокупност неког предмета. Сваки пут кад ово чинимо ми

изражавамо неку истину која се односи на реалност; и кажемо да пошто је реалност

извесна – она постоји. Међутим, научник зна да је истина, односно оно што он може да

каже о реалности, увек приближна; она се никад не поклапа са самом реалношћу; то је

привремени покушај да се изрази реалност. Притом научник зна да све чињенице, које су

сакупљене у једну целовиту слику, као чињенице припадају реалности; а начин на који су

међу собом груписане подлеже извесној сумњи. И прави, добар научник у тренутку кад је

створио или теорију или слику света, или поглед на свет, одмах овоме прилази критички,

односно систематски их доводи у питање, у коначном, сумња у њих. Међутим, предмет

његове сумње, разуме се, није реалност, која се не мења услед његових сумњи. Он не

доводи у питање саму реалност, већ на своју представу о њој и на то како је њему пошло

за руком да је изрази.

Значи, ова сумња, овај покушај, ова жеља и намера да се доведе у питање слика

света коју је он данас створио, управо покрећу науку. Притом је у научнику ова сумња

систематска: чим је створио у извесној мери складну слику или теорију, он одмах

поставља питање: које логичке грешке у њој постоје? Да ли он сам може у њој да открије

нешто што не дозвољава да се ова теорија или начин размишљања прихвате? А ако он сам

или други не налазе у њој логичку, структурну грешку, он с радошћу креће у даље

истраживање, које ће ову његову слику о свету обавезно довести у питање у тренутку кад

у реалности која га окружује открије нову, неочекивану чињеницу, која се не уклапа ни у

какве оквире његове представе. Међутим, уместо да се тога плаши, он је оптимистички,

радосно, прихвата. Сумње научника су у овом смислу пуне смелог оптимизма, зато што се

он не бори за то да његова теорија остане неприкосновена или да његово гледање на свет

остане непромењиво. Он се бори за то да реалност све дубље, све истинскије и све тачније,

нађе свој израз.

Дакле, у представи научника постоји стваралачки однос између, с једне стране,

реалности – односно свега што постоји, њему познатог и непознатог, истине или истина;

свега што је већ пронађено и што је нашло свој интелектуални и технички израз, и, с друге

стране, сумње; зато што сваки пут кад сумња подрива увереност (тачније, самоувереност,

одсуство критичког приступа у научнику), сваки пут кад она доводи у питање оно што је

он структурно већ изразио, она му отвара могућност да чини нова открића. Веома је важно

да ово запамтимо, зато што се сав научни рад заснива на вери, надахнутој надом, и уједно,

он се покреће стваралачком, смелом и оптимистичком сумњом. Човек прераста себе како

би потпуније и дубље открио реалност која га окружује.

Има различитих истина. Већ сам указивао на то да истине представљају израз оне

реалности коју истражујемо, притом изражавање ове реалности бива статичко, бива

динамичко, али се реалност увек изражава у односу на неке координате, које су уткане у

нас или у живот који нас окружује.

Статички ми изражавамо веома много. У извесном тренутку откривамо чињеницу и

бележимо је. Неке чињенице се могу забележити: може се говорити о стени; могу се, на

пример, у географији, опистивати непромењиве чињенице. Међутим, појаве се могу

изразити само динамички; појаве се увек налазе у извесном процесу, а ми углавном

говоримо о појавама, а не о предметима који пред нама стоје као стена – па чак и стена

постепено мења свој облик. Кад примењујемо чисто статичке методе на нестатичке

предмете, ми с једне стране говоримо нешто што одговара реалности, а с друге стране, ову

реалност безнадежно изврћемо. Ово желим да објасним на једном примеру.

Постоји слика француског уметника Жерикоа "Трка у Епсому". Као што казује

назив, видимо коње, који јуре кроз поље; видимо их у покрету; на известан начин

доживљавамо њихово галопирање; међутим, ако покушамо да упоредимо слику Жерикоа

с фотографијом, открићемо да никад никакви коњи не јуре у таквом галопу. У чему је

ствар? Ево у чему: Жерико је желео да нам пренесе осећај галопа и успео је то да учини,

међутим, на уштрб анатомске истине. С друге стране, кретање се може забележити – на

пример, може се фотографисати – најумилнији моменат може се претворити у комичан

(као што се човек у најбитнијем моменту свог живота може начинити смешним).

Замрзнуто кретање је лаж; кретање које изражавамо као кретање не одговара у потпуности

ономе како се оно одвија.

И зато сваки пут кад говоримо о истини, без обзира на то да ли је она философска,

религиозна или научна, морамо да рачунамо на то да или замрзавамо кретање или на

известан начин нетачно изражавамо анатомску, структурну, непокретну стварност. И

притом ово увек чинимо с ове или оне тачке гледишта: као прво, у границама категорија

нашег разума; као друго, у границама нашег језика, а као треће, понекад (али не тако

често), у границама наших уобичајених представа.

Ово могу да објасним примером, који се може учинити смешним, али он има

извесну људску дубину. Један мисионар ми је причао како га је свештеник-црнац пре

проповеди представљао својој парохији, окупљеним верницима. Мисионар је био белац,

верници су били црнци. И свештеник им је рекао: "Немојте да вас збуњује то што је он бео

као ђаво, душа му је исто тако црна као наша." Ми бисмо рекли обрнуто; он је изразио

извесну истину са своје тачке гледишта. Исто ово стално чинимо и у науци, и у

философији; не можемо да говоримо без унапред одређене тачке гледишта; не можемо да

говоримо другачије осим с неке тачке гледишта. Међутим, ова тачка гледишта такође

треба да постане у извесном тренутку предмет сумње, она мора бити доведена у питање,

зато што ће истина коју изражавамо с одређене тачке гледишта већ постати лаж.

У устима верника може изгледати чудно тврдња – с таквим надахнућем, с таквом

увереношћу, - да човек има права на сумњу; у ствари, то је само други начин да се изрази

мисао коју сви ми прихватамо: да човек треба да буде поштен до краја, да буде поштен

безусловно, са спремношћу да самог себе доведе у питање, да доведе у питање своја

убеђења. Ово се може учинити ако верујемо да постоји нешто постојано, што представља

предмет нашег истраживања. Човек се плаши сумње само онда кад му се чини да се, ако се

поколеба слика о животу коју је већ створио, љуља сва реалност, да се пољуља све и да он

више нема на чему да стоји. Човек мора имати савест и смелост да стално доводи у

питање све своје тачке гледишта, своју целокупну слику о свету, све што је већ открио у

животу – у име свог тражења онога што заиста јесте, а не на спокоју и "сигурности".

Ово је изузетно важно у научном истраживању; ово је изузетно важно у

философском мишљењу; и ово није ништа мање важно у религиозном искуству. Не

можемо да прерастемо ограниченост данашњег дана ако се бојимо да доведемо у питање

његов садржај. У религиозном смислу, један од писаца из IV века, свети Григорије Ниски,

је говорио да смо, ако створимо потпуну, целовиту слику свега што смо сазнали о Богу из

Светог Писма, из Божанског Откровења, из искуства светаца, и уобразимо да нам ова

слика даје представу о Богу – створили идола, и више нисмо у стању да спознамо

истинског Живог Бога, Који је сав динамика и живот. Исто ово се може рећи за

философска гледишта: чим философско гледиште постане апсолутна истина, чим не може

бити доведено у питање, то значи да човек више не верује ни у напредак, ни у могућност

продубљивања, већ да живи као да се окренуо уназад, гледајући оно што је некада било

речено, откривено, проглашено за непоколебљиву истину, као да гледати напред нема

смисла, као да је опасно! Као да треба гледати само уназад, да се не изгуби из вида оно

што је некада неко рекао, колектив или појединац. Ово је кукавичлук пред животом, то је

страх од истине, то је негирање разгранатости и дубине саме реалности. И оно што сад

говорим о науци, о философији, може се такође рећи о религиозном погледу на свет – не у

смислу да се Бог мења, већ у смислу да можемо с огромном радошћу и надахнућем да

пролазимо поред наших дечјих, младићких представа, представа које још нису сазреле да

израсту у нову меру спознаје Живог Бога, Који се не може до краја изразити било каквим

сликама, било каквим дефиницијама.

Каква је радост то што је човек тако велик, што може себе да прерасте, и што је

човечанство тако велико, да једна генерација, смењујући другу, добија наслеђе од прошле

и не постаје њен заробљеник и роб, већ на основу онога што је некад било откривено

људским искуством и умом, може да прерасте себе и стаса у нешто потпуно ново, тако да

живот из низа статичких стања заиста израста у потпуну динамику, у стваралаштво и у

радост.

Онај однос према животу, она унутрашња поставка коју називамо вером, односно

радосна, стваралачка увереност и равнотежа, која истовремено садржи и тајну, и сумњу,

представља једну од највећих радости у човековом животу. И чини ми се да ова радост

потиче из различитих извора, она се заснива на различитим узроцима.

Као прво, човек који се смело, храбро и стваралачки загледа у живот, у човека

испред себе, у друштво у којем се налази, у природу, у живот у целини, у историју, -

овакав човек се на плаши да стане очи у очи са стварношћу, он прераста, превладава ону

мртву равнотежу и беживотност од које многи толико пате, зато што немају довољно

одлучности да се вину у област непознатог. Ово потиче од страха, од немоћи, од

малодушности. И онај тренутак кад одједном одлучимо да са свом смелошћу, да са свом

својом стваралачком силом, уђемо у област непознатог, да станемо пред њега очи у очи,

представља моменат, кад се одједном сабирају све наше унутрашње снаге и пали радост.

И ова радост је могућа само сразмерно с тим како у нама расте неустрашивост.

Говорио сам о вери у човека, о вери научника у науку; и у једном и у другом

случају вера се састоји у томе да је човек потпуно сигуран да мрак и неизвесност, који га

плаше, негде у себи садрже откровење и смисао, да сам хаос, који је пред њим, може

одједном да обасја нека светлост, коју називамо смислом, и да то може да постане макар

првобитна, делимична хармонија.

Међутим, ова увереност истовремено не укида сам проблем; неустрашивост је

свеједно потребна зато што треба веома много храбрости да би се поверовало у човека:

човек је понекад врло страшан.

И последње што радошћу обасјава област вере чак и тамо где је она толико

испуњена сумњом, где се у питање доводе сам човек који верује, његова убеђења, сама

његова веровања, - последњи извор радости представља нада, односно опет, стваралачки,

смели, ликујући предокус тога да ће светлост обасјати мрак, да ће се хаос одједном

открити као хармонија, да ће се бесмислица открити као смисао. Дакле, у овом

динамичком смислу за човека, који он почиње да тражи, који почиње да налази, он осећа

да живи, уместо да буде мртав, и одједном се испоставља да је жив; не само у својој

делатности, не само у својим манифестацијама, већ да је жив до самог корена свог бића, у

извесној свести да у њему кључа живот; и да тај моћан, дубоки живот, који се одједном у

њему открио, обухвата читав свет: и човека, и све остало, од микроскопског до

најнепојамније великог. И овде сумња не плаши, зато што се, као што сам већ говорио,

сумња не односи на предмет истраживања, не односи се на природу, на човека, на Бога,

већ на то како сам их ја до сада замишљао. И с каквом радошћу, с каквом смелошћу и с

каквом ликујућом надом човек открива да се сав он доводи у питање: да га у питање

доводи човек који је пред њим; да га у питање доводи природа и друштвени живот; да га у

питање доводи Бог. Зато што се у питање не доводе само наша уверења, већ сам човек –

његово поштење, његова смелост, његова ваљаност. Све ово је захтев, који понављам,

пред њега поставља свет који га окружује: човек, друштво, наука.

Дакле, у овом поређењу објективног, које од нас захтева максималну ваљаност,

максимално поштење, максималну унутрашњу и спољашњу истину, разгорева се таква

радост вере, која се не може достићи ни на који други начин. Ово видимо у научнику који

свом својом душом, свим умом, свом смелошћу својом (зато што много може бити

откривено само с великим физичким ризиком) покушава да освоји истину; у ономе ко

ради међу људима, среће их насамо, очи у очи, загледа се у очи човека, који ће му

поставити, можда последње, одлучујуће питање; у човеку који је погружен у друштвену

делатност и који треба да стоји пред лицем друштва са свом одговорношћу, али такође – и

ништа мање – пред људском истином.

Ево одакле се рађа смела, ликујућа радост вере; и ово је, понављам, доступно

сваком: ова вера и овај приступ представљају почетак сваког стваралачког живота. За

верујућег ова радост почива, у коначном, у Самом Богу, Који јесте Онај Ко је све створио

– и мене и све што се око мене налази, и сваког човека; за Којег све: и материјално, и

духовно, и душевно, и човек, и друштво, и наука, и природа, и уметност, - све има смисао

и значење за настајање човека, и Који је као последњи, дубински, динамички импулс, који

захтева од мене да се откријем, да разумем, да се сретнем лицем у лице, да бих у овој

смелости вере стекао ново знање, нову пуноћу живота и нову пуноћу вере.

Желео бих да у следећим беседама говорим о вери у Бога. Већ сам речима Светог

Писма веру дефинисао као увереност у невидљиве ствари. Међутим, где можемо наћи ову

увереност?

Кад говоримо о вери у човека, о вери у науку, о вери у наше свакодневно искуство,

ми говоримо о нечем конкретном, што изгледа потпуно разумно. Ова вера представља

резултат непосредног, свакодневног искуства: срећем човека, прво се према њему

односим као према спољашњој чињеници или догађају у мом животу, постепено откривам

у њему нове дубине и уверавам се у то да је човек заиста дубок, да је оно што могу одмах

да ухватим – веома површно, премда нам и ово уз извесно животно искуство помаже да

откопамо његове дубине: израз очију или звук човековог гласа могу веома много да нам

кажу о њему. Човек својим присуством поставља питање: шта је у њему површно, шта се

може одмах ухватити, а шта је невидљиво, што представља у ширем смислу речи област

вере.

Даље општење с човеком продубљује ово поимање вере у њега тиме што човек понекад

поступа супротно ономе што од њега очекујемо. Његови поступци нам могу изгледати

чудни, неочекивани и противречни. И тада можемо да му поверујемо – да поверујемо у

њега, да сматрамо да немамо све податке како бисмо донели суд о њему, а да ипак можемо

да га сматрамо племенитим и васпитаним човеком, чак и ако нам оно што је он учинио,

изгледа чудно, ако се не поклапа са сликом коју смо створили о њему.

Исто овако се може говорити о вери у свет који нас окружује, односно о дубокој

уверености у то да осим видљивог, осим онога што је наука већ истражила и открила,

постоје огромне могућности за нова открића и нове спознаје. Ово је једноставно, у

извесном смислу, зато што нам и свет и човек постављају питање. Међутим, Бог као да и

не поставља питање зато што је Он невидљив, Он до извесног тренутка у нашем животу

остаје непојаман, ван нашег искуства. Откуда у човеку може да се појави жеља да крене у

потрагу за Богом? Да једноставно постави и само питање о томе да ли Бог постоји?

Разуме се, први одговор који се намеће је веома примитиван и тачан: примитиван

човек ће приписивати Богу све оно што не може да објасни својим свакодневним

искуством или својим људским умом. Међутим, ово се брзо исцрпљује. Савремени човек

не може овако да поставља питање. Нико од верника, ко има иоле разуман и темељан

приступ својој вери неће користити Бога као изговор, неће користити Бога као закрпу,

неће користити појам о Богу као објашњење за оно што не схвата – за необјашњиво. Бог

се, напротив, у савременој свести за верника управо не издваја као објашњење, већ као

независна чињеница. Без обзира на то да ли Он нешто може или не може, без обзира на то

да ли се Њиме може или не може објаснити ово или оно – Он постоји. И за верника је

важна управо ова чињеница Његовог постојања и то што је унутар свог животног искуства

верник убеђен да с Њим може да уђе у неко општење, да се Он до извесне мере може

спознати, да између Бога и верника постоји нешто заједничко.

Управо тада се човек замишља над питањем: Одакле у човеку може да се појави

жеља да постави ово питање о Богу? Одакле само питање? И желео бих да кажем нешто

управо на ову тему.

Неколико пута сам употребио реч "искуство". Шта то значи? То значи нешто веома

једноставно. Ми говоримо о искуству живота, говоримо о животном искуству, говоримо о

нашем личном искуству патње, радости или љубави. У овом смислу треба схватати и

религиозно искуство. То је скуп свега онога што је човек у току протеклих година

доживео у вези с одређеном темом, коју називамо Бог. То могу бити тренуци некаквог

молитвеног озарања; тренуци кад нам одједном свет који нас окружује изгледа другачије;

тренуци кад се бесмислица обасјава неком светлошћу и изненада стиче склад. У

хришћанском животу ово може бити моменат кад се човек причести Светим Тајнама и кад

на необјашњив, непојаман начин открије да је ступио у везу с неком реалношћу, са

стварношћу коју до тада није знао. Ево о чему говорим кад говорим о религиозном

искуству.

Ово није обавезно потресно, запањујуће искуство. То може бити нешто што настаје

постепено и мирно, што расте тихо и дубоко. То такође може бити и веома потресан

догађај у људском животу. Углавном се с религиозним искуством срећемо преко човека.

То може бити сусрет лицем у лице с човеком, то могу бити његове речи, упућене мени,

или другим људима у мом присуству. То може бити људска реч, написана, забележена у

рукопису или у књизи. На овај или онај начин ово искуство започиње, углавном, од неког

сведока, од некога ко мени или у мом присуству каже: "Ја поуздано знам да ово или оно

постоји."

Ово се, разуме се, не односи само на религиозно искуство. Већи део нашег знања,

без обзира да ли је оно из области физике, хемије, биологије или историје, стечен је

управо на овај начин. Неки сведоци, чије речи нам се чине убедљивима или довољно

поузданима, учиниле су да до наше свести допре да ово или оно представља чињеницу

живота. Међутим, наш однос према овим чињеницама, према овим сведочанствима бива

различит. Има ствари које ми знамо непосредно на основу личног искуства. Мајка зна шта

је материнска љубав. Нико осим мајке нема непосредно поимање овога. О овоме се може

говорити на основу сведочанства мајке, на основу посматрања – али изнутра то може да

зна само мајка. Постоје ствари које знамо зато што заједно с другима делимо неко

свакодневно искуство, које једни имају у већој, а други у мањој мери. И ова мала мера

искуства која ми припада, дозвољава ми да прихватим искуство других људи који су

богатији од мене.

На крају, постоје ствари које доживљавамо на основу искуства ретких сведока,

неких генија, неких истакнутих људи, којима имамо право да верујемо зато што су

савесни, зато што су довољно велики за то, зато што имамо неке податке на основу којих

можемо имати поверења у њих. Ово искуство дословно припада њима, а ми га поседујемо

по чувењу, али можемо да израстемо у ово искуство.

Овакво је искуство, на пример, великог уметника, великог музичара, које се огледа,

у коначном, у уметничком делу, у музици. Искуство од којег он полази, његов доживљај је

ван граница већине од нас, али на известан начин допире до нас. На овој тачки желим да

се нешто подробније задржим у следећој беседи и да покажем на који начин први сусрет с

вером може да се догоди кроз човека: или кроз говорника којег сам срео, или кроз онога

ко је написао реч сведочанства.

У прошлој беседи сам говорио о томе да вера у Бога допире до нас путем

сведочанства; да увек човек чини да до наше свести допре могућност тога да Бог постоји,

човек пред нас износи ово питање. Сад бих желео да се мало задржим на различитим

типовима сведочанства.

Говорио сам о томе да се може сведочити о свом личном доживљеном искуству;

може се сведочити о искуству које припада друштву, оној заједници и колективу, којем ми

сами припадамо: ми делимично делимо ово искуство, али га не поседујемо у целини. И на

крају, до нас може да допре искуство човека који је толико изванредан да ми само ивицом

свести можемо да се дотакнемо ивице његовог искуства.

И о овим стварима бих сада хтео нешто да кажем. Где се завршава искуство и

почиње вера? Ако се говори о томе да се вера заснива на искуству, по чему се она од њега

разликује? Постоји у делима древног оца Цркве, светог Макарија Великог, који је живео у

Египатској пустињи у IV веку изванредно место на којем он покушава да открије управо

онај тренутак кад се искуство претвара у веру. Он говори о веома дубоком, потресном

искуству приближавања Бога у молитви, које је њему и другим подвижницима познато

или које поседују. Он каже да се у тренутку дубоке молитве човек откида од спознаје

свега земаљског, престаје чак да буде свестан себе, доживљава само страх пун свете

побожности, љубав, поклоњење, радост и тријумф због сусрета с Богом Који на известан

начин прожима сву његову свест, све његове доживљаје, цело његово тело, не остављајући

било какву могућност човеку да почне да се диви себи или да прати оно што се с њим

дешава. И док се ово изузетно дубоко и потресно искуство дешава, наравно, човек не зна

шта се с њим догађа. Ово се, разуме се, не односи само на религиозно искуство; постоје

тренуци у животу кад нас неко искуство, доживљај или догађај, тако обузму, тако потресу,

да не можемо да се сетимо себе и не можемо да се осврнемо. Тако бива у тренутку

аутомобилске несреће; тако бива у тренутку радости која нас потреса до дубине, или

несреће и очајања који прожимају наше срце.

Међутим, вратимо се искуству светог Макарија: он каже да човек, док је у

границама овог искуства, не може да буде свестан ничега осим Бога. Међутим, у извесном

тренутку Бог као да се удаљава од њега; човек се налази у положају (ово је, чини ми се,

веома лепа слика) малог чамца, лађице, коју море повлачећи се с обале оставља на песку.

Пре свега неколико секунди овај чун се љуљао на таласима; сада мирно стоји на земљи.

Ево, то је тренутак кад човека више не носи искуство, иако искуство и доживљај још горе,

још трепери; кад је човек још апсолутно сигуран у реалност овог искуства, које међутим,

актуелно, у датом тренутку, не доживљава – овај тренутак и јесте она граница кад се

искуство претвара у веру, у увереност. И човек с пуним правом може да настави да живи и

говори: "Ја сам то доживео и знам шта је то." То може бити религиозно искуство, страх,

радост или несрећа; они су престали да звуче, повукли су се, али се у човеку више неће

пољуљати сигурност у то да они постоје.

Ево где можемо да ухватимо прелазак из искуства у веру; и о оваквој вери човек

може да говори с апсолутном, ватреном увереношћу, може да говори с убеђењем, зато што

говори о ономе што сам зна, што је спознао до сржи, готово до тога да му пукне срце.

Међутим, ми припадамо заједници, човечанству, око нас има људи, ми не

исцрпљујемо собом било какво људско искуство, укључујући и религиозно; имамо веома

много заједничког с људима с којима се налазимо, али ово искуство је сваки човек

доживео нешто другачије: код једних га има више, код других мање; и зато што општимо

међусобно, зато што представљамо једну целину, искуство једних постаје искуство

других; исто као што спознаја лепоте и истине постаје удео целог човечанства кроз једног

човека, који је умео да их доживи с максималном снагом и да их изрази с максималном

лепотом и уверљивошћу.

Ево, о овој другој области вере такође можемо да говоримо, али треба да говоримо

с великим опрезом, указујући на то да се ево овде завршава моје лично искуство, а ево

овде прерастам своје лично искуство у саборности, у општењу с оном групом људи којој

припадам. Овакво је било искуство апостола, које је дошло до нас. Апостол Јован каже:

"Ми сведочимо о ономе што су наше очи виделе, што су наше уши чуле, што смо опипали

сопственим рукама" (1 Јн. 1, 1). Да, пошто имамо делимично искуство које је сродно

њиховом искуству можемо да поверујемо у њихово тачније, шире искуство.

И на крају, као што сам већ говорио, постоје генији духа, генији ума, генији

уметности, који доживљавају и могу да оваплоте у музику, у уметност, у научно прозрење

оно што обичан човек не може да оваплоти, али им ми верујемо, зато што осећамо

уверљивост њихових речи, зато што ове речи допиру до наше душе, до наше свести као

истина, као правда, зато што с њима већ општимо у искуству, иако њихово искуство

превазилази наше. Такве су, на пример, Христове речи. У Јеванђељу по Јовану читамо да

Спаситељ Христос каже: "Бога нико није видео, али Син Божји, Који је у недрима Очијим,

Он нам је то открио" (Јн. 1,1 8). Ми не прихватамо Његово искуство, зато што Он говори о

нечему о чему ми немамо никаквог појма, већ зато што имамо друге основе да верујемо

Његовим речима; и ми прихватамо ову Његову реч, која је за нас, можда још увек

недокучива, зато што је оно друго, што је Он рекао, у границама нашег искуства правда и

истина, и откровење.

Ево на који начин кроз човека до нас може да допре вера или у сваком случају,

може да буде постављено питање; нећемо обавезно одмах поверовати, али сревши овог

човека и ово сведочанство, - пошто је његово сведочанство, тачније, сведочанство његове

личности уверљиво – можемо или да прихватимо његово сведочанство и кажемо себи:

овај човек то заиста зна; потрудићу се да допрем до његовог искуства; или да одмах на

основу предрасуде, мисли с предумишљајем, одгурнемо човека, збацимо га са свог пута и

кажемо: оно што је ван граница мог искуства је бунцање; овај човек је луд, треба га

одстранити. Овако човек науке не поступа, тако поступа само безумник.

Бог – Творац и Његова одговорност. Оваплоћење и искупљење.

Љубав према себи као стваралаштво.

Чини ми се да сам већ узгред поменуо да вера и поверење, постављају питање о

одговорности онога у кога човек има поверење. Међутим, ретко се говори о одговорности

Бога према свету који је Он створио; истовремено, то је основна тешкоћа с којом се срећу

не само неверујући, већ понекад и верујући. Какав положај Бог заузима у односу на свет

који је створио – без питања, без учествовања овог света – и који се у току миленијума

налази у тако трагичном, понекад мучном стању? Зар се све своди на то да је Бог

једностраним актом Своје воље извео у биће цео космос и да ће се једном поново срести с

њим лицем у лице, али сад не као Творац, већ као Судија? Где је онда истина, где је

правичност? Где је могућност за космос да оствари себе пред лицем строгог, суровог Бога

и у Његовом одсуству? Желео бих да кажем неколико речи на ову тему.

Као прво, нешто о стварању. Бог је за верника заиста Творац света. Међутим, акт

стварања није тако једноставан као што изгледа. Он се не састоји у томе да свемогући Бог

одлучује због нечега, због нама непознатих разлога, да створи цео свет и да затим прати

његов развој и чека тренутак последњег суда. Ово изгледа скоро као експеримент: шта ће

испасти? Међутим, није тако. У основи стваралачког акта Божијег је нешто много више.

Бог ствара овај свет и истовремено га позива на такву пуноту битија, која се садржи у томе

да се све подели с Богом, да се учествује у Његовој вечности, у Његовом животу; како

апостоли кажу у својим посланицама, циљ творевине је: - за човека да постане учесник

саме Божанске природе (2 Петр. 1, 4), - а за свет дође до таквог стања кад ће Бог бити све у

свему (1 Кор. 15, 28), односно као што топлота, као што огањ продире у све и чини свет

учесником вечног живота. Ово је у основи; човек је позван на то да постане саучесник у

Божијем животу; и Бог, творећи човека, даје Себе. Он не само да позива на живот неко

јадно биће, које ће у свему од Њега зависити; Он позива у битије биће које ће стајати

лицем у лице с Њим, које је пуноправно; које ће општити с Њим се лицем у лице.

Међутим, општење у извесном смислу значи самоограничење; стварајући човека,

стварајући свет, Бог ставља пред Самог Себе саговорника, којег мора да прихвати онаквим

какав јесте и каквим ће себе учинити по својој слободној вољи. У овоме се од стране Бога

састоји акт истинске љубави и правичности веома ретке у нашем искуству.

Јер правичност није оно чиме је често сматрамо, каквом је често видимо: као

способност управљања или право награђивања и кажњавања. Правичност почиње у оном

тренутку кад ми с ризиком, понекад и с претњом по наш живот, уз ограничење нашег

бића, пристајемо на постојање, на динамичко настајање друге личности и кад признајемо

да има право да буде оно што јесте, а не само одраз нашег живота. Овакав је стваралачки

акт од стране Бога. Бог нас позива у биће, ставља нас пред Себе и нуди нам да све што Он

јесте, све, што има, подели с нама; у нашој је власти да прихватимо или да одбијемо. Од

стране Бога ово је спремност да нам да Себе до краја. Бог нас не твори актом просте воље,

Он нас ствара у акту најдубље, самопрегорне, самопожртвоване љубави. Односи између

твари и Бога почињу од љубави. Он нас позива да будемо оно што јесмо лицем у лице с

Њим.

Међутим, овим се не завршава однос између Бога и човека. У току миленијума, а

можда и милиона година, о којима говоре и Свето Писмо и наука, човек тражи свој пут за

настанак, он израста у меру свог људског достојанства. И уједно, човек толико често

заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не

говоримо о његовом божанском призвању. И Бог га не оставља. Сва историја човечанства

говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни Божијој, како кроз њу, у

дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног

човека какав треба да постане на крају. Бог у току целе историје говори разноврсно,

различитим путевима, кроз људе јасног ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене

људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз

догађаје, позивајући човека да израсте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори; лако

је говорити, није тешко позивати, – ништа не кошта захтевати.

Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек;

Он се оваплоћује; Бог улази у историју; Бог носи њену тежину; Бог се погружава у наш

свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова

плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за

примарни акт стварања. Овим Бог Себе као да "оправдава" пред нама. Он није гледалац,

Он не стоји по страни; Он улази у епицентар, у трагедију живота и учествује у њему с

нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да

се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да

је такву наду положио у њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се

може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот. Бог преузима на Себе последњу

одговорност за судбину света, спасава свет Христовим оваплоћењем и Његовом крсном

смрћу.

А шта ово значи? Због чега смрт једног човека, Исуса Христа, Који је рођен од

Дјеве у Витлејему, може да претегне сав људски грех? Чиме се ова смрт разликује од свих

смрти? Она није страшнија од смрти коју су у току миленијума трпели људи, који су се

борили за своја убеђења, или људи, који су просто обузети догађајима на земљи. Људи су

физички патили више него што је Христос патио на крсту; поред Њега су била разапета

двојица разбојника, они су умирали истом смрћу као и Он. Зашто њихова смрт нема исти

значај као Христова? Због чега је Христос – Спаситељ, а ова два разбојника – нису

спаситељи света? Рећи ћете: један од њих је био злочинац, а други се покајао; злочинац,

наравно, није могао да спаси ни себе, ни друге, он је само трпео сурову смрт због својих

злочина. Нека је тако; а други, који се на крсту променио, који је макар на крају ушао у

Царство правичности, истине, љубави, на крају крајева – по чему је његова смрт тако

незнатна и по чему је значајна Христова смрт?

Христос је Син Божји, Бог Који је постао човек; међутим, Његова смрт није

значајна по томе што у људској плоти умире Сам Бог, зато што по Свом Божанству, као

Бог, Он не умире; смрт се дотиче Човека Исуса Христа. У чему су онда ужас, и величина и

значај ове смрти? Ево, у чему, како ми се чини. Кад размишљамо о Христу, Богу, Који је

постао човек, ми често видимо Његово учествовање у нашој људској судбини, прво у томе

што је Он просто постао човек, што је Безгранични био ограничен, што је Вечни ушао у

време, што се Бог на тако потпун, савршен начин, сјединио с тварју. Даље видимо да је Он

ушао у свет грешан, у свет страшан, у свет који се отргао од Божанског живота, са свим

последицама смртности, глади, отуђености, суровости, са свим оним злом које толико

ужасава сваког од нас кад о њему размишљамо, кад га доживљавамо. Све је то истина.

Христос је био жедан и гладан, умарао се, патио је, био је окружен мржњом, сретао се с

ужасима болести, смрти, немилости и неправедности; припадао је земљи коју су

окупирали непријатељски војници, која је трпела понижење – све је то истина; истина је и

то да је Он као човек умро на крсту.

Међутим, да ли је Он могао да умре? Јер смрт се у коначном састоји у томе што

откинувши се од Бога или не укључивши се у Божански живот ми не можемо да

поседујемо вечни живот. Ми смо смртни због наше откинутости од Бога. А како је Он

могао да умре кад је Он Сам – Бог? Да ли ми узалуд у току Страсне седмице певамо: "О

Животе вечни, како умиреш? Светлости незалазна – како се гасиш?" Како може да умре

Онај Ко је Сам Бог? Како може да се подвргне смрти људска плот која је сједињена, која

прожета Божанством? И заиста, свети Максим Исповедник је о томе још давно, у VI веку

говорио да је у самој тајни Оваплоћења Исус Христос био ван граница смрти, зато што је

био Сам Бог, био је оваплоћени Бог. Како онда Он умире?

Умире зато што прима на Себе безграничну, свеконачну солидарност с човеком.

Он преузима на Себе судбину човека у његовој откинутости од Бога, у његовој

богоостављености, у његовој ништости. Сетите се Христових речи, најстрашнијег крика у

историји, који се зачуо с крста: "Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?" (Мт. 27, 46).

Ово је крик Спаситеља, Који умире на крсту. Како је могао Он, Који је Бог, да викне ове

речи, које изражавају сву трагедију човечанства, сав ужас и живота и смрти? Ми ово не

можемо да објаснимо, да схватимо. Међутим, догодило се то да је у извесном тренутку

Христос преузео на Себе једини, коначни ужас људског постојања и битија: губитак Бога,

обезбоженост, која је једина сила која може да убије човека. Он је преузео на Себе

судбину грешника, односно човека, који је без Бога и због тога је, као сваки грешник, као

сваки човек – умро; умро је од губитка Бога; умро је зато што је пожелео да искуси и

доживи оно што представља ужасавајућу судбину сваког човека: ужас ограничености

временом и простором, губитак вечности, губитак Бога.

Ево због чега је Христова смрт, немогућа и прихваћена слободном вољом,

јединствена у целој историји. Бесмртни умире, зато што је пожелео да у свему постане

сличан човеку, не поделивши с њим грех. Међутим, како нам у том случају изгледа Бог?!

Како је Он велик, каква је Његова љубав?! Како нам изгледају човек и његов значај за

Бога?! Јер Христос не пристаје просто да умре – да умре овом смрћу због љубави према

човеку. Ова смрт не обухвата само праведника, само верника, само човека који схвата и

зна шта се дешава – она обухвата све: нема безбожника на земљи који је тако доживео

обезбоженост и губитак Бога, као што ју је у тренутку смрти искусио Син Божји, Који је

постао син Човечији. Тајна Христа садржи у себи сву тајну људског постојања, сав њен

ужас и сву њену славу; нико се не налази ван тајне Христа Који спасава. Бог заиста до

краја, трагично и величанствено, у безграничном смирењу, даје Себе ради спасења света и

овим до краја остварује одговорност Творца за судбину света, који је Он створио Својом

вољом и који ће довести до победничког краја, кад ће Га човек заиста спознати и постати

учесник у Божанском животу, кад ће заиста сва твар бити обухваћена Божанским

присуством и заблистати вечном и Божанском славом.

Украјински философ Григорије Сковорода је у једном од својих дела рекао да је у

животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване

ствари нису потребне. Наравно, ове речи се могу развити у карикатуру. Међутим, ако се

прихвате трезвено, у њима се може видети указивање на то како може да се живи. Ми се

често довијамо да не живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да

учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је наводно достојно само

оно што је тако велико и тако далеко да га никад нећемо достићи. И ако се овај принцип

примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља

Христа заповест, чије је указивање наизглед изванредно једноставно, али од које можемо

да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.

12, 31). Ово подразумева да сами себе треба да волимо.

И ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да

волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да

можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону

љубав, коју можемо да дамо себи итд. Можемо да дамо само оно што имамо. И ако

немамо одређени однос према себи, не можемо имати овај однос ни према другима. Без

поштовања себе ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи – исправно схваћене –

не можемо да волимо друге.

Наравно, треба схватити шта је љубав према себи. То није љубав грабљиве звери,

која сматра да све унаоколо постоји ради ње, која сваког човека сматра могућим пленом,

која све околности разматра само с тачке гледишта самог себе: своје користи, свог

задовољства итд. Љубав према себи је нешто много веће. Кад некога волиш желиш му

добро; што га више волиш, тим веће добро му желиш. Говорим о великом добру, а не о

великој количини добра. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Не

желимо им велику количину магловите, ситне радости; желимо им да израсту у такву

меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пунота живота. Ево, с ове тачке

гледишта човек треба да уме да воли и себе.

Једна ствар нам веома смета да волимо себе: то је то што су нам неке ствари у нама

самима одвратне, неке нам се не свиђају, неких ствари се стидимо. Ако желимо да

почнемо да волимо себе стваралачки, тако да заиста постанемо човек у пуном смислу ове

речи, да остваримо све своје могућности, морамо да прихватимо – макар прелиминарно –

све што у нама постоји, не анализирајући оно што нам изгледа лепо или привлачно, већ

просто све, без остатка. Христос у једној од Својих прича каже ученицима, који су

мислили да треба ишчупати зло, како би остало само добро: "Не, на пољу се коров и

пшеница остављају да расту заједно, док не буду могли јасно да се разликују; иначе ћете

уз жељу да ишчупате коров сигурно ишчупати и пшеницу" (Мт. 13, 24-30).

Тако је и у нама. Понекад у нама постоје својства која сама по себи ни по чему

нису добра, али која су засад – једини ослонац у нашем животу. Постоји занимљива прича

из Гандијевог живота. Њега су оптуживали због тога што је подстрекивао сиромашне на

штрајкове, ово наводно није одговарало његовој даљој делатности; и он је дао изванредно

објашњење. Рекао је: "Ови људи су били кукавице; ја сам их научио насиљу како би

победили кукавичлук; а кад је кукавичлук у њима био побеђен, научио сам их љубави

како би победили насиље."

Тако бива са сваким од нас. У нама постоје својства, која нису привлачна, међутим,

у дато време она се ничим не могу заменити. Човек који је кукавица с радошћу ће назвати

свој кукавичлук кротошћу и смирењем. Ни у ком случају му се не сме дозволити да ово

учини. И кад се сами оклизнемо тако што се "префарбамо", да назовемо кукавичлук

смирењем, да назовемо похлепу љубављу, треба да се зауставимо и да кажемо: "Не, не

лажи! Буди истинољубив! Зато што оно што ти јеси јесте прави човек, а она лажна слика,

коју се трудиш да створиш о себи је потпуна лаж, такав не постоји; и зато овај непостојећи

човек никада не може да постане нико. Док онај човек који ти јеси, који ти се, можда, чак

нимало не свиђа, може да се промени набоље."

Треба да се односимо према себи као што се уметник односи према материјалу: да

узимамо у обзир сва својства овог материјала и да на основу тога одлучујемо шта може да

се уради. Као што уметник треба да покаже велико познавање свог материјала и да има

представу о томе шта жели да направи од њега, тако и човек, не одбацујући у себи ништа,

трезвено, смирено прихватајући себе онаквог какав јесте, треба истовремено да има

узвишену представу о Човеку, о ономе што он треба да постане, што треба да буде.

А осим тога – и ово је изузетно важно – потребна је спремност да се човек бори,

спремност да побеђује, спремност да твори ону лепоту, коју је замислио или у коју је

поверовао. Уметник осим познавања свог материјала и представе о томе шта жели да

учини, треба још да развије у себи и упорност, љубав према раду, и техничке способности;

све ово захтева огромну дисциплину у уметнику, у сваком творцу – без обзира на то да ли

је писац, уметник или скулптор, - и исто ово од нас захтева живот. Без дисциплине ништа

не можемо да постигнемо. Међутим, дисциплина може бити различита. То може бити

механичко испуњавање неких захтева, а може бити и живо стваралаштво, које захтева да

све наше снаге буду концентрисане у једно. Човек се гради подвигом, надахнућем и

упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско

достојанство како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек

постане достојан свог људског призвања.

Апсолутан услов за љубав је отвореност; у идеалном случају међусобна, међутим,

понекад је то отвореност од стране једног човека који воли толико да је то довољно за

двоје. Међутим, дешава се да нам је отвореност страшна. Отворити се значи постати

рањив; отворити се значи зависити у својој радости и у својој боли од другог човека. А ово

можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека.

Вера бива различита. Постоји проста, дечја, чиста, светла вера: поверење, оданост,

непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост,

немилосрђе и бол, која се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати

зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у

веома чистим и дечјим душама; међутим, у њој нешто недостаје. Да, она открива човека

по цену великог страдања, али истовремено не штити другог човека од грешака, зато што

ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам

нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако

се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све

рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку.

Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Као прво, вера у

човека, основна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и

бесконачне стваралачке могућности за развој; да ако му се помогне, ако се подржи, ако се

надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да роди звезду. Оваква увереност

је увереност у то да у човеку постоји светлост, да постоји истина, и да оне могу да победе.

И у овој уверености, у овој вери нема наивности; она расте с искуством, које се гради на

познавању самог себе и на познавању живота и људи.

Међутим, на путу ка овоме ми стално долазимо у додир с другима – и други с нама

долазе у додир – долазимо у додир с људима који се налазе у стадијуму настанка, односно

с људима у којима се боре светлост и тама – и понекад се жестоко боре. И кад се

откривамо у акту вере, треба унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу.

Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље,

осећање увреде и осећање понижености такође припадају овој области рањивости.

Међутим, не говори се о љубави, већ о способности човека да буде рањен у срцу – а да не

одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су

суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек.

Веома је важно изабрати ову рањивост. И умеће да се ова спремност човека да

верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како би не само ти, већ и

други, израстао у пуну меру својих могућности, то је подвиг. То је нешто велико, то је

истинско стваралаштво: од човека који се још није остварио, ми остварујемо Човека, ми

постајемо оно што можемо да будемо и да постанемо, другом помажемо да постане све

оно што је способан да буде. У овоме постоји моменат веома озбиљне одговорности.

Обично, кад говоримо о одговорности ми ову реч схватамо као обавезу да реферишемо:

мораћу да дам одговор – за своје речи, за своја дејства, за свој живот. Међутим,

одговорност се не састоји само у томе. Одговорност се састоји и у способности да се

одазовемо човеку, да му одговоримо – љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом

смислу свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека,

одговорност пред његовом будућношћу. И опет, ова одговорност као и свака друга, на

пример, грађанска, остварује се по цену нечега.

И ова одговорност у љубави се такође спаја са захтевношћу. Волети љубављу која

раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији

и ситнији, све суровији и све самољубивији није љубав. То је издаја. Љубав мора бити

захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно

што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их

бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа

пре свега у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно

значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би израстао у већу меру

човечности.

За ово је такође с наше стране потребна непоколебљива вера, зато што то није увек

очигледно; има момената кад пред нама блесне светозарни образ могућег човека – и угаси

се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша

нада треба да буде ватрена, а наша љубав непоколебљива; тада морамо са свом пажњом,

са свим искуством да помогнемо човеку да расте; и само ако тако верујемо, са

спремношћу да будемо отворени до последње рањивости и не захтевајући од другога да

буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно,

стваралачки волимо: не ради себе – већ ради њега.

Дијалог о атеизму и последњем суду

Беседа одржана у Лењинграду (1982.); допуњена фрагментом беседе одржане у Москви

(1974.)

Различити корени атеизма. Реалност и тајна. Вредност материје.

Искуство безбожности. Теодицеја.

Мислим да је атеизам као "искуствено знање" неспоразум. Идеолошки атеизам,

рецимо философија атеизма, може просто да одговара васпитању које сте стекли, али је

приступ кад човек каже: "Ја о Богу ништа не знам, и зато Га не може бити," - веома

примитиван приступ. Могу да будем слеп или глув, да ништа не знам о музици или о

видљивом свету, али то не доказује да њега нема. Ово може бити искомпликовано тиме

што људи зле воље или људи који су сами заслепљени (има и других разлога, навешћу вам

један веома занимљив пример) заклањају другима пут према вери, просто трудећи се да

умртве у човеку способност да верује, сводећи веру на неко религиозно стање, док вера

треба да обухвата много већу област.

Међутим, понекад човек постаје неверујући зато што је то једина заштита против

савести. Сад сам се сетио приче једног паметног, тананог и образованог свештеника у

Паризу. Некада је он био "безбожник", односно живео је без Бога и сматрао је себе

превише културним и развијеним да би уопште и размишљао о томе да постане верник.

Разговарао је с једним свештеником. Сеоски свештеник без икаквог посебног образовања,

који је из Русије доспео у емиграцију, дуго га је слушао и рекао му је две ствари: "Као

прво, Саша, није баш толико важно што не верујеш у Бога – Њему се од тога ништа неће

десити, али је изванредно то што Бог у тебе верује." И друго: "А ти, Саша, иди кући и

размисли у ком тренутку си и због чега изгубио веру, у ком тренутку ти је постало

потребно да Бога нема."

Саша се вратио кући и почео је да размишља; заинтригирала га је таква

формулација питања, такав приступ: он је очекивао мисионарске говоре или инструкције о

томе да треба да чита некакве трактате, а уместо тога – иди и поразмисли. И он је, како је

сам причао касније, тражио узроке прво у свом образовању на Богословском институту у

Паризу, затим на факултету у Русији пре револуције, затим још негде, и никако није могао

да их нађе, и дошао је до времена кад је имао шест година. Живео је у једном од градова у

Русији, био је мио дечак, ишао је у цркву сваке недеље и сматрао се веома побожним

дечарцем: долазио је, крстио се, стајао на средину цркве напред и молио се Богу. Сваке

недеље су му давали по једну копејку, коју је требало да стави у шешир слепог просјака;

он ју је стављао и ишао у цркву с осећањем да је учинио добро дело, да је пружио љубав и

пажњу – и сад може да оде код Бога чисте савести. Једном је пред Божић, шетајући с

мајком по граду наишао на продавницу у којој се продавао предиван дрвени коњић, који је

коштао шест копејки. Замолио је мајку да му га купи, она је одбила, вратио се веома љут.

А следеће недеље, кад је ишао у цркву и дошао до просјака, помислио је, да ће ако шест

пута не да ову копејку, моћи да купи коња, - и није му дао копејку. Тако је поступио

четири пута, а пети пут је помислио: а ако узмем од њега једну копејку две недеље раније

ћу моћи да купим овог коња. И украо је копејку од слепца. После тога је ушао у храм и

осетио је да више не може да стоји напред: шта ако га Бог примети – и отишао је у неки

ћошак. Дадиља и он се вратише кући и она исприча родитељима који су били

одушевљени: до сада је био мали, стајао је пред Бога; а сад је ушао у себе, његов живот у

Богу постаје скривенији, он тражи скровито место где би могао ћутке и созерцатељно да

пребива пред Богом (мама је била оптимиста!). А Саша је осећао да ствари стоје лоше и да

се од Бога треба крити. И одједном се вратио с факултета његов старији брат, који се тамо

начитао безбожничког штива, и почео да му доказује да Бога нема. И Саша ми је причао:

"Ухватио сам се за то. Ако Бога нема, уопште није важно то што сам украо ову копејку и

што нисам дао још пет копејки." И тада се у њему родила "безбожност": учење о томе да

Бога нема он је доживео као једини спас против прекора своје савести.

Тако да кад човек каже: "Ја не верујем у Бога," или кад изјави: "Бога нема!" - не

треба увек прилазити с философске тачке гледишта, понекад се може поставити питање:

"Одакле то потиче?" Питање се не може увек поставити онако како га је Саши поставио

отац Василије, али ако заиста желите да начините нешто од човека, треба да постављате

себи питање за питањем како бисте схватили; не схвативши ништа, нећете погађати било

какав циљ.

У извесном смислу безбожност је научни неспоразум, то је одбијање истраживања

све реалности, то је исто толико ненаучно као рећи: за мене музика не постоји и због тога

је нема... Не сме се тако постављати питање невернику, зато што, наравно, постоји

превише богат материјал да би се човек преокренуо. Међутим, у суштини, безбожност је

недостатак жеље да се прихвати сведочанство макар историје, макар појединих људи који

кажу: "Ја знам..." Таквих и међу научницима има много: Павлов, на пример.

Међутим, савестан научник, угледавши тајну реалности неће обавезно увидети у

њој тајну Самог Бога. Нешто може да осети и човек који не верује у Бога...

Видите, ако се он буде удубљивао у своје истраживање и размишљао о ономе о

чему сам говорио – да област вере није ограничена област верника, већ приступ животу,

наравно да ће у својим научним истраживањима налазити тајну тварног света, али то

помало може да му открије могућност да постави себи друга питања. Мислим да људи

који говоре о томе да су откривши дубоке тајне света дошли до закључка о томе да да Бог

мора постојати, стоје на помало нестабилном тлу, зато што можеш да кажеш да си постао

верник кад се дотакнеш реалности Бога – или непосредно или преко људи; међутим, такви

закључци се не могу доносити просто логички. Знам једног младог човека, веома

талентованог који је био васпитан у безбожности. Кад се уписао на факултет, изнајмљивао

је собу код интелигентног и образованог верника. Међу њима су започели бесконачни

спорови. Младић је био млад и неприпремљен, његов газда је био паметан и искусан и

потукао га је до ногу. И младић је извукао логички закључак из чињенице да је

дијалектички потучен: значи, треба да постанем верник. Изјавио је да је верник, крстио се,

учио је богословље; од њега су људи очекивали велике ствари; и у једном тренутку је

изненада схватио да никад није доживео религиозно искуство било које врсте, да је донео

логичке закључке на основу тога што га је у области логике до ногу потукао паметнији,

искуснији и образованији човек.

Овде се поставља тешко питање, зато што увек постоји област, где чак ни духовник

није до краја сигуран у којој мери овај човек нешто зна или не зна на основу искуства.

Међутим, док се у човеку не може открити (док он сам у себи не може да открије) у

извесном објективном смислу, да о Богу зна нешто лично, а не по чувању, не треба

журити с његовим крштавањем или примањем у православље. Ми на Западу држимо људе

веома дуго управо зато што сам убеђен у следеће: човек негде у границама свог

сопственог искуства треба да зна да постоји вечни живот.

Али само крштење може у томе да помогне?

Оно може да помогне, али не може да замени искуство у потпуности. Знам низ

случајева кад су англикански или католички свештеници просто говорили неверујућем

човеку, који је, наравно, био у мраку, који је био у трагању: "Крсти се и биће ти дата вера."

То је катастрофа, зато што се вера не даје тако; она се даје, али не просто зато што је над

човеком извршен обред крштења. Двојицу таквих људи сам познавао и примио у

православље, али сам деценијама морао да радим с њима како би до краја иживели

очајање и разочарење да их је Бог преварио. Свештеник им је у име Бога обећао:

"Погрузићу те у свету воду и стећи ћеш веру," погрузили су их – и апсолутно ништа се

није догодило. С једним човеком је било још горе: он је био психички поремећен, њему

није била обећана само вера, већ и исцелење, а није уследило ни исцељење, ни вера.

Тако се не сме приступати; не сме се обећавати да ће тајне на човека деловати

аутоматски. То није инјекција морфијума, то није лек, који ће деловати ма ко ти био и ма

шта с тобом да се дешава. У православном учењу постоји поимање о делотворности тајни,

односно о томе да је тајна, коју је савршио законито постављени свештеник и која се даје

човеку, реална. Рецимо Евхаристија: сије јест Тјело Христово, и сија – Кров Христова,

(ово је Тело Хрстово, и ово је Крв Христова) - не зависи од вере или неверја онога ко је

прима. Међутим, постоји и друга страна, она је стварна, али може бити неделатна, зато

што нема тла које би је прихватило. Кад апостол Павле каже: "Пазите се, да не примите

тајну на суд и на осуду" (в. 1 Кор. 11, 29) – ради се о следећем: не сме се тајна примати у

нади да ће се нешто десити. За то је потребно да у човеку постоји глад за Богом; тада

путем тајне може да се догоди оно што не може да се догоди путем дијалектике, спора,

итд.

Ипак, атеизам је везан за веома дубок реализам у односу према свету. То је веома

озбиљно у атеизму, као и то да он сам себе не може да оправда. Чини ми се да однос

хришћанства према атеизму треба да буде пажљив...

Професор Франк је, чини ми се, у једној од својих рецензија рекао да је једини

истински материјализам хришћанство, зато што ми верујемо у материју, верујемо у

васкрсење, верујемо у ново небо и нову земљу, не у смислу да ће све садашње бити

уништено до краја, већ да ће све постати ново; док атеиста не верује у судбину материје,

она је пролазна појава. Не у смислу као што је посматра будиста или хиндуиста, као мају,

као покров, који ће се расејати, већ као реалност која пребива, која као да прождире своје

форме: ја ћу поживети, онда ћу се распасти на елементе; елементи ће наставити да постоје,

а мене неће бити; већ судбине у неком смислу, кретања материје према неком циљу се не

види, нема излаза.

С друге стране, код нас није разрађено или је веома мало разрађено богословље

материје. То је богословље које би до краја осмислило материју, а не само историју. У

учењу о Оваплоћењу, на пример, говори се: Син Божји постаје Син Човечији – и ту иде

историјски низ, наше искупљење итд. Међутим, чини ми се да ми веома мало говоримо о

томе да је Реч постала тело (Јн. 1, 14) и да се у извесном историјском тренутку Сам Бог

сјединио с материјом овог света у облику живог људског тела – што нам у суштини

говори о томе да је материја овог света у стању да буде не само духоносна, већ и

богоносна. У вези с овим готово да немамо никаквих закључака и то иде веома далеко и

чини ми се да је погубно у области богословља тајни. Зато што у богословљу тајни

тврдимо да постоји реализам догађаја (ово је Тело Христово, ово је Крв Христова);

међутим, материју која учествује сматрамо нечим мртвим. Заборављамо да нам је

Христово Оваплоћење доказало: материја овог света је сва способна на сједињење с

Богом, и оно што се сад дешава с овим хлебом и вином је есхатолошки односно, припада

будућем веку. То није магијско насиље над материјом, које је претвара у нешто; то је

узвођење материје у стање на које је призвана космичка материја. Кад апостол Павле

каже: "Доћи ће време кад ће Бог бити све у свему" (в. 1 Кор. 15, 28) – чини ми се да он

говори о томе да ће све материјално бити прожето Божанством.

Нажалост, дискусија између крајњег материјализма и хришћанства не постоји, нема

разговора. Постоје људи, који пишу књиге, али је врло мало случајева да се сретну и

међусобно разговарају. Постоји читав низ тема у вези с којима бисмо могли да се

сретнемо, не у смислу да бисмо се сложили, већ да бисмо могли да говоримо о једном

истом. Рецимо, прва додирна тачка је човек. Теоретски, управо човек стоји у центру

гледишта на свет или бриге материјализма, као и у центру хришћанског гледишта на свет.

Какав човек – ево то је тема за дијалог. Друго – друштво које је у стању да мења

индивидуу. Јер ми верујемо да нас Црква – не као социолошка појава, већ као Тело

Христово – чини заједничарима Божанске природе (в. 2 Петр. 1, 4). Значи, овде такође

постоји извесна тема. Фојербаховски израз: човек прави од себе оно што јесте... Ми

верујемо да у причешћивању Светим Тајнама на известан начин постајемо оно што

Христос јесте. То је опет тема у вези с којом бисмо могли да разговарамо уместо да се

једни другима смејемо или да једни друге прекоревамо. Вероватно постоје и друге теме о

којима сам мање размишљао. Нажалост, нема правог дијалога; а има атеиста који желе

дијалог, који нису спремни на компромис, али нам већ прилазе с извесном симпатијом или

интересовањем.

Дијалог се и нехотице одвија у нашој души, зато што ми (не говорим само о себи)

знамо атеизам из непосредног искуства...

Знате, питање атеизма је понекад врло занимљиво међу хришћанима, међу

богословима. Вероватно сте чули за богословље "смрти Бога". У најпримитивнијем

смислу ово је започело од Ничеових речи "Бог је умро". Међутим, богословље "смрти

Бога" је отишло далеко од ове тачке. Почело је од анкете у Америци: колико људи

озбиљно верује у Бога и за колико њих је Бог на известан начин "изумро" из њиховог

гледања на свет. Затим се за то ухватио читав низ богослова као за занимљиву тему и сви

јој прилазе на различите начине. Једног од ових богослова познајем; срели смо се на

неком конгресу у Женеви. Тема је била – богопоштовање; у групи од осморо људи у којој

сам ја био почели смо да дискутујемо о нечему и увидели смо да су наши, и приступ и

искуство, толико различити, и да су наша гледишта толико различита, да не можемо да

разговарамо: немамо шта да кажемо једни другима, као да говоримо на различитим

језицима, "вавилонска кула".

Онда смо одлучили да посветимо цео дан томе да се међусобно упознамо: ти

испричај о себи, ко си, односно немој дати биографске податке о себи, већ испричај какво

је твоје религиозно искуство, какво је твоје гледање на свет. И ја сам упитао једног од

њих, ван Бурена, који ми је био најмање схватљив: "Како ви себе дефинишете?" Он каже:

"Ја себе дефинишем као хришћанског безбожника..." Шта ово значи? Уз помоћ прилично

дугог, сложеног разговора доспели смо до следеће реченице: "Ја искуствено ништа не

знам о васкрсењу – нисам васкрсавао. Могу да верујем да је Христос васкрсао, али то до

мене није допрло. Кад размишљам о томе где стојим, у најбољем случају стојим на оној

тачки трајекторије на којој Христос каже: Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?

Тамо где Христос као да је изгубио Бога..." Али разумете, кад пишете: "Ја сам хришћански

безбожник," то наводи на мисао да ви негирате Бога; ово уопште не говори о томе да

стојите на оној трагичној ивици где учествујете у искуству Христа и још нисте умрли и

још нисте васкрсли. Тако да у овом богословљу постоји тема, која се у свести изражава

тако да човек још ништа не зна ван граница крста.

Други су говорили: "Ја стојим с ове стране Гетсиманског врта; могу да прихватим

Христа, сву јеванђељску историју до Гетсиманије, али нисам искусио ништа што се

односи на Гетсиманију, значи, туђ сам овоме, још увек сам с ове стране..." И изванредно је

то што човек поштено може ово да изрази, зато што ми врло лако мислимо да се налазимо

с оне стране једног или другог не доживевши то никако другачије осим емоционално, у

уобразиљи.

Постоји још нешто друго. То је моје гледиште, ја вам га излажем како умем; само

могу да кажем да ме људи, који су потпуно православни, а с којима сам о томе разговарао,

нису осудили за јерес и нису одбијали да опште са мном, али је ово без обзира на то

несвакидашњи, необичан приступ. Чини ми се да се може рећи да је за то да би умро

нашом смрћу, односно смрћу, која има значај за нас, која за нас може да има реалне, битне

последице, Христос морао да постане заједничар у једином узроку смрти – у откидању од

Бога. Не може се умрети ако се не изгуби Бог и Спаситељев крик: Боже Мој, Боже Мој,

зашто си Ме оставио? (Мк. 15, 34) јесте крик савршеног Човека Који је слободно, из

љубави, постао заједничар у основној трагедији човека: у његовој откинутости од Бога, у

томе што је он изгубио Бога. Међутим, ако се то прихвати, мислим да се може рећи да је

Христос искусио безбожност (не говорим о идеолошкој безбожности, већ о њеној

реалности), обезбоженост, као што ниједан атеиста на свету није искусио и да нема

ниједног човека – ни атеисте, ни верника, који је у овом смислу ван Христовог искуства,

мислим да Христос обухвата и верника и безбожника, премда је, разуме се, идеолошки

безбожник или човек о којем апостол Павле каже: Њихов бог је стомак (Флб. 3, 19) –

безбожан на потпуно другачији начин него Христос у том тренутку. Он је изгубио Бога

како би био сједињен с нама у јединственој, последњој трагедији човечанства. Како је

Атанасије Велики говорио: чему није постао заједничар, то није спасио... Он нас не би

спасио од смрти да није постао заједничар у њој. Не би могао просто да постане

заједничар смрти умревши добровољно, зато што Га то не би учинило заједничарем у

ономе што представља трагедију човечанства, односно у губитку Бога због којег људи

умиру.

И у овом смислу сам дубоко уверен (сад причам теоретски, не говорим о

конкретном безбожнику или о наказности онога што се дешава) у то да Христос управо

држи у Себи све и да зато што је тајна спасења за нас много тајанственија, зато што нам је

мање схватљива од представе: ево, веруј, живи добро, веруј у Христа и спасићеш се; да

постоји тема атеисте, тема безбожника, која се разрешава у Христу, а не ван Христа.

Не знам да ли вас ужасава такав приступ, али до тога сам дошао постепено веома

јаким осећањима – онолико, колико могу да осећам...

Можемо ли да схватимо да мислите да је у тренутку кад је Христос доживљавао

ову потпуну богоостављеност Он доживљавао људску природу у највећој мери?

Не, не бих тако рекао, зато што човек, каквим га је Бог замислио и створио, није

био откинут од Њега. Откинутост је плод наше греховности. Међутим, Христос не ступа у

област нашег греха, односно, Он не постаје заједничар у греху, већ у његовим

последицама. Чини ми се да је Христос, с једне стране, изабрао апсолутну солидарност

(ако се може употребити овакав небогословски термин) с човеком и да је требало да

заједно с целим човечанством искуси богоостављеност и губитак Бога и да од тога умре; и

с друге стране, људско друштво Га је избацило зато што је изабрао бескомпромисну

солидарност с Богом и Он је морао да умре ван зидина, односно ван људског града, на

Голготи.

И у овом правцу налазимо, можда слику, реализацију онога о чему је говорио Јов:

"Где је Онај Ко ће стати између мене и Судије мог, ставити руку Своју на Његово раме и

на моје раме? Где је Онај ко ће стати управо у средину, у срж трагедије која дели Бога и

човека?" (в. Јов 9, 33). И Бог-Логос ступа у ову срж у сваком смислу, плотски и душевно,

и у Себе, унутар Себе спаја распру и помирење. Он је до краја човек – Он је до краја Бог; и

оно што се дешава између Бога и човека као појава између две личности у Њему је

усредсређено у једној Личности, и у једној Личности се овај проблем разрешава. Међутим,

историјски, односно физички он се разрешава одбацивањем од стране људског друштва и

богоостављеношћу.

И ја имам наду која надахњује, да се може осмислити – не кажем: атеизам у свим

својим елементима, али да постоје некаква трагања која треба чинити. А да не говорим о

томе да много тога у безбожности није рођено негирањем Бога какав Он јесте, већ Бога

каквим Га ми замишљамо. Ако се узме историја хришћанског света, човек може да се

окрене и оде. Ми смо тако често – и у историји наше домовине, и на Западу замишљали

Бога у таквом облику да се може рећи: Не могу да сматрам да је у Њему мој идеал.

Једном сам одржао предавање на тему "Бог Којег могу да поштујем". Кад не бих

могао да поштујем Бога, без обзира на то да ли Он постоји или не постоји, ја Га не бих

изабрао за свог Господара. Могу да поштујем Бога управо због Оваплоћења и онога што

се догодило. А Бога Којег се треба плашити, пред Којим треба бити сервилан, - не, хвала

Богу, човек се не слаже да прихвати, зато што Бог и не пристаје да се људи према Њему

тако односе; Бог не може да нас прими као робове. Држао сам низ предавања на

Универзитету у Кембриџу на тему "Бог како Га знам"; изабрао сам такву тему зато што ми

је она омогућавала да говорим само оно у шта сам сигуран, без тога да ми неко каже: да,

али нисте осветлили ове и оне стране – о којима ја можда због необразованости немам

појма и за које нисам чуо. Дакле, покушао сам да покажем да је Бог достојан нашег

поштовања, да то није само Бог Којем се клањамо, већ да је Он Бог, али такав Бог Којем

човек може да повери свој живот.

Теодицеја бива слаба тако често због тога што се људи труде да "оправдају" Бога

на таквом нивоу, на таквој површини, где се од Бога прави образ човека и ништа не остаје

од Бога у Његовој величини. Наравно, Бог не захтева од нас и не очекује од нас само

поклоњење. Кад апостол Павле каже: "Ми смо Богу постали своји" (в. Еф. 2, 19), кад

Христос после Васкрсења каже Марији Магдалини имајући у виду апостоле: "Иди и реци

браћи Мојој" (в. Јн. 20, 17) – то значи да смо Му постали толико своји и рођени да би

требало Га довољно познајемо; и због тога треба да размишљамо о ономе што знамо о

Њему, да постављамо себи питања. Опет, грешимо против Бога кад се поставља питање, а

ми га решавамо против Бога без размишљања, исто као атеиста, зато што у нама постоји

известан проценат неискуства, одсуства искуственог знања. Међутим, не мислим да се Бог

гневи кад Му кажемо: "Не схватам Те..." Ми лако, често "оправдавамо" Бога: "Наравно,

недостојан сам..." Само по себи се разуме да смо заиста често недостојни, али то се може

ставити у заграду и себи се може поставити питање себи о Богу или пред Богом у

молитви: "Господе, не могу да Те схватим, и ово неразумевање стоји између Тебе и мене –

помози ми!.." Могли бисмо у неким нашим одлукама да грешимо, али док се наша грешка

састоји у томе што ми по пипању тражимо прави одговор, ми не доспевамо под осуду;

осуда почиње тамо где се просто ради комфора или због нечег другог одричемо истине,

зато што нас превише кошта да је тражимо.

"Вечност мука" или "увереност наде" у свеопште спасење?

Владико, шта можете да нам кажете о свом односу према учењу које каже да ће

грешницима на крају бити опроштено и да је пакао неспојив с представом о вечности?

Између осталог, Берђајев је инсистирао на томе да учење о паклу има више психолошки

него богословски значај.

То је колосална тема! У две речи могу да одговорим следеће: сигурност у спасење

свих не може бити сигурност вере у смислу да у Светом Писму нема јасне, сигурне

тврдње о томе, међутим, то може бити увереност наде, зато што знајући Бога онаквим

каквим Га знамо – имамо право да се надамо свему. То врло кратко, али прилично тачно

изражава оно што мислим.

Ако се мало развије, мислим, може се рећи неколико основних ствари. Као прво, у

језичком смислу. На руском, кад кажемо "вечно" имамо у виду различите ствари: ми

кажемо да је Бог "вечан" и кажемо "свој век вековати". У једном случају говоримо о Богу

указујући на то да Он нема ни почетак, ни крај, да је Божија вечност безгранична,

ванвременска и надвременска; у другом случају израз "век вековати" означава проживети

ограничену количину времена. И кад читате Свето Писмо и оце Цркве поставља се питање

о томе шта желимо да кажемо кад користимо реч "вечност" примењујући је на Бога или на

твар. У извесном смислу нема сразмерности између Божије вечности и тварне вечности:

тварна вечност се уклапа у границе времена; Божија вечност нема никакве везе с

временом. Кад кажемо да је Бог вечан ми не говоримо о неком трајању; то је један од

израза који значи: Бог онакав какав Он јесте.

Ако погледамо Свето Писмо кад говори о Суду стално се наводи овај или онај

текст као да је он једини и довољан сам по себи. Текст који се увек наводи јесте прича о

јарцима и овцама (в. Мт. 25, 31-46). Ако поставимо себи питање о овој причи, чини ми се

да грешимо ако мислимо да је центар тежине, смисао ове приче, да се опише вечна

судбина једних или других. Центар тежине приче није у томе да се каже да ће једни отићи

у вечни огањ, а други у вечну радост, већ да се укаже на то на којој основи се суд одвија.

Прочитајте и видећете да је тема постављена драматично – као суд; међутим, лекција која

се притом извлачи (ниси посећивао болесне, ниси хранио гладне итд.) се може свести на

следећу реченицу: ако ниси био човечан, просто ако ниси био човек, немој умишљати да

ћеш бити обожен.

Ево, чини ми се да је тема ове приче много више него опис оваца и јараца.

Међутим, ако се ова прича схвати као прича о критеријумима суда – што мени изгледа

тачније – а не просто о суду, треба је упоредити с другим причама, с другим Христовим

речима. Христос нам с истим ауторитетом каже: "Саветуј се са супарником својим док си

на путу, да те не преда судији, а судија мучитељу и да те не баци у тамницу; и нећеш

изаћи из ње док не исплатиш последњи динар" (в. Лк. 12, 58-59). Ово већ уопште не

говори о томе да грех за резултат има вечно мучење. Из ове дилеме католици излазе на тај

начин што овце и козе означавају пакао и рај, а овај период заточења у тамницу –

чистилиште. Међутим, то је измишљање; било истинито или не оно је плод људског

стваралаштва. То није речено. Ако озбиљно схватамо једно место, морамо такође да

прихватамо интегрално озбиљно друго.

Апостол Павле каже да ће кад све буде завршено Христос предати Своју власт у

руке Оца и тада ће Бог бити све у свему (1 Кор. 15, 28). Овим он говори нешто врло

одређено: све у свему не значи "нешто у некима" или "све у малобројнима". Опет, Јован

Златоуст излази из дате ситуације објашњавајући да ће они који су згрешили и који буду

јарци, бити као привиди, у њима неће бити реалности и зато ће Бог бити све у свему – у

онима који имају реалност... Да такво објашњење не припада Јовану Златоусту ја бих

рекао да оно представља натезање, зато што текст не каже ништа слично; то је покушај да

се у границама богословља с предрасудама објасни текст који је иначе необјашњив. Било

би вероватно, и савесније и више стваралачки рећи: "Не разумем!.." То би било врло

једноставно; и сви би то прихватили зато што нико не очекује да је све до краја схватљиво.

Постоје и друга места, али су ова три примера довољна.

Ако узимате оце Цркве – и богослове и аскете, видите, као прво, да су они

изражавали различита мишљења, а као друго, да су она мишљења која су била прихваћена

или осуђена била прихваћена или осуђена без осуђивања човека. Рецимо, учење Григорија

Ниског о свеопштем спасењу је било осуђено, тачније, није било прихваћено као учење

Цркве: оно није било анатемисано, али није постало ни учење Цркве. Ако добро

размислите о њему, оно у суштини, врло кратко и упрошћено каже следеће: пошто је Бог

Љубав, Он не може да осуди на вечно мучење Своју твар; зато ће свима опростити и сви

ће ући у Царство Небеско. Међутим, овде постоји морални моменат, или ако више волите,

неморални. Зло не може да уђе у Царство Божије просто зато што ће Господ рећи: "Ја ти

опраштам..." Човек, који је учинио зло треба да се промени како би ушао у Царство

Небеско. Ако у Царство Небеско буде уведен човек којем је туђ сав садржај овог Царства

он ће бити у паклу; исто као што ће се човек који мрзи музику грчити од патње ако га

посадите на столицу да слуша концерт и ваша доброта у смислу да сте га тамо пустили,

нимало му неће помоћи.

Постоји читав низ других мишљења која се већ односе на размишљање на тему

више него на текстове и на недоумице које текст рађа. Узмите слику Страшног суда, коју

даје апостол Павле (истина не збирно, већ на различитим местима у својим посланицама).

Слика је следећа: постојаће суд, на њему ће судити Христос, али да ли ће то личити на

обичан, правичан суд? У свакој нормалној земљи постоји законодавна инстанца, која

законе доноси по принципу неке правде, можда правде с одређене тачке гледишта, али

свеједно, на принципијалној основи, затим постоји судија, који нема везе с доношењем

закона и не може да мења закон, он треба да га примењује, постоји тужилац, постоји

тужени, постоји одбрана. А сад поставимо себи питање: да ли наша представа о Божијем

суду личи на овај шаблон? Законодавац је Бог, судија је Бог, наш бранилац је Христос,

наш искупитељ је Христос, и ако се сав род људски стави на суд, један од тужених је Син

Човечији, Исус из Назарета... Каква је онда то слика суда? Разуме се, Павле никада није

мислио да представи суд у оваквом поретку, али ако већ желимо да говоримо о правосуђу

у људској форми, ето вам правосуђа: ко коме може да суди у овој парници, ко ће коме да

доноси пресуду? Ко је написао закон?

И још: суштина Царства Божијег је љубав; суштина царства таме је нељубав,

мржња, мртвило у односу на љубав. И ево, замислите Царство Божије у које су ушли бели,

а напољу су остали црни – рецимо, овце и јарчеви. А како ће бити овим овцама у Царству

Божијем? Кад размишљате теоретски: "овце и јарчеви" - то вас нарочито не погађа зато

што никад нисте били ни овца, ни јарац. Међутим, кад бисте могли реално да замислите:

ево, тебе су пустили у Царство Божије, а твог мужа, твоју мајку или сестру су одредили за

царство таме – како ће ти бити у овом Царству Божијем?.. Изаћи из ћорсокака као што

излази Тома Аквински (говорећи да ћемо тада схватити да је Бог праведан и да је све што

Он чини правично) није могуће, недовољно је зато што ћу ја можда и рећи да је Бог у

свему у праву, а душа ће ми се кидати. А ако се не буде кидала, значи да у мени баш и

нема тако много љубави ако могу да заборавим најрођеније, најближе, оне који су за мене

били крв и тело мог живота, просто зато што сам доспео у рај. Ако се ово сликовито

замисли (ја знате, размишљам веома примитивно, то сте вероватно већ приметили): у

центру ће бити Бог Који је Љубав, Који је све створио из љубави, Који на крају књиге о

Јони каже: "Ево, ти плачеш због овог дрвцета које је једну ноћ расло, а зар Ја да не тугујем

због целог града Ниневије који сам створио?" (в. Јона 4, 10-11) – у центру ће бити Бог,

Који је савршена Љубав, Који ће неутешно размишљати о онима који су ван Царства

Божијег; затим, сразмерно с тим како у концентричним круговима иду људи са све мањом

и мањом љубављу, они ће бити мирнији и мирнији. Једини, који ће, вероватно, бити

потпуно мирни јесу они који на крају гледају преко рамена и мисле: "Хвала Богу, нисам

тамо!" (Знате, као што човек који је у последњем тренутку ускочио у аутобус и мисли:

"Хоћу ли пасти или не?" – и радује се што је у аутобусу и што није пао на улицу). Ово су

једини које могу да замислим да им је "добро". Опростите, ово је, наравно, рђаво

богословље, али то је мој доживљај ствари.

Наравно, овакве логичке скице нису довољне да би се решило питање; али постоје

и друга питања. У књизи Откровења нам се говори о томе да ће суд доћи кад се наврши

пун број изабраних и у односу на Израиљ користи се цифра сто четрдесет четири хиљаде

(в. Откр. 7, 4; 14, 2). Међутим, то је симболика: сто четрдесет четири јесте дванаест пута

дванаест, дванаест у себи садржи три и четири... Ово су све комбинације цифара које

представљају симболику – јасно је да то није потпуни број људи који се спасавају. Даље,

кад размислимо о изабранима увек их замишљамо као привилеговане; изабраник је онај

коме је пало у удео нешто веома добро у животу. Међутим, ако размишљамо о

изабраништву у Новом Завету, изабраништво састоји се у томе што је у човечанству, од

човечанства, Бог изабрао људе који су спремни да поделе Христову крсну судбину; наше

изабраништво је крсно изабраништво, а не нипошто изабраништво за славу и спокој. И

тада се може себи поставити питање (ја га не разрешавам, просто вам постављам питања):

"Да ли спасење света зависи од времена кад ће земља принети на дар Богу оне људе који

заједно са Христом могу да подигну тежину његовог греха и да је спасу?" Међутим –

како? Опет алузија и знак питања. Француски богослов Жан Данијелу у једној од својих

књига каже да је патња једина тачка сусрета између зла и невиности у смислу да се зло

увек урезује у људско тело или људску душу и онај ко је био невина жртва због свог

страдања, због своје невиности добија власт да опрашта. Христос је умирући на крсту

говорио: "Опрости им, Оче, они не знају шта чине..."

Ако се говори на ову тему још минут-два мислим да треба обратити пажњу на

следеће. Оци Цркве примењују на сатану одломак из Исаије: Поставићу престо мој над

небесима (Ис. 14, 13). Циљ сатане је да створи вечно царство независно од Бога,

самостално. Вечни пакао у том смислу је победа сатане: паралелно с Богом он ће

остварити оно што је хтео, он ће бити неподељени цар вечног, са-вечног пакла. То је

несхватљиво.

Постоје и други моменти. Ако узмете људе као што је Исак Сирин, нека места из

Јефрема, нека места из других отаца видећете да су и они ствари доживљавали много

мање просто и примитивно него што су "јарчеви" и "овце". Рецимо, Исак Сирин каже:

"Једини огањ пакла је Божанска љубав..." Или – шта значи "вечни огањ"? Није ваљда

питање трајања, о томе колико ово траје? Сви ми знамо за израз "изгорети од срамоте": у

једном тренутку човек заиста може да изгори од стида, и ништа се неће додати од тога

што ће горети сатима. Тренутак кад су га одједном укебали и кад га је покрио стид има

извесну коначност, ванвременску коначност која може бити названа како вечним огњем,

тако и тренутком.

А сад размислите сами на ову тему и надајте се; и кад бисмо се надали више,

односно кад нас задеси патња, туга, понижење итд. могли бисмо да се одазивамо као што

су древни хришћани чинили: "Слава Богу! Добио сам над овим човеком, над овим

људима, власт опраштања..." Као што је, опет, један други страдалник писао пред своју

смрт: "Само ће мученик на дан Страшног суда моћи да стане пред престо Божји и да каже:

"Господе, Твојим именом и по угледу на Тебе ја сам им опростио; Ти не можеш да их

осудиш!.."" То је власт, која нам је дата да везујемо и да дрешимо. И свима је дата!

Размислите просто о овоме. То није веронаука, то је хришћанска нада или у сваком

случају нада неких од нас.

Созерцање и делатност

Беседа одржана у Москви (1971.) Објављена у часопису "Филмска уметност". 1994. бр. 5

Међусобна веза созерцатељне и делатне поставке.

Суштина Христове делатности је љубав. Ћутање и говор.

Данас на Западу постоје две теме, које се у духовном животу чине тешкима и које

изазивају напетост. То је с једне стране, питање о томе како да хришћанин живи и делује,

и с друге стране – да ли постоји још неко место за созерцатељни живот; на који начин се

може живети и испуњавати сопствено призвање за созерцање; како човек може да буде

созерцатељ, а да се уједно не повуче некуда у себе или у неку материјалну, просторну

пустињу.

Дакле, чини ми се да нам Јеванђеље даје стваралачко и изванредно разрешење ових

супротности, само под условом да не сматрамо да су делатност и созерцање примарно

неспојиви термини. Ако почнемо од тога да их дефинишемо као неспојиве, разуме се,

нигде нећемо моћи да их спојимо.

Обично се делатност дефинише својим предметом: делатност лекара је брига о

болесницима; делатност правника је одређени круг правних послова итд. И на човека се у

овој ствари често заборавља; заборављен је онај ко ради и памти се само посао. Осим тога,

значај посла се у светским обичним димензијама мери успехом. Данас ова терминологија

успеха и пораза или губитака игра, мислим, огромну улогу свуда, зато што су то људске, а

не друштвене категорије. И она ствара огромне проблеме зато што баксуза жигоше, како

друштво, тако и његова савест; међутим, неуспех се мери успехом, који се са своје стране,

мери спољашњим критеријумима.

Што се тиче созерцатељног момента толико смо навикли да је созерцање повезано

с одређеним начином живота (рецимо созерцатељно монаштво је пустиња, затвор,

монашка келија, то је одлазак из живота), да нам више не изгледа природно да

размишљамо о созерцатељном животу у самој сржи друштвене делатности. И овде долази

до противречности, коју треба да разрешимо ако желимо да будемо хришћани, зато што не

можемо да водимо хришћански живот ван созерцања, јер нема познања Бога и општења с

Њим ван макар созерцатељне поставке. Само созерцање је дар Божји; али она поставка

захваљујући којој до созерцања може да дође, кад оно може бити дато, зависи у знатној

мери од нас. И ево, желео бих да мало размислимо пре свега о питању шта је делатност за

хришћанина.

Уопштено говорећи, за хришћанина се делатност, созерцање, молитва и све оно

што чини хришћанску природу, садржи у Христу, односно све оно што је у нама

неспојиво и не подудара се са Христом још увек је нехришћанско.

Ако се молимо као упркос вољи Божијој – што стално чинимо кад нама владају

жеље и снови и кад говоримо: "Господе, дај! Дај! Дај!" - знајући да то није у плану

изградње Царства, да је то само у плану мог личног живота – ми смо ван Христа, или

тачније, стајемо у другачији положај у односу на Њега: то више није положај где ми с

Њим учествујемо у спасењу света, где учествујемо у животу Бога, Који спасава свет. А

каква је била Христова делатност?

Као прво, њу није одређивао предмет; њу су одређивали милосрђе, љубав,

сажаљење. Сви случајеви исцељења које налазимо у Јеванђељу (васкрсење сина Наинове

удовице или Лазара), сва чуда која је Христос чинио над природом (као кроћење буре на

Тиверијадском мору) дефинишу се само једним: Њему је жао, у најјачем смислу ове речи,

жао Му је твари која пропада, и Он долази и чини нешто из милости, из милосрђа.

Међутим, никад у центру није само дело. Он никада није чинио чудо да би учинио чудо.

Он није дефинисао Себе у историји човечанства као исцелитеља, као онога ко природу

може да доведе у хармонију, као онога ко може да претвори камење у хлебове, као онога

ко може да узме такву власт над човеком и над светом како би вештачки, на силу створио

Царство Божије: тако оно управо не може бити створено.

А друго, изражавајући се људски, и наравно, помало грубо: ако је неко био лузер,

то је Христос, зато што је ако се на живот Христа и Његову смрт погледа ван вере – то

катастрофа. Ево човека који је целог живота грешио у погледу онога што представља.

Веровао је да је Бог и грешио је. Чинио је дела милосрђа и исти они људи на којима их је

чинио, пре или касније су се окретали од Њега; и кад је дошло време уласка Господњег у

Јерусалим и кад су наступили дани страдања, иста она гомила, која се ројила око Њега,

која је од Њега очекивала чудо, исцељење, милост и учење, окренула се против Њега; и

после страшне Гетсиманске ноћи почиње Страсна седмица, и на крају погибељ. (Сад

говорим као човек који не зна за Христово Васкрсење). У коначном – потпуни пораз. Он је

умро као преступник: није умро као јунак или као мученик: Он није умро за идеју; умро је

зато што Му је приписана политичка неподобност, Он је политички и друштвено опасан

човек, и био је разапет с другим лоповима и разбојницима. Притом је распеће у нашој

представи управо захваљујући Христу стекло потпуно ново значење. За нас је крст,

распеће, знак нечег великог; међутим, у то време су разапињани злочинци, то је било исто

што и послати човека на стратиште. У томе није постојало ништа посебно, разапињано је

на хиљаде људи; то чак није био неки нарочит призор, већ призор на који су људи

навикли; ништа није било ни ново, ни изузетно; Он се ни по чему није издвајао и погинуо

је. И људи су ишли око крста и говорили: "И шта? Причао си да си Ти Син Божји. Ако Те

Бог стварно воли нека Те сад скине с крста. Говорио си да је према Теби посебно

благонаклон: сиђи с крста и повероваћемо..."

Тако да говорећи о делу Христа, о томе како је Он деловао, може да се каже, као

прво, да Његова делатност нимало није одређивана предметом. Он није тражио да буде

исцелитељ, чудотворац или нешто посебно. Једини покретач су били љубав, милосрђе,

самилост и брижност, притом без икаквог чињења изузетака, због чега је био и

прекореван: Он спасава од најнижих оне који је требало такви и да остану, да васпитани

људи не би долазили у додир с њима у друштву. И с друге стране, Он је поражен на свим

пољима, лузер у свему.

У овом смислу треба да будемо веома опрезни, кад размишљамо о хришћанској

делатности као о делатности, која је сврсисходна, планска и успешна, која је усмерена на

одређени циљ и остварује га, која се одвија тако да се крунише успехом. Ово не значи да

успех, планирање и сврсисходност, не одговарају хришћанској делатности, али суштина

хришћанског момента није у њима, није у делатности. Његова суштина је у томе што је

Христос у свој Својој делатности, у свакој речи, у сваком делу, у свом Свом битију

изражавао, чинио конкретном и реалном вољу и љубав Божију. Христос је био као

Божанско дејство. То је био Бог Који делује, Бог у покрету, Божанска динамика у плоти. И

то је веома важно, зато што карактеристична црта хришћанског деловања није активизам

већ то што осим хришћанина нико не може да буде посредник и спроводник директног

Божанског уплива, зато што је нама дато знање, одређено знање. Христос нам је рекао:

"Више вас не називам слугама, називам вас пријатељима, зато што слуга не зна шта чини

његов господар – Ја сам вам све рекао" (Јн. 15, 15). Ево принципијелне основе; то што

свако од нас посебно није у стању да то у своје име говори изнутра, то што у нама нема

оне дубине заједничарења у уму Христовом, о којој говори апостол Павле (1 Кор. 2, 16),

нема осетљивости за вођство Светог Духа. Међутим, ово ништа не мења принципијелно;

ни поједини хрићанин, ни било каква хришћанска група људи, ни Црква с великим "ц" или

чак црква с најмањим "ц" односно, било која хришћанска заједница, чак ни неталентована,

- не може да размишља о себи другачије. Наше призвање је да будемо оно место где Бог

слободно делује, и они људи кроз које Он слободно делује.

Међутим, кад се управо поставља питање: како хришћанин може – без обзира да ли

је то Црква у целини или неко посебно – да буде такво Божанско дејство, спроводник,

посредник овакве Божанске динамике? Мислим да на ово такође налазимо одговор у

Јеванђељу, ако се погледамо Христов лик. Сећате се, у петој глави Јеванђеља по Јовану,

која се чита на опелу, на крају се каже: Јакоже слишу, сужду, и суд Мој праведен јест, ибо

Ја не ишчу воли Мојеја, но воли пославшаго Мја Отца (Како чујемо онако судим, и суд је

Мој праведан; јер зе тражим вољу Своју но вољу Оца Који Ме је послао) (Јн. 5, 30).

Управо: како чујем, тако судим, понављам оно што чујем и то је Божански суд; и зато то

чиним, јер не тражим Своју вољу, не тражим да изразим Своје мишљење, Своју жељу,

Своју вољу; Ја ослушкујем и Моје речи изражавају оно што Бог говори. Ево, овде је

тајанствена и основна веза између дубине ћутања и изговорене речи. Један анонимни

подвижник из XI века, који је оставио мали број дела, али занимљивих, каже: Ако имамо

право да правично, у складу са Светим Писмом назовемо Христа Речју Божијом, можемо

да кажемо да је Бог бездано ћутање из којег се Она рађа у чистоти... И ово је веома важно,

зато што веза између речи и ћутања има огроман значај. Једног од подвижника Цркве из

епохе отаца пустиње, аву Памва, браћа су једном замолила да каже поздравну беседу

епископу који им је долазио у посету. Он одговори: "Ништа му нећу рећи..." "Зашто?"

"Зато што ако не може да схвати моје ћутање, он никада неће схватити моје речи..." Ми се

варамо кад мислимо да једни с другима општимо преко речи. Ако међу нама нема дубине

ћутања речи ништа не преносе – оне су празан звук. Разумевање се одвија на нивоу где се

два човека срећу у дубини управо у ћутању, ван граница сваког словесног израза.

И ево, о Христу је овај монах говорио да је Он – Реч, која до краја изражава

садржај таквог ћутања. Не реч која се рађа из унутрашње бриге (као што ми често не

говоримо из дубине, већ од неког површинског мрешкања у нашој души), већ она реч која

се рађа кад говорећи из људског искуства, човек или сам уђе унутра у дубоку ћутљивост

или кад се дешава да нам се да ћутање. Кад одједном на нас као благодат силази таква

тишина, такав унутрашњи мир и ћутање, да ако су два човека обухваћена оваквим

ћутањем они прво не могу ни да разговарају, зато што су свесни да ће свака реч разбити

ово ћутање, да ће се оно разлетети у парампарчад с ужасним треском и да ништа неће

остати. Међутим, ако човек допусти себи да ћути све даље и даље, он може да се ућути у

такву тишину да сада, на овој дубини ћутања може да говори, не нарушавајући је, већ јој

придајући словесну форму. И ви сте, вероватно, примећивали како тада говорите тихо,

мирно, како бирате речи, како ништа не препуштате случајности и више волите да нешто

оставите недореченим, него да о томе превише испричате; зато што свака реч треба да

буде истина о ономе што ћутање садржи.

Виђење Бога у свету. Различити нивои живота.

Људско искуство и Божанска есхатологија.

Враћајући се цитату: Јакоже слишу, сужду, и суд Мој праведен јест (Како чујем

онако судим и суд је Мој праведан)... Христос је био управо тако ћутљив да је могао да

чује и тако је слушао да је могао да изговара речи које су биле Божије. У овом смислу Он

је Божија Реч у сваком смислу, свака Његова реч је Божија, не само зато што је Он Бог,

већ зато што оно што Он говори потиче из Очијих недара.

Исто ово се односи на Његово деловање. Постоје различита места у Јеванђељу, на

којима се узгред указује на то да Бог Који је починуо од дела Својих седмог дана, није

свет препустио судбини на вољу. Његово стваралачко деловање је завршено, али се

промислитељно деловање и Његов рад на спасењу света настављају. И постоји низ места

на којима се каже да Бог и сада твори: "Он Ми показује дела и Ја их творим" (Јн. 5, 17-20).

Опет, оно што је у односу на реч ћутање и слушање, овде је она удубљеност која Христу

даје да види Бога Који делује, да види невидљиво дејство, као чисту Божанску динамику у

овом свету и да оваплоћује, доноси Божије дејство у овај свет у којем живимо. Ево због

чега су Христова дела, Христове речи тако савршене, и ево шта оне представљају. И наше

призвање као хришћана је да тако поседујемо ум Христов, да нас тако покреће Дух истине

и Дух синовства, да тако умемо да слушамо и да се загледамо, да наша дејства буду

дејства Самог Бога, која Он твори кроз нас. Један од пророка, чини ми се, Амос, каже:

"Пророк је онај с ким Бог дели Своје мисли." Ми смо позвани да тако будемо пророци: не

у смислу у којем говоримо о пророчанству као о дару предсказивања – није ствар у томе.

Човек може ништа да не предсказује, али онај ко уместо Бога наглас говори Божанске

речи јесте пророк у овом смислу.

Ово нас не доводи до питања о оном, да тако кажем, специјализованом созерцању

које се описује у житијима светих, у пустињи, у затвору, већ о оној основној

созерцатељној настројености која припада сваком хришћанину – наравно, ако је он

хришћанин: или као намера или као нешто што већ започиње или као нешто што већ

поседујемо. И ево, о овоме желим још нешто да кажем.

Реч "созерцање" у строгом, аскетски-мистичком речнику односи се на созерцавање

Самог Бога од стране човека; "теорија" је на грчком – управо созерцање Бога. У ширем

смислу, међутим, о созерцању се говори као виђењу и Бога, и Његових путева, и настанка

Његове твари. Рецимо, митрополит Филарет Московски у једној од својих проповеди на

Божић каже да онај ко има чисто срце гледајући свет види како на њему почива благодат

Божија, као да види сијање благодати; онај свет који ми видимо као мат, као угасли,

оскрнављени, може бити пут ка созерцању присуства Божијег кроз твар. Ово није чисто

созерцање Божанске природе, њене суштине, већ је то виђење Бога, зато што у твари сија

управо благодат, Он; и зато ћу реч "созерцање" користити у овом ширем смислу.

Созерцање претпоставља одређено расположење духа, оно претпоставља способност

слушања и способност виђења; зато оно од нас захтева поставку да кад слушам желим да

чујем и кад гледам желим да видим. Ово изгледа као веома површна примедба. У ствари,

то је веома ретко стање: ми не гледамо с циљем да видимо и не слушамо с циљем да

чујемо. Видимо обрисе – и ни на чему се не задржавамо; слушамо речи и иза речи не

хватамо дубину осећања или мисли. Вероватно сте примећивали: дешава се да сте уморни

и не желите да уроните у нечији живот. Сретнете некога и упитате: "Како си данас?" И он

вам угаслим гласом, с мртвим изразом лица каже: "Добро." И ви се не одазивате; његове

речи су довољне, управо њих сте и чекали, он вас је ослободио нужности да преузмете

тежину на себе, слободни сте... Кад бисмо били поштени, рекли бисмо: "Није тачно,

изгледаш покисло, глас ти је мртав, по свему видим да уопште ништа није у реду. Да ли је

у твојим у очима страх или нешто друго?" Могли бисмо да откријемо у њему цео живот,

али често то не радимо, зато што видети значи преузети на себе солидарност, одговорност;

ући у живот другог човека онако као што заповеда апостол Павле: један другога бремена

носите (Гал. 6, 2). Исто може да се каже и о ономе што видимо и чујемо у сваком смислу.

И зато васпитање способности виђења и чувења у себи не почиње тако да се отворе очи и

уши; оно почиње у тренутку кад решавамо да се с чистом савешћу односимо према

ближњем и према Богу – Он нам је такође ближњи. Слушати, гледати, ћутати; загледати

се док не угледамо, слушати пажљиво док не чујемо; не покушавати да побегнемо никуда

од питања које се пред нас поставило: шта је у овом човеку, шта је у овом Богу, шта је у

овој речи, шта је у овом дејству?

Знате, има људи који воле природу и животиње. Они излазе рано ујутру како би

ухватили прве покрете шуме или поља који се буде. Ако желите нешто да ухватите, треба

да устанете пре других животња, да ходате тако да се цела шума не пробуди од ваших

лаких корка, да седнете негде како бисте били што неприметнији, и да у себи спојите на

известан начин парадоксална стања: с једне стране, такву живост духа, такву пажњу, да

ништа не може да избегне ваш поглед или слух, али с друге стране, такву еластичност и

осетљивост да се све у вама одазива. Ово је парадоксално у том смислу што то није ни

пасивност ни активност. Ово није пасивност, зато што ако смо пасивни на нас као да се

ставља печат, који примећујемо тек кад се дубоко у нас уреже, а активност је стање кад

идемо у сусрет догађају. Међутим, не може се кренути у сусрет непознатом догађају, ви не

можете да кренете у сусрет неодређеном звуку, који ће доћи незнано одакле. Епископ

Теофан је то изражавао другим речима; он је говорио да човек за духовни живот треба да

буде као затегнута струна, али не превише, зато што ће презатегнута жица пући ако човек

покуша да је дотакне прстом, покидаће се и почеће да јеца. А ако не буде затегнута никада

неће дати чист звук: висиће, бучати, гудети, али неће звучати. И ево ово стање на известан

начин претходи созерцању: да било какав додир доживимо и да он изазове у нама јасан,

чист одговор. У молитвеном смислу то је ћутање, у смислу дејства то је способност да се

загледамо и да схватамо. Као што сам већ рекао, строго говорећи созерцање се односи на

Бога и постоји приликом дубоке молитве, кад га Господ даје, у оним стањима кад човек

одједном осећа Божије присуство с таквом силом да све остало одлази из његове свести.

Могу вам навести пример из наших дана. 1938. године на Атону је умро стари руски

монах Силуан. О њему је написана књига на руском језику, коју вероватно неки од вас

знају. Он нам је у Париз писао прилично много писама. У једном од ових писама (не сећам

се да ли је оно доспело у књигу или не) постоји следећа прича. Силуан и неки други

старији монаси, којима је било наложено да надзиру манастирске раднике, седе за столом

и један од монаха му каже: "Слушај, оче Силуане, шта ти радиш са својим радницима? Ми

своје гледамо све време и они раде све што могу само да избегну посао. А ти их никада не

надгледаш, а они све завршавају..." И његов одговор је био следећи: "Ништа не радим.

Долазим ујутру, дочекујем ове раднике, и бива ми их тако жао: то су руски сељаци, руски

момци од деветнаест, двадесет, двадесет једну годину, који су оставили своја села, који су

напустили рођена поља, рођене шуме; и више од тога: мајке, очеве, младе жене,

новорођену децу и дошли на Атон да раде зато што су код куће превише сиромашни и

зарађују некакве грошеве како би се кроз годину или две вратили кући... Жао ми их је," -

наставља Силуан, - и сваком кажем неку реч да му буде топлије на души. Сваком дајем

посао за који мислим да може да га обави. А онда идем у своју келију и док они раде, ја се

за њих молим..." Даље прича како се моли. Каже: "Господе! Погледај Николаја. Он има

само двадесет година. Како му је тешко овде, њему дошљаку из северне Русије! У селу је

оставио младу жену и дете од годину дана. Како се сигурно плаши за њих, свашта може да

се деси, а он је неписмен и жена је неписмена и годину дана ништа о њима неће знати и

шта ће затећи кад се врати... И тако," - каже, - "причам Богу о Николају, о његовој жени, о

њиховом детету, о селу, о његовим страховима; и што се више молим, почињем све више

да осећам блискост Божију. Ова свест, ово осећање близине Божије тако расте да у

извесном тренутку запљускује све као талас и ја више не могу да се сетим ни Николаја, ни

његове жене, ни села, ни детета, ничега, и нешто ме односи, као бујица, у дубине Божије.

И кад дођем до неког места у дубинама Божјим, ја срећем Божанску љубав и у њој –

Николаја, његову жену, децу, село, рођаке, све њихове патње; и онда ме Божанска љубав

враћа на земљу и приморава да се молим. И поново расте осећање Бога и поново се

откидам од земље, и поново ме нешто односи у дубине, где поново налазим исте оне људе

због којих је Син Божји постао син Човечији..."

Овде созерцатељна молитва почиње од нечег врло једноставног: од сажаљења, од

састрадавања конкретном човеку; то није неко Божанско откровење о нечему, то је

Николај, његова млада жена – и ево, расте такво осећање. Али оно се стиче подвигом

молитве, стиче се чистотом срца, даје се свим садржајем хришћанског живота.

Осим овог, постоје на известан начин другачији приступи. Други, не непосредни

приступ Живом Богу, јесте приступ живој речи Божијој, Светом Писму; под условом да га

читамо делатно, као што читамо живу реч, кад добијемо писмо од човека којег дубоко

волимо, чија нам је свака реч значајна и важна, чију ћемо сваку реч касније носити у срцу

као песму. Ми не анализирамо ово писмо по речима и по слоговима, не примећујемо да је

овде слово нејасно написано, а овде треба да стоји зарез, а овде је грешка у правопису.

Слушамо, читамо ово писмо и чујемо сву живу људску душу. Свака реч је сиромашна у

поређењу с оним што може да нам да. Ово не значи да читамо између редова; то је вежба

друге врсте, зато што се између редова може прочитати оно што човек никад у ред није

стављао; већ да читамо с тако отвореним срцем, с таквом нежношћу, с таквом љубављу да

изречене речи звуче другачије, при чему оне звуче само ако некога волимо. Ако нема

љубави, ми их читамо с другачијим акцентом. Сећам се човека који је добио телеграм од

сина и пао у чамотињу. Показује га жени: "Гледај три недеље га није било, ни реч није

написао, а сад је послао телеграм: "Татице! Пошаљи ми пара!" Мајка га је погледала, па

рече: "Ма не, ниси прочитао како треба; он пише: "Татице, пошаљи ми пара..." <На папиру

није могуће пренети интонацију: сувопарну у првом читању и нежну у другом (прим.

ред.)>

Можемо исто тако неталентовано или осећајно да читамо Свето Писмо. Оно се

може анализирати, а може се доживети. И треба да учимо да читамо; треба да читамо

будући свесни да нам се Сам Бог обраћа овим писмом. Шта ми Он говори у овом писму –

мојој души, мом срцу, мојој свести? На шта ме зове? Притом не овако: Ево, издвајам

заповести и испуњаваћу их, примићу их к знању и ради испуњења, - писма људи које

волимо не читамо тако, већ треба читати као писмо у којем дише људски живот, који

прихватамо у потпуности и на који се одазивамо душом, телом – свим.

И још треба да научимо да се према животу односимо созерцатељно, односно

управо с размишљањем, пажљиво ослушкујући, загледајући се. Често нам живот изгледа

као незавршена тканица и ми га гледамо с наличја, као што миш који трчи, гледа на горе и

види: затегнута је тканина и види се нешто бесмислено; нема цртежа, све некакви кончићи

висе у нереду. Ми понекад на живот гледамо тако и он нам изгледа бесмислено; гледамо

на њега с наличја: нема шаре, нема циља, нема покрета, само некакве монотоне линије

које прекидају чворови из којих висе неисечени конци. Ово чинимо просто зато што

живот видимо на различитим нивоима. Постоји Божји ниво, постоји веома једноставан

људски ниво, и постоји неки средњи ниво, рецимо, ниво новина. Живот по новинама је

избор из свега што може да запањи човека. Ако се узму новине и погледа на шта личи

данашњи дан у свету, видимо да се он састоји од разноврсних конфликата. Личних

конфликата (украо, убио), друштвених конфликата, војних конфликата, конфликата

природе (земљотрес, пожар итд.). И сви конфликти су без икаквог разрешења. Ово је у

извесном смислу виђење наличја. То је виђење које је недовољно велико и недовољно

мало. Оно је недовољно велико зато што нема кључа који би давао, који би указивао

перспективу и пропорцију ствари; све је једнако важно, само да буде довољно одвратно

или да запањује; и недовољно ситно, зато што је веће од људских димензија, али није по

људским размерама.

Постоји другачији приступ; Библија, Свето Писмо јесте виђење исте оне историје

човечанства, али с потпуно друге, чудне тачке гледишта: с Божије. Дакле, читате Свето

Писмо. Цар тај и тај владао је четрдесет шест година. "Аха!" мисли историчар, "овде се

нешто може сазнати, четрдесет шест година је владао, сигурно се нешто десило." Библија

нам каже: у његово време су почела да се праве идолишта на врховима планина и суседи

су напали Израиљ. И добар историчар ће слегнути раменима: "Шта је занимљиво у томе

што су градили идолишта на врховима планина? Зар се четрдесет шест година своди на то

да се ово догодило?" – Управо се своди на то, јер је сва суштина владавине у томе што су

се у његово време људи окренули од Бога и почели да граде идолишта. А све остало је

потпуно свеједно зато што ништа није остало ни од цара, ни од његовог народа, ни од

његових градова, ни од онога што је створено људским рукама.

Бог је погледао и ово је заиста ужасно у извесном смислу: четрдесет шест година

живота – просто празнина. Само ова идолишта нам говоре: "Ево издајице; окренуо се и

погинуо је." Овде је присутно потпуно другачије виђење историје, пророчанско, свештено

виђење историје. И у овом смислу Библија не може да замени уџбеник из историје, али је

она изванредно занимљива, зато што ако се паралелно погледају ова владавина у уџбенику

из историје и по Библији видећете: суд људски и суд Божји; размеру људску и Божију

размеру; шта је важно и шта је неважно; шта је значајно и шта је безначајно. И ово

понекад приморава човека да се заустави и да се јако замисли; зато што ако уместо

дакажете "цар тај и тај" кажете: "Иван је живео четрдесет шест година и све што у

његовом животу има било какав значај јесте то што је саградио идолишта негде у својој

души," то је потпуно друга ствар. Створио је себи идола: резиме читавог људског живота.

Постоји још једна димензија која нам је врло добро позната, али на коју не

обраћамо довољно пажње. Ма како да гледамо на историју, у најширој перспективи или у

средњој мишје-новинској перспективи, постоји још ситнија перспектива где ствари

поново постају реалне. Сећам се епизоде из ратног доба. Дакле, неко је пуцао у нас и ми

смо лежали, што више се приљубивши уз земљу; лежали смо – то је природна ствар. Прво

ми је било непријатно што пуцају, али човек не може стално да се напреже, постепено

сама напетост приморава човека да се опусти. Лежао сам потрбушке, био је мај, пуцало се

изнад моје главе, ја сам се што више приљубљивао уз земљу и гледао у једино што се

налазило испред мене: то је била трава. И одједном ме је запањило: каква сочна, зелена

трава, и два мрава су пузала у њој, вукла су неко зрнце. И ја се загледах; дакле, одједном

се испоставља да на овом нивоу постоји живот, нормалан, сврсисходан живот. За мраве

није било ни митраљеза, ни пуцања, ни рата, ни Немаца – ничега; била је мрвица нечега

што је чинило сав живот ова два мрава и њихових породица. И ако бисмо умели да будемо

пажљивији, приметили бисмо да се у најтежим околностима може сићи на ниво – не чак

ни миша, него мрава, да се погледа и види да живот свеједно постоји. Да, постоје тешкоће,

али дишем, живим, и дешава се на хиљаде ствари које као да су ван домашаја средњег

нивоа живота. Овакво виђење историје или мог личног или породичног, или колективног

живота на нивоу Божијем, или обрнуто, на тако простом, скромном, људском нивоу, куда

не досеже много тога, такође представља почетак созерцатељног расположења; зато што

нас ово приморава да се одвојимо (или претпоставља да смо се одвојили) од напетости и

испразности, од узнемирености, од тога да се сав проблем своди на мене: ја сам у центру.

Унаоколо је цео свет, васељена која се бесконачно шири, а ја сам у центру – мрвица,

малена мрвица, али ипак центар. У тренутку кад смо се откинули можемо да гледамо и да

видимо прво мраве и мрава, а затим можемо да видимо да ипак, постоји и небо, и да не

пуцају све време, и да су пуцали – једно пола сата и нису погодили; одједном се

испоставља да постоји маса ствари, живих, простих, - зато што не умиремо у сваком

тренутку. И ево, у овом созерцатељном расположењу слушања, виђења, осећања себе,

темељног размишљања, све се своди на то да научимо да гледамо ткиво живота, да се

загледамо у живот: свој, туђи, наш колективни. И само да учимо да делујемо у право

време.

Ово ћу опет објаснити сликом. Вероватно сте играли и видели коло. Кад закасне

младић или девојка се не хватају одмах у коло; ако се одмах ухвате – све ће се распасти,

разбиће се ритам, прекинуће се кретање. Онај ко је закаснио застаје, слуша појање; затим

почиње да се креће у ритму с појањем и кретањем и наступа тренутак кад су сав ритам,

сва песма кола тако ушли у човека да он може да се укључи у коло и оно се неће

прекинути; он се просто улио, и коло иде даље. Ево овако треба да научимо да гледамо на

живот – свој, туђи, наш: кроз Свето Писмо, кроз овако дубоко саосећање, састрадавање

или радовање с другима, као бисмо могли да се ухватимо, не прекинувши ову игру, игру у

колу.

Последње што желим да кажем јесте о важној улози поимања новине. Разлика

између људске мудрости која нас учи или приморава да делујемо по шаблону, и Божанске

мудрости састоји се у томе што се људска мудрост увек заснива на искуству прошлости –

моје или колективне: ово може бити мало искуство, од неколико десетина година живота;

то може бити свечовечанско колективно искуство, али се свеједно људска мудрост

заснива на ономе чему ме је прошлост научила: ако поступим овако, "испашће", "биће"

нешто правилно. Божанска мудрост је потпуно другачија. Узрочност, узрок због којег Бог

делује управо тако нема корен негде у прошлости, већ лежи у будућности. Бог не делује

због, већ ради нечега. Узмите, на пример, оно што нас највише запањује, типично дејство

Божије – Оваплоћење. Човек је створио земаљски пакао. Бог није почео да исправља овај

пакао да би нешто испало. Да, Он је и ово учино: Он је дао заповести, савет, поуке,

пророке итд., али то пакао није променило; он је само постао, можда мало мање гнусан.

Ако се узме линија основних заповести Божјих на почетку књиге Постања Ламех каже:

"За сваку рану седам пута ћу се осветити, за сваку увреду седморицу ћу убити" (1 Мојс. 4,

24). Синај каже: "око за око, зуб за зуб" (4 Мојс. 24, 20). (Ово не значи: биј; то значи: немој

да бијеш више него што си сам добио.) А Христос као да на известан начин чини

противтежу древном Ламеху кад каже: "Седамдесет пута седам опраштај." Ево овакав је

пут од зверске људске освете ка правди, притом од сурове људске правде – и даље – према

Христовом закону; и ово, наравно, улази у Божји план.

Међутим, Оваплоћење је нешто ново. Бог прихвата све што се с нама догодило и

ово је неразрешив проблем. Не може се од палих људи створити друштво спасених људи:

они треба да се спасу и тада ће постојати друштво спасених. И ево, Христос долази у свет.

Бог постаје човек и све у чему је био зајдничар Он је спасио и обожио. И узрок због којег

је Он постао човек није само то што је човек пао, већ је он у Васкрсењу, у Вазнесењу, у

нашем последњем призвању да будемо учесници Божанске природе (2 Петр. 1, 4), тело

Христово, храм Светог Духа. У овом смислу свако дејство хришћанина је есхатологично,

односно усмерено је на последње остварење историје, на Царство Божије које је већ

остварено. И зато у делима Божјим и делима светаца често постоји непредсказивост и

нелогичност. С тачке гледишта разума, с људске тачке гледишта, требало је учинити ово

или оно. Светац под Божјим руководством поступа апсурдно, бесмислено, ван контекста;

он у неку ситуацију уноси нешто потпуно ново што често као да нема везе са ситуацијом,

али то стару ситуацију чини потпуно другачијом и новом. Ево где ми се чини да се

повезују моменат хришћанског делања и хришћанског созерцања.

Посебни услови за аскетско созерцање.

Унутрашње тиховање. Врева и затвор.

Одговори на питања

Али подвижници, пустињаци су се учили да ћуте у специјалним условима за то.

Сав живот је грађен тако да је усмераван на созерцање...

Они су се учили да ћуте у, у извесном смислу идеалним условима, али ни из далека

их нису сви уживали. Пустиња, усамљеност, уопште сва ова стања и ситуације се тешко

освајају; нама се само чини: "Еех, кад бих отишао у пустињу – ја бих ћутао!" Већином кад

човек оде у пустињу све мисли и осећања, почињу да се роје онако како се не роје у

обичном животу, зато што им сам живот не даје простора. Међутим, наравно, услови

играју велику улогу. Само што је, на пример, Григорије Сковорода говорио: "Извранредно

је у животу уређено да све што је компликовано није потребно и све што је потребно није

компликовано." У овом смислу, ако Бог очекује од нас унутрашњи склад, он се може

достићи где било и како било, а не само у изузетним условима, иначе би само мали број

људи то себи могао да приушти. Међутим, може се "бити у пустињи" и међу људима;

понекад међу људима има много више усамљености него у самоћи; не зато што су људи –

туђи, већ зато што је веома лако потпуно се издвојити у гомили и није тако лако издвојити

се кад три човека седе заједно.

Сад нешто друго: ћутање није само стање, у којем не користимо речи, у којем не

производимо звуке говора. У основи то је унутрашње стање, кад су се мисли слегле, кад се

срце умирило, кад је воља устремљена у једном смеру без колебања; и овоме човек може

да се учи у свакој ситуацији. У тренутку кад знате куда идете, кад је ваша воља изабрала

свој смер и ви га се држите, већ можете да саберете мисли и осећања око овог кретања.

Зато што оно почиње управо од тога што у човеку нестаје несигурност. Већи део овог

чудног дијалога који се одвија у нашој глави: "Да – не; не – да" се одвија услед тога што

ми не знамо куда идемо; кад знамо можемо да размишљамо о нечем другом. Рецимо, кад

сте се изгубили у непознатом граду ви све време размишљате: "Да ли је то та улица?

Десно или лево?.. Десно или лево?.." Кад ходате по познатом кварталу, ви идете и

размишљате о нечем свом – и у томе већ постоји неко ћутање.

Затим, ћутање (и душевно и телесно) се одвија или се развија кад одсецамо, кад

удаљавамо од себе хаотичне жеље – рецимо, радозналост. Ја не говорим о радозналости

као о страсти да се зна све оно што је непотребно – само да би се знало! – која нас просто

избацује из себе самих, ми живимо ван себе, зато што не можемо да се умиримо док не

сазнамо још и још нешто. Овде се рађа брига ума, брига срца; и једна од основних вежби

којима се треба научити, јесте да се одсече све оно за шта се лепи наша душа, - сви

предмети радозналости, похлепе, страха итд. – како би се ушло у себе и изнутра гледало

на свет, а не да човек буде као хоботница која је пустила своје пипке на све стране и држи

нешто. Сваки пут кад нешто држимо ми постајемо заробљеници, губимо више него што

стичемо. У тренутку кад затварам руку у којој држим сат и кажем: "Мој је," ја сам изгубио

руку бар до рамена, зато што више овом руком не могу ништа да радим а да не изгубим

сат. Ако исто ово чиним с умом, срцем и вољом, могу да се скупим у песницу, на неком

малом идолу и ништа неће остати; зато то треба пустити. Ово је пут ка ономе што оци

називају бестрасношћу, што не значи да је човеку свеједно, већ је то стање кад не бивамо

у "пасивном стању", кад нисмо пасиван предмет утицаја. Јер се готово сав наш живот

одвија у томе што ми реагујемо, али врло ретко делујемо. Неко је рекао – ми смо

одговорили; нешто се појавило пред погледом – ми смо угледали. Али врло ретко

делујемо изнутра без принуде. Треба да се научимо ономе што ава Доротеј назива

самовлашћем: да будемо унутра и да делујемо слободно. Не да се ритнеш заузврат зато

што су те ритнули, већ или да се ритнеш или не – по избору. То није одлазак некуда

далеко. Један од отаца из V века је говорио: "Врати се под своју кожу, живи испод своје

сопствене коже; ништа друго се од тебе не тражи." И тада човек може да делује изнутра,

тада може да достигне ћутање. Има тренутака кад се оно даје и тада га треба пазити и

чувати што је могуће дуже; ако нестане – треба га поново тражити. Међутим, сразмерно с

тим како се навикавамо и на известан начин проналазимо пут ка унутра, крчи се пут; ми

већ знамо како да доспемо назад и могуће је вратити се. Повратак тада постаје ако не

стално стање, онда макар нормално, уместо да буде реткост.

Чини нам се да је ћутање досадна ствар, али ако се једном снажно доживи оно што

ћутање даје, појављује се чежња за ћутањем. То је тиховање, унутрашња тишина, назовите

то како хоћете. Али ми се чупамо из ње, зато што нам постаје помало страшно, ми смо

негде у међустању: отргли смо се од једне обале и нисмо допловили до друге. Овде

постоји исти проблем као код раних помораца: лакше је остати у свом селу и не откривати

Америку; али неки људи су размишљали: "А да ли негде постоји друга обала? И вреди ли

зарад тога пловити морем..." Ја нисам један од таквих, али, рецимо, Колумбо је тражио и

мислио је да то вреди. Питање је колико имамо смелости духа. Можемо да седимо на

једном месту; Бог нас не приморава, али Он каже: "Тамо где седиш није ти баш најбоље..."

Он би можда чак и додао: "Ако већ хоћеш да седиш, барем немој да се жалиш!.."

Вероватно се ипак понекад треба искључивати из спољашње вреве?

То помаже; чак бих рекао: то је понекад неопходно. Понекад искачеш из колосека и

треба нешто учинити да би се вратио назад у колосек; али ту треба узимати у обзир две

или три ствари.

Као прво, шта је мир? У шуми или на пољу, или у селу он нам помаже, али ми

нисмо увек у стању да га издржимо јако дуго. Ту по свецу треба и тропар да буде. Неко

може да буде у самоћи сат времена, неко недељу дана, а ако се прекорачи сопствена

граница, почиње нова брига, друге врсте: чежња за оним од чега си с таквом радошћу

отишао у мир.

Друго: кад видимо живот у његовом врењу, кад он бије са свих страна против

нашег мира, ми због контраста веома много схватамо. Ја бих рекао да су веома многи

почели да жуде за тишином и миром зато што је мера немира превазишла све што су они

могли да издрже. И ово нам је такође потребно зато што ако нам се обезбеде сви најбољи

услови нисмо увек у стању да их издржимо. Ево, дуготрајне самоће: како је то дивно! – а

ја не могу, не могу... Кад биваш сам у току прилично дугог времена (не говорим о сатима,

већ о месецима) и покушаваш да уђеш у себе у извесном тренутку ти постаје страшно. Из

искуства манастира, из искуства људи који су пробали, јасно је да може да наступи

тренутак кад постаје толико страшно да људи излећу из келије с криком да им било ко

каже макар какву реч; макар да их изгрди што праве буку у ходнику – свеједно, само да

разгрне оно страшно ћутање које унаоколо влада. Зато што кад почињемо да улазимо у

себе, као да идемо у шуму, постоји читав период кад нам је тако добро што је бука

нестала. Затим почињемо да бивамо помало усамљени у шуми; затим идемо дубље и

постаје нам мрачно и мучно; и вече пада и чују се неки кораци... И у једном тренутку

осећамо да је у празнина у нама; зато што смо навикли на то да смо као набијени

паразитским мислима о некоме, о нечему, али мислима споља. После извесног времена

након пређеног растојања све ово остаје иза нас и ту почиње празнина. Тада почињемо да

откривамо да је празнина наша, ми смо празни и ту почиње пустиња, права истинска

пустиња, у којој је понекад врло страшно. И ако се иде овом пустињом у извесном

тренутку видимо да се пред нама отвара бездан; нема краја и конца овој празнини, нема

краја и конца овим тајним одајама и не можемо да предвидимо где ће још блеснути

светлост. И људи се враћају.

И мени се чини да човек треба да буде свестан шта се дешава. Кентерберијски

надбискуп је једном у проповеди рекао да у сваком човеку постоји празнина коју по њеној

форми, по њеним димензијама, по њеној дубини, може да испуни само Бог. Ако то не

знамо ако немамо представу о Богу или не знамо да постоји место Божије, онда нам, кад

постајемо свесни празнине постаје веома страшно и ми се трудимо да испунимо и

испуњавамо овај бездан свиме што може да да тварни свет: знањем, лепотом, љубављу –

чиме год хоћете; бацамо све то у овај бездан и ослушкујемо: хоће ли дотаћи дно или неће.

У келији се може издржати само ако је она већа од оне унутрашње келије у којој

живимо. Код епископа Теофана Затворника постоји запањујуће писмо у којем он описује

како се навикавао на затвор. Нама се увек чини: он је светац, то је и хтео. У извесном

смислу то и јесте тако, али кад је почео томе да се приближива испоставило се да ово

уопште није тако једноставно. Отишао је у манастир и прво је дозвољавао себи да хода по

манастиру, да излази из келије, да се пење на зидине и гледа руску равницу. Затим је

одлучио да се никада више не пење на зидине и не гледа напоље; одједном је цео свет

затворио зид и он је открио да је његова душа с оне стране зидина, да она не стаје у

границе манастира, да жели да види пространство, да жели да удише ветар који допире

кроз руска пространства. Затим се навикао, односно просто, људски се одвикао да жели

то. Тада се још мало сузио: уместо да корача по целом манастиру, почео је да иде из

келије у цркву и у трпезарију. Кад се навикао на то још је ограничио себе и тако је

постепено затворио за собом келију на двадесет осам година. Међутим, то му је одузело

много времена; нама само изгледа да то није тако тешко. Простор у овој соби можемо

наћи само ако живимо у свом срцу које је још мање; онда ће соба бити огромна; међутим,

ако човек не уђе у себе, цео свет му је мали.

Необичност хришћанског деловања.

Читање Јеванђеља и наша реакција.

Објасните вашу мисао о необичности хришћанског деловања. Да ли то значи да

треба поступати или да је хришћанин позван да поступа бесмислено?

Наравно, сусрет созерцања и делања се не дефинише као бесмислен. Хтео сам да

кажем да Бог делује у историји уносећи у њу нешто што се не садржи од почетка у датој

ситуацији.

Ево у томе је неочекиваност, и с тачке гледишта спољашњег човека, осећање

извесне бесмислености. Какав је пак одговор на трагедију света у томе што је Бог постао

човек и још је умро на крсту? Ово се може схватити само вером, некаквим искуством вере.

Хришћанско дејство у оваквом специфичном смислу може бити дејство Божије,

само ако се научимо свесном односу према самом Богу, према Његовој живој речи, према

свом животу, према животу људи који нас окружују, кад сами постајемо Божије дејство,

рецимо, руке Божије, очи Божије, глас Божји. Изванредна је у том смислу дефиниција

Јована Крститеља код јеванђелисте Марка, понављање речи пророка Исаије: Глас

вапијућег у пустињи (Мк. 1, 3). Оно што Јован говори – није толико он сам, већ управо оно

што Бог хоће да каже, да је сам Јован само глас који звучи кроз човека. То је Божји глас

који се чује кроз човека; то чак није човек који говори божанске речи, он је толико

прозрачан; ево примера. Даље: шта можемо да учинимо? Наравно, не почињемо од врхова

созерцања и не можемо да кажемо: "Од данас ће све што будем радио бити Божанско

дејство." Међутим, ја могу да кажем: "Од данас ћу учити да гледам, учићу да слушам

човека, да слушам своју савест, да слушам реч Божију итд. Учићу да се не бацам у борбу

пре него што схватим (а ми то стално чинимо: још нисмо схватили, а већ делујемо)."

Затим треба схватити шта означава послушање вољи Божијој. Послушање значи слушати

и прерастати себе самог тиме што постајеш заједничар у мислима Бога, у Његовој вољи. У

извесном смислу и у овоме је – планска, осмишљена делатност хришћанина, под условом

да није толико "планска" и "осмишљена" да се за Бога у њој не нађе никакво место.

Понекад се дешава да ми све испланирамо уместо Бога и тако тесно све испланирамо, тако

је све тачно да једино што Бог може да учини јесте да разбије нашу шему; за Њега више

нема места да се укључи у њу.

На примеру подвижника је то видљиво, али је тешко замислити конкретно, у

свакодневном животу...

Просто је неразумно да мислите да ћете свој пут прећи без грешака. Мислим да је

светитељ Тихон Задонски говорио да се у Царство Небеско уопште не иде од победе ка

победи, већ од пораза ка поразу, само што долазе они који после сваког пораза устају и

иду даље.

Да ли то значи да је критеријум хришћанског живота неуспех за неуспехом?

Не, критеријум није успех и неуспех. За Христа сам рекао да је Он "лузер" с тачке

гледишта неверујућег човека, који види Његову историју; али с тачке гледишта нашег

искуства вере то је најпотреснија победа, која је икада извојевана. И питање је управо у

поновној оцени наших суђења; суштина је у томе што не можемо да судимо о успеху или

поразу по људским критеријумима. Апостол Павле каже: "Мудрост људска је безумље

пред Богом" (1 Кор. 3, 19). И ми треба да будемо спремни на то да ће се оно што изгледа

мудро показати као безумно и обрнуто: оно што је наизглед успех, у ствари је највећа

несрећа коју можемо да искусимо. Ово не значи да ћемо поступати без грешке, али треба

да научимо да оцењујемо ствари по новим димензијама, по новој мери.

Боље је не давати примере из сопственог живота, али ја ћу вам дати један. Кад сам

био студент једно време ме је страшно обузимала мисао да направим медицинску каријеру

и одлучио сам да положим специјалистички испит како бих добио звање специјалисте.

Рекао сам то свом духовнику. Он ме је погледао: "Знаш – то је чиста таштина." Кажем:

"Па, ако хоћете, онда нећу полагати." "Не," - каже, - "изађи на испит и падни, да сви виде

да ни за шта ниси способан..." Дакле, то је потпуно друга оцена. Чисто професионално –

то је бесмислено, овакав суд је бесмислен, а ја сам му за то веома захвалан. Ја сам стварно

седео, добио сам ужасну оцену зато што сам написао Бог зна шта чак и о ономе што сам

знао. Пао сам; био сам на дну јако дугачког списка; сви су говорили: "Знаш, никад нам не

би пало на памет да си такав буздован..." И ја сам се нечему научио иако је то минирално

сву моју будућност у професионалном смислу. Међутим, оно чему ме је тада научио не би

ме научио говорима о смирењу. Зато што је прелако сјајно положити испит, а затим

смирено говорити: "Ма не, Господ ми је помогао."

Говорили сте о читању Светог Писма. Ипак, ретко га човек чита као живо

писмо, које је упућено лично њему. Ретко тражи конкретан савет, инструкцију,

непосредно знање...

Питање није у томе да се гата шта бих учинио кад бих знао. Питање је у томе да

човек научи да слуша. Ако се Јеванђеље чита стално, има дана кад наилази нешто

"осмишљено" што и ум може да схвати и што срцу нешто говори; има дана кад читаш и

мислиш: "Не схватам, ништа не схватам..." То је исто оно што је било за време Христа;

Јеванђеље се управо тако и градило. Христос је живео, говорио у гомили људи. Он је увек

одговарао на питање неког појединца; Његове речи су биле упућене, лично том човеку,

звучале су за њега, односиле су се директно на њега. У гомили је вероватно било људи, у

којима је зрило исто ово питање, иако се још није искристалисало. Кад су чули овај

Христов одговор који је некоме био упућен, они су вероватно хватали Његове речи: иако

питање нису постављали они, оно је већ толико зрило да је вредело сачувати одговор, зато

што ће им он ускоро добро доћи. Било је других људи који су говорили: "Ми не схватамо

о чему Он говори..." И ево, прво: треба да будемо свесни да нам Бог неће сваког дана

говорити нешто ново. Он можда данас говори другом, а ти стојиш у гомили и зеваш: "Не

схватам о чему се говори, шта је то..."

Затим постоје друга места која нас се, рећи ћемо директно, не дотичу претерано. У

принципу се слажемо: ако Бог тако мисли, зашто и да не буде тако?.. Ово нас не дотиче

дубоко, а на пример, неке приче се очигледно не односе на наш живот. Прича о браку не

дира специјално човека који се спрема за монаштво и обрнуто. Има још места на која

реагујемо негирањем. Кад бисмо били поштени рекли бисмо: "Не, Господе, ово – не,

хвала!.." Сећам се како сам једном говорио о заповестима Блаженства. Имам једну

побожну парохијанку која је слушала, слушала, па рече: "Е, оче Антоније, ако ви то

називате блаженством, молим лепо, узмите га, али је такво блаженство не желим..."

Заиста: бити сиромашан, плакати, бити гладан, жедан, и још бити прогањан, па још ово, и

још оно – и ви то називате блаженством? – Е, па хвала вам!.. Она је то рекла искрено, без

длаке на језику. Ми се већином пристојно кријемо. Говоримо: "Ах, да!" – и одмах се

изговарамо: "Па да, знам, ево тај и тај светац је говорио, други – треће; а ја нисам светац,

зато још нисам дорастао."

А има других места која погађају право у душу. Сећате се, ученици су на путу у

Емаус говорили: Зар није срце наше горело у нама кад је Он говорио с нама на путу? (Лк.

24, 32). Кад чујеш такво место, знај: Господ је то рекао теби лично. Притом, чак нећеш

побећи од онога на шта си се већ одазвао, на шта је срце већ задрхтао, на шта се ум већ

ухватио – значи не постоји могућност да кажеш: "Ово се на мене не односи," - већ се

односило. У тренутку кад почнеш да говориш: "Не, не," – то је већ: "Да, да..." Значи, то је

реч коју је Господ рекао директно теби, која се односи на твој лични живот, коју си

прихватио свом силом душе (колико је има): у овоме је склад између тебе и Бога, сазвучје,

хармонија. И ово значи да ти је Христос показао један од закона твоје сопствене природе:

одједном си сам себи постао схватљив. Он ти је рекао: "Зар не видиш какав си у

најпросветљенијим и најдубљим тренуцима?.." Ево, оваква места никада не треба

остављати ни за сутра ни по страни: то је закон мог живота од данас. Узмите, на пример,

житија светих (ми нисмо свети, али свашта може да се деси). Светац је чуо једну

реченицу; она га је погодила у душу тако да је он на њој саградио цео живот. Антоније

велики је чуо, као и многи други: "Остави све, подели сиромашнима, иди," – и отишао је,

одмах, из цркве; као да, како каже његово житије, није остао да стоји до краја службе, јер

кад је чуо од Бога шта му је потребно, зашто још да стоји? Кренуо је!..

И имао је ученика Павла: он је такође сву своју светост саградио на једном стиху из

Псалтира. Дошао је, пита Антонија: "Шта да радим да се спасим?" Овај каже: "Постани

монах." "А шта то значи?" "Ево, јешћеш тако да ћеш бити скоро гладан, пићеш мање него

што ти се пије, спаваћеш на голој земљи, радићеш колико год можеш и сваког дана ћеш

говорити Псалтир на памет..." Павле одговара: "Знаш, четири прва услова сам увек

испуњавао, зато што сам увек био гладан, увек сам спавао на голој земљи, никад нисам

пио довољно и увек сам радио више него што могу; а ево, што се тиче Псалтира – није

могуће, зато што сам ја неписмен и не знам Псалтир." Антоније рече: "Врло просто, седи

поред мене, ја ћу да говорим напамет, а ти понављај." Седоше. "Благо човеку који не иде

на пут нечастивих..." Павле понови једном-двапут и рече: "Знаш шта, идем ја мало и то ћу

да понављам..." Кренуо је и нестао; до вечери се није вратио, следећег дана није дошао,

није га било ни кроз недељу дана. Антонија је почела да обузима радозналост или

недоумица, али није пошао да га тражи зато што је сам почео да се бори с радозналошћу.

Борио се с радозналошћу и после четрдесет година радозналост је потпуно прошла. И

тада је Антоније решио да сад може потпуно мирно да крене да тражи Павла, зато што сад

може да га тражи бестрасно. Дакле, нашао га је у пустињи, бацио се на њега, држи га и

говори: "Где си се део, какав си ти ученик? Један стих си научио и отишао..." Овај

одговара: "Не! Четрдесет година покушавам да постанем човек који никада не иде путем

нечастивих..." Ево човека, који је сву своју светост саградио на овом стиху зато што га је

тако доживео. Њега је то погодило у душу: ако је то истина, треба бити такав.

Ево, од тога и треба почети. А сви бисмо ми могли, вероватно, да цитирамо

десетине места која су нас, - о, да! – некада узбудила. А затим смо се смирили – до

следећег места. И ми тражимо и хтели бисмо да нам Бог сутра још нешто покаже;

јучерашње сам већ прочитао, доживео, а сад, данас, чекам ново. Бог каже: "А не! Шта си

учинио с претходним? Јуче сам ти рекао: "Уради то и то." На пример, помири се; ниси се

помирио; што да ти данас кажем: "Иди у пустињу," кад свеједно нећеш поћи?.." И тако

Свето Писмо постаје магловито и све досадније, зато што оно оживљава само од делања.

Притом не од делања свега по реду, већ управо почевши од оних ствари које одређују

извесно слагање између моје душе и Христа. Ево Он каже нешто; то се одазвало у мојој

души и ја делам и живим тиме. И ја бих рекао овако: ако се већ нарушавају заповести

Божије, прекрши било шта, само не оно што те је тако погодило у душу. Разуме се,

"прекрши било шта" није савет, просто хоћу да истакнем да се ово не сме нарушавати,

зато што је то закон мог сопственог живота. То није заповест, која ми је наметнута споља

– то су Христове речи, које су у мојој души изазвале одговор; ја знам да је то истина. Кад

знаш, више то не можеш да чиниш; оно што не знаш – па, Бог с тобом, научићеш пре или

касније.

Серјожа, можда ти хоћеш нешто да кажеш?

Отац Сергије Хакел: Чини ми се да је веома важно оно што си говорио о улози

сажаљења као храни за созерцање. И у виду контраста хтео бих да скренем пажњу на

другу методу созерцања, на други приступ који постоји на Западу, али који је ту наводно

дошао с Истока, који се одриче сажаљења. Овакав "будистички" приступ, који чак не носи

маску будизма, назива се трансецедентална медитација – созерцање кад човек тражи мир,

али га тражи себично. Мислим да треба направити границу између овог и хришћанског

приступа. Кад човек почиње овакав созерцатељски подвиг ради сопственог мира оно што

пронађе биће просто некаква празнина, на крају крајева, опасна и по њега и по околину;

он ће бити неки леп мртвац, ако од њега нешто уопште испадне. А у крајњем случају може

се испоставити да је то напуштена кућа у коју ће на крају ући ђавоље силе. Можда треба

рећи нешто о таквом нехришћанском приступу?

Источњачка медитација

У вези с тим се може поставити питање: колико је на Западу велико

интересовање за источњачке религије? Који је разлог за то и колико је велика, по вашем

мишљењу, ова опасност?

На Западу сад влада веома велико интересовање за источњачке религије. Ово се

догађа, чини ми се, због два разлога. Као прво, зато што су западне вероисповести сад у

запањујућој кризи: кризи вере, богослужења и морала. И човеку често не полази за руком

да пронађе ослонац за живот у једној од западних цркава. Негирање Оваплоћења,

негирање Божанства Исуса Христа, Његовог Васкрсења, негирање реалности тајни толико

се раширило – не само код Енглеза и протестаната, већ и у Католичкој цркви да многи

просто одлазе одатле; у шта да се верује и чиме да се живи? Богослужење сиромаши, зато

што по правилу богослужење формира вера и оно изражава веру и кад вера почиње да

бледи или кад у њој више нема живоносне силе, богослужење постаје проформа, постаје

полуконцерт уместо да буде моменат созерцатељног поклоњења Богу.

Други узрок је то што "источњаци" без обзира на то да ли су будисти или

хиндуисти или муслимани, указују веома тачан пут живота, унутрашње дисциплине,

медитације, молитве, понашања, поста итд. и људи у томе налазе ослонац. Кад немају

сопствени костур они могу да се ослоне на ова правила; док вероисповести Запада веома

често говоре човеку: читај Библију. – Хвала лепо! Научи ме, покажи како да је читам, зато

што читајући Библију није обавезно да ћеш наћи у њој оно главно, о чему се тамо говори.

И осим тога, Англиканска и Католичка црква се у наше време врло често не боре с

источњачким утицајем, већ теже таквом "схватању" других вероисповести, које не потиче

увек од потпуно јасне, чврсте позиције, из које би они покушавали да разумеју шта

"источњаци" желе да кажу, чиме живе, у шта верују. Таква је разводњена свест: Да, да, то

је богопознање које је разливено по целој земљи и може се и ту и тамо нешто штрпнути

како би се обогатио наш хришћански поглед на свет...

Конкретан пример: у Енглеској је велики успех имао индус који је учио, у

принципу, веома једноставном путу. Он је човеку давао формулу, мантру; одређивао ју је

за појединог човека лично, премда није постојало бесконачно много варијанти; и човек је

морао да седи потпуно мирно, да понавља ову санскритску формулу коју уопште није

разумео и као да пролази поред себе, односно да превазиђе себе, да прође поред и

достигне неко место у себи, где нема више ни бриге, ни боли, где види светлост, тишину,

мир и радост. Мене запањује њихова потпуна безосећајност за трагедију света (не за своју;

кад човека нешто погоди лично, он се против тога бори, он не може да прође поред тога),

за саму трагичност живота: као да је трагичност илузија. Кад би се човек могао зауставити

на овом стању мира, светлости и радости, не би постојало ништа трагично, тако они

сматрају.

А можда је то други ниво?

Не мислим. Зато што, рецимо, у приступу Рамакришне, хиндуизма, нема места за

крст, за Христа као оваплоћеног Сина Божијег Који улази у свет управо зато што је патња

света озбиљна, што она није илузија, што није нешто другостепено: она је изузетно важна,

реална. Вероватно сте примећивали да у Јеванђељу, па чак и шире него у Јеванђељу, али у

сваком случају у односу на Христа – нема ниједног места где се говори о слави, кад је

Његова слава ван контекста крста. Прва теофанија – виђење славе и сведочанство о слави

је на реци Јордану, кад Крститељ сведочи: "Ево Јагњета Божијег, Који узима на Себе,

подиже на Своја плећа грех света." И одмах – силазак Светог Духа и сведочанство Божије:

"Син Мој љубљени" (Јн. 1, 29; Мт. 3, 16-17). Јагње је жртва. Исто је у Преображењу.

Јеванђеље нам говори да Илија и Мојсије говоре с Њим о Његовом будућем страдању и

Он одједном почиње да блиста нетварном светлошћу (Лк. 9, 29-43). Улазак Господњи у

Јерусалим и страдања која долазе, о којима се намерно говори (Јн. 12, 12 и следеће). Ево,

тога у нехришћанској медитацији апсолутно нема. Крст је изузет, трагедија је изузета; она

је зло, она је неумесна. Као да кад би сви људи отишли у такву медитацију, не би било

свега овога. Међутим, то је такође илузија у смислу што се грех догодио, зло постоји, пад

се десио, Христос је разапет. И не може се све ово просто одстранити тиме што ћеш сам

отићи у дубине, где те се то не тиче.

Без обзира на то, што се тиче Рамакришне, Вивекананде и уопште нехришћанске

мистерије веома је тешко уопштавати. Међутим, ма коме човек да се моли, он се у ствари

моли Оном једином Богу Који постоји. Ви можете пред себе да поставите идола, али ако

се молите Богу, ван граница идола чује вас Онај Који јесте, а не онај, кога нема. Бог није

конфесионалан. Он не припада одређеној религији, одређеној групи. Он једнако сија

светлост, шаље Своју кишу на добре и на зле. Он не прави разлике, Он гледа у срце

човека. Човек може да греши умно, али да се моли истински; то су различите ствари. Ево

примера из друге области, не хиндуистичке. У јеврејској књижевности постоји прича о

томе како су се двојица израиљских учитеља спорила поводом неке богословске теме и

несугласице су биле веома оштре. И један од њих, Шамај, узвикну: "Господе, ако сам

стекао Твоју наклоност, нека падну на нас зидови ове куће!" – и зидови почеше да падају.

Његов сабеседник, Гилел рече: "Ако сам стекао Твоју наклоност, Господе, нека се зидови

зауставе!" – и зидови се зауставише. И тада Гилел рече Шамају: "Видиш, чудо ништа не

доказује... Јер Бог није створио чудо као доказ да је нечије богословље правилно или

неправилно, већ зато што је човеково срце у потпуности припадало Богу." И то је општи

принцип: чудо није доказ. Не сме се користити чудо као доказ богословског приступа.

Светац није обавезно најбољи богослов свог времена, али је он светац.

Постоји у Ливади духовној Јована Мосха веома занимљива прича о старом

свештенику, који је био веома чистог срца, веома светог живота, али је скренуо у неку

јерес свог времена. Имао је веома побожног ђакона који је био много образованији од

њега и који је веома негодовао због тога што је његов старешина постао јеретик. Међутим,

с друге стране, видео је како је он свет човек и био је у недоумици: "Шта је то?.." После

неког времена одлучио је да нешто ипак учини и рече старешини: "Знаш, ти си јеретик и у

мени то изазива негодовање." Овај рече: "Како могу да будем јеретик? Сваки пут кад

служим Литургију прислужују ми два анђела. Они не би прислуживали јеретику! Питаћу

их..." Дакле, прича описује како овај свештеник служи, у извесном тренутку анђели

прилазе престолу, он се тада зауставља и каже: "Слушајте, ево мој ђакон који је веома

образован каже да сам ја јеретик, а ви ми никад ништа нисте рекли. Сад ми кажите: Ко је у

праву?" Анђели одговорише: "Он је у праву, ти си јеретик." Онда свештеник поче да

негодује и рече: "Па што ми ништа нисте рекли?" И одговор анђела је изванредан. Они

кажу: "Уз тебе је био човек и Бог нам је рекао: "Не говорите ништа, како би овај човек

могао да покаже љубав; ако не покаже љубав – онда реците..." Бог је по овој причи,

примао молитве, бескрвну жртву овог свештеника зато што је он искреног срца правио

грешке – главом, али не животом, не срцем, не вером и било чиме другим; он просто

главом није био у стању да схвати о чему се радило.

Ја сад говорим о црквеној свести, а не о историјској тачности овог случаја; не

видим основу да се не верује у његову истинитост, али не ради се о томе. Прича говори о

томе како је Црква то доживљавала. Овде је јасан следећи моменат: човек може умно да

греши и да буде чистог срца. Христос каже: свака хула која се каже против Сина

Човечијег ће се опростити (Мт. 12, 32). У суштини, хула је граница; али пре ове границе

све несхватање, све превирање, све грешке које можемо да учинимо умно могу да се

опросте. Не може да се опрости нешто друго што се односи на наш дубоки садржај. И зато

не мислим да је било ко просто споља, да су тајна Божија и познање Божије недостижни за

спољашњег човека.

О сусретима и последњим остварењима

Стварање као сусрет. Сусрет с Богом у Његовим појавама. Сусрет са смрћу.

Христово Рођење као сусрет света с Богом.

Сваки пост представља очекивање. Божићни пост нас припрема за тренутак кад

ћемо с најдубљим умилењем, са захвалношћу и уједно с извесним сазнањем страха

дочекати оваплоћеног Сина Божијег; овај период поста је управо време кад очекујемо

Његов долазак. За време Великог поста ми такође у тами или у помрчини земаљског

живота напето очекујемо тренутак кад ће бљеснути, кад ће као муња, као подне,

заблистати чудо Христовог Васкрсења. Опет: трепетно ишчекивање и његов завршетак у

неизрецивој радости, који за нас не представља само почетак новог живота, вечног

живота, који се открива с новом силом, с новом дубином, већ, на известан начин, и

почетак нашег људског призвања; ми смо нова твар, послата у грешни, осиротели свет

како бисмо у њему објавили, не само долазак Господњи, већ и победу Божију; како бисмо

објавили не само то да се испунило време очекивања, већ да је то очекивање завршено и

да је сад пред нама све отворено.

Али, на почетку и на крају оба историјска периода постоји нешто друго: први

сусрет и последњи сусрет. И на путу од првог сусрета стварања до последњег сусрета, до

самог свршетка, протиче сусрет за сусретом. Одвија се неминовни сусрет, који предстоји

свим људима, који је општи за све, а то је смрт; и одвијају се сусрети у току читавог нашег

живота кад се наша душа одједном отвара, кад изненада доживљавамо близину Бога, кад

Га спознајемо на нов начин, кад улазимо с Њим у ново, радосно и преображавајуће

општење. А постоји и други сусрет: сусрет твари с тварју, човека с човеком и човека са

светом који га окружује.

И ево, данас бих хтео да поразговарам с вама и о сусрету и о последњим

остварењима.

На почетку Старог Завета први редак књиге Постања каже да је Бог створио небо и

земљу. У овим кратким речима се садржи сва благовест о томе да нас је Бог створио, да је

Он створио све, да је све из небића изведено моћном, чудотворном Божјом речју.

Међутим, не речју власти, не речју, која нас приморава на нежељено битије, већ речју

љубави. Кад Господ ствара свет, Он као да свакој твари говори: "Ходи и подели са Мном

радост битија! Дођи, зато што си ми драга. Дођи: сва Моја љубав је отворена пред тобом,

сва Моја љубав ти је понуђена и дата..." Стварање је чудо кад нас Бог због Своје љубави

зове на празник, на пир међусобне љубави. Кад бисмо могли да замислимо шта се

догодило у том тренутку: како је свака твар, од најмањег зрнца песка, од најнежније

биљчице до човека – најсложенијег што постоји на свету – настајала из небића и изненада

примала битије и како је одједном спознавала: "Ја постојим! Ја јесам! И ја јесам, зато што

је испред мене Бог, Који ме је заволео и Који ме је призвао на заједничку радост, на

заједнички празник љубави..." Какво чудо је то морало бити кад је свака твар настајући из

небића одједном стајала очи у очи с Божанском љубављу! И какво чудо, каква радост,

каква дивота за сваку твар јесте да погледа у Божанску љубав и да осврнувши се око себе

угледа како је окружена другим створењима, која Бог исто тако воли, која су Богу исто

тако драга и која у овом свом девственом, првобитном савршенству одговарају на Божју

љубав савршеном, ликујућом, светкујућом љубављу. То је био први сусрет између Бога и

твари и сваке твари с Богом и са свим светом који настаје. Каква је то лепота и каква

радост – бити тако вољен да будеш призван на постојање. И не само на постојање, већ на

живот; не само зато да би "био", већ зато да би поделио с Богом ово чудо живота, који се

из Њега у бујицама излива и струји кроз наше жиле и прожима сву твар и све претвара у

покрет, у дах, у радост, у лепоту. То је први сусрет.

Међутим, после тога се догодио пад; човек је изгубио Бога, изгубио је самог себе и

изгубио је виђење лепоте твари, виђење хармоније, и изгубио је виђење свог пута. И

уједно, због тога што је био постављен за путовођу све твари у пуноћу живота и битија – и

сва твар је залутала и свет је постао овај понекад страшан, горак, хладан и суров свет, свет

греха и смрти, који ми знамо. Међутим, и у овом свету је остала светлост; како каже

Јеванђење по Јовану, светлост светли и у тами и тама је не обузе (Јн. 1, 5) – односно није

је угушила и није је прогутала. Тама остаје, али она је у потпуности прожета светлошћу,

Божјом светлошћу, и оним што је остало светло и дивно у свакој твари. Светлост светли у

тами; и премда понекад наш живот протиче у сумраку, премда га ми покаткад

доживљавамо као сумрак, он се никад до краја не претвара у паклену таму, у ону таму у

коју светлост не може да продре.

Дакле, у овој полутами и полусветлости, у којима живимо, има момената

просветљења. Има момената кад Бог одједном с неком непобедивом силом испољава

Своје присуство; Он се јавља патријарсима, пророцима, судијама и праведницима Старог

Завета, мушкарцима и женама, деци и одраслима. То су били некакви проблесци или

моменти заслепљујуће светлости кад се одједном или зачула Божија реч – моћно, с

влашћу, спасоносно, или се Божије дејство изненада појављивало као чудо које спасава

народ, исцељује болест или васкрсава мртве.

Осим Оваплоћења Сина Божијег ми славимо и друге догађаје: Рођење Богородице,

Њено Увођење у храм – све су то празници који су нам драги, и сваки од њих нам каже

како је Бог у извесном моменту утицао на свет који је створио или како је ступио у њега и

унео нову меру светлости, како је Божија победа корак за кораком покоравала осиротели,

изгубљени свет. Ове тачке-прекретнице у историји представљају тренутке светлости, као

што звезде на небу блистају у дубини безданог плаветнила које их окружује, звезде-

водиље, које дају сигурност да светлост сија, да гори, да никаква тама никад не може да је

победи.

У животу сваког од нас има тренутака које можемо назвати сусретима. Апостол

Павле се на путу према Дамаску, у који је ишао као прогонитељ хришћана, одједном

нашао лицем у лице са Спаситељем Христом. Светлост овог сусрета је била таква да је

Павле ослепео; заслепљујућа светлост га је зауставила на путу таме и почео је нови живот.

У животу милиона људи, и не само у првим вековима, већ и сад, има таквих сусрета: кад

се чита Јеванђеље, за време богослужења, у тренутку извесног удубљивања у себе, у

тренуцима најдубље туге или празничне радости; или просто у неком моменту кад Господ

потражи неког од нас, открива се и почиње нови живот. Овај заслепљујући тренутак

сусрета је, наравно, непоновљив, али његове последице трају до краја нашег живота.

Понекад се дешава да човек добије благодат Божију коју нико не примећује, скоро ни сам

човек, то је сусрет у тајнама Цркве: у крштењу, у миропомазању, у освећењу јелејем, у

причешћивању Светим Даровима, у тајни брака, у исповести; има тренутака кад се

одједном цепа застор и на тренутак видимо бесконачне даљине вечности и њену

бесконачну лепоту и на известан начин, невидљиво, али појмљиво, "видимо" Бога.

И на крају, као што сам рекао, постоји још један сусрет – највећи, то је дубоки

сусрет смрти.

Ми о смрти често размишљамо као о растанку, зато што мислимо на себе и на оно

што се догодило на земљи: вољени човек је умро, ми смо осиротели, до краја живота

морамо да живимо без њега, без ње; и свет као да је кроз смрт изгубио човека: цео свет је

осиротео. Међутим, то је тако само наизглед. Ми заборављамо да се сама суштина смрти

састоји у томе да се раскидају окови земље, да се широко отварају врата вечности и да се

жива душа сусреће очи у очи са Живим Богом; овај завршетак живота, овај завршетак

људске судбине – није крај. И, с друге стране, како је рекао један руски свештеник, Црква

је војска која не оскудева у људима; то је војска и свако од нас ко пада на бојном пољу,

постаје бесмртан и непобедив. Сваки човек који је отишао у вечност више не подлеже

земаљској победи или поразу земље: он је с Богом – молитвом, заступништвом, љубављу.

Љубављу према Богу и љубављу према земљи, коју сад види на нов начин, кад види њену

несрећу без гађења, кад види њен ужас – без страха, кад види њену потребу – са

сажаљењем; и својом молитвом, својом љубављу наставља да чува оне с којима се

наизглед растао.

Међутим, и они који остају, на известан начин представљају наставак његовог

земаљског живота; у њима треба да се оваплоти све истинско, све светло, све племенито и

свето што су видели, добили и доживели кроз живот вољеног човека који је отишао у

вечност.

И на крају, ми чекамо други сусрет: крај света, кад ће Господ доћи у Својој слави.

Крај света је завршетак; крај света није тренутак у историји, то је сусрет са Живим Богом,

са Христом, Који је победио, са Христом-Спаситељем; то је радост... И кад бисмо заиста

били верујући људи, како бисмо жудели за тим, како би нас то привлачило, како бисмо

чекали и свој сусрет с Богом кроз смрт, и дан кад ће све бити завршено, кад ће, како каже

пророк Исаија, саму смрт прогутати победа, кад ће сваки растанак нестати и кад ће Бог

бити све у свему (1 Кор. 15, 28); кад ће Бог напунити, испунити Собом све, као ватра, као

светлост, као живот, као радост, као победа. Свето Писмо нам каже: Дух (односно Дух

Свети, Дух Божји, Који живи у Цркви) и Невеста (односно Црква) зову: "Да, дођи,

Господе Исусе и дођи брзо!" (Откр. 22, 17; 20)... И свако од нас би требало да буде у стању

да управо тако кличе Господу у очекивању сусрета: "Кад чујете о ратовима и гласине о

рату, подигните главе: крај се ближи" (Мк. 13, 7); без страха, мирно, срцем, које се радује

због тога што ће из дубина земаљског ужаса заблистати зора победе и сусрета.

Дакле, између пада и Христовог Рођења налази се први период чекања, кад је сва

земља, осиротела, хладна, огрезла у грех, постепено све више и више рањавана грехом,

постепено покоравана смрћу – вапила зовући да Спаситељ дође, и Бог је дошао, зато што

земља не може да се подигне, али Бог може да сиђе. Из миленијума у миленијум ово

очекивање је час расло, час је бледело, али је све време у старозаветном Израиљу као

струја протицала нада и протицало је очекивање. И ово очекивање се испунило – Бог је

постао човек; растанак се завршио; с нама је Бог; Он је тамо где су двоје или троје сабрани

у Његово име (Мт. 18, 20); опет, тамо где Га нико не очекује, Он, како каже Свето Писмо,

стоји на вратима срца, умова и живота и куца: да се неће отворити нечије срце, да се неће

отворити неки живот, да се неће отворити нечији ум за спознају, за доживљај новог

живота? Свет више није исти; ми не знамо за свет у којем није било Христа. И кад

мислимо о томе да је наш свет страшан, да је човек и као појединац сам, и да је

човечанство тако усамљено у овој огромној васељени, морамо имати на уму да су

миленијумима људи живели у свету у који Господ није ступао Својим Оваплоћењем. Чак

и у земљама у којима на кратко време наизглед тријумфује безбожност, Христос делује и

живи, дише Дух Божји. А постојало је време таквог сиротињства, које не можемо чак ни

да замислимо, о којем не можемо да имамо појма. Ми живимо у свету после Оваплоћења,

у свету који је Богу постао рођен. Бог је постао један од нас, а ми смо постали, у Христу и

Духу, деца Божија, кћери и синови Божји; Он нам је рођени отац, не у преносном смислу,

већ у буквалном, зато што смо ми браћа и сестре Христа, оваплоћеног Сина Божијег, Који

је постао Син Човечији; ми смо Богу своји, рођени...

И ми сваке године поново доживљавамо ово чудо; међутим, не треба да га

доживљавамо као црквени празник, као службу у цркви, већ као светски догађај, зато што

Својим оваплоћењем Господ не само да се сродио с нама, Он је Својом плоћу на известан

начин постао свој целом тварном свету; нема зрнца песка, нема звезде, нема биљчице или

планине, нема реке или облака који својом материјалношћу, својом вештаственошћу нису

у сродству са Христовим телом. Цео свет је у Христу. Какво је то чудо, какав је то нови

сусрет са светом! То више није просто сусрет, као на дан стварања, с творевином која

настаје из небића у чистоти, у невиности; то је сусрет са свом тварју, која је Богу постала

рођена. То што ми то не видимо, говори само о нашем слепилу, а не о отуђености твари од

Бога. Морамо да научимо да видимо, а док још нисмо научили, треба вером да прихватамо

ово чудо: чудо обновљене твари, чудо тога што се сусрет (према којем сви ми тежимо

свесно или полусвесно, а некад и несвесно) у неким недрима, у недрима природе коју је

Бог створио и нашим људским недрима, већ догодио, зато што је зрно новог живота већ

пало и клија, зато што је већ пало на земљу, што гори у неким нашим дубинама и блиста

благодаћу у целом тварном свету.

И само једно остаје чудно и страшно: да се човек није научио ни сусрету с Богом

до краја, ни сусрету са собом, ни сусрету са својим ближњим. Ми не умемо да се срећемо;

између нас и Бога, нас и твари, нас и ближњег стоје баријере; заслепљени смо, глуви смо,

безосећајни смо. А углавном смо уплашени, плашимо се сусрета, зато што срести се значи

срести се заувек; људи се срећу једном и заувек вечност; сусрет нам доноси обавезе,

одговорност.

Сусрет са самим собом и с другим. Лични сусрет с Богом

У првој беседи поменуо сам три сусрета: сусрет с Богом, сусрет са собом и сусрет с

човеком. Већ сам говорио о човековом сусрету са светом, који је Бог створио. А сад желим

да кажем нешто углавном о прва три сусрета.

С Богом се сусрећемо кад нас Он потражи. Спаситељ нам је рекао: "Куцајте и

отвориће вам се" (Мт. 7, 7). И ми можемо да куцамо, понекад дуго, зато што Господ зна да

нисмо спремни за сусрет, да нисмо спремни да се нађемо лицем у лице са Живим Богом;

јер сусрести се с Богом увек значи доћи на суд; то је исто што и сусрести се с безусловном

лепотом, с безусловном истином, с безусловном правдом. Пред лицем ове лепоте, ове

истине, ове правде, у коначном – Божанске светости, ми стојимо без одговора. И зато

Господ често чека да довољно сазримо да бисмо донели себи пресуду, и да постанемо

способни да примимо и Његов безусловни, правични, нелицемерни суд, али да у њему не

видимо своју осуду, већ Божји призив, Божји зов за то да израстемо у пуну меру људског

достојанства, нашег људског призвања, да постанемо човек у пуном смислу те речи. И

доживљујући ово искуство сусрета с Богом које истовремено представља наше спасење и

страшни суд, пророк Исаија, а за њим и апостол Павле, каже: "Страшно је пасти у руке

Бога Живог" (Јевр. 10, 31)...

У овом сусрету постоји још нешто. Кад Господ допушта да се он деси, кад Он

одлучи да је наступило време, да смо сазрели, да можемо да станемо лицем у лице с Њим

и Његовим судом, с Његовим спасењем, - сусрет с Богом увек представља почетак новог

живота. Али не живота који је обавезно лакши и привлачнији. Он је нов у смислу да овај

живот на известан начин ни по чему не личи на наш обичан живот; то је живот у којем

царује правда Божија, а не правда људска, истина Божија, а не људске истине, Божије

мерило, а не људска мерила; то је нови живот у којем морамо да одрастемо и да живимо

по мери Самог Христа, да преузмемо на себе одговорност за живот света, исто као

Христос, заједно с Њим и по исту цену којом Христос узима ову одговорност. Кад су Га

Јаков и Јован молили да седну с десне и с леве стране Његове славе, кад Он дође као

победник, Он им је рекао: "А да ли сте спремни да пијете чашу коју ћу Ја пити, да се

крстите крштењем којим ћу се Ја крстити?" – односно да уроните, ако је потребно, у онај

ужас у који ћу Ја бити уроњен?.. О овоме нам говори и ово открива пред нама цела

Страсна седмица.

То је први сусрет. Кад Господ изволи да се приближи тако да можемо да станемо

пред Њега, почиње наша судбина, тада нам се поставља питање: Како ћу одговорити на

позив Божји?.. Наравно, у теорији бисмо се сви ми одазвали – сви се одазивамо –

безусловним пристанком, безусловном спремношћу. Међутим, у стварности није тако. Да,

док се не нађемо пред лицем искушења, док се наша вера и наша оданост не искушавају

опасношћу, ризиком – ми смо спремни; међутим, кад одједном пред нама искрсне

искушење ми не одговарамо увек на њега са истом таквом спремношћу.

Други сусрет је сусрет са самим собом. Наизглед, ми све време живимо са собом;

наизглед, немамо с ким да се "сусрећемо". У ствари, имамо с ким; у сваком човеку постоје

дубине у које се он плаши да се загледа; у сваком човеку постоји унутрашњи несклад којег

се он плаши. Остати насамо са собом јесте једна од најастрашнијих ствари које човеку

могу да се догоде ако он то не чини по сопственој жељи, већ само због нужности. Бити

пред самим собом: без шминке, без заштите, без свега онога што стављамо између овог

понекад страшног призора или призора који нас просто плаши, или једноставно изазива

одвратност – и нашег погледа. Управо овај страх нам највише смета да станемо пред себе:

шта ћу угледати ако ми се отворе очи? Шта ћу угледати ако се скине завеса? Кад

подвргавамо себе овоме ми често прво осећамо просто досаду: навикли смо да се

забављамо, навикли смо да одвлачимо сопствену пажњу од себе хиљадама ствари од којих

су многе саме по себи и добре и достојне пажње, али које користимо да бисмо се

заштитили од самоће која нас плаши. А кад почињемо да се загледамо дубље понекад нас

хвата страх. Не због онога што видимо, већ зато што ступамо у за нас потпуно непознату

област: ко зна каква ће се чудовишта подићи из ових дубина? Колико злобе, колико

горчине, колико лажи, колико неправде, колико страха? Колико похлепе – и душевне, и

духовне, и телесне? Колико непријатељства, колико хладне равнодушности, колико

суровости ћу угледати ако завирим у себе? И стварно нас је страх да завиримо.

Међутим, ако ово не чинимо, ако одбијамо овај најстрашнији, најјезивији сусрет,

никад нећемо пронаћи у себи храбрости да сретнемо ни Бога, ни човека. Бога – зато што

Бог излива у наше дубине Своју неумољиву светлост; светлост која открива пред нама све

оно што ми покривамо тамом, све оно што заклањамо испред себе. Зато није само

лакомисленост, није само заборавност или равнодушност оно што нам смета да станемо

пред Бога, већ свест о следећем: ако станем пред Њега, не само да треба да живим на нов

начин (зато што поставши друг Божји више не могу да живим као да сам Његов

непријатељ или као да сам Му туђ), већ ће се преда мном открити оно што не желим да

видим. Јован Кронштатски у свом дневнику истиче да нам Бог никад не открива оно од

чега можемо да се окренемо, док не види да је у нама сазрело довољно вере и да се

учврстила нада; тек тада нам Он даје да видимо нешто од онога што Он у нама види увек:

Он открива пред нама нас саме у нашој похлепи и у нашој наказности само онда кад је

сигуран да можемо то да поднесемо. И зато кад по милости Божијој, загледавши се у себе

или просто зато што је неко померио завесу и приморао нас да угледамо нешто што пре

нисмо хтели да видимо, угледамо себе страшнијима, ружнијима, ситничавијима,

похлепнијима, јаднијима него што смо мислили да јесмо, с једне стране, треба да

постанемо свесни тога; међутим, с друге стране, ради свог укрепљења треба да се сетимо

да нам Бог не би дао да то видимо кад не би знао да можемо да издржимо овај призор. У

извесном смислу може се рећи да нашу способност да видимо себе све горима и горима –

искрено, заиста, у светлости Божијој, говори о томе да Бог има све више поверења у нас,

да Он све више и више види у нама способност да се боримо са злом и да га победимо –

наравно, само уз Његову помоћ. Зато, премда постоји овај ужас и бол због виђења зла у

себи, треба истовремено да постоји и свест о томе да је то знак Божјег поверења. И на ово

поверење се, наравно, треба достојно одазвати: тако да ово поверење не буде узалудно.

Трећа врста сусрета је сусрет с нашим ближњим. Узроци због чега до њега не долази или

због чега је он често тако непотпун су сложени. У основи, може се рећи да је

равнодушност слепа; ако сам потпуно равнодушан према човеку који се налази испред

мене, ако ме уопште не занима његова судбина и његова личност, никад нећу бити

способан ни да прочитам његову судбину, ни да упознам његову личност. А

равнодушност, хладноћа, безбрижност и наша способност да прођемо поред човека су

неизмерни. Ми се затварамо од најближих људи иза ове равнодушности и остајемо слепи,

безосећајни; схватамо површину догађаја и површину најочигледније људске реакције,

али не схватамо ни догађаје, ни реакције. Активна, зла нељубав, мржња и одвратност

имају друга својства; они нам дозвољавају да видимо само рђаво, само апсурдно, само

наказно у човеку; више од тога, они претварају у апсурдно, у наказно оно што је у ствари

предивно – али што нас превазилази; што је дивно, али нам је нејасно зато што нам је та

лепота туђа. Само љубав може заиста да види. Божанска љубав види све; људска,

ограничена љубав је способна да прозре много – под условом да постоји макар мали део

људске љубави, која је способна да се ослободи самољубља, која је у стању да заиста

усмери своју пажњу на другог. Господ нам открива виђење оне лепоте коју Он види у

човеку. Пре много година Јевграф Ковалевски је рекао: "Кад Бог гледа човека Он не види

у њему врлине или савршенства којих у њему још нема, али Он види у њему његову

неувењиву лепоту..." Дакле, љубав пред човеком открива виђење лепоте: понекад је то

лепота која се још није открила, која може бити испод суда, под завесом, али она постоји.

Бог гледајући нас, унакажене грехом, види као што ми можемо да видимо древну икону,

која оскрнављена, од које је можда остало сасвим мало; али ако нам се таква икона да у

руке – с каквом брижљивошћу је ми гледамо, с каквим с унутрашњим осећањем ужаса и

боли доживљавамо то што је света икона могла бити оскрнављена, што је било могуће да

се таква лепота подвргне унакажавању. Како је пажљиво држимо у рукама, као рањеног

човека, као ратника који је пострадао у боју, који је можда и на самрти, али у којем остаје

нешто незаборавно по величини и по лепоти.

Тако нас види Бог; међутим, док икона може бити непоправљиво оштећена, човек

никад не бива непоправљиво оштећен. За човека се може рећи оно што сваке године

слушамо у току Страсне седмице у пророчанству Језекиља о костима. Пророк је видео

читаво поље мртвих костију. "Хоће ли оживети ове кости?" пита Господ пророка. Он

одговара: "Само Ти то знаш." И Господ каже: "Прорци, односно прореци, реци људским

устима Моју животворну реч која обнавља..." И по сили ове речи кости обрастају месом,

на њима се појављују вене, затеже се кожа; и кад Господ удахњује у њих дух оне устају

као велики пук, као жива, оживела, васкрсла војска. То се дешава са сваким човеком: са

сваким од нас кад размишљамо о себи самима и са сваким човеком, ако размишљамо о

другима. Међутим, за то човека и у човека треба гледати с вером, са сигурношћу да у

њему постоји лепота која не умире, лепота коју ништа не може да унакази до краја,

лепота, коју називамо образом Божјим. Исто се може рећи за човечанство у целини, које

такође заједнички носи у себи образ Божји, без обзира на наказност која пада у очи.

Међутим, у очи пада површно; Теофан Затворник је говорио: "Злато пада на дно, опиљци

пливају по површини речице..." Ово не смемо да заборавимо: кад видимо како пливају

опиљци не треба да мислимо да осим њих у реци нема ничег другог.

Дакле, пред сваким од нас стоји задатак сусрета с нашим ближњим. Зато треба да

научимо да гледамо с циљем да видимо, да слушамо да бисмо чули. И ово нам не полази

за руком тако лако, то нас плаши. Зато што чути значи повезати се са судбином човека,

угледати значи повезати се са судбином човека. Срећемо познаника или идемо у посету

код болесника и питамо: "И, како си?.." И наш познаник или болесник нас гледа у нади и

страху: "Зар је овај човек заиста поставио питање на које жели да добије одговор? Зар овај

човек заиста жели да сазна, дакле, да своју судбину сједини с мојом?" Из очију, из звука

гласа чује се и нада и страх; и човек често одговара: "Није лоше, хвала..." И како често,

како се стално дешава да се задовољавамо овим речима, јер су нас ове речи ослободиле,

он нас није увукао у своју судбину, није захтевао од нас да учествујемо, није рекао ону реч

после које не могу да се окренем с равнодушношћу; гледао сам га у очи и видео молбу,

наду и страх, али сам затворио своје очи и чуо само речи и сад сам слободан; знам да

њему "и није лоше, није тако рђаво," а значи, можда је и добро. А да си чуо како глас

звучи, да си се загледао у очи и видео израз ових очију – не би могао тако да одеш... Али,

ако човек то допусти треба и да се одазове; и не само добром речју, не само тренутним

поступком, већ успоставивши односе или ступивши у вихор догађаја и односа, којима

можда неће бити краја. А свако мисли: "Зар ми није доста моје муке, моје бриге?.." Или

просто: "Зар ћу дати овом дану, који је међу свим данима тако тих, миран и радостан, да

се помрачи једном речју овог човека? Да, волим га, али он може све да сруши једном

речју; тиркизни пролећни дан ће се претворити у облачно, хладно зимско вече; све ће бити

покривено маглом, све ће постати хладно, радост ће се угасити..." И одлазимо.

И овде треба да васпитамо у себи много храбрости да бисмо се загледали у очи

човека с тим да видимо истину његових речи, да чујемо звук гласа; да чујемо истину или

лаж у овим речима. И понекад је потребно много храбрости да би се човеку рекло: "Не

претварај се, немој да лажеш, не причај ми да ти је добро – то није истина; душа те боли,

бојиш се, усамљен си и више не верујеш да ће се чак ни твој најближи друг одазвати; ти

ме одстрањујеш, зато што си изгубио веру у то да човек може да се одазове..." Да бисмо

нашли у себи ову храброст треба много тога да савладамо. Прво је самољубиви страх да

мој мирни живот одједном може да постане немиран, да моје благостање може да се

пољуља, да светлост може да се помрачи, да радост може да се помути. Ми увек

размишљамо о себи и себе доживљавамо као да смо ми центар свог сопственог живота, па

и живота других. Сећате се Христове приче о добром Самарјанину. Законик пита Христа:

"Ко је мој ближњи?.." Он осећа да је сам он центар и осврће се унаоколо: ко је ближњи?

Христос му одговара: "Ближњи си ономе коме си потребан; он је центар. Ти си позван да

уђеш у његову потребу..." Ево, то ми никад не умемо да учинимо, не умемо да осетимо да

нисмо ми у центру, да сваки човек који је поред нас – и ближњи и даљњи и свако онај кога

смо срели има своју потпуну, завршену судбину, и он је Богу исто тако драгоцен, за Бога

он значи исто тако много као ми; и кад нас уопште не би било овај човек би био исто тако

значајан у очима Божјим. Ја могу да будем случајна околност у његовом животу – или

пролазна, или добра или зла; али овај човек постоји сам по себи пред Богом, он није део

мог живота, није околност у мом животу, он је човек. Њега је Бог позвао да живи, да Га

спозна и да достигне пуноту која постоји само у Богу; он је позван да уђе у Царство

Божије. Над овим се треба чешће и дубље замишљати, зато што то за нас није природно.

Осим тога, ми се једни према другима опходимо или као паразити или као

похлепне звери. Како често живимо једни с другима као да се међусобно прождиремо,

одузимајући човеку мир, радост, чистоту срца и његових толико богатих својстава,

хранећи се њима, користећи их. Треба да се учимо да не узимамо, већ да дајемо и да не

очекујемо ништа заузврат или као награду. То су Христове, а не моје речи: да дајемо исто

тако штедро као што је нама дато од Бога; на дар сте примили, на дар и дајите (Мт. 10, 8).

Шта имамо што нисмо добили, шта имамо што нисмо добили или од Божанске или од

људске љубави? И зато треба да се поставим тако да је моје призвање да будем пажљив,

да размишљам, да будем друг и слуга мог ближњег; све што имам морам бити спреман да

му дам и да никада не тражим да ми врати и да никад не поменем оно што сам жртвовао за

њега и да не очекујем било какву захвалност; зато што је дати, послужити активно, с

размишљањем, разумно заволети човека, највише што може да нам буде дато, то је наша

привилегија; то чак није ни наша "дужност".

И последње што нам смета да сретнемо човека јесте страх: шта други човек може

да ми одузме? Каквој опасности може да ме подвргне? То је врло реално зато што смо сви

ми једни за друге опасни, пошто смо сви похлепни, пошто смо сви самољубиви, пошто

себе или своје осећамо као центар живота. И бојимо се пред ближњим и ближњи се боји

да стане пред нас. И ова два страха, две похлепе, два самољубља затварају двоје људи који

би могли да буду очи у очи или једно пред другим. Отац Лав Жиле је једном приликом

рекао: "Плашимо се да погледамо човека у очи зато што не можемо то да учинимо, а да се

и он не загледа у дубине наше душе," – ево чега се плашимо и у преносном и у дословном

смислу речи. Међутим, ово се у знатној мери односи и на наш сусрет с Богом.

У првом случају смо у тренутку кад нам се Бог открива у овом сложеном поређењу,

споју суда и спасења, осуде и васкрсења, до краја пуни тог чуда. Међутим, после тога нам

се поставља врло конкретно питање: Господ ми је понудио Своје пријатељство, ја сам за

Њега тако драгоцен да је сав Свој живот и сву Своју смрт и све гетсиманско страдање

спреман да да мени и за мене; и ова жртва је тако велика да би требало да се одазовем на

њу свиме, ако не смрћу, онда свим животом и у свакој прилици. Да не захтева Он превише

од мене? Кад би ме Он заволео мало, ја бих могао да Му одговорим на исти начин – лаком

љубављу, лаким пријатељством; међутим, ако сам тако вољен, то од мене захтева узвратну

љубав! Кад Бог воли целим животом и свом смрћу и ја морам да се одазовем целим

животом и целом смрћу; није ли боље да се сакријем? Страшно је пасти у руке Бога Живог

(Јевр. 10, 31). Љубав може да буде исто тако страшна као и мржња, ако се схвати да не

можемо да је примимо, а да се не одазовемо на исти начин.

Дакле, пред сваким од нас се питање поставља са свом оштрином. Ми се кријемо

од Божије љубави, не размишљамо о томе шта она значи, каква је њена мера, не само зато

што смо лакомислени и празни, већ зато што би било страшно одазвати се на исти начин.

Бог говори у Јеванђељу, ако чујемо Његове речи, Он нам каже: "Ако желиш да израстеш у

пуну меру своје људскости, ако желиш да постанеш достојан човек, пред тобом је слика

тога какав треба да будеш..." И уместо да то доживимо као потресну слику лепоте на коју

смо позвани, ми кажемо: "Ово су заповести, ово су Божије наредбе; моја дужност је да

покушам да их испуним..." У односу на међусобну љубав сав свој однос с Богом

претварамо у покушај да прихватимо Његове заповести као да су оне спољашње наредбе и

да их сведемо на минимум, да пронађемо начин да оне буду најмање захтевне. И тада се

уместо хришћанског живота добија унакажено Јеванђеље.

Ево три сусрета; о четвртом не желим да кажем ништа детаљније од онога што је

још у VI веку рекао свети Максим Исповедник који је говорио: "Човек је створен као

грађанин два света; својим телом и душевношћу он припада овом земаљском,

материјалном свету, међутим, својим духом он припада Богу. И призвање човека је, као

прво, да у себи сједини Божанско и замаљско начело; а као друго, да пронађе пут ка Богу,

да повуче за собом сву твар." То је наше призвање.

Да ли тако гледамо на свет око себе? Да ли смо вођи овог света у Царство Божије?

Да ли градимо људски град који би био пандан, који би био по мери града Божијег? Да ли

се односимо према стварима, према природи, према видљивом свету који нас окружује с

таквим свештеним страхом који треба да имамо према њему имајући на уму да је сва

материја овог света постала сродна Богу кроз оваплоћење Христа, кроз Његову плот?

Ево свих наших сусрета. Свети Симеон Нови Богослов је говорио: "Ако желиш да

научиш да се молиш чисто, да се научиш чистој молитви помири се с Богом, помири се са

собом, помири се са стварима које дотичеш..." Замислимо се над тим какав је наш однос:

да ли постоји сусрет између Бога и нас? Да ли жудимо за овим сусретом не зато да бисмо

добили од Бога више од онога што нам је Он већ дао, већ да бисмо се сродили с Њим и

постали на известан начин Његов глас, Његов самилосни поглед, Његове руке на земљи?

Да ли налазимо у себи довољно храбрости да уђемо у себе и постанемо целовити, а не

раздробљени унутрашње; да превладамо не само напетост, већ и рат који се одвија између

ума и срца, воље и жеља, тела и истине у нама? И како гледамо на ближњег? Да ли се бар

некад сусрећемо чак и с људима који су нам најдражи и најближи и шта смо за свет који је

Бог створио за вечно блаженство: зло или добро, вође или упропаститељи?

О самоспознаји

Индивидуа и личност.

Непоновљивост личности. Греховно самопотврђивање и љубав.

Пре свега бих желео да дефинишем ово "ја" које треба да спознамо – без тога

нећемо наћи заједнички језик и нећемо знати о чему заправо говоримо; а затим ћу,

дефинисавши ово "ја" на два различита начина, покушати, као прво, да покажем колико је

за нас важно да знамо своје "ја" ради уређења и изградње свог унутрашњег живота и као

друго, покушаћу да укажем пут ка самоспознаји. Не знам да ли ће ми поћи за руком да

донесем неки закључак, али ћу вам у сваком случају дати извесну количину материјала

који ћете моћи да искористите.

У смислу духовног живота о "ја" размишљамо у два аспекта; означићу их уз помоћ

два различита термина, која ћу онда покушати да проширим. С једне стране то је "ја" као

особа, индивидуа, а с друге стране је "ја" као личност, као персона. То је терминолошка

разлика која је практично и богословски основана.

Индивидуа је, као што сама реч каже, граница делења, то је оно што се више не

може поделити и ван граница чега се нарушава сама целовитост људског бића. Ако

будемо посматрали људско биће у његовој целини – сав људски род или поједини народ,

породицу или било коју групу уопште, наступиће моменат кад ће се пред нама наћи

индивидуа, односно извесна јединица. Ако будемо покушавали да делимо даље, сад већ

саму индивидуу, пред нама ће се наћи мртво тело и душа, али то више неће бити људско

биће, његово присуство. Врло је важно да схватимо да је индивидуа, која представља

границу дељења такође и граница распадања – како међу бићима исте врсте, тако и међу

њима и Богом. Ван овог распадања целине Богом и распадања целине више неће бити

речи о индивидуи, већ о личности, чијем дефинисању ћу се касније вратити.

Кад желимо да дефинишемо, да опишемо индивидуу то можемо да учинимо само у

категоријама које су заједничке за све људе, али за људе које групишемо по овим или

оним својствима. С тачке гледишта спољашњости говоримо о расту, боји,

карактеристичним особинама човека: он је високог или ниског раста, плав или смеђ, има

очи ове или оне боје, дебео је или је мршав. Ова анализа се може развити и може се

говорити о боји његовог гласа, квалитету ума и срца, о његовим другим својствима у

поређењу с људима из његове околине; у коначном, наш опис се своди на опис особина

које су заједничке свим људима, при чему се људи групишу као да чине букет, који се

разликује од другог букета, али који се састоји од истих или сличних боја. И на крају, да

бисмо препознали, да бисмо разликовали једну индивидуу од друге, ми користимо метод

контраста; понекад је то супротстављање, понекад је аналогија, али увек присуствује

елемент диференцијације тако да се једна индивидуа од друге може разликовати само у

категоријама супротстављања или контраста.

Као индивидуа, као појединац, ја јесам онолико колико сам дубоко различит од

индивидуа које ме окружују. У овоме се и састоји моје "индивидуално бивствовање" и од

тренутка кад почињем да говорим о контрасту, о супротстављању и разликовању својстава

која су заједничка за све, ја говорим о растојању које постављам између себе и другог и то

је врло важно: то је један од аспеката греховног стања, то је супротстављање, које изазива

распад и не само да спречава учествовање у једној хармонији, већ уводи и низ

самопотврђивања, зато што је с тачке гледишта како психолошке, тако и духовне, за

индивидуу карактеристично управо самопотврђивање. Ово је свима познато: кад

представљамо део неке средине и не желимо да будемо разбијени и уништени, ми треба да

се утврдимо против притиска, против насиља масе која нас окружује. И ово

самопотврђивање ће створити још напетију ситуацију смањења, односно распада који се

састоји од одбацивања другог, од негирања другог, одбијања другог, од онога што је

корелативно, што одговара одбијању човека да буде прогутан, сакрушен, уништен од

стране другог ма какав овај "други" био: "други" индивидуални или "други" колективни.

Личност, персона, јесте нешто сасвим друго: овај термин не одговара нашој емпиријској

спознаји човека; он има основу у Светом Писму или, тачније, у примени Светог Писма на

наше поимање Бога или човека. За личност је карактеристично да се она не разликује од

друге личности путем контраста, супротстављања или самопотврђивања – личност је

непоновљива. Исцрпна слика нам је, мислим, дата у Откровењу, у којем се каже да ће у

Царству Божијем које ће наступити, свакоме бити дат бели камен и на камену ће бити

написано ново име које неће знати нико осим онога ко га је примио (Откр. 2, 17) и Бога.

Ово име (о њему говори сва јеврејска традиција) се потпуно разликује од онога што ми

називамо именом, презименом и надимком; све су то случајна имена која ми дајемо

самима себи или другима, оним другима који такође припадају систему контраста,

супротности и разлика. Ово име није случајно: оно у потпуности одговара самој суштини

личности, то је личност изражена именом. По јеврејској традиционалној тврдњи коју

налазимо како у самој Библији тако и у традицији која је везана за Библију, име и личност

су истоветни, уколико то име изговара Бог. И ако желимо да схватимо сав значај имена за

личност која га носи, дозвољено је рећи да је то име, она моћна, стваралачка реч коју је

Бог изговорио, позивајући сваког од нас из небића, реч непоновљива и лична; и уједно ово

име одређује непоновљив, лични, однос који се ни са чим не може упоредити, који сваког

од нас повезује с Богом. Ми смо "неупоредиви", односно ми смо ван поређења, зато што

нико ни на кога не личи – у смислу истих категорија.

Постоји непоновљива појава коју представља свако од нас у односу на Бога; у овом

смислу личност се не може изразити, зато што се она не дефинише путем

супротстављања. Она је толико непоновљива, толико је неупоредива да постоји сама по

себи, али може да се изражава познатим дејствима и појавама, оним што је код апостола

Павла названо "сијањем". И кад желимо да спознамо своју дубоку суштину или своје

емпиријско "ја" морамо да размишљамо на различите начине, зато што је наше емпиријско

"ја" оно биће какви смо ми у друштвеном животу или које супротстављамо другима – овде

се разликујемо, јер смо релативно различити – то биће ми схватамо методама које се

разликују од метода за схватање личности. Ми не знамо шта је "личност" у првосазданом

стању управо због катастрофе која се назива падом у грех и због које уместо да постоји

хармонија која се састоји од непоновљивих бића, која се не утврђују и не супротстављају

једна другима, чије је сазвучје и кључ Бог, ми спознајемо личност само кроз трагичну

призму која дели индивидуе.

Богословље нам открива слику савршене личности и савршене природе само у

Богу; међутим наше људско призвање је управо у томе да Крстом Господњим, подвигом,

узрастањем које нас постепено претвара у живе и савршене чланове Тела Христовог и у

живе, Духом Светим оживотворене храмове, стекнемо реалност личности и природе,

превладавши и победивши супротстављање и подељеност до којих доводи подељеност.

Дакле, упоредимо сад шта и како можемо да спознамо о индивидуалном "ја", с

једне стране, и о личном "ја", с друге. Основни моменат је, и већ сам то истицао, управо

ово супротстављање које лежи у корену разлика између индивидуа. И ово супротстављање

ми не само да наслеђујемо већ га, родивши са зачецима одвојености, раздвојености од

Бога и људи учвршћујемо у току читавог нашег живота, зато што сматрамо да

супротстављајући се међусобно присвајамо или учвршћујемо или просто потврђујемо

своју индивидуалност. И што више то чинимо тим обичнија постаје наша индивидуалност

и нестабилније наше постојање. Што се компликованије супростављамо једни другима,

стичемо све већи број својстава која су заједничка за све, све је мање личних, све је мање

оригиналних, без обзира на илузију да управо овим супротстављањем остварујемо

оригиналност и изузетност. Сви ви одлично знате како човек лако може бити проглашен

за ексцентрика и знате да нема ничег монотонијег од ексцентричности; начини да човек

постане оригиналан ексцентрик су врло ограничени. Исто се може рећи и за све резултате

греха, односно за деловање демона и наше унутрашње разарање, због тога што је грех

монотон и зато што се, брзо исцрпевши све могућности, бескрајно враћамо на једно исто.

На ово супротстављање треба посебно обратити пажњу и ако желимо да упознамо

себе морамо пре свега да видимо једну од његових последица, тачније: ми себе у односу

на друштво, без обзира да ли је то световно или мистичко друштво као што је Црква –

дефинишемо у категоријама негирања другог. Самопотврђивање је увек једнако

одбацивању, негирању другог. И чим прихватамо другог ми више не можемо да

потврђујемо себе као пре, оштро и беспоговорно, не можемо другог да одбацујемо и да не

прихватамо његово реално, конкретно и потпуно присуство. За нас је ово једнако

самоискључењу. И Сартрове речи "пакао – то су други" можемо да схватимо управо у

овом смислу: то су они "други" који нас неповратно окружују, од којих немамо куда да се

денемо, који су нам немилосрдно наметнути, док бисмо ми сами хтели да им наметнемо

себе тако да они буду периферија, а ми, свако од нас – апсолутни центар, који ужива ону

сигурност и онај мир које поседује централна тачка у поређењу с периферијом.

Дакле, самопотврђивање је једнако негирању другог. Међутим, самопотврђивање

индивидуе је и одрицање саме способност вољења, зато што волети значи пре свега

признавати у другом само његово постојање, признавати, тако рећи, актуелност другог;

признавати да се други радикално, у потпуности, до краја, разликује од мене; признавати

га као чињеницу и не прихватати га као нешто опасно, већ као благу реалност, као

учесника у заједничкој хармонији васељене и односити се према њему на одговарајући

начин, односно с поштовањем, осећањем уважавања, чак бих рекао поклоњења у смислу

оног поштовања које у нама рађа жељу и вољу за савршеним и потпуним служењем.

Волети некога пре свега значи признавати да он има права на постојање, дати му

"држављанство" и заузети у односу на њега периферно место, а затим се с ове периферије

устремљивати ка њему, све више и више заборављајући на себе самог.

Колико нам ово изгледа нереално, нарочито у оном облику у којем о томе говорим!

Али сви ми знамо, на пример, да смо непрестано окружени људима, чије постојање готово

да не примећујемо, они су за нас намештај, притом веома гломазан намештај, зато што

нам увек препрече пут и ми или налетимо на њих или морамо да их обиђемо. Често

људским односима називамо оно што би у већини случајева требало називати сударима.

Ако нисмо успели да се мимоиђемо ми се неизбежно сударамо, али у оба случаја не

примећујемо једни друге. Једино што уочавамо јесте нека запремина, нека препрека,

нешто што ми смета да идем својом путањом; и ова путања, ако није прост прелазак с

једног места на друго, већ пут мог живота – јесте оно што ја хоћу да радим, а "други" је

опасност, која ме спречава да будем оно што желим да будем.

Међутим, у добронамерним, пријатељским односима – сад више не говорим о

љубави – видимо нешто потпуно друго. Све почиње од тога што неко ко је поред нас био

само запремина, само недефинисано присуство, стиче лице, лик јединствен у својој врсти.

Ако се у овом лику за нас отвара могућност неких односа ми више не представљамо

центар, око којег се окрећу сателити. Сад смо у скоро равноправном положају; кажем

"скоро" зато што ће бити потребно много времена да се савлада осећање да сам ипак ја

центар. Узмимо тако једноставне категорије као "ја те волим", обично се ово "ЈА" пише

великим словом, "волим" је прост везник, а "те" је нешто потпуно релативно. Мислим да

се цео процес који треба с неким да нас повезује, састоји у следећем: ми постепено

откривамо да између "ја" и "тебе" почиње да се успоставља равнотежа сразмерно с тим

како "волим" престаје да буде везник, спојница која спаја две заменице и како стиче

могућност, неки квалитет који мења саме односе. Долази до тренутка кад се односи

толико изједначују да онај ко воли осећа себе са свим интензитетом, али с истим

интензитетом га осећа и други, придаје му значај и вредност; а затим ако наше осећање

постаје дубље, ако расте у нама свест о "другом" наступа тренутак кад изненада схватамо

да смо сад постали тачка на периферији, а он је центар, не у нашем статичном, већ

динамичном односу бића, окренутог, устремљеног ка другом.

Сећате се почетка Јеванђеља по Јовану, где се каже (у словенском тексту): Слово бе

к Богу. Грчка реч pros коју ми преводимо "ка" или "у" није статична; то је динамичан

термин: "ка", "за", "окренут ка", "у смеру ка", "устремљен ка". Овај однос није однос

између два човека која се међусобно гледају, то је однос између Једног апсолутно

централног и Другог који постоји само за првог, само у усмерености ка њему, само у

односу на њега. Овде можемо да говоримо о љубави, али сад се у овом "ја те волим" "ја"

толико сузило да постоји само објективно, а субјективно је човек већ заборавио на себе.

Сад има значај реч "волим" у коју је укључено и "ја", јер је центар постало "ти" – "други".

Кад покушавамо да пронађемо меру свог индивидуалног "ја" прво о чему можемо

да се упитамо јесте следеће: у ком смислу могу да кажем да волим оне које волим? Не

говорим о онима које не волим – њих има легион; не говорим о онима које волим само

зато што су далеко од мене и зато што ме не оптерећују – врло је лако волети оне који су

преко брда и преко гора, а веома је тешко волети комшију, којем се слуша радио кад се

мени спава. Дакле, пре свега треба себи да поставимо питање: кажем да волим своју жену,

кћерку, брата, овог или оног човека. Шта то значи? Да ли их волим као што волим јагоде

са шлагом? Другим речима, храним се њима, прождирем их из дана у дан, спутавам их,

исисавам им крв као вампир? У том случају је њихово присуство за мене заиста

драгоцено, не могу без њих, они су ми потребни за сам мој живот. Да ли то желимо да

кажемо? Дакле, ако смо поштени, врло често ћемо морати да се сложимо: да, управо то. И

нема ничег чудног у томе што они који постају жртве наше љубави, моле Бога да их мање

волимо. То је врло важно, јер ако нам постане јасно да је наше опхођење према онима с

којима смо у најбољим односима у својој основи понашање грабљивца – шта онда да

кажемо о осталима? У том случају, наравно, можемо да схватимо да се нашим

непријатељима посрећило више него нашим пријатељима: њих барем остављамо на миру!

Ево првог момента: да покушамо да одредимо, да оценимо квалитет

добронамерности, пријатељства и љубави, који нас повезују с онима за које смо срцем

везани. А затим да поставимо себи питање о вези одбацивања, о вези супротстављања која

постоји између нас и осталих; и тада ћемо видети како стално тежимо самопотврђивању,

до које мере су чак и најближи, најискренији, најпријатељскији, најбратскији односи, који

повезују двоје људи односи који апстрахују: "Држи се подаље од мене, плашим се да се не

помешам с тобом, плашим се да не нестанем, плашим се да се не нађем у ропству твоје

љубави, желим да останем оно што јесам!"

О самоспознаји

Прихватање самог себе. Однос према Јеванђељу

И овде такође можемо да запазимо елемент противљења у себи. Приступајући

испитивању себе у овом смислу или у смислу неког детаља нашег појединачног живота ми

смо склони, заиста ђаволском расуђивању. Оно се у суштини састоји у следећем: све што

је у мени привлачно, што ми се у мени свиђа и јесте моје "ја". А све што ми изгледа

наказно, одвратно или за шта други сматрају да је у мени одвратно и наказно, што ствара

напетост с људима из околине ја доживљавам као флеке, као нешто што је на мене

стављено или ми је пришивено споља. На пример, људи често говоре: "Па је од свег срца

тежим ка нечем другом, али су ме животне околности учиниле оваквим." Не, животне

околности су само откриле да сте такви. Тако у преписци Макарија, једног од оптинских

стараца, има два или три писма упућена петроградском трговцу, који пише: "Напустила ме

је послуга и нуде ми у замену девојку са села. Шта ми саветујете, да је примим или не?"

Старац одговара: "Наравно, да је примите." После извесног времена трговац поново пише:

"Оче, дозволите ми да је истерам то је прави демон; откако је она овде стално падам у

јарост и изгубио сам сваку самоконтролу." И старац одговара: "Немој да ти падне на памет

да је отераш, то ти је Бог послао анђела небеског да видиш колико је у теби злобе коју

претходна служавка никад није могла да подигне на површину."

Дакле, чини ми се, ако се загледамо у себе са свом озбиљношћу, више не можемо

да кажемо: Све што је добродетељно, предивно и хармонично – то сам ја; све остало су

мрље случајности, које са мном немају ништа заједничко, оне су се просто залепиле за

моју кожу... У ствари, оне се нису прилепиле за кожу, већ се корене у самој дубини нашег

бића. Само ово нам се не свиђа, и кривимо за то свакога кога год можемо или наше

животне околности. Колико пута сам чуо на исповести: "Ево то су сви моји грехови," а

затим се покајник на тренутак зауставља да би удахнуо (грехови се обично излажу

прилично брзо) и држи дугачак говор доказујући да он, да су наводно, животне околности

које му је Бог дао другачије, он уопште не би имао никаквих грехова. И понекад кад би ми

неко рекао: "Крив сам, али шта хоћете? Имам ташту, имам зета, имам ово, имам оно, имам

реуматизам и артритис, преживели смо руску револуцију итд." - више пута се догодило да

сам, кад је човек испричао своју причу и већ очекивао разрешну молитву говорио: "Жао

ми је, али исповест је средство за помирење с Богом, а помирење је ствар која се тиче обе

стране. Дакле, да ли ви, пре него што вам дам разрешење у име Бога можете да кажете да

Му опраштате сву штету, све зло, које вам је Он причинио, све околности у којима вас је

Он принудио да не будете светац или светица?" Људима се ово обично не свиђа, али је то

истина и то је јако важно, јако битно: ми морамо да прихватамо себе у целини, онаквима

какви јесмо. Не поступамо тако ако сматрамо да смо ми оно што је предивно, а за остало

је крив Бог (најчешће Бог, а не ђаво, зато што би у суштини Бог требало да спречи ђавола

да чини зло које овај чини – бар у односу на мене!).

Шта онда да радимо? Да ли можемо да нађемо неко надахнуће, неку подршку у

делању, које проистиче из онога што смо видели?

Да, наравно, могуће је и "да, наравно", за мене се потврђује двама моментима. Као

прво, нешто што ме изузетно надахњује рекао је Јован Кронштатски у дневнику у којем

препричава своје унутрашње искуство. Он каже да нам Бог никад не даје да видимо у себи

зло ако није сигуран да су наша вера и наша нада довољно јаке да опстану пред таквим

призором. Док види да нам недостаје вера, да нам недостаје нада, Он нас оставља у

релативном незнању; у нашим унутрашњим помрчинама ми разликујемо само опасности

које нам Он оставља да проналазимо по пипању. А кад види да је наша вера постала тако

чврста и жива, да је наша нада довољно јака да издржи мрскост онога што ћемо угледати,

а да се притом не поколебамо, Он нам даје да увидимо оно што види Он Сам – али само

сразмерно нашој нади и нашој вери. Дакле, ево двоструког откровења из којег можемо да

извучемо извесну корист; прво је гола чињеница: сматрао сам себе тако трпељивим, а ова

сељанка открива у мени сву моју нестрпљивост, грубост и необузданост. Међутим, с друге

стране, ако ми је Бог дозволио да увидим, значи, Он зна да ја сад имам снаге да изађем на

крај с проблемом, зна да сам у стању да победим искушење и да се унутрашње изменим.

Други моменат се за мене базира на речима преподобног Серафима Саровског, који каже

да је од суштинског значаја да видимо себе у целини, односно не оно предивно што

постоји у нама, што одговара нашем призвању за вечни живот, већ и све остало. Јер оно

што је већ сазвучно Христу Богу, што већ припада Царству, у извесном смислу за нас није

занимљиво: важно је све остало – пустињу или непроходну шуму – претворити у рајски

врт. И овде бих, одвојивши се од слике коју је дао преподобни Серафим, хтео да истакнем

да треба да посматрамо сами себе као материјал, који је Бог ставио у наше руке, и од којег

можемо да направимо уметничко дело, нешто што ће ући у Царство хармоније, лепоте,

истине и живота као његов саставни део. У овом смислу у нама мора да постоји иста

сабраност, иста јасност погледа, коју поседује уметник. Уметничко дело које уметник

жели да створи, одређује се уз помоћ два фактора: с једне стране, његовом замишљу, оним

што жели да створи; а с друге – материјалом који је у његовим рукама.

Знате да се не могу направити исти производи од различитог материјала: ако

хоћете да направите крст од слонове кости нећете узети комад гранита; ако хоћете да

направите келтски крст нећете га тесати од грчког мермера и т.сл. – просто зато што оно

што желите да изразите може бити изражено само у границама могућности датог

материјала. Дакле, само ако нисте безнадежно и очајно тврдоглави (очајно како за Бога

тако и за себе и за друге) и ако је у вашим рукама само један материјал, питање неће

гласити "Како направити мермер од слонове кости или гранит од криве гране?"; просто

ћете погледати материјал који имате и рећи: "Какво уметничко дело може да се роди из

онога што држим у рукама?" (Што вас не спречава да касније остварите другу замисао од

материјала који желите да имате.)

Исто тако би требало да делујемо и у нашем унутрашњем животу. Морамо да

научимо да се загледамо разумним погледом, проницљивим погледом, са што је могуће

већим реализмом, с најживљим интересовањем за материјал који је у нашим рукама, зато

што можемо да градимо само од тог материјала. Ако сте ви Петар, а нисте Антоније, ма

шта да радите Антоније нећете постати. Постоји пословица: "На Страшном суду нико те

неће питати да ли си био свети Петар, питаће те да ли си био Перица." Нико не захтева од

вас да будете оно што нисте, али је могуће захтевати од вас, тражити од вас да будете оно

што јесте. И ово је врло битно: ако не прихватите сав материјал у целини ништа нећете

направити. Не умишљајте да бавећи се самопотврђивањем свог ума, свог доживљаја,

односно половине ваше индивидуалности можете да створите целог хармоничног човека.

У извесном тренутку открићете да нисте могли то да учините, али тада ће пред вама већ

бити наказа, некаква незавршена статуа и огромна количина неупотребљеног материјала –

и то је све!

И овде су нам потребни храброст и вера. Пре свега, вера у смислу о којем сам већ

говорио, да нам Бог даје да видимо само оно што можемо да понесемо; и храброст: јер

уопште нам не причињава задовољство да видимо своју ругобу. Можда се сећате речи

св.Венсана де Пола пред огледалом, које је случајно чуо његов отац, ушавши у собу:

"Боже, превише сам ружан за људе, али можда ћеш ме Ти примити оваквог?" Можда сам

за људе превише ружан, али ме Бог воли, јер ме иначе не би извео у биће, не би извршио

овај стваралачки, ризичан акт, позивајући у биће управо мене – и то не за кратко време,

већ за вечност.

С друге стране, ако желимо да одржавамо односе с људима, који нас окружују,

морамо бити реалне, а не фалсификоване личности. Можемо да имамо међусобне

стваралачки промишљене односе само онолико колико сам реалан ја и колико је реалан и

мој саговорник, онај који стоји преда мном. Ова реалност треба да обухвати целог човека,

он не треба да се задовољава делимичном реалношћу, реалношћу до извесних граница.

Ево шта желим овим да кажем: кад нас као децу на разговор позива директор

школе на "трљање ушију", зато што смо нашто направили, ми у њему видимо само звање

директора. Овде нема човека, већ постоји директор, као што постоји полицајац, чиновник,

јавни тужилац, лекар. Нама чак ни на памет не пада да постоји нешто друго. Има код

Јевтушенка једна веома јака песма у којој описује наставника онако како га ученик види.

Ученик га посматра и мисли: "Шта му је данас? Некако је чудан! Предаје математику и

управо је начинио две грешке у сабирању. А сад је сломио креду, стао је и све је обрисао

иако нам је рекао да преписујемо с табле," итд. И на крају песме видимо наставника, који

је заборавио да обуче капут и стави шешир и гледамо како иде кроз двориште; и следи

последња реченица: "Наставникова жена је отишла од куће." Ситуација је следећа: био је

наставник, није било човека. То је наша ситуација у односу на нас саме. Док је не

променимо, ми нећемо бити реалност, ни други неће бити реалност. Није могуће срести се

с привидним бићем или с оним што је још мање од индивидуе, која ипак поседује неку

реалност, чак ни ако је то болесна, затворена реалност, лишена сваке ширине. То је тачно

и у односу на Бога, исто као и у односу на људе, зато што ако видимо само наставника, а

не човека, долазећи Богу ми често скупљамо одломке знања, некакве појмове о Њему и не

стајемо на молитву пред Живог Бога, већ пред идола којег смо напабирчили од слика и

појмова истинских у оној мери у којој свака слика и појам одговарају нечему у Богу, али

постају преграда у оном тренутку кад кажемо себи: ево Бога.

Однос према личности је потпуно другачији. Управо сам говорио о томе да овде

постоји потпуно другачији проблем: није ствар у томе да видимо себе као личност, јер ми

то не можемо. Личност, персона – јесте оно што смо позвани да постанемо, превладавши

индивидуу, коју емпиријски можемо да посматрамо у себи. Личност може бити откривена

само у Ономе Ко је зна, односно, једино у Богу. У нама постоји личност која је образ

Живог Бога. Споља се ова личност манифестује као индивидуа. И ево аналогије, коју бих

желео да спроведем: ми смо слика мајстора која се из века у век обнављала док није

постала непрепознатљива. Ми смо постали карикатура образа Божијег. Ако покажете

слику зналцу он ће је пажљиво погледати и рећи: у овом портрету обрва или део лица

несумљиво припадају руци мајстора, а све остало – не. Тада, проучавајући ову обрву –

технику, боје, покрет начињен кичицом која га је родила, покушајте да скидате слој по

слој све што је насликано. Кад скинемо један слој ми кажемо: ово је дубље од претходног,

али још није рука мајстора; то је сликано преко, овај слој је фалш у односу на црту обрве,

с оном гамом боје, која без сумње припада мајстору... И тако нам постепено полази за

руком да рашчистимо слику, да се вратимо првообразу ослобођеном од деформација које

су се накупиле.

И управо ово треба да чинимо са самима собом. Али како? Апостол Павле саветује

да себе нађемо у Христу и да нађемо Христа у себи. Овако формулисано то може да

изгледа готово као изазов: како наћи Христа тамо где Га, очигледно нема, пошто је Он

потпуно сакривен слојевима који Га унакажавају? Могу да вам дам прост савет који

можете да испробате и који, чини ми се, може да донесе плодове. Кад читате Свето

Писмо, посебно Јеванђеље, ако сте поштени и ако не станете од самог почетка у побожну

позу и не говорите: "Све што овде нађем је истина, јер то говори Бог и треба све да

одобрим и да подржим, зато што ћу на тај начин заузети правилну позицију у предвиђању

Суда Божијег," – ако сте просто поштени у односу на самог себе, ви видите да у Јеванђељу

постоје три врсте ствари. Једне нас ничим посебно не дотичу, и у овом случају смо без

напора спремни да кажемо: "Пошто Бог тако говори значи да тако и јесте." И ово нас

ничим не дотиче, зато што не видимо никакву примену датих речи на свој живот и самим

тим оне не представљају никакву опасност за наш егоистички комфор и за наше одрицање

да следимо Јеванђеље.

Има других места, и ако смо потпуно поштени, рећи ћемо: "Не, ја на то не

пристајем..." Имам једну честиту парохијанку. Држао сам предавање о заповестима

Блаженства, после којег ми је она пришла и рекла: "Владико, ако то називате

блаженством, нека вам тако и буде. Да будем гладна, да ми буде хладно, да будем

напуштена, прогањана – не..." Дакле, ако у вама постоји бар четвртина њеног поштења,

одбацићете три четвртине Јеванђеље – а још уопште нисам песимиста. Узмимо пример:

Христос нам открива Бога рањивог, незаштићеног, побеђеног и зато презреног. Већ је

довољно непријатно имати таквог Бога! Али кад нам Он још каже: Дао сам вам пример,

следите га – тада се заиста може рећи "не". Онда тако и реците. Али, ми нисмо потпуно

црни и ако сте поштени у оба смера, односно, ако се не браните од привлачности

Јеванђеља зато што је она опасна, видећете да постоји једно-два места у Јеванђељу, неке

три реченице, од којих се ум озарује и освећује, срце распламсава, воља се сабира у жељи

да следи ове речи, зато што су оне тако дивне, тако истините, тако савршене и тако

потпуно се подударају с оним што је најдубље у вама; само ваше тело се устремљује да

иде овим путем. Обележите ова места; ма како ретка била, то су места на којима се ви већ

подударате са Христом, где сте на портрету прекривеном слојевима открили руку

мајстора, острвце нијанси првообраза.

И тада имајте на уму једно: у овој реченици или у овом јеванђељском лику

истовремено сте и Христос и ви; и чим то откријете више нема потребе да се борите

против своје природе како бисте се приближили јеванђељском духу; довољно је да

следите своју природу, али истинску, а не лажну природу, не понуђени образ, већ црте

које су насликане руком мајстора. Није ствар у томе да поступате у супротности са свим

оним што желите да чините (хришћани често то називају "бити добродетељан": што више

нешто желим да учиним тим више је добродетељно да то не учиним), већ у томе да се

каже: "Ево једне, две тачке, у којима сам нашао у себи оно што је истинско. Желим да

будем оно што јесам на истински начин..." Радите тако и кад то будете учинили пажљиво,

с радошћу што јесте и што све више постајете оно што јесте, видећете како ће се појавити

други проблесак, слично, сродно место месту које вас је да тако кажем, погодило.

Постепено се портрет чисти, појављује се једна цртица, друга мрља боје... И тако вас цело

Јеванђеље осваја, не као окупациона војска која вас осваја насилно, већ ослобађајући вас

дејством, због којег ви све више постајете оно што јесте. И откривате да бити оно што

јесте значи бити по образу Онога Ко је пожелео да буде по нашем образу да бисмо ми

били спасени и да бисмо се променили.

Дакле, ево два различита, али корелативна пута самоспознаје: спознаје "ја" -

индивидуе, која утврђује себе, супротставља себе, која одбацује и негира другог; оног "ја"

које не жели да види себе онаквим какво јесте, зато што се стиди и плаши своје

наказности; оног "ја" које никада не жели да буде реално, зато што бити реалан значи

стати пред суд Бога и људи; оног "ја" које не жели да чује шта о њему говоре људи, а још

мање шта о њему говори Бог, реч Божија. И с друге стране – личности која налази своје

задовољење, своју пуноту и своју радост само у откривању свог првообраза, савршеног

образа онога што она јесте, образа који се ослобађа, који цвета и открива се – односно све

више се открива и самим тим све више уништава индивидуу, док од ње не остане ништа

супротно, ништа што се самопотврђује, већ остаје само личност – ипостас која је однос.

Личност која је увек била само стање љубави онога ко воли, и онога кога волимо – бива

ослобођена из ропства индивидуе и поново улази у ону хармонију која јесте Божанска

Љубав која све садржи и открива се у сваком од нас, као у секундарним светлостима, које

зраче светлост Божију.

О смирењу

Лажно смирење. Гордост и таштина. Три воље које делују у историји: Божија,

демонска и људска. Смирење као помиреност. Смирење пред лепотом Божијом.

Увек је тешко говорити о смирењу, зато што у принципу, онај ко се није смирио не

познаје смирење истински. Међутим, нешто се ипак може рећи да би се пронашао

известан смер.

Кад размишљамо о смирењу углавном мислимо на понашање човека који кад га

други хвале или говоре о њему нешто добро покушава да докаже да није тако; или о

понашању човека који се кад му падне на памет да је рекао нешто добро или учинио

нешто правилно, труди да одбаци ту мисао због страха да се не погорди. Оба приступа ми

изгледају неправилна не само у односу човека на самог себе, већ и у односу на Бога:

сматрати да чим сам ја нешто урадио или рекао то не може бити добро или да признање

доброг у себи може да доведе до гордости је погрешно мишљење. Треба се просто

преусмерити: ако ми је Бог дао да кажем нешто истинитоо, добро и тачно или да учиним

нешто достојно и Њега и мене као човека треба да научим да Му будем захвалан за то. Не

да приписујем себи у заслугу – то не; али не ни да негирам саму ствар већ да се с таштине

или гордости преусмерим на задивљено, умилно благодарење.

То је прво што треба рећи о смирењу, зато што је то први задатак који стоји пред

сваким од нас. Лажно смирење је једна од најдеструктивнијих ствари; оно води ка

негирању у себи оног добра које постоји и то је просто неправедно према Богу. Господ

нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и околности и људе, којима се може учинити добро и

треба га чинити са свешћу да то добро није наше, већ је Божије, да нам је оно дато.

Друго: смирењу се углавном супротстављају гордост или таштина. Између њих

постоји веома велика разлика.

Истински горд човек је човек који не признаје над собом ни Божји, ни људски суд,

који је сам себи закон. У животу аве Доротеја постоји прича о томе како је он посетио

неки манастир у којем су му једног младог монаха навели као узор смирења: никад се није

гневио, никад се није љутио, никад није негодовао кад су га грдили или понижавали. И

Доротеј који је био искусан у духовном животу није поверовао; он позва овог монаха и

упита: "Како си, поред све твоје младости, достигао такво савршенство да кад те грде,

понижавају и вређају никад не негодујеш?" И овај млади монах одговори: "Што да се

љутим кад неки пси лају на мене?" Његово духовно стање није било смирење или

помиреност, оно је било потпуна слобода од људске не само осуде, већ и просто суђења,

мишљења; није га се тицало шта су о њему говорили људи, он је сам себи био судија, он је

био мерило свега за себе. И ако се полази од тога, разуме се, Божји суд се такође

одстрањује, остаје само сопствени суд. Ово је стање максималне затворене усамљености;

то је стање кад за човека више нема Бога и нема суда ван њега самог.

Таштина се много разликује од тога. Таштина се састоји у потпуној зависности од

људског мишљења или суда, али не од суда Божијег. Ташт човек тражи похвалу, тражи

одобрење, при чему га највише понижава то што он похвалу и одобрење тражи од људи

чије мишљење чак ни не поштује, само нека га хвале. И у тренутку кад неко почиње да га

хвали или просто да одобрава његове поступке или речи, онај који га хвали одједном

стиче у његовим очима све квалитете ума и срца, постаје у његовим очима паметан и

правичан судија. И постоји у томе друга страна: ако почнемо да се надамо да ће нас неко

похвалити ми не тражимо похвалу за најузвишеније, за најплеменитије, за оно што је

достојно и Бога и нас, већ за било шта. И у коначном постајемо плитки зато што тражимо

одобрење за било шта, само да нам се одобрава, а наше поступке хвале неразумни људи

који немају строг Божји критеријум за суд и суђење и хвале нас наравно, за ситнице. И

испада да ташт човек у потпуности зависи од људског мишљења и одобравања; за њега је

катастрофа кад се о њему суди строго или кад га људи на било који начин негирају и осим

тога, он се задовољава врло малим, ништавним стварима само да би заслужио похвалу.

Смирење је нешто сасвим друго. То није просто одсуство таштине: одсуство

таштине је на известан начин секундарни, изведени плод. То такође није просто одсуство

гордости, односно интегралне, апсолутне затворености у себе – иако се ова затвореност

управо разбија смирењем.

Смирење, ако говоримо о руској речи, почиње од момента кад ступамо у стање

унутрашњег мира: мира с Богом, мира са савешћу и мира с људима чији суд одражава

Божји суд; то је помиреност. Истовремено, то је помиреност са свим животним

околностима, стање човека који све, ма шта да се дешава, прихвата из руке Божије. То не

значи да је оно што се дешава увек позитивна воља Божија, али ма шта да се догоди човек

види своје место у тој ситуацији као место посланика Божијег.

Мислим да ово треба објаснити. Неко од отаца Црква каже да се сви историјски

догађаји у широком смислу речи или просто историја нашег живота, одређују односом

између три воље. То су: воља Божије, увек добра, свемоћна, која је, међутим, ограничила

себе људском слободом; воља зла, увек зла, али не и свесилна, увек усмрена на уништење

и на зло, која међутим, није у стању да твори ово зло непосредно, зато што ђаво није

господар тварног света. Између њих је људска воља: која се колеба, одазива на вољу

Божију, односно на призив Божији, на Божију заповест, на Божију молбу, на дошаптавања

сатане, на његова лажна обећања, на привлачење зла, које човек осећа у себи. Апостол

Павле каже да у себи самом он као да разликује две стихије: закон вечног живота који га

усмерава ка Богу и закон тромости, закон који води ка трулежности, ка распаду. И ово

постоји у сваком од нас. Зато између утицаја воље Божије и воље зла ми не бирамо увек

правилно: колебамо се, понекад чинимо лош избор, а понекад и добар.

Не могу се сви догађаји у животу дефинисати просто као воља Божија за ово или

оно; обично је у питању много компликованија ситуација кад је човек или сарадник Божји

или спроводник зле воље тамне силе. Међутим, кад се открива нека ситуација, ма како

мрачна она била, ма како била мучна, Бог може да нам каже: "У ову таму ти треба да

унесеш светлост, у ову област мржње ти треба да унесеш љубав, у овај несклад треба да

унесеш склад; твоје место је тамо гда сатанска воља делује најодлучније, најразорније... И

у овом смислу оци Цркве, подвижници, увек су све ситуације у којима су се налазили

сматрали за вољу Божију не зато што је рђаву ситуацију изазвао Бог, већ зато што је

њихово место било тамо.

Унутрашња помиреност с околностима, с људима, не значи да треба да све

околности и све људе сматрамо наводно добрима, већ значи да је наше место у њиховој

средини како бисмо у њу нешто унели.

Сад, ако од руске речи, која наводи на мисао о помирености, о унутрашњем

спокоју, о унутрашњем складу пређемо на то, како, рецимо, латински језик и језици који

су се развили из њега дефинишу смирење, то нам такође даје занимљиву слику. Реч

humilitas потиче од речи humus, односно просто "плодна земља" и просто "земља". И ако

се узме земља као прича, ево, она лежи нема, отворена под небом; она прихвата без

роптања и кишу, и сунце, и семе; она прихвата ђубриво и све што избацујемо из нашег

живота; у њу су урезује плуг и дубоко је рањава, и она остаје отворена, нема, и све

прихвата и од свега доноси плод. По мислима неких писаца смирење је управо стање

људске душе, људског живота, која је немо, без роптања спремна да прихвати све што јој

буде дато и да од свега донесе плод.

Дакле, кад тражимо смирење, можемо да поставимо себи питање: како се односимо

према томе што нас Господ шаље у ову или ону ситуацију? С унутрашњим миром или

протестом, с расуђивањем? "Не желим ово, желим друго – зашто си ме овамо послао? Ја

желим добро, требало је да ме пошаљеш у ситуацију у којој ће сви око мене бити добри и

инспирисати ме, помагати ми, носити ме на рукама; зашто ме шаљеш у ситуацију у којој је

све мрак, у којој је све рђаво, у којој је све дисхармонија?"

То је наша уобичајена реакција и то је један од показатеља тога да наша реакција

није смирена. И кад кажем "смирена" не ради се о томе да се човек осећа или да је свестан

себе као побеђеног: "Шта да радим, не могу против воље Божије – смирићу се." Не, не

чини нас побеђеност, већ активно смирење, активна помиреност, активни унутрашњи мир

посланицима, апостолима, људима, који су послати у мрачан, горак и тежак свет и који

знају да је то за њих природно или благодатно место.

Да наставимо тему земље: Теофан Затворник у једном од својих писама пише

својој кореспонденткињи: "Запањен сам... отишли сте на лечење блатом да бисте

оздравили од реуматизма, а кад на Вас просипају помије да исцеле Вашу душу од

недостатака, Ви се жалите." Оваква поставка питања је веома занимљива. У ствари, блато

у којем се лечимо, ми сами бирамо, а помије, које на нас просипају, за нас бирају други – и

ми се жалимо. И у овоме је готово увек сва разлика. Серафим Саровски је говорио да

подвиг који човек сам изабере он може да узме на себе и да испуни, зато што му

самољубље и гордост, дају енергију за то; а да изађе на крај с оним што даје судбина (он

није употребио реч "судбина", већ што му Бог пошаље) је потпуно друга ствар: ја то нисам

изабрао! И треба се просто погнути пред вољом Божијом; али не пасивно, већ се треба

погнути као што се чини метанија, добити благослов и ступити у подвиг творења дела

смирења.

И још једно: не мислим да се смирење састоји у томе да се било коме допусти да

човека гази у блату; сваки шеф: официр у војсци или свештеник или пословођа – може да

буде дубоко смирен, а да по осећању одговорности поступа чврсто, строго и одлучно. Не

мислим да такав начелник, рецимо игуман у манастиру, парохијски свештеник или

официр у војсци који тражи смирење треба обавезно да ствара хаос тиме што никад није у

стању да донесе одлуку и спроведе је у живот. Смирење је нешто потпуно друго. Рецимо,

у Цркви човек који је стављен на одговорну дужност може бити максимално смирен, а по

послушању одлучан и строг.

Као што сам већ рекао, смирење је врло сложена тема, у смислу да ова реч покрива

много појмова. Један енглески писац је рекао да је смирење пре свега реализам; кад на

мисао да сам наводно генијалан ја мирно одговарам: "Не буди будала, ти си врло просечан

човек" - то је почетак смирења које потиче од реалног виђења ствари. Реализам у овом

смислу може бити васпитан чак и духовитошћу: учинио си нешто и осећаш да је баш

добро, па погладаш себе, а оно... Моја мајка ми је једном рекла: "Слупао-склепао – готов

точак; сео си и кренуо – јао што је добро! Окренуо си се – само палци леже!" И ево, често

би било могуће погледати на себе тако, чак не са злим осмехом, већ просто с осмехом:

како си смешан, што се правиш важан!... (Нешто мало из сличне области. Сећам се једном

приликом се у дечјем кампу један мој пријатељ разљутио, пао је у страшну јарост; и наш

руководилац је уместо да га умири, узео огледало и ставио га испред њега; кад је овај

угледао своју физиономију, свој израз лица, његова јарост је нестала, зато што нипошто

није хтео да буде такав: можете да замислите на шта личи милолико лице које је одједном

бива унакажено бесом). И ако бисмо се тако односили према себи, врло често би се у нама

рађала она врста смирења која потиче просто од реализма.

Најдубља врста смирења, смирење светих, потиче од тога што су они својим

духовним погледом видели лепоту Божију и светост Божију, дивоту Божију; и то није да

бисмо супротставили, упоредили себе, већ да бисмо били тако запањени овом неописивом

лепотом, да преостаје само једно: пасти ничице у свештеном страху, у љубави, у

усхићености; и тада се човек више не сећа себе просто зато што је лепота таква, што му

није чак занимљиво да мисли о себи: ко ће гледати себе кад може да гледа нешто што

превазилази сваку лепоту?

О савести

Глас савести. Припрема за Велики пост.

Припрема за Причешће је моменат у животу, који се понавља, али је увек нов и

једнако одлучујући за нашу вечну судбину. То је тренутак кад стајемо пред своју савест,

стојимо пред Живим Богом и доносимо себи пресуду. Ово је врло важан моменат; то је

моменат кад после расејаног живота, који сви водимо у овој или оној мери, дајемо себи

време да се ишчупамо из ковитлаца уобичајених радњи, мисли и доживљаја и стајемо

пред вечност, ван времена, пред лице Онога Ко је Живот, и Истина, и Лепота, и Смисао.

Има у Јеванђељу по Матеју једно место на које желим да вас подсетим, зато што се

оно никад не чита у недељу: Мири се са супраником својим брзо, док си на путу с њим, да

те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну.

Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића (Мт. 5, 25-26).

Оци Цркве коментаришући овај одломак, супарником називају нашу савест. Наша савест

је као досадни супарник, који стално запиткује, који нас прати у току целог нашег живота.

Наш супарник – савест – сваког тренутка живота као да нам се намеће, не даје нам мира,

све време нас подсећа на то како треба да буде и чега нема; подсећа нас на то како

живимо, шта говоримо, какве су наше мисли, да нису достојне ни нас, ни вољених, ни

Бога, Који у нас верује и Који нас воли чак и у нашем греху. Овај супарник иде поред нас

стално, подсећајући нас да ће пре или касније овај пут бити завршен, да није бесконачан,

да ћемо у неком тренутку стати пред лице Живог Бога; и тада ће већ бити касно, тада ћемо

већ морати да дамо одговор како су прошле ове године, шта се догодило на путу. И тада

ће нас можда с болом наша савест прекорети, супарник наш ће постати сведок тога да смо

знали истину, зато што нам је он говорио, подсећао нас је, сугерисао нам је, а ми смо се

окренули од Божије истине.

Овај глас савести у нама звучи на врло различите начине: час захтевно, час сурово,

као онај који има власт над нама, који има право да захтева од нас ону величину коју је

Бог замислио, ону величину ради које је Он постао човек, да би нам показао шта не само

можемо, него и треба да будемо; час глас наше савести звучи као плач мајке која види

како син или кћи упропашћују себе недостојним, порочним, плитким животом и са сузама

нас моли да се изменимо и чека, моли се, плаче, а ми се на њене сузе, на њену молбу

углавном не одазивамо. Понекад наша савест звучи као глас пријатеља, који зна наше

путеве, зна на шта смо способни у најбољем смислу речи и зна како одступамо од тога,

зна како смо недостојни свог звања, зна да носимо звање човека зато што је Христос Себе

називао Сином Човечијим, и зна да смо тако недостојни тог звања. Ради се управо о нашој

човечности, о томе да ли смо достојни да се називамо таквима, макар у зачетку, макар у

оном стању у којем се сад налазимо.

И ово видимо из Христове приче о Суду, о овцама и козама. Питање које Судија

поставља је тако једноставно и тако страшно: да ли си у току свог живота на земљи био

човек или ниси? Да ли је у теби постојала човечност или није? Ако није било ни

човечности, оне једноставне човечности, доступне свима по нашој природи, како можемо

да размишљамо о томе да израстемо у меру пуног узраста Христовог, пуног раста

Христовог, о чему говори апостол Павле (Еф. 4, 13) и да постанемо заједничари, како каже

апостол Петар, у Божанској природи (2 Петр. 1, 4)? Судија поставља питање управо о

основној човечности: да ли је у теби постојала самилост? Ти знаш шта је патња, да ли је у

теби било самилости према другима? Знаш шта је бол, шта је глад, шта је хладноћа, шта је

несрећа, шта је усамљеност, шта је срамота и стид – ти све то знаш из искуства у овој или

оној мери; како си се одазвао на потребу других? Зар је могуће да су ти они туђи? Зар је

могуће да си се сав усредсредио само на себе? Или што је још горе: зар си ти као грабљива

звер прошао кроз цео свој живот, кидајући, цепајући друге, њихову душу, њихову савест,

њихово тело, њихове мисли – све? Сећате се Христове приче: био сам гладан нисте Ме

нахранили; био сам жедан – нисте Ми дали да пијем; био сам без крова – нисте Ме увели у

своју кућу; био сам болестан – нисте Ме посетили; био сам у тамници – постидели сте Ме

се и нисте дошли... Ово као да је основно својство човечности: самилост, способност да се

осети оно што осећа други и да се човек одазове на другог као да је то он сам.

Постоји следећа прича: једног подвижника су људи упитали на који начин му

полази за руком да у сваком човеку пробуди савест, да му открије нови живот? И он је

одговорио: "Кад човек дође код мене ја у њему видим самог себе; степеник за степеником

силазим у дубине његовог греха. И зато што смо он и ја једно ја почињем да се кајем пред

Богом; и зато што смо једно – он почиње да се каје са мном..." Ово може да се каже о

ономе што би требало да се дешава између нас и нашег супарника, наше савести, која

виче, плаче, моли, захтева, а најчешће ћути и даје нам за пример Спаситеља Христа, оне

наше ближње које наводно волимо. Ево у чему се састоји пост: управо у томе да човек

стане пред суд савести, да ослушкује оно што савест каже и да се замисли: шта да чиним с

оним што сам постао? Па и родио сам се с неким особинама; једне ме вуку на горе, а друге

ме вуку наниже; међутим, какав сам избор учинио, шта сам изабрао? Да ли сам изабрао

светлост, добро, истину и живот, да ли сам изабрао Бога или сам изабрао помрчину, у

којој свашта може да се ради уз лажну мисао, да ме нико не види?.. А савест – види; Бог –

види; ја сам себе познајем...

Ево пред чим стојимо; ми стојимо пред овим судом у току целог нашег живота, све

време. Не ради се о томе што ћемо једном стати пред суд Божји и што ће тада, заиста, као

што је речено, суд без милости бити за оне који нису показали милост (Јак. 2, 13); тада ће

све што нисмо умели да опростимо стати пред нас као прекор и ако не опростимо на

земљи – не можемо да очекујемо опроштај. Зато што се опроштај не састоји у томе да

било ко – Бог или човек – каже: "Немам ништа против тебе," већ у томе да се помиримо.

Ако на земљи, видећи нашу заједничку крхкост, слабост, склоност ка греху, немоћ да

чинимо добро, нисмо пожалили једни друге и нисмо једни другима подарили опроштај,

нисмо подарили помирење – како ће бити онда кад у свој истини угледамо себе и све оно

плитко, јадно и убиствено, што човеку нисмо опростили у току његовог живота; нисмо

опростили зато што смо завидели, били љубоморни, зато што нисмо умели ни да се

боримо, ни да побеђујемо своје самољубље. Толико разлога и готово сви су тако плитки...

Хајде, зато, да данас постимо у знаку ових речи: помири се са својим супарником

док си још на путу; зато што ће доћи време кад ће он морати да буде сведок против тебе!

Савест ће стати пред тебе, пред мене, пред сваког од нас...

И ево, у току ове припреме за Причешће желим да размислимо о неколико ствари.

Прво: хтео бих да док буде трајала пауза, кад будемо дуго ћутали, поставимо себи питање:

Како смо се одазвали на оне приче које смо слушали у току недеља припреме за Велики

пост?

Прва прича није прича већ истина о томе како је Христос исцелио слепог

Вартимеја. Зар она не говори о нашем слепилу? Ми кроз цео живот пролазимо

заслепљени. У 90. псалму има место где се говори о "бесу полуденом" (подневном

демону) и чини ми се да је то симбол. Сви знамо шта се дешава у летње подне, кад сунце

бије свим својим зрацима, кад трепери ваздух, кад све што је око нас стиче посебну

рељефност, кад сенке постају оштре, а боје јарке, кад цео свет постаје наизглед толико

видљив и кад ова видљивост толико захтева нашу пажњу, толико се упија у нашу свест да

може да се покаже да смо неспособни да иза ње видимо или можда први пут прозремо

невидљиво. И како се то често дешава! Како смо заслепљени! Како нам спољашње не

дозвољава да видимо унутрашње! Како често о човеку судимо по његовој спољашљости,

по спољашњем, по томе како се он држи, по његовом гласу, по његовим речима, без

свести о томе да се иза тога крије читава дубина, читава историја живота, да се крију и

патње, снови, пропале наде и зло које је уведено у људски живот туђом суровошћу или

туђом равнодушношћу.

Размислимо о томе како видимо нашег ближњег. Не оне које волимо природно, већ

оне који су нам туђи, које не волимо или их чак мрзимо без разлога, само зато што нам је

овај или онај човек одвратан или можда зато што је поступао или говорио тако да нас је

окренуо против себе.

Човек може себи да постави питање: зашто волим неког човека? Да ли зато што ми

ласка? Да ли зато што ми је с њим лако? Да ли зато што има поверења и лако могу да га

преварим, могу да изгледам онако као би хтео да ме види?.. Поставимо себи питање о

нашем слепилу...

Даље следи питање које нам поставља прича о Закхеју. Закхеј је победио таштину;

он је прихватио подсмех људи; он је прихватио осуду људи, зато што му је било потребно

да види Христа. Он ништа друго друго није тражио, ни о чему другом није маштао; није

размишљао о томе да ће га Христос позвати из гомиле; он је примио срамоту, зато што без

тога да макар баци поглед на Њега више није могао да живи. А шта је учинио кад га је

Христос призвао? Он не само да се покајао за свој прошли живот него се обавезао и да ће

све вратити четвороструко, да ће све исправити, да ће сву неправду свог живота срушити

до темеља тако да нико више не пати због његове неправде.

А ми? Како се трудимо да изгледамо, како се бојимо да нас људи не виде онаквима

какви јесмо. Лако се стидимо ако нас људи поистовете с Христовим ученицима, зато што

другачије мислимо, говоримо, живимо и осећамо. Како се ретко дешава чак и у моменту

покајања, чак и после исповести да наше прво дејство буде да исправимо оно зло које смо

учинили и причинили: да вратимо дуг, како се каже у оној причи о противнику,

супарнику. Није довољно кајати се, није довољно изразити Богу своје жаљење и пред

свештеником свој стид; све је то лаж, ако за тим не следи поправљање, исцелење друге

душе коју смо ранили, исправљање поступака којима смо учинили зло другим људима:

свесно или због немара, због наше заслепљености, због равнодушности према туђој

судбини и својој савести.

Размислимо о митару и фарисеју. Ми лако улазимо у храм, лако стајемо на

молитву, ми захтевамо од Бога да зато што смо ми стали пред Њега, Он стане пред нас и

да се одазове! Жалимо се што смо стали на молитву и није нас се дотакло ни умилење, ни

просвећење – а где је био Бог? Како је Он смео да се не одазове кад сам Га призвао? Или:

зар Он није обећао да ће испунити молитве верујућих? – ја сам Му поверовао, а Он није

испунио, какав је то онда Бог?.. Зар не говоримо тако? Можда не тако дрско, али зар нису

таква наша осећања?

Ми смо гори од фарисеја, зато што фарисеј није имао милости према себи; он је

творио правду онако како је знао и како ју је видео. А ми? – Ми правду не творимо,

живимо недостојни чак и оних заповести које нам боду очи, које знамо напамет, које су

основни, најпримитивнији закон живота. Улазимо у храм: немарно се прекрстимо,

погледамо лево-десно, чак ни не приметивши да смо у дому Божијем, да је то место на

којем анђели са свештеним страхом стоје пред Богом, у којем су обузети ћутањем

созерцања, где са страхом и трепетом виде Божије присуство. А ми "имамо право" на све

што Црква нуди; ми "имамо право" да добијемо опроштај грехова које никако да

исправимо; ми "имамо право" да се причестимо Светим Даровима само зато што смо

изразили жаљење због тога што нисмо савршени. Каква срамота! Фарисеј ће нам судити...

И јасно је речено у канону Андреја Критског да ће нас у Царству Божијем престићи не

само цариници и блудници, већ и фарисеји који се кају!

Ко је од нас макар мало сличан царинику који не сме да уђе у храм Божји, зато што

је то свето место и тамо за њега – у сваком случају по суду његове савести – нема места?

Каква осетљива савест! Каква унутрашња истинољубивост! Да, он је био цариник, али је

његова савест била жива и он је знао Ко је Бог, ко је његов ближњи, ко је он сам.

Даље следи богата прича о блудном сину, о томе како је одбацио оца, о

самосталном животу, одвојеном од Бога, од истине, од свега светог и о глади која га је

обузела кад му се догодило оно што је он учинио с оцем. Он је оцу рекао: "Старче, нешто

дуго живиш! Не могу да дочекам да умреш да бих уживао оно добро које си ти твојим

радом сакупио и које ћу наследити! Хајде да се договоримо: ти за мене више не постојиш!

Умри и дај ми плод твог труда." И он је узео, отишао, протраћио је све с људима који су

били као он, који су били с њим док је имало шта да се узме од њега; а кад више није било

ничега они му рекоше: "Ти више не постојиш! Умро си, нема те..." – и отишли су. И остала

је само усамљеност, одбаченост; и тада се сетио да има оца.

Зар ми не личимо на тог младића? Зар не поступамо исто тако? Зар не говоримо

Богу стално: Дај, дај! Захтевам од Тебе... И кад се Бог одазива: "Ја сам ти дао, дао сам ти

по цену Свог живота и смрти на крсту и силаска у пакао..." – ми одговарамо: "Добро!

Значи, сад могу све да узмем..." Ми не говоримо тако дрско, не! Али живимо тако дрско,

поступамо тако дрско, слатким речима говоримо исту ову најотровнију и најгорчу

неистину. Блудни син се покајао, устао је и кренуо назад код оца: знао је да је недостојан

да се и даље назива сином, - можда ће га отац узети за најамника, за слугу на пољу. Ми не

идемо тако кад се кајемо; ми идемо са сигурношћу да ће нам бити опроштено, да смо и сад

синови и кћери, да треба само да изразимо своје жаљење – и Бог ће опростити... Није

истина! За џабе нико неће добити опроштај; Бог ће опростити – да, али какав је смисао,

каква је разлика ако се наш живот због тога ни у чему није променио? Сећате се шта је

Серафим Саровски рекао једном од својих ученика или посетилаца: Ако се будеш молио

Богу Он ће ти опростити; али имај на уму по коју цену је добио права да ти опрашта!

Сваки пут кад грешиш и молиш за опроштај то је као Његово ново разапињање тебе ради,

само ради тебе... Ево какав је наш положај: друга је ствар то што је отац опростио, ради се

о нама, не о доброти, светости и пожртвованости оца, већ о нама самима.

И даље следи прича о суду, коју сам већ помињао: овце и козе, - и питање: да ли си

човек или си мање од човека? То не значи: животиња – животиња је без греха; испод

човека значи: слуга сатане, његов помоћник, његов друг. Ево како се питање поставља.

И на граници нашег ступања у Велики пост поставља се питање: Да ли си сад

спознао шта представљаш, ко си? Да ли си саслушао савест? Да ли се у теби нешто тргло

или није? Ако се тргло, ако си спознао себе, зар можеш да не опростиш било коме ко је

исто толико беспомоћан против самог себе, против својих страсти, против зла које је

допустио да се оствари у њему? Зар можеш некога да осудиш? Жури, иди код њега, иди

код онога против кога у теби има највише злобе или за кога мислиш да те је увредио и

моли га за опроштај због таквих својих осећања, зато што не можеш да му опростиш; моли

се за то да се човек којег тако мрзиш, тако одбацујеш, помоли Богу да би ти постао

способан да му опростиш и кроз то добијеш опроштај.

Ево о чему нам говоре ове недеље – кратко, али немилосрдно, немилосрдно – с

љубављу, зато што је љубав без милости тамо где се ради о нашој вечној погибељи или о

нашем спасењу.

И затим наступа време Великог поста, духовно пролеће, процват живота ако смо

само у току припремних недеља примили на себе ово распеће – сопствено распеће са

страстима и похотама. Ако смо то учинили – све је у реду, можемо да ступимо у пролеће,

тада с радошћу спознајемо да је Бог постао човек и да је пред нама истински лик човека.

Ми с радошћу можемо да размишљамо о томе да се Бог Својом благодаћу, односно Сам,

као пехар, који се прелива, прелива Својим животом у нама. Ми можемо да ликујемо због

тога што нам Крст Господњи говори о мери Божије љубави. И тада можемо да се

замислимо над оним чему нас учи Јован Лествичник, можемо да се загледамо у лик

Марије Египатске и да приступимо страшним данима Страсне седмице.

На томе ћу завршити прву беседу. Сад поседите неко време у тишини, у потпуном

ћутању да у цркви нико ни са ким не разговара, да би свако заиста имао могућност да се

замисли над оним што му говори савест.

О савести

Прича о браку. Трагедија уласка Господњег у Јерусалим.

Учесници у данима страдања. Суд сопствене савести.

У једном од одломака из Јеванђеља који се читају за време Страсне седмице,

постоји прича о томе како Христос, обраћајући се Јеврејима каже: "Не умишљајте да да

сте ви били на месту оних који су у своје време убијали пророке Божије ви то не бисте

учинили: учинили бисте и то и учинићете још горе" (Мт. 23, 29-33). Ово се, наравно,

односи на то што је Христос већ тада Својим ученицима објавио вест о Свом будућем

распећу, и о ономе што је требало да се догоди, и да је то заиста било страшније од свега

што се догодило раније, кад су Божји људи, пророци, бивали одбачени, каменовани и

убијани сваки пут кад су представљали савест народа.

Ова мисао треба да повеже оно што ћу сад рећи, с оним што је већ раније речено,

управо, о савести. Пророци су били гласна савест народа, савест која разобличава, строга

и бескомпромисна. Наша савест је управо таква. И ми можемо да схватимо своју савест и

њену судбину у нашем животу поредећи то како се односимо према својој савести, према

њеном неумољивом гласу, с оним како се јеврејски народ односио према пророцима.

Вероватно се сећате приче о томе како је цар приредио пир поводом брака свог

сина и како је позвао многе и како су сви заредом почели да одбијају, зато што су имали

свој живот (Лк. 14, 16-24). На позадини онога о чему сам раније говорио, размислимо

неколико минута о ономе што се тада заправо десило.

Био је пир, који је изражавао и радост цара-оца и његовог сина, и младе, и свих

оних који су их волели. Овај пир је на известан начин био заједничарење у радости. И цар

се обратио свима који су му били драги, познати и блиски, с позивом: "Дођите! Обрадујте

се заједно са мном, с мојим сином, с његовом младом..." Сликовито би се могло рећи да

нам то говори Господ, Отац наш Небески: "Дођите! Обрадујте се због тога што је Мој Син

Свој дао живот у акту савршене љубави према Својој творевини и да се творевина, коју

представљају свеци и сав саздани свет, одазвала радошћу, захвалношћу, љубављу на

љубав Божију оваплоћену у Сину. Ми смо такође део овог тварног света; нама је такође

упућен зов Божји: "Дођите! Радујте се заједно са Мном, уђите у радост што је

васпостављено Царство љубави, што између земље и неба више нема непролазне

преграде, Крст их је сјединио."

А како се ми одазивамо на овај позив? Сетимо се приче. Први човек је одговорио:

"Не могу да дођем; купио сам комад земље – треба да је прегледам..." Мислио је да је

постао власник те земље; у ствари, она га је поробила. Апостол Павле каже: не дајте

ничему да влада вама (1 Кор. 6, 12). Чим је човек стекао својину над парчетом земље он

више није слободан; земља јесте његова, али и он припада тој земљи.

Ово стање нам је свима добро познато. Свако од нас има нешто, што као да му у

потпуности припада или што жели да сачува као својину: само да она не оде од њега. И

чим су наше расположење и настројеност нашег духа такви, ми више нисмо слободни;

више никако не можемо бити присталице Христове; не можемо више да будемо у свету,

али не од овога света; ми више нисмо посланици Божји у свет који Он жели да спаси – ми

смо урасли у овај свет као што дрво корењем ураста у земљу. У тренутку кад нешто

изаберемо као своје, што нам се више не може одузети ми већ припадамо томе. Такође

одговарамо Богу: "Не могу да дођем! То је моје!.." Јер у ствари то није моје, већ му ја

припадам.

Други је одговорио: "Купио сам пет пари волова – морам да их испробам!.." Свако

од нас има неки свој посао; чини нам се да се без нас посао неће обавити, да се без нас не

може и да смо зато дужни да све своје снаге, сав ум, све срце, сву усрдност, сву енергију

уложимо у тај посао. Како онда можемо да имамо довољно времена да одемо на пир? Нека

је и најсветлији, нека је пир вољеног човека – ми имамо своја посла, а време тече и шта

ако не успемо да обавимо све што би требало да урадимо? Пир ће причекати.

Постоји место у Дневнику Достојевског на којем он описује како с групом других

путника долази у Напуљ. Стоји на палуби и свим својим бићем упија лепоту онога што је

пред њим: дубоко небо, планине, град, море; стоји, запањен овом лепотом и види како око

њега сви, чак ни не погледавши ову лепоту журе да покупе своје ствари, сиђу с брода,

нађу себи пристаниште. И он гледа и говори: "Да, треба сићи на обалу, а изнад нас је тако

дивно, дивно плаво небо. Али небо неће отићи: "стићи ће се"."

Тако и ми поступамо: небо неће отићи, царски пир ће трајати читаву вечност –

стићи ће се! Не, неће се стићи, врата ће бити затворена као пред неразумним девојкама.

А трећи је одбио да дође на царски пир зато што се сам оженио, његово срце је

пуно сопствене радости, - зар може да нађе саосећање и живост душе да се одазове на туђу

радост? Она је туђа, а он има своју сопствену!.. Зар не поступамо исто тако све време – у

односу на Бога, али и у међусобним односима, зато што се све што сам поменуо односи на

Бога и подједнако се односи на људе из наше околине. Није Христос случајно рекао: "Што

сте учинили једном од ових малих, и Мени сте учинили; што нисте учинили једном од

ових малих, Мени нисте учинили" (Мт. 25, 40, 45).

Дакле, испоставља се да сви ми личимо на ове људе. Наравно, понекад се

одазивамо, али у основи сав наш живот тече управо као што је текао живот ових људи:

онога који је купио поље, онога који је испробавао своје волове, онога који је нашао себи

младу. А уједно, сад приступамо данима страдања, у којима се говори о радости Божијој –

због тога што Му је дато да по цену целог Свог живота и смрти спаси људе! То још није

пир, то још није светковина нашег јединства с Њим; али је то ликовање Божије због тога

што Он може да нас спаси и што је цена за то – сав Његов живот, сва Његова смрт, на

крсту, Његова љубав која се разапиње.

Кад размишљамо о Страсној седмици, ми, наравно, - и то је исправно –

размишљамо о Спаситељу Христу, о ономе што се с Њим догађало у те дане; али ми се

недовољно замишљамо над оним што је довело до ужаса у данима страдања. Наравно,

знамо и говоримо о томе да је људски грех био крив за Христово распеће; међутим, треба

да се замислимо над појединим људима или групама људи који су били као оруђе зла у

овом ужасу дана страдања; и не треба да се замишљамо онако како то често радимо: о

Јуди с дрхтајем, о Петру с осећањем сажаљења: "Како је могао тако да падне?"; о другим

људима – с ужасом или одвратношћу. Не, размислимо о томе какве су биле њихове побуде

и колико су сличне с нашима.

Христос је вратио Лазара у живот; вест о овоме се касније пронела по читавом

граду преко сведока коју су то видели, и становници Јерусалима су уздрхтали од наде.

Њихов народ је био покорен, поробио га је пагански народ; били су свесни да су они народ

Божји и уједно су били под јармом туђинаца; очекивали су ослободиоца, Посланика

Божијег, који ће их извести на слободу. Међутим, кад су размишљали о слободи, они су

размишљали о друштвеној и политичкој слободи, размишљали су о томе како да се освете

поробљивачима, како могу да буду да буду слободни од њих, да граде свој живот. Свечано

су дочекали Христа зато што је Онај Ко је могао да васкрсне мртвог, наравно, могао да

победи и живе, ма колико да их је; зато што Онај Ко је могао да се бори са смрћу и да

изађе као победник, наравно, није могао ни у чему да буде поражен. И дочекали су Га с

одушевљењем: "Осана! Благословен грјадиј во имја Господње! (Благословен је Онај Који

долази у име Господње!)" И после врло кратког времена обузело их је разочарење:

Христос је изневерио њихову наду; Он није ушао у град као победник; Он је у град ушао

као кротки Спасилац света. Они су од Њега очекивали друштвену, политичку слободу – а

Он им то није дао. И исти ови људи који су с таквим одушевљењем викали: "Осана Сину

Давидову!" Неколико дана касније пред судом Пилата викали су: "Разапни Га, разапни!"

Он је преварио наше наде! Он нас је издао, слагао је кад нам је обећао Царство Божије и

вечну слободу, и синовство.

Како често, ако се замислимо над собом, доживљавамо слична осећања – и с много

мање основе, зато што ми знамо толико тога што они нису знали. Ми знамо ко је Христос;

ми имамо одгонетку читаве тајне људске историје и судбине. И тако често се дешава да

очекујући од Бога оно што називамо или бисмо назвали милошћу, не добијамо и одлазимо

с горчином, одлазимо с осећањем преварености. Он је изневерио наше наде; обећао је да

ће наше молитве бити услишене – и није се одазвао на њих; није испунио моју вољу... Ми

заборављамо да у молитви Оче наш говоримо: Нека буде воља Твоја. Овим се откривамо

за свако дејство Божије, односно све смо спремни да примимо од Њега... Дакле, горчина

расте.

И горчина се прелила преко ивица у току ових дана страдања; ова горчина се

претворила у мржњу, у осветољубивост; оваква превара се није могла издржати; требало

је осветити се!.. И све даље почиње већ приликом уласка Господа у Јерусалим: Осана!

звучи већ као лажно очекивање и припрема крик: Разапни!

А шта схватају ученици око Христа? Прочитајте поново опис Тајне вечере и

видећете да су они у недоумици, да они као да стално заборављају оно што се од почетка

догађало – све заборављају! Заборављају и оно што им је Христос говорио о Својој

будућој судбини; они ништа не схватају. Ученици окружују Христа својом недоумицом,

питањима; они још споре међу собом о свом месту; заборављају оно што је Христос рекао

Јакову и Јовану: "Да ли сте спремни да пијете Моју чашу до дна? Тек тада ћете бити са

Мном..." Јер прича звучи као да су они све што је Христос рекао доживели као: "Ја ћу

умрети, а ви ћете живети." И страшно је читати ову причу, она заиста звучи као да они

говоре: "Па, кад је већ тако – умри, а ми ћемо да живимо..." Акценат није на "да живимо"

већ на "ми", - а Ти иди Својом судбином; Твоја смрт је наше спасење: умри онда за нас.

Да ли је то туђе нашем доживљају Христа, Јеванђеља? Зар ми не тражимо

прибежиште у Богу и у Цркви, уместо да као апостоли после Педесетнице (јер ми управо

живимо после Педесетнице!) изађемо у свет као Христови весници са спремношћу, са

своје стране, спасавамо свет, ако је потребно – по цену свог живота. Ево из чега се састоји

почетак ове Страсне седмице, ових дана страдања.

Даље – Јуда. Јуда је тајанствена личност. Он је такође разочаран, он такође осећа да

је преварен, такође мисли да је Христос све њих преварио – и издаје га на смрт. С каквим

ужасом размишљамо о издајству Јуде; али зар никада не издајемо Христа? Зар се речи

апостола Павла да се име Христово срамоти због нас не односе на нас? (Рим. 2, 24). Зар то

није издајство? А ми о Христу знамо оно што Јуда није знао.

А касније – Петар: он се три пута одрекао Христа; он који је на Тајној вечери рекао

да ће ако затреба и у смрт ићи заједно са Христом и да Га се неће одрећи, - три пута се

одрекао. А ми? Да ли често налазимо смелост пред лицем људи који се подсмевају

Јеванђељу, Христу, Богу, истини, Цркви, свему ономе што чини наш живот и убеђење – да

ли се често дешава да устанемо и кажемо: "Ако хоћете Њега да разапнете, разапните и

мене с Њим! Ако Њега желите да одбаците, да Га исмевате, да Га бијете по лицу – туците

мене! Исмевајте мене – ја сам с Њим, ја сам Његов ученик, ја сам његова ученица, нећу Га

издати!.." Лако нам је да кажемо да је Петар страшно згрешио; а ми више од тога.

Сведочанство о Богу требало би да дајемо својим животом, сијањем нашег живота; сваки

пут кад се одричемо Јеванђеља у животу, поступцима, речима, мислима, осећањима,

жељама и вољи, ми се одричемо Христа, видљиво или невидљиво! Али Петар је умео да се

покаје; кад је Христос само окренуо главу и погледао га кроз прозор, он је задрхтао и

горко заплакао. Колико пута се у нашем животу догађало да горко заплачемо зато што смо

прећутали или због тога што смо саучествовали подло и кукавички, у томе како су са

Христом поступали људи око нас? У нама живе и Јуда и Петар.

А још, сећате се Гетсиманског врта. Христос се спремао за смрт; повео је са Собом

тројицу Својих најближих ученика, да просто буду тамо, да Га не остављају самог пред

лицем смрти која је требало да уследи, и која је била немогућа, али добровољно

прихваћена. Они су заспали. Три пута је Христос долазио код њих – и они су спавали.

Јеванђеље говори тужним речима: сан их је савладао... Не зато што је било касно, већ

вероватно због тога што им се душа уморила: уморила се од очекивања онога страшног

што долази. Они су нашли заборав: заборав у тренутку кад је Христос стајао пред Својом

смрћу! Колико пута ми тражимо заборав, душевно тонемо у сан? Колико пута се

затварамо од ужаса, од страха, од нужности да саосећамо, да учествујемо у патњи другог

човека одлазећи у сан или у разоноду, само да не размишљамо о страшном, да

предахнемо! Мој пријатељ је болестан, он умире, али ја морам да предахнем иначе нећу

моћи да носим његов страх и патњу! А он мора да носи не само у овом тренутку, већ

непрекидно, дању и ноћу из дана у дан, из ноћи у ноћ. Ми тражимо предах као апостоли, а

за то време се одвија страшна гетсиманска борба.

И овде одмах можемо нечему да се научимо. Увек нам се чини да би требало да

налазимо у себи снагу да побеђујемо свако искушење, да будемо победници на сваком

кораку, да будемо спремни на све; међутим, није тако! Христос је отишао од Својих

ученика на извесну удаљеност у ноћној тами, обузео Га је мрак и Он је био сам, потпуно

сам, пред лицем Божијег тиховања и смрти која је долазила у сусрет, од које је дрхтало све

Његово људско биће, зато што је Он био Бог оваплоћени! Како каже Максим Исповедник,

и у Својој људској природи Он је био бесмртан. Могао је да умре само узевши на Себе

нашу смрт, поставши заједничар с нама до смрти. "Господе! Нека Ме мимоиђе ова

чаша!.." Затим се поново борио, и зној је падао с Његовог лица као крв; и други крик: "Ако

не може да Ме мимоиђе ова чаша – нека дође..." И трећи зов: "Нека буде воља Твоја..."

Ово треба да нам буде за наук, јер ако је Христос по цену такве борбе побеђивао

ужас пред којим је стајао, сигурно, свако од нас треба да буде спреман да стане

истинољубиво пред Бога и да каже: "Господе! Страх ме је! Не налазим снагу у себи; ако је

икако могуће, пронеси ову чашу мимо мене!.." А затим се треба освестити и рећи: "Зар

нисам зато дошао у свет, зар нисам због тога ја Христов ученик? Ако она не може да

прође мимо мене – дај ми снаге!" – и треба се поново борити, док не будемо могли да

кажемо: "Да, Господе, спреман сам!"

И последња слика је распеће, а за њим следи силазак у пакао. Чини нам се тако

страшним оно што се догађало на Голготи и заиста је страшно: неправедне судије које су

осудиле Христа, лажни сведоци, који су Га клеветали. Сви су се окупили, али не само они:

окупио се народ – онај народ који је увек спреман да гледа туђу патњу, у којем је

радозналост јача од самилости, који не може да буде саучесник ужаса другачије осим

споља, као посматрач. У Његовој средини једни су мислили: "Ево, сићи ће с крста – онда

ћемо ми за Њим, за победником моћи безбедно да следимо." Други су мислили: "Само да

не сиђе с крста! Зато што ако стварно сиђе с крста, ако је Он стварно Син Божји, Који је

дошао да спаси свет, страшна благовест крсне љубави мора да постане закон живота – ја

не могу! Не, боље је да не силази."

И гомила радозналаца који су дошли само да виде како умире човек...

А поред крста су војници-професионалци: толике су већ разапели – још једног ће

разапети; и разапеше и Спаситеља.

Зар се не дешава с нама оно што сам управо описао? Лажна сведочанства, кад се

трудимо да заобиђемо сопствену неправду, на известан начин разобличивши Бога за

неправду. Зар се не дешава да мислимо: "Ах, добро би било кад не би требало да се живи

по Јеванђељу, кад би могло да се живи олако и стихијски, без напора, без ових страшних

заповести о самопожртвованој љубави!" Зар се не дешава да хладно гледамо туђу патњу?

О, не на распеће – на глад, на сиромаштво, на унесрећеног човека, на човека којег бију – и

пролазимо поред. Зар се не дешава да се подсмевамо и бивамо злуради због тога што је,

нека је и злочинац, али ипак човек подвргнут муци, страдању? Ми исто тако хладнокрвно

разапињемо Христа.

А Христос? Христос може да умре само зато што је пред Богом стао као неодвојиви

део човечанства; Он је стао пред Бога примивши на Себе и тварност и људску природу и

све последице људског греха и отпадања од Бога. Он је све зло примио на Себе – осим

греха; од Бога се никад није окренуо, никад Га није напустио, никад није лагао против

Њега, никад Га се није стидео, никад Га није издавао. А пред људима је остао као верни

сведок Бога и они људи који Бога нису хтели да прихвате осудили су Га на смрт ван

људског града, ван Јерусалима, истерали су Га из људског друштва, као што су сваке

године истеривали жртвеног јарца: Он је морао да умре ван људског друштва зато што је

био сам с Богом, а пожелео је да умре да би био јединствен с нама – нашом смрћу.

А како се ми на то одазивамо? Ако би познаник, нама близак човек по сопственој

вољи изабрао пут смрти да би нас спасио од нечега, ако би био стрељан, обешен, разапет

за нас – како бисмо се према томе односили? Како бисмо посматрали свој живот који је

купљен по ту цену? Зар не бисмо мислили да треба да живимо тако да његова смрт буде

оправдана нашим животом! Међутим, ми не живимо тако... Христос је умро на крсту, и

више од тога, како о томе говоре црквене службе – душом је сишао у пакао; Он је умро,

остављен од Бога и Својом људском душом је сишао тамо где Бога нема, у онај

старозаветни пакао, који је место свеконачног, безнадежног отуђења. И пакао је, како се

каже у црквеној песми, широко разјапио чељусти у нади да је управо покорио свог

најстрашнијег непријатеља – и био је испуњен блистањем Божанства. Древног,

старозаветног пакла више нема, нема више места на којем нема Бога.

Али, каква је ситуација у којој се ми налазимо? Кад размишљамо о данима

страдања, о овим људима, конкретним, живим људима, кад размишљамо о Христу и о

томе шта чинимо у односу на Њега – какав је суд наше савести? Свето Писмо каже: нема

на свету ничег што има већу моћ принуде, ничег захтевнијег од суда савести. Поставите

себи питање: "Шта савест говори сваком од нас?" И нека свако одговори за себе: шта

савест каже кад се загледамо у приче припремних недеља и у победоносна дејства Божија

у току поста и у оно што су људи чинили са Христом? "О, људи Моји! Шта сам вам у

чинио и чиме сте ми узвратили?" Ово су речи из службе Великог четвртка: ево питања

које Он поставља сваком од нас у току овог поста, у току сваког дана нашег живота.

Беседа одржана у Лондону за време Божићног поста, 1978.г.

Духовни живот као дејство Духа у нама.

Молитва: пажња и свешени страх.

Једну у низу наших припрема за Причешће желим да посветим теми духовног

живота као таквог.

Оно што желим да кажем неки од вас су несумњиво чули и од мене и од других.

Ради се о томе што сви ми тежимо ка духовном животу и не тражимо га у ономе у чему

треба и тамо где треба. Често мислимо да се духовни живот састоји у различитим

осећањима која нас повремено обузимају и која су везана за молитву, за богослужење, за

лепоту појања, за лепоту икона, са свим устројством нашег православног хришћанског

живота. И тежећи ка осећањима, трудећи се да постигнемо неку узвишеност мисли и

живост осећања, пролазимо поред онога што представља прави, истински садржај

духовног живота, јер се духовни живот не састоји у узвишеним мислима и снажним

осећањима: они могу да се роде и из других извора. Сав духовни живот зависи од утицаја

Светог Духа Божијег на нас, и од тога како нас Божанска сила, благодат, Христос и Свети

Дух постепено мењају, како нас постепено чине сагласнима са Христом, односно

сличнима Њему и како нам помажу да постанемо и образ Божји и подобије Божије.

У једном од својих писама светитељ Теофан Затворник говорећи о томе с каквим

расположењем, у каквој атмосфери треба да приступамо молитви, наводи три основна

услова: треба се молити са свом пажњом, на коју смо способни, са свим напором, са свом

упорношћу, са свом јачином нашег ума; треба се молити са свим свештеним страхом који

је доступан нашој понекад веома малој осетљивости, са свешћу о томе да смо стали пред

Бога, да стојимо пред Њим и да наша молитва, наше поклоњење треба да буду с трепетом

и љубављу, са свештеним страхом и смирењем. И на крају, - трећи услов, који ме управо

подстиче да поменем ове савете светитеља Теофана јесте: не треба да се молимо за то да

нам буде дато оно ка чему стремимо, о чему маштамо, већ за то да се у нама неометано

оствари воља Божија, ма каква она била. У молитви нема места за тражење ових или оних

осећања или мисли, зато што можемо да тражимо само оно о чему већ имамо представу, а

ми треба да будемо отворени за све што ће Господ учинити у нама, за све што нам Он

буде дао – и често се у нама испуњава реч коју је некад на Тиверијадском мору Спаситељ

Христос рекао апостолу Петру: "Доћи ће време да те други опаше и поведе тамо куда не

желиш" (Јн. 21, 18).

Шта је духовни живот

Дух Свети Утешитељ.

Зато сав духовни живот није усредсређен на човека, већ на Бога, у Њему има свој

извор, Он га одређује, ка Њему је усмерен. И ако желимо да говоримо о духовном животу,

пре свега треба да се задржимо на ономе што можемо да очекујемо. Дух Свети се у

молитви Царју Небесниј (Царе Небески), коју изговарамо пред почетак сваког посла и у

Јеванђељу, у речима Спаситеља, назива Утешитељем; али је ова словенска реч богатија

него што то говори њено данашње значење и њен корен је у грчком језику, у још већем

богатству. Дух Свети је заиста Онај Ко доноси утеху, али је такође и Онај Ко доноси

јачину, Он је Онај Ко доноси радост; руска реч утеха (утјешеније) и словенска реч утеха

као радост имају исти корен, сродне су.

Замислимо се над значењем ове три речи. Да би човек био утешен треба да му је

потребна утеха, потребно је да има душевну потребу или невољу, да чезне или да буде

сиромах, унесрећен, у удовиштву. Какву утеху доноси Свети Дух Коју не може да донесе

нико други? Утеху у ономе због чега ми све мање тугујемо, због онога због чега су

туговали и због чега тугују свеци. Апостол Павле каже: "Живот је за мене Христос, а смрт

– добитак, зато што сам док живим у телу одвојен од Христа" (Флп. 1, 21; 2 Кор. 5, 6). Ево

ове прве утехе, која би нам била потребна кад би љубав према Богу у нама горела исто као

што је горела у срцу апостола Павла, исто као што гори у срцима светаца.

Ми смо унесрећени, осиротели смо; осиротели смо Христовом смрћу и у извесном

смислу остајемо сирочићи и приликом Његовог Васкрсења и Вазнесења. Да, Он је међу

нама, али невидљиво; Он делује на нас у тајнама, али понекад то једва може да се осети,

ми то не осећамо, заслепљени смо, ошамућени смо видљивим, бучним светом око нас.

Један од псалама говори о подневном демону (Пс. 90, 6) – толико је он страшан.

Вероватно смо сви ми осетили јачину, рељефност, снагу онога што се дешава око нас у

току летњег дана, у време подневне јаре, кад ваздух подрхтава, кад смо обузети топлотом,

кад све постаје тако интензивно, тако сликовито, тако рељефно, кад све око нас привлачи

нашу пажњу, кад је ваздух пун звукова и кад чак и његова тишина одзвања – ево, то је

једна од манифестација овог "подневног демона", саблажњавање оним што може да се

види, да се чује, да се осети. Заслепљени смо за невидљиво оним што видимо; глуви смо

за тихи глас и савести, и Христа, и Светог Духа, зато што смо ошамућени звуцима из наше

околине; не осећамо своју усамљеност и осиротелост, зато што су око нас људи, ствари,

ваздух, светлост и топлина. Није нам потребна утеха. И можда зато не молимо за оно што

Свети Дух може да нам да, не очекујемо, чак не схватамо да имамо потребу за тим.

Утешени смо.

А уједно, Христос у Својој проповеди на гори каже: "Благо онима који плачу, благо

гладнима и жеднима, благо сиромашнима" (Мт. 5, 3-12)... Сиромашни смо, нема с нама

Женика, Који отклања сваку несрећу, отире сваку сузу, испуњава нас радошћу; не чезнемо

за Господњим доласком. Ко од нас може по савести да каже да је његова глад за Богом, да

је његова жеља да по сваку цену буде са Христом таква да он као тајновидац на крају

књиге Откровења може да се моли Богу и да каже: "Господе Исусе, дођи брзо!" (Откр. 22,

20, 17). Колико људи би рекло ове речи схватајући да то значи крај времена, крај свега

што ценимо и волимо, чему служимо у овом привременом и пролазном свету? Да ли

заиста желимо да прође обличје овог света и да остане само вечност кад ћемо бити лицем

у лице са Христом, кад ћемо Бога спознати лично као што Он нас познаје (1 Кор. 13, 12);

кад ће све и у свима и у свему бити Сам Бог (1 Кор. 15, 28)? Значи, у нашем духовном

животу недостаје оно основно: жеља за сусретом са Христом, жеља за општењем с Њим,

жеља да с Њим будемо стално, жеља да не остане ништа осим онога што је Христово и

Христос.

И ово се врло јасно огледа на сваком кораку нашег духовног живота. Чујемо или

читамо јеванђељске речи, сопствене речи Христа Спаситеља – и оне не допиру до нас.

Понекад се одушевљавамо њима, понекад нас оне гану, а понекад кажемо: "Ах да, ово сам

већ чуо, ово сам већ читао; да то је дугачак одломак, који ми је већ толико познат... Да,

познат је, сећам га се – али он није допро до моје душе!" Зар живимо у складу с оним што

чујемо у Јеванђељу? Зар Христова реч допире до нас тако да мења наше унутрашње

устројство, наш спољашњи живот открива наш ум тако да више немамо свој ум, већ ум

Христов, како каже апостол Павле (1 Кор. 2, 16)? Зар се наша душа отвара тако да у њој

дише, тако да се осећа Свети Дух? Не! Чак и у овоме смо толико далеки од Духа, а шта да

кажемо о ономе што апостол Павле описује као неизрециве речи, које Свети Дух изговара

у дубинама наше душе (Рим. 8, 26)? Зар их чујемо? Зар тугујемо због тога што смо

усамљени? Да, тугујемо и тражимо и утеху, и подршку, и помоћ, и разоноду за своју

усамљеност у општењу с људима, с другим људима. За нас је просто неиздрживо да

останемо насамо с Богом, са Христом! Али зар нам се, кад треба да проведемо неколико

сати само с Њим – било да је то у ћутању, или у молитви, или у црквеном богослужењу,

или просто у болести, у самоћи – ови сати не чине неизмерно дугима, а понекад просто

неиздрживима? Тешко нам је да будемо са Христом! Какав је то ужас! А каква утеха нам

је потребна од Светог Духа, кад сам садржај нашег живота негира ову утеху, саму потребу

за овом утехом?

И то је прво: Дух Свети нам је туђ као Утешитељ. Понекад, кад не очекујемо, кад

се не надамо, кад као да се не бранимо од Његовог приближавања, кад се не плашимо да

ће Он доћи и одузети нам све, а оставити нам само Бога – одједном осетимо Његов додир,

и постаје нам лако, тихо и мирно. Тада знамо шта је приближавање Господње,

приближавање Духа, Његов додир. Али се тиме наслађујемо; не изводимо закључке и зато

не доносимо никакве плодове; наслађујемо се овим као свим даровима земље, "пијемо из

чаше битија", како каже један руски песник, али не осећамо да је то непојамно чудо,

незаслужени дар, да је то нешто после чега би се цео живот могао посветити Богу у

захвалности због тога што је Он пришао мојој души, што ју је дотакао и што је она

запевала свим својим струнама као Еолова харфа, кад је дотиче пролећни лахор. И не

доносимо плодове, зато што у нама не остаје захвалности: чим прође овај утицај Духа ми

почињемо да тугујемо због тога што Га више нема, жалимо се Богу због тога што је ово

дивно стање отишло од нас, као да имамо право на њега, као да нам оно припада с правом,

уместо да схватимо да је то чудо над чудима после којег није могуће живети онако како

смо раније живели. Кад човек прогледа, он не сме више да ослепи, кад чује – не сме више

да оглуви, кад оживи, дошавши у нови живот – не сме да се враћа у стари... Утешитељ Дух

Свети је Онај Ко може да претвори земљу у небо; Онај Ко може да унесе мир усред буре,

тишину – у земаљској буци; Онај Ко је омогућио мученицима да страдају свим телом и да

се уједно радују духом (како – не можемо да појмимо зато што је страдање било реално,

ужасно и болно, а уједно су били реални и мир, и молитва, и радост у Господу).

Али Дух Свети је такође Онај Ко нам даје јачину; јачину, снагу – али не земаљску

снагу и не за земаљске ствари, иако ова снага покреће и све тварно и све земаљско.

Свецима, мученицима, била је дата јачина коју никаква сила воље, никаква напетост

људских снага, никаква осећања не могу да дају. Једним свецима је дата мудрост, другима

– прозрење путева Божјих и умеће да их оваплоте у животу; они су им се давали с таквом

јачином и смирењем, зато што су Божија јачина и људско смирење нераздвојиво повезани.

Скоро увек нам се чини да је смирење неко стање у којем се налазимо кад говоримо лоше

о себи, знајући да ипак није тако. У ствари, смирење је стање човека кад је он потпуно

заборавио на себе и предао се у руке Божије. Западна реч за смирење – humilitas потиче од

речи која означава плодно тле. Смирен човек је сличан плодној земљи: земље се нико не

сећа, људи је газе, а она ћути; на земљу се све баца: и семе које ће донети плод и све што

је непотребно – и она се не скрнави, већ доноси плод. И лежи пред лицем неба и испод

људских ногу, нема, предана, отворена и плодна. Сила Божија се остварује управо у

таквом смирењу; мислим да о таквом смирењу говори и апостол Павле, кад је помоливши

се да га Господ ослободи онога што га је лишавало чврстине и снаге, зачуо Христов глас:

"Доста ти је благодат Моја; сила се Моја у немоћи остварује" (2 Кор. 12, 9). И одједном,

схвативши то, апостол кличе: "Да, и од сада ћу се радовати само немоћи мојој, да би у

свему била само Господња сила!"

Али, ово није немоћ кад човек нема снаге, то није немоћ лењости или

раслабљености, то је друга немоћ; она се можда може схватити уз помоћ неколико слика.

Кад старији почну да уче дете да пише, мајка у његову руку ставља оловку, узима његову

руку у своју и оловком пише по страници; и дете с чуђењем види како лепо, како

хармонично настају линије – праве, округле – до тренутка кад одједном схвати да се то

чини његовом руком. Кад мисли да је схватило, оно почиње, како му се чини, да помаже, и

цима мајчину руку с оловком кад не треба, у погрешном смеру, и све се претвара у

збркану шару. Исто се дешава и с нама: док се једноставно препуштамо вољи Божијој, док

ослушкујемо и не само да чинимо оно што разумемо, већ допуштамо Богу да у нама чини

оно што Он пожели, све је добро. То је плодна, стваралачка немоћ. У другим областима се

ово назива надахнућем; у духовном животу, у унутрашњем узрастању то је

продуховљеност.

Други пример. Како је крхка и танка хируршка рукавица – она се може поцепати

ноктом; и зато што је тако танка, зато што је тако крхка, рука у њој све може да осећа и да

делује слободно и стваралачки; ако се замени дебелом рукавицом – ништа неће моћи да се

уради.

И још један пример: једро на бродићу је нешто најкрхкије што на њему постоји;

али ако је правилно усмерено, ветар може да дува у њега и да носи бродић ка циљу. Ако се

сетимо да је на древним језицима ветар и дух иста реч, лако ћемо схватити да вреди имати

у себи такву крхкост, такву гипкост, која може бити обузета дахом Духа и Он ће нас

повући ка циљу; а циљ је увек – Спаситељ Христос, увек је то живот у изобиљу, живот

који ликује, о којем Јован Златоуст говори у својој васкршњој посланици. Чврстоћа,

несакрушива је чврстоћа овог Духа Божијег, ветра, даха.

И опет, пред нама се поставља питање: шта ми о томе знамо? Да не понављемо

бескрајно и стално да немамо снаге: немамо снаге да живимо, немамо снаге да

испуњавамо Христове заповести, немамо снаге да волимо, немамо снаге да стојимо пред

лицем противречних токова – немамо снаге ни за шта; ветар нас носи као сламку; односи

нас као што бујица односи опиљке. Зар не говоримо то све време, на свакој исповести?

"Нисам имао снаге"; "Немам снаге", "Одакле ми снага?"; "Тако сам слаб". Тело, душа, ум,

срце и воља – све је у стању раслабљености...

Али, постоји Свети Дух, Који дише где хоће, Који Собом може да испуни свако

једро и да понесе сваку лађу, преко сваког мора; постоји Крмарош Христос код кормила;

сила Божија је с нама. Апостол Павле је био крхак човек – као ми, а шта је све умео да

преживи, против чега је све умео да се одржи! И откривши да никаквом људском силом не

може да испуни своје служење Богу, зато што је оно што је он требало да учини, било

Божије, а не људско, он понавља: "Да, сила Божија се у немоћи остварује, али све могу у

Господу Исусу Христу Који ми даје моћ" (2 Кор. 12, 9; Флп. 4, 13). Све је могуће сваком –

у различитој мери, али нико нека не каже да је уморан! Наравно, ако прво духовни живот

дефинишемо као ланац узвишених мисли и дивних осећања, од самог почетка ћемо се

наћи поред разбијеног корита. Али, ако се о духовном животу размишља као о томе да

Сам Бог у нама остварује оно што је Он предвидео, оно ради чега нас је позвао да живимо,

тада мирно можемо да дамо место Богу, и сила Божија ће се остварити у нама.

И последње: Дух Свети је радост; радост слободе, радост због тога што силом

Божијем израстамо у меру истинског човека, што постајемо истински људи по угледу на

Христа, људи чистог срца, које може да види Бога (Мт. 5, 8); људи с непоколебивом

вољом, устремљеном ка Богу и надахнутом љубављу; људи очишћеног тела, просвећеног

и светлог ума; људи који су на нашој земљи присуство Самог Христа: речју, делом,

чистотом, љубављу, вером у човека, а не само у Бога, нада, која побеђује свако колебање,

и љубав, која све држи. Свети Серафим Саровски је говорио да би човек, кад би спознао

Бога био спреман да се мучи на хиљаде година како би још једном доживео Његово

приближавање. Али ми то не тражимо. Кад нам се даје такав додир благодати, кад се

Христос приближава, кад дотичемо крајичак Његове одеће, кад одједном Дух Свети дуне

у нашој души и она запева или заплаче – трудимо се да задржимо оно што нам је дато, као

да нам то припада, као да је то већ постало наша својина, као да имамо на то нека права –

и губимо га. Губимо зато што се ово не може задржати, као што се не може задржати

љубав, као што се не може задржати нежност, као што се не може задржати сунце на

заласку, као што се ништа не може задржати осим да се сачува у сопственој души као неко

ново благо задивљености, свештеног страха и радости.

Критеријуми духовности. Надахнуће и духовност.

Говорио сам о три имена Светог Духа, која се садрже у једној јединој речи –

Утешитељ. Али Спаситељ такође говори о Светом Духу то да је Он Дух Истине и све што

нам Он каже, Он ће узети из онога што је Спаситељ Христос Сам говорио и откриће нама

(Јн. 16, 13-15). Зато је једна од црта истинске духовности – подударност и учења, и вере, и

живота с учењем Христа Спаситеља. Ово је врло важно зато што је Господ јављање

истине, Он је сама Истина која је дошла у свет. И истински духовни живот се не може

заснивати на било чему другом осим на Његовом откривању Себе Самог и тајни Божјих, и

воље Божије у Њему. И на крају, ако говоримо о неким критеријумима духовности, о томе

шта може да покаже нама и другима, што у нама јесте живот Божји, живот Светог Духа,

можемо посебно да погледамо неколико места из Светог Писма, осим заповести

блаженства о којима сам већ говорио, рецимо један врло важан одломак из Посланице

Колошанима, у трећој глави. Овде апостол Павле говори о даровима који карактеришу

онога ко живи Светим Духом.

Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту,

смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један

другоме ако има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега

тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима

вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални. Ријеч Христова нека

обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и

славопојима и пјесмама духовним, у благодати пјевајући Господу у срцима својим. И све

што год чините ријечју или дјелом, све чините у име Господа Исуса Христа, захваљујући

Богу Оцу кроз Њега (Кол. 3, 12-17)

Већ сам рекао да је трезвеност једно од карактеристичних својстава истинског и

здравог духовног живота. Ми из обичног руског језика знамо шта значи трезвеност у

поређењу с пијанством, с нетрезвеношћу. Човек може да се опије на различите начине, не

само вином; све што нас обузима толико да више не можемо да се сетимо ни Бога, ни себе,

ни основних животних вредности јесте такво пијанство. И ово се не односи само на ствари

које су ван Божије области: човек исто тако може бити обузет црквеним вредностима, а не

само светским. У извесном смислу је опасније бити обузет црквеним вредностима, зато

што оваква обузетост те вредности своди на ниво идола, кумира и лажних богова, којима

се клањамо.

То нема никакве везе с оним што сам на почетку назвао надахнућем: надахнућем

научника, уметника, којем је Бог открио да иза спољашње форме види оно што га

окружује, неку дубоку суштину коју он извлачи, издваја, изражава звуцима, линијама,

бојама и чини доступном људима из околине – који је не виде. Својевремено је професор

Г.Федотов написао изванредан чланак у Светом Духу у стваралаштву: то није опијеност.

Али кад под утицајем лепоте или љубави, или знања заборављамо управо на овај смисао,

који они откривају, и чинимо предметом насладе оно што треба да буде предмет

созерцања ми губимо трезвеност. Ово се у црквеном животу дешава толико често и тако

разорно кад људи у цркву долазе ради појања, ради оних емоција које изазива складност

или тајанственост богослужења, кад више није Бог у центру свега, већ осећање, које

представља плод Његовог присуства.

И једна, опет, основна црта православне побожности, православне духовности,

јесте трезвеност, која све вредности, смисао свега са себе преноси на Бога. Ово се понекад

изражава у страшном облику. Кад служим на сахрани увек дуго-дуго чекам пре него што

изрекнем прве речи богослужења, молећи се за оне који ће их чути, за оне који су

изгубили рођеног или блиског човека, зато што има речи које се на својим плећима могу

носити само свом вером, и нечим вишим него што је сопствена вера: силом Божијом, или,

тачније, таквих речи које могу нас да носе, али које ми не можемо да понесемо. Како

човек пред ковчегом може да почне да се моли речима: Благословен Бог наш?.. Колико је

потребно вере, поверења, поштовања Бога, прихватања Његових путева, смирења или

воље за све то ако га у нама нема у довољној мери – да бисмо благословили Бога у

тренутку кад нам се одузима све најдраже. Ево, то је тренутак можда максималне

трезвености православног богослужења. Благослови Господа – зато што је центар у Њему,

није у теби; чак не у оном вољеном човеку који сад мртав лежи пред тобом. Овај човек нас

није окупио својом смрћу, већ својим животом, и довео нас је пред лице Божије да

созерцавамо путеве Божије, тајне Божије, да се у трепету и свештеном страху поклонимо

Богу Који у овим страшним тренуцима остаје Бог љубави.

Али, ми се налазимо пред овим проблемом, пред задатком трезвености, и сваки пут

кад стајемо на молитву. Прве речи обичне вечерње или јутарње молитве су: У име Оца и

Сина и Светога Духа. У чије име стајемо на молитву? У име Божије, ради Бога – не ради

себе. Чак не ни због тога што имамо очајничку потребу, већ због тога што је Бог Онај пред

Ким се клањам, Он је Онај Ко је центар, смисао и циљ живота. И ове прве речи треба да

одреде цео ток наше молитве. Већ сам помињао речи епископа Теофана да на молитву

треба да стајемо са свом пажњом, са свим свештеним страхом за који смо способни, и с

вољом, да се у нама оствари све што Господ пожели – и само то. У Његово име: разуме се,

то не значи да ово с нама нема везе; Божија воља је наше спасење; Божија воља је да и ми

постанемо заједничари у Његовом вечном животу и вечној слави. Али, на путу треба да

размишљамо о Њему.

Сећам се једног младића који се, доживевши изненада у једном тренутку живота

величанство Божије и Његову непојамну блискост, поклонио до земље и рекао: "Господе!

Ако је за Твоју победу и славу потребна моја погибељ – нека буде тако..." Разуме се, то су

на известан начин безумне речи, зато што је слава Божија у спасењу човека; слава Божија

је по речима Иринеја Лионског – човек, који је достигао сву своју пуноту, потпуни узраст

Христов (Еф. 4, 13). Али, с наше стране треба да постоји управо спремност да послужимо

Богу по сваку цену. И ово почиње у молитви, кад молимо да будемо измењени на

најдубљи, најрадикалнији начин, да би се Бог прославио, да би заблистао; по речима

Јеванђеља – да би људи, видећи наша добра дела, прославили нашег Оца Који је на небу

(Мт. 5, 16). И овде је потребно изузетно строго, подвижничко расположење. Овим се

објашњава оно што нам говоре оци Цркве, подвижници: ма какво било твоје расположење,

настројеност, телесно или душевно стање – не обраћај на њих никакву пажњу; стој пред

Богом и моли се; твори вољу Божију, ма какве биле последице. Кад се молимо да нас

испуни Господ Дух Свети, ми треба да се молимо за Божију победу, знајући да је Његова

победа и у нашем спасењу, али мислећи о Њему као што мислимо о вољеном човеку,

стремећи ка томе да наш живот буде Његова слава, Његова победа.

Кад бисмо тако размишљали, увек бисмо могли да се молимо; не бисмо постављали

то доводили у питање зато што смо уморни, тужни, нерасположени, зато што нам нешто

одвлачи пажњу, због тога што бисмо управо ове препреке сматрали за разлог због којег

треба да се молимо још упорније, још истрајније; јер ово стање душе, нашег тела, овај

делић васељене, моје "ја" телесно-душевно и духовно, које ми је Бог поверио да га

осветим и учиним уделом Божјим, је сада у ропству и управо сада га треба ослобађати из

овог духовног ропства позивајући у помоћ и свеце, и Мајку Божију, и Анђела-чувара, и

небеске Силе, и Самог Спаситеља Христа, и Духа Светог. У овом смислу је молитва борба

за то да на земљу, на ову малу парцелу коју ја представљам, сиђе огањ Светог Духа и да

све запали вечним пламеном, да суво, пустињско дрвце претвори у купину која гори и не

сагорева. Зато човек не сме да тражи за себе поштеду, утеху и оправдање због тога што му

ова или она душевна стања сметају да се моли; управо због њих се и моли.

И овде почиње сав трезвени, строги пут подвига: просто оданости Богу, поштовања

према Њему, љубави према Њему, спремности да Му служи.

Апостол Павле хришћане назива војницима; војник се не крије иза свог старешине,

иза свог цара; он иде напред да положи свој живот, да можда до краја исцрпи своје снаге у

служењу. И тако и ми треба да у трезвености, у строгости, прелазимо свој духовни пут.

Мислим да је свима нама очигледно да то не чинимо; јасно је да се молимо радосно кад

Господ пролије у наша срца молитву, и како се каже на Литругији, узносимо ову молитву

Твоје од Твојих; али шта чинимо за Бога кад су нас потпуно или делимично – обузеле

немоћ и мрзовоља да Му служимо? Да одбацимо Његову вољу? Управо тада и треба да се

молимо!

Ова тема трезвености се као лајт-мотив провлачи кроз сву светоотачку литературу,

кроз сва житија светаца; и ми ову реч врло слабо чујемо, над њом се мало замишљамо. У

име Божије: не нама, Господе, не нама, већ имену Твом дај славу – каже пророк Давид у

једном од својих псалама (Пс. 113, 9). Утешитељ, Давалац снаге, Давалац радости, Дух,

Који нас чини заједничарима Истине Која је Христос – личне Истине, и Који открива пред

нама смисао и дубине Христовог учења о томе како ова лична Истина може да обухвати

собом живот и да га преображава. А на крају живота је смрт; и ова вечна истина

преображава смрт.

Сећање на смрт и покајање.

Поменуо сам речи апостола Павла: "Живот је за мене Христос, а смрт добитак." На

другом месту он каже: "За мене се умрети не састоји у томе да свучем, да збацим пролазни

живот, већ да се обучем у вечни" (2 Кор. 5, 4).

И ево, овај вечни живот и јесте духовни живот: живот који мора да почне сад – не у

будућности, једног дана. Сећам се проповеди студента Московске Духовне Академије,

који је првим својим речима поставио ову тему у свој њеној сили и запањујућој дубини.

Његове прве речи су биле: "Нема будућег живота, постоји само вечни живот... Ако се

размишља о вечном животу као о нечему што ће се једном десити, а сада с нама нема

никакве везе, о нечему што можемо да очекујемо у будућности, али у чему не учествујемо

сад, цео свој земаљски живот ћемо проживети ван Бога: зато што се вечни живот не

састоји у животу који вечно траје после смрти, већ у заједничарењу у Божијој вечности, у

Божијем животу. И то треба да почне сад. На радикалном језику, који стално користи,

Симеон Нови Богослов је рекао страшну ствар: "Ако неко није спознао Васкрсење на

земљи, неће га спознати ни у вечности..." Наравно, Васкрсење у пуном смислу речи, у свој

реалности, нико неће спознати до своје смрти и до славног васкрсења свих; али да оживи

душом, да у извесној мери постане заједничар у животу вечности која не умире – може

сваки хришћанин и он у ствари већ у извесној мери постаје заједничар у овоме."

Дакле, ако будемо тражили духовни живот, такође треба да станемо пред лице

смрти; док се плашимо смрти, док се надамо да ћемо одстранити, да ћемо на што веће

растојање удаљити тренутак нашег умирања, не можемо да постанемо заједничари у

речима апостола Павла, не можемо да заједно с Црквом и Светим Духом кажемо: "Дођи,

Господе Исусе, и дођи брзо!" И овим можемо да измеримо колико не одговарамо звању

онога ко верује у Господа Исуса Христа. Кад оци Цркве кажу: "Имај сећање на смрт," они

не кажу: "Плаши се смрти," они не кажу: "Живи под сталном претњом смрти,"; они кажу:

"Само ако се будеш сећао да у сваком тренутку може да наступи смрт, живот ће добити

сву своју дубину, сву рељефност, сву живописност, само што ће тада сваки тренутак

постати одлучујући и судбински. Већ сам говорио, али ћу поновити: кад би неко од нас

одједном сазнао да ће човек који седи поред њега кроз неколико тренутака лежати мртав –

како би се бринуо о њему у овим последњим тренуцима; како би пазио да не отрује

његову душу трулом речју, да не помрачи његов ум тамном мишљу, да не поколеба

његову вољу, усмерену на живот, а не на вечну смрт! Како бисмо се односили једни према

другима кад бисмо били свесни да може да се деси да реч коју сад изговарамо може

постати наша последња реч и да радња коју сад обављамо може постати наша последња

радња: у чему затекнем, у томе ћу и судити...

Последња реч, последња радња, може на известан начин да представља закључак

свег живота. Како бисмо дубоко, складно, трезвено, са свештеним страхом, одговорно и с

љубављу живели кад бисмо живели са свешћу о томе да нам је смрт иза леђа, али без

страха: очекујући је отвореног срца, пуног чежње за њом, очекујући је као што младић

чека своју младу. Очекујући је – али док она није дошла, растући у ону меру, у којој смрт

треба да нас затекне, да би се пред нама широм отворила врата вечног живота; са свешћу

да ћемо у овај живот ући само кроз врата смрти и тада ће се пред нама отворити вечност

која је Сам Господ; са свешћу да стајемо пред лице Спаситеља Христа, да ћемо тада,

можда као апостол Павле рећи: "Смрт је добитак." Али било би добро да не морамо да

кажемо: "О ужас! Сад је касно..." Није касно бити вољен, није касно да човеку буде

опроштено, али је касно да се животом покаже Богу своја љубав, да се према људима

испољи љубав, да се још на земљи уђе у склад вечног живота.

На путу према овом вечном животу Бог нам је дао толико помоћних средстава. Он

нам је дао знање о Себи. Милиони људи сад, по целој земљи, живе опустошено и дали би

деценије свог живота да сретну Бога, или тачније, да осете да Он постоји. А ми ово знамо,

ми овим живимо – многи од нас то знају од рођења, а на известан начин узалуд... Да ли се

можемо разликовати од других људи? Зар не личимо на њих по свему: по појмовима,

језику, устројству душе, поступцима? Пре годину-две група омладине је поставила

питање: "Кад би те ухапсили због тога што је неко дојавио да си хришћанин, да ли би се из

твог живота могло доказати да заслужујеш смрт?.." Ко од нас може да каже: "Да, на

основу мог живота може да се каже да сам хришћанин"?

И ево, знамо Бога, знамо Његову реч, Он нас учи како да живимо, Он нам показује

најједноставније путеве, као и најузвишеније. Он нам је дао молитву; Он нас је учио и

научио – да се дубоко замишљамо над тајнама Његове речи и Царства Божијег. Он нам је

дао тајну покајања, Он нам је дао тајну Причешћа; Он нас је укључио у највећу од свих

тајни – Цркву, која је место на којем су Бог и човек већ постали једно. У личном животу

Он нам даје да спознамо Њега и Његову победу над поделом – у тајни брака, која је

корачање за Христом уз одбацивање свега осталог. Колико нам Он путева и помоћних

средстава нуди да почнемо да живимо животом духа!

Данас ћемо се заједно молити, приносићемо Богу покајање за свој живот; али шта

значи ово покајање? Покајање се не састоји само у жаљењу због тога што смо учинили

нешто што је неспојиво с нашим људским достојанством и с оном љубављу коју Бог гаји

према нама; покајање се састоји у томе да поставши свесни тога, стално исправљамо свој

живот, да стално опомињемо себе, да стално поново налазимо пут који смо изгубили или

смо га презерели. Зато треба да будемо дубоко свесни онога што је у нама неспојиво с

нашом људском величином, с величином Христа – образа који нам је дат, према којем

треба да стремимо; са светошћу Духа, Који нам је дат, Који у нама делује и живи; с нашом

величином, са славом Божијом. Свако треба да се замисли над собом, зато што је свако од

нас, уз све заједништво наше греховности, одвојен од Бога, откинут од својих сопствених

дубина, разједињен с ближњим на други начин. Сви ми грешимо на свој начин: свако од

нас има своју посебну слабост, рањивост. И зато, хајде да се у току времена које буде

претходило заједничкој исповести замислимо, свако над самим собом: Шта ме одваја од

Бога? Шта ме одваја од ближњег? Шта ме стално чупа из мојих сопствених дубина и чини

ме површним, ништавним, празним и гладним?

Ми грешимо, свако од нас, појединачно; и уједно, грешимо и као хришћанска

заједница. Сваки од нас и сви заједно – ми представљамо друштво које толико не личи на

Христа и на Његове апостоле и свеце. Не смемо да се оправдавамо тиме да не може свако

да буде свет, да не може свако да се уподоби Христу. Не можемо да знамо шта можемо да

постигнемо; али оно што можемо да учинимо, што можемо да побеђујемо у себи или у

својој средини, често знамо јако добро – и окрећемо се, зато што је лакше покајати се него

променити се, лакше је мало отплакати него изменити свој живот.

Шта је духовни живот?

Одговори на питања.

Да ли је у свакодневном животу могућ пуновредан духовни живот?

Ако се подразумева да је воља Божија да све време радимо нешто, под знацима

навода "црквено" или (такође, под знацима навода) "свето", односно нека дела

побожности, онда је то, да, неспојиво. Ако се подразумева да је воља Божија да сваки

поступак и свака реч буду израз Божије бриге кроз нас, Божије љубави кроз нас, Божије

истине кроз нас, тада је то у принципу могуће. Друга је ствар – мера овога. Колико ти, ја

или он – можемо то да остваримо, зависиће од тога колико у нама има зрелости, колико

смо умели да израстемо у меру нашег хришћанског призвања. Нема такве ствари – осим

трулих речи и рђавих поступака – у којој не би могла да се оваплоти сва Божија љубав.

Отац Александар Шмеман у једној од својих књига каже: "Све на земљи је љубав Божија,

чак и храна коју уносимо у организам – то је Божија љубав која је постала јестива..."

Наравно, он то изражава на шаљив начин. Али, ако се ово пренесе на наш живот, ми све

можемо да чинимо с љубављу или без ње, с усмереношћу на човека којем нешто чинимо

или с окренутошћу према себи. Наравно, на сваком кораку ћемо више или мање посртати;

али нема ствари која се не може чинити с таквим расположењем: овако стално поступамо

према људима које волимо. Једина невоља је у томе што већину људи око нас још нисмо

приметили или смо их приметили само због тога што нам сметају: врло је тешко учинити

нешто за њих с оваквим расположењем. Али, сећам се како је неки свештеник једном

приликом на проповеди рекао ствар која ме је запањила: "Само Свети Ду може да нас

научи да видимо величину онога што нама изгледа превише ситно..." То нису дословно

његове речи, али је његова основна мисао: Бог је толико велик да за Њега не постоји

ништа ситно, а у таквим размерама и највећа планина није планина, већ каменчић на

земљи. Зато нема крупних или ситних ствари: ако ти је упао трун у око – ти више не

видиш светлост. И ево, треба да научимо да будемо верни у малом, односно да сваку

ситницу тако оцењујемо и тако остварујемо да она буде што је могуће савршенија и

лепша, а онда ће можда стићи и друге ствари. Ми углавном живимо као да "штедимо"

себе: не чиним ситне ствари које бих могао да учиним како бих сачувао снаге за ону

велику ствар која још није дошла.

Како разрешити антиномију између интензивног духовног живота и интензивног

уметничког или мисаоног живота? Уметност је повезана са животом; али писац,

уметник, може да се нађе у противречној ситуацији. Конкретан пример је Блок, који је

рекао да није могуће истовремено ослушкивати звуке света и велику буку која допире из

вечности. Стваралачком човеку се понекад чини да бука вечности гуши звукове света.

Толстој и Гогољ су потпуно престали да стварају, зато што им се чинило да је то

греховно...

Не могу да кажем нешто паметно, зато што у својој основи нисам човек-стваралац;

ја умем да прикупим комадиће с разних страна, да их искомбинујем, али ништа ново

никад нисам умео ни да кажем, ни да смислим. Зато немам личног појма о стваралаштву.

Али ако се узме пример, који ви дајете, чини ми се, да је Толстој убио у себи уметника

зато што је желео да постане мислилац. Он је био надарен уметник, потпуно лишен било

каквог дара мислиоца; и да би постао мислилац он је унаказио своју уметност. Али, он ни

у једном ни у другом случају није ослушкивао било какав онострани свет. Док је био

уметник кроз лепоту му се откривала дубина ствари; кад је почињао да "размишља"

издвојено од виђења, остао је врло просечан ум с огромном количином гордости и

уображености – и од великог уметника је остало нешто врло жалосно. (Сад наводим своје

мисли или осећања; можда то уопште није тако, али је то моја реакција на Толстоја).

Гогољ је, мислим, под утицајем других људи и по сопственом току унутрашњег живота

направио супротност тамо где је могло и да је не буде; односно ону супротност о којој је

Блок писао, Гогољ је довео до крајности: или-или. Одбацио је себе као уметника да би

учинио, у суштини, исто што и Толстој, зато што је почео да пише о духовном без

надахнућа. И његов коментар литургије је сладуњав, сиромашан и бесконачно гори од

"Вечери на салашу..."

Што се тиче Блока, мислим да је ово опет вештачко супротстављање, зато што није

обавезно да звуци земље противрече небеској буци. Оно што се чује у звуцима земље је

израз – често извитоперен, ограничен, нечег другог. Сећате се стихова Соловјова:

Мили друже, зар не видиш,

Да је све што видимо,

Само одблесак, само сенка

Онога што очи не виде?

Мили друже, зар не чујеш,

Да је земаљска бука громогласна –

Само изврнути одзвук

Свечаних сазвучја?

Све што се види на свету јесте Божија творевина; све што постоји изашло је из руке

Божије, и кад бисмо имали вид, не бисмо видели само густу, непрозирну форму, већ и

нешто друго. Има једна изванредна Божићна проповед митрополита Филарета Московског

у којој он каже да бисмо, кад бисмо само умели да гледамо, на свакој ствари, на сваком

човеку, на свему – видели сијање благодати; и ако то не видимо, то је због тога што смо

сами слепи – не зато што овога нема. Али, с друге стране, живимо у палом, унакаженом

свету у којем је све двосмислено; свака ствар може бити откровење или превара. Лепота

може да буде откровење – и може да постане кумир, обмана; љубав може да буде

откровење – и може да постане кумир и обмана; чак и појмови као што су правда и

истина, могу да буду откровење или обрнуто, да замрзну саму ствар, коју желе да изразе.

Зато на све треба гледати очима уметника или свеца; другог излаза нема.

Пре неколико година у Енглеску је дошао научник који се бавио екологијом, која је

тада била у повоју. Покушавао је да открије разлог због којег се људе тако дивљачки

односе према природи која нас окружује. Путовао је и постављао два питања; ставио би

пред вас микрофон и говорио: "Молим вас, одговорите ми без размишљања прво на једно

питање, а онда ћемо направити паузу да бисте се "повратили" – и уследиће друго питање."

Прво питање је било: "Шта је ћутање?" А друго је: "Шта је дрво?" Није важно како сам

одговорио на прво питање (па, могу да кажем да сам о ћутању, поповски одговорио

читавим говором; нема ништа лакше него говорити о ћутању). Онда је на ред дошло дрво,

а ја сам баш пре тога био у Америци и тамо ме је задивила снага земље и природе: како

ова земља може са силином да избацује ЖИВОТ у виду дрвећа, траве, огромних простора,

пуних природног живота. И кад ми је поставио питање о дрвету рекао сам да је за мене

дрво израз земљине животне силе. А касније сам се заинтересовао и одлучио сам да питам

друге. Упитао сам једну нашу младу парохијанку (она није геније, али није ни глупа):

"Шта је дрво?" Њено лице је заблистало и рекла ми је: "Дрво је поезија!" После тога сам

упитао културног младог, солидно образованог човека (поседовао је и руско, и енглеско

универзитетско, богословско образовање): "Шта је дрво?" Одговорио је: "Грађевински

материјал!" Ето вам две крајности како на истом појму може да се гради свет пун

тананости, лепоте и живота или – столови и клупице и ништа друго, мртва ствар. Он у

дрвету није видео ништа осим онога што се од дрвета може направити; као Дикенсов јунак

који је гледао стадо оваца и говорио: "Шницле које ходају..." Није видео ништа друго; у

живим бићима је видео само месо које ће да ждере кад оне буду мртве.

Чак и ако се не долази до такве крајности, човек не види увек ствари очима свеца,

односно, онако како их Бог види; или очима уметника који види и добро, и зло. Овде је,

чини ми се, присутна и одговорност уметника: он може да види ствар, да види наказност,

грех, зло, може да их изрази – и то ће бити истина која ће имати позитиван значај, ИЛИ ће

бити порнографија; и не знаш увек шта ће бити, зато што све зависи од датог човека.

Постоји читав низ ликова у руској и светској књижевности, одвратних ликова, али они су

приказани тако да ти је то лекција: "Ето ти да знаш!.." А други су приказани тако да

мислиш: "Ех, свака част! Жао ми је што у мени нема довољно подлости, несавесности итд.

да тако поступам – био бих богат или угледан!"

Ево, овде се поставља питање уметниковог надахнућа: с једне стране он види, а с

друге стране је питање његовог морала, зато што се с тачке гледишта уметника може

видети и једно и друго, исто као што се с тачке гледишта Бога може видети сијање

благодати и – ужас греха. Али, уметник не може да направи ову разлику зато што то није

његова улога – иначе постаје Толстој: он ће говорити о греху тамо где треба говорити о

ужасу, или о светости тамо, где треба говорити о лепоти. То су два различита призвања,

која као и све у животу, под руководством благодати могу бити благодатна или не. Али и

духовни живот може да се претвори у демонску њушку: то понекад видимо у сектама.

Ево, то је једино што могу да кажем.

Васпитање срца

Беседа одржана у Лондону за време припрема

за Причешће у току Великог поста, 1987.г.

Грех и покајање.

Дуго сам размишљао: шта да кажем? Као да је све речено у току многих година... И

одлучио сам да кажем две или три ствари, можда неповезане, за које ми се ипак чини да

могу бити од користи.

Како пролазе године – и то не зависи од старости, већ понекад од умора, од телесне

или душевне похабаности – неке ствари постају изузетно тешке. И једна од ствари која

постаје тако тешка јесте да се човек сретне лицем у лице са својом прошлошћу, да се

загледа у њене очи – и да се не ужасне; зато што сразмерно с тим како у нама расте

извесно унутрашње искуство углавном се, кад се осврћемо у назад, запањујемо како смо

били слепи, како смо били глуви и неразумни, и колико смо добра могли да учинимо, а

колико рђавог смо могли да не учинимо.

Сећам се једне наше врло старе парохијанке, има много година откако се упокојила

– и кад кажем да се "упокојила" изражавам управо оно што осећам у вези с њом: после

многих година она је починула телом и ушла у вечност. Једном је дошла код мене са

својом узнемиреношћу, с неком неиздрживом тугом; говорила је о томе да сад, кад је

дошла старост, она више не влада својим мислима као пре. И како ноћи (како јој се

чинило) постају све дуже и дуже, зато што може да спава све мање и мање, испред ње се

сваке ноћи појављују слике из њене прошлости. Ретко се појављују светле слике – њих

може да се сети и у сјају дана; појављују се тамне, тужне, болне, срамне слике. Оне се

надвијају над њу као облак и не дају јој мира, устају ноћу и као да на цео дан набацују

покров таме, стида и покајања. И уједно, како је говорила, није налазила пут ка слободи.

Како да изађе на крај с тим? Добијала је лекове за спавање, али тада су се ове слике из

прошлости, ове мисли, претварале у неки ковитлац ужаса; оне не одлазе – само се уместо

јарке и мучне успомене претварају у кошмар.

Тада сам јој рекао оно што желим да кажем вама, што стално говорим себи:

Наравно, треба се вратити оним моментима, којих се присећамо, и на основу доживљеног,

на основу искуства које нас је обогатило, не можемо да поступимо другачије. Међутим,

као што сам јој рекао, није нам дато да само једном проживимо наш живот, већ нам је дато

да се много, много пута враћамо прошлости. Али, на известан начин постоје различите

врсте прошлости. Има ствари које су се десиле у прошлости и као да су отпале, као што

опада лишће с дрвета у јесен; ствари које су се десиле, али које су иживљене, које у нашој

садашњости више не постоје. То се дешава с грехом за који се човек покајао: човек

поступа лоше, да ли речју, делом, помишљу, жељом или поступком – и одједном бива

ужаснут због себе и окреће се Богу, и извикује своју бол, свој стид, и каје се пред Њим и

одриче се оног устројства душе, који је могао да произведе овакав поступак, да изазове

оваква осећања, овакве речи. Понекад велики грех, страшан поступак, као да се изглађује,

он оставља ожиљак – више као подсећање него као успомену – као подсећање на нашу

крхкост, на то како опрезно треба живети да се не би десило исто.

И поступци могу бити страшни, али се могу до краја изгладити правим покајањем.

Свети Никита Ститат, ученик светог Симеона Новог Богослова каже: "Сузе истинског

покајања могу да нам врате чак и нашу изгубљену девственост..." И свети Варсануфије

Велики каже да ако смо се заиста покајали пред Богом и знамо да је за нас немогуће да се

вратимо ономе што се десило, зато што је покајањем нешто у нама спаљено, уништено и

не може више да роди оно зло које смо учинили, можемо да кажемо да нам је опроштено и

да је оно што се десило избрисано из књиге живота. Прошло је прохујало. Како каже руска

пословица: прошлост је прошла и трава ју је покрила.

Али, има у нашој прошлости неиживљених ствари, оне су некада учињене или

доживљене, али нису иживљене. У извесном тренутку је почела несимпатија, зачело се

непријатељство. Наравно, ништа се није десило, али се оно негде наталожило као отров. И

иако можемо чак и да се не сећамо човека или околности у којима су се ова осећања и

расположења у нама родила, она у нама постоје. И ма чим да живимо, ма ко да постанемо

– она негде трују наше биће у самом корену, у самој дубини. И тада ова прошлост више

није прошлост; она у ствари остаје садашњост. То није прођена етапа у животу, то је

започета етапа. И нешто мора да се деси да би ова прошлост заиста била иживљена.

Јарки пример за оно о чему сам говорио на почетку за мене представља први човек

који је код мене дошао на исповест. Овај човек је починио убиство много година пре

нашег сусрета и годинама је живео с ужасом због онога што је учинио, кајао се, не само

жалећи, већ изгарајући од ужаса и у овом ужасу. И на крају је дошао код Бога са својим

покајањем, зато што је покајање толико сазрело да је могао да каже: "Више нисам онај

човек који је починио то убиство; опрости, пусти ме на слободу!.."

Ево ове речи: "Ја више нисам онај човек који је учинио грех," су на известан начин

мерило да ли је изглађен или није изглађен злочин, да ли је наш грех очишћен или је остао

неочишћен. И ако можемо да кажемо: "Ја више нисам онај човек," ако можемо да кажемо

да је тај грех учинио човек који смо били, али је тај човек умро, више га нема, већ постоји

само нови човек, који се родио из покајања и из страшног искуства, исти овај свети

Варсануфије Велики каже: "У том случају човек може чак и да не иде на исповест, зато

што се са сигурношћу може рећи: "Бог ми је опростио, пошто ме је начинио новим

човеком..."

Међутим, често се дешава другачије – оно о чему је говорила наша старица-

парохијанка: слику по слику устајала је њена прошлост – ситни догађаји, велики догађаји.

Не такви грехови као што је убиство, али грехови који су тровали живот другим људима и

њено сопствено срце. И како то заборавити? Тада сам инсистирао на томе да не треба да

заборавља, да не сме да заборавља; човеку може да буде опроштено, али он не сме себи да

опрости. И не сме да заборави, зато што то не решава било какво питање, не исцељује

душу, не мења живот.

А шта да се ради? Посаветовао сам јој да сваки пут кад се пред њом појављује

слика прошлости, постави себи питање: "Кад бих се поново нашла у околностима у којима

сам згрешила – како бих поступила сад, с новим искуством, с дугогодишњим животним

искуством? Тада сам имала двадесет, тридесет, четрдесет година, а сад имам осамдесет,

толико сам тога доживела и схватила; како бих поступила ако бих се вратила у овај

догађај, ако бих се загледала у њега на најдубљи начин који пара душу, ако бих се

загледала у њега с трезвеношћу и строгошћу према себи? Ко бих ја била?..." И рекао сам

јој: "Ако можеш да кажеш: "То више никад не бих могла да учиним, кажем, помислим,

доживим," – тада знај да си се препородила и да можеш да кажеш Богу: "Она која је ово

учинила, онај или она који су били овај човек сад су умрли; чак не могу истински ни да се

кајем због тога зато што је тај човек умро у мени...""

Сећам се сличне исповести кад је човек говорио: "Ево грехова из моје прошлости,

знам их, одричем их се, мрзим их; али не могу сада да се кајем због њих са сузама, зато

што више нисам човек који их је учинио; онај је умро, ништа од њега није остало услед

живота који и није тако дуг, али због потресног доживљаја кајања и покајања.

И ова жена је нашла у себи храброст да се загледа у сваки од догађаја из свог

живота, из своје прошлости, који ју је плашио; она се загледала у све зло, у сву неистину,

у сав ужас прошлости и постављала је себи и Богу ово одлучујуће питање; и решивши

појединачно свако од ових питања, осетила је да се корак по корак ослобађа своје

прошлости.

Њој се ово десило у старости, десило се две-три године пред њену смрт. Али исто

ово питање се пред нама појављује сваки пут кад се припремамо за исповест; само што

смо ми углавном још пуни снаге, живот нас вуче као река, ми делујемо, у нама нема оне

устаљености, која омогућава да се погледа у прошлост, као што човек гледа природу, кад

седне на брдо, кад погледом обухвата све што му се открива, бестрасно, прецизно, с

добрим видом и дубоким доживљајем.

Треба да се учимо да се од раних дана за сваку исповест припремамо на тај начин,

не обавезно за исповест пред свештеником, већ за исповест свог живота из дана у дан пред

Богом. Кад бисмо се сваког дана загледали у тај дан и у све чега се сећамо у нашој

прошлости, са спремношћу за то да ће нас прошлост разобличавати и да ће довести у

питање наше право да се називамо хришћанином или понекад просто човеком! Кад бисмо

били спремни да тако гледамо у своју прошлост, могли бисмо да је иживимо из године у

годину и да на исповест долазимо с дубоким осећањима: не емоцијама, већ са строгом,

трезвеном свешћу о својој греховности. А свест о греховности пред лицем Бога и људи

означава свест о томе да смо недостојни да будемо поштовани, да будемо вољени. Треба

да се упитамо: "Кад би сви људи о мени знали оно што сам знам, како бих се осећао пред

њима?..." Није довољно да човек плаши себе тиме да ће се једном на Страшном суду пред

свим људима открити тајне нашег живота, зато што прелако одлажемо за касније оно што

треба учинити сад. Да, биће Страшни суд – онда ћемо видети шта ће се десити! Стићи

ћемо да се покајемо до тада! До тада ћемо се променити!.. А "оно време" никад не долази,

зато што умиремо прерано да бисмо већ на земљи стигли да постанемо житељи вечности.

И ево, спремајући се за још једну у низу исповести, заједничку или појединачну,

морамо покушати да поново проживимо свој живот; не само да бацимо поглед и

напишемо списак онога што је недостојно, што је рђаво, већ да се загледамо дубље: како је

то било могуће?

Сад ћу мало одступити од линије коју сам следио, и рећи ћу следеће: није довољно

да се кајемо за још један у низу грехова који смо починили; није довољно поставити чисто

морално питање: Да ли поступам добро или рђаво? Треба поставити питање о томе ко сам

ја. Називам себе човеком; толико ми је драго и осећам свештени страх због тога што сам

Рус; ја сам православни хришћанин; ја сам син, ја сам кћи, ја сам муж или жена, ја сам

момак или девојка, ја сам отац или мајка, ја сам друг, ја сам пријатељ, ја сам сарадник: ко

сам ја у свакој димензији? Колико је у мени истинитости, а колико лажног сјаја? Колико

се трудим да изгледам уместо да просто будем?

Пре или касније, кад у нама почну да слабе силе које нам омогућавају да одбацимо

успомене, да се затварамо, мораћемо да се сретнемо с нашом прошлошћу, далеком и

блиском, али тада ће нам бити тако тешко да изађемо с њом на крај. А кад бисмо то

чинили храбро и одлучно, могли бисмо то да чинимо и могли бисмо то да учинимо на

време, тако да се не променимо само наизглед, већ у нашим дубинама.

Желим да кажем још нешто, што се такође односи на стање унутрашњег умора,

спољашњег умора, телесног и душевног – као последица година које лете и животних

околности које нас сустижу и у младости, и у средње доба, и у позним годинама.

Понекад немамо снаге да саберемо ум да бисмо се молили; понекад бисмо и хтели

да се молимо, а немамо снаге; срце жуди, а ум се колеба, можда налик на тихо језеро,

којим пролази лахор: сва површина дрхти и не може да одрази ни небо, ни земљу; а

дубине остају тихе, нетакнуте овим ветром. Тако се често дешава и с нама: наше дубине

остају прозрачне и тихе, а на површини је таква бура да се мисли и осећања не могу

сабрати. Шта тада да се ради?

И ево, желим да вам дам савет који сам својевремено добио и због којег сам дубоко

захвалан свом духовном оцу. Он ми је саветовао да пре него што легнем да спавам,

начиним пет метанија (наравно, не ради се о томе колико метанија човек да чини и да ли

уопште да их чини, већ да стане пред Бога, да Му се поклони духом и истином, свим

својим бићем) и кажем: "Господе! По молитвама оних који ме воле, - спаси и заштити

ме!.." "И онда," говорио ми је отац Атанасије, лези у постељу, немој да напињеш ум, већ

се отвори за сећање свих оних људи, чији ликови испливају у твом сећању, људи, који те

воле... Свако од нас има некога ко нас воли, неке људе у садашњости, који су још увек на

земљи, који нам желе право, истинско добро, који маштају о томе да процветамо, да

израстемо у пуну меру нашег људског, хришћанског призвања. И сваки пут кад се сетиш

имена и кад се појави лик – заблагодари Богу због тога што на земљи или на небу постоји

такав човек и замоли Бога да благослови овог човека због његове љубави. И тако се сећај,

не тражећи у сећању, већ допуштајући сликама да се појављују. Сетићеш се блиских

људи, рођака; сетићеш се људи које си некада срео и који су те заволели достојном

љубављу. А после њих ћеш, можда, почети да се сећаш и светаца, који су били блиски

твом срцу и којих се можда често сећаш." И наравно, сетићемо се оних које посебно

поштујемо – али ћемо их се сетити већ на нов начин, на известан начин не "објективно",

већ у односу на нас саме; не зато што их волимо, поштујемо и дивимо им се, већ зато што

не бисмо могли то да чинимо да се они нису лицем окренули према нама, да њихова

љубав и њихова брига за нас нису дотакле наше срце. Свако може да се сети и Николаја

Чудотворца, и Серафима Саровског, и других светаца. Свако од нас носи име свеца и

значи да је повезан с овим свецем, с овом светицом за целу вечност; од часа нашег

крштења овај светац или ова светица се моле за нас, размишљају о нама и воле нас – и то

таквом љубављу коју на земљи ретко-ретко можемо да сретнемо. А онда, можда ћемо се

сетити и других светаца чија смо житија читали, чија нас је икона задивила, за које смо

чули, који су ушли у живот другог човека и на неки начин га променили.

И онда – заспи на томе. Тада ћеш заспати у друштву светаца; а иза овог друштва

светаца стоји Живи Бог; иза ове заједнице светаца стоји Мајка Божија... И тада се заиста с

нама дешава оно што је написано у Старом Завету: Ја спавам, а срце моје бди, оно је живо

(Песм. 5, 2). Само што се моја свест угасила, а срце куца у општењу љубави са светом

оних људи, живих и преминулих, за које осим љубави не остаје ништа више, који нас воле

нераздељивом љубављу.

Ово свако може да учини. Да изговори: "Господе! По молитвама оних који ме воле

– спаси ме и сачувај!.." Такође, свако може да се открије сећању оне љубави која је живот

учинила могућим. Ма колико година да имамо за леђима, ма како да смо разбијени

умором и болешћу, ма како да смо расејани и измучени – то остаје могуће.

Васпитавање срца, а не тренирање воље.

Сви ми из искуства знамо да с годинама наш ум губи своју извесну оштрину, да

тело слаби; али, две ствари у нама остају непоколебљиве: то су воља и срце. Онај скривени

човек срца, о којем говори апостол (1 Петр. 3, 4) остаје жив до краја.

О вољи желим да кажем нешто подробније. Углавном, кад говоримо о вољи ми

размишљамо о некој сили која може да нас натера да поступамо овако или онако, која је

на известан начин наша животна снага. Воља је нешто сложеније, богатије, и можда,

дивније.

Воља почиње од тога што је наша жеља усмерена ка одређеном циљу: глад нас

вуче некуда, љубав нас вуче некуда, срце нас вуче некуда и ми желимо да остваримо овај

циљ. Ако је наша чежња за овим циљем довољно јака, наша воља постаје све чвршћа и

непоколебљивија и испоставља се да је у стању да уклони све препреке, које стоје на

њеном путу. Ово видимо у историји, у великим, значајним људима; ово видимо у животу

обичних и наизглед малих људи, чија је љубав према једном човеку или према породици

или према некој групи људи таква да могу да савладају у себи и страх, и ужас смрти, и

учмалост – све, само да би послужили вољенима или да би испунили свој дуг пред њима.

Стога, да би наша воља била чврста, није довољно да васпитавамо да и

приморавамо се да дисциплиновано и истрајно испуњавамо своје животне задатке; треба

да наше срце буде прожето тако дубоком, свеобухватном жељом да достигне одређени

циљ, да више ништа не може да нас задржи. Свети Серафим Саровски каже да свеца

свецем, за разлику од грешника који пропада, чини одлучност. Али, одлучност не почива

просто у теоретској вољи, у знању да је ово или оно исправно. Одлучност се рађа управо

од ватреног, страсног порива срца. И опет, из овога следи да је прво што човек треба да

васпитава у себи – срце, које је способно да се даје свецело, да се открива до краја, да

дозвољава Божијој светлости да проникне у сваки његов кутак како не би остала никаква

сенка, а још мање било каква тама. Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух прав

обнови во утробје мојеј (Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби

мојој), каже педесети псалам. И Спаситељ каже да ће они који имају чисто срце видети

Бога (Мт. 5, 8). "Чисто" значи прозрачно, и зато је задатак верника да све своје напоре

усмери ка томе да васпита своје срце, да га "настроји". Светитељ Теофан Затворник

говорећи о томе овај труд пореди с тим како човек може да наштимује музички

инструмент, обраћајући пажњу на сваку његову струну, прелазећи од струне ка струни,

штимујући је тако да издаје савршен звук; и кад је то учињено, цео инструмент под

мудром, искусном руком може да поје потпуно другу песму.

Међутим, није тако једноставно васпитати своје срце. Релативно је једноставно

васпитати ум; свако у границама својих могућности може да развије све своје умне

таленте. Ум прихвата и чува оно што ставља печат на њега. А срце је у том смислу много

сложенији духовни орган. Оно је сложено зато што се срце стално одазива, оно као да се

стално мења, не у смислу да постаје неверно својој првој љубави, већ оно постаје

другачије сваки пут кад ново искуство улази у срце. И зато је једина постојана сила која

може да држи срце у хармонији, у потпуном поретку, молитва, која нас сједињује с Богом,

Који је непромењив и уједно бесконачно, безгранично богат по садржају. Како је говорио

Јован Кронштатски, Бог је најпростије Биће у смислу да је целовит, прозрачан; у Њему

нема оне сложености која постоји у човеку, али постоји бесконачно богатство. Он је

свебогат.

Главна препрека која стоји на путу васпитања срца јесте наш страх од патње, од

душевне боли, од духовне трагедије. Ми се плашимо страдања и зато сужавамо и штитимо

своје срце. Плашимо се да гледамо и да видимо; плашимо се да слушамо и да чујемо;

плашимо се да видимо човека у његовом страдању и да чујемо крик његове душе. И зато

се затварамо. И затварајући се, постајемо све ужи и ужи, и постајемо заробљеници ове

наше затворености.

Има једна изванредна песма Мерешковског, која се зове "Корали". Он у њој каже

да су корали најкрхкија жива бића у мору; да би се заштитили од погибељи они се облажу

овом чврстом материјом коју и називамо коралима – и умиру у овој заштићености. Тако и

човек који се брани од боли, патње, ужаса и страха од онога што може да му учини туђа

туга, туђа болест, туђа смрт или, све заједно, цео ужас земаљског живота; овакав човек –

да, остаје заштићен и уједно унутрашње умире.

И ево, да би се сопствено срце васпитало као живо, човек треба себи врло оштро да

постави питање: Да ли сам спреман да пустим у своје срце сваку патњу? Да ли сам

спреман да саосећам са сваким човеком којег нешто боли, који се плаши, којем је хладно,

који је гладан, којег је живот ранио на било који начин? Да ли сам спреман да саосећам не

анализирајући да ли је он у праву или је крив, већ постављајући само једно питање: Да ли

човек пати или не? И да се уједно на ову патњу одазовем свим саосећањем на које сам

способан, и које ће, ако му дамо слободу, расти, ширити се и захватати све већу и већу

количину земаљске боли, земаљске трагедије?

Али, сви се ми тога бојимо у овој или у оној мери. И зато се одазивамо двојако.

Или се затварамо, затварамо очи, запушавамо уши, не желимо да видимо; или тумачимо:

"Пати, да! – али ко ко је за то крив? Пати, да – али зашто ја морам да се одазовем? Зар

нема никог другог? Зар ми је он најближи човек или ја њему? Зар нема никога ко би му

природно био близак?"

А други начин који користимо да патња не буде тако оштра, да не раздире толико

душу јесте њено претварање у гнев. Човеку је лакше да се гневи на земаљску неправду,

лакше му је да се гневи на виновнике патње, а понекад на онога ко пати и захтева

саосећање, које не желимо да дамо. Патња представља пасивно стање; патити значи

предати се, и како се каже у Јеванђељу, допустити да над нама други душевно учине оно

што пожеле. Лако је гневити се; у гневу постоји активност, постоји истина, постоји

привидна, али ипак сила. Патњу доживљавамо као немоћ, незаштићеност и рањивост.

Гнев углавном доживљавамо као храбру реакцију на зло у свету. И тако себе лишавамо

учествовања у оном расположењу, у оном односу према свету и према његовој боли,

неиздрживој боли коју налазимо у Христу и у Богу.

Христос је сву патњу на коју је наилазио у свету примио у Себе пуним, чистим

састрадавањем које пара душу. И кад се ова патња изразила мржњом, максималном

мржњом, Он је патњу примио онако како то видимо у току дана страдања и распећа на

Голготи, смрти и силаска у пакао. Ако желимо да будемо Христови, морамо да се научимо

да у односу према патњи сваког човека око нас, сваке твари око нас, целог света око нас,

попут Христа, дозволимо да ова патња уђе у сву нашу свест, да проникне у дубине нашег

срца. Теофан Затворник (истина, не за патњу, већ за молитву) каже: "Њом треба убости

своје срце као бодежом..." Да, страдање ближњег треба урезати у срце као бодеж, и нека се

лије крв, и нека нас прожима бол, али не треба да се окренемо, не треба да се бранимо! И

тек тада наше састрадавање може да постане стваралачко, наше састрадавање може бити

саучешће у туђој патњи и ношење туђег крста. Христос је на Себе примио сав ужас света

који је отпао од Бога, примио га је и понео на Својим плећима. Његова рамена се нису

савила; Он је био разапет.

А ми смо призвани да будемо Христови. И пред сваким од нас се поставља питање

о нашем страху од патње – своје, не туђе; страха због тога што нам се чини: чим се

отворим, чим чујем, чим видим, чим постанем свестан, моју душу ће поцепати бол... А

наше саучешће у животу света, у животу човека и у животу Христа почиње од тренутка

кад кажемо: "Да! Нека буде тако..." Зато што, без обзира да ли је то свет, да ли је то

појединац, без обзира да ли је то нека измучена група људи, примити друге значи

угледајући се на Христов пример и узети другог човека, наизглед туђу патњу, на своја

рамена и овог човека донети до Очињег дома.

Али, понекад то значи узети човека на своја рамена и одједном открити да то није

човек него крст, и да овај крст треба да донесемо до Голготе, и да ћемо само ако будемо

разапети на њему, само ако будемо разапет без гнева, без затворености, дајући себе до

краја, моћи да кажемо: "Опрости му, Оче, не зна шта чини..."

Ево задатка који стоји пред сваким од нас. Он почиње од веома малог: просто да

научимо да видимо и да чујемо ону релативну патњу која живи око нас и уништава туђе

животе. И да одједном постанемо свесни да се, ако понесемо патњу удвоје, она дели на

пола. И још: да туђе патње нема, зато што ми једни другима не можемо бити туђи. Сећам

се да сам, кад сам био у Тројицкој Лаври, тражио своје место за столом; и један од монаха

ми је рекао: "Па седите где год хоћете!" Одговорио сам му: "Не желим да седнем на туђе

место." А он ме ја запањено погледао, с неверицом, како тако нешто може да постоји и

рекао је: "Па овде нема туђих, ми смо сви своји!"

Постоји прича о једном праведнику који је молио Бога да му буде откривено зло у

сваком човеку на којег наилази како би могао да му помогне. И кад је Господ испунио

његову молбу, испоставило се да то превазилази његове снаге, зато што је он видео зло,

али га је због његове духовне незрелости обузимао ужас, осећао је само одвратност, бежао

је од људи. Једном је код његовог старца дошао човек молећи за сусрет са старцем. Млади

подвижник је бацивши поглед на њега видео до које мере је развраћен, колико је дубоко,

до сржи покварен и рекао му је: "Како се усуђујеш, ти такав, какав јеси, да станеш пред

лице старца – испрљаћеш га својим присуством!.." И овај човек је отишао. Старац је

позвао свог ученика и упитао да ли је долазио тај и тај човек. "Да." "А зашто га нема?"

"Отерао сам га..." Старац га је погледао и рекао је: "А зар не мислиш да је то можда била

његова последња нада?.." Млади подвижник се ужаснуо и почео је да преклиње старца да

умоли Бога да му одузме дар виђења који му је био дат. Међутим, старац је одговорио:

"Не, Бог неће одузети оно што је дао, али ћу Га молити да сваки пут кад видиш зло у

другом човеку доживиш као своје сопствено зло, зато што сте ти и он удови једног

сложеног тела човечанства..." И даље се одвија прича о томе како је лутајући овај млади

подвижник дошао на неко место и замолио је за конак, тачније замолио је да га пусте у

кућу и дају му кутак где би могао да се моли. Није молио за конак, није молио за јело –

већ само за молитву. Домаћин се запрепастио кад је овај, ушавши у собицу, почео да се

моли и почео је да ослушкује. Домаћин је био зао човек, пун грехова; и одједном је чуо

како се овај путник моли са сузама и исповеда пред Богом све његове грехове, као да их је

сам починио. Он је ослушкивао и одједном је угледао себе очима праведника; и ужаснуо

се због себе и почео је да се каје и да плаче заједно са путником. И кад је млади

подвижник-путник завршио своју исповест, човек је био исцељен.

Ево о чему се ради, о каквој припреми срца треба да размишљамо да би наше срце

и Божије срце на известан начин куцала заједно, складно, да би постојала хармонија

између нас и Оног Бога Којег исповедамо. Јер на свакој литургији се оглашава: Возљубим

друг друга, да јединомисилјем исповјеми Оца и Сина и Свјатаго Духа, Тројицу

Јединосушчнују и Нераздељнују (Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали

Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносушну и Нераздељиву)... – и после тога певамо

Символ вере. Зар то не значи да је исповедати Бога љубави и остајати туђ оној крсној,

распетој љубави која нам је показана у Христу – просто лаж? И зар то не значи да лажемо

ако не можемо да се стојећи једни поред других односимо једни према другима онако како

се према нама односи Господ, а објављујемо нашу веру у Бога Који је љубав? То је врло,

врло страшно.

Пут молитве.

Дакле, на овом путу треба да учимо да се молимо, али не да молитвословимо, не да

"читамо молитве" или да их појемо, већ да живимо њима, да их осећамо. А што је главно:

да се из њих учимо како да стојимо пред Богом и како да се молимо Богу. Теофан

Затворник нам каже да се у свакој молитви садржи искуство човека који ју је написао; ова

молитва није писана за писаћим столом, она се једном откинула као душевни крик после

дугих година унутрашње борбе и узрастања, потекла је из његовог срца као крв; у њој је

његов живот, његово искуство Бога, његово искуство о самом себи, о животу, његово

кајање, његова радост. Наравно, ми не можемо у потпуности да постанемо заједничари у

свакој молитви која је одштампана у молитвенику, али у свакој молитви можемо да

нађемо неколико речи с којима можемо да се сродимо. И у свакој молитви можемо да се

учимо ономе што је о Богу и о човеку, о покајању и о радости спасења знао дати светац.

Зато је толико важно да читамо ове молитве без обзира на то какво је наше

расположење: не да бисмо их "ишчитали" – зато што ове молитве нису потребне Богу ако

су само на нашим уснама; већ је важно да се удубљујемо у њих, да их читамо без журбе,

да их читамо као људи који слушају музику, слушајући свим бићем не само звуке, већ

душу онога ко је написао ово или оно уметничко дело. А иза његове душе ће се можда

открити нешто још шире и дубље, оно што је он ухватио и изразио у лепоти, па ипак у

мањој мери него што оно заправо јесте.

Значи, читајући ове молитве, размишљајући о њима у време између тренутака кад

стојимо пред Богом, бивајући сродни с њиховим расположењем, можемо да наштимујемо

своју душу (сећате се слике коју сам вам дао из дела Теофана Затворника). И кад она буде

наштимована захваљујући поукама, примеру и надахнућу које нам даје молитва једног,

другог, трећег и четвртог свеца – треба да се научимо да разговарамо с Богом сопственим

речима. Наравно, не очекујући да ћемо се потпуно изједначити у савршенству с

молитвама светаца, већ да ухватимо нешто тако да можемо да разговарамо с Богом сами

под надахнућем онога што смо управо чули или читали.

Осим тога, много може да нам помогне кратка молитва. Цариник је говорио:

"Боже! Милостив буди мени грешном!" И испоставило се да је ова молитва довољна, она

је изразила све. Зато што реч милост не значи само снисходљивост, не значи само

сажаљење. Она значи и љубав; не кажемо човеку: "Мио си ми!" имајући у виду: "Само си

ми драг!" А Боже, Господе представља признавање тога Ко је за нас Бог: Он је господар

нашег живота. Не зато што има власт над нама, већ зато што смо Га изабрали за свог

Господа, за Господара нашег живота и све што постоји у Његовим мислима, све што је у

Његовом срцу и вољи, треба да се прелива у нашу мисао, вољу и срце... Дакле, обраћајући

се Богу речима: "Боже! Милостив буди мени грешном!" ми као да Му говоримо:

"Господе! Не заслужујем ништа; наравно не могу да Те поткупим; не могу ништа да

"заслужим", али, опрости ми по Твојој љубави! Дај ми време за покајање! Дај ми снагу за

покајање! Дај ми околности у којима бих могао да израстем у потпуну меру Христовог

раста, као што каже апостол Павле (Еф. 4, 13). Дај ми снагу да испуним Твоје заповести,

дај ми танкоћутност да спознам Твоју вољу! Исцели ме, учини ме целовитим, по љубави

Твојој. Освети ме да бих био достојан да се називам удом Тела Христовог, делићем

Његовог Тела, Његовим присуством на земљи..."

Наравно, човек може да се моли и другим молитвама, али неће наћи краћу од ове.

Како је све ово једноставно... Како је једноставно и како је тешко. Тешко је

отворити своје срце и пристати на то да будеш незаштићен и рањив. Тешко је дати се Богу

и људима; дати се са страхом, понекад и с ужасом, али са смелошћу због тога што је све

могуће у Господу Исусу Христу Који нам даје моћ (Флп. 4, 13), и сећајући се других речи

апостола Павла: сила Божија се у немоћи остварује (2 Кор. 12, 9). Ма како немоћан био –

само се отвори, само дозволи даху живота да уђе у тебе, да те испуни као једро, и овај дах

живота ће те однети тамо куда треба да те однесе – у Царство Божије.

Али, пут је само један: "Ја сам Пут, Ја сам Истина, Ја сам Живот," каже Господ. И

загледајући се у Њега, постајући Му сродни, можемо у потпуности да постанемо Човек.

Како је то дивно и како је човек велик ако је његова мера оваплоћени Син Божји.

Закон живота

Беседа одржана у Лондону за време припреме за Причешће у току Великог поста, 1982.г.

Пажња према себи. Грех као кршење закона живота. Љубав.

Припрема за Причешће је неки временски период, било да је кратак или дугачак,

кад човек одједном обраћа пажњу на то да се пред њим налази вечност и да се у ову

вечност може ући само са свешћу о дубини и значају живота. Наравно, не постајемо

пажљиви само у тренуцима кад се спремамо да постимо, већ и кад одједном пред нама

искрсне трагичност и озбиљност живота. Постајемо озбиљни и дубоки пред лицем смрти,

пред лицем патње, пред лицем болести: пред лицем свега онога што доводи у питање

нашу безбрижност и нашу заборавност. Оци Цркве су говорили да безбрижност, непажња

и лењост у животу људи чине више зла од ових или оних конкретних грехова. Зато што

грех може да нас запањи својом ругобом, својом вулгарношћу или својим ужасом; а

лењост, заборављање на то да је човекова судбина дубока, да се човекова судбина развија

у вечности и да одлази у дубине Божије – разара нас дубоко, а понекад и коначно: до те

мере да човек постаје ситничав и да више не може ни да се исправи, ни да израсте у меру

своје величине. А човек је по призвању велик; човек је по призвању дубок. Толико је

дубок и толико је велик да је Сам Бог у Христу могао да постане човек. Ево мере људске

величине; ево шта треба да знамо и о чему треба да размишљамо у току целог нашег

живота.

И припрема за Причешће нас с времена на време – а то је тако ретко! – приморава

да застанемо на макар неколико сати и да се загледамо у себе. И загледајући се у себе, пре

свега морамо да поставимо себи питање: Да ли живим достојно свог људског звања или

живим површним, празним животом у којем заборавност, лењост и безбрижност убијају

најплеменитије пориве моје сопствене душе и гуше глас Самог Бога Који нам говори о

томе да смо Му тако драги, да ради нас није пожалио Свог Јединородног, вољеног Сина?

Кад размишљамо о греху ми углавном размишљамо о рђавим поступцима, о

празним, трулим речима, о помислима које нису достојне не само Бога, већ и нас самих, о

осећањима за које сами знамо да су вулгарна, ниска и да нам не доликују. Али грех

обухвата много веће области нашег живота, нашег постојања, нашег битисања. Грех је

кршење закона живота; а закон живота се не састоји у томе да човек уме да проживи

успешан светски живот или да макар безбедно тавори онолико година колико нам Господ

даје. Живети значи постепено постати заједничар у животу Самог Бога отвореношћу душе

и верношћу законима живота. Зато што не постоји други живот у потпуном, истинском

смислу речи: постоји постојање, постоји бивање, али је живот само Божји. И само онолико

колико смо заједничари у овом Божијем животу, можемо да кажемо да смо живи. Сви

други облици живота се завршавају смрћу: телесном, умном...

Кад нас смрт покоси свему ће доћи крај – животу осећања и воље. И само ће нас

вечни живот, којем нам је дато да постанемо заједничари још на земљи, као талас заувек

изнети у пуноту живота. Овим се објашњава то што је апостол могао да каже: ко је

прекршио једну заповест – прекршио је сав закон (Јак. 2, 10). Не у смислу да ћемо

одговарати за кршење сваке заповести, већ зато што је заправо свеједно где смо

прекорачили границу, где смо с једне обале прешли на другу: или смо на једној обали, или

смо на другој; или смо у земљи ропства или смо у земљи борбе и устремљености ка

пуноћи живота, ка обећаној земљи.

Ево због чега свеци нису сматрали да постоје ситни грехови и значајни грехови;

ево зашто су они због онога што нама изгледа као ништавно кршење закона љубави,

плакали као да су починили убиство: знали су да су прекршивши закон живота прешли на

другу обалу, да су већ у земљи и сенци смрти и да треба да покајничким трудом и

верношћу, не само осећања и мисли, већ верношћу све своје воље и подвигом – и

душевним и телесним, да се врате у област живота. Кад човек оде од светлости треба да се

врати светлости. И поново ћу рећи: зар није свеједно где смо прешли границу – или смо на

једној обали, или смо на другој.

Овим се објашњава то што и апостол Павле и свети Симеон Нови Богослов кажу:

"Док смо у Христу ми смо ван греха; чим испаднемо из овог јединства са Христом,

налазимо се у области греха." У животу сваког од нас има тренутака када било да смо се

погрузили у молитву или да смо се дубоко замислили, или просто због неког чуда Божије

блискости, одједном осећамо да је све зло, све што убија, све нечисто и прљаво, све

мрачно, све вулгарно, отишло толико далеко од нас да нам је чак несхватљиво како смо

могли тако да живимо. Обузима нас осећање да нам је све то туђе до краја и да је једино

што има смисао, што представља садржај наше душе, нашег срца, наше мисли, што

обузима и наше тело – живот, Бог. У тим тренуцима смо заиста ван области греха. Али, да

останемо ван ове области можемо делимично силом благодати Божије и делимично

непоштедном верношћу ономе што смо доживели, ономе што је, како смо одједном

постали свесни, заиста садржај наше сопствене душе и нашег сопственог живота. И зато

грех није просто кршење воље Божије, која као да нам је наметнута, као да је Божија воља

неко спољашње указивање на то како треба да живимо да бисмо Му угодили. Грех је

кршење самог животног искуства које имамо, то је злочин против нас самих, то је

самоубиство. И то је самоубиство у врло јаком смислу ове речи, зато што је то убиство

вечног живота у нама самима; то је избацивање Божијег живота из нас; то је одрицање од

Божијег живота да би се живело површно, безосећајно и лако, како нам се чини.

И опет, ово објашњава речи апостола: грех је непријатељство против Бога, то је

избацивање Бога из нашег живота; не само грех који чинимо, већ греховно стање, у којем

не желимо да Бог уђе у наш живот, не желимо да Он упадне у овај живот и измени га.

Грех је у овом смислу – да, непријатељство; без речи, чак скоро и без дела. Он је само у

томе што се окрећемо од Бога и говоримо: "Не треба ми то! Доста ми је оно што ми даје

земља: здравље, успех, пријатељство, љубав, храна, лепота – довољно ми је све то, не

треба ми ништа више, потпуно сам задовољан..." Чини нам се да се тако може живети; у

ствари – може се таворити, постојати, животарити. Зато што у нама свеједно остаје искра

живота коју је Господ усадио у нас. Ми мислимо да живимо земаљским животом док у

ствари живимо Божјим животом у нама који није исцрпљен до краја, дахом живота који је

Он удахнуо у нас, силом и поривима живота које нам је Он даровао.

Дакле, у тренуцима припреме за Причешће, у тренуцима кад се у нама сабира сва

наша способност да размишљамо и сва наша озбиљност, треба да размислимо управо о

греху, не само у нашим поступцима или речима, осећањима или мислима, већ у оном

основном аспекту греха: о греху као одрицању од закона живота, као одбијању живота.

Наравно, с овим је повезано много онога што по навици називамо грехом: кршење

заповести Старог Завета, кршење Христових заповести, гажење Блаженстава. Међутим,

заповести су нам дате ради исцелења наших смртно болесних душе и тела. Смртно смо

рањени. И можемо да се исцелимо, односно да поново постанемо целовити само ако

будемо верни путу који води у живот – макар путу ако још увек не познајемо живот, ако

још увек не може да нас надахне свест да смо живи и да за очување овог живота треба

учинити све само да се он не изгуби, само да се поново не протраћи. И схватајући да је

грех кршење закона живота, окретање од Бога, непријатељство против Њега, исправно се

окрећемо оним заповестима које могу да нас доведу макар назад до границе коју треба да

пређемо; више се не окрећемо због страха, не окрећемо се у нади да ће Господ наградити

наш труд, већ због љубави према Њему, заволевши живот, заволевши светлост, поставши

деца светлости.

Дакле, спремајући се за исповест – било да је заједничка или појединачна – треба

да се замислимо над заповестима које нам је Господ дао.

Све оне се своде на питање: Да ли волиш Бога, да ли Га макар поштујеш и

уважаваш? Да ли волиш ближњег? Да ли волиш самог себе – не онаквог какав си данас,

већ себе онаквог каквог можеш да препознаш у тренуцима просветљености, загледајући се

у Христа и знајући да је Он образ, да је Он максимум оне вечне лепоте која нам је

заповеђена и на коју смо призвани. Човек не може да започне покајнички пут не

усмеривши поглед ка Богу. И зато прве заповести Старог Завета говоре управо о љубави

према Њему, о поклоњењу, о признавању да је Он наш Бог, Творац, Спаситељ и Светиња.

И не смемо олако да се односимо према овим заповестима; не смемо да се исповедамо

говорећи: "У свему сам грешан..."

Да, у мислима, у осећањима, у зачецима дела, заиста смо вероватно сви згрешили у

односу на сваку заповест. Али, кад бисмо само постали свесни смртоносне силе греха,

замишљали бисмо се над сваком заповешћу, вагајући колико су ова смрт и овај отров,

продрли у нас. Колико је грех овладао мноме? Колико сам заволео грех уместо Бога?.. И

не треба да говоримо да, наравно, волимо Бога, а мрзимо грех, зато што се поставља

питање: чију вољу твориш? Чему је посвећен твој живот? Шта жели твоја душа? И ако

можемо да кажемо да се наша душа колеба између саблазни и заповести, између гласа

сатане који нас зове у област смрти обећавајући (лажно, зато што он увек лаже) благо које

не може да нам да, и гласа Божијег којим нас Бог зове ка величанствености, ка

племенитости, ка животу – ако се колебамо, већ морамо да се кајемо. Зато што то значи да

је наше срце макар подељено и да немамо права да говоримо о својој љубави према Богу.

Да, имамо права да говоримо о проблесцима љубави, али не о оној дубокој љубави коју

сви мање или више познајемо кад се ради о људима.

Исто питање се поставља и кад размишљамо о заповестима о односу према човеку:

о зависти, о злоби, о грабљивости, о нечистоти. Тада постаје јасно да је рано говорити о

љубави. Зато што се љубав у коначном састоји у томе да нам вољени увек постаје важнији

од нас самих, битнији од нас самих, и да можемо да заборавимо на себе ради вољеног. А

ми углавном волимо самољубивом, похлепном, грабљивом "љубављу". То није љубав. И

кад кршимо закон љубави према Богу и љубави према ближњем, као што сам рекао, ми

чинимо лагано самоубиство узимајући отров – пијемо га из године у годину док од њега

потпуно не иструлимо.

Исто тако је могуће размишљати о Христовим заповестима. Христове заповести

нам не говоре само шта треба да радимо. У облику заповести Христос нам даје слику

унутрашњег устројства човека за кога је живети онако како је речено у заповестима

постало природни закон, или тачније, благодатни закон његовог живота. Није довољно

испуњавати заповести као да су оне просто Божје наредбе, налози. Потребно је да се наша

воља и Његова воља слију у једно, да се испуњењем Његове воље научимо да осећамо и

мислимо као што Господ осећа и мисли и да испуњење заповести за нас постане

унутрашња потреба, исто као што за нас стремљење ка здрављу, ка целовитости, ка

унутрашњем устројству, представља нужност. Један од отаца Цркве, свети Марко

Подвижник, каже: "Ако ти Господ даје заповест, а ти срцем не можеш да одговориш:

"Амин!" – ниси је испунио, чак и ако си је испунио на делу... Треба да се замислимо над

тим, и да се замислимо озбиљно, зато што живот тече, ближи се време кад ће свако од нас

стати пред лице Божије; и тада ће нам бити тако болно и жалосно, и биће нас срамота због

тога што смо цео живот поклонили свему осим истинској, правој љубави, и што никада

нисмо живели, јер никад нисмо живели Божјим животом. А време тече, и године пролазе;

али не можемо да се позивамо ни на младост, зато што, како се каже у покајничком

канону, и јаки и млади умиру; и колико, колико таквих сад умире на целој земаљској

кугли. Зато станимо пред лицем вечности, не са страхом, не уплашени смрћу, већ

схватајући да се врата сваког дана све више и више отварају и да ће се у једном тренутку

свечано отворити и да ће сваком од нас бити речено: "Дођи, ходи, приђи!..." И какви ћемо

тада ући у област живота? Као мртви? Као лешеви? Или већ као заједничари у вечном

животу, онолико колико је то могуће на земљи за сваког од нас? Хоћемо ли се у овај

живот улити светкујући, ликујући, као што се људи враћају кући, у домовину, у очинску

кућу – или ћемо стати на прагу у недоумици, видећи да нам је област живота непозната?

У току пола сата који ће сад уследити после беседе, разиђимо се по храму, и нека се

свако од нас замисли: да ли живи или тавори, да ли се налази у земљи живота или у земљи

смрти? Замислимо се макар над заповестима Старог Завета, над Христовим заповестима,

над заповестима Блаженстава; поставимо себи питање: да ли оне изражавају наше

животно искуство? Да ли оне изражавају оно чему тежимо? Да ли изражавају оно како

живимо? И изрецимо себи поштену пресуду: строгу – да; али пресуду која нема за циљ да

помути нашу радост, већ да нас надахне на оно мало што знамо о вечном животу, да се

држимо из све снаге, да растемо, како бисмо са временом ушли у вечни живот отвореног

лица, с радошћу. А за то је потребно да кад стајемо на молитву сусрет с Богом за нас буде

радост, тиха, дубока, инспиративна радост, срећа: Господе, напокон сам насамо с Тобом!

Напокон могу да живим! Напокон је дошла радост!

Закон живота

Живот у дубини. Однос према другима.

Нашу другу беседу желим да почнем читањем одломка из 58. главе Исаијиног

пророштва:

А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш

ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да

преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да

га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела. Тада ће синути видјело твоје као зора, и

здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Госпдња биће

ти задња стража. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути: викаћеш, и рећи ће: ево Ме.

Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло; И ако

отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу новољну; тада ће засјати у мраку видјело

твоје и тама ће твоја бити као подне. Јер ће те Господ водити вазда, и ситиће душу

твоју на суши, и кости твоје кријепиће...

После прве беседе било ми је постављено питање: "Како човек да се научи да живи

с таквом дубином, тако истински, да савлада неистину, да победи нерад, заборавност?"

Оци Цркве нас томе уче корак по корак. И њихова прва поука је: Сећај се смрти... Не у

том смислу да живимо као испрепадани људи и да мисао о смрти трује сваки тренутак

нашег живота, да свака радост буде помрачена, да наша нада умире при помисли на то да

нема посла који вреди започињати, зато што га можда нећемо завршити.

Не! Сећање на смрт о којем оци говоре је стваралачки, животворни однос према

животу и према смрти. На ово морамо често, све време, да подсећамо и себе и друге. Кад

бих био свестан потпуно јасно, с неумољивом јасношћу да речи које сад изговарам могу

бити моје последње речи, и да оно што сад радим, може бити моја последња радња,

вероватно бих анализирао свако своје дејство и замишљао се над сваком својом речју тако

да она буде завршетак целог живота, да у свакој речи буде оваплоћена љубав за коју сам

способан, све разумевање за које сам способан, сва брижност за човека за коју сам

способан. И, с друге стране, кад би свако од нас знао да речи које чује, или радње у којима

учествује, могу бити последње – како бисмо слушали ове речи! Спаситељ каже: "Пазите

на то како слушате": да оно што сте чули не би склизнуло по свести, да не би окрзнуло

само површину нашег срца, да нас не би тргло само на трен, већ да се свака реч, уколико у

њој постоји истина, уреже у нашу свест, да се дубоко укорени у нашем срцу, да покрене

нашу вољу на дејство, и не само на тренутак, већ можда заувек, да нас ошине, као што се

бичем може ошинути коњ.

Тако би требало да учимо да чујемо добру реч. А ако чујемо трулу, празну и

развратну реч, треба да се научимо оној трезвености, која у трен ока распознаје истину од

неистине, чисто од нечистог, ружно од лепог, да бисмо се затварали за све што скрнави,

што уништава. Али уједно, да се одазовемо свом душом, свим ужасом, на то да се човек,

који говори или чини зло, налази у смртној опасности, и да ако смо то спознали и осетили,

морамо одмах да се обратимо Богу с молбом да му његова реч и дело буду опроштени, да

буде очишћен, и да га сила Божија спаси од оног погубног и погибељног пута којим иде.

Морамо да научимо да се на зло одазивамо апсолутном затвореношћу према њему и

уједно – дубоким сажаљењем према ономе ко га чини. И тада нам се неће десити да буде

да видимо зло и будемо горко рањени, како се каже у канону Андреја Критског, да смо

чули и сами били рањени, да смо осудили и на тај начин постали заједничари, саучесници

у злу. Из виђења зла би тада у нама израстало састрадавање које се пред Богом огледа у

заступничкој молитви, пред човеком – у спремности да се опрости и да се помогне свиме

чиме може да овај човек нађе прави пут, да се утеши, укрепи и надахне на добро. Ово

може да израсте само из оштрог, јарког сећања на смртност – моју и мог саговорника, моју

и људи који ме окружују. И ово се, наравно, у супротном смеру односи на сваког од нас.

Само кад бисмо имали ово сећање, пут живота би се пред нама простирао као што се сад

не простире, зато што би требало да, по речима апостола Павла, по речима Јована

Кронштатског, журимо, да журимо да чинимо добро; и да се не само спољашње, већ да се

унутрашње препустимо добру. Зато што су, како каже апостол Павле, дани лукави,

варљиви (Еф. 5, 16).

То је прво. Друго што свако од нас може да учини јесте да темељно размисли о

свом односу према људима који га окружују. У одломку који сам читао каже се: "Пустите

заробљенике на слободу", "разрешите сваки јарам". Често мислимо да волимо човека, а

њему се чини да је наша љубав ропство. Колико често би он желео да каже: "Воли ме

мање, али ме пусти да дишем! Или научи да ме волиш другачије, да твоја љубав за мене

буде слобода, да не будем заробљеник другог човека који боље од мене зна како треба да

живим, у чему је моја срећа, какав је мој духовни или свакодневни пут." Свако од нас

може то да учини; свако од нас може да постави себи питање шта представља љубав о

којој говори, коју осећа. Већ сам много пута то говорио, али ћу опет поновити. Толико

често је кад човек каже: "Ја те волим," сав акценат на речи "ја", "ти" си предмет моје

љубави, а "љубав" је ланац којим сам те оковао и држим те у заробљеништву. Колико

често се дешава да љубав једног човека према другом овога претвара у заробљеника или

роба. Тада "љубав" није стваралачко и животворно начело; реч "волим" је као веза, као

удица на коју је ухваћен други човек. И ако откријемо да је наша љубав према људима или

према једном човеку којег посебно волимо таква, пре свега треба да постанемо свесни

ужаса тога да себе сматрамо центром, да се све своди на нас: и догађаји, и људи – све се

посматра с тачке гледишта моје користи, моје радости, мог живота, и нико и ништа не

постоји другачије осим у овом односу са мном. Ако постанемо свесни овога, ако нас

обузму стид и ужас, моћи ћемо да почнемо, окренувши се од себе, да гледамо према

другом човеку и да покушамо да разликујемо његове црте, да га схватимо, да постанемо

свесни његовог постојања као лица које је одвојено од нас, другог, као човека који је с

Богом повезан тајанствено и ван нас; и да се односимо према њему у складу с тим. У

првом стадијуму ово "ти" које је било тако незнатно, само предмет, треба да израсте у

нашим очима, у нашој свести, у нашој љубави, у нашим дејствима до мере особе, човека

који не зависи од нас, који за Бога има апсолутну, безусловну вредност у сваком случају.

И кад тако погледамо нашег ближњег, нашег рођеног, највољенијег, почињемо да

распознајемо у њему ону необјашњиву лепоту, коју у њему види Господ и тада ћемо

почети да заборављамо себе, зато што нашу мисао све више и више прикива виђење

другог човека, созерцање другог човека. На крају, можемо да дођемо до таквог стања које

прожима цело Јеванђеље – до способности да потпуно заборавимо на себе, до краја, у

созерцању другог човека, у созерцању Бога и у служењу другом човеку, у служењу Богу.

Христос нам каже: Ако хоћеш да идеш за Мном, одреци се себе (Мк. 8, 34). То је прво што

морамо да учинимо: да отргнемо своју пажњу од самих себе и да је усмеримо на Бога и на

Његове путеве, на човека и на људе, на догађаје, на све – само да се не загледамо у себе. И

тек тада ћемо моћи да видимо ствари онаквима какве јесу, и људе онаквима какви јесу.

Зато што нас заслепљује страх: како ће се догађаји одразити на нашу судбину, како ће

човек утицати на нашу судбину? То је друго што треба да учинимо.

А треће се састоји у томе да се човек загледа, да се замисли, да се удуби у путеве

Божије, да сазна из Јеванђеља како се Бог односи према њему и према другима. Какви су

путеви Божји и који су путеви смрти? И да изабере Божји пут и да иде тим путем. Треба

да постанем свестан да ми је Господ дао да Га спознам, да поверујем у Њега, дакле, да Му

се поверим; и да ми је Он поверио (не зато што сам због нечега добар, већ зато што знам

за Њега док можда неко други зна мање или уопште не зна за Њега) бригу за мог ближњег,

да ми је поверио да будем поглед којим Господ види човека, да будем реч којом Господ

говори с човеком, да будем руке којима Господ чини добро људима који се налазе око

мене. И не треба у томе тражити за себе ни утеху, ни посебну радост, и наравно, ни свест о

својој величини или свом значају, већ треба само и једноставно бити посланик Божји. Ако

не можемо да учинимо ништа друго, без икаквог посебног осећања треба да чинимо

Божије дело, понекад чак и да нисмо свесни, и не знајући тачно шта чинимо; као што се

дешава, поштар може да донесе писмо које ће човеку преокренути сав живот, донети му

највећу радост или најстрашнију тугу; и не зна шта је донео, али је он испунио нечију

вољу, вољу онога ко је послао њега и писмо, и тиме је учинио више него што је сам могао

да разуме или чак и да пожели.

Али, на томе се не треба задржавати. Кад човеку доносимо вест, кад учествујемо у

његовом животу, кад ступамо у овај живот у име Божије, често ступамо без осећања, већ

само са свешћу да тако треба да буде. Али, ако обратимо пажњу на то шта се дешава с

човеком којем смо донели вест о Богу или од Бога, за кога смо учинили неко добро дело,

које нам је Господ ставио на срце и за које нам је дао разум, за које нам је дао снагу и

уредио околности – само ако погледамо овог човека, већ ћемо постати учесници у ономе

што се у њему тада дешава. Моћи ћемо да прочитамо у његовим очима радост, која је

заблистала, која је блеснула у његовом срцу; моћи ћемо да прочитамо у цртама његовог

лица несрећу или ужас, или страх. И тада као човек који се одазива на човека – већ

можемо да се одазовемо срцем на оно што смо с човеком учинили својом речју или својим

дејством. И тада смо се већ с њим срели дубоко, и можда заувек. Тада ми, посланици

Божји, не само да смо испунили дело свог послаништва, већ смо га учинили у дубинама

наше душе. И тада дело Божије за нас постаје живо дело – дело, у којем, по речима

апостола Павла, постајемо сарадници Божји, сатрудници Његови (1 Кор. 3, 9) и умно,

срдачно, свом вољом, свом свешћу, свом нашом спремношћу на жртву, саучествујемо у

делу Божијем.

Ево неких смерница које могу да нам помогну да испунимо оно о чему сам говорио

на почетку. Али ништа од тога се не може испунити ако човек не остане у контакту с

Богом, ако дозволи да се прекине жива веза која мора да постоји између нас и Бога. А за

то треба да учимо да се молимо. Не да ишчитавамо молитве, не да молитвословимо, не да

стојимо на службама, већ да се молимо доводећи речи молитве до нашег срца и свести или

износећи из нашег срца и свести ове молитвене речи с живим осећањем према Богу. За то

су потребна два услова: као прво, с наше стране је потребна истинољубивост; само

истинита молитва, само молитва у којој говоримо оно што верујемо, што чини наше

убеђење, што схватамо, допире до нас. Она ће доћи до Бога, а до нашег срца другачије

неће доћи.

И друго: да бисмо разговарали с Богом, свако од нас треба да нађе своје додирне

тачке с Богом. Исто као и с људима: са сваким човеком разговарамо на други начин, зато

што са сваким човеком имамо друге додирне тачке. С једним човеком имамо много

заједничког, с другим мање; и оно што нам је заједничко с једним човеком може бити врло

различито од оног заједничког што имамо с другим. Дакле, пре свега треба тражити шта

лично имам заједничко с Богом; односно, читајући Јеванђеље човек себи треба да

поставља питање: шта у Христу постоји што Га чини мени блиским, рођеним и

схватљивим? Шта у Њему постоји што ме зближава с Њим? У чему Он и ја имамо исте

мисли, иста осећања, исте намере, жеље, вољу? По чему личим на Њега? Зато што је свако

од нас створен по образу Божијем и по нечему личи на Спаситеља Христа. Ако се само

нађе овај склад, ова хармонија, која постоји између Господа и сваког од нас у овој или

оној мери, тада, стајући на молитву, можемо да ступимо с Њим у жив, личан, истинит

разговор. И тада, чак и ако будемо користили речи које су некад изрекли свеци, било да је

то цар Давид рекао у псалмима или да су то речи из молитвеника, сви подвижници Цркве,

моћи ћемо да будемо до краја истинољубиви, зато што ћемо тада моћи, да изговарајући

молитву застанемо и да кажемо: "Господе, свим срцем могу то да Ти кажем, свом душом

верујем у то, то је истина до краја..." Или можемо да Му кажемо: "Господе, ове речи

превазилазе моје схватање, превазилазе моје искуство, ове речи могу да изговорим само

зато што имам поверења у онога ко их је рекао из дубине свог искуства и да постанем

заједничар у његовом искуству крајичком моје душе, зато што не знам о чему он говори...

А још понекад човек мора да каже: "Господе, знам да је тако, али не могу то да кажем

поштено и истински; моје срце се буни, ја се одбијам о ове речи, не могу да их изговорим

као своје, то би било лаж у мојим устима..." И ако бисмо се тако молили јутарњим,

вечерњим молитвама и псалмима, наш однос с Богом би био све истинитији и истинитији,

директнији и тада бисмо спознали и своје дубине, и нашег Господа, и путеве Божије у

искуству светаца, као што иначе не можемо да их спознамо. И само ако будемо дубоко

урастали у наше односе с Богом, само ако у својим дубинама будемо општили с Њим, и

ми ћемо моћи да у животу будемо Његове очи, Његов глас и Његове руке, Његово дејство

и Његово присуство. И то је наше призвање.

О молитви Господњој.

Беседа одржана у Москви, 1987.г.

Наизглед, нема шта да се каже о молитви Господњој. Сви је користимо, знамо је од

детињства, стално је чујемо на службама и природно јој прибегавамо, делимично због

њеног задивљујућег склада и лепоте, делимично – знајући да је то молитва коју нам је дао

Сам Спаситељ Христос, и зато је она за нас светиња, то је Његова сопствена молитва, коју

је поделио с нама. Мислим да кад се молимо овом молитвом морамо имати на уму

следеће: ово је молитва Сина Божијег, Који постао Син Човечији, која изражава све

Његове синовство (и много другог, што води ка томе – на шта ћу се вратити).

За мене је молитва Господња годинама била најтежа молитва. Разуме се, свака

појединачна реченица је доступна и схватљива сваком у границама његовог духовног

раста или удубљености, или искуства, али у целини, она не да ме није задовољавала –

нисам могао да нађем кључ за њу. И у извесном тренутку сам у њој открио нешто што

желим да поделим с вама: она није само молитва, она је читав пут духовног живота (на то

ћу се такође вратити).

Чини ми се да је молитва Господња на известан начин подељена на два дела. Први

је – призивање: Оче наш и следе три молбе.

Ове три молбе јасно представљају молитву синовства, али не нашег релативног

синовства, јер смо ми блудна деца нашег Небеског Оца, ми се колебамо и идемо, већ су то

речи које је могао да каже само савршени Човек, Који је и савршени Бог. Ово је молитва

синовства у пуном смислу ове речи. А затим иду молбе, које како ми се чине, воде ка овом

синовству или које могу да служе као звезда-водиља ка томе да човек израсте у ово

синовство. Дакле, покушаћу да вам кажем нешто о ова два дела.

Прво што ме запањује, што ме задивљује у себи, што ме задивљује и у другима: кад

кажемо Оче наш, увек мислимо да је то молитва која изражава заједно све нас, верујуће,

православце или парохијане једног храма, или чланове једне породице. И до данас нисам

срео никога ко би осетио да је, кад нам је Христос рекао Оче наш, Он говорио о томе да је

то Отац Његов – и наш, наговештавајући на известан начин тренутак кад је касније, у току

јеванђељске историје, Своје ученике назвао Својом браћом. То је изванредна ствар, то је

потресна ствар, зато што кад би се радило о томе да признајемо Божије очинство за себе

то би било већ тако много. Али кад подразумевамо да ово очинство укључује Једнородног

Сина Божијег, да очинство у овом призивању доводи нас и Њега у исти положај у односу

на Бога Оца, то је нешто, како ми се чини, тако потресно и тако дубоко!

Очинство има посебна својства. Отац је онај ко је извор нашег живота. Отац је онај

ко васпитава овај живот у нама, али васпитава строгим захтевом безграничне љубави, ко

није спреман да иде на било какве компромисе и ко захтева од нас да будемо оно за шта

смо призвани, ко се не задовољава ничим у нама, што је испод нашег достојанства. На

пример, узмите причу о блудном сину. Сећате се како се блудни син, освестивши се, враћа

у очеву кућу. И успут понавља у себи – не да учи напамет, већ у његовој души плаче

молитва: "Оче, згрешио сам против неба и пред тобом, нисам достојан да се називам

сином твојим; прими ме као једног од својих најамника..." То је плач душе, то није

понављање онога што ће рећи оцу – он то осећа све време и иде код оца без обзира на свој

недостојан живот. Иако је недостојан, он зна да је отац остао отац, да се његова љубав

није поколебала, чак ни кад му је син рекао: "Једва чекам да умреш да бих почео да

живим. Хајде да се договоримо: умри за мене, дај ми онај део богатства који бих добио

после твоје физичке смрти, договоримо се да те више нема..." Чак ни тада отац није

изрекао ниједан прекор, већ му је просто дао његов део имовине и испратио га је с миром.

И ево, сећајући се тога, младић иде кући управо код оца – не код судије, не код туђег

човека, не у нади да ће га "можда" примити. Ова реч отац значи да у њему још није умрла

нада. Али, да ли сте обратил пажњу на то му да кад пред оцем жели да изговори своју

исповест, отац не дозвољава да каже последње речи. Син изговара: "Оче, згрешио сам

против неба и пред тобом, нисам достојан да се називам твојим сином..." – и отац га ту

прекида: син или кћерка могу бити недостојна деца свог оца или мајке, али ни на који

начин не могу да промене своје односе тако да то буду односи достојних најамника или

слугу. Отац не може да га прими као најамника, као слугу, он може да га прими само као

сина: који се каје – да, недостојног због свог понашања – да; али као сина и никако

другачије. Дакле, за нас је страшно важно то што се Бог никад неће помирити с тим да

будемо испод свог нивоа. То је Божије очинство.

И кад у том контексту размишљамо о томе да нам Христос даје ову молитву и да

говори Оче наш, пред нама се одједном појављује слика онога што би требало да будемо.

Ако смо заиста браћа и сестре Јединородног Сина Божијег Који је постао Син Човечији,

ето која је мера наше људскости – ништа мање од тога. Треба да будемо Христове иконе;

и више него иконе: треба тако да се сродимо са Христом да све што се може рећи о

Христу, у своје време, кад све буде завршено, може да се каже и о нама. И то није моја

лакомислена опаска, зато што постоји једно место у делима светог Иринеја Лионског где

он каже (цитат није дослован, али преносим његову мисао) да ће кад наступи крај

времена, цело човечанство у јединству с Јединородним Сином Божјим силом Светог Духа

постати јединородни син Божји. Граница између Јединородног Сина Божијег и деце

Божије по благодати ће се избрисати, зато што ће наше јединство са Христом бити

свечовечанство пред Лицем Божјим, и у центру овог спасеног свечовечанства које је

спасено и које је достигло своју пуноту свечовечанства, кад Бог буде све у свему (1 Кор.

15, 28) – у име Исуса Христа.

Дакле, кад кажемо Оче наш, морамо да схватимо да узимамо на себе оно непојамно

призвање и спремност за ово непојамно призвање и спремност за оно непојамно стање да

не само да смо браћа и сестре Христове по људској природи, већ да је све што је мање од

пуноте Христовог образа недовољно да бисмо у потпуности били оно што јесмо. Ово

захтева много тога. То није молба упућена Богу да Он за нас учини оно што ми не чинимо

ни за себе, ни за Њега; то је позив да будемо јунаци у тражењу оне пуноте коју, наравно,

не можемо да достигнемо својим снагама, али која је наше призвање; и немамо права да

мислимо о себи испод тога, морамо бити довољно смирени да примимо ову величину и да

се поклонимо пред њом, - да, али и да је испунимо. А ако се постави питање о томе на који

начин се ово може учинити, одговорићу речима које је Господ рекао апостолу Павлу кад

је овај молио за снагу да обави своје дело. Господ му је рекао: Довољна ти је благодат

Моја, сила се Моја у немоћи остварује (2 Кор. 12, 9).

И наравно, немоћ, о којој се овде говори, није наша лењост, није наша учмалост,

није наша малодушност, већ је она тварна крхкост, која постаје прозрачна за утицај

Божанства, која постаје еластична у руци Божијој, кад се Богу препуштамо с вером,

поверењем, у послушању. Тако да је, како је Спаситељ рекао у Јеванђељу, немогуће човеку

могуће Богу (Лк. 18, 27). И зато треба да верујемо да је то могуће. Опет, Павле каже: све

ми је могуће у Господу Исусу Христу Који ми даје моћ (Фил. 4, 13). Тако да овде постоји и

призвање које је превазилази наше снаге, и сигурност у то да можемо да израстемо у меру

овог призвања – не да израстемо органски, већ подвижнички; то је захтев који се поставља

пред нас.

И ове једноставне, толико уобичајене речи: Оче наш – одједном нас доводе пред

лице нашег братства са Христом и до непојамне величине нашег призвања, и до

сигурности да ово призвање може бити испуњено силом Божанске благодати, само ако се

препустимо Богу, управо онако како сам рекао, с гипкошћу, прозрачношћу, послушањем.

И овде бих желео да кажем да послушање није повиновање, није поробљивање; то је

стање човека који ослушкује свим силама свог бића – и ума, и срца, и свега: који

ослушкује глас своје савести, ослушкује јеванђељску реч, ослушкује тајанствени глас

Светог Духа, Који неизрецивим јецајима (Рим. 8, 27) говори у њему или га у појединим

тренуцима јасно учи да небеском Оцу каже: Ава, Оче (Рим. 8, 15).

А даље следе молбе. Оче наш, Иже јеси на небесјех (Оче наш, Који јеси на

небесима) – на овоме се не треба ни задржавати у смислу да је све јасно: не кажемо да Бог

живи негде изнад облака или у и неком простору. Небо је место где Бог јесте, исто као

што је древни шеол, древни ад, какав је он био до силаска у њега Самог Христа, био место

свеконачне, безнадежне раздвојености од Бога. Значи, опет говоримо о ономе одакле је

Христос дошао, куда се вратио вазнесењем и где се ми потенцијално налазимо. Јер ви се,

вероватно сећате оног места код апостола Павла, где он каже да је наш живот скривен са

Христом у Богу (Кол. 3, 3). Он је Свечовек; свако од нас, сви ми заједно као да се већ

налазимо у Њему потенцијално као могућност или тачније, као стално урастање у ову

тајну; зато можемо да гледамо престо Божји и да видимо на њему истинског, правог

Човека. О томе Јован Златоуст каже: "Ако желите да знате шта је човек, немојте гледати у

царске престоле или палате велможа – подигните поглед према престолу Божијем и с

десне стране Бога и Оца видећете Човека у пуном смислу те речи." Али кад Га видимо, ми

видимо оно за шта смо призвани да будемо. И немамо ни права, ни могућности да гледамо

на себе другачије; то је наше призвање, то је воља Божија о нама. Бог у нас толико верује

да нам даје такво призвање.

Сећам се једног "културног" човека који је врло простодушном свештенику

објашњавао да он, наравно, не може да верује зато што нема шта није учио: и богословље,

и философију, и историју је проучавао... Свештеник је био једноставан, бивши сеоски

свештеник, који је доспео у иностранство. Он га је погледао и рекао: "Па зар је важно то

што ти не верујеш у Бога? Какву штету Он има од тога? Изванредно је то што Бог верује у

тебе..." То је наша ситуација: Бог верује у нас, значи, можемо да будемо мирни; само се

одазови на ову веру послушањем, односно слушањем свим бићем онога што Он има да

каже – и то ће се испунити.

Дакле, - Да свјатитсја имја Твоје. Нека се свети – с једне стране, од речи свет, с

друге – говори се о сијању. Ја сад не бркам обе речи већ кад говорим о светињи, говорим о

нечем што је пуно светлости. Ја сам светлост свету (Јн. 8, 12); послати сте у овај свет као

светлост (Мт. 5, 14). И било би тако просто схватити значење ових речи, кад бисмо им

једноставно прилазили. Тачније: замислите каква би била реакција сваког од нас, кад

бисмо име највољенијег човека користили у прљавој шали или на неки срамотан начин;

какво би то негодовање то изазвало у нама, и више од тога – како би била неиздржива бол

што се име моје мајке тако користи, што се име моје домовине тако користи, што се име

онога што је за мене светиња тако користи. У овоме је сва једноставност ове молбе. Кад за

нас Бог не би био најомиљенији (јер не можемо да се хвалимо тиме да волимо Бога више

него родитеље, него рођаке, него децу), али кад бисмо Га волели макар мало, било би нам

неиздрживо што се име Божије изговара у контексту који Га није достојан. То срећемо у

историји. Могу да вам наведем два примера.

У Сибиру је некада постојало племе (да ли сад постоји – не знам) које није имало

реч за Бога, зато што су сматрали да се оно не сме говорити, да је то превише свето Биће

да би Му се дало земаљско име. И они су били у праву, зато што је само оваплоћени Бог

могао да добије земаљско име Исус. И кад су у разговору хтели да означе Бога правили су

паузу и дизали руку према небу, указујући да говоре "о Њему", али Му име нису давали.

Друго: постоји једно изванредно место у делима Мајмонида, јеврејског писца из

XII века о имену Божијем. Он каже да су се у старојеврејској традицији име и биће

поклопили. Право име није надимак, као Петар, Иван, или презиме, већ је право име –

управо оно име које је Бог изговорио кад је извео сваког од нас из небића – оно се

подудара с човеком или с датим бићем, и зато се име Божије чак ни у богослужењу не

може изговорити пред целим народом, зато што он не може да понесе ову тежину или да

се поклони на дужан начин пред овом светињом. И Мајмонид каже кад се народ скупљао

у храму, а кад су се узносиле молитве, кад се чуло појање псалама, у храму је грмело.

Првосвештеник који је једини знао како се изговарају ова четири слова имена Божијег

(YHWH – она су се могла прочитати само ако се зна који самогласници дају живот овој

речи, и то је тада знао једино првосвештеник), сагињао се и тихо је изговарао ово име. И

оно је како каже Мајмонид, као крв, струјало кроз сву ову молитву, и молитва, која је била

као мртво тело, одједном је оживљавала и узносила се ка Богу. Ево, то је осећање које је

диктирано јеврејским доживљајем имена Божијег и које можемо да схватимо из ових

примера; ето шта је име драгог човека.

Али сазнавши шта значи чувати, штитити име вољеног човека, можемо да се у

складу с тим учимо и да учимо целог живота – да се према имену Божијем односимо

управо с таквим осећањем да је то светиња, и да рећи "Бог", рећи "Исус", рећи "Господ" не

значи просто изговорити надимак: то је молитвено призвање које говори о Њему, исто као

што нам име вољеног човека говори о њему – оно се не сме хабати. Зато ево на шта смо

ми позвани: у пуном смислу речи само је Господ Исус Христос могао да изговори име

Божије са савршеном чистотом срца, ума, уста, воље, тела, целог Свог бића. Ове речи о

Христу можемо да изговарамо пажљиво, с трепетом, не користећи олако речи од којих

демони дрхте и према којима не осећамо свештени страх... Јер страшно је помислити да се

пред Исусовим именом клања свако колено (Фил. 2, 10), а не само ми верујући хришћани.

Јован Златоуст негде каже да кад изговоримо име Спаситеља Христа демони у страху

беже од нас, а ми га изговарамо без страха... Како је ово мучно и какву одговорност

узимамо на себе знајући ово име, јер ми знамо име Отац и знамо га кроз Једнородног

Сина, и знамо земаљско име за Бога: Исус, "Бог спасава". Ове речи можемо да изговарамо

и ове речи су довољне да дрхти цео свет – осим нас... Да свјатитсја учи нас: чувај га као

светињу, оно је више него икона, оно је више него име вољеног човека. Нећемо дозволити

да икона буде оскрнављена, а о Богу говоримо с таквом лакоћом.

И затим: Да приидет Царствије Твоје (Нека дође Царство Твоје).

Знате, често за време молитве имамо осећај да призивамо Бога да би Он нешто

урадио. Једном сам држао проповед у англиканском храму и рекао сам: "Молите се Богу

за све потребе света, као да подсећате Бога на све оно што је Он требало да учини, а

није..." И заиста, често се молимо као просјак који пружа руку док нам је Бог поверио

Царство (Лк. 22, 29). Он нас је ставио на земљу да бисмо градили ово Царство. Кад

кажемо Да приидет Царствије Твоје, то не значи: "Дођи, Господе, поново умри на крсту,"

или: "Дођи као победник и победи непријатеље..." То је прелако. "Теби крст – нама слава."

И немојте мислити да је то просто светогрдна опаска с моје стране.

Узмите причу о томе како су на путу за Јерусалим пред Христа стали Јаков и Јован

(Мк. 10, 35-40). Спаситељ само што је говорио директно – сажето, али трагично – о

Својим страдањима која Му предстоје. И с чим код Њега долазе Јаков и Јован? "Кад

васкрснеш дај нам да седнемо с Твоје десне и леве стране." Односно: "Ти учини Своје,

прођи кроз страсну седмицу, умри на крсту, победи смрт, васкрсни – а онда ћемо ми

сакупити плодове Твог страдања..."

А ми говоримо исто то – не тим речима, већ својим понашањем, кад кажемо:

"Господе, учини! Господе, дај!.." А сами стојимо отворених руку очекујући милостињу, а

не дар. А Господ нас је послао у свет да бисмо градили Царство Божије, да бисмо градили

град Божји. Међутим, град Божји треба да се подудара с градом људи.

Цело човечанство гради неки град, неко друштво; ма какви били политички

системи, свака група или маса људи гради неко друштво, које има неколико

карактеристичних црта, хармонију, да би се у њему могло живети, да би у њему постојали

извесни људски односи итд. Али кад говоримо о људском граду, не можемо да се

помиримо ни са чим мањим него што је такав град чији први грађанин може да буде Човек

Исус Христос, оваплоћени Син Божји. И зато са свим људима морамо да градимо оно што

се може људски градити, али треба да знамо да је то само костур, да је овај људски град

премали, да у њему нема довољно ширине, довољно дубине и довољно светости да би

Исус из Назарета, Син Божји, био у њему први Грађанин. У посланицама апостола Павла

се каже да је наша домовина, наш град – на небесима (Флп. 3, 20) и један шкотски

богослов је то превео: "Ми смо авангарда Царства Божијег." Да, наша домовина је тамо

где је Господ; душом, молитвом, љубављу, призвањем ми смо тамо, али смо послати у

свет да бисмо градили управо људски град који би био град Божји. И то је наша

одговорност.

Зато кад кажемо: Да приидет Царствије Твоје, - ми не само да молимо Бога за то

да оно дође, не само да молимо да Његовом благодаћу постанемо верни градитељи овог

Царства. А верни градитељи граде о свом трошку, односно по оној цени по којој је

Христос градио. Сећате се, у примеру који сам раније дао, Христос даље пита Јакова и

Јована: "Да ли сте спремни да пијете Моју чашу? Да ли сте спремни да се крстите Мојим

крштењем?" – што у преводу с грчког значи: "Да ли сте спремни да се погрузите, да

главом уроните у онај ужас у који Ја сад ступам?.." То је наше призвање и то није мучно

призвање, зато што је крст који је у том тренутку био страшно, ужасавајуће оруђе смрти и

убиства, постао знак победе.

Кад нам Христос каже: "Заборави на себе, узми свој крст, иди за Мном" (Мк. 8, 34)

– Он нам више не каже: "Иди само на Голготу." Он, Који је васкрсао и победио, каже нам:

"Не бој се, узми сав крст свог живота и хајде за Мном, зато што сам Ја прошао цео пут, Ја

сам га прокрчио, Ја сам све искусио. Ти можеш да идеш за Мном без страха, зато што Ја

већ све знам и нећу те повести у пораз..."

Ипак, наш пут је крсни пут. Ако желимо да некоме принесемо дар живота, можемо

да га принесемо само дајући свој живот. И кад кажем "дајући живот" то не значи: умирући

физички, већ знајући сваког дана, сваког тренутка, да сам посланик Божји на земљи и да

морам своје "ја", све што имам, да исцрпим, да дам сваком гладном и потребитом. Не

говорим само о физичким даровима, већ о свему што можемо да дамо: знање истине

Божије; љубав Божију; наду – тамо где нема наде; радост – тамо где нема радости, итд.

Тако да нас ова молитва више обавезује него што нам улива наду, у смислу да кад кажемо

Да приидет Царствије Твоје, преузимамо на себе обавезу. Знамо да је Господ веран, да ће

бити с нама, али Он од нас очекује оно што је својевремено Сам учинио за нас.

Мислим да речи Да будет воља Твоја, треба схватати исто тако. Зато што смо често

лицемерни (можда ви нисте, али ја јесам) ево у чему; често Бога молимо за нешто што

желимо: "Нека буде воља моја, Господе," али се осигуравамо и завршавамо молитвом:

"Нека буде воља Твоја." И тако је, ма шта да се деси, моја молитва испуњена: ако је

испало по мом, тим боље, а ако је испало по Божијем – па молио сам Га за то... Значи,

победио сам на оба фронта. Не, то није довољно, то је мало. Кад кажемо: Да будет воља

Твоја, то значи да узимамо на себе труд да спознајемо ову вољу, да живимо по овој вољи,

да је спроводимо у живот. А воља Божија је спасење света; воља Божија је све што се

садржи у појму: жртвена, крсна, самопрегорна, рањива, незаштићена љубав – ради тога да

би други човек могао да живи, да оживи, да израсте у своју пуну меру. Ево неких црта

ових првих молби; али у савршенству ове прве молбе може да изговори само Господ. Он

нам каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21). У Њему је пунота Царства Божијег. У

нас треба да га уселимо; ми морамо да посадимо Христа на престо у себи, да би Он био

Цар и Господ свег нашег живота: мисли, осећања, жеља, покрета и радњи. Али Он може

да каже у потпуности Да будет воља Твоја, зато што не испуњава Своју вољу, већ вољу

Оца Који Га је послао (Јн. 6, 38). Ове молбе су чисто синовске, и ми можемо да

учествујемо у њима, само ако смо тесно и дубоко повезани с Господом Исусом Христом.

А ми смо с Њим дубоко повезани. С Њим смо повезани крштењем, с Њим смо повезани

даром Светог Духа у миропомазању, с Њим смо повезани причешћивањем Светим

Тајнама Тела и Крви Христове. И ако се користи друга слика коју употребљава апостол

Павле: ми смо накалемљени на живу маслину (Рим. 11, 17) – ми смо као гранчица која

умире, коју је баштован изненада открио и жели да је накалеми како би она поново

оживела.

Размислите о ономе што се дешава. Ево, живи неки изданак, пустио је слабо

корење у посну земљу. Овај изданак неминовно умире, иако неко време вуче из земље

мало живота. И одједном долази баштован и ножем га одсеца од корена и овај изданак

више не може да се храни чак ни оним малим што му је земља давала. Из њега тече живот;

он је ближе смрти него кад је био на земљи. Али, тиме се све не завршава. Баштован иде

до животворне маслине, истим овим ножем је засеца и раном на рану припаја умирући

изданак животворном стаблу и цео живот, сви животни сокови стабла почињу да се

пробијају у изданак и да га испуњавају животом који никако не би могао да добије од

сиромашне земље на којој је растао, који може да добије само од божанског живота. Али,

сећате се: рана на рану. Христос-дрво је такође изранављено, да би могло да се сједини с

нашим изданком. И ево наше судбине. Свако од нас је путем крштења тако накалемљен на

Христа. Наравно, Христов живот се пробија постепено, зато што изданак није спреман –

свако нека погледа себе – али се пробија, пробија, и пре или касније овај изданак почиње

да оживљује животом животворног дрвета, које од њега не прави нешто ново, већ доводи

у реалност, у процват све оно што је у њему могло да постоји и што се није остварило. У

овом смислу смо већ сједињени са Христом и већ смо деца Божија; а уједно се у нама тек

пробија ова сила. Отац Георгије Флоровски ми је једном рекао да се у крштењу у нас

убацује семе живота, али ово семе треба да буде заштићено, њега треба хранити; кад

изданак почне да се појављује, треба га одржавати. То није изненадно упадање пуноте

вечног живота, то је постепено узрастање; али у тренутку кад је овај вечни живот дошао

до нас, ми већ као да смо били близу циља. Христово оваплоћење је већ крај света у

смислу да су Бог и човек јединствени и да је циљ остварен у Њему, а пошто је у Њему,

онда је у зачетку и у нама. Последње остварење, кад се Бог јави у слави и ми урастамо у

ову славу и тајну, већ почиње у тренутку кад још нико не зна ову тајну осим Христа

Спаситеља и Мајке Божије. Ево прве одредбе.

Други моменат је следећи. У извесној мери ми смо већ Христови, у извесној мери

ми већ поседујемо живот Христа и можемо да будемо у оном друштву, у оном свету, у

којем живимо као телесно, оваплоћено присуство Спаситеља. Он у нама не живи у

потпуности, не онако како је апостол Павле говорио: Не живим више ја, већ живи у мени

Христос (Гал. 2, 20). Нажалост, ја још живим и Христос у мени живи као дете или као

младић који постепено израста тако да ја на крају постанем оно што Он јесте. Међутим,

није тако. И зато је наше присуство у овом свету већ присуство Христа. Кад хришћанин

долази ма где, чак и кад о томе не размишља, у њему долази Спаситељ Христос, зато што

је човек-хришћанин крштен у Христа, он је заједничар Тела и Крви Христове; и Божји

дарови се не могу одузети. То је тако страшно и тако дивно, зато што кад човек гледа на

себе мисли: "Како то?!" Постоји казивање светог Симеона Новог Богослова о томе како се

причестивши се Светим Тајнама вратио у своју келију и како је рекао: "Седим у овој

убогој келији на даскама које ми служе као клупа и постеља, гледам своје трошно тело –

старац сам, ускоро ћу умрети – гледам ове старачке руке и с трепетом и ужасом видим

удове тела Христовог. Причестио сам се Тајнама Божјим, и у мени је, прожимајући ме као

што ватра прожима гвожђе – Христос. И ова мајушна колиба у којој живим шира је од

неба, зато што небо не може да прими Господа, а ова колиба у мени садржи оваплоћеног

Христа..."

И ово се дешава са сваким од нас – сваки пут кад идемо да се причестимо, с неким

посебним интензитетом. Али, као што сам већ рекао, дарови Божји се не могу одузети; у

нама остаје све што добијамо у Причешћу, у разрешној молитви, у благодати Божијој, која

се на нас излива слободно, кад Господ то пожели. Ми то не примећујемо, а други понекад

примећују – и ево, то је потресно. Како може да се деси да не видимо оно што се у нама

дешава? – Зато што то не очекујемо. Човек углавном види оно што очекује да види; и ми

не видимо, зато што смо некако заборавили да је тако.

Имам једну рођаку која се спремала да се уда за младића који није веровао у Бога.

Он никад није ишао у цркву зато што је сматрао да нема права да улази, јер ни у шта не

верује: ни у Бога, ни у оно што се тамо дешава; и он ју је чекао напољу. Једном се

причестила. Он о томе није знао ништа, само је знао да је била у цркви. Они су ишли

после службе, он на метар удаљености од ње. Она му каже: "Зашто ме не узмеш под

руку?" Он одговори: "Не могу да ти се приближим. У теби постоји нешто тако

величанствено да не могу да ти приђем ближе, наравно, не могу да те дотакнем..." Ево

како је танкоћутан човек, којем је тада било дато да нешто осети, видео оно што она сама

није осећала у тој мери. Сад се не упуштам у било каква објашњења, просто – ето вам

чињенице.

Даље иду друге молбе. На овај део се на известан начин може гледати из два

правца и ја желим да почнем у складу с тим како се молитва одвија.

Видели смо шта треба да будемо; али, како то да остваримо? И молитва Господња

нам одмах говори: хљеб наш насушниј дажд нам днес. Који хлеб? Бог зна да после пада

човек треба да се храни плодовима свог рада. Пре пада је могао да живи, како Спаситељ

каже сатани у пустињи, стваралачком, промислитељном речју Божијом, али павши и

изгубивши пуноту општења с Богом, мора да добије неки део свог живота од оне земље од

које је узет. Тако да се ова молба односи на сам хлеб, али не само на хлеб. Спаситељ каже:

Ја сам хлеб Који је сишао с неба (Јн. 6, 32-35, 41). Ово се односи на Реч Божију, на Његову

Личност; из ове Личности као да иду две бујице: Његово учење и тајне – причешћивање

Телом и Крвљу.

Ево пред чим се налазимо. Господ нас неће заборавити, даће нам материјални,

вештаствени хлеб, али оно што треба да тражимо у Њему јесте сусрет с Њим као с Речју

Божијом. То је реч коју Он изговара у Јеванђељу, која нам указује пут, и то су оне Тајне,

које нас чине заједничарима с Њим због речи коју је рекао. Постоји једно место у делима

једног кармелићанина, католичког монаха из средњег века, на којем пише да ако је тачно

то што кажемо да је Христос Реч Божија, морамо да схватимо да је Бог онај бездан ћутања

из којег једино и може да се зачује савршена реч – и не само као звук, већ као оваплоћени

Син Божји.

А даље? Даље следи молба: Остави нам дугове наше, као што и ми остављамо

дужницима нашим. Да, ми смо постали заједничари Бога у речи, у тајни, и у општењу са

живим Христом. Сад нам Христос поставља питање: "Ја сам у тренутку Мог распећа

рекао: Опрости им, Оче, не знају шта чине... Ти си на граници; ти можеш да уђеш даље у

живот, само ако си, попут Мене, спреман да кажеш: опраштам онима против којих имам

нешто. Ако то не кажеш, не можеш да идеш даље у ону пустињу у којој ће бити

искушења, у којој ће бити сусрет са сатаном – бићеш побеђен; у теби има довољно зла да

те сатана победи и да те искушење зароби. Стани, то је граница иста као у заповестима

Блаженства: Блажени милостиви, они ће бити помиловани (Мт. 5, 7); ако не помилујеш –

нема пута. И то опет није жеља, то не значи: Господе, Ти опрости, а ја ћу причекати...

Григорије Ниски каже потресну ствар: овде Господ пристаје да буде налик на нас; Он ће

нам опростити исто онако милостиво као што ми опраштамо и Он нас позива да

опраштамо исто тако великодушно, као што Он опрашта... И то је граница испред које

стоји свако од нас.

Сећам се, једном сам се као младић, посвађао с другом (мислим да нисам само ја

згрешио на тај начин), и рекао сам свом духовнику: "Шта да радим? Кад долазим до овог

места застајем и мислим: "Не могу да опростим Кирилу!" (И сад се сећам, а прошло је

шездесет година!) Он ми је рекао: "Кад дођеш до тог места ти реци: "Немој да ми

опростиш, Господе, зато што ја нећу да опростим Кирилу..." Кажем: "Не могу!" "Па, или

реци тако или опрости..." Онда сам покушао да преварим; дошао сам до овог места и

покушао да прескочим тај ров... Не полази ми за руком, јер, како могу да не кажем оно

што Бог очекује од мене? Не могу да кажем оно што желим, не могу да кажем оно што Он

жели. Вратио сам се код оца Атанасија и рекао: "Шта да радим?" Он је одговорио: "Знаш,

ако не можеш макар мало да опростиш, али би желео, ако би макар мало желео да

опростиш, кад дођеш до овог места ти кажи: "Господе, хтео бих да опростим, али не могу,

а Ти покушај да ми опростиш као унапред..." Покушао сам – такође не иде, некако "није у

реду" рећи Богу: "Ти ми дај све, а ја ћу Теби да сипам мрвице, као птичици..." Борио сам

се с тим, борио сам се недељама и на крају је Бог морао да победи. Морао сам да кажем:

"Да, морам да опростим Кирилу..." Отишао сам Кирила и рекао: "Ти си овакав, онакав си,

али ти опраштам..." Он каже: "Не, хајде да се помиримо!" И тада сам морао да се

помирим, односно не с Кирилом "оваквим-онаквим", већ да га прихватим онаквог какав

јесте.

Желим да кажем нешто о помирењу и о опраштању. Ми увек мислимо да

"опростити" значи "заборавити". Па, то је отишло у неко старо време, десило се пре три

недеље, пре десет година, више ме не боли – заборавићу... Међутим, то није опроштај.

Заборавити не значи опростити. Опроштај почиње у тренутку кад још осећам рану и могу

да кажем: "Добро, ја овог човека прихватам онаквим какав јесте, ма колико боли да ми

нанесе. Примићу га, као што Христос мене прима, и носићу га, ако буде потребно, као

овцу која се изгубила (ако дозволи) или као крст на којем морам да умрем да би он живео,

зато што код крста могу да кажем: "Господе, опрости му, није знао шта ради..."" Зато што

жртва увек добија божанску власт да отпусти грехове, да опрости свом мучитељу.

И то је циљ. Сећам се како је дошла једна моја парохијанка и рекла: "Оче Антоније,

не подносим Катарину Сергејевну, отерајте је из парохије, не могу више да је трпим!.."

Кажем јој: "Знате шта, Ирина, ви морате да трпите Катарину Сергејевну, ја морам да

трпим и њу и вас, а Бог мора да трпи све троје – коме је горе?.." Значи, овде је граница,

човек не сме да пристане на компромис, никуда неће побећи од тога, и само ако се на ово

одлучи (наравно, ми не умемо савршено да опраштамо, али ако макар вољом, намером

кажемо: "Да, желим да опростим; немам довољно великодушности да би све било како

треба, да бих овог човека узео на рамена као крст, као овцу, али сам спреман на то, могу

да растем у ову меру,") – тек тада можемо да ступамо у оно што сам пре неколико минута

назвао пустињом: место на којем ћу стајати пред лицем искушења. "Искушење" на

словенском означава две ствари: као прво, оно што ми називамо искушењем, односно оно

што нас побеђује својом саблазни; и као друго – испитивање. Сећате се, апостол каже:

"Бог не искушава злом" (Јак. 1, 13). Ако нас Он доводи пред могући пад, то је зато што је у

нама видео довољно вере, довољно верности да се боримо с овим искушењем.

И ево, кад ступамо у област у којој ће почети да нас нападају невоље, искушења, то

је исто као што се, кад је Христос у савршенству Своје силе после крштења отишао у

пустињу, појавио ђаво и почео је да Га саблажњава. Он саблажњава најпростијим

стварима: "Па четрдесет дана ниси јео. Ако си Син Божји, као што умишљаш, или као што

имаш намеру да говориш, шта Те кошта да камење претвориш у хлеб и да се наједеш? Ако

си Син Божји..." И тако лако нам је да кажемо: "Да, па ја Бога називам Оцем, Христос ме

признаје за брата, молио сам се синовском молитвом, крштен сам, причестио сам се

Светим Даровима, опростио сам свима колико могу – зашто да у овом Христовом духу не

употребим Божанску силу за оно што ми је потребно?.." – Не!..

Тада ће нам сатана рећи: "Испробај своју снагу. Кажеш да си сједињен са Христом

крштењем – глупост! Докажи, не верујем..." И наилази мисао: А шта ако стварно докажем

(наравно, не сатани, већ неком у близини)? Да, десило ми се нешто изванредно. Види ме

само, па ја сам нова твар... Не тако глупим речима, већ у истом овом правцу (зато што ми

налазимо речи које нам више одговарају кад треба да испољимо своју гордост или

таштину). Или сатана вели: "Види колико је у теби снаге и могућности. Зар ћеш се

задовољити оним малим за шта си призван? Па ја могу да ти дам власт, ја од тебе могу да

направим – владара, директора, пуковника, било шта, имаћеш власт над људима..." И овде

такође треба рећи: "Не, мени то не треба, призван сам да будем исто тако смирен као

Христос; ништа ми не треба, нећу ништа да доказујем, ни теби, ни себи..." Ево, то ће нас

нападати. Може се навести маса примера искушења која могу да нам дођу, само што то

није потребно – принцип је дат.

А затим – Избави нас од лукавог. То значи да нас неће напасти само општа

искушења која се тако лако рађају у мени самом, већ ће доћи сам демон и напашће ме, и

покушаваће да ме сломи. Господе, помози!

И ово се завршава на потресан начин. У тренутку кад кажемо да сад може да нас

нападне демон, да нас ломи, да нас уништава, ми завршавамо песму хвале: Јер је Твоје

Царство, Твоја је сила; Ти све имаш, и ја се не плашим, зато што Ти постојиш. То је оно

како нас Бог шаље у свет; али, с друге стране, можемо да размислимо о томе у другим

категоријама. Једном ми се учинило (и ово је за мене одиграло велику улогу), да се други

део молитве Господње у потпуности подудара с казивањем о изласку Јевреја из Египта, и

сад ћу вам на брзину испричати како ми се то учинило.

Јевреји су у Египат дошли по слободној вољи, зато што су били гладни, а тамо је

било жита. Сви ми идемо у ропство зато што негде има хлеба, а ми смо гладни; само се

због тога препуштамо ропству и само на тај начин. Долазимо тамо, и наравно, бивамо

позвани за сто, али се постепено претварамо у робове: у робове наше глади, у робове

наших домаћина, у робове ситуације. И у извесном тренутку просто нисмо ништа друго до

робови. И уједно, ако из дубине нашег ропства (као што се каже у псалму: Из глубини

возвах к Тебје, Господи) можемо да кличемо: "Па ипак, Твоја је сила и слава у векове

векова;" ако чак из дубине нашег очајања и очајничког положаја ипак можемо да узнесемо

Богу победничку хвалу, зато што, ма шта да ми се деси, можемо да ликујемо због славе

Божије – наступиће тренутак кад ће Мојсије доћи код нас и рећи: "Излази на слободу,

хајдемо."

Ово је прва битка са сатаном. Сатана на јеврејском значи противник, онај који

упркос вољи Божијој захтева нешто од нас или нас саблажњава, зове нас на оно што је

неспојиво с Богом и с вечним животом. И ево овде, на ивици ропства глади и слободе, која

ће бити још гладнија од ропства, сатана каже: "Схвати, схвати шта ће да се деси..." А ми

морамо силом Божијом да кажемо: "Бежи од мене, сотоно! Да воскреснет Бог и да

расточатсја врази Јего..." И да одемо, да одемо из сигурности, макар и ропске, да одемо из

места на којем нас хране, макар и по цену наше слободе и наше личности и да идемо у

пустињу.

У овој пустињи се опет подижу саблазни. Сећате се како су Јевреји изашли у

пустињу и сећали се котлова и меса које су им давали у Египту: зар нам није боље било да

будемо робови тамо где је било хране, него слободни овде, где зависимо само од чуда?

Опет, шта је на јеврејском мана? То је хлеб с неба. А пустиња може бити веома дуга, и на

путу у пустињи одједном срећемо Синај и Закон. И онда је опет негде граница, Црвено

море, које у мом доживљају одговара тренутку кад кажемо: "Опрости, као што ја

опраштам," – само тада се може отићи у пустињу, у којој нема више ничега, осим тебе у

потпуно беспомоћном стању, али потпуно у власти Божијој. И даље је наш излазак у

синовство, излазак у Обећану земљу.

Ако у Старом Завету поново прочитате књигу Исход, ако упоредите оно што сам

сад говорио о молитви Господњој с овом књигом, видећете до које мере овде разни

стадијуми личе један на други. И тада човек може да схвати да је молитва Господња у

овом свом делу сажетак свеспаситељног, промислитељног дела Божијег, почевши од

ропства и завршавајући Мојсијевим ослобађањем и насељавањем у Светој земљи. И ако

имате живу уобразиљу и занимање за ове ствари, можете да видите исто како се заповести

Блаженства тачно распоређују по различитим деловима овог исхода, овог постепеног

корачања из ропства у Обећану земљу.

И опет, ако погледате чин крштења, видећете да је и он саграђен по истом

принципу. (Кад говорим о принципима, наравно, не желим да кажем да се сваки детаљ

може наћи у сваком од ових момената, већ да су то исти моменти.). Оглашени долази, и

шта се дешава? Прва радња свештеника: он ставља своју руку на главу онога ко је дошао

код њега у име Божије и узима овог човека у заштиту Господа, и тек тада га пита:

"Одричеш ли се сатане?" Зато што само ако смо под заштитом Божијом, можемо да

одбацимо ропство онога ко је до сада имао власт над нама. И само ако се одрекнемо

сатане, можемо да одговоримо на питање: "Сједињујеш ли се са Христом?" И тек тада

може да се иде даље и даље, човек може да се погрузи са Христом у Христову смрт и у

вечни живот васкрсења и у синовство.

Да би се ово развило са смислом, наравно, потребно нам је много више времена;

мислим да ћете сами то сасвим лако моћи да приметите. Али, хтео бих да размислите:

можда нисам у праву, али ми се чини да је изванредно то што је у молитви Господњој

показана савршена слика на почетку, затим цео пут како до ње доћи и кад смо дошли

макар мало до општења са Христом и чули Христа Који нам говори: "Иди у свет, буди Мој

гласник, буди Мој посланик," – Он нам опет, корак по корак, показује како треба ићи, с

каквим богатством ступати, под којим условима треба започињати ову борбу и с чим, на

крају, треба да се боримо: са сатаном очи у очи.

Одговори на питања: Искушења савременог света.

Вероватно ће нам у тренуцима искушења, слабљења душевних сила, у тренуцима

неверја – највише помоћи ако се загледамо у Христов лик?

Знате, у вези с овим сећам се приповетке једног америчког писца која ме је веома

потресла, о томе како се негде високо у планини, на ивици провалије налазило сеоце, а с

оне стране провалије на огромној стени био је исклесан лик њиховог бога. Нико није знао

кад је то било учињено; ово је било учињено пре људског сећања, али је лик био толико

диван да су сви ишли до њега и клањали му се. И постојала је легенда о томе да ће једног

дана њихов бог доћи и да ће живети у њиховом селу. Протицале су деценије, можда

векови. И у извесном тренутку, у овом селу се родио дечак који је од најранијих дана, кад

је могао, прво да пузи, а касније да хода, био одушевљен лепотом овог лика; он је седео

сатима – као малишан, као дечак, као младић – и гледао је овај лик, у којем је постојала

величанственост и нежност, постојала је лепота коју је он упијао у себе. И сразмерно с тим

како је гледао овај лик, сва душевна осећања која су се у њему огледала, постепено су га

прожимала и мењала чак и израз његовог лица. Једног дана, кад је пролазио једином

сеоском улицом, мештани су погледали и рекли: "Наш бог је међу нама..." Зато што се све

што су видели у лику овог каменог бога сад оваплотило у лику овог човека: љубав и снага,

нежност и моћ, све, све, све. И чини ми се да је то једна од ствари која је толико важна у

нашем животу – да се загледамо у Јеванђеље, не као у књигу, као у текст који анализирамо

покушавајући да схватимо шта је речено, већ у оно што је ван граница овог текста – да се

загледамо у Христа.

Они од нас који су музикални (ја нисам музикалан, али крадем своје појмове од

других), могу да замисле следеће: дата вам је партитура, умете да је читате. Она је нема,

али ако ви имате искуства, док читате ноте, она звучи – не на папиру, већ у вама. Кад

почињете да свирате, она ће добити још нову објективност, до вас допире оно што је

велики композитор уткао у њу. Ако се будете уживљавали у њу, постепено ћете доживети

искуство које је композитор уткао у ову музику и које до вас долази у овим ступњевима; а

у извесном тренутку ће вам се можда открити тајна овог композитора – не сва тајна, већ

неки тренутак који је изазвао, који одговара овом искуству, и ви ћете спознати ко је он био

у том тренутку.

Чини ми се да кад чита Јеванђеље човек почиње од речи, од реченица, од

заповести, од прича, али постепено израста Христов лик: улазиш у Јеванђеље све дубље и

дубље до тренутка кад се нађеш пред Христовим лицем. И мислим да се ово дешава кад

читамо озбиљно, односно не трудећи се да се благочестиво прилагодимо нечему

вештачки, већ кад читамо отвореног ума, отвореног срца, и сваки пут кад нас у душу

погоди нека слика, реч, неки поступак, и ми осећамо да у нама почиње да гори срце, да

светли ум, да се воља пробудила, тада можемо да кажемо: "Он и ја смо заједно на овом

месту, кроз Њега сам нашао себе и Њега у себи..." И тада постепено овај лик који је

исклесан у стени постаје наш лик; ово видимо у свецима.

Шта од искушења из савременог света на која наилазимо можемо да примимо, а

шта морамо да победимо?

Веома ми је тешко да одговорим на ово питање. Чини ми се да смо позвани да

будемо у свету, али не од овога света. Али, нисмо позвани да бежимо од света у смислу да

постанемо туђи међу људима који су око нас и којима смо потребни, зато што ако нема

нас, нема ко да буде Христово присуство. То ми је постало јасно постепено, зато што сам,

док сам био млад, маштао о пустињи, али сам открио да, као прво, има мало пустиња, као

друго, имам премало новца да бих доспео у неку од њих, и осим тога, схватио сам да

људска пустиња понекад бива исто тако пуста. Знате, међу људима понекад бива тако

пусто да човек нема разлога да иде било куда. Касније сам открио да је могуће живети као

у пустињи, односно тако да човек у себи има своје царство, а унаоколо је место на које

примењује своју веру. И врло је тешко рећи шта треба прихватити, а шта не треба

прихватити; јер ми живимо у изопаченом свету, зато не можемо да захтевамо од овог

изопаченог света да престане да буде такав.

Чини ми се да је питање за нас у следећем: како да у овом изопаченом свету човек

чини све што може бити Божије? Знате, ја сам лекар по образовању и чини ми се да цео

свет личи на болесника. Узети болесника и рећи му: "Излечићу те тако да ћеш бити као

првостворени Адам, бесмртан и туђ свакој болести," јесте психопатија, бунило. Тако да

човек узима другог човека и мисли: "Да, он ће остати смртан, он ће с времена на време

боловати, али ћу му омогућити да живи у границама ове болести – смртности – и оне

болести која ће га с времена на време нападати." И човек стално мора да прави неки избор,

не између онога што је у потпуности светлост или што је у потпуности тама, већ између

онога што је полусветлост-полумрак: где је полусветлост, где је полумрак? Свака

ситуација се може посматрати онако како Енглези кажу: Кад гледаш кофу која је до пола

испуњена водом песимиста каже: "Она је полупразна," а оптимиста: "Она је полупуна." И

тако је у животу. Можете да кажете: "Није светло," а можете да кажете: "Како је добро

што није тако мрачно."

И мислим да хришћанин види светлост у тами. Светлост и у тами светли, и тама

је не обузе (Јн. 1, 5) – у два смисла: није је ни примила, зато што је у извесној мери остала

тама, али је није ни угасила. Постоји кинеска пословица о томе да читав мрак васељене не

може да угаси најмању свећицу. Ово треба запамтити. А ако негде постоји свећица, до

краја васељене тама већ није потпуна, зато што светлост иде – ми то не можемо да

схватимо, али је тако, иде у бесконачни простор. Зато морамо да учимо да гледамо

најнаказније ситуације и најстрашније људе и да видимо где ипак постоји искра светлости.

Ниједан човек неће проживети без искре светлости. Она може да се налази тамо где је

човек уопште не очекује. Он ову искру чак можда неће ни сматрати светлошћу, али

постоји неки интензитет живота, који омогућава човеку да заборави на себе ради нечег

већег; то је већ нешто.

Сећам се: за време рата, кад сам био на фронту, довежена је група рањеника; међу

њима су била двојица Немаца која су умирала, и ја сам замољен да попричам с њима, зато

што сам био једини лекар који говори немачки. Отишао сам. Шта може да се каже човеку

који само што није умро? Ставио сам руку на његово раме и упитао: "Да ли те много

боли?" Он ме је погледао умирућим погледом и рекао: "Не осећам патњу, ипак вас

побеђујемо..." То је у извесном смислу било ужасно, зато што се он борио за таму, али је

притом израстао у такву меру самозаборава, коју не би достигао да је био бакалин у свом

селу. Зато понекад морамо гледати човека заборављајући за шта се он залаже, шта

представља у односу на мене или у односу на моју околину и морамо само поставити

питање: Шта има у њему?

Знате, ми у заштићеном стању ствари оцењујемо на један начин, а у другој

ситуацији ствари оцењујемо у односу на себе. Човек иде у зоолошки врт, гледа: како је

тигар дивна животиња! Кад га сретне на улици – потпуно заборавља његову лепоту и пење

се на бандеру. Ево, овако у животу оцењујемо људе, догађаје, све време у односу на себе.

Ово не видимо у Христу, ово не видимо у мученицима, ово не видимо чак ни у светским

јунацима духа. Зато ми је један мој друг, који је касније постао свештеник у Француској,

неком приликом рекао: "Кад Бог гледа човека, Он у њему не види ни успехе, ни врлине,

којих у њему нема, Он види блистање Свог образа, које у њему ништа не може да

уништи..." Ово видимо у свецима: они су умели да погледају грешника, односно на нашем

језику – злочинца, ниткова, непријатеља – назовите га како вам драго – а да у њему ипак

угледају лепоту.

Рецимо, код Серафима Саровског нису долазили само побожни људи, долазили су

и врло лоши, и он је сваког дочекивао речима: "Радости моја!.." Зато што је свакога видео

као икону – оштећену, али као икону, као светињу. Замислите да вам је неко дао стару,

вековима освећену икону, која је пострадала од времена, од немара, од мржње неких људи

којима је доспела у руке. Можете да кажете: "Ништа се није сачувало, преостаје ми да

погребем остатак и да је искористим за огрев..." или можете да кажете: "Господе!

Светиња! У какво стање су је довели људска злоба или људски немар!.. Хајде да се

загледам у ону лепоту која се још сачувала..." И ово може бити довољно. Колико имамо

икона које нису рестауриране, на којима је остао неки делић и како се у њега загледамо! И

кад бисмо се загледали дуго-дуго и умели да поступамо у складу с тим, и да из овог малог

дела почнемо да видимо остало, да почнемо да рестаурирамо, сва икона би поново

оживела.

Овако духовник треба да се односи према духовној деци, али исто тако ми,

хришћани, можемо да се односимо, свако у своју меру, према вољеном човеку, који

долази код нас и на којег наилазимо. Нисмо у стању, не досећамо се да то учинимо зато

што нам је страшно, исто као што срећући непријатеља, човека који нас мрзи, не умемо да

видимо да је он човек и да је у већој опасности од нас, зато што га ми не мрзимо, а он нас

мрзи. Он припада царству таме, а ми не. У извесној мери и ми имамо сенке, и он има

светлост, али је пропорција у нашу корист.

И чини ми се да је то животно питање у свако доба. Код нас у Енглеској савремени

свет је један, код вас је други. Наравно, они су врло различити. Рецимо, напади на нашу

веру, на нашу савест, на наш морал, на наша убеђења иду другим путевима, али не мање и

не више, зато што је, у крајњој линији, газда свег овог разорног посла један исти

противник Божји, и он користи методе које су згодне у датој ситуацији: једном страх,

другом мамац, једном једно, другом друго. С друге стране, ако се не говори о друштву,

већ о самом човеку, сећате се речи апостола Павла – он је имао право да их каже:

Верујућима све помаже на спасење (Рим. 8, 28). То не значи да им све обезбеђује добар,

лак или радостан живот, већ да ништа не може (исто по његовим речима) да нас одвоји од

Христове љубави (Рим. 8, 35). Али, то је трагична судбина; ово су доказали мученици, ово

су доказали преподобни, који су на известан начин мученици без мучитеља, сматрајући

својим мучитељем све зло које у њима постоји и напада их већ душевно, а не телесно.

Врло ме је запањило с чим су неки људи, који су били у заиста тешким околностима,

изашли из њих.

Сад се сећам једног мог друга Руса; он је био најмање петнаест година старији од

мене, али се према мени односио с љубављу, с топлином. Био је заробљен и одведен у

концентрациони логор, у њему је провео четири године, имао је само једну руку и вратио

се у оном стању у којем се људи враћају из логора. И кад сам га први пут срео упитао сам

га: "Шта сте донели из логора?" Одговорио ми је: "Најдубљу душевну бригу." Кажем: "Да

ли сте тамо изгубили веру?" Он одговори: "Не. Али ево шта ме сад брине: док сам у

логору био предмет свих суровости и свих опасности, које логор представља, могао сам да

кажем Богу: "Опрости им, не знају шта чине!.." И знао сам да Бог мора да чује моју

молитву, зато што њену искреност могу да докажем тиме што трпим, што сам у смртној

опасности, туку ме, муче ме, гладујем... А сад сам на слободи. Људи који су нас тако

дивљачки мучили, можда се нису покајали, можда нису схватили; и кад се за њих молим

Богу, Бог ме можда слуша, клима главом и мисли: "А чиме Ми он доказује искреност своје

молитве? Из таквог мира је лако молити се за непријатеље..."" То је све што је он изнео из

логора – брига: како да се моли за спасење мучитеља кад више није мученик... То је

пример нечег максималног. И кад кажем да је био у заробљеништву четири године, он је

могао да буде у њему и петнаест година, и две – питање је како се одазвао на ово

заробљеништво.

Видео сам много људи, не тако јарких, али сам се годину и по дана бавио људима

који су се враћали из логора, и многи од оних којима сам се бавио умели су да у тренутку

кад су заборавили на себе и пожалили ближњег, суседа, израсту у већу меру. На пример,

знам човека који је пола своје логорске порције давао слабијима, гладнијима – а шта је

остајало? Вероватно су многи чули за мати Марију Скопцову, која је добровољно отишла

у смрт да би убедила друге да смрт није крај него живот. Добио сам писмо од жене која је

била с њом у логору и која је била сведок тога како је група жена позвана у смрт, и једна

од њих је у очајању плакала и из све снаге покушавала да се ослободи. Мати Марија јој је

пришла и рекла: "Не бој се, последња реч није смрт, већ живот." Млада жена се

успротивила: "Како могу да поверујем у то?" И мати Марија је одговорила: "Врло просто,

ја ћу ићи с тобом!.." И отишла је, прекобројна, и умрла; али је за то у извесној мери

требало заборавити на себе.

Ипак, свако од нас може мало да заборави на себе у једној прилици, макар на

неколико минута у односу на другог човека – то је већ много, зато што оно што је једном

учињено човек може да понови други, може да понови и трећи пут. Нико од нас није

способан за савршени поступак, али нам је доступан делимични поступак, поступак, у

којем има довољно правде и истине, само да не дозволимо себи да нас победи мржња која

се углавном рађа из страха за себе или због приниципијалне поставке коју често сматрамо

врлином.

Рецимо, фашисти су нас напали – треба да их мрзим. Не, можеш да мрзиш

фашизам, али онај војничић који стоји преко пута тебе, боји те се исто као и ти њега. Није

могуће мрзети лично њега. Ово говорим просто из доживљеног искуства: човек може да

иде против дела и да гледа човека који се налази испред њега с болом у души: зашто смо

непријатељи? Он је мобилисан из села, мобилисан је из фабрике, мобилисан је из

канцеларије, мобилисан је од жене и деце, од родитеља, од пријатеља, није му ни падало

на памет да буде овде, он не жели да буде овде – он жели љубав. И ово није увек лако, јер,

што се више бојимо, с већом јарошћу одговарамо, чак бих рекао да је јарост понекад

једина ствар која човеку омогућава да опстане у извесним околностима. Али, јарост треба

да букне и да нестане. Оне не сме да постане стално стање наше душе, зато што ће нас

иначе потпуно уништити: ми ћемо бити уништени, а не други.

Не умем боље да одговорим.

Одговори на питања: Однос према онима који траже веру и који се колебају.

У вези с истим овим питањем о искушењима у вери: то је врло озбиљно, пошто

данас има много неких "полуверника". Знате о чему говорим, - шта да радимо с овим,

како да помажемо дивним људима да ипак остану на стази? Зато што људи понекад

бодро иду на другу страну и човек не зна шта да учини....

Док сте говорили сетио сам се приче о томе како је Христос с ученицима сишао с

горе Преображења и како је затекао гомилу, дечака-епилептичара и његовог оца. И

Христос је оцу поставио следеће питање: "Ако можеш имало да верујеш, све је могуће"

(Мк. 9, 24). Зато би се понекад могло имати врло мало вере, али чврсто зрнце. Знате, да то

буде зрнце, а не угаљ који се гаси. Често мислимо да се вера састоји у томе да се са

сигурношћу говори о читавом низу догми или појмова, док вера почиње у тренутку кад

сам се дотакао макар саме ивице Христове ризе и кад сигурно знам да се то десило, да то

постоји и да зато могу да имам поверења у Њега у извесној мери. Вера почиње од

тренутка кад можемо имати мало поверења у Бога. Следећи корак је: да у оној мери у којој

већ имамо поверења чувамо верност ономе што знамо. Реч Бог у германским језицима

(God, Gott) потиче од готског корена, који значи (узгред буди речено, као и у грчком

језику) "онај пред ким падаш на колена у свештеном страху". Ево, ако постоји зрнце тога

већ се може живети. И мислим да је грешка коју чинимо ми, људи који верују у Бога, у

односу на људе који се мало колебају, то што од њих очекујемо ону количину умне вере

које у њима још увек нема, уместо да их подржимо у оној мери уверености коју већ

поседују, у оном делу уверености, за коју су способни у односу на своје сопствено

искуство. Не за ваше, и не за црквено, и ни за чије друго, већ: "Ево, то знам." Узмите

апостола Павла: он искуствено није знао ништа осим Христа васкрслог. Наравно, рећи

"није знао ништа осим" је помало претерано, зато што то, на крају крајева, садржи све у

себи; али желим да кажем да се његово лично искуство сводило на један елемент и да се

из тога све расцветало. Ако узимамо житија светаца: неки свеци су сав свој живот

саградили на некој реченици, зато што их је она погодила и они су јој остали верни. Кад

не бисмо тако цепидлачили кад су у питању наши пријатељи, кад не бисмо захтевали да

они верују исто тако дивно као ми, можда би то за њих било боље.

Човек понекад цео живот може да сагради на тренутном искуству нечега, само да

се не трудимо да га усмеримо на то да ово искуство умно осмисли, да га заокружи, да га

изрази речима. Притом речима, које је "Црква" (под знацима навода) исковала. Свако од

нас, у своју меру, зна катехизис, или је читао Игњатија Брјанчанинова, или нешто друго и

сматра да то обавезно мора бити тако изражено. Мислим да маса људи може да живи на

једној истинској искри.

А друго: за људе који су већ – како да вам кажем? – стекли веће искуство. Сумња

због нечега страшно плаши вернике. Скоро увек верник који је у нешто почео да сумња,

мисли да не само да ће се провалити земља испод њега, већ ће одједном и Бог испарити,

нестаће. Док се у ствари ништа слично неће десити. Навешћу вам поређење. Научник,

рецимо физичар, прикупља податке. Кад има довољно података он од њих прави "модел",

односно структуру која држи све ове податке, тако да се овом структуром може оперисати

као једном целином. Ако је добар научник, прво што ће учинити биће да себи постави

питање: "Да ли моја хипотеза, моја теорија или модел који сам направио, садрже грешку?"

Ако је не открије, начиниће следећи корак. Тражиће неку чињеницу која се не уклапа у

ову конструкцију, услед које ће она експлодирати, зато што га не занима сопствена

конструкција, већ целовитија реалност и истина. И свака нова чињеница ће од њега

захтевати да сломи своју конструкцију и начини нову, и он то сваки пут чини с радошћу,

зато што сваки пут постаје ближи реалности коју још није обухватио.

Верник би могао да учини исто то. Он има неку представу о Богу и одједном се

испоставља да ова представа не одговара његовом садашњем искуству. То се врло често

дешава зато што се задржавамо на представи о Богу, коју смо добили од родитеља, док

смо били деца, до једно осам година. Касније се развијамо у школи, на универзитету, и

двадесетогодишњи младић или девојка, који смо постали, гледа на осмогодишњака који

верује у Бога као осмогодишњак и каже: "То није могуће, то није истина!" А

осмогодишњак каже: "Не, не дирај, не дирај, зато што ако дирнеш моју представу о Богу

коју сам створио са осам година, Бога више неће бити..." Уместо тога треба рећи себи: "Да

моја осмогодишња представа о Богу одговара осмогодишњаку; сад сам порастао и питање

треба да поставим другачије..." Има једно место код Григорија Богослова на којем он

каже: "Ако саберемо из Светог Писма, из дела отаца Цркве, из црквеног искуства све што

можемо да знамо о Богу, и ако од тога покушамо да створимо потпуну слику, више нећемо

имати образ Божји – имаћемо идола, зато што у Богу постоји непојамност, а оваква

конкретна слика (статуа или икона, или словесна слика – свеједно) биће идол, зато што

Бог нема места да се слободно креће." И то представља изванредно својство правоснавне

веронауке, догматике: то није покушај да се наслика икона која све садржи. Ако је

потребно поређење, упоредио бих то с ноћним небом у ведру ноћ: купола неба и звезде

које се обједињују у сазвежђа. Шта је важно у овоме? Наравно, важно је то да постоје

звезде, ови пробљесци, али је исто тако важан и простор између њих, зато што би кад би

се све звезде скупиле у једно, постојала огромна ватрена маса и не би било неба и нико на

земљи не би могао да пронађе свој пут. Управо зато што ова сазвежђа остављају простор

између себе по њима се може наћи пут на земљи.

У Богу постоји непојамност, а постоји и откровење. И ми мирно можемо да

доведемо у питање слику коју смо за себе створили, зато што немамо чега да се бојимо:

Бог свеједно остаје непојаман, и ми с Њим можемо да општимо ван граница наших

представа, као што можемо да општимо с човеком не познајући га. Дешава се да човек

сретне другог човека, ништа не зна о њему, а душе се одједном срећу, и креће прича. Тако

је и с Богом. Мислим да бисмо могли с већим поштовањем да се односимо према сумњи

људи и да се не трудимо да им држимо лекције из катехизиса; морамо да дозволимо да сад

може бити довољно и зрнце вере: само га чувај, само му не дозволи да пропадне, али

немој се трудити да је распириш. Знате, кад палите ватру, понекад почињу да горе суве

гранчице, али ако почињете да дувате да их запалите, да се све распламса одмах, угасићете

ватру. Дозволите јој да гори тихо, само је заштитите од сувишног ветра.

О молитви.

Фрагмент беседе одржане у Лондону за време припреме

за Причешће за време Великог поста, 1987. прев. с енгл.

У чему је разлика између нашег односа према вери и животу и односа оних који су

отишли из хришћанства и пришли другој вери? У овим људима ме не запањује само то с

каквом убеђеношћу се односе према вероучењу и његовим интелектуалним и

емоционалним последицама, већ и то с каквом озбиљношћу се труде да живе у складу са

својом новом вером; посебно је запањујућа озбиљност и пажљива строгост с којом се

људи понашају кад постану муслимани, хиндуисти или будисти. Желим да кажем да се

они труде да испуне оно што им налаже њихова вера много строже од тога како то чини

већина хришћана.

Међу хришћанима влада мишљење – исправно мишљење – да је у међусобним

односима, без обзира на то да ли су то односи између Бога и човека, или између људи,

један од најважнијих елемената – природност и искреност. Међутим, природност и

искреност нису увек довољне да би наш живот био динамичан и сврсисходан. На пример,

молитва треба да буде природна побуда наше душе, али искуство показује да жеља за

молитвом долази повремено – нередовно се молимо; понекад осећамо порив да учинимо

нешто добро – а до дела не долазимо. Једна од ствари које нам највише недостају јесте

равнотежа између природног порива, истинитости, поузданости – и дисциплине која би у

нама васпитала верност сопственој истинитости, која би нас учинила способнима да своју

поузданост сачувамо увек или скоро увек.

Кад је реч о молитви, наравно, Богу не причињава никакву радост кад је обављамо

механички, због страха од Њега или с надом да ће нас Он на овај или онај начин

"наградити" за наше грчење. Односи љубави не могу бити односи слуге или најамника.

Али, уједно, истрајност у напору се достиже само дисциплином. Свети апостол Павле

потпуно јасно указује на то кад каже да наше обучавање духовном животу треба да буде

исто тако немилосрдно као тренирање атлетичара који тежи ка победи. Исто може да се

каже за научника или за било ког другог човека, који страсно стреми ка циљу: неуморан,

суров, самопрегоран подвиг. Колико га ми имамо?

Дакле, да овај подвиг не би ослабио, мора да нас храни неки подстицај: жудња,

чежња, радост, бол; не просто разумско решење, и не просто напор воље, зато што

напором воље ствари могу да се обављају механички, али не може увек напор воље да

пробуди срце и све наше биће. А шта може да створи овакав природни подстицај, који би

нас повео ка Богу и развио се у дисциплиновано и стваралачко устројство живота? Сећате

се да Духа Светог називамо Утешитељем. То значи да Он даје утеху; то значи да Он даје

снагу, такође даје и радост. И ево, ако упитамо себе: да ли жудимо за тим да нас Дух

Свети укрепи, да нас утеши, да у нас удахне снагу – шта можемо да одговоримо? Кад се,

људски гледано, налазимо у тешким околностима: у болести или у сети чији разлог не

знамо, ми тражимо подршку, а понекад, кад смо неизлечиво рањени, тражимо и утеху.

Али ово се не односи заправо на Бога, зато што не доживљавамо дубоко то колико смо

далеко од Њега. Не осећамо раздвојеност од Њега. Не осећамо да смо осиротели као дете

које се изгубило у гомили, не плачемо од жалости због тога што Бог није с нама у сваком

тренутку, као што тугујемо кад смо растављени од људи које ватрено волимо. Њихово

одсуство нам тешко пада, чезнемо за звуком њиховог гласа, желели бисмо да видимо

њихово лице, желели бисмо да поделимо с њима своје мисли и осећања, тако бисмо

желели да им све испричамо.

Да ли се овако односимо према Богу и према Христу? Да ли осећамо и то је просто

објективна чињеница – да смо изгубили контакт с Њим, да иако је Он невидљиво овде, не

осећамо Његово присуство? Ово се понекад дешава, у блаженим тренуцима, али ми Га по

правилу не осећамо. И ево, да ли осећамо да смо изгубљени без Њега? Да ли жудимо за

тим да што пре обновимо односе кад су они поремећени или да Га поново нађемо кад смо

Га изгубили? Кад би било тако, могли бисмо да се обратимо Светом Духу и да кажемо:

"Дођи! Тако сам усамљен без општења с Живим Богом!.." Али, не зовемо Га... Можда

ћемо то и рећи, зато што није могуће не бити свестан ове раздвојености; али, да ли заиста

осећамо да је ако Њега нема – све изгубило лепоту и сјај и постало тако мутно и

беживотно? Слично као што осећамо у односима с људима, да не можемо ничему да се

радујемо ако вољени човек није с нама. И зар не покушавамо да попунимо било чиме ум и

срце, само да се разонодимо, да заборавимо губитак, да заборавимо празнину?

Ево од чега све почиње. Треба да поставимо себи питање: "Да ли нам Бог

недостаје? Или ми је довољно то што Он постоји и што могу да Му се обратим кад ми је

потребан, да би испунио моје захтеве, да бих Га искористио кад ми недостају сопствене

снаге и способности?" Ако не чезнемо за Богом, изгубили смо основни подстицај да Га

зовемо, и зовемо, и зовемо: "Дођи, Господе Исусе, и дођи брзо!" као што Црква и Дух

вапију Христу на крају књиге Откровења (22, 17, 20).

Друго искуство супротно овоме такође може да нас подстакне на молитву –

осећање Божијег присуства: Он је ту, с Њим сам. Све што могу јесте да се поклоним, да

паднем пред Њим у дубоком ћутању, или обрнуто, да разговарам с Њим као што Стари

Завет каже за Мојсија: као што друг беседи с другом. Ево две границе: осећај

осиротелости и неутешне туге због тога што не можемо да доосећамо до Њега, или пак

неописиво одушевљење због тога што је Бог ту и што можемо да паднемо пред Њим и да

Му се поклонимо.

Из ова два извора у нама природно може да се роди молитва упућена Богу. Али, и

тада је нашем природном пориву врло често потребна подршка у навици, у дисциплини:

сви ми знамо како се лако расејава наша мисао, како лако се умарамо кад радимо чак и

оно што нам се свиђа да радимо. Сталност, упорност, истрајност, верност – све ово значи

једно исто: способност да човек не остави све, већ да настави оно што је започео чак и кад

природни порив слаби.

Говорећи о људској души и њеном односу према Богу Теофан Затворник примећује

да морамо бити као правилно наштимована струна: ако је струна превише затегнута, пући

ће на додир, ако је недовољно затегнута, неће дати потребан звук. Ово штимовање самих

себе означава исто оно што је говорио апостол Павле о тренирању атлетичара које ће

учврстити наше мишиће, даће нам еластичност, устремљеност ка циљу и развиће наше

способности.

Људи се често трзају на реч "дисциплина". Али, дисциплина није потчињавање,

није покорност, није стање кад је воља једног сломљена јачом вољом другог. Дисциплина

је стање човека, следбеника, онога ко је нашао учитеља и ко га је прихватио за свог

учитеља; онај ко није само расположен, већ жуди за тим да чује свим својим бићем, свим

умом, свим срцем сваку реч, да пажљиво слуша звук гласа, да се загледа у израз лица, да

кроз видљиво ухвати невидљиво – оно искуство које се налази ван граница речи, речи

понекад врло простих, или савета који може бити загонетан, и да ухвати, препозна љубав

иза покрова уздржаности, а понекад суровости и захтевности. Дисциплина је као тренинг,

који нас чини способнима да наставимо тежак поход управо у оном смеру према којем

природно тежи наше срце.

У односу на молитву ово означава такав тренинг ума, који ће га учинити

способним за непоколебљиву пажњу; означава обучавање срца које ће васпитати у њему

верност; али то је такође васпитање воље и тренирање тела, зато што ум и срце у великој

мери зависе од одлучности воље и од стања тела.

Како се често, и не само кад је молитва у питању, у нама рађа подстицај да

учинимо нешто: дошла је мисао, срце осећа порив, али нисмо навикли да приморавамо

себе на деловање. А ако нешто и започнемо, одмах губимо дах и више ништа не можемо

да учинимо.

У "Записима" оца Александра Јељчанинова (не сећам се да ли је то у делу који је

обљављен или у рукопису) се на једном месту каже да не смемо да оклевамо ни секунду

између благе мисли и њеног испуњења, иначе ће се одмах поткрасти мисао: а да ли је то

исправно? Да ли је то заиста потребно? Да можда ово урадим касније? Можда ће то

урадити неко други? Има ли уопште смисла да се то ради?... И посао остаје необављен.

Одлучност за деловање мора бити муњевита, да човек не би дозволио себи да изврда и да

је не испуни. Али притом треба да постоји и вештина која ће нам помоћи да започету

ствар обављамо са истрајношћу.

Један од проблема у вези с молитвом јесте расејаност. Без обзира на то да ли се

молитва родила због осећања сиротињства – онога што доживљавамо као одсуство Бога,

или обрнуто, зато што смо се одазвали на осећај Његовог присуства, ипак, због тога што

смо навикли да реагујемо на видљиво, невидљиво присуство Божије постепено као да

бледи, као да постаје неухватљиво.

И ево, да бисмо се борили против тога, духовни наставници нас из века у век уче да

васпитавамо у себи пажњу, сабраност. Узмите кратку молитву, свега неколико речи које

ћете моћи да задржите у крхким оквирима своје пажње и изговорите их. Саберите сву

своју пажњу, приморавајући себе да се на ове речи одазовете свим срцем, зато што су се

оне првобитно родиле из вашег сопственог порива срца.

Мој духовник ме је учио да овако обављам вечерње и јутарње молитвено правило:

стани пред Бога, затвори очи знајући да је Он невидљиво ту и да ти никаква видљива

помагала неће помоћи, већ ће, насупрот томе, расејати пажњу; стој ћутке у Његовом

присуству, будући свестан Његове величине, али такође и Његове љубави; онда се

прекрсти са свом пажњом, исповедајући своју веру крсним знамењем (успут ћу овде

подсетити на то да се православно крсно знамење чини тако што се скупе заједно три прва

прста за исповедање наше вере у Свету Тројицу и уз длан приљубе преостала два прста у

сећање на Божанску и људску природу у Христу). Обично своју веру исповедамо Богу,

Анђелима, свецима и самима себи. Али има и околности кад је крсно знамење једино што

можемо да учинимо пред лицем мржње, и тада оно означава да узимамо на себе крст. И

ево: прекрсти се – и стој неко време мирно; онда изговори једну реченицу молитве, тихо,

сабрано, не покушавајући да пробудиш у себи било какве емоције, али са свом

убеђеношћу, одазивајући се срцем на речи које изговараш: Благословен Бог наш... Онда

поново стој мирно, затим начини метанију изговарајући исте речи, устани и поново

изговори ове речи. И тако – све јутарње и вечерње молитве. Зато што је циљ молитве да се

речи урежу у нас тако да прожму све наше биће, и да се изговарају са свом истином за

коју смо способни. Рећи ћете да ће ако се човек буде тако молио јутарње и вечерње

правило постати бесконачно дуги. Бесконачно неће, али дуги хоће! Овде можемо да

искористимо савет Теофана Затворника. Он каже: "Ако ти је време ограничено, издвој за

молитву одређено време. Навиј будилник и моли се не размишљајући о времену, не

бринући се ни за шта осим за то да речи молитве изговараш са свим трепетом, са свим

свештеним страхом, са свом убеђеношћу за које си способан. И ма колико молитава да

прочиташ док не зазвони будилник, сматрај да си обавио јутарње или вечерње правило,

зато што је једино што је важно да речи молитве, да мисао која се у њима садржи, осећање

које оно буди, допру до самих дубина наше свести." Врло је важно да човек научи свој ум

да буде потпуно стабилан и сабран.

Али, он не може да буде ни стабилан ни сабран ако покушавамо да ухватимо

Божанско присуство ван самих себе. И мислим да је овде такође врло важно да се Богу не

говоре неистините речи; не само оне које не изражавају наше осећање или наше искуство,

већ и такве речи за које не можемо да поверујемо да су истина. И неки духовни писци

саветују да човек изговори овакве речи, а онда да застане и каже Богу: "Господе,

изговорио сам речи које ме превазилазе; оне су, наравно, истините, зато што изражавају

искуство људи који су већи од мене, али ја не могу да се поистоветим с њима. Опрости ми

моју безосећајност, моје слепило, помози ми да их схватим..." И ако знамо који светац је

исковао речи ове или оне молитве, можемо да му се обратимо и да кажемо: "Говорио сам

твојим речима, оне изражавају твоје искуство Бога и самог себе, које далеко превазилази

моје искуство. Помоли се за мене! Ако можеш, просветли моје поимање. Прими ову моју

молитву и принеси је Богу..." И ако се будемо тако молили не бринући се за то да ли смо

прочитали све молитве које су одређене, вероватно ће се испоставити да смо прочитали

свега неколико редова. Али, једном ћемо открити да смо се истински уронивши тако у

једну молитву за другом, слили с њима, да су оне постале наша истина... Ово такође

претпоставља да ћемо ако смо прочитали само мали део правила, следећег дана почети

тамо где смо јуче стали. И тако, дан за даном – или месец за месецом, то уопште није

битно – обавићемо цело молитвено правило. Главно је да се речи молитве запечате у

нашем уму, да се урежу у наше срце, да научимо да излазимо на крај с физичком и

свеопштом нестабилношћу тако да на крају крајева можемо да стојимо пред Богом сатима,

не примећујући време.

Код Јована Лествичника има изванредних речи. Он каже: "Ако је твоја пажња

скренула с речи молитве, врати је у ону тачку на којој си изгубио молитву и понови ове

речи. И понављај их док не будеш могао да их изговориш свим умом и срцем." И он каже,

и мислим да то треба имати на уму, - да расејаност може бити изазвана одсуством навике,

али она може бити и спољашње искушење. "Али," каже он, "ако испољимо упорност, чак

и искушење ће нас научити да се молимо много усрдније."

Ево једног од начина како можемо да саберемо свој ум и срце, и вољу и да их

поново сјединимо с нашим физичким бићем, тако да не само неки део нас самих, већ све

наше биће стоји пред Богом и клања Му се. Како каже апостол Павле, да бисмо

прослављали Бога и у душама нашим, и у телима нашим (1 Кор. 6, 20).

И даље следи верност, коју Христос очекује од нас као од Својих ученика, сталност

у нашем делању, верност заповестима које нам је Он дао. Не верност законика – као да ће

нам бити суђено због самог кршења заповести или због њиховог неиспуњавања; али ако

Његове заповести за нас не постану наша нова природа, никад нећемо постати способни

да делујемо заједно с вољом Божијом из самих себе. Другим речима, да се толико слијемо

с Божанском вољом, Божјим мислима, с Божјим срцем, да постанемо јединствени с Богом

у Христу.

Ево, у извесном смислу то је једноставан начин да човек научи да се моли и да

научи да живи убеђено, одано и упорно. Остало је Божије дело. И у овоме се састоји наша

нада. Наша нада није у томе што можемо да се издресирамо да постигнемо немогуће:

општење с Богом, јединство с Њим. Није довољно наштимовати музички инструмент,

потребна је још рука која би свирала на њему. И ова рука је рука Божија. Наш посао је да

наштимујемо инструмент онолико савршено колико можемо, и тада ће се у нама испунити

реч коју је нам је предао апостол Павле: "Довољна ти је благодат Моја, сила се Моја

испољава, делује у немоћи" (2 Кор. 12, 9). Не у раслабљености, не у малодушности, не у

лењости или немару, већ у таквој гипкости наше људске природе, која може да буде

испуњена силом Божијом.

И ево, људи, који се придржавају нехришћанске вере, иду путем, који су им

показали њихови учитељи и наставници. А ми смо хришћанство претворили у свод

моралних закона, које стално кршимо. И кад ствар долази до покајања, кајемо се на овом

нивоу. Али, Бог нас не очекује на овом нивоу и не можемо да очекујемо сусрет с Њим на

овом нивоу. Кад је у питању љубав читава ствар је у верности, у јединству ума и срца, а не

у испуњавању или неиспуњавању било чега.

Замислимо се над тим. Ми све очекујемо од Бога; да ли му дајемо могућност да

заиста нешто учини за нас? Да ли смо ми онај музички инструмент, на којем би Он, ради

нас самих, могао да свира мелодију? Размислимо о томе и принесимо Му наше покајање и

нашу наду. Покајати се не значи оплакивати прошлост; покајати се значи окренути се

лицем према Богу, погледати Га у лице, слушати пажљиво Његове речи, обновити односе

љубави и узајамне верности. Ево зашто замисливши се над прошлошћу и садашњошћу,

можемо да се окренемо ка Богу и да кажемо: "Благослови ме да данас почнем од

почетка!.." Али "данас" зависи од нас. Благослов је од Бога, а одлучност и спремност

треба да буду наши.

Отвореност

Беседа одржана у Москви 1974. г.

Брак, монаштво, Црква.

Брак као слика највеће радости. Брак Јагњета.

Црква: циљ и настајање.

Добио сам читав низ предлога томе о чему бисмо данас могли да попричамо; и

између осталог, замољен сам да говорим о Цркви, а осим тога – о браку и о монаштву.

Желим да покушам да у извесном смислу објединим ове две теме. Оне се у мојој свести

обједињују на следећи начин. У Цркви не може да постоји ништа битно, ништа што

изражава њену суштину, што не би истовремено било и израз целог црквеног живота,

односно не само апстрактног, већ и свакодневног живота, делања и људског стваралаштва.

Дакле, брак и монаштво су два аспекта црквене природе, црквене суштине. Брак и

монаштво у црквеном искуству нису једноставно начин живота који бирају ови или они

људи; брак и монаштво су на известан начин две стране, два израза, која обухватају

природу Цркве с одређене тачке гледишта. Ако пажљиво читате Стари, па и Нови Завет,

нарочито књигу Откровења, видећете да је слика брака слика пуноте живота, завршености,

савршенства живота. Брак у овом смислу представља свеконачну победу, односно

максимални тријумф Бога, али не над човеком; Бог не тријумфује над човеком, већ је то

тријумф Бога у самом човеку, остварење све пуноте и Божанског и људског живота. Стари

Завет нам даје мноштво слика пуноте, среће, радости и блаженства у сликама брачне

љубави; а у Новом Завету, у књизи Откровења говори се о браку Јагњета, о оном

сједињењу у љубави – у љубави, сад већ нераскидивој, љубави и која је победила и која је

победоносна – која сву твар сједињује с Богом.

И зато брак изражава нешто што представља суштину црквеног живота: то је

чудо, то је дивно чудо што је Бог тако заволео свет да је Свог Сина Јединородног дао да

би свет био спасен (Јн. 3, 16), да би свет стекао такву бездану дубину, чију меру

представља Сам Бог и само Бог.

А с друге стране, Црква се такође изражава сликом Јагњетове Невесте. Вероватно

се сећате тог израза; некима он изгледа чудно, готово митолошки, готово бајковито. Шта

значи "невеста Јагњета"? Невеста је она која је умела тако да заволи, да заволи с таквом

целовитошћу, с таквом неподељеношћу, да може да иде за вољеним на крај света, да крене

за њим и у радост, и у несрећу, да буде с њим, ма где да се он затекне. Јагње у изразу

"невеста Јагњета" - јесте Јагње које треба да буде заклано, оно Јагње, о којем је објавио

свети Јован Крститељ кад је угледао Христа: "Ево Јагњета Божијег, које узима на себе

грех света" (Јн. 1, 29); оно Јагње, Које је у 52-53. глави Исаијиног пророчанства названо

Болник. У коначном, то је Син Божји, који је постао Син човечији у дејству Оваплоћења,

које Га је учинило једним од нас, брачном љубављу Божијом према твари.

Међутим, пут Јагњета је пут крста; Болник, Христос, Јагње, о Којем говори Стари

Завет, је предназначен да положи свој живот – да га положи слободно, из љубави према

оном свету и оној твари, коју је Бог тако заволео да је Њега дао за спасење ове твари. А

Невеста Јагњета је твар, која љубављу одговара на љубав Божију; љубављу спремном да

подели с оваплоћеним Богом, Који је ушао у свет да прими смрт и то смрт на крсту, сву

Његову земаљску судбину.

У овом смислу у Цркви постоје два потпуно различита аспекта. Она је чудо

сусрета између Бога и човека, све твари и Бога; она је чудо и ликовање због тога што нам

је Бог тако бесконачно близак и што нам је постао тако рођен, тако свој. Један од отаца

Цркве каже да је реч Бог за нас много мање значајна од речи Отац, јер реч Бог означава

разлику између Њега и нас, а реч Отац подвлачи сродство: ми смо Његова деца, ми смо

Му рођени, ми смо Му своји; и то је чудо Божије љубави која нам се даје и на коју

можемо да одговоримо ликујуће, радујући се, она је већ остварење свега. Оваплоћење

Христа у времену, усред времена, док се историја још развија и тече, али то је већ њена

пуноћа, остварење; то је већ победа и крај, већ је све готово.

У овом смислу у Цркви постоји дубока радост, и Црква није просто људска

заједница, није просто заједница људи који су окупљени у име Божије, који су послушни

Његовим заветима, који живе Његовим даровима; Црква је много веће чудо. То је тело,

живо тело, организам, који је истовремено и Божански и људски, у којем се на једнаким

начелима – зато што љубав неједнаке чини једнакима – Бог и човек сусрећу, сједињују и

постају нераздвојни. Црква је место где се догађа ово чудо сусрета, љубави која се даје

другом, вечности која је већ наступила, победе љубави над сваком неслогом.

У овом аспекту Црква већ сада, у извесном смислу садржи у себи брак Јагњета.

Свети, па шта причам, не само свеци, већ и грешници ово знају: у таквом тренутку

осећамо да је Бог тако близак; да је Његова љубав нежна и тиха; да је таква срећа да Га

човек зна и да буде вољен од Њега, и да колико има снаге одговара љубављу на љубав.

И уједно, управо Црква, кад је тако доживљавамо, кад је тако схватамо,

представља предмет наше вере, а не просто нашег знања, зато што у Цркви падају у очи

људска немоћ, крхкост и грех. Међутим, ми знамо да је без обзира на то Црква више од

свега тога. Тако се некад дешава у породицама: велика, дубока, јака љубав сјединила је и

држи људе који су некада једни друге угледали онаквима какви јесу у очима Божјим –

обучени у славу, у лепоту, дубоки. А околина понекад види само тешкоће, само напетост у

тој породици, чује спор и не схвата да иза њега стоји тако дубока, јака љубав, да је само

зато и могућ тај спор, ово бурно, мучно настајање, односно ова љубав коју ништа не може

поколебати.

Ово видимо у Старом Завету између човечанства и Бога; стално видимо спор

између Бога и човека, видимо да у појединим тренуцима постаје мрачно и да се у овој

тами у мучној борби преплићу Јаков и Анђео Божји. И ова битка ће трајати док буде

тамно, и надвладаваће час Анђео – час грешник, час Бог – час човек. Али, у овом

преплитању снага, у овом супротстављању, у овој борби, дешава се нешто врло дубоко,

зато што кад свиће, Јаков подиже поглед и сазнаје да се целе ноћи борио с Анђелом, и

клања му се до земље, и моли га за благослов (1 Мојс. 32, 24 и даље).

Овако бива и у Цркви. Постоји видљиво: то је борба Јакова с Анђелом у помрчини

неразумевања, у помрчини настанка, у некој муци непотпуности, која се пробија ка

пуноћи и која је изгубила пут ка њој; и уједно, сама борба нам говори о томе да су се Бог и

човек нераздвојно повезали, да су заувек заједно и да ништа не може да их откине једног

од другог. У томе је чудо Цркве: у њеном мучном настајању, у њеном мучном

унутрашњем животу, у којем су се људско и Божанско испреплели, постају јединствени,

али још нису достигли ово јединство у сваком од нас. Међутим, то је већ сусрет заувек, то

је већ сједињење заувек, то је већ неки предосећај, а понекад предукус тога да ће доћи

време кад ће борба бити превладана и кад ће остати само неизрецива радост твари, која се

сјединила са својим Творцем.

Међутим, постоји још један аспекат Цркве на који сам указивао: Невеста Јагњета.

Свако од нас, свака душа, сваки човек у свом настанку испреплео се с Богом у борби, али

истовремено, ми смо заједно с Богом, зато што су нас љубав и вера сјединили с Њим. Ми

смо у овом свету место, на којем живи Господ; Црква је место сусрета, она је у овом свету

такође место Божанског присуства. Црква је у овом свету тако сједињена с Богом да она

иде Христовим путем. Понекад смо у недоумици, како је то могуће? Каква је наша веза са

Христом, на који начин можемо да будемо с Њим тако јединствени да је Он могао да каже

Својим ученицима: Као што је Мене послао Отац и Ја шаљем вас (Јн. 20, 21)?

Ако се замислимо над тим како постајемо Христови можемо се погледати слике из

Новог и Старог Завета. Апостол Павле нам каже да смо ми дивља маслина накалемљена

на живу маслину тела Христовог (Рим. 11, 17 и сл.). Ако се замислимо над овом сликом,

како то можемо да замислимо? – Ево, стоји живоносно, животворно дрво и унаоколо

читава шума растиња. Живоносно дрво је укорењено у Богу, живоносно дрво је Христос –

оно је живо Божанским животом, а сви ми смо урасли у земљу својим корењем; из ње ми

црпимо свој живот. Није то да га ми узимамо од земље и да ће га она у своје време поново

узети: земља јеси и в земљу отидеши... Дакле, Господ као мудри баштован-спасилац,

обилази врт у којем умиру дрвца и биљчице. Међу овим биљкама Он одједном открива

неку која је способна за живот: нови, вечно нови, вечни живот; и Он одваја ову гранчицу

од њеног корена. Он је откида од привременог извора привременог и пролазног живота; и

откинута из своје средине, одвојена од свог корења ова гранчица осећа да из ње тече

живот, да јој преостаје само смрт. Међутим, вртлар је засекао грану живоносног дрвета и

привио је рану на рану, гранчицу која је умирала на живоносно стабло; рана на рану,

крвљу, својим животом ово живоносно дрво треба да врати живот изданку који умире. И

овај живот се пробија, прониче у најудаљенија места, пробија се у саму дубину сваке

ћелије; и свуда носи живот, тако да оживљује све што год је способно да живи. Он не

потискује природно својство ове гранчице, он свему даје нову животну снагу.

И гранчица почиње да живи, зато што је на живоносном стаблу; да живи својим

животом и заједно с оним животом који је у свему превазилази. То је апостол Павле

називао: "Не живим више ја, већ живи у мени Христос" (Гал. 2, 20). Разлива се живот

Божански, вечни, несавладиви, живот који не умире и замењује собом пролазни, крхки и

нестални; и гранчица постаје оно што јесте, достиже своју лепоту, цвета. Христос, како се

каже у 15. глави Јеванђеља по Јовану, говори о нама као о гранчицама на виноградној

лози: док будете у Мени доносићете плод.

Ово јединство са Христом и јесте услов за наш живот и ово јединство је исто тако

јако, исто је тако савршено између људског живота и душе и Спаситеља, као што је

јединство дивље гранчице и животворног дрвета. Тада постаје јасно како Христос може да

каже: Као што је Отац послао Мене, Ја шаљем вас, зато што смо ми и Он у извесном

смислу сад постали једно. Исти овај живот ври и у нама и у Њему. Ако га дамо, ако га

пролијемо, ако га исцрпимо, то ће бити Божански живот и крв. И све што је у историји

било истина о Христу мора неминовно да постане истина о нама; као што је Отац заволео

свет и дао Свог Јединородног Сина за њега, тако и Отац, Који воли свет, и нас даје за

спасење света.

Међутим, у слици апостола Павла све ово изгледа тако једноставно: гранчица,

вртлар... А како се онда ми сједињујемо са Христом тако блиско и дубоко да све што се

може рећи о Њему може да се каже и за нас? – Љубављу и вером... И ми знамо да је то

могуће. Говоримо о смрти, о животу. Ако некога волимо великом, јаком, простом

људском љубављу, његов живот постаје наш живот; оно што се с њим дешава важније је

за нас од онога што се догађа с нама; он или она су у центру нашег живота. Тако је било с

апостолима у односу на Христа: постепено, кроз љубав, кроз веру, Он је за њих постао сам

Живот, зато што је њихова љубав била таква, њихова вера у Њега је била таква да је да је

Он био одузет из живота преостало би само постојање, али живота не би било.

И ово наше сједињење са Христом, ово наше јединство с Њим – сваког од нас, као

уда у односу на само тело (то је опет слика апостола Павла) тако тесно и тако дубоко да

нас чини једним телом, неким јединственим бићем, свецелим човеком или човечанством,

оним што Свето Писмо назива Новим Адамом: просто човеком, обновљеним кроз

сједињење са Христом. Свети Иринеј Лионски размишљајући о томе како смо тесно, како

смо нераздвојиво повезани са Христом каже да ако смо заиста тако јединствени с Њим, не

може се више рећи шта је Јединородни Син Божји и деца Божија по неком заједничарењу;

он каже да кроз наше јединство с Јединородним ми постајемо сви заједно као ново

човечанство, као Црква, јединородни син Божји.

Опет, то је светковина љубави, која брише све преграде, чини неравноправне

равноправнима, сједињује ван граница сваке уобразиље оне који воле и вољене. И ако

заиста волимо Христа, ако заиста волимо Бога Христовом љубављу, можемо да следимо за

Јагњетом као невеста, да с Њим уђемо у област смрти, у област страдања, у област греха, у

област богоостављености, да сиђемо у дубине и у најмрачније тајне одаје људског пакла и

да унесемо у њих, као што је Христос то учинио, светлост, живот, и победу љубави.

Сличност брака и монаштва.

Дакле, у Цркви су брак и монаштво израз овог сложеног споја већ освојене победе

и већ доживљене светковине љубави – и оног крсног пута који је некада требало цео свет

да доведе у Царство Божије. Ако се задубите у основне црте односа брака и монаштва

видећете да у њима има врло много сличности. Први завет, који монах даје на постригу,

први одговор на питање које се упућује ономе ко прима постриг: "Да ли се обавезујеш да

останеш у овом братству до твоје смрти?" - обично се доживљава, у складу с праксом и

искуством Цркве као обавеза да човек кад једном ступи у братство више то братство не

напушта, да ступивши у манастир више не излази из њега. Међутим, иза овога стоји,

наравно, много више; иза овога стоји верност и упорност: верност својој првој или

коначној љубави и упорност, односно спремност да човек ма какве биле околности, без

обзира на сав притисак свих непријатељских сила, остане лицем у лице с онима које је

изабрала његова љубав. Ова упорност за монаха значи да ће он стајати пред лицем

Божјим, ма какво било његово расположење, ма какве биле околности; да ће стајати пред

лицем Божјим клањајући се и служећи, да се никада неће окренути од Онога Кога је

заволео и Коме је обећао свој живот и своје срце.

У брачном животу говоримо о брачној верности и то је у суштини такође завет

такве стабилности (сад, наравно, не говорим о браковима, који представљају резултат

случајности, већ о онима који су резултат зрелог избора). На почетку службе зарука

постоји кратка молитва у којој молимо да брак буде сличан браку Исака и Ревеке у Старом

Завету. Ако будете пажљиво читали ову причу (1 Мојс. 24) видећете да је то био брак

љубави. Међутим, у њему постоји нешто посебно: постоје друге приче у Старом и Новом

Завету и у историји Цркве о врло савршеној и дубокој љубави; међутим, овде је Сам Бог

открио Авраамовом слуги ко треба да постане Исакова невеста и жена. Тада је то било

учињено очигледним виђењем, али је љубав исто такво чудо.

Вероватно сте видели, примећивали у свом животу како неколико људи живи,

ради, стално се среће и како међу овим људима постоје двоје које једно друго и не

примећују до неког дана, кад се одједном погледају и виде оно што раније нису видели,

што нико није видео. Они виде једно друго као једине, као непоновљиве. Свети Методије

Патарски у једном од својих дела каже: "Док младић не заволи девојку он је окружен

мушкарцима и женама; кад пронађе своју невесту окружен је људима..." Ево тренутка кад

један човек проналази другог – јединог и непоновљивог, то је моменат кад почиње тема

коначне стабилности у односима – засад још увек као проблем, зато што је оно што је

било угледано и доживљено у извесном тренутку неће остати стални удео двоје. Пре свега

оно што су они видели једно у другом можда је била и грешка, врло, врло често због

духовне незрелости, због молитвено-духовне неприпремљености прави се избор љубави,

који није плод овог Божијег откровења о другом човеку и тада се брак разилази, распада

се, зато што у њему није било управо онога што чини чудо Исака и Ревеке.

Међутим, дешава се – стално – да се двоје људи, који су угледали једно друго као

у светлости Преображења, следећег дана сретну, погледају се и поново виде онаквима

какви су увек били – исто као што су ученици сишавши с планине Тавор видели Христа

онаквим какав је Он био из дана у дан, пре и после Преображења. И овде на снагу ступа

оно својство које називамо вером, односно увереност у то да је невидљиво, оно што је сад

постало невидљиво, оно што други никад нису видели – поузданије од видљивог; да нам је

човек који је јуче сијао незалазном светлошћу, који је сијао божанском славом, светлошћу

Преображења, и који је данас тако обичан, јуче био показан у непоновљивој дубини и

лепоти, какав је изашао из руку Божијих, каквим га је Бог призвао да буде.

И овде је потребна управо вера, постојаност, непоколебљива сигурност у то да је

оно што је једном виђено истинитије него оно што видим из дана у дан. Кад се изоштри

наш вид, кад се наша осетљивост повећа, можемо стално то да видимо. Свеци су умели да

виде Божански сјај на грешној твари. Митрополит Филарет Московски у једној од својих

проповеди каже да бисмо, само кад бисмо умели да видимо, видели како благодат Божија

почива на свему што је Бог створио; она искричаво сија у свему и на свему. Међутим, ми

то не видимо; ми видимо мртву или непрозирну материју и зато често не умемо да се

одупремо непрозирности нашег виђења.

Међутим, без обзира да ли је то монаштво или брак – све почиње од тога што

озбиљно, темељито, срцем чинимо избор; избор љубави и избор вере – то да ћемо овом

избору остати верни заувек. Ово се назива брачна верност, ово се назива монашка

постојаност, стабилност, и без тога се ништа даље не може.

Даље говоримо о монашким заветима сиромаштва, одсуства жеље за стицањем,

послушања, целомудрености. Међутим, они су у брачном животу реални подједнако као у

монашком! Сиромаштво као материјално стање је само један од аспеката истинског

сиромаштва; бити материјално несрећан још не значи бити јеванђељски сиромашан. Јован

Златоуст каже да је сиромашан онај ко жели оно што нема. Човек може да буде

бесконачно богат ако страсно жели оно што нема, цело богатство је ништа у његовим

очима и он је сиромах. С друге стране, човек који је материјално сиромашан, али не тражи

ништа, може се осећати богатим.

У светској књижевности се може наћи примера колико год хоћете. Али сетите се,

на пример, приче о томе како је цар Давид, који је све имао, угледао жену војсковође

Урије и све му се учинило безначајним у поређењу с његовом страсном жељом да је има.

По његовом наређењу Урија је био постављен на најопасније место у бици и погинуо је; а

Давид је узео његову жену. Тада је Бог послао пророка Натана да разобличи Давида и

исприча му причу: живео је човек, чије је богатство било непрегледно; и имао је комшију-

сиромаха; овај је имао само једну овчицу коју је волео, о којој се бринуо, коју је мазио као

да му је била кћи, зато што никога и ништа није имао осим ње. Код богаташа је дошао

пријатељ и богаташ је пожелео да направи пир за њега; али му је било жао сопствених

оваца, наредио је да се одузме овчица која је била све богатство његовог сиромашног

комшије и да се закоље... Цар Давид је почео да кипти од гнева: "Реци ми, ко је тај

богаташ да га натерам да плати!" – а Натан му одговори: "То си ти! Све си имао; а Урија је

имао само једну љубав и ти си му је одузео..." Испоставило се да је Давид бедан поред

свег богатства, зато што се његова жеља простирала на оно што није имао.

И постоји прича из потпуно друге области, из живота пољских Јевреја из XVIII

века. У једном малом граду живео је рабин – у глади, хладноћи, сиромаштву; и сваког

дана је опевао милост Божију. Неко од суседа му се обратио с прекором: "Како можеш

тако да се захваљујеш Богу? Зар то није лицемерје? Зар Бог не зна да ништа немаш и да је

твоја захвалност празна?" А старац-рабин му одговори: "Ти не схваташ суштину ствари.

Бог је погледао моју душу и помислио: "Шта је потребно овом човеку да достигне своју

пуну меру? – Глад, хладноћа, унесрећеност, усамљеност..." И Он ми је ово дао у

изобиљу... Овај човек се сматрао богатим због своје унесрећености а онај сиромашним

поред свег свог богатства. И ово је врло важан моменат, зато што, разуме се, материјално

сиромаштво чини део монашког подвига; тачније не толико сиромаштво колико стална

несигурност у сутрашњи дан, да нада може бити само у Бога, у милост – људску и Божију.

Међутим, управо ту почиње Царство Божије. Сећате се прве заповести

блаженства: Благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство Небеско. Благо онима који

схватају да су ништа, да немају ништа своје сопствено; али који без обзира на то уживају

све што живот даје: само постојање, живот, пријатељство, сродство, храну, пиће, кров,

ваздух, лепоту, истину итд. – знајући да им ништа од тога не припада, умејући да

распознају да све што имају јесте знак Божанске или људске љубави. А у тренутку кад

можемо за неку ствар да кажемо: "Она је моја, нико не може да ми је одузме и нико не

може да ми је да, зато што ми она припада по праву," ми ту ствар изузимамо, искључујемо

из чуда љубави. Тек кад немамо више права, кад нема ничег "нашег", постајемо свесни да

све што имамо говори о љубави, тек тада смо ушли у Царство љубави. Отац Александар

Шмеман у једној од својих књига говори о томе да је све љубав: зар сама храна која нам је

дата она није Божанске љубав, која је постала јестива?..

И то је истина. Завет сиромаштва, тражење духовног сиромаштва, које Христос

не нуди неким појединим људима, већ сваком хришћанину, подједнако су потребни и

човеку у браку и човеку у монаштву, зато што без њих нема Царства Божијег. Ако човек

ово не постиже у браку, његов брак ће бити приземан, неће се открити у мери вечности и

Царства. Ако монах буде гладовао, ако му буде хладно и ако не буде ништа поседовао, али

не израсте у меру управо ове одрешености, ове слободе, он неће бити у Царству Божијем.

Следећи завет монаштва је о послушању. Послушање увек схватамо као

потчињеност, као подвлашћеност, и у педагошком смислу васпитања монаха, и у смислу

васпитања детета послушање се исто и изражава и исто изгледа. Међутим, послушање је у

својој основи нешто сасвим друго. Послушање је стање човека који слуша, ослушкује,

који напиње свој слух да би чуо. И овде би читав низ речи могао да нам омогући да

схватимо, да нам помогне да схватимо шта се од нас очекује. Ми говоримо о црквеној или

монашкој дисциплини и опет, схватамо то на формалан начин – као војну или школску,

или радну дисциплину; реч је постепено почела да губи своје првобитно значење и стекла

је специфично значење. Међутим, дисциплина потиче од латинске речи discipulus која

значи ученик, следбеник. Дисциплина није просто дисциплинованост понашања или ума,

то је стање онога ко је нечији ученик, који је нашао свог учитеља, који га је изабрао, који у

овом учитељу види превасходство у односу на себе, који свим силама душе и ума, и срца

и воље, и тела жели тако да ослушкује његово учење да би примио све што овај може да

му пренесе. И не само да прими речи, не само правила, већ да кроз ово ослушкивање, кроз

ову пажњу, постане заједничар у свем богатству онога ко га превазилази умом, срцем,

искуством, светошћу човека. У овом смислу послушање и дисциплина иду рука под руку.

Послушање је жива, ватрена жеља човека да све прими: не само да чује речи, већ да

ухвати мисао; не само да ухвати мисао, већ да схвати зашто се ова мисао родила и како је

нашла израз, из каквих дубина искуства тог човека иду ове речи.

Тако се односи искушеник, млад монах, према свом старцу, али тако се односи и

старац према свом искушенику и према свом наставнику, зато што другог човека може да

учи и води само онај ко је сам ученик и послушник. У коначном, послушање човеку треба

да оде много даље од тог човека; слушајући пажљиво шта старац говори послушник треба

да чује оно што му Бог говори кроз овог старца. Није случајно то што Христос каже:

"Имате једног Наставника – Христа" (Мт. 23, 10). Услов под којим старац може нечему да

научи послушника јесте унутрашња прозрачност, таква прозрачност која би допуштала

светлости Самог Христа да се излије кроз њега и да стигне до ученика.

Али овај закон послушања, ово ослушкивање, ова пажња према другом човеку,

такође јесу закон за све људске односе, а посебно за брачне. Ако двоје људи који су

ступили у брак, кроз пристрасност, кроз међусобну заслепљеност, не претворе једно друго

у кумир, који им заклања Бога, ако обоје истовремено буду ослушкивали једно друго и ако

буду пажљиво слушали Бога, постаће прозрачни за Божији утицај, тако да светлост Божија

може да се пролије на вољеног. Тада се остварује иста ова заповест о послушању.

И овде се испоставља да послушање и слобода не само да су спојиви, већ су тако

дубоко испреплетени да представљају једно. Руска реч слобода је филолошки тешка реч и

постоје њена различита филолошка тумачења. Хомјаков наводи једно од могућих

тумачења ове речи: слобода је стање онога ко је оно што јесте, ко је достигао да буде оно

што јесте – не у смислу самопотврђивања, већ у смислу постајања свим што може да

постане по дару Божијем. Нећу се сад упуштати у све речи које означавају овај појам на

другим језицима, али она реч која на немачком звучи Freiheit, на енглеском freedom итд.

укорењена је у древној санскритској речи која указује на један од најстаријих, примарних

доживљаја суштине и природе слободе, и у глаголском облику значи "волети" и "бити

вољен", "моја љубав". Овде нам се указује на то да је слобода повезана с љубављу.

Слободан је онај ко је вољен и ко воли, ко се ослободио себе, ко је пренео центар тежине

свега себе, свег свог живота на другог, без обзира да ли је то човек (ако овај човек није

претворен у идола кроз богоподобно поклоњење њему) или да је то Сам Бог. Слобода је

стање љубави. Један француски писац каже: "Рећи човеку волим те исто је што и рећи му

никада нећеш умрети..." И то је истина у односу на Бога, то је истина у односу на другог

човека. Кад говоримо о љубави ми говоримо о врло сложеном осећању и стању, али у

коначном, љубав је, како је видимо у Богу, у Христу, оно стање душе, онај однос према

другом, у којем човек заборавља на себе у потпуности и сећа се само вољеног; стање у

којем човек за себе, субјективно, престаје да постоји, он постоји само зато што је вољен и

што га потврђује други – човек, Бог.

Слобода, послушање, међусобна пажња, у коначном се уздижу до свог првоизвора

– било да је то у браку или у монаштву. То је способност, али је такође и подвиг кад сами

себи кажемо: "Иди од мене, сотоно, макни се с пута! Нећу више да те слушам, хоћу

потпуно да ослушкујем другог човека, да свецело ослушкујем Бога..." То је стање

послушања у односу на старца, то је стање послушања у односу на другог човека; без тога

други човек никад неће осетити да има објективан, реалан значај за вас.

И на крају, пар речи о целомудрености. О целомудрености увек размишљамо у

телесним категоријама. Често говоримо о телесним греховима, а заборављамо речи које је

још у V веку изрекао један подвижник: "Телесни грехови су они грехови које наш

развраћени дух чини против нашег невиног тела..." Целомудреност се не може достићи

само уздржаношћу или дисциплином тела; ово се такође не може достићи само и просто

дисциплином уобразиље. Може се достићи само својеврсним приступом, једним од

аспеката љубави, кад другог гледамо и кад вером и љубављу видимо у њему човека, којег

Бог воли, који је створен за вечни живот, који је искупљен свим Христовим животом,

страдањем и смрћу, човека, којег нам је Бог поверио да му откријемо пут вечног живота. У

тренутку кад човека можемо тако да гледамо, ми постајемо целомудрени и у мислима и у

телу; и то је једини начин који може да нас до краја оцеломудри. Међутим, то није

физички однос; то је духовни однос, чак не ни душевни; и он не постоји само у монаштву

већ и у браку, зато што у браку муж и жена треба да буду свесни да их је једног другом

дао Бог Који их је једно другом поверио, да једно друго штите, сачувају, освештају, да

открију једно другом пут вечног живота; и не таквог вечног живота који би био у

противречности са земаљским животом, већ живота у којем све земаљско, кроз благодат,

кроз тајне, кроз заједничарење у Божанском стиче димензију вечности.

Дакле, у браку и у монаштву постоји монашка постојаност и брачна верност, завет

одсуства жеље за стицањем или сиромаштва и блаженство сиромашних духом (зато што

само они улазе у Царство љубави), завет послушања који представља максималну пажњу

у човеку према ономе што је Божије и кроз човека – гласу Божијем; завет целомудрености

који се састоји у томе да се у човеку види све што он јесте у својој нетрулежној светости и

лепоти и служити томе – све ово се подудара.

Па ипак, осим сличности постоји и разлика између ова два пута. У браку, како на

то указује Свето Писмо, преовладава ликовање због љубави која је тријумфовала; у

монаштву преовладава спремност да се човек свега одрекне – не само рђавог, већ и

доброг, само зато да би ишао за Јагњетом-Христом. Међутим, ми живимо у свету у којем

је већ освојена Божанска победа – и који још није достигао своју пуноту; и услед овога

брачни тријумф је у својој сржи обележен крстом: живоносним, спасоносним крстом на

којем треба да буде разапет и да умре Стари Адам у сваком од нас. А у монаштву, зато

што је Оваплоћењем и Крстом и силаском у пакао, и Васкрсењем, и Вазнесењем, и даром

Светог Духа већ освојена победа Божија, постоји ликовање због Царства Божијег, које је

већ дошло, које већ можемо да окушамо у тајнама, у молитви и у самој тајни Цркве која је

сусрет Живог Бога са сваким човеком и са свима нама, животворни сусрет који је већ сад

Вечност.

На овоме ћу завршити своју беседу; можда је многима од вас она тешка или у

сваком случају врло чудна по приступу; али размислите о њој, размислите о свом животнм

искуству и видећете у ономе што сам говорио много више једноставне, директне и

искуствене истине, него што то може да изгледа на први поглед.

Питања брака и породице.

Циљ брака. Богословље мајке. Целомудреност и рађање деце.

Енциклика папе Римског Павла VI Humanae vitae, објављена 1968. године

представљала је одговор на потребу која је у Католичкој цркви одавно сазрела, а то је да

се унесе јасност у питање "контроле рађања" - примене средстава за контрацепцију – и

потврдила је категоричну забрану католицима да користе ова средства, која је постојала и

раније, а која је праћена препоруком да се користе природна средства у ове сврхе.

Енциклика је изазвала бурну реакцију, која се дотакла питања блиских овим, на пример,

ауторитета папе и целибата клира. Доле наведена беседа даје слику о православном

погледу на суштину питања. Допуњена је одговорима на питања о породици и браку и

беседом о верском васпитању деце (прим.ред.).

...Што се тиче енциклике мислим да је умесно поставити низ питања. Пре свега,

њена полазна тачка, тачније тврдња да је наводно циљ брака рађање деце, није само

спорна већ је за православно богословље једноставно неприхватљива. Циљ брака јесте

брак. Рађање деце је његов саставни део, али у брак се не ступа да би се имало деце; у брак

људи улазе да би остварили живот међусобне љубави, односно превладавање

индивидуалне изолованости, ширење личности, које један немачки аутор назива "животом

једне личности у два лица".

Овде је пред нама први, изузетно важан моменат, јер ако се брак заиста одређује

рађањем деце, чини ми се да се руши читава енциклика, пошто проблем искључивања

зачећа уопште није питање метода које се примењују. Ако је циљ брака рађање деце, свако

дејство које је усмерено против овога представља ударац по браку у његовом главном

циљу. Дакле, било које контрацептивне методе, вештачке или природне, чак и

супружничко уздржавање, које има за циљ да искључи рађање деце, јесте грех, атак на

главни циљ брака; овај моменат енциклике је лишен логике и не издржава критику.

Мислим да је један од проблема који се овде постављају проблем оцене телесних

односа између два људска бића у браку. На основу енциклике у целини и целог њеног

контекста, стиче се утисак да се телесни живот у браку овде разматра просто као телесно

спајање у негативном смислу, који овом изразу придаје аскеза. Овде као да је присутна

раздвојеност свести: с једне стране, брак је по самој дефиницији усмерен на рађање деце, а

с друге стране физички односи су обележени печатом некакве наказности, с њима се

повезује представа о некаквој дефектности. Врло јасно се осећа да је овде идеал монашки

живот, живот уздржања. У православном богословљу је потпуно другачије. Код нас

постоји богословље материје, богословље тела, које се заснива на поставци да је Бог

створио човека не само као духовно или душевно биће, већ и као материјално, повезано с

целокупношћу целе видљиве и опипљиве творевине, богословље које се пре свега базира

на Оваплоћењу. Оваплоћење није просто Божански акт у којем Бог постаје човек; то је

такво Божанско дејство у којем Бог прима на Себе видљиву и опипљиву материју света

који је створио. Он се не сједињује само с човечанством, Он се сједињује с космичком

реалношћу материје и наш однос према материји се врло разликује од монофизитског

односа према њој који се тако често среће.

Трећи моменат је развијање управо реченог, тачније, наш однос према полном

уздржању у браку. Реч "целомудреност" која се неколико пута среће у служби брака, често

се схвата као реч која се односи на тело, на аскезу. Међутим, у ствари, целомудреност је у

свом обиму овог појма нешто много шире – она истовремено обухвата људски дух, тело и

душу. И ово посебно пада у очи у служби брака, кад молимо Господа да дарује онима који

ступају у брак целомудреност и радост да виде "децу своје деце". Целомудреност није

нешто неспојиво с рађањем деце. Целомудреност је унутрашње стање, које се не

дефинише физичким категоријама, већ односом: духовним односом, односом душе и

односом тела. Код апостола Павла, који често бива оптужен за неразумевање односа

између мушкарца и жене, постоји низ израза на којима је умесно задржати се. Једна од

њих је ушла у англиканску службу склапања брака. Тамо се каже да је брак "лек од блуда"

а чини ми се да је тумачење ове реченице и ове мисли дубоко погрешно. Тумачење које је

изузетно распрострањено у умовима и на устима људи састоји се у томе да ако је човек у

браку он нема више основе да тражи нечистоту негде са стране – "да иде за туђим телом",

како се каже у Светом Писму. У ствари, у богословљу неподељене Цркве се јасно види да

се уопште не ради о томе. Један од древних аутора каже да је младић док није заволео

окружен мушкарцима и женама; чим се његово срце отворило за љубав према некоме,

према нечијој личности, поред њега је његова вољена, а око њега су људи. Другим речима,

једина основа за истинску целомудреност, односно унутрашње и спољашње стање, кад

човек не тежи ни према чему другом ван односа који јесу ова једина љубав – постоји

љубав, јединственост љубави, чињенице да је могуће истински волети само једног човека,

а сви други спадају – свако појединачно и сви заједно – у неутралну категорију: то су

људи, више то нису мушкарци и жене, нису бића која поседују пол.

Међутим, вољени човек такође није оно што се на савременом језику назива

"сексуално биће"; то је лице другог пола, али и овде појам пола далеко превазилази

границе физичког пола: он се дефинише у категоријама мужевности и женствености, он

обухвата и карактерише човека у сваком детаљу његовог бића, а не просто с тачке

гледишта продужетка рода. Осим тога, апостол Павле јасно указује да у овом

јединственом, незамењивом односу брака откривање једног човека од стране другог увек

има дубину духовног поретка – иначе нема основе за брак. И у овим односима тело једног

потпуно припада другом не у смислу да он може да влада њим насилно, без свештеног

страха, без поштовања, већ у смислу да је, пошто ова два тела већ чине једно, и живот

јединствен као живот пара и нема живота који би припадао једном или другом посебно.

Али, с друге стране, апостол Павле такође тврди да оба супружника могу да се

удаљују једно од другог; не да одбијају блискост, већ да дозволе другом да се удаљи ради

њиховог духовног живота. Постоји време молитве, постоји време духовног удубљивања,

време кад се људско биће сједињује с Богом на посебан начин, кад благодат и искуствена

спознаја не овладавају само његовим духом, само његовим психолошким и умним "ја", већ

чак и телом. Постоје моменти кад сви физички односи, чак, како се то види из житија

светих, и најпростији додир постају немогући, јер је благодат, као пламен, овладала овим

бићем и нема више места ни за шта док ови дарови и примљена благодат не постану једно

с човеком тако дубоко да то постаје заједнички удео. Међутим, чини ми се да је јасно да

уздржање овде није акт одбацивања, кад се један од супружника одвраћа од другог, кад

одбија да му пружи блискост, већ ситуација у којој се њихови односи посматрају у другој

равни. У књизи Постања, у првој глави, стварање човека је стављано у исти ред са

стварањем свих живих бића, и управо унутар овог низа живих бића човек добија

благослов да расте и да се размножава, који је дат свему живом. И у другој глави, у

потпуно другом контексту, установљен је брак. У другој глави видимо да је човек стављен

пред лице свих земаљских бића, Човек с великим "ч", узет од земље, открива да је

усамљен и да нема сапутника и Бог га избавља од ове усамљености стварањем Еве. Овај

акт нема никакве везе с рађањем деце, он се налази у другој перспективи, у контексту

друге приче, овде је пред нама потпуно нова ситуација. И брак је повезан управо с овом

ситуацијом – са ситуацијом човека који је достигао такву зрелост, кад он не може више да

постоји у самоћи и тада му се нуди превладавање ове ситуације, које ипак има, од самог

почетка, двојни карактер. Ова двојност је везана за то што се и овде у потпуности поштује

уважавање људске слободе, тако да и ово превладавање може бити истинско или лажно.

Не упуштајући се у детаље, навешћу просто библијски текст: кад се Адам нађе

лицем у лице с Евом, он је препознаје и каже да је она плот од плоти и кост од кости

његове. Међутим, шта означава ово његово признање? Пред њим су, као и пред Евом, два

пута: или да препозна себе у њој, а пред њом, да препозна себе у њему, да види само себе

самог, одраженог споља, да види у другом само наставак самог себе и да потпуно изгуби

из вида постојање другог. И насупрот томе, могуће је у овоме видети трансцендирање

самог себе, ослобађање од себе. Управо о овоме говори Методије Патарски у својој књизи:

он као да користи игру речи и размишљајући о паду каже да док су Адам и Ева волели

једно друго, они су могли да говоре гледајући се: то је моје "алтер его", други ја сам; у

тренутку пада они виде једно друго као наге, зато што обоје гледају оно друго и кажу: "Ја

сам ја, а он је он." Овде као да постоји напрслина, пукотина. Управо ту се појављује

елемент привлачности, похоте, ту се мешају две перспективе: перспектива природе (о

којој се говори у првој глави) и перспектива човечанства, трансцендирања личности у

надличном животу.

Враћајући се енциклики – овде уочавамо оно основно мешање које готово увек,

чини ми се, постоји у католичкој литератури: мешање плоти и тела. Да би се објаснила

изрека између њих подсетићу на предиван израз оца Сергија Булгакова: "Борба против

плоти је борба за тело"; овде се подвлачи разлика између тела и плоти, телесности и

плотског стања. А резултат неповерљивог односа према плоти коју људи мешају с телом

је, чини ми се, својеврсна игра жмурке у односу на проблем рађања деце. У енциклики се

у свеукупној грађи мишљења очигледно поставља питање о томе како спојити и забрану и

могућност да се избегне рађање деце кад се испоставља да је то догађај који може да се

излије у трагедију. И овде енциклика понавља Талмуд, где је већ објашњено да је Бог, због

Свог милосрђа, знајући нашу слабост и склоност ка злу допустио постојање периода

неплодности како би могла и да се утоли жеља и да се избегне опасност зачећа. Међутим,

и с православне и с просто људске тачке гледишта ово ми изгледа неморално, изузетно

неморално...

Одговори на питања

"Други" у браку. Хрићанска породица. Развод.

Живот у атеистичкој породици.

У чему је специфичност породичних односа?

Апостол Павле каже да је породица мала Црква, односно у породици постоје све

или основне карактеристичне црте црквене љубави. Има један древни јеванђељски

рукопис који се налази у Кембриџу, у Енглеској, који садржи у себи само неколико

одломака, који нису ушли у уобичајен јеванђељски текст. И један од ових одломака гласи

да су људи упитали Христа: "Кад ће доћи Царство Божије?" – и Он је одговорио: "Царство

Божије је већ дошло тамо где двоје више нису двоје, већ једно..." И ово, наравно, почиње у

породици, зато што онакво јединство, онаква љубав којих има у породици без обзира на

све тешкоће, уз нашу греховност, наравно, нигде не могу да се нађу. И ширење ове тајне

јединства из породице даље треба да буде по узору на породицу, а не по некој теоретској

слици, односно по слици друштва људи који би се договорили о јединству, јер они не могу

да достигну јединство које бива у породици. Ни породица, ни ово друштво не постижу

пуноћу о којој маштамо, то се подразумева. Између породице и Цркве апостол Павле

прави извесну паралелу не само у речима о томе да је породица мала црква, већ и у 6.

глави Посланице Ефесцима, која се чита на венчању, где он говори да муж треба да заузме

место Христа у односу на Цркву, жена – место Цркве у односу на Христа. И млади људи,

млади мужеви врло често као да губе из вида, да – јесте, постоји известан однос неке

зависности жене у односу на мужа, али је претпоставка за ово та да је муж позван да у

односу на жену заузме положај пожртвоване љубави која целу себе предаје, који је заузео

Христос. Ова претпоставка, проширена на Цркву, даје нам још једну аналогију и уједно,

наравно, извесну разлику, зато што се овај однос између мужа и жене остварује по угледу

на Цркву, а остваривање ове љубави у Цркви се уједно остварује по образу породице.

Огромна већина црквене литературе се односи на појединца, чак углавном на

монахе. Шта можете да кажете о хришћанској породици?

Могуће је да ће оно што ћу рећи звучати пагански, али мислим да хришћанска

породица пре свега треба да буде срећна. Ово не значи да треба повлађивати другоме у

свему. Али ако хришћанска породица представља слику несрећног споја два или три

човека, сваки ће неверујући или полуверујући гледајући је, рећи: "Па ако је то све што Бог

може да учини!.." Или још горе: "Ако улазак Бога у живот у односу два човека доноси

такве плодове, боље је без Њега..." И чини ми се (не говорим о свакој срећи, не говорим о

хармонији у злу, већ о озбиљном односу), да у центру породице мора да постоји љубав,

треба да постоји радост, а не стална мука у име некаквог идеала, често измишљеног. Често

би хришћанска породица могла да буде најубедљивији аргумент за то да Бог улазећи у

неку ситуацију, долазећи извесној групи људи, уноси нешто чега нигде нема и ово се

може назвати срећом, а не разбијеношћу. Зато говорим о срећи као о првом и веома

важном услову. Срећа, наравно, треба да буде морално постојана, односно, мора постојати

истински хришћанска љубав између мужа и жене; и кад кажем "хришћанска" ја не

говорим нешто егзотично и чудно, већ говорим просто о односу у којем човек поштује,

воли другог, води рачуна о њему, сматра да ће он или она (ово се односи на једно и на

друго) с радошћу жртвовати нешто жељено ради другог; да се деца такође васпитавају у

истини, у љубави, да покушавају да им сугеришу да добро доноси радост, а не само напор

итд. Чини ми се да је срећна породица убедљив доказ да кад Бог дође у људску ситуацију

она може да процвета тако као што ниједна друга не може.

Могуће је понекад – али тада то треба да учине сви заједно – жртвовати веома

много, што чини обичну светску срећу ради нечег узвишенијег. Сећате се, Јован

Кронштатски је рекао својој жени да ће они служити Богу, а са срећом ће се стићи, нека

други буду срећни. Ако је то међусобно, ако су обоје или цела породица спремни да дају

неке своје радости ради других, то је друга ствар. Али оно против чега протестујем јесте

идеја да један човек има право да уништи туђу радост, да одузме радост од других, да би

је однео некуда на страну, да би ишао да теши неког на другом крају града док његова

сопствена породица остаје без радости, без утехе.

У наше време развод је постао свакодневна појава, људи се према овом питању

врло лако односе. Црква на то гледа другачије...

Развод је једна од највећих трагедија која може да задеси човека. Он не представља

само крај љубави, која је условила брак, већ крај наде у цео живот пун радости и дубине.

Дакле, у овом смислу развод треба анализирати веома, веома пажљиво. Зашто се људи

разилазе? Како се може десити да двоје људи, који су се заволели, одједном открију да

љубави између њих нема и да им преостаје само да се разиђу? Први узрок је, чини ми се, у

томе што се многи бракови обављају међу људима који нису у потпуности зрели, међу

људима, који умишљају да ће радост која постоји међу њима кад се срећу, кад опште, кад

заједно нешто раде, трајати без краја и да је не треба ни бранити, ни обрађивати. Други

узрок то што се понекад испоставља да је љубав, која је на почетку изгледала као права,

заправо површнија него што смо очекивали, а животне околности бивају тако тешке да ове

неочекиване околности ремете јединство које би могло да опстане уз велику и веома јаку

љубав.

На Западу хришћанске цркве углавном не прихватају развод. Развод се у

Православљу сматра прихватљивим. Зашто? Како је то могуће? Западњаци се позивају на

то да у Јеванђељу Спаситељ говори о томе да је Мојсије дозволио да се писмо о разводу

даје због људске тврдовратости, али да на почетку није било тако. А ја ћу рећи: хришћани

на Западу мисле да се ове речи односе само на Христово време и да смо данас ми,

хришћани, слободни од ове суровости срца и да због тога развод за нас не може да

постоји. У ствари, ми знамо како безосећајно, како уско, како хладно бива људско срце, и

како лако, кад човек мисли да воли другог, одједном постаје хладно због тога што се

вољени човек показао (како му се чини) недостојан ове љубави или га је ранио у области

која му је превише болна и драга. Ево, зато ми, узимајући у обзир да људско срце бива

сурово, нестабилно, сматрамо развод могућим, иако га сматрамо веома великом

трагедијом у животу.

Више од тога: ми то узимамо на себе, зато што за развод нису одговорни само муж

и жена – за развод је одговорна сва Црква. Јер ми венчавамо без размишљања сваког

човека који ће дође и може да докаже да је крштен. Зар је то основа? Зар се ради о томе да

се двоје људи сједини "по праву"? Не, хришћански брак треба да буде икона односа

између Христа и Цркве, односно савршеног давања једног другом, спремношћу човека да

свим животом и свом смрћу воли човека, да заборави на себе ради вољеног човека и то се

ретко среће. У ствари, већи део оних који долазе да се венчају траже радост међусобног

сусрета, али и не размишљају о ношењу крста. Зато се кад се сусрећу с тешкоћама у

односима, испоставља да нису спремни за ове тешкоће заједничког живота – и они се

разилазе. Док будемо венчавали формалне "хришћане", незреле људе, разводи ће се и

даље дешавати.

Рећи ћете: "Шта – да ли би онда требало престати с венчањима?" Не, али требало

би васпитавати људе, при чему их не треба васпитавати речју и проповеђу, већ примером.

Како младић и девојка да знају, да науче заиста како може да их сједини крсна победничка

љубав, ако у хришћанском друштву тога нема? И зато сматрам да одговорност лежи на

целој Цркви, на целом хришћанском друштву. И овим се објашњава то што Црква

допушта развод, зато што је она крива у својим служитељима и својим члановима:

родитељима, свештеницима, криво је друштво које их окружује. Међутим, развод остаје

трагедија – можда највећа, зато што је то моменат кад двоје, који су у зачетку били

јединствени, одједном престају да буду јединствени и постају једно другом туђи.

Ми не прихватамо развод за свештеника, зато што је свештеник призван да буде

пример, узор за своју паству, али ми с милосрђем, с љубављу и с дубоким болом

дозвољавамо развод за мирјане. Међутим, то није норма, то није једна од могућности која

стоји пред људима кад одлуче да се венчају – то је катастрофа. Зато Црква у стара времена

после развода у току дугог времена, понекад до седам година, није дозвољавала

разведенима да склопе брак, сматрајући их незрелима да ступе у нови брак. Требало је да

прођу читаву школу духовног васпитања – не образовања, већ управо васпитања, гајења,

да би могли да уђу у брак другачије, као потпуно зрели људи.

Како верник да оствари свој хришћански живот, сам, у атеистичкој средини, у

својој сопственој породици?

Ја немам лично искуство тога како се живи у атеистичкој породици, али знам такве

породице. И премда могу да судим само споља, рећи ћу следеће. Нас је Бог послао у свет

да бисмо у овом свету били светлост, да бисмо били она со, која спречава труљење, да

бисмо били глас истине и правде, да бисмо за људе били појава такве димензије коју они

не знају и човек такве врсте, какав ван Бога не постоји. Зато је живети у атеистичкој

породици – подједнако компликовано или једноставно као и живети у атеистичком свету.

Сав наш свет је у принципу безбожан. Наш задатак је да у таквој породици живимо свом

правдом, свом чистотом душе, да живимо свом истином, које у нама постоје; али не

употребљавајући ту истину, ту правду, ту лепоту, ту племенитост, којима смо се научили

од Бога да бисмо понижавали, вређали и љутили људе из околине. Све то треба

употребљавати тако, живети тиме тако да би се људи, гледајући нас, запитали: "Шта овај

човек има што ја немам? Какав сјај постоји у њему? Каква тишина постоји у њему? Каква

је у њему дубина? Како може да ме воли кад га стало вређам? Како може да верује у мене

кад ја не могу да верујем у себе? Како може да ме брани од сваког зла, и од оног које

видим да делује у мени и привлачи ме, не понижавајући, не вређајући, не прекоревајући

ме, већ само стајући између мене и зла и патећи због тога?.." Ако се тако размишља могу

да кажем: из такве породице се не може отићи, зато што је наша улога да будемо светлост,

а не да одемо тамо где је светло и без нас.

Али постоје и практичне потешкоће. Како живећи у атеистичкој породици

верујући човек да иде у цркву, како да пости, како да поштује сва правила верског

живота, која жели да поштује?

Прво правило религиозног живота је тако заволети свог ближњег да човек буде

спреман да за њега да свој живот. А "дати живот" уопште не значи умрети, то значи из

дана у дан, из часа у час занемаривати себе, одстранити своју забринутост због себе да би

човек размишљао о другом. У овоме је све Јеванђеље. Спаситељ нам говори да цело

Јеванђеље, сав закон и пророци могу да се изразе на следећи начин: заволи Бога свим

срцем, свим умом, свом помишљу својом и ближњег свог као самог себе. И ето, то је све.

Сад: нико не може да нам смета да се молимо, зато што је молитва унутрашње

стање, то је наше општење с Богом. Може се без иједног покрета усана, без иједног

покрета тела, без иједне речи, без иједног звука стално стајати пред Богом у молитви.

Човек може да не иде у цркву или да иде ретко, али да иде свом душом. И могуће је (као

што се то дешава с хиљадама, понекад с милионима људи, као што је било са мном у току

рата, кад у близини није било ниједне цркве) у тренутку кад знаш да се одвија

богослужење, душом постати заједничар у ономе што се тамо одвија, пренети се на

тренутак тамо, отићи у Бога и тако бити у цркви. Зато што у цркви није онај ко тамо стоји,

ко "престојава" службу, већ онај ко је тако погружен у Бога да постаје заједничар

вечности. Ово нико никоме не може да се одузме и ако човек ово прихвата, то неминовно

неком топлином или светлошћу стиже и до оних који ни у шта не верују. Они ће с

чуђењем осећати да се нешто десило, да је нешто допрло до њих.

Одговори на питања

Верско васпитање деце. Породична молитва. Крштавање деце. Абортуси.

Шта можете да кажете о верском васпитању деце?

Потпуно сам сигуран у то да децом може да се бави сваки човек који их разуме и

који може да им пренесе веру – не само умна знања на религиозне теме из главе, већ

горење сопственог срца и схватање путева Божјих. Чини ми се да би идеално било да се

тиме баве родитељи код куће или при цркви они који су за то способни. Постоје породице

у којима родитељи имају солидно православно образовање, али је у просеку родитељима

теже да науче своје дете него свештенику, зато што дете свештеника слуша на другачији

начин. Истина, свештенику је обично тешко да се тиме бави: он има и богослужења, и

требе и разне друге обавезе.

Ми смо пре 38 година основали парохијску школу и она од тада расте. Два пута

месечно после Литургије имамо предавање; затим се деца одводе у оближњи парк да би се

ближе упознала. Врло је важно да она постану породица која ће у будућности бити

парохијска заједница. Лети организујемо камп за њих. Почели смо од мале групе, а ове

године (1987.г. нап.ред.) имаћемо стотину деце. У вашим размерама то је кап у мору, али

је за нас то много. Деца две недеље живе заједно. Ујутру и увече бива молитва; држимо

часове верске наставе у групама, часове рукодеља, спорта, извиђача. И ово међу децом

ствара односе који им омогућавају да кад мало одрасту, кад дођу у године у којима се деца

буне против родитеља уместо да деле своје утиске или да траже савет и помоћ у школи

или на улици, иду код својих другара из кампа, са веронауке, односно из Цркве и да у

коначном добију потпуно другачије одговоре.

Пре него што израсте у меру хришћанина дете треба да буде просто човек. Ако у

24. глави Јеванђеља по Матеју прочитате причу о козама и овцама тамо се питање

поставља јасно: "Да ли сте били човечни, да ли сте израсли у меру правог човека?" Тек

тада можете да израстете у меру заједничарења с Богом. Зато треба учити дете

истинољубивости, верности, храбрости, особинама које га чине истинским човеком; и

наравно, треба га учити самилости и љубави.

Ако се говори о вери деци треба предавати Живог Бога – не устав, не нека

формална знања, већ онај огањ који је Христос донео на земљу да би сва земља или у

сваком случају сваки верник постао купина која не сагорева, да би горео, да би био

светлост, топлина, откровење за друге људе. И ради тога треба да предајемо управо Живог

Бога – примером свог живота. Духовни отац ми је говорио: "Нико не може да напусти свет

и окрене се вечности ако не угледа у очима или на лицу макар једног човека сјај вечног

живота..." Ево ово треба предавати: Живог Бога, живу веру, реалност Бога; све остало ће

се додати.

Нисам одушевљен кад се деца уче систематски, рецимо, да је живот Исуса Христа

протицао тако и тако. Деци није потребна обавештеност, већ оне ствари које могу да

допру до њих; потребан им је жив контакт који може да узбуди душу, да је надахне. Не

просто историја као Историја. Нека приче буду неповезане – у своје време оне ће наћи

своје место. Чини ми се да је драгоцено то што дете често о Богу и о тајнама Божјим зна

више него његови родитељи. И прво што родитељи треба да науче јесте да га не

спречавају да зна, да не претварају искуствено знање у катехизис мозга. Сад не желим да

грдим катехизис као такав; али дешава се да дете зна, а приморавају га да формулише. И у

тренутку кад га уместо да оно зна свом утробом, приморавају да набуба неку фразу или

неку слику, све почиње да изумире.

Као што сам већ рекао, чини ми се да детету не помаже баш много да зна све

чињенице из Јеванђеља као чињенице. Разуме се, ако волите некога ви желите да знате

шта се с њим десило; али човек прво треба да заволи, па онда да почне да прикупља

чињенице. Сећам се предавања веронауке у Руској гимназији у Паризу: деци се причало о

животу Господа Исуса Христа, требало је научити напамет или тропар или одломак из

Јеванђеља и све је то "требало" радити, за све то су се добијале оцене исто као из

аритметике или познавања природе. И то је само упропаштавало жив доживљај, јер

заправо зар није свеједно по ком редоследу се шта догодило?

Али, с друге стране, саме јеванђељске чињенице и приче о њима су тако пуне

занимљивости и лепоте да се ако циљ није бубање, већ заједничарење деце у овом чуду,

може постићи неки успех. У Лондону сам се шест година бавио децом. Деца су имала од

седам до петнаест година и било их је премало да би се створиле групе по узрастима; и

било је веома тешко "предавати" им. Зато смо седали за дугачак сто, узимали јеванђељски

одломак и заједно га анализирали. И понекад се испостављало да жустри седмогодишњак

може да буде много живљи сабеседник од четрнаестогодишњака – и тешкоће су се

изглађивале. То је зависило од пријемчивости, од реакције, не само од разума, већ од

укупне осетљивости. Тако смо усвајали одломке из Јеванђеља који се читају у недељу и

празнична Јеванђеља. Прво сам им ја препричавао Јеванђеље што сам могао живље и

сликовитије, употребљавајући овде-онде неку реченицу из текста, али не обавезно

читајући га у целини, зато што је врло често јеванђељски текст претерано гладак, дечија

пажња клизи по њему. Затим смо га разматрали и постепено долазили до тога да

прочитамо текст онако како је он изложен у Јеванђељу. Мислим да треба стварати живо

интересовање и живу љубав, жељу да се зна шта је даље било и због чега.

У другим случајевима смо анализирали моралне проблеме. Рецимо, сећам се да је

дечак Андреј код куће разбио прозор и ми смо га замолили да нам објасни зашто разбија

прозоре код куће. Нећу да кажем да је разбијање комшијских прозора више оправдано, али

зашто му је то пало на памет? И дошло је до велике, живе дискусије међу децом зашто то

може да се догоди. И постепено су у току дискусије почеле да испливавају речи из Светог

Писма које описују или карактеришу расположења која су деца изражавала. И деца су ми

рекла: "Па то је запањујуће! Све што у нама постоји: и добро и зло – може се изразити

речима Спаситеља или апостола. Значи, све је тамо: ја сам сав у Јеванђељу, цео ја сам у

Посланицама..." Ево, то је мислим, много корисније него учење напамет.

Ево, то је све моје врло оскудно знање о васпитању деце. Ја нисам био верујуће

дете, до петнаесте године Бог за мене није постојао и не знам шта да се ради с дететом да

би се оно васпитало. Зато се не бавим малом децом; бавим се децом тек онда кад могу с

њима да разговарам, односно од једно девет-десет година. А до тада не знам шта треба да

се ради с душом. Знам само једно: над дететом се треба молити. Трудна жена треба да се

моли, треба да се исповеда, да се причешћује, зато што се све што се с њом догађа догађа

и с дететом које она очекује. Кад се дете роди над њим се треба молити и за њега се треба

молити, чак и ако се човек због нечега не моли заједно с њим. А да бисмо се молили

заједно, чини ми се да треба тражити молитве (дозвољава се да се оне и смисле) које могу

да допру до детета – не до детета уопште, већ управо до овог детета. Чиме оно живи, ко је

оно, како оно будући оно што јесте може да говори с Богом – то знају само родитељи, зато

што они знају како њихово дете разговара с њима.

Друго: нама полази за руком да претворимо у непријатну обавезу оно што би могло

да буде чиста радост. Сећам се како сам на путу до цркве свратио по породицу Лоски (у

Паризу смо живели у истој улици). Спремају се, обукли су троје деце, а четврто стоји и

чека, али га не облаче. Он упита: "А шта је са мном?" А отац одговори: "Тако си се

понашао ове недеље да немаш шта да тражиш у цркви! Ићи у цркву је част, привилегија;

ако се целе недеље ниси понашао као хришћанин, већ као демончић, онда седи у тами

пакленој, седи код куће..."

А ми чинимо супротно. Говоримо му: "Иди, иди, покај се, реци свештенику,.." или

нешто у том смислу. И услед тога сусрет с Богом све више постаје дужност, нужност, а

понекад и просто врло непријатна карикатура Страшног суда. Прво се детету сугерише

како ће му бити ужасно и страшно да призна грехове, а затим се оно насилно тера тамо.

Мислим да је то лоше.

Код нас се деца исповедају од седам година, понекад мало млађа или мало старија,

у зависности од тога да ли су дошла до узраста кад могу имати суд о својим поступцима.

Понекад дете долази и даје дугачак списак својих сагрешења; и ви знате да је сагрешења

записала мама зато што је ове различите грешке због нечега нервирају. А ако упиташ дете:

"А да ли ти стварно осећаш да је то јако рђаво?" – оно често одговара: "Не..." – "Па зашто

то исповедаш?" – "Мама ми је рекла."

Ево то мислим да не треба да радимо. Треба да чекамо тренутак кад дете већ има

неке моралне представе. Ја на првој исповести не постављам питање о томе колико је оно

згрешило, и шта и како. (Не дајем вам себе као пример, већ просто причам шта ја радим.)

Говорим отприлике овако: "Добро, ти си сад постао велики дечак (или велика девојчица).

Христос је увек био твој верни друг; раније си ти то просто доживљавао као природно и

као нешто што треба тако да буде. Сад си ти толико порастао да можеш, са своје стране,

да постанеш веран друг. Шта ти знаш о Христу, шта те у Њему привлачи?.." Дете

углавном говори о овом или о оном што му се свиђа или што га дотиче у Христу.

Одговарам: "Значи ти Га разумеш у томе, волиш Га у томе и можеш да Му будеш веран,

исто као што можеш да будеш веран својим пријатељима у школи или својим

родитељима. Можеш, на пример, да одредиш себи за правило да нађеш начин да Га

обрадујеш. Како можеш да Га обрадујеш? Има ствари које говориш или чиниш које су Му

можда болне." Понекад деца сама причају нешто, понекад не. А понекад можеш да кажеш:

"Да ли, на пример, лажеш? Да ли вараш у играма?.." Никад не говорим о послушању

родитељима у овој фази зато што родитељи често користе овај начин да би поробили дете,

користећи Бога као максималну силу која ће утицати на њега. Трудим се да деца не бркају

захтеве родитеља и своје односе с Богом. У зависности од тога ко је дете могу му се

понудити различита питања (о лажи, о овом или о оном) и може му се рећи: "Е па лепо,

обрадуј Бога тиме што ово или више нећеш чинити или ћеш се макар трудити да не

чиниш. А ако учиниш, кај се, односно стани, реци: "Господе, опрости ми! Испоставило се

да Ти нисам добар друг. Хајде да се помиримо!.. И дођи на исповест да би свештеник

могао да ти каже: "Да, пошто се кајеш и пошто ти је жао, могу да ти кажем у име Божије:

"Он ти то опрашта. Али, размисли о томе како је жалосно што је тако лепо пријатељство

било разбијено..."

Пост за децу треба спроводити разумно, односно тако да он не буде потпуна и

бесмислена мука, већ да има васпитно својство. Чини ми се да је за дете важније да почне

пост од неког моралног подвига. Треба му понудити, омогућити да ограничи себе у ономе

у чему се испољава прождрљивост, похлепа, а не у смислу ове или оне хране. Оно то

треба да чини, колико може, са свешћу да тиме потврђује своју оданост Богу, да побеђује

у себи ове или оне негативне склоности, да покушава да савлада себе, да стекне власт над

собом, да учи да управља собом. И треба постепено повећавати пост сразмерно с тим како

дете то може да учини. Јасно је да нема потребе да се једе месо: вегетеријанци га никад не

једу и живе и цветају. Тако да није тачно говорити да дете не може да пости без меса. Али,

с друге стране, треба имати у виду шта дете то може да учини у складу са здравственим

стањем и својом снагом.

Кад се хришћанска породица окупља на молитву ова молитва може да буде више

или мање пажљива, више или мање дубока; овде се не открива само грех сваког члана, већ

и извесна духовна подељеност...

Немам искуства у породичној молитви, зато не могу о томе да говорим директно,

али сам сигуран: да би људи могли да се моле заједно треба такође мало да се моле и

одвојено. Свако има свој ритам: једни људи се моле полако, други брзо; ако се моле

заједно треба се држати извесне средине. Ако сваки члан породице одвоји пет-десет

минута да буде с Богом и да поприча с Њим или својим речима или речима светаца, али

својим темпом, он касније може да се улије у једну молитву. Али, ако људи покушавају да

се моле само заједно, заједнички ритам је заправо ритам који никоме не припада и много

је теже удубити се.

Друго чему човек мислим да треба да се учи јесте да ћути у Божијем присуству. И

треба да почиње да се моли онда кад у њему већ постоји извесна тишина, зато што човек

може да се моли само из дубине тишине и тиховања; из испразности могу само да се

говоре молитвене речи. Наравно, Бог може да учини чудо, али се не ради о томе. Треба

користити свој ум и искуство да би се поуке које су дате у пустињи примениле на градску

пустињу. Понекад је много "празније" међу људима него кад никога нема.

Шта треба захтевати приликом крштавања новорођенчади и има ли случајева

кад не треба обавити крштење?

Ово питање се поставља и код нас зато што има породица које желе да крсте дете,

али никад не долазе у цркву, то су такозвани молебано-парастосни хришћани или они који

долазе на крштење, венчање и сахрану, а и то више на своје него на туђе.

У идеалном случају требало би крстити под условом да се родитељи обавезују да

омогуће кумовима да васпитају дете у вери. У ствари, ми (и ви вероватно) крстимо децу,

надајући се да ће она добити неко верско васпитање и образовање, али без посебне наде да

ће оно бити у великој мери усвојено.

Могу се навести аргументи и "за" и "против". Знам људе који нису били крштени,

али су доживели огромно религиозно искуство у неком тренутку, дошли у цркву и кажу:

"Треба да се исповедим и да се причестим..." Није крштен – шта с њим да се ради? А

уједно, почињати од оглашавања и крштења, а не од исповести и причешћивања – то тако

све растеже и чини тешким и далеким. Говориш одраслом, зрелом човеку: "Прво треба да

се крстите, објаснићу вам..." А он је као апостол Павле на путу за Дамаск срео Христа,

некако му "није до тога". И тада видиш да би било срећа кад би он могао да каже: "Крштен

сам као дете, никад нисам био у цркви, никад ни у шта нисам веровао, али сад се одједном

нешто догодило..." – и тада би могао да се исповеди и да се причести и укључио би се.

С друге стране, може се рећи да кад не бисмо крстили свако дете, човек имао шансе

да доживи обраћење и да уместо да само стихијски настави живот (то још не би било

страшно) само низводно отплива, појави се на дан своје свадбе и каже: "Имам право да се

венчам у цркви, ево моје крштенице..." У извесном смислу требало би рећи: "Не, немаш

никакво право, зато што ти ниси члан Цркве: није довољно то што си некада крштен..."

Формално ми немамо права то да учинимо, канонски он је православни хришћанин и

може да прими све тајне.

Наравно, идеално би било крстити и затим омогућити кумовима да васпитавају децу

у вери; али то зависи од много тога, пре свега од односа између родитеља и кумова; ако се

они посвађају, доступа неће бити, ако кумови буду тако упорни да родитељи престану да

одобравају њихово присуство доћи ће до раскида. Тако да ми крстимо, али ово питање код

нас није решено.

Једном приликом сам поступио оштро: једна млада жена која није долазила у цркву,

крстила је прво дете и обећала је да ће га доводити у цркву, а није га доводила. Довела је

да крсти друго дете, рекао сам јој: "Крстићу га, али ако не будеш долазила у цркву с ово

двоје, одбићу да крстим треће..." И она је почела да долази зато што је осетила да ће то

бити одлучење. Тако се може поступити с људима који су у извесном смислу црквени и

свесни, с којима имате неке људске односе. Ако то кажете првом човеку на којег наиђете,

он ће то доживети као шамар и отићи ће да тражи неког другог. У овом случају је то била

кћерка родитеља које сам добро познавао; знао сам је још као девојчицу и могао сам

оштро да поступим. Али, често човек има осећај: зашто људи крсте дете кад сами не

учествују у животу Цркве?

Како посматрати праксу абортуса?

Питање о допустивости абортуса говори о запањујућој безосећајности човека,

уопште човечанства, према људском животу. Страшно је мислити да се истовремено

говори о светости људског живота и одмах се дозвољава и озакоњује абортус. Чини ми се

да у земљи у којој је абортус озакоњен, нико, почевши од владе и завршавајући обичним

становником нема права да говори о томе да је људски живот светиња зато што је абортус

убиство.

Разуме се, има случајева кад је абортус неизбежан, али ти случајеви су само

медицинског поретка. Кад се зачиње дете које не може да се роди, које ће бити наказа,

које ће бити чудовиште, - да, у том случају абортус је допустив. Али кад абортус врши пар

или жена која је дозволила да зачне дете које није желела да има и којег жели да се избави,

то је просто злочин.

Говорити о томе да се абортус може учинити у неком тренутку пре него што

ембрион већ видљиво поприма лик детета такође није излаз из ситуације, у сваком случају

за верника. Да ли можемо да кажемо да кад је Мајка Божија зачела Спаситеља Христа до

извесног тренутка, до 14., 18., до 28. недеље Он није био човек и није био Бог Који се

рађа? Не, у тренутку зачећа ембрион је већ човек, његово уништење је убиство човека. На

ово треба гледати директно и озбиљно, никаквог извињења у овом смислу нема. Абортус

је резултат или распуштености људи, који не предузимају никакве мере да не зачну дете

или говори о потпуној безосећајности према људском животу. С тачке гледишта Цркве, с

тачке гледишта Јеванђеља, па и просто с тачке гледишта здравог човечанства то је злочин.

Ево то је једино што могу да кажем о томе.

Жене које абортирају не знају какве ће бити последице и психолошке, и

физиолошке. Има доста случајева кад жена која је починила абортус касније више не

може да има дете; и тада заиста пада у очај, бива лишена радости материнства које се

одрекла у извесном тренутку и о којој сад машта потпуно узалудно.

Али, осим тога, дешава се да се психолошки пре или касније пар или појединац

одједном освесте; они одједном схвате шта су учинили, схвате да је оно што су учинили

непоправљиво; уништили су живо биће, лишили су га живота који сами толико цене и

толико воле.

Мислим да овоме за верника може да се дода још једна ствар. Дешава се да човек

почини грех и тај грех треба да буде на овај или онај начин исправљен. С човеком с којим

смо се посвађали можемо да се помиримо. Зло које смо нанели човеку понекад може да се

исправи. Али одузети живот живом бићу је непоправљиви губитак. Једино што може да се

учини јесте да се молимо Богу да Он да вечни покој души којој нисмо омогућили да се

оваплоти и постане жив човек. Мислим да овде постоји известан зачетак наде, да је заиста

пред Богом свако зачето биће живо биће; њему треба дати име, треба се за њега молити и

треба се до краја живота кајати за то што је то живо биће било – због лакомислености,

због нецеломудрености, због неке похлепе, телесне или душевне – лишено живота. То је

дело покајања. Али покајање је бесмислено ако не доноси плод; и кад се говори о томе да

има абортуса који се понављају, то значи да човек није размислио и да још није схватио

шта је учинио. Плод, резултат покајања, треба да буде свест да човек ово никад више неће

моћи да учини.

Православна философија материје.

Лондон, 1974 г.

Ми превише често, по навици, по инерцији, због лењости ума, не само неверујући,

већ и верујући, о материји размишљамо као да је инертна и мртва. И заиста, с тачке

гледишта нашег субјективног искуства то је углавном тако. Али, с тачке гледишта

философије материје, с тачке гледишта њеног односа с Творцем, Који ју је Својом моћном

речју извео из небића у биће, није тако: све што је Бог створио, има живот; не ону свест

коју ми поседујемо, већ другу: у извесном смислу све што је Бог створио може радосно и

ликујуће да учествује у хармонији твари. Иначе, кад би материја била просто инертна и

мртва, сваки Божји утаицај на њу би био на известан начин магијски, био би насиље;

материја Му не би била послушна, чуда која су описана у Старом или у Новом Завету не

би била чуда, односно дело послушања и васпостављања изгубљене хармоније. То би била

дејства Бога с влашћу, против којих материја, коју је Бог створио, не би могла ништа. А то

није тако. Све је створено као живо, на сваком нивоу тварног живота, са својом посебном

тварношћу. И кад бисмо могли да у нашем врло често хладном, тешком и потамнелом

свету ухватимо оно стање материје које нам је већином недоступно, зато што је не видимо

Божјим очима и зато што је не видимо из духовног искуства, видели бисмо да су Бог и све

што је Он створио повезани живом везом.

Ово је врло важно за нашу религиозну свест, зато што се на томе заснива много

тога, не само у нашој религиозној вери, већ и у нашем религиозном искуству. У нашој

религиозној вери је с овим повезано поимање чуда, повезани су сама могућност и значај

Оваплоћења, односно тога да се Бог оденуо у тело, сјединивши са Собом материју овог

света. С тим је повезана мисао о томе да је Господ у Свом Вазнесењу ово наше тело, опет,

материју, коју је Он створио, однео са Собом у дубину Тројичне тајне.

С друге стране, кад говоримо о преображају све твари, који очекује човечанство

које верује у Бога, ми говоримо управо о томе: не о томе да мртва материја заблиста

мртвим блеском, већ о томе да заблиста изнутра обновљеном и препорођеном живошћу

како би у одговор на Божји додир, на заједничарење у Божијој благодати, почела да живи

ликујући. И у овоме су такође – и то је врло важно за нас – дубина и значај тајни. Тајне

нису празни обреди, то су догађаји у којима се човек својој вером, односно увереношћу да

Бог постоји, поверењем у Њега, љубављу према Њему, предаје Богу и у којима уводи

материју у област небеског, ослобађа је, враћа је првој или коначној слави и слободи. И

материја нас освећена овим ослобађањем, овом прожетошћу Божанском благодаћу, са

своје стране, враћајући нам се, додиром, заједничарењем с нама, обнавља у оној мери у

којој смо у стању да то доживимо и примимо. А да је тако, видимо из религиозног

искуства: тачније, да кроз наше тело, кроз нашу материјалност Бог може да утиче на нас.

Ово је несхватљиво, али је безусловно тако.

О човековом призвању

Беседа одржана у Лондону, 1991. г.

Криза као суд и као нова могућност. Циљ стварања човека. Веза између духовног и

материјалног света. Христово оваплоћење. Црквене тајне. Вечни живот.

Пад као губитак целовитости. Призвање за узрастање у светости.

Све више постајемо свесни потребе да чувамо природу и да спречимо уништавање

животињског и биљног света, које је данас попримило врло страшне димензије. У вези с

тим користи се реч криза. Криза је грчка реч која у коначном значи суд. Критичан моменат

је то кад се доводи у питање све што је раније постојало. Појам кризе као суда је веома

важан: то може бити Божји суд над нама; то може бити суд природе над нама, тренутак

кад природа с негодовањем, с противљењем одбија да сарађује с нама. То такође може

бити тренутак кад сами себи треба да судимо и да у многоме осудимо себе. Наша савест

поставља питање о томе шта смо за последњих педесет година учинили с нашом земљом;

његова суштина није у томе што ми имамо користи од тога да земља буде плодна и да се

на њој све дешава што је могуће боље, већ о томе каква је наша морална одговорност пред

светом, који је Бог створио из љубави и с љубављу, светом који је Он призвао на општење

са Собом. Разуме се, свака твар с Богом општи на различите начине, али нема твари која с

Богом не може да има неко општење; иначе би појам чуда био немогућ. Кад Христос

наређује таласима да се смире или ветру да утихне, то не говори о томе да Он има неку

магијску власт над природом, већ о томе да живу реч живог Бога сва Његова твар

доживљава на известан начин.

Осим појма о суду, који се садржи у речи криза, у њој постоји и други појам који

сам недавно чуо. Иста реч коју изговарамо као кризу, као суд над собом на кинеском

значи: могућност која се указује. И то је врло важно. Појам суда говори о прошлости; али

кад си оценио себе, кад си оценио ситуацију у којој се налазиш, кад си изговорио суд над

собом, следећи корак је да идеш напред, а не само да се осврћеш у назад. Заиста, у

тренутку суда човек се загледа дубоко у своју савест, загледа се у оно што је учинио – и

лично, и колективно као човечанство; и даље размишља о томе куда да иде. И управо у

тренутку кад почињемо да размишљамо о будућности, ми говоримо о могућем. Још нисмо

дошли до тренутка кад нема ни повратка ни пута у напред. Кад никаквог пута не буде ни у

прошлост, ни у будућност – наступиће крај света; још нисмо дошли до тога. Али сви смо

ми одговорни за нешто у овој природи у којој живимо; сви ми трујемо земљу, трујемо

ваздух, сви ми на известан начин учествујемо у уништавању онога што је Бог створио. И

зато би било добро да се замислимо над тим каква је веза између Бога, света који је Он

створио и човека. На овоме желим да задржим вашу пажњу.

Прво што је очигледно из Светог Писма јесте да је Бог створио све што постоји. То

значи да је Он Својом моћном речју позвао у биће оно чега раније није било. Притом је

позвао у биће да би свему дао блаженство, да би све довео у стање светости и

савршенства. Ако могу тако да се изразим, у тренутку кад је Бог стварао човека и другу

творевину, Он их је стварао из љубави, стварао их је да би с њима поделио оно богатство

које Њему Самом припада. Више од тога: не само богатство које Му припада, већ на

известан начин и Самог Себе. Из Посланице апостола Петра знамо да је наше људско

призвање (касније ћемо размислити о томе како се оно одражава на осталу твар) – не само

да знамо Бога, не само да Му се клањамо, не само да Му служимо, не само да дрхтимо

пред Њим, не само да Га волимо, него да у коначном, постанемо заједничари у Божанској

природи (2 Петр. 1, 4), односно управо да постанемо заједничари Бога тако да нам се

Божанска природа накалеми и да постанемо слични Христу у овом смислу. Свети Иринеј

Лионски је у једном од својих дела употребио изванредан, и можда чак страшан, али у

сваком случају величанствен израз. Он каже да ће на крају времена, кад сва твар дође до

пуноће свог постојања, кад човек дође до своје пуноте, цело човечанство у јединству с

Једнородним Сином силом Светог Духа постати једнородни син Божји. Ево нашег

коначног призвања. Али ово не значи да је човек призван на ово, а остала творевина није.

И желим да вам скренем пажњу на неколико момената из библијског казивања о стварању.

Читамо казивање о томе како Бог изговара реч и почиње оно чега никад раније

није било, зачиње се, појављује се у биће оно чега није било. И прво се појављује светлост.

Постоји (истина, не библијско већ источњачко) казивање о томе да се светлост рађа од

речи. И то је изванредна слика: Бог изговара стваралачку реч и одједном настаје светлост,

која већ постаје почетак постојања реалности. Даље видимо како се друга творевина

ствара заповешћу Божијом, као да се корак по корак усавршава, и долазимо до тренутка

кад се ствара човек. Наизглед, човек је (и то је заиста тако и по Светом Писму, чак и по

најпростијем, земаљском искуству) врхунац творевине. Али, казивање о стварању човека

је врло занимљиво. Не каже нам се да Бог створивши највише, најразвијеније животиње

даље чини следећи корак како би створио још савршеније живо биће. Каже нам се да кад

су све твари саздане Бог узима глину од земље и ствара човека од ове глине. Не желим да

кажем да је то опис онога што се десило, али је тиме указано на то да је човек створен од

основне материје свег створеног света. Разуме се, од ове материје су створена друга бића,

али је овде истакнуто да човек није отргнут од других бића, да је он као у корену

постојања све творевине, да је он створен од истог оног елементарног, основног, из чега је

изашла остала твар. И ово нас на известан начин чини сроднима не само – како би

неверујући рекао – с "највишим облицима животињског света"; то нас чини сроднима и с

најнижом земаљском тварју. Направљени смо од истог материјала. И ово је веома важно,

зато што пошто смо створени од свега тварног, имамо директне везе с њим. И кад свети

Максим Исповедник говорећи о човековом призвању пише да је човек створен од

елемената материјалног света и од елемената духовног света, да припада и духовном и

материјалном свету, он истиче да захваљујући томе, садржећи у себи и материјално, и

духовно, човек може сва саздана створења да доведе до духовности и да их приведе Богу.

Ово је човеково основно призвање.

Ово је врло важан моменат, зато што касније наступа други моменат – моменат

оваплоћења Речи Божије. Бог постаје човек, Господ наш Исус Христос. Он се рађа од

Дјеве, Он добија пуноћу Своје људске природе од Богородице; пуноћу Свог Божанства он

има одувек од Бога и Оца. Реч је постала тело, како каже јеванђелиста Јован; сва пуноћа

Божанства је обитавала у Њему телесно (Кол. 2, 9). Он је у потпуности Бог, Он је у

потпуности човек; Он је савршени човек управо зато што је Његова људска природа с

Божанском сједињена нераздељиво и нераздвојиво. Али обе природе уједно остају оно

што јесу: Божанство не постаје материја и материја не постаје Божанство. Говорећи о томе

исти овај Максим Исповедник даје следећу слику. Ако се узме мач – хладан, сив, на

известан начин без сјаја – и стави у пећ, и ако га после неког времена извадимо – мач ће

сав горети као ватра, сав ће сијати. И ватра и жар су толико прожели мач, сјединили се с

гвожђем да се сад може сећи ватром и палити гвожђем. Обе природе су се сјединиле,

прожеле су једна другу, остајући ипак оно што јесу. Гвожђе није постало ватра, ватра није

постала гвожђе, а уједно су нераздвојиви и нераздељиви.

Кад говоримо о оваплоћењу Сина Божијег кажемо да је Он постао савршени човек.

Савршен у смислу који сам управо навео: Он је савршен зато што је дошао до пуноће

свега онога што човек може да буде – постао је јединствен с Богом. Али, Он је уједно

савршен и због тога што је у потпуном смислу речи човек; очигледно видимо да је Он

постао потомак Адама, да је она телесност која Му припада, наша телесност. И ова

телесност је узета од земље, чини Га сродним, исто као и нас, са свим материјалним

светом. Он је Својом телесношћу сједињен са свим што је материјално. У овом смислу се

може рећи (о томе опет, пише Максим Исповедник) да је Христово оваплоћење космичка

појава, односно појава која Га чини сродним с целим свемиром, са свим што је створено;

зато што у тренутку кад енергија или материја настаје, она у Христу препознаје саму себе

у слави сједињења с Божанством. И кад размишљамо о твари, о оној земљи на којој

живимо, о свету који нас окружује, о васељени, чији делић ми представљамо, морамо да

размислимо и да схватимо да смо по својој телесности сродни свему ономе што је

материјално у васељени. И Христос, пошто је човек у потпуном, савршеном смислу ове

речи, по Својој телесности је сродан свој твари: најмањи атом или највећа галаксија у

Њему препознају саме себе у слави. Веома је важно да ово запамтимо, и чини ми се да

осим православља, ниједна вероисповест на Западу није доживела космичност оваплоћења

и славу, која се за целу васељену открила кроз Христово оваплоћење. Превише често о

оваплоћењу говоримо и размишљамо као о нечему што се десило само за човека, за

човечанство. Кажемо да је Бог постао човек да би нас спасио од греха, да би победио смрт,

да би укинуо поделу између Бога и човека. Наравно, то јесте тако; али ван граница овога је

све остало што сам сад покушавао да поменем и на шта сам се трудио да укажем макар и

невешто.

Ако се ствари тако замисле, ми ћемо с много већим реализмом, дубином, страхом и

страхопоштовањем доживљавати тајне Цркве. Зато што се у тајнама Цркве дешава нешто

потпуно запањујуће. Над честицом хлеба, над малом количином вина, над водама

крштења, над уљем, које се приноси на дар Богу и освећује, дешава се нешто што већ сад

ову материју чини заједничарем у чуду Христовог оваплоћења. Воде крштења су освећене

Христовом телесношћу и благодаћу Свесветог Духа, Који силази на њих и чини ово чудо.

Хлеб и вино постају заједничари и у телесности, и у Христовом Божанству кроз силазак

Светог Духа. То је већ вечност која је ушла у време; то је вечност, односно будућност, која

се већ сад очигледно налази испред нас, међу нама.

Исто се може рећи за све оно што се освећује. Има изванредних молитава које

никад не чујемо, зато што немамо прилике за то. На пример, постоји изванредна молитва

за освећење звона. У њој молимо Бога да освешта звоно тако да кад се буде чуло, до

људских душа доноси нешто што ће их пробудити, молимо да захваљујући овом звуку у

њима трепери вечни живот. Има једна песма (чини ми се Кољцова, али нисам сигуран)

које ћу сад покушати да се сетим.

Касно звоно, које звониш

Над равницом великом

Загрми над срцем које спава,

Над душом тромом.

Звоњавом дугом, погребном,

Свеопраштајуће-опроштајном

Загрми над срцем које спава,

Безнадежно-безбрижним!

Можда ће се пробудити,

И збацити са себе заборав,

И можда ће задрхтати,

На тренутак, на тренутак...

И ево, кад освећујемо звоно, управо то имамо у виду. Молимо да овом звону буде

дат не само музички звук (ако човек уме он то може да створи од било чега), већ молимо:

нека благослов Божји дође на ово звоно тако да његов звук – обичан, као сви звуци, јер

оно неће звучати различито од другог звона, које је направљено без молитве, без циља да

обнавља, да оживљује душе – звучи тако да његов звук допре до људске душе и да се ова

душа пробуди. Дакле, видите, не ради се само о томе да се освећују материја, вода, уље,

хлеб, вино и тако даље, већ да све то може да буде принето Богу на дар од нас, да га Бог

прихвати и да Бог улије, укључи у ову материју Божанску преображавајућу силу. Чини ми

се да је ово централно у нашем поимању и Христа и оваплоћења, и космичког, односно

васељенског, свеобухватног значења Христовог оваплоћења.

Ово се односи и на реч, јер не звучи само звоно и не обнавља само оно душе, него

људска реч звучи и обнавља душе или убија душу. Ако је реч мртва она убија, ако је жива,

она може доћи до људских дубина и може у њима да пробуди могућност вечног живота.

Вероватно се сећате оног места у Јеванђељу по Јовану кад је оно што је Христос рекао

збунило људе из Његове околине и кад су Га напустили. Спаситељ се обраћа Својим

ученицима и каже: "Хоћете ли и ви да одете од Мене?" И Петар одговара у име других:

"Куда да идемо? Ти имаш речи вечног живота" (Јн. 6, 26-29). Не ради се о томе да Он

толико познаје вечни живот, да га тако описује да ученици горе од жеље да уђу у њега.

Ако прочитамо Јеванђеље, видећемо да Христос нигде не говори специјално о вечном

животу у смислу да га описује, не описује пред њима слике вечности или пакла, или неба.

Не, али су саме Христове речи биле такве да су кад је говорио с људима Његове речи

допирале до оне човекове дубине, на којој почива могућност вечног живота и вечни живот

би се у човеку запалио као искра која је пала на суво дрво. Чини ми се да је веома важно

да стекнемо слику о овоме.

Ово се не односи само на Христа, Чија је реч, наравно, допирала јаче од било које

друге, већ и на оне велике учитеље и проповеднике који су својом речју преображавали

животе других људи. И звук је материјалан, и светлост је материјална. Све вештаствено и

све материјално (и толико велико да не можемо чак ни да замислимо његове димензије, и

тако мало да не можемо да га приметимо чак ни инструментима) управо захваљујући томе

што је човек створен од земље, односно што припада својим телом вештаству – све је

обухваћено Христом, укључено је у Христа. И зато кад нам се каже да је човеково

призвање да оде у дубине Божије, да се сроди с Њим тако да буде једно с Богом и да тако

преобрази своју телесност, и да у току овог процеса преображава цео свет унаоколо – нису

речи, већ је реалност, то је наше конкретно призвање, оно што нам је дато као задатак.

Али, зашто имамо тако мало успеха? Чини ми се да треба погледати Свето Писмо

и поставити себи питање: "Шта се десило?" (Наравно, говорићу фрагментарно, зато што

сад просто због недостатка времена не могу да развијам ову тему.)

Кад је човек створен, била му је отворена могућност да се наслади свим

плодовима раја, али он у свом постојању није зависио од ових плодова. Као што је

Христос рекао ђаволу кад Га је овај искушавао у пустињи: "Не живи човек само о хлебу,

већ о свакој речи Божијој" (Лк. 4, 4). Наравно, човек није живео речима Божјим, већ

стваралачком Речју Божијом и својим заједничарењем с Богом. Ево шта се десило у

тренутку његовог отпадања од Бога. Као прво, између човека и другог човека је дошло до

поделе. Кад је Ева била створена од Адама, они су се погледали и Адам је рекао: "Ово је

тело од мог тела, кост од мојих костију" (1 Мојс. 2, 23). Односно, он је у њој видео самог

себе, али не више затвореног у себи, већ као испред себе; он у њој није видео свој одраз,

већ њену сопствену реалност. И Ева исто тако. И они су били јединствени. Грех не само да

их је поделио, већ је и разбио целовитост односа између човека и целог света који га

окружује. И сад, кад се човек откинуо од Бога, кад је изгубио способност да живи само

Божијом речју, Бог му даје могућност и задатак: могућност да постоји тиме што ће

добијати известан део свог живота од плодова земље, и задатак да обрађује ову земљу. Он

без тога умире – он више не може да живи само Богом. Човек је на известан начин

укорењен у Богу Којег није изгубио до краја, и у земљу, у коју је уронио корењем, што

није требало да чини, зато што је његово призвање било да ову земљу води ка Богу, да на

известан начин буде вођа. У Библији читамо да је човеку било речено да господари

земљом и стално ову реч тумачимо у смислу: да има над њом власт, да влада над њом.

Господарити не означава обавезно то. Вероватно се сећате, опет из Јеванђеља, место где

Христос каже: "Владари земље владају над својим потчињенима; нека не буде тако с вама:

први од вас нека свима буде слуга" (Мк. 10, 42-44). То је и било човеково призвање: да

буде слуга; не у неком понижавајућем смислу, већ да буде онај који служи свој твари у

њеном усхођењу ка Богу и у њеном постепеном укорењивању у Богу и у вечном животу.

А затим долази други моменат. Ако пажљиво прочитате причу о генерацијама од

Адамовог пада до потопа, можете да приметите да се број година живота лица која се

помињу стално смањује. На другом месту Светог Писма (не могу сад тачно да цитирам)

каже се да је после пада смрт постепено улазила, да је смрт постепено овладавала

човеком, тачније човечанством, све више и више, зато што је човечанство све даље и даље

одлазило од јединства с Богом и све дубље урањало у тварност, која сама по себи не може

да да вечни живот и чак ни дуг земаљски живот. Ипак, постоје два изузетка у овом низу.

Једно је Матусаил, који је живео дуже од свих својих предака и потомака; за њега је

речено да је био друг Божји и да је живео толико и толико година. Друго је Енох, који је

зато што је био друг Божји, по библијском казивању умро млад: са свега триста и нешто

година... За нас то, наравно, није младост, али је он у поређењу с другима био млад.

Међутим, дуги живот једног и рана смрт другог били су условљени тиме што су обојица

били више од било ког другог сједињени с Богом. Богу је било потребно да један живи и

Богу је било потребно да други дође код Њега.

А затим долази потоп и у тексту постоји још једно место над којим човек може да

се замисли. Људи су све даље и даље одлазили од Бога до тренутка кад је Бог погледавши

их, рекао: "Ови људи су постали тело" (1 Мојс. 6, 3). У њима није више било духовности и

дошао је потоп, смрт их је узела. А после потопа Господ први пут каже: "Сад вам се за

храну дају сва жива бића. Она ће вам служити као храна, и бојаће вас се и страшиће вас

се" (1 Мојс. 9, 2-3). То је врло страшно. Страшно је замислити да је човек, који је био

призван да свако биће води путем ка преображају, ка пуноти живота, дошао до тога да

више не може да се вине ка Богу и да је принуђен да своју храну добија убијањем оних

које је требало да води ка савршенству. Овде као да се затвара круг трагедије. Ми се

налазимо у том кругу, још увек нисмо способни да живимо само вечним животом и речју

Божијом, иако су се свеци у значајној мери враћали првобитној Божијој замисли о човеку.

Свеци нам указују да се молитвом и духовним подвигом, треба постепено ослобађати од

потребе да се човек храни телом животиња и да треба прелазити само на биљну храну и

улазећи у Бога све више и више имати све мању и мању потребу за њом. Било је светаца

који су живели само од тога што су се једном недељно причешћивали Светим Тајнама.

Ево у каквом свету живимо, ево за шта смо призвани, ево каква је била датост.

Ево наше православне представе о томе какав је свет и како је Бог повезан с овим светом:

не само као Творац Који просто твори и остаје туђ Својој твари. Чак ни уметник не остаје

туђ ономе што ствара; свако може да препозна руку уметника или његов печат на његовом

стваралаштву. Овде се ради о нечем другом. Није да Бог просто ствара и пушта творевину

да живи, Он остаје повезан с њом и зове је к Себи да би она порасла у пуну меру датих

могућности: из невиности – ка светости, из чистоте – у преображеност. Ево представе коју

ми у Православној Цркви имамо о тварном свету, о односу између Бога и човека и све

твари без изузетка и о улози човека. Тада постаје јасно, с тачке гледишта Православне

Цркве, питање о нашој улози и о томе шта сад радимо са земљом. Питање се не поставља:

"упропастиће нас оно што чинимо са земљом," већ: "оно што чинимо са земљом

представља нарушавање нашег људског призвања". Ми сами себе упропашћујемо и

затварамо пут другој твари ка преображеном животу.

Закључци живота

Човек сам себи заклања пространство. Самоодрицање.

Духовна дубина. Старење.

Из године у годину се окупљамо два пута – за време Великог и за време Божићног

поста – како бисмо пред лицем сопствене савести, Божије истине, Живота (с великим

"Ж"), пред лицем Бога, провели тих дан, ослобођен од уобичајеног ритма живота. И

питање које себи постављам сваког дана и на које одговарам са све већим осећањем бриге

и боли је следеће: "Чиме је све то уродило?" Из дана у дан живимо пред лицем Божјим, из

дана у дан одрастамо, а затим старимо; чујемо Јеванђеље, пред нама промичу слике

хиљада светаца, од којих су многи – наши рођени руски свеци; одушевљавамо се

Христовим речима; дешава се да нам душа затрепери, пробуди; а касније се враћамо

истом оном сивом, обесмишљеном животу. Просто настављамо да постојимо научивши се

да некако истрпимо живот до краја, док нам он не буде одузет. И то је тако жалосно, зато

што кад размишљамо о раним хришћанима, кад се сећамо светаца, па и уопште, кад

гледамо око себе људе видимо како предивни бивају они који су се унутрашње пробудили

и који не дозвољавају себи да заспу, који не дозвољавају себи да се смрзну!.. До нас

јеванђељска реч допире тако звучно, тако снажно; ове речи је говорио Сам Христос – не

на руском језику, не на енглеском, не на словенском, али исте те речи; и оне су засићене

свом снагом, свом благодаћу, свом личношћу Сина Божијег, Који је постао Син Човечији.

Оне допиру до нас у моћном брујању, као звоно – и зар оне треба, као звоно, да одјекну и

да донесу плод?

Да ли кад гледамо свој живот можемо у њему да препознамо одјек оног моћног

звона које нас зове у живот? Или наше душе остају исто онако безнадежно безбрижне: и

без наде, чак и са угашеном сетом? Шта може да их пробуди, шта може да нас потресе?

Ускоро ћемо читати канон Андреја Критског; тамо такође има речи: "немоћно је

Јеванђеље, узалудна су пророчанства..." Зар се то може и за нас рећи – и то у току већег

дела нашег живота, и у току, можда кратког остатка живота, зато што сви пред Богом

идемо, и како каже служба погреба "и здрави и млади умиру", а не само људи, који су

проживели дуг живот и који се природно повијају ка земљи?

Шта онда да радимо, које речи да нађемо? Сад не говорим о томе као да тражим

речи, зато што, наравно, људске речи никога неће пробудити; али на који начин могу, на

који начин би могле Христове речи да допру до нас тако да нас поврате у живот? И ево,

кад се замишљам над собом и над многима који долазе код мене на исповест, на беседу,

сад већ много година, преко тридесет година – запањује ме како као непролазна граница,

као непробојни зид у нама самима, између нас и живота, између нас и пространства,

слободе и радости, стоји сам човек, заграђујући себи пут. Зато што је углавном сва пажња

сваког од нас усмерена на самог себе, на то шта мисли, на то шта осећа, на то шта ради, на

оно добро или зло које му је други човек рекао, на оно што очекује од живота, на оно што

му је живот дао или што му је украо; и све се своди на то да у нашем животу звучи једна

реч: "ја". Ја сам, ја, ја све време, мој живот је тежак, ја сам увређен, ја сам заобиђен, ја се

радујем и тако даље. Овако је вероватно било од самог почетка времена и после тога није

чудо што Христос као први услов да би човек могао некуда да крене, да би могао да се

ишчупа из овог ропства, наводи одрицање од себе: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се

одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде (Мт. 16, 24).

Али шта значи ово одрицање од себе? Ми углавном мислимо да одрећи се себе

значи уредити себи живот тако да он буде лишен радости, живот, у којем је све жртва, у

којем не остаје ништа што би могло да загреје срце, да озари ум – а то није тако. Зато што

оно "ја" од којег нам је заповеђено да се одрекнемо, оно "ја" које стоји као непремостива

препрека између пуноће живота и мене, није цело "ја". То је неки површан, ситничав

човек, који заклања сав хоризонт, који не дозвољава мени самом да будем онај велики

човек који би свако од нас могао да буде и да постане. Одрећи се себе значи пре свега

схватити да је усредсредити сав живот на оном плитком човеку који ми јесмо у

свакодневном животу, исто што и свести живот на такве димензије, на такву ускост

тамнице, у којима човек може једино да се угуши. И ми се заправо гушимо у овој тами.

Прво што треба да се научимо: кад се у било ком стању, у било којим околностима

појављује мисао: "А шта ћу ја?" кажемо себи: "Иди од мене, сатано, бежи од мене,

противниче, ти мислиш само о ономе што је земаљско, а не о ономе што је Божије – бежи!

Досадио си ми! Зар ћу још и још и још у животу гледати само тебе, мењати реч "ја" по

свим падежима, сводити све само на оно што је за мене – радост, што је за мене страх, што

је за мене несрећа, што је за мене досада? Зар ће се сав мој живот свести на то? – Као што

се он заправо и своди, због чега то и није живот, због чега је то – туга, јаловост за самог

човека и за читаву околину, због чега нам је тако досадно са самима собом и због чега је

другима тако неизрециво досадно с нама. И ево првог што треба да учимо, то је да у свим

околностима кажемо себи: "Помери се у страну, дај ми да се загледам у даљину, у

пространство, у дубину! У овом великом, широком и дубоком животу наћи ћу место и за

себе – али живот у мени неће наћи место; човек може да се улије у живот, али не може сав

живот да ограничи собом..."

Сећам се како сам једном ишао са старијом, огорченом Рускињом, и она је све

време говорила, говорила и говорила само о томе како ју је живот заобишао, како су је

људи увредили, како је све бесмислено, како је све зло... Застала је пред бодљикавим

жбуном и рекла: "Ето, то је сав живот!" – а иза овог жбуна је било читаво пространство

јужне обале Француске: планине, а иза планина широко море, заливено сунцем, блиставо

у летњој светлости. И сећам се како сам јој рекао: "Па ви тако и гледате на живот – само

као на овај бодљикави жбун, и никад вам није пало на памет да погледате кроз овај жбун

или поред њега сву даљину у којој живите, сву ову безграничну лепоту."

С њеним животом је тако и било: она је видела само бодљикави жбун. Али ко од

нас не чини то у овој или оној мери? Кад смо млади обузима нас наша снага, наше

учествовање у животу, наша реална или умишљена способност да градимо живот; и зато

смо усредсређени на себе, на своју силу, на своје могућности. Затим пролазе године и већ

смо се срели с тим да се живот не повија, да се живот супротставља нашим напорима, да

он поставља своје захтеве, да се не предаје; да се не предају ни људи око нас, зато што они

такође желе да савијају живот и да га граде на свој, а не наш начин. И ми тада постајемо

тврдокорни, али постајући тврдокорни и даље настављамо да будемо усредсређени на

саме себе: морамо да опстанемо, морамо да победимо, морамо да прокрчимо свој пут – и

опет, не видимо ни живот, ни људе око себе, пролазимо поред сваког и свих, поред сваког

догађаја. Касније ћемо се, можда, сетити, а кад се он пред нама отвара, кад се шири, ми га

чак ни не видимо; само гледамо шта има у њему што може да се искористи или шта је у

њему за нас опасно, страшно, штетно. А кад старимо почињемо или горко да се сећамо

онога што је било, и да с горчином размишљамо о ономе што је могло да буде, или се

повлачимо у себе и постајемо већ сасвим јалови за друге: врло, врло мали број људи уме

да стари тако да старост буде својеврсна победа живота, а не постепено гашење, које ће се

завршити последњим поразом смрти.

Кад сам размишљао о овој беседи уопште нисам мислио да ћу говорити оно што

сам сад рекао: мислио сам да ћу рећи нешто о старости, о томе како можемо да научимо да

старимо. И сетио сам се песме Баратинског:

Било је бура, непогода,

Па младе су године биле!

У дан мећаве, у тренуцима туге

Груди подиже уздах моћни;

Као слободна песма ће се разлити,

Туга-незгода ће се распевати!

А једном ће се век, век стари

Заручити с љутом казном,

Терет двострук у грудима уморним

Више неће збацити уздах моћни,

Нећеш ставити у глас

С црном мишљу седу влас!

Врло често управо тако доживљавамо наступајућу старост, што је и чини јаловом.

Човек каже да "треба да докрајчи свој живот", односно – ватра је горела, а сад треба

чекати да се угасе последњи пламичци. Али зар је то старост о којој се може размишљати

као о нечем осмишљеном? Већина нас који седимо овде већ је ступила у време кад стари

или је већ достигла старост; а за оне који још нису достигли овај узраст можда и није лоше

да размисле како већ сад могу да граде будућност. Има једна песма француског писца

Виктора Игоа о старости. Он каже: "Старац који излази из дана који протичу и враћа се у

првоисточник живота излази из времена и ступа у вечност; и премда се у очима младића

види ватра, у очима старца се може видети светлост..."

И ево, чини ми се да је у томе задатак сваког постепеног, али победоносног

старења. Ми већином зато и не остварујемо ништа од онога о чему смо некад маштали,

што се можда и није догодило, али што је било тако близу, што је могло да се догоди и да

буде. Трудимо се да сачувамо ватру, крепост тела, живост ума, несавитљивост воље и

заборављамо да све ово може да нас напусти, само једно нико не може да нам одузме:

живо срце. Може да се угаси ватра која нас тако лако одушевљава: разум више не гори,

телесна снага не дозвољава да се оствари оно што човек може да замисли, воља не влада

нама с некадашњом силом, али постоји светлост коју време не може да угаси: то је

светлост срца – пуног љубави, нежног, милог, мудрог, срца које је стекло животну

мудрост. Међутим, за ово срце се најмање старамо; допуштамо свом срцу да постане

хладно, да се скамени, допуштамо му да постане мрачно и горко. И кад у човеку не остаје

ништа од ране ватре – могло би да остане само срце – а испоставља се да човек ово срце

није сачувао, да га није васпитао, ни за себе, ни за друге.

Свако од нас има још неко време да се научи да не живи увивши се у самог себе

(како Теофан Затворник каже: као струготина која се савила око унутрашње празнине).

Хајде да размислимо о томе како то да учинимо. Свако од нас је сигурно много пута у

животу осећао како му је тужно и досадно са самим собом; кад је човек остављен да буде

сам, кад у току дугих сати или дана, или месеци мора да буде сам, да не види никога –

само да буде сам са собом очи у очи: каква туга га често обузима! Зашто? – Због

унутрашње празнине око које се савила струготина. Требало би само ову струготину

исправити, развити овај круг – и са свих страна би се живот лио богато, осмишљено. Јер,

свако од нас може да замисли оно о чему сад говорим: ову тугу остајања насамо са собом;

али уместо да каже себи: "Ја сам свој непријатељ, ја сам узрок због којег ми је тако

неиздрживо са собом – отворићу се, провирићу кроз прозор, погледаћу у даљину,

обратићу пажњу на друга бића, на живот, не сводећи их на себе, већ с правим живим

интересовањем за другог или за друге," – уместо тога опет се трудимо се да празнину

попунимо собом: пребирамо по прошлости и у прошлости скоро увек пребирамо

разочарења или горчину; чак и оно што је светло довијамо се да учинимо мутним и

жалосним, сећајући се да је све то било и да је све то прошло. Зар не можемо да имамо

довољно, просто памети и практичног разума да започнемо нови живот? А ради тога треба

рећи себи да је све интересовање које сам имао о себи – исцрпљено; испитао сам себе до

краја, у мени нема више ничег што би завређивало моје посматрање; а унаоколо има

толико свега што завређује моју пажњу! Има људи, има догађаја, има светлост Божија,

има књига – дубоких, садржајних, има толико свега што може да оживи душу, али под

једним условом: да усмеримо нашу пажњу на оно што радимо, на оно што видимо, на оно

што чујемо, на човека с којим општимо, а не на саме себе, - да се ишчупамо из овог

зачараног и убиственог круга.

Ево шта вам сад предлажем: да у току неких пола сата поседимо у цркви ћутке, не

разговарајући међу собом, очи у очи са самима собом, и да поставимо себи питање: "Да ли

је тачно оно што је сад било речено? Да ли стојим као препрека на свом путу? Да ли бацам

своју сенку на све оно што је унаоколо заливено сунцем? Да ли сам цео свој живот

проживео сводећи све његово пространство и дубину само на себе, размишљајући о ономе

што ме радује, што ме плаши, што је за мене корисно, што ми је потребно? А ако је тако –

да ли могу да нађем у свом кругу, у кругу својих интересовања и људи неколико људи или

неколико предмета на којима бих могао да у виду вежбе, с напором, упркос свим својим

навикама, усредсредим поглед и пажњу тако да њих ставим у центар свог живота? И да

упитам себе: Коме могу да учиним добро? Коме могу да послужим на корист искуством

свог живота – и добрим, и лошим животним искуством? Шта могу да учиним у

здравственом стању у којем се налазим, узимајући у обзир моју старост, узимајући у обзир

ова или она својства мог живота? Шта могу да кажем, шта могу да учиним? Ко могу да

будем за људе, који се налазе око мене, којима је – и младима и старима потребан њихов

ближњи, зато што, како је говорио један од отаца Цркве: од нашег ближњег зависти и

живот и смрт. Ево, поставите себи питање: за кога могу да будем такав ближњи који не

доноси смрт, већ живот; који не уноси у туђи живот безнадежност, тежину, тужно

расположење, већ нежност и светлост и топлину? Наравно, све ово се не чини бесплатно;

сваки човек који жели да у живот другог унесе макар искру светлости или кап добра

обавезно треба да буде спреман да плати за то: да не тражи одјек, одазив, да не тражи

захвалност, да не тражи ништа осим дивне, Богом дате прилике, Богом дате могућности:

да човеку којег је Бог створио, којег Он воли, учини нешто добро, да на његовом путу

буде благодат Божија.

Ево, сад се разиђите по цркви, седите поред радијатора да вам не би било много

хладно, и поставите себи питање о тачности онога што сам говорио и о себи, и о сваком од

вас; конкретно питање: "Шта и коме, и како могу да учиним како бих се ишчупао из овог

свепрождирућег и убиственог интересовања за самог себе и да унесем живот и светлост, и

смисао, и помоћ, и милосрђе у туђи живот? Иначе ће наш живот протећи јалово, иначе

ћемо заиста "докрајчити свој живот" непотребним, остацима, крхотинама преживеле

прошлости.

Живо срце. Иживљавање зла. Звани и изабрани.

Сад бих желео да се дотакнем две или три теме, које можда нећу умети да повежем,

али које ћемо размотрити понаособ. Прва тема је о томе да је кад ослаби ум, кад се

истроши тело, кад је воља већ немоћна да овлада свим човековим бићем, све што у човеку

у коначном остаје – живо срце. И ово живо срце треба у себи васпитавати од веома младих

година, треба се трудити да срце остане танкоћутно, без обзира на то што танкоћутност не

доноси са собом само радост општења, већ и бол општења; и не само бол општења, већ и

бол раздвојености, напуштености и одбачености. Свима нама би било драго да имамо

осетљиво и радосно срце, али нам бива страшно да наше срце остане танкоћутно кад за

ову танкоћутност плаћамо болом које иначе не бисмо морали да осећамо. И ево, ту је

потребно јако много храбрости, јако много одлучности, да би се рекло: "Нека се моје срце,

ако буде потребно, цепа од бола, ја га нећу затворити, нећу га бранити..." Срце је налик на

музички инструмент: његове жице звуче богато, али човек треба да буде спреман и на то

да ће ове струне некада јецати, и да ће пући с болним криком; и тада ће човек морати да

их поправља, и тада ће из саме боли, из самог страдања израсти нова танкоћутност, дубља

и самопожртвованија, само ако идемо на то да како апостол Павле каже, са сваким ко се

налази у нашој околини, поделимо сву његову радост и сву његову тугу, да носимо у себи

сву бол земље и да поделимо с Богом сву радост због ње.

Зато прва ствар на коју се треба одлучити јесте незаштићеност, јесте то да човек

отвори себе за радост и тугу, нежност и ударце живота, и да све претвори у танкоћутност

душе која се продубљава, која се шири, да никада не дозволи срцу да се стегне, а ако се

оно стегне, да му каже: "Не! Рашири се, отвори се; сад ти је било дато да пострадаш, али

те је ово страдање учинило учесником у Божанској тузи, у Божанском страдању за свет:

отвори се! На тај начин постајеш учесник у светињи."

Али, то није довољно, иако захтева много, јако много одлучности, храбрости и

самоодрицања, потпуног одбијања да се човек сачува, чак и по цену да се скамени. У

једној од својих песама Мерешковски говори о коралима, дивним коралима, који расту у

морској дубини: сваки од ових корала је саздање незаштићеног, крхког бића; да би се

заштитило од смрти, од спољашње опасности, оно се окружује чврстим зидом, иза којег је

већ недостижно за непријатеља; али зато оно умире иза овог зида, у овој малој тамници

заштићености, коју је створило; остаје тамница, остаје богато, предивно здање, али у њему

нема живота. И ми то исто радимо кад чинимо своје срце неприступачним за тугу или

радост других како бисмо заштитили себе, како бисмо били спокојни у свом замку, у

својој тамници. Стално треба размишљати о томе, зато што је човек стално испред нас, и

он нам доноси или радост, коју можемо да поделимо, или несрећу коју можемо да

поделимо, и ми морамо бити спремни да поделимо и једно и друго, да прелијемо из

сопствене душе у другу – крв, живот. Руска пословица каже: у љубави је радост

двострука, а несрећа је упола мања. Ево тако треба живети, али то је страшно, то је

опасно. Морамо бити спремни да савладамо страх и да дочекамо опасност; а и једно и

друго можемо да превладамо само одрекавши се себе самих: склони ми се с пута, ти

кукавице, ти самољупче, ти си сластољупче, ти који размишљаш о самом себи – иди, не

заклањај ми могућност да видим, да чујем и да саучествујем...

Друго што треба тражити јесте чистота срца. Христос каже: чисти срцем ће видети

Бога (Мт. 5, 8); и не само у молитви, не само у божанском созерцању, већ ће они који

имају чисто срце видети Бога и око себе; и загледајући се у сваког човека који је образ

Божји, они умеју да разликују у унакажености ове иконе, овог лика, првобитну лепоту,

коју је Бог уткао у људски лик. Зато чистота срца не само да нам открива дубине Божије,

не само да нам даје да созерцавамо Живог Бога, да Му се клањамо духом и истином, да Га

волимо; чистота срца нам омогућава да, како пише митрополит Филарет Московски у

једној од својих проповеди на Божић, видимо благодат Божију, која је разливена по целој

твари, како врца у искрама, како блиста не свему и у свему. Ако смо слепи за то, ако у

човеку који се налази пред нама видимо само његову унакаженост и не видимо Царство

Божије које је уткано у њега, црте лика Божијег, то значи да смо слепи и да је наше срце

мрачно. Овакво слепило не говори о унакажености човека који се налази испред нас, већ о

помрачености нашег срца, о зидовима око њега, о томе да оно више није кристално-

прозрачно; и ево, ово срце треба да чистимо. И опет, прва ствар у овом очишћењу је да се

окренемо од себе самих и да тражимо нешто друго од онога што смо ми. Усредсређеност

на себе и самољубље затварају наше срце; тражење сласти постојања чини ово срце

безосећајним: сит гладном не верује. Један од атонских стараца је говорио: "Окуси макар

парченце слаткиша и твоје срце више неће бити осетљиво према твом ближњем и Богу..."

Да би се очистило срце треба се врло строго односити према ономе што га скрнави, од

чега оно тамни, од чега постаје мутно, од свега онога што није Божије у нама. Кад кажем

"Божије" не кажем "религиозно", не говорим о обредној побожности; говорим о дубоком и

основном: о томе да смо створени да бисмо се тако сјединили с Богом, да бисмо тако били

јединствени с Њим, да бисмо се тако сродили с Њим, да бисмо по речима апостола Петра,

били заједничари у Божанској природи (2 Петр. 1, 4).

Дакле, ради тога треба да учимо да се спремамо за исповест. Припрема за исповест

је можда важнија од саме исповести. Сама исповест може понекад да се изрази у неколико

речи, али припрема треба да буде најдубље орање душе, то треба да буде проницање у

њене најмрачније дубине, смело, храбро и немилосрдно проницање погледа у ове дубине.

У ове дубине човек може да се спусти само с Богом; то је налик на силазак Христа у

пакао; слично као што је Христос отишао у пустињу после Свог крштења, вођен у њу

Духом да Га искушава сатана. Само због тога што ће с нама бити Христова светлост моћи

ћемо да видимо оно што је скривено у овим тајним одајама наше душе.

И за почетак треба себи поставити питање са свом јасношћу, са свом реалношћу: да

се сад, ево у овом тренутку, деси да наступи крај мог живота и живота свих око мене,

тренутак кад ће већ бити касно да се било шта промени, да се било шта оплакује, да се

било шта поправља, тренутак кад ћу постати онакав какав јесам – и кад ће и Бог и анђели,

и свеци и сви људи моћи да ме виде, не онаквим какав се трудим да им се прикажем, већ

онаквог какав сам: због чега ћу жалити, чега ћу се стидети? Шта ће родити у мени страх и

ужас? Шта постоји у мом животу, у целој мојој прошлости, у мојим осећањима и мислима,

у мојим односима с људима, у мом односу према Богу, према самом себи, према твари

Божијој, од чега ће ми бити мука, зато што ћу увидети да је то трулеж, гадост и тама, да

томе нема места тамо где је Бог, да му нема места тамо где јесте и живи само љубав и

чистота, и светост, и светлост?

Свака исповест, тачније, свака припрема за исповест, треба да се одвија са свешћу

о томе да стојим пред смрћу; као што човек који се налази у затворској ћелији и који је

осуђен на смрт и зна да ће данас-сутра, а можда кроз два дана, али увек у неочекиваном

тренутку одједном загрмети резе, отвориће се врата и он ће бити позван на смрт. Тако се

треба припремати за исповест, а не олако, не мислећи: "Добро, некако ћу испричати, а

други пут ћу се можда сетити нечег другог..." – Не! Треба да се исповедаш као да ћеш сад

бити стрељан, као да ће те сад покосити смрт, као да времена више нема и као да га никад

више неће бити. Иначе исповест није исповест; иначе је то само површно анализирање

самог себе, без дубине, без одговорности и без плода.

Онда треба себи поставити питање о томе за шта ће ме прекорети други. Ево, стао

сам на Страшни суд и Господ се обратио целој васиони и рекао је: "Гледајте га, гледајте је

– ко има шта да каже? Кога је унесрећио? Кога је понизио, кога је заобишао, кога је

заборавио? Кога је оскрнавио, кога је ранио? – Ходите!.." И тада ћемо гледати око себе с

ужасом, зато што више неће бити места да се било шта сакрије, и свако ће морати да каже

истину о сваком. Већ на земљи много можемо да учинимо кад нас срамоте, злослове,

прекоревају – а ми се окрећемо гневно, нетрпељиво, уместо да ослушнемо и упитамо себе:

"Колико је истине у ономе што мени или о мени говори овај човек? А ако је све истина –

оно што сам му учинио, како сам га ранио, како се преварио у мени, каква је моја

одговорност због тога што се у његовој души због мене родила злоба, гнев?"

И на крају, можемо да приступимо речима Самог Бога. Заповести Божије су јасне,

Христове речи у Јеванђељу су светозарно-јасне: шта ћемо одговорити ако се пред нама

постави питање да нико ко није налик на Христа, односно онај за кога су ове заповести

само спољашњи, њему туђи закони, за кога ове заповести нису отварање његових

најсветлијих дубина, не може да назове себе правим човеком? И све ово је под знаком

живота и смрти; сви су једни за друге одговорни, сви су међусобно повезани, нико неће ни

од кога побећи – не зато што ће неко тог страшног дана прекоревати другог, већ зато што

ће се открити сва истина...

И ова истина већ сад може да се открије пред нама тако да не буде потребе да се

пред њеним ужасом стоји на судњи Дан: само што се човек покаје – и тога више нема. Али

покајати се не значи само олако пожалити због онога што је било! Покајати се значи

схватити сву смртоносну силу греха, сву власт греха који отуђује човека, која нас одваја и

од Бога и од ближњег и која нас чупа из сопствених дубина да бисмо постали површни и

празни – и да нешто променимо.

Људи се често жале на то да се или у сну или на јави пред њима појављују

успомене из прошлости – ружне, наказне успомене које их муче; и људи их терају,

покушавају да их забораве, да их угуше, труде се да се одвоје од њих. А оне се враћају,

куцају на врата нашег сећања и срца, а понекад израстају у последицама и у нашем

животу: одједном из неке прошлости коју смо покушавали да заборавимо, израста човек

или догађај. И то је наша велика грешка. Људи често кажу: како се може достићи свој циљ

у току једног тако кратког живота? Нека он траје и 70 и 80 и 100 година, али шта је то у

поређењу с вечношћу? Како се може за један пут проживети и иживети све?.. И Бог нам

даје, у извесном, можда преносном смислу, да сав свој живот не проживимо једном, већ

неколико пута; посебно кад наступа старост, кад немамо власти над својим сећањем и

успоменама, над тим како се пред нашим очима појављују и нестају слике, људи, догађаји,

претежно ноћу, кад не можемо да спавамо, или на јави, у полудремежу, или кад срце

одједном обузме нека успомена. Бог нам даје да се и два, и три, и десет пута срећемо са

свим нашим животом, са свом нашом прошлошћу, - а ми се трудимо да побегнемо, да

одстранимо од себе ову прошлост: "Бежи, бојим те се! Бежи, мучиш ме!.." А требало би

учинити обрнуто: поново уронити у ову прошлост, уронити у њу свецело и поставити себи

питање: "Данас, кад више немам та осећања и те године, данас кад сам се обогатио новим

искуством и кад сам изгубио толико лажних илузија – шта бих учинио у околностима

којих се сад сећам? Да ли бих рекао ову увредљиву реч? Да ли бих начинио ову штету? Да

ли бих раскинуо ове односе? Да ли бих осећао злурадост као онда, с осећањем

осветољубивости? Да ли бих сачувао и туђу душу и своју душу, туђи живот и туђе тело, и

туђу судбину, од онога што се сад појављује преда мном као такав страшан призор и

сећање?.. И ако погружавајући се у ову прошлост, у овај или онај ланац догађаја, можемо

да кажемо: "Не, Господе! После свега доживљеног, то више не бих могао да учиним; онај

човек који је ово учинио, умро је у мени, њега више нема," можемо да кажемо себи: "Сад

сам слободан од тога..." Ако заиста, као одговор на ово или оно сећање, можемо да кажемо

од свег срца, до последњих дубина: "Не, умро сам за то! Никаквог семена овог зла више

нема у мени, ниједан његов изданак није остао жив," – ово сећање се више неће вратити,

ако се само пред Богом поштено, дубоко, са сузама покајемо. И Господ нам из године у

годину даје ова страшна, понекад мучна и понижавајућа сећања која у нама изазивају

срамоту, да бисмо могли поново и поново да преживимо своју прошлост и да иживимо све

што је недостојно нашег живота, наше части – људске и хришћанске части. Зато, кад се

пред нама појаве успомене, кад се трзамо од њихове наказности – немојмо бежати од њих,

уронимо у њих, покушајмо да осетимо, да испијемо сву њихову горчину и да упитамо

себе: "Да ли их се одричем до краја?.."

Кад се крштавамо, поставља нам се питање, на које ако се не крстимо као одрасли,

одговара кум: "Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и све гордости његове?" – И

ми одговарамо: "Одричем се!" Тако треба да поступимо пред сваким од ових сећања:

"Одричем се!" И ако наше одрицање буде истинско и истинито, ово сећање ће отићи и

остаће само као мртво сећање, као искуство тога да – да, то је било – али не као рана која

се гноји, не као бол, не као стид. Свети Варсонуфије Велики каже да ако неко поновно

посматрајући свој живот може тако да се покаје да каже: "Ово је за мене постало

немогуће," – може бити сигуран да му је опроштено. Али док то за нас остаје могуће, док

бисмо, кад би се поновиле исте околности, могли да поступимо исто тако наказно, као што

смо једном поступили, не можемо да рачунамо на потпуно помирење с Богом, зато што у

нама остаје корен непомирености с Њим, јер како апостол каже, грех је непријатељство

против Бога (Рим. 8, 7), грех је негирање Његових путева, грех је избор у корист таме

против самог живота, у корист сатане против Христа. И треба јасно, озбиљно, строго да

схватимо да је то тако и да, заиста, док у нама није иживљено ово или оно, док волимо

овај или онај грех, док смо у стању да се вратимо сећању с неким осећањем задовољства

или жеље, то значи да смо изабрали идолослужење, изабрали смо себи овај грех као идола

уместо Бога; није Он наш Бог, већ онај грех којем се потчињавамо и којем служимо и

којем се клањамо. Опет, то не значи да треба ево сад да се ужаснемо због тога што нема

пута ка спасењу: постоји пут ка спасењу, али се треба пробијати овим путем корак по

корак, одлучно и не жалећи себе. И кад нам се укаже могућност да поново и поново

преживимо прошлост с тим да иживимо оно што још није иживљено, треба одлучно, с

болом и храброшћу, да ступамо у ову борбу.

А каква нада постоји, на крају крајева, да човек уђе у Царство Божије? Велика

нада! Вероватно се сећате приче о онима који су позвани на пир, који су одбили да дођу на

њега. Један је рекао: "Купио сам поље, треба да идем да га погледам." Други: "Купио сам

пет пари волова, треба да идем да их испробам." Трећи је рекао: "Оженио сам се, немам

времена да дођем на твој пир." Зар то не значи: "Нашао сам комад земље на којем могу да

се настаним заувек, који могу да присвојим, за који могу да кажем: то је моја кућа; могу да

се укореним у њој као што се дрво укорењује, да уђем у њу дубоко корењем и да се

храним само овом земљом; небо ми више није потребно..." Зар онај који је говорио о пет

пари волова, не личи на све нас, који говоримо: "Имам посла, имам задатак у животу,

имам обавезе, треба толико тога да учиним, у мени постоји стваралаштво, у мени је дуг –

како могу да одговорим на Божји зов да све оставим и да будем мало с Њим?!"

Понекад позив бива позив на пир, а понекад то није пир. Христос је тројици Својих

ученика рекао: "Будите будни са Мном један час, а Ја ћу отићи мало даље да се

помолим..." Христос је тада стајао пред смрћу, а ученици су заспали, отишли су у себе, све

су заборавили... А зар онај који је рекао: "Оженио сам се, не могу да дођем," не личи на

нас, кад у наш живот уђе нека велика радост или, можда, велика несрећа, и због тога што

је у нашем срцу светлост или тама, ми више не можемо – и не желимо – да учествујемо ни

у чијој радости и ни у чијој несрећи.

У једном комаду Дороти Сејерс анђели стоје покрај празног гроба Господњег; и

један се чуди зашто их неки виде, а неки не: Јован их није видео; видела их је – али није

видела Христа – Марија Магдалина; није их видео ни Петар. И други анђео одговара: "Зар

није то због тога што Јовану нисмо потребни; он својом вером већ верује у све; њему није

потребно наше сведочанство. Марија Магдалина је још увек уроњена у себе саму, машта о

срећи са Христом, какав је Он био пре смрти. А Петар је сав отишао у себе, у своје

покајање због тога што је издао Христа." Ниједно од њих не гледа и не види... Зар се то не

дешава с нама кад уронимо у своју радост или у своју несрећу, у своје очекивање и кад не

видимо оно што се већ десило, што је већ пред нама? Христос стоји пред лицем Марије

Магдалине – она мисли да је то баштован; Петар мора да уђе у гроб, у пећину, где је

лежало Исусово тело, и да све прегледа да би се уверио да Га нема; зар се то не дешава и с

нама?

Дакле, ови људи из приче су попут нас, нису тако различити од нас да их се туђимо

– ови људи су нам пример: и ми смо исти такви. Они неће ући у Царство Божије; оно им

није потребно: они имају комад земље, они имају свој посао на земљи, они имају своју

радост и своју несрећу – како да се отворе за оно што је Божије?..

Али, ко ће ући? – Ево, следи други део приче, ако се споје два јеванђељска

одломка, по Луки и по Матеју, јасно се каже ко ће ући. Домаћин куће се прогневио на оне

који су одбили да дођу, и послао је своје слуге да сакупљају по путевима, по селима,

испод ограда просјаке, хроме, убоге, напуштене, скитнице: нека дођу, они неће одбити, ни

за шта нису везани зато што немају ништа!.. И они су дошли, и царску палату су напуниле

званице; и Цар је ушао и видео да један од њих није обучен у брачну, празничну одећу.

Како је то могуће? Можемо ли да замислимо да ове сиромашне скитнице, сакупљене из

села и испод капија, носе са собом празничну одећу за случај – наравно немогућег –

позива код Цара? Наравно, не! Али кад су они дошли гладни, уморни и поцепани, анђели

Божији су их дочекали са самилошћу, нежношћу и љубављу; сваког од њих анђели су

узели, подржали, увели у царски дворац, скинули с њега рите, опрали његово тело,

очешљали његову косу, обукли у светлу одећу, о којој никад није маштао, и повели на

царски пир. Само један се очигледно нашао, којег су као и друге дочекали, анђели Божији,

којег су хтели и да оперу и да обуку и који се окренуо од њих рекавши: "Нисам дошао

због тога да ме купају и облаче; дошао сам зато што овде дају да се једе!.." И прошао је

поред.

И нама ово може да се деси ако будемо неопрезни, ако се сав наш живот своди

само на једну реч: похлепа, похлепа телесна, похлепа душевна, похлепа духовна, похлепа,

која се тако често може видети кад старимо: лакомост, љубав према јелу, одлазак у јело, у

сан, у одмор, у празнину, у лако, празно штиво, у похлепу радозналости, похлепа да се о

свему зна и о свему говори, празнословље, похлепа слуха, духовна похлепа, жалба на то

зашто Бог нешто не даје. Зашто ми не даје молитву, зашто ми не даје радост? Зашто,

зашто?.. И стално: дај, дај!.. Ако тако станемо пред лице Божије на судњи Дан шта ћемо

рећи анђелима? – "Идите! Није ми потребна лепота, није ми потребна чистота, не треба ми

да се оперем, да се обновим, да постанем такав да Бог може да ме гледа с радошћу! Нека

ми прво да да се наједем – касније ћемо видети! Али ако Му само приђемо и кажемо:

"Господе, Господе! Ти си нам заповедио да дођемо; Ти си послао анђеле Своје да нас

позову; Ти си послао пророке, Ти си нам дао Јеванђеље, Ти си нас Сам звао и звао, и ми

смо се на овај зов одазвали – али види у каквом обличју смо дошли! Проћердали смо сву

своју првосаздану лепоту, све смо протраћили, рите покривају прљаво, оскрнављено тело,

душа је клонула, ништа од нас није остало – како онда да уђемо, Боже, у Твоје Царство?

Како да прекорачимо овај праг чистоће?" Чак ни као цариник не можемо да кажемо:

"Смилуј се," зато што је касно за промене, не можемо више... И тада би нас и анђели

Божји узети и рећи: "Не бој се! Уђи у мир Господа твог, ми ћемо те очистити, опраћемо те,

обући ћемо те – само ступи с трепетом, са свештеним страхом у Царство Бога и Оца твог!

И тада ћемо ући, сам ако будемо умели да прођемо поред похлепе и да заборавимо на

себе, ако будемо могли да не помислимо: "Ох! Значи и ја могу да уђем!" – већ: "Како да

уђем у свету област, у област Божију?" Кад бисмо само помислили на Самог Бога и

искључили себе, зато што смо недостојни, кад бисмо помислили на Њега, на Мајку

Божију, на свеце, на анђеле, којима је тамо место – и застали на прагу! Тада би се и с нама

десило оно о чему говори Тихон Задонски: до Царства Божијег ретко ко иде од победе ка

победи; углавном се крећемо од пораза ка поразу, али долази онај ко после сваког пораза

устане и покаје се и не оплакујући себе крене напред, даље, све ближе и ближе циљу, на

који нас Господ позива.

Светлост вечности

Христова победа над смрћу. Смрт као врата која воде у вечност.

Пост: пут усхођења. Исцелење у суботу.

Нећемо се појединачно молити пред нашу припрему за Причешће, зато што не

можемо ништа да додамо ономе што се сад десило: Светој Литургији. Литургија је

моменат кад вечност улази у време, кад се време, како каже свети Максим Исповедник,

шири до граница вечности, кад се макар на тренутак, на кратко време, док Литургија траје,

налазимо у вечности. Али не у некој будућој вечности, већ у вечности која нам је дошла с

оваплоћењем Сина Божијег; сва вечност и сва будућност се као у зрну садрже у овом

Његовом доласку.

И зато сад морамо да размишљамо о нашим покојницима на други начин, не онако

како обично мислимо кад некога изгубимо, ко нам је тако драг, да се наша душа цепа због

растанка, кад бол као да преплављује све, достижући своју границу, слива се с тајном

Крста, с умирањем Спаситеља на Голготи.

У контексту Свете Литургије наши покојници су живи, не само објективно, зато

што знамо да Бог није Бог мртвих, већ Бог живих (Лк. 13, 38); зато што знамо и срцем, и

искуством, да су наши покојници живи – понекад недостижни за нас, али живи за Бога;

већ у Литургији ми сами прелазимо у вечност у којој се они налазе, ако се само сливамо с

тајном онога што се у њој остварује. И то је тако дивно: што се већ на земљи, не чекајући

неку будућност, захваљујући томе што су у Богу сви живи, у тренутку кад урањамо у Бога,

налазимо и у вечном животу заједно с онима које волимо на земљи и настављамо да

волимо у растанку.

То је једна од најдивнијих тајни, које нам се откривају у Христовој Цркви.

Рекао сам само да је сва будућност већ дошла. Ево шта сам тиме желео да кажем:

будућност је тренутак кад ћемо Бог и ми, људи, бити сједињени да се више не растанемо;

без растанка, нераздвојно и заувек. И не на неки механички начин, већ због љубави. Знате,

сви ми знамо да нема чвршће везе и чвршћег савеза него што је савез који се ствара

љубављу. Он је нераскидив; ништа не може да га поцепа. И зато нам је још Стари Завет

говорио да је љубав јака као смрт (Песм. 8, 6). Она је исто толико силна као смрт; она

може да се бори са смрћу и да не буде побеђена.

А оваплоћењем, крсном смрћу, силаском у пакао и васкрсењем Спаситеља љубав –

сад већ не наша, људска, крхка љубав, већ непобедива Божија љубав – борила се са смрћу

и смрт је била побеђена. Она није побеђена у смислу да је више нема, да нико од нас не

умире – сви ћемо ми умрети; наши вољени су умрли, наши вољени ће умрети. Она је

побеђена у смислу да је уместо да буде преграда и безнадежан, неповратан крај, смрт

постала врата у вечност. Оваплоћење Сина Божијег јесте тренутак кад Бог непојамни, Бог

Којег не може да обухвати ни ум, ни срце, Којег треба осетити и заволети – кад овај Бог

постаје један од нас, кад нам постаје тако близак, тако рођен, зато што Сам постаје Човек

сличан нама – само с том разликом што је Он безгрешан, а ми смо у ропству греха. Нас је

лако саблазнити, ми лако можемо да посрнемо, лако можемо да паднемо. Христос је

недоступан за пораз; Сам Он је победа. И Он је међу нама, као Вечни Живот. Гледајући

Га, осећајући Га, општећи с Њим, ми већ знамо, макар мало, макар у предукусу, да ће

вечност постојати. Ови тренуци, кад одједном осећамо да смо постали блиски Богу –

тачније, да нам се Бог тако очигледно приближио, да нам је постао тако близак, да се

одједном заборавља и небо, и земља, и бол и све и да остаје само запањеност због тога што

смо вољени непобедивом Божијом љубављу – љубављу која је тако чврста, тако јака, да је

Бог пожелео да постане један од нас и да све људско прими на Себе, све последице Свог

стваралачког дејства и отпадања човека, и тога каквим смо ми, људи, учинили овај свет.

Он узима на Себе све људско, све последице Свог стваралачког дејства и отпадања човека,

и тога каквим смо ми, људи, направили овај свет. И што је најстрашније: Он узима на

Себе такво јединство с нама да заједно с нама у Својој људској природи доживљава

губитак Бога након чега следи смрт. Ово изражавају Његове речи на крсту: Боже Мој,

Боже Мој, зашто си Ме оставио? (Мт. 27, 46).

Али Он је васкрсао; и с Његовим Васкрсењем је све што је људско, све што

припада људима, ушло у непоколебљиву вечност Божију. Јован Златоуст каже: "Ако

желите да сазнате шта је човек, не подижите поглед према престолима царева, већ

погледајте престо Божји, и видећете на њему Човека Исуса Христа, Који седи с десне

стране Бога, с десне стране Славе..." И гледајући Га – и само тако – можемо да спознамо

како је човек велик, само ако постане слободан, ако раскине окове – не времена, не

простора, не тварности, већ своје поробљености злу, греху.

Пост је предивно време. Мисао о посту је вековима тамнила. Позивање светих

отаца, подвижника и духовника на то да човек у току поста учини прави подвиг, да се

одрекне свега грешног, да се окрене свега што је туђе Богу, свега што је било узрок и

Христовог оваплоћења, и Његове крсне смрти – овај позив је заклонио нешто основно у

посту. Енглеска реч која означава пост – Lent (исто је и на немачком, и на холандском)

значи "пролеће". То не значи мраз, то не значи да је наступило нешто мрачно и мучно.

Пост је време процвата. Кад бисмо само то могли да запамтимо!

И кад читамо Јеванђеља која се читају у суботу и недељу, кад славимо оне свеце,

који се у том периоду посебно славе у недељу, и догађаје на које нас Црква подсећа – све

је тако јасно! Сећамо се Јована Лествичника који је са шеснаест година дошао на Синајску

гору у манастир, зато што је желео да живи само Богом. И кад је дошао, игуман тамошњег

манастира му се, погледавши га, поклонио до земље и рекао је: "Клањам се будућем

игуману горе Синајске!.." Овај Јован који је своје младе године и сав живот дао чистоти и

љубави према Богу, написао је дело Лествица. У њему нам он указује како се треба пети

од земље ка небу, односно како човек из таме, која у нама царује, може постепено да се

попне у полутаму, а касније и у пуну светлост и да сретне Бога у срцу, и у мислима још на

земљи, скоро лицем у лице. Сећам се грешника, који су окренувши се ка Христу силом

Божијом, постали чудо на земљи. Сећам се свете Марије Египатске, грешнице коју је Бог

зауставио Својом моћном руком: док је била блудница, дошла је до храма Мајке Божије,

хтела је да уђе у њега, и нека сила јој није дозволила да прекорачи праг. И одједном је

схватила да се између Бога и ње, између Мајке Божије и ње налази преграда греха који је

изабрала, који је заволела, да се ова преграда не може проћи другачије осим покајањем,

криком: "Спаси! Погибох..." Оним криком којим је апостол Петар запљуснуо воде

усталасаног језера кад се кренувши према Христу, сетио себе заборавивши Христа – и

почео да тоне.

И свака недеља нам говори о једној од победа Божјих, извојеваних ради спасења

неког човека, који је био спреман, способан да Га чује, да Га заволи, да Му се поклони, да

Га следи.

А суботом сваки пут, осим обичног суботњег Јеванђеља о покојницима, читамо

причу о једном од Христових чуда: причу о једном од оних случајева кад је Христос

пожалио човека и учинио над њим чудо; или причу о томе како све људско може бити

пометено ради нечег важнијег него што је закон: исцелење човека с парализованом руком,

кад је речено да је Христос "пожалио човека", с једне стране; и с друге стране, прича о

томе како су Његови ученици чупали класје у суботу и трљали их рукама – што се по

људском уставу јеврејског народа није смело чинити у суботу – и Христос је рекао да је

Син Човечији господар суботе. Шта је важније: спасити душу или је погубити? Сачувати

живот за човека – или му дати да се угаси ради поштовања неког људског правила?

Сваке суботе говоримо о самилости Божијој, о милости Божијој, о љубави Божијој,

о Божијој нежности према нама. И сваке недеље говоримо о једној од Божанских победа у

човеку – не над човеком, већ над грехом.

Ево о чему нам говори пост. И у овом контексту је молити се за покојнике некако

посебно дивно, зато што су они већ ушли у вечни покој. У служби опела кажемо: Блажен

пут воњже идеши днес, душе, ибо утоговасја тебје мјесто упокојенија (Блажен је пут на

који идеш данас, душо, јер ти је припремљено место упокојења)... Блажен је тај пут... На

јутрењу за покој душе чита се одломак из Старог Завета у којем се каже да је смрт спокој

за човека. Људи су мислили да је он поражен, а он је ушао у спокој Божји. И у светлости,

опет, победе, у светлости Божије љубави, која побеђује, Божије нежности, која грли

човека, ми и вршимо помен преминулих, остварујемо и наш посни пут.

Али, где је онда место за подвиг, ако је све љубав, ако је све – радост! Свети

Серафим Саровски је једном од својих посетилаца рекао да човек у радости може све да

учини, а од унутрашњег напрезања – ништа. И ево, треба да идемо кроз пост са свешћу о

радости због тога што из полумрака идемо ка потпуној светлости. Али да би човек ишао

он треба да буде слободан; треба да буде слободан да се помери с места; не треба бити

оптерећен у тој мери да човек не буде у стању да пређе пут.

Ево о чему нам пост говори с још једне стране. Припремне недеље за пост су нам

говориле о томе како треба да се замислимо над собом, како да се ослободимо онога што

нас чини робовима, што нас везује за земљу, као што се животиња може везати за дрво:

слепило у причи о Вартимеју; таштина у причи о Закхеју; задовољство собом, увереност у

своју праведност у причи о фарисеју; наш безосећајан однос према Богу и према људима,

кад смо спремни да све узмемо, чак и ако то поремети или уништи најсветије односе да би

човек био слободан да живи без закона – као у причи о блудном сину. Затим долази прича

о Адаму, о његовом паду; и ми тако лако можемо да препознамо себе, зато што је Адамова

трагедија човекова трагедија због тога што је изгубио Бога. И сви смо ми у таквом стању;

ма колико да живимо по вери, ми још не живимо у оном јединству с Богом, у оној радости

кад ништа не може да нас ишчупа из руке Божије, да нас одвоји од Божанске љубави. Бог

нас воли таквом љубављу, али ми то не умемо ни да осетимо, ни да примимо. Подвојени

смо, у полумраку смо, у сумраку смо, и призвани смо да уђемо у пуноту светлости.

И ево због чега нас Црква позива да погледамо себе, да се припремимо, да

раскинемо везе које нас чине робовима: слепило, таштину, задовољство собом, гордост,

безосећајност, неспособност да опростимо, а зато и да нам буде опроштено, неспособност

да схватамо да смо одвојени од Бога. Јер има тако ретких, дивних тренутака кад осећамо

како смо јединствени с човеком, кад одједном падају све преграде, кад овај човек и ми

чинимо једно: једно чудо љубави, радости, ликовања и победе. Али, како ретки бивају

слични тренуци у односу на Бога!

И ево, у току овог поста морамо имати на уму да смо ступили у пролеће, да је то

време кад треба да процветамо, да се откријемо у свој лепоти, у свој слави, у свој радости,

у чудесности лепоте – наше лепоте; зато што је свако од нас – икона, образ Божји, и циљ

поста је да обновимо ову икону, коју представљамо. Јер, размислите шта би било кад би

некоме од нас уручили древну, свету икону, пред којом су се људи много молили, која је

кроз векове прошла као вољена, а касније је била оскрнављена људском злобом, људским

неверјем, људским немаром: како бисмо је примили? С каквим сажаљењем и с каквим

свештеним страхом, с каквим трепетом бисмо се односили према њој; кад бисмо

приметили њену рањеност, њену унакаженост, то би погађало наше срце. Не бисмо је

гледали као јадно уметничко дело које се сад може избацити, зато што више нема смисла

чувати га. То је светиња. Како бисмо се бринули за то да спречимо њено даље труљење и

распад. И како бисмо тражили или човека, или поуку да бисмо је обновили.

Ми, свако од нас, представљамо икону Божију, образ Божји; и треба да гледамо на

себе као на такве. Али, Боже мој! – Какве смо ми јадне, покварене иконе! Како смо

оштећени! Како смо унакажени! Каквим немаром, каквом мржњом, каквом

равнодушношћу смо унакажени, каквим незнањем! И ево, у Јеванђељу нам се открива

првообраз: Христос. Он каже: "Погледајте Ме! Ја сам једини, истински Човек. Ја сам

једини прави Човек, зато што је прави човек такав човек који је с Богом сједињен

нераскидиво и нераздвојиво, који је прожет Богом, као што гвожђе може бити прожето

ватром; човек који блиста Богом, попут мача, који је стављен у ватру и светли, гори од

жара." Христос нам каже: "Погледајте Ме: ево шта сте ви; ево каквима желим да вас

видим; ево ради чега сте створени!.." Зар због тога не вреди збацити с рамена хладноћу и

ослободити се онога што нас чини тамнима, тешкима и безосећајнима?

Припрему за пост би требало започети с појачаном снагом у току припремних

недеља; али сад треба да погледамо шта Бог чини с човеком; треба се загледати у Христа.

Треба се загледати у Њега као што се човек загледа у огледало, не криво огледало које нам

показује нашу наказност, већ као у огледало које одједном на чудесан начин исправља све

оно што је наказно у нама и говори нам: "Гледај! Гледај у своје дубине: ево какав си! Зар

не желиш да постанеш такав?"

Пост је духовно пролеће, време кад треба да опадне старо лишће, кад морају бити

посечене суве гране, кад све што је мртво не треба само да умре, већ да буде спаљено, да

би остало само оно што је живо. Ево на шта нас позива пост, ево о чему се ради. И кад

размишљамо о нашим покојницима треба да их видимо у овој светлости: у Христу. С

њиховим телом, које се претворило у прах, отпала је земља – остала је само вечност.

Међутим, ова вечност такође није пунота; и не молимо се узалудно за њихово вечно

упокојњење. Али наша молитва нема никаквог смисла и никакве снаге, ако није на

известан начин доказана Богу тиме што смо све светло, све истинско, све племенито, што

смо видели у покојницима, примили у наше срце, као што земља прима зрно, и што се

свим силама наше душе – чак и ако су мале – трудимо да ову племенитост, ову вечну

лепоту оваплотимо у живот. Требало би да увек будемо у стању да кажемо: "Господе!

Гледај – он је умро, она је умрла; али у мени живи све што је било свето, вечно и истинито

у овом човеку; и ако донесем било какав плод, то ће бити плод његовог живота, њеног

живота..." Зар није дивно размишљати о томе да можемо да проживимо тако да на дан

Страшног суда можемо да кажемо Господу: "Боже! Све добро што постоји у мени није

моје," оно што није Твоје сопствено, припада онима који су за мене били пример, који су

ми били наставник, звезда-водиља; узми ово од мене – а ја ћу остати само с радошћу што

сам донео плод и што Ти можеш да се радујеш због њега."

Хтео бих да размислите о посту управо као о пролећу, кад све што је остарило

опада, кад се зачиње нови живот. Тургењев у Руђину каже: "Има људи који су налик на

слабо жбуње, у којима у јесен и у зиму изумире живот, и они почињу да живе само у

пролеће; али погледајте снажан храст: старо лишће опада тек кад се пробијају нови

изданци..." Ево о чему нам пост говори.

Хајде да учинимо напор да би се све живо, истинито, истинско, свето и оно вечно,

што постоји у нама, пробили као што се у пролеће пробија ново лишће. И пошто у пролеће

више нема места за старо, мртво и сасушено – све што је грех, што је смртно, све што неће

ући у тајну љубави и ликовања, треба да умре у нама, да бисмо сад већ постали живи

вечним животом – нека је он само у зачетку, али вечним животом.

Обнављање образа Божијег у себи.

У првој беседи сам говорио о томе да треба да се ишчупамо из таме или из мрака да

бисмо се устремили ка светлости и да бисмо ушли у светлост, да бисмо из смрти ушли у

васкрсење, да бисмо од првог Адама постали живи члан, живи део Новог Адама – Христа.

Како то учинити?

Вероватно се сећате речи Спаситеља да светлост светли и у тами и да је тама која

није у стању да је прими, ипак немоћна да је пригуши, да је угуши. Ако се сетите онога

што сам говорио о икони – оштећеној, оскрнављеној и унакаженој, и о томе како човек

може према њој да се односи, мислим да пут није тако компликован. У сваког од нас

урезан је образ Божји. Вероватно се сећате јеванђељског одломка у којем Христос каже

Петру: "Дајте ћесару оно што му припада, а Богу – оно што припада Богу" (Мт. 22, 21). То

је било речено у тренутку кад је Спаситељу показан новчић с урезаним ликом римског

императора уз питање да ли треба давати данак ћесару. И Његов одговор је тако јасан:

"Дај ћесару оно што је запечаћено његовим ликом," али постоји нешто на чему лежи печат

Самог Живог Бога, и то припада Њему, неподељено, припада Њему и само Њему. И ево,

ми смо оно на чему лежи овај печат образа Божијег, и припадамо само Њему.

С друге стране, можда се сећате како нас Јефрем Сирин позива на то да водимо свој

духовни живот. Он пише да стварајући човека, Бог усађује у његове дубине све Царство

Божије и животни задатак се састоји у томе да човек копа у дубину и да дође до дубине на

којој се налази ово Царство Божије. Оно је у нама сахрањено, и треба га ослободити из

ових дубина.

Први корак у овом смеру је вера, али не слепа вера, не лаковерје, не лако поверење

према ономе што нам други говоре, већ сигурност у неке ствари које не видимо.

Вероватно се, опет, сећате Христових речи: "Верујте у светлост и бићете деца светлости"

(Јн. 12, 36). Прво што треба учинити јесте да поверујемо Богу на реч. И треба поверовати

оним људима који нас знају љубављу – треба поверовати да у сваком од нас постоји

светлост; и ма колико таме да има унаоколо – ову светлост никакве силе, ни земље, ни

пакла, не могу да угасе, и можемо бити сигурни да ће светлост коју је Господ запалио,

горети и горети, и ништа нас не може, по речима апостола Павла, ишчупати из љубави

Господње.

Морамо да запамтимо: не можемо увек да верујемо у себе, али постоји Неко, Ко

непоколебиво верује у нас. Бог није безуман, Бог нас није створио на погибељ, и Бог нас

не би створио знајући да је све што ћемо умети да учинимо – да унаказимо Његову

творевину. Он нас је створио из љубави; Његова љубав нас је родила у живот. И Он је то

учинио верујући, односно с потпуно непоколебивом сигурношћу да ће нам Његово

стваралачко дејство бити на спасење и да ћемо једном, кад дође време, сијати вечном

светлошћу вечне Божанске истине.

Ово није тешко рећи, много је теже живети у складу с тим. Срећем врло мало људи

који су у стању да верују у себе на добар начин и да воле себе на добар начин. Волети себе

на добар начин значи волети себе и веровати у себе не самоуверено, не самољубиво, као

што ми то стално чинимо, већ волети у себи оно што је остало од Божанског образа, и што

постепено расте, и веровати у светлост коју је Бог уткао у нас.

Немамо увек поверења у то да Бог верује у нас; и зато нисмо увек у стању да

верујемо у себе. Опет, не оном површном самоувереношћу која нам је својствена, већ

дубоком сигурношћу у то да смо ми за Бога светиња и да смо ми за Бога предмет љубави.

Али, тада мишљу можемо да се обратимо онима који нас воле, и онима који у нас верују.

Не мислим да се међу нама могу наћи такви у које макар неко, макар један човек не би

веровао, кога би сви одбацили до краја као биће без садржаја, без смисла и зато не само

без будућности, већ и без садашњости. Окружени смо људима који верују нас, који верују

у светлост, која у нама постоји, који верују у нас као у другове, као у браћу и сестре, као у

синове и децу, као у родитеље; који верују у нас у свој сложености и у свом богатству

људских односа. Зар можемо да се окренемо према свима онима који верују у нас и да им

кажемо: "Сви ви, укључујући и Бога, грешите у погледу мене, сви ви сте безумни. Само ја

знам себи цену и ова цена је ништавна..." Поступамо као да тако мислимо, гледамо на себе

као да и јесте тако, а то је у ствари неистина.

Ево од чега се такође може почети: веровати да светлост светли у тами и да

никаква тама не може да је угуши, ако чак и не може да је прожме и расеје до краја. И зато

можемо да верујемо у светлост која постоји у нама, у Царство Божије, које је по речима

Јефрема Сирина, усађено у оне наше дубине, које често не умемо да достигнемо и које без

обзира лежи тамо у очекивању могућности да се открије.

А оно може и треба да се открије. Вероватно се сећате Христове приче о томе да је

Царство Божије као зрно које човек сеје у земљу и одлази својим послом. Он је заузет

својим бригама, заборавља на ово зрно, не брине се о њему, зато што ништа не може да

учини за њега. А зрно клија, и у своје време ће дати изданак, и овај изданак ће, можда,

дати дрво и плод.

Ипак, није довољно просто сматрати да је у нас нешто усађено. Вероватно се сећате

како се на почетку књиге Постања говори о томе да је Адаму било поверено да обрађује

рај. Овај рај је уништен људским падом; али сви ми на известан начин остајемо

баштовани. Наш задатак је да ишчупамо коров да бисмо дали простор свему што треба да

израсте у овој рајској башти.

Али, ово можемо да учинимо само с надахнућем, а надахнуће у нама може да се

роди само услед вере о којој сам говорио, и од уверености (ово је такође из области вере,

искуствене вере) у то да поуздано знамо: вољени смо. Воли нас Бог, воле нас људи и ми

нисмо вољени због оног површног што виде у нама, што могу да користе, већ и због

нечега што веома дубоко што осећају у нама. Пријатељство и љубав се не рађају, не расту

и не живе по оним површним својствима која су свима доступна: лепотом, умом и

танкоћутношћу – већ оним дубинама из којих сијају. Зашто се дружимо с човеком? Зашто

волимо човека? Зато што доживљавамо сусрет с оним његовим дубинама које сијају

вечном светлошћу.

У односу према другима често се тога сећамо, то доживљавамо, то је за нас реално.

Морамо да научимо да не заборављамо ово и у односу на саме себе: Бог нас воли, људи

нас воле. И ми не само да имамо право, него морамо да научимо да волимо у себи ову

Божанску лепоту, ову Божанску хармонију, које су у нас усађене. И само ако будемо

умели да се према себи самима односимо с поштовањем, с љубављу и са свештеним

страхом, можемо да почнемо да се надахнуто, смело и одлучно боримо са свим оним што

може да нам смета да будемо овај човек: образ, сјај Божји.

Овде ће свако имати своје задатке; свако има своје особине, позитивне и негативне,

свако има своје саблазни. Али пут је у основи исти: веруј да си дете светлости и бићеш у

светлости Божијој. Веруј да Бог верује у тебе и да други људи верују у тебе; веруј да си

вољен и заволи себе достојно ове љубави; израсти у меру управо ове љубави.

Наравно, помаже нам читање Јеванђеља; не трагање у њему за разобличавањем, не

чак ни трагање за оним што нас поучава – за заповестима, већ трагање за оним што нас

чини сроднима са Христом, што нас чини рођенима Њему и што Њега чини сродним с

нама. Сећате се како је Спаситељ после Васкрсења рекао мироносицама: "Идите браћи

Мојој" (Мт. 28, 10). Он нас назива Својом браћом и сестрама. Тада је рекао "браћи" зато

што их је послао код апостола. Али ова реч обухвата све оне који су Му сродни, а сви ми

смо Му сродни, зато што смо рођени у једној крстионици, рођени смо још пре овога из

јединственог стваралачког дејства Божијег.

Дакле, треба се загледати у Христов лик не да би човек ухватио Његову светлост и

њену различитост од наше или да би се за разлику од тога у Њему ухватила тама која

постоји у нама, већ да бисмо осетили да нам је Он сродан, да бисмо осетили по чему

личимо на Њега, шта је заједничко између Њега и нас. Тада бисмо могли да видимо,

можда бледо, можда врло шематски слику онога што у нама представља образ Божји, или,

ако више волите, онога што је у нама већ сад истинско, вечно и истинито. Тада нам

преостаје само да будемо добри земљорадници, добри баштовани, и да гајимо оно што је у

нама рајски цвет. А да би ово постало могуће – треба ишчупати оно што убија у нама

живот, што га гуши, што се њиме храни, али га упропаштава.

И на овом путу свако од нас треба да тражи своје задатке и да их остварује. Али

тада борба с грехом, с недостацима, с несавршенством, не постаје искључиво мрачно

занимање, кад се бавимо само неистином у себи, већ постаје стваралачка радост, кад

угледавши како у нама расте нешто светло и Божије, и како се над њега надвија опасност,

ми ову опасност одстрањујемо. У овоме се састоји стваралачка, жива, радосна борба за

целовитост душе, за праву целовитост, за исцелење, за то да постанемо до краја здрави,

тако здрави да бисмо осећајем, свим устремљењем душе, свом смелошћу, свом својом

страшћу и уједно свом својом одлучношћу тражили ово савршенство, ову потпуну

хармонију са Христом.

Опасност на овом путу може да нас задеси ако будемо гледали на себе, ако се

будемо загледали у себе, ако будемо пратили себе, постављајући себи питање: "Да ли

постајем бољи, савршенији и достојнији Бога?" Човек не треба да поставља себи ово

питање, зато што сразмерно с тим како у нама светли ум, чисти се срце и исправља воља,

само наше тело постаје духовније, сразмерно с тим како видимо Божију светост све

јасније, сразмерно с тим како Његово сијање постаје јаче пред нама – сигурно ћемо

угледати себе у мањој светлости и осећаћемо своје неуспехе више него кад смо били

слепи, кад нисмо били танкоћутни, кад смо били безосећајни. Зато треба просто ићи, ићи:

од светлости према светлости, знајући да је пут управо према светлости, не плашећи се, не

постављајући себи било каква питања: "Да ли сам бољи или нисам?" Треба ићи од

несавршенства ка мањем несавршенству, од полутаме ка мањој полутами, знајући да у

коначном расте светлост, али да нам, пошто нас је обасјала Божанска светлост, свака

друга светлост изгледа мутна и без радости. Не певамо случајно на вечерњи: Свјете тихиј

свјатија Слави Божественаго Оца... И реч, коју на словенски преводимо као "тиха" на

грчком значи "радосна", светлост која твори радост.

Ево, почнимо од тога у контексту овог поста, у контексту нашег израстања у

слободу, у контексту овог духовног пролећа кад све живе снаге треба да задрхте у нама, да

се препороде, да почну да се радују. И оставимо Богу суд над нама, ако угледамо у себи

нешто недостојно и нас самих, и љубави према онима који нас воле и њихове вере у нас;

или што је недостојно Бога, Његове љубави и Његове вере. Хајде да плевимо, да чистимо,

да чупамо, али с радошћу, с оном радошћу о којој је говорио Серафим Саровски, с

радошћу која дозвољава и омогућава да се учини сваки подвиг. Мученици су ишли на

мучеништво с радошћу, без обзира на велика страдања. Подвижници су живели с

радошћу, чак и они који су писали најсуровије, најстроже речи о греху, о себи самима –

живели су у светлости. И ми живимо у светлости. Дато нам је тако много! Дато нам је да

знамо Бога, да знамо да Он постоји; дато нам је да макар у зачетку знамо нешто или чак

много о Њему у Христу, кроз Христа, кроз Његове свете, кроз њихова дела; дато нам је да

учествујемо у божанским службама на којима се уливамо у молитве светаца, постајући

заједничари у њима, као што човек који слуша музику прераста себе уливајући се у

музичко искуство, у песму ликујуће љубави, радости и лепоте, коју је доживео

композитор, као што се човек који гледа залазак сунца или слику великог мајстора, улива

у његово искуство – и прераста себе.

И на крају, дато нам је чак и нешто више: да учествујемо у тајнама, кад се Бог на

известан начин улива у нас, кад нас прожима као што ватра прожима гвожђе, кад прониче

у нас као што влага прониче у суву земљу, као љубав која животвори наша срца. Дато нам

је да се причестимо Христовим Телом и Крвљу, да постанемо једносушни с Њим, да

постанемо као Његово живо, телесно присуство на земљи. Ми ово слабо примећујемо, зато

што смо врло непажљиви према ономе што се с нама дешава посредством чуда која

називамо тајнама, кроз Божанска дејства, којима Он преливајући се преко ивице, допире

до нас.

Много би за нас било могуће кад бисмо били врло пажљиви према ономе што се у

нама дешава; не према својим увредама, према страховима, према самољубљу, већ према

ономе што Бог чини у нама – кроз људе, непосредно Својим дејством или кроз тајне. Ми

се у вечерњим молитвама молимо да нас Господ избави од незнања и од заборава, и од

малодушности и од окамењене безосећајности. Ево четири непријатеља против којих

треба да се боримо сви ми, само ако желимо да будемо танкоћутни за оно што Бог чини,

што је учинио у нама; ако желимо да се у нама распламса побожна захвалност, нежна,

трепетна љубав према Њему. Ако се само учини тако, све остало ће бити Његов посао; а

Он нас неће оставити. Наше је да се отворимо, наше је да Му отворимо врата и кажемо:

"Уђи, Господе!" – као што у молитви пред причешће кажемо: "Све што могу да учиним

јесте да отворим врата, а Ти уђи у колибу, која Те је недостојна..." Али кад Он некуда

улази, Његово присуство место Његовог обитавалишта чини рајем, ширим и дубљим од

неба, местом Божијег усељења.

Смрт блиских и наша љубав према њима. Љубав Божија. Верност.

Поново смо се окупили како бисмо заједно, као једна породица, подржавајући

једни друге, бодрили једни друге и примером, и нежношћу, и речју укрепљења, да бисмо

ушли у пост који пред нама лежи као отворена могућност да сретнемо Христа, да Га

сретнемо на нов начин, с новом дубином осећања, с новом оданошћу животу. И у овом

предворју, престижући нас ка путу у вечност, коју на земљи можемо само да предосетимо

вером и надом и да осећамо крајичком душе и дубином чежње за Богом, у ову вечност су

ушле две наше парохијанке.

Сваки пут кад неко тако одлази у вечност пред нама се поново и поново поставља

питање о нама самима и о љубави. О нама самима – зато што нам свака смрт говори о

томе да ће проћи мало времена па ћемо и ми лећи у гроб, и ми ћемо ући у вечни покој, и

ми ћемо се такође родити у вечност, како су хришћани раније говорили о смрти.

Родићемо се: оставићемо похабано, оставићемо оскрнављено, озарићемо се новом

светлошћу која ничим више није помрачена и ући ћемо у вечни живот.

Али, смрт блиских, драгих људи, нам такође говори о љубави и поставља пред нас

питање о томе како волимо: да ли задуго? Да ли заувек? Да ли дубоко или површно?

Сећајући се само себе или заборављајући на есбе, да бисмо волели, односно свим бићем се

сећали другога? Наступиће време сусрета – какав ће бити овај сусрет? За оне људе који

кроз сав живот срцем остану верни пријатељству и љубави који су се некада родили, овај

сусрет ће бити радост. А шта ако се сретнемо и одједном с ужасом приметимо да смо

човека којег смо наводно и волели, којег смо волели целог живота, кад је умро,

заборавили после кратког времена? Сећајући се себе самих, размишљајући само о себи

самима, нисмо умели да задржимо вољеног човека у сећању срца – у једином сећању које

може да опстане против времена, против старости, против свега.

Молимо Бога за то да се људима који умиру да вечно сећање, да никада не буду

заборављени. Бог их не заборавља, Бог их воли до самозаборава, воли их до крсне смрти,

до губитка сопствене свести. Али ми смо Христови, Бог нам је заповедио да волимо

Његовом љубављу, да се сећамо Његовим сећањем, да на земљи на известан начин будемо

жив доказ тога да човек може да се не плаши да заборави себе, зато што неће бити

заборављен, да буде жив доказ да је човек ако изгуби себе до краја због љубави према

ближњем, свеједно жив, зато што га се сећа Бог и сећају га се други људи.

У овоме се састоји дивна тајна љубави: што смо призвани да тако волимо, као што

нас је Бог заволео, односно, до самозаборава, до крста, до смрти; позвани смо да волимо

једни друге тако да свој живот исцрпимо до краја, да се до краја дамо једни за друге. И ово

бива страшно. Мислимо: "А шта ако заборавим на себе, и нико ме се не сети – зар ћу тада

изаћи из живота, из постојања?" Ако ме се нико не сети, ако ме сви забораве – шта онда?

Неће заборавити Бог, неће заборавити Мајка Божија; неће заборавити свеци Божији; неће

заборавити наш анђео-чувар и небеске силе; неће заборавити ни грешници – крхки, слаби

грешници, који не умеју да воле животом, који не умеју да воле до краја, али који срцем

умеју да болују и да воле, и да никада не забораве. Наша нада у вечни живот је управо у

томе што смо вољени; не треба да се истичемо, немамо разлога да утврђујемо себе, да

подсећамо на себе, да упорно понављамо свима унаоколо: "Не заборави! Не заборави!" –

да подсећамо једни друге на себе не само добром, већ понекад и свим оним што нервира

људе око нас, само да не будемо заборављени, само да будемо примећени, само да не буде

страшног осећања да ме нема, да поред мене пролази све што чак није ни сенка, што чак

није ни привид – да сам невидљив, да ме људи не чују, не осећају... Можемо тога да се не

плашимо; увек ће се наћи љубав из које не може да нас ишчупа ни висина, ни дубина, ни

дужина, ни ширина, и никаква твар, како каже апостол Павле (Рим. 8, 39). Нико не испада

из љубави Божије.

Али зар ми треба само да добијамо ову љубав? Зар, запаливши се овом љубављу,

носећи у себи макар искрицу ове љубави, не можемо да је ширимо око себе? У овоме је

сав хришћански живот: да знамо да смо вољени, да нас Бог воли, да нас утврђује у

вечност, и да без страха – зато што смо вечни, зато што је у нама непобедиви живот, зато

што смо непобедива војска – мирно волимо, чак и ако то може да нас кошта живота. И кад

говоримо о губитку живота, не треба да мислимо само о томе да су неки својом смрћу

прославили Бога или испољили своју љубав. Понекад је проживети дуг живот, али пун

самозаборава (као што апостол Павле каже – умирати из дана у дан, носити у свом телу

Христову смрт – 1 Кор. 15, 31; 2 Кор. 4, 10) важније него се у једном тренутку преставити

из пролазног живота у будући, вечни. Треба да научимо да живимо дуго, да живимо

свесно, да живимо упорно, да живимо с верним, непоколебљивим срцем. То нико не може

да нам одузме. Телесна снага ће нестати, умна снага ће се поколебати; све земаљско, све

душевно може рано да почне да вене и да дуго, дуго вене; али једно у нама не може да

умре – то је живо срце.

И ево, ово срце треба да васпитавамо целог живота; никад не треба дати срцу да се

охлади, никада му не треба дати да се сузи, никад не треба дати страху да упропасти

великодушност. Не бој се, мало стадо, - говорио је Христос, - Ја сам победио свет.

Припадамо роду победника, тачније, роду оних ради којих је Христос живео, умро, био

наизглед поражен, и у ствари победио заувек. Ми смо већ људи који припадају вечности.

Кад бисмо само то озбиљно, свесно прихватили, кад бисмо не само главом, крајичком

душе, већ свим бићем, постали свесни онога што већ знамо о вечности кроз реч Божију,

кроз реч светаца, кроз дела отаца, кроз тајни глас Божји, који се у нашој души чује као

савест или тихи глас вечерњег поветарца о којем говори Исаија! Можда смо највише кроз

тајне заједничари у вечности и познајемо је. Милиони људи би дали живот да знају оно

што ми знамо – али на шта смо се навикли, и зато нам се најдрагоценије ствари и

најсветије, чине свакодневнима, и ми пролазимо поред њих.

Кад бисмо само могли да схватимо колико смо богати, не само пролазним, већ

вечним, да схватимо да смо укорењени у област у којој нема смрти, нема пораза, нема

таме, нема растанка, нема неслоге, где је већ све остварено, где је већ дошло до своје

пуноте, сијајући славом вечности, славом Божијом – могли бисмо да живимо храбро,

смело, без бојазни; могли бисмо да се не плашимо да волимо, чак и ако ова љубав раздире

душу, чак и ако она наводно гази живот – овај земаљски, мали живот, који долази до краја

кад вечност процвета. Зато што управо овога треба да се сећамо – процвата. Апостол

Павле је говорио о томе кад је писао да чезне за вечним животом, да би хтео да умре, зато

што је живот за њега Христос, а смрт би била добитак, јер смо, док живимо на земљи,

одвојени од Христа. И на другом месту каже да о смрти не размишља као о лишавању од

пролазног живота, скидању овог пролазног живота, као да се један покров скида с њега

после другог и постаје смрт. Не, за њега је смрт облачење у вечност.

Христос нам је дао много слика Царства Небеског, али ми се чини да нам за ову

прилику једна слика највише одговара: то је прича о семену које треба да умре да би

донело плод. Свако од нас, размишљајући о себи, доживљава себе као такво семе: суво,

јасно ограничено, које има своју индивидуалност, које се лако може разликовати од

другог; овакво зрнце можемо да држимо у руци, видимо га. Кад би зрнце могло да осећа,

да размишља, оно би се уплашило при мисли о томе да је бачено у земљу и да ће се у овој

земљи десити нешто врло страшно: биће уништене његове преграде, оно ће се помешати с

живоносном, али туђом, за њега страшном земљом. Тако и ми: плашимо се да изгубимо

себе и зато остајемо затворени, суви, ограничени; плашимо се да изгубимо себе и зато не

доносимо плод. Али овај плод је, наравно, значајнији за нас саме него што је плод који

доноси зрно бачено у земљу значајно за њега. Кад орач баца зрно у земљу, он у своје

време сабира плодове, после ће жњети. Кад силазимо у земљу, кад урањамо у страшно тле

људског живота које нас плаши, у којем делује живот Божји, кад умиремо, кад нам се

чини да губимо себе и да не можемо више да нађемо себе, плод који доносимо је процват

богатог живота, максимално богатог лепотом и плодовима. Тада размишљамо о класу, да

ће га домаћин пожњети; али кад израстамо у пуни, богат клас, Домаћин нас не кида: ми

смо израсли у меру своје лепоте, у меру пуноте живота. Ево, кад бисмо се сећали тога, кад

бисмо се сећали да нам смрт неће открити будући живот, већ ће за нас бити пунота живота

која је у нама зачета већ сад!

Колико пута се дешава: молимо се, и душа гори, и сузе теку, и мисао је сабрана, и

цело тело се некако обнавља овом молитвом – и одједном се све прекида. Прекинуло се

зато што се тело уморило и не може више да издржи ову напетост; прекинуло се зато што

је неко почео да прича с нама; прекинуло се зато што се у ослабелу пажњу убацила

земаљска, убиствена мисао, зато што се поколебало срце. Како се то често дешава, како је

то тужно; али ови тренуци које тако доживљавамо јесу већ тренуци Живота, ликујућег

вечног Живота. Како да се бојимо оног тренутка кад тело престаје да се замара, кад мисао

престане да се колеба, кад срце престане да се раздваја, кад спољашње силе изгубе над

нама власт и кад будемо могли просто да живимо? Смрт и јесте то: врата кроз која

ступамо у живот, и сам овај живот, који се прво открио као смрт зрна, а онда као његов

процват; прво као погружавање у таму, у смрт, а онда – као долазак у лепоти и слави.

Како бисмо дубоко и храбро могли да живимо, с каквом надом, с каквом

сигурношћу, кад бисмо то памтили! Кад не бисмо памтили будући живот, о којем ништа

не знамо, већ вечни живот, који сад знамо као блесак, као ватрену румен, - као тренутке,

али као тренутке који дају смисао свему, такве тренутке ради којих – сазнавши да је то

могуће и да оно што се једном десило, по милости Божијој, може да се понови – вреди

живети годинама. Живети због дивљења због тога што је макар једном било доживљено,

живети ради тога, живети са захвалношћу за то, живети, не сећањем, већ трепетним

чувањем у срцу онога што је једном доживљено и трепетним очекивањем тога да ће

сигурно бити поново, да је то био само одблесак, али ће се ускоро појавити зора, ускоро ће

доћи живот, ускоро ће доћи Бог – сусрет. То је један од најдубљих подстицаја за

молитвени живот и за живот по Јеванђељу, за живот, у којем се трудимо да одбранимо, да

сачувамо све свето у себи кроз поштовање заповести које су управо овакви чувари.

Можда ћете се сетити неколико слика које нам даје Свето Писмо. Прво: Мојсије на

Синајској гори и народ који се доле већ окупио са страхом и трепетом, који гледа висину

планине, покривену мрачним облаком, као димом из пећи. И у ову таму, покренут

послушањем и вером, пење се и ступа Мојсије, и у тренутку кад он улази у овај мрак, тај

мрак се за њега обасјава светлошћу: слава Божија, виђена споља је ужас и тама;

доживљена изнутра, она је светлост и живот. Мојсије беседи с Богом и искуство његове

беседе с Богом, искуство овог тајанственог, дубоког сурета изабраника Божијег са својим

Господом, подстиче га да каже: "Господе, дај ми да видим Твоје лице!" Мојсије је осећао

присуство Његовог Духа, чуо је Његов глас, осећао је Његову славу; желео је да види

Његов лик – само једном да види! – па да умре, односно да изађе из живота. И Господ му

каже: "Не, за тебе је сад ово још увек немогуће; не можеш да видиш Мој лик. Али ћу те

ставити у пролом; покрићу те руком, и кад Моја слава прође пред тобом, кад прођем поред

и кад сјај Моје заслепљујуће славе, коју сад још не можеш да доживиш почне да се

удаљава, пружићу Своју руку и ти ћеш Ме видети отпозади." Тако се и дешава; и Мојсије

види Бога Који на известан начин одлази (Исх. 33, 18-23). Један од отаца Цркве нам каже

да се тако дешава са сваким човеком којем се Бог макар мало приближио. Човек осећа

Његово присуство, он више не може да живи без чежње за оним што је доживео, он би

хтео да види Лик Божји – али је за њега рано. Он види како се Бог удаљава од њега – и

шта остаје? Не остаје јалова чежња и горчина због тога што одлази оно што је једном дато

– не! Остаје глад и жеђ, и чежња за тим да се поново сретне Онај Ко је љубав, Ко је живот,

Ко је истина и безгранична лепота, у Коме постоји сјај вечности. И остаје само једно:

следити за Њим, ићи за Њим, ма куда Он да пође. Тако Мојсије и каже кад му Господ

заповеда да из Египта изведе израиљску децу: "Али, хоћеш ли Ти кренути с нама,

Господе? Зато што, ако не пођеш с нама, немамо разлога да одлазимо из ропства."

Друга слика је слична: након што је Јован Крститељ крстио Христа он је гласно

изјавио својим ученицима: "Ево Јагњета Божијег, Које на Своја рамена подиже грех света"

(Јн. 1, 29). И двојица ученика су напустила Јована, који је био само Претеча Онога Ко је

већ сад дошао, и кренула су, пожурила су за Њим. Христос се окренуо: "Шта хоћете од

Мене?" – "Хоћемо да видимо где живиш..." Они су хтели да буду мало с Њим, да бораве у

Његовом присуству, да чују Његову реч. Али, иза њиховог одговора, незнано за њих, крије

се можда смисао који је нама јаснији него њима. Они су Га срели тамо где је Он коначио,

у једној од сиромашних колиба недалеко од Јордана; али је Он био Онај Ко је постао

човек и Ко сад живи међу нама, као један од нас, као наш брат по људској природи; Он је

Онај Ко је сишао у пакао кроз крст и смрт. Ево Кога су они срели. И постепено, корак по

корак, открили су где је Он: на престолу на небесима, на магарету магаричином, како се

поје на дан Господњег уласка у Јерусалим. Да, и на земљи, и на небу; и у времену, и у

вечности; и у паклу, и у рају – непромењен, Исти Господ је с нама. Свуда је с нама – наш

Бог.

Дакле, ми смо позвани да идемо за Њим, не само да следимо за Њим испуњавањем

Његових заповести, већ да идемо, зато што нас вуче чежња за Њим, зато што не можемо

да живимо без Њега, кад смо се једном срели с Њим, кад смо се једном дотакли Његовог

присуства. Сећате се приче о слепом од рођења: Господ га је исцелио – на шта су се

отвориле његове очи, кад су први пут нешто виделе? Оне су се отвориле на лик Бога, Који

је постао човек, оне су се отвориле и виделе испред себе поглед, бездани поглед Божанске

љубави, која га је видела у гомили. И ми понекад то доживљавамо: у неком тренутку на

лицу човека у тренутку молитве, или причешћа Светим Тајнама, или кроз икону, кроз реч

светаца наше очи су се изненада откриле за Живог Бога, и ми смо заувек рањени овом

чежњом, овом љубављу – и не дај Боже да се икад исцелимо, да икад "оздравимо" за

земаљско и умремо за небеско!

Међутим, немамо увек довољно упорности, верности срца, уверености у оно што

смо једном доживели, да бисмо се целог свог живота устремљивали, да бисмо ишли,

ишли, док на крају не стигнемо до Бога, док се Он не окрене и не каже: "Шта хоћете од

Мене, децо?" И ево, ту треба да се научимо не само верности, не само одлучности без

којих никуда нећемо стићи, већ такође васпитавању ове глади, ове жеђи и ове наде у себи.

Морамо да се научимо да не варамо себе, да се не хранимо лажном храном, да се не

опијамо лажним пивом, да се не тешимо лажном утехом, већ да носимо у свом срцу, у

својој души, у свом телу, у целом свом бићу овај крик свег нашег бића: "Зашто си ме,

Господе, оставио као сироче? Кад ћеш, Господе, доћи? Дођи, Господе, утеши, спаси!" И

Спаситељ је знао да ће бити људи за које ће бити ужасно да Га изгубе кад су Га једном

пронашли; и Он је обећао да нас неће оставити сироте, да ће нам послати Утешитеља,

Свог Светог Духа.

Шта реч утешитељ значи на словенском? То је, с једне стране, онај ко теши – у

нашем руском смислу ове речи, ко скида с нашег срца жалост или је олакшава не

вређајући нас, не понижавајући, не трудећи се да одвуче нашу пажњу од истинске

жалости нереалном утехом, већ долазећи код нас, продубљујући нашу свест о љубави

према Христу, али такође, дајући нам свест о Његовој близини – невидљивој, али

животворној. Утешитељ на словенском значи: онај ко даје снагу и силу за живот, за

осиротелост, за то да идемо и идемо целог живота док не стигнемо. Утешитељ је исти онај

ко нам даје радост. Одакле да узмемо ову радост кад се Господ од нас вазнео на небо?

Наша радост је у томе што се наше спасење завршава Његовим Вазнесењем. Како нам

Христос Сам каже у Јеванђељу: "Боље је за вас да сад одем код Оца Мог и Оца вашег" (Јн.

16, 7). Наша радост је због Христове победе, због Његове вечне славе, због Његове дивне

љубави, можемо да се радујемо због тога што Он није само циљ наше чежње, нашег

корачања, већ је Он – врата која пред нама отварају вечни живот. Можемо да се радујемо

због тога што је Он с нама, као што је био с путницима који су из Јерусалима ишли у

Емаус. Невидљиво или видљиво, Он Којег нису препознали, или Којег људи понекад

препознају иде поред нас, отварајући наша срца, наше умове, наше душе, куцајући у наш

живот, захтевајући, молећи, преклињући да се он отвори, да се рашири и да постане

довољно широк и дубок да прими вечност. Али Он је такође и пут, и на сваком кораку

овог пута, сваког тренутка ми смо у Христу и са Христом.

Дакле, у нама је с једне стране чежња, понекад очај због тога што не можемо да

допремо до Бога, што Он одлази, што је неухватљив, што само осећамо Његово присуство

– и не можемо да станемо пред Њега и да Га гледамо као што Га је видео човек слеп од

рођења и Вартимеј и толико, толико људи слепих телом и слепих душом. И заједно с овом

чежњом, с борбом, с муком, у нама постоји нада већа од сваке наде, увереност вере,

увереност наде, зато што већ знамо нешто о Божанској љубави. Кад бисмо само имали ово

на уму! У духовном животу нам највише, с једне стране, смета безосећајност: толико смо

огрубели, тако смо навикли на оштре, грубе додире земље, да једва-једвице осећамо

нежан, пријатан, једва осетљив додир Бога. А кад га осетимо, не смета нам само слабост

наше воље, само наше колебање – смета нам заборавност: грубо заклања нежно; оно што

захтева пажњу заклања Онога Ко куца на наша врата, Ко моли за пажњу, и одлази ако се

окренемо од Њега. И ево, треба да се научимо танкоћутности које се бојимо, зато што

бити танкоћутан неминовно значи доживети не само велику, дубоку радост, већ и већу,

оштрију бол. Морамо да научимо да не заборављамо оно што смо доживели, док не

очврсне, док не процвета, док оно што смо сачували не постане наша сопствена заштита.

Чежња за Богом. Шта храни молитву?

Наш јутрошњи разговор желим да наставим уз помоћ неколико одломака из

дневника старца Силуана који много боље изражава оно што сам желео да донесем до

вашег срца, него што сам ја вероватно умео да учиним. Ови одломци су преузети из главе

"Адамов плач" и они посебно добро дођу данас, кад ступамо у недељу о Страшном суду и

сећамо се Адамовог изгнања из раја.

"Чезне моја душа за Господом и тражим Га са сузама. Како да Те не тражим? Ти си

ме први пронашао и дао си ми да се насладим Духом Твојим Светим, и моја Те је душа

заволела. Видиш, Господе, моју тугу и сузе; да ме ниси привукао Својом љубављу, ја Те

не бих тражио онако како Те тражим. Али Дух Твој ми је дао да Те спознам, и радује се

моја душа што си Ти мој Бог и Господ и до суза чезнем за Тобом... Чезне моја душа за

Богом и тражи Га са сузама. Милостиви Господе! Ти видиш пад мој и тугу моју, али

смерно молим Твоју милост: излиј на мене грешног благодат Твог Светог Духа; сећање на

њу вуче мој ум да поново нађе Твоје милосрђе. Господе! Дај ми смиреног Духа Твог да не

бих поново изгубио Твоју благодат и да не бих плакао за њом, као што је Адам ридао за

рајем и Богом..."

У прошлој беседи смо дотакли питање о томе шта нас подстиче на то да се молимо:

виђење живота; виђење смрти; сусрет, макар крајичком душе, с Богом и неућутна чежња

за Њим; радост због овог сусрета; осиротелост; утеха Светог Духа; нада преко сваке наде –

сва сложена осећања која се рађају због тога што смо и у Богу, и ван Њега, и блиски,

бесконачно блиски – и уједно, тако далеки.

Међутим, постоје и друге ствари које нас подстичу на молитву. Зар не видимо у

свом сопственом животу, у животу других људи како је Господ дубоко самилостан – у

најјачем смислу ове речи? Брзо, врло брзо ћемо ступити у дане страдања: ево где видимо

самилост Божију. Бог је постао човек да би доживео све оно што представља судбину

човека, и то је доживео као што ниједан човек није у стању то да учини. Рађамо се у

условима земаљског живота, не знајући за друге услове; док се наше душе не дотакне

благодат, док не осетимо Бога, све се до краја своди на земљу. Христос, наш Бог, рађа се у

земаљски живот из безданог бескраја вечности; Он, вечни и безвремени, ванвремени –

постаје заробљеник времена; Он постаје заробљеник смртоносног живота, створеног

људским грехом, страшног, погубног, смртоносног живота, који ми стварамо. И Он

постаје заробљеник такве љубави и Своје самилости, да пошто није био у стању да

поднесе људску несрећу, Сам постаје човек и све носи на Својим плећима: сву жалост

земље, све последице греха, укључујући и смрт, укључујући отуђење од ближњег, издају,

и на крају, чак и губитак Бога који је тако страшно изражен речима: Боже Мој, Боже Мој,

зашто си Ме оставио? – и силазак у пакао.

Ако макар крајичком душе, ако макар мало можемо да схватимо шта значи

самилосна, крсна љубав Божија, нећемо више моћи да прођемо поред туђе несреће,

нећемо моћи да прођемо поред ужаса Гетсиманског врта, мучења и чежње Богочовека

пред лицем наше смрти, која ће пасти на Њега. Не можемо да прођемо поред, не можемо

да мирног срца које се није стегло, стојимо пред лицем Христовог страдања, распећа,

смрти и погребења. Али, не можемо такође да прођемо ни поред свега онога ради чега је

Христос све ово узео на Себе. Ако се заиста тако родио, ако је тако живео, ако је тако

умро Син Божји, ако је таква Његова љубав према сваком од нас – зар можемо да

говоримо о љубави према Њему, не знајући ништа о самилости према нашем ближњем?

Не према неком далеком ближњем, безличном и безименом, већ према оном ближњем,

који се налази поред нас, који има лице и име, и глас, који је понекад за нас терет и

мучење. Зар можемо потпуно да заборавимо да га је Господ тако заволео да му је подарио

сав Свој живот, сву Своју смрт, само да би он био спасен? И ако смо заиста Христови, зар

нећемо схватити да је задатак нашег живота у томе да овде на земљи у уском кругу људи

који нас срећу, које знамо, или их чак не знамо по имену, да у односу на њих будемо на

известан начин спроводници ове Божије самилости, ове крсне љубави Божије, Божијег

милосрђа, Божије бриге, Божијег промишљања, Божије истине и нежности? Ако само то

схватимо, имамо још један, нов разлог да се молимо, зато што ова љубав, ова самилост,

којом треба да обдаримо нашег ближњег – нису наши. Нашег духа, нашег срца, нашег ума

никад неће бити довољно да би се понело бреме туђе несреће и донела утеха, исцелење,

можда чак и радост, искрица светлости у тами. Ово можемо да учинимо само Божијом

љубављу, то можемо да учинимо само ако се на нас пролије Божија милост и ако допре до

онога коме је потребна. За то треба да се молимо, ради тога треба да молимо да наше

камено срце учини срцем од меса, да наш ум учини светозарним, нашу вољу – кротком и

правом, нашу бригу – искреном и чистом. Морамо да се молимо за то да Господ Својом

благодаћу, љубављу, самилошћу, надомести оно што ми никако не можемо да учинимо; да

се молимо да у нашој јадној људској речи звучи Божија реч, да бисмо, пружајући руке

према човеку, пружали Христове руке. Морамо да се молимо за то да човек кроз нас може

да добије од Бога милост, али да заборави на нас и сећа се само Бога; а нас некада касније,

са захвалношћу, али знајући да је дар добијен од Бога, премда кроз нас. Кад Христос каже:

"Нека се ваша светлост светли пред људима да би видели ваша добра дела прославили

Оца вашег Небеског" (Мт. 5, 16) – Он говори о томе. Неће нас заборавити нико ко научи

да благодари Богу, али, тешко нама ако се људи буду сећали нас и забораве Бога. Дакле,

самилост којој можемо да се научимо од Бога, самилост, коју можемо да поделимо с

Богом, треба да се претвори у нама и у реч, и у дело, и у молитву. Старац Силуан на

једном месту каже: "Молити се за људе значи крв проливати..." И сви ми знамо како наше

срце крвари кад несрећа задеси некога кога заиста волимо. Не можемо тако да волимо све,

али треба да научимо да тако љубимо макар неке. Кад се наше срце удуби, рашири, кад од

боли и радости постане танкоћутније, оно ће можда примити још једног човека, па другог

и трећег. Али, треба почети од тога да снажно и пожртвовано учимо да волимо макар оне

који су нам дати Богом, који су стављени поред нас, према којима се наше срце већ

отворило. И колико из тога можемо да изнесемо захвалности Богу и радости!

Зар не бивамо захвални кад се радост, исцелење од болести, утеха у несрећи,

спасење – у било ком смислу ове речи – дотакну другог, нама рођеног и блиског човека?

Чак и ако смо ми сами учесници у овој радости, спасењу и исцелењу, чак и ако се оно без

нас не би догодило – како смо захвални Богу за то! Кад се ово дешава с неким ко нам је

близак, захвалност преплављује све: заборављају се таштина и гордост, зато што нам је

одвратно, чак и немогуће да се сећамо себе – толико је значајно оно што се десило. Кад се

кроз нас деси нешто добро, не с најближим, већ с мало даљим човеком, тада гледамо на

себе, тада се сећамо себе, тада испливавају таштина и гордост. И ево, ту треба да умемо да

се боримо с гордошћу, да се боримо с таштином – не смирењем, којег у нама свеједно

нема, већ захвалношћу. Човек треба да се заустави на путу погибељи, на путу скрнављења

оног, можда најсветијег, што смо учинили, и да каже: "Не! Освести се! Да, то се догодило

уз твоје учешће, али је чудо учинио Бог. Ма како да си тражио у својој памети добру реч,

ма како да си се трудио да из свог срца изазовеш добро осећање, ма како да су се твоје

руке простирале да учине добро дело – ништа не би могао да учиниш да те се изненада

није дотакла благодат – и да реч није постала жива и животворна, и да те осећање није

прожело, оно не би дошло до другог човека, и дело твојих руку не би било

благословено..." Треба да се учимо захвалности, захвалност може да нас спаси и од

гордости, и од таштине, и захвалност нас у односу на Бога ставља управо у онај положај

који нам припада: положај човека којем је дато да подели Божји труд и Божију радост.

Како да не благодаримо за то, како да не благосиљамо Бога због тога, како да Му се не

дивимо?! А све је то молитва.

И кад кажем "како да се не дивимо", то више није само захвалност, у томе је и

хвала, и појање, и благодарење – а то је већ чиста молитва: запањени Божанском лепотом,

Његовим блистањем, ми већ не можемо да благодаримо, већ Му се само радујемо, гледамо

и радујемо се, ћутке или с песмом на уснама, или као деца, или као цар Давид, свим

покретима свог тела изражавајући радост због Њега: Како си диван, Господе! Радости

моја! – каже цар Давид у једном од својих псалама (Пс. 31, 7). Ево још и још нових извора

за молитву. Кад бисмо само умели да све претварамо у молитву, мисао која се подиже у

нама могла би да се вине у небо – а она се распрострла, као магла, по земљи, зато што јој

ми не дамо да се подигне: заустављамо је на пола пута, не враћамо је самима себи. Како

би самилост, захвалност, запањеност и радост због Бога могли да испуне нашу душу, како

би они могли да нас однесу у небеску даљину, да нас подигну, да нас учине другим

људима!

Али, није цео живот такав; има и суморних дана, има мрачних дана, постоји

непрозирна туга, дешава се као да се на душу навали надробна плоча – шта тада да се

ради? Одакле човек тада да узме молитву?

Значи, овде човек треба да научи да све претвара у љубав, да све претвара у

молитву, да све претвара у живот. Често се каже да је молитва беседа између живе душе и

Бога. Да, то је тако. Али, кад се замислимо над тим какав је то разговор, како се он

дешава, чини нам се: "Не! ја говорим, а Бог ћути – какав је то разговор? На мој крик нема

одговора, какав је то разговор?.." Мислим да треба да имамо на уму (и ако се замислимо,

видећемо да је заиста тако) да не говоримо ми први, да се не обраћамо ми први Богу: прво

се Господ обраћа нама. У тренутку кад нас Он из небића изводи у биће, Он нас зове по

имену, и ми урастамо у нови живот. Прва реч је Његова реч, и ми ћемо моћи одмах да

одговоримо на овај зов Божји у живот: "Амин! Нека буде воља Твоја, Амин! Нека буде

тако!"

И даље се пред нама открива сва тајна живота; сва тајна живота представља на

известан начин Божије питање упућено нама, Божји зов упућен нама: "Одгонетни! Заузми

свој положај у њему, поступи правилно!.." А наш одговор? – "Слеп сам, Господе! Не

видим, не схватам – научи ме! Плашим се – дај ми храбрости! Изгубљен сам – буди мој

пут! Па где да нађем одговор, Господе? Реци реч да бих знао куда да идем, шта да радим;

отвори ми разум да схватим!.." И Господ се одазива на ово. Пред нама није отворен само

живот, отворена је и друга књига – Јеванђеље, Нови Завет, Стари Завет, у којима нам се

Сам Господ обраћа Својом живом, стваралачком, животворном речју. До нас ова реч

допире кроз људе, који су је чули и поверовали, и ми видимо шта се с овим људима

догодило. Сведочанство апостола о Христу није само понављање Његових речи. Видимо и

чујемо апостоле – и видимо шта су ове речи учиниле у њима: видимо у њима нову твар,

људе какви они раније нису били; они су живи доказ за то да је ова реч заиста истина, да је

заиста дух, да је заиста живот.

Дакле, Господ говори – и ми можемо да чујемо; и Он говори у присуству сведока

који потврђују Његове речи. Овако је Господ говорио и нама – и гледајте како се ово

расцветало у истину, у живот, у светост: хиљаде, милиони сведока до нас доносе ову реч –

а говори Господ. И наша молитва може да буде просто одговор. Почели смо од крика, од

питања; чули смо Бога – шта ћемо на то одговорити? То је молитва у којој говоримо и

слушамо, а Господ нас мења.

А понекад – па не, не понекад: сваког јутра, сваке вечери, ако читамо јутарње и

вечерње молитве – налазимо се пред лицем људи до којих је допрла реч Божија, у чију

душу је она ударила, и из ових речи се пронела друга реч – реч молитве, реч одговора: бол

и покајање, радост и захвалност – сва, сва људска осећања, али не у њиховом случајном,

хаотичном изгледу, као што бивају у нама, већ у складној устремљености ка циљу. Кад

бисмо само слушали молитве светаца као што дете слуша одрасле који међусобно

разговарају! Наравно, дете чује много тога што не разуме, и оно много тога осећа срцем, а

друго већ и умом може да схвати; нека слика се урезује у његово срце и душу и постаје

већ део њега самог – тако ми можемо да читамо молитве светаца. Не можемо да се слијемо

ни с једним свецем до краја: ми смо премали, они су превелики; не можемо да сместимо у

себе молитве једног свеца после другог, кад је сваки од њих већи од нас; али можемо да

слушамо, можемо да чујемо како они разговарају с Богом, како се с Богом Живим

дозивају различите душе, бесконачно различите – и можемо да научимо да се улијемо у

једне речи, од других да учимо, пред трећима да будемо у недоумици, и увек да растемо у

ширину, у дубину, док такође не урастемо у нову меру и док се наше речи такође не роде

из срца, пуног радости или пуног жалости. Овако човек може да се моли у сивим данима,

у данима борбе, у данима туге, у данима кад не може да нађе сопствену реч, кад не може

да роди сопствено осећање, кад је воља мртва, кад је тело неспособно за напор. Тада

можемо да узмемо Божију реч и да је чујемо; реч светаца и да је послушамо, и да

допустимо овој речи да дотакне неше душе. И да се молимо – тужно, суво, оскудно –

свецу, чију молитву читамо: "Оче, ове речи су рођене у теби, а ја их слушам као мртав –

помоли се за мене и помози ми да схватим..." И реч Божију у светом Писму можемо да

читамо исто, као реч живота, која пада на мртво тле: "Господе, оживи моје срце, мртав

сам, али једна Твоја реч – и могу да оживим!"

И на крају, молитва је такође делић наше борбе; не борења, већ свесне борбе. Често

људи кажу: "Да, ми знамо молитвене речи, знамо како се треба понашати пред Богом,

знамо како треба чинити метаније, како клечати на коленима, како треба стајати пред

Његовим лицем – све то ми знамо, а речи остају мртве. Не знамо ништа о живом

молитвеном питању или крику. А где да научимо да макар једном осетимо ову живу,

трепетну молитву која обузима целог човека?.." Нетачно мислимо да не знамо ништа о

таквој молитви; само што то не називамо молитвом и ту молитву не примећујемо. Сваки

пут кад свим својим бићем нешто желимо, сваки пут кад се свим својим бићем окрећемо

од нечега, кад свим бићем вичемо: "Не! Само то не!" – или обрнуто: "О, кад би!" – ми се

молимо. И знамо како јака бива молитва кад нас обузима као пожар. Размислите о човеку

који у пустињи умире од глади и жеђи, и сунчане врелине; он више не може да мисли,

његов разум се угасио, његово срце само дрхти, па ипак све у њему виче за животом: то је

молитва. Један подвижник каже да је завијање гладних вукова у шуми – молба упућена

Богу да да храну.

Молимо се кад нас обузима страх и кад немамо ни времена, ни речи, да кажемо:

"Господе, помози!" – али се свим бићем окрећемо од предмета страха. Свим бићем се

молимо кад очекујемо нешто добро или рђаво. Кад нас обузимају злоба и гнев,

осветољубивост, горчина; и обрнуто, кад смо пуни нежности, љубави, самилости или кад

нас одједном обузима страст као пожар – све је то молитва. То је молитва у смислу да су

наш крик и наша устремљеност упућени ономе ко може да чује и може да испуни нашу

машту, нашу жељу.

Али, тада се поставља друго питање: коме се то молимо? Богу, кад је наша

устремљеност према ономе што је добро, светло, истинито, чисто и свето; али и

противнику Божијем ако је све наше устремљење ка ономе што уништава Царство Божије,

што упропашћује човека, што га удаљава од Бога, што срозава живот, што га скрнави.

Међутим, у нама има доста таквих молитава и оне се често дешавају. И тада треба да

размислимо: шта да учинимо с овом нашом молбом? Да ли свим бићем вичем за то да се

деси оно што је једном убило Христа? Или се молим да се то не деси? Сви смо ми

подељени. Апостол Павле је говорио о томе да запажа у себи два закона: закон смрти и

закон живота; да види у себи два човека: старог Адама, који претендује на права за

постојање ван Бога, без Бога, по својим каприцима, и новог Адама, који се рађа по образу

Христа, још увек крхког и нежног. За кога ћемо се определити, на чију страну ћемо стати?

Хоћемо ли изабрати новог Адама, који представља негирање свега онога о чему машта

стари Адам, односно свих наших стремљења, која нису достојна ни Бога, ни нас? У том

случају молитва не представља просто лирско, природно изливање срца; тада молитва

постаје оружје за борбу. Теофан Затворник је говорио да стари Адам не умире својом

природном смрћу – он треба да буде убијен; и молитва је (по речима Теофана) – као бодеж

који својом руком треба да убодемо у њега – односно у себе! Кад се одлучујемо за Христа,

за Његово Царство, у коначном – за саме себе, какви јесмо у Божијој замисли, ми стајемо

на Божију страну против старог Адама, бирамо живот против смрти. У том случају

молитва ће понекад бити хладна, чврста, немилосрдна изјава пред Богом: "Господе, иако

је моје срце камено, иако се моје помрачене мисли колебају, иако је моја воља устремљена

ка злу, иако моје тело сад гори – ја желим Твоју победу у сваком случају, по сваку цену,

победи ме, покори ме, разбиј ме – али ме спаси!.." Оваква молитва захтева јасна убеђења,

она захтева чврсту вољу, она захтева избор између новог и старог Адама. И ова молитва је

ствар сваког тренутка у току целог живота, зато што нема таквог тренутка у животу кад ка

нечему не бисмо стремили или се од нечега окретали. И ево, ово окретање или

устремљеност су, већ у зачетку, молитва; али коме Богу или Његовом противнику?

Овај избор је вредан крви; он нас много кошта – душевног мучења и подвига

живота. Оваква молитва се може издржати и поднети не само молитвеним вежбањем, већ

тиме да се учвршћује животом и да се чини живом и реалном. Свака реч молитве треба да

буде претворена у напор, треба да буде претворена у поступак, у ћутање или у реч. За

било шта да замолимо Бога, морамо са сигурношћу знати да ће нам Он дати снагу да

макар започнемо добро дело, али ми сами морамо да почнемо; Он ће нам дати снагу, Он

ће нам помоћи, али Он неће учити ову ствар уместо нас. Такође треба то да знамо, да се

како каже светитељ Тихон Задонски, у Царство Божије не иде од победе ка победи, већ

често од пораза ка поразу; али долази онај ко устаје после сваког пораза, не гледајући на

себе, не осврћући се на свој пораз, и иде напред, ка Богу, ка циљу, у Царство Божије.

У каквом обличју ћемо доћи до овог Царства? Зар ћемо доћи у слави, победоносни?

Не, доћи ћемо у ритама, изранављених ногу, испрљани свом прашином земље, са

запеченом крвљу, с тешким теретом зла – и само са својом глађу, само са својом чежњом

за Богом, само са својом маштом о томе да једном уђемо у Царство Божије.

О томе нам казује једна од прича Господњих, која говори о људима, који су били

позвани на пир и који су почели да се изговарају. Један је купио комад земље, други

волове, трећи се оженио. Један је постао господар земље и рекао: "Она је моја, припада

ми," – што другим речима значи: "Ја сам постао њен слуга, узет сам од земље и вратио сам

јој се." Други су нашли посао (чију слику представљају волови); они кажу: "Ми имамо

задатак на земљи, прво треба да га завршимо, а онда ћемо размишљати о небу." И овом

послу, ма никад неће бити краја, увек ће бити потребно да се ствара, ствара, ствара, увек

ће постојати нове могућности и посао нас никад неће пустити на слободу, код Бога. Онај

ко се оженио каже: "Господе, у мом срцу више нема места; радост, љубав, срећа – моја

срећа, моја љубав су испунили све моје срце – нема у мени више места за радост Твог

Сина и за радост Његовог брака; остави ме." И тада се Господар обраћа својим слугама:

"Обиђите сва забачена места, прођите по свим напуштеним уличицама, сакупите испод

плотова све скитнице, све хроме и болесне и доведите их овамо. За оне којима је довољна

земља, за оне којима је довољан стваралачки рад, за оне чије срце може бити испуњено

њиховом сопственом радошћу – нема пута на мој пир..." И ево, долазе ови људи: гладни,

смрзнути, у ритама, прљави, оскрнављени, помрачени, унакажени животом – и дочекују

их анђели Божји, и пуштају их на пир – онако како је било на Истоку: кад је долазио

путник – без обзира да ли је био сиромашан или богат – приман је с чашћу, прали су му

ноге, купали га, давали су му чисту, нову одећу, и водили га на пир. Зато није било више

ни рита, ни крвавих ногу, ни прљавог тела, већ је била просто радост, чудо нове одеће,

новог живота. Али у причи се говори о једном човеку који је ушао на пир без брачне

одеће. Тачно, он је дошао до врата и кад му је понуђено да га оперу и обуку, он је

одмахнуо главом и рекао: "Гладан сам – није ми до прања, није ми до удешавања; овде

дају да се једе!" Он је презрео домаћина, његову бригу и његову љубав; требало му је само

да се окористи оним што је домаћин могао да му понуди.

И ово нас већ доводи до приче о блудном сину; то је управо прича о сину који је

рекао оцу: "Старче, много дуго живиш, не могу да дочекам да умреш – до тада ће сила

младости, пориви наде избледети и умрети. Хајде да се договоримо: умри и дај ми сад оно

што бих добио после твоје смрти..." Оца је одстранио; њему је било потребно само оно

што је отац могао да да. Знате причу, знате како се вратио, зато што је увидео да су се у

животу управо тако сви опходили према њему и да су га оставили гладног, убогог,

смрзнутог. И он се вратио услед глади, због чежње, зато што се сетио да отац, којег је он

одбацио, остаје његов отац. И отац га је примио, вратио му је поверење и поново га је

обукао у нову одећу и почео је нови живот.

Тако се и нама нуди да живимо. Чежња, глад, жеђ, машта, трагање, радост,

захвалност због страдања, борбе, непоштедна борба – и на крају, радост повратка у

очински дом, где нас радо примају, зато што Бог за нас није само Творац – Бог нам је

Отац; Христос није само наш Спаситељ – по људској природи Он нам је брат; и у Христу,

силом Светог Духа – ако Га само примимо и научимо се од Њега љубави – ми постајемо

нова твар, свечовек, којег је Иринеј Лионски називао јединородним сином Божјим:

Христос као глава, ми као тело.

Ево пута који лежи пред нама; ево мисли с којима можемо да уђемо у Велики пост;

ево радости која може да буде с нама и да нам да да проживимо до краја наших дана, коју

не могу да одузму болест, старост, старење, губитак сећања, губитак душевних снага – док

срце остаје живо. А срце у човеку не умире, оно може да се угаси само нашом кривицом,

ако заборавимо да нахранимо ово срце јединим уљем које у њему може вечно да гори:

љубављу.

О смрти.

Лични доживљај смрти. Унутрашње мртвило.

Помирење с покојницима. Сећање на смрт.

Замољен сам да кажем нешто о смрти и о припреми за смрт – и себе самог, и

других људи; и испричаћу вам оно што сваке године говорим на ову тему на медицинском

факултету у Лондону лекарима, студентима и милосрдним сестрама.

За почетак ћу ову тему проширити двама успоменама да бисте схватили од чега

сам почињао, шта ми се десило, зашто је мој однос према смрти онакав какав јесте. Мој

први утисак о смрти био је следећи. Кад сам био дечак од око шест година, живели смо у

Персији, данашњем Ирану, и у Техерану је постојала врло знаменита башта, познати

ружичњак, који је припадао мештанину. По тадашњим обичајима било је дозвољено да

човек дође и да каже: "Чули смо да имате дивну башту; да ли можемо да је погледамо?"

Тако је и било учињено, погледали смо ову башту, затим смо отишли, и тек смо следећег

дана сазнали да је, док нам је домаћин показивао своје руже и гостио нас шербетом, у

једној од соба у кући лежао његов син, који је мало пре тога био заклан на путу. Међутим,

отац је сматрао да је гостопримство важније од свих његових сопствених осећања и он нас

је примио као да му се ништа није десило. То је био мој први утисак о томе како човек

може да стане лице у лице са смрћу и да победи свој ужас и своју бол ради љубави или,

како би он сам рекао, ради обичног гостопримства: "Другачије се не ради".

Други утисак који је везан за смрт јесте разговор с мојим оцем. Једном сам се

вратио из летњег омладинског кампа и отац ми је рекао: "Шта ти се десило? Имао сам

утисак да ти се десило нешто лоше..." Ја сам му олако (имао сам петнаест година)

одговорио: "Није ваљда да си мислио да сам сломио ногу или изврнуо врат?" И он, који ме

је јако волео, погледао ме је крајње озбиљно и рекао: "Не, то не би било важно; плашио

сам се да си изгубио своју моралну целовитост." И додао је: "Запамти, да ли си жив или не

не треба да буде важно ни за тебе ни за друге; важно је једно: ради чега живиш и за шта си

спреман да даш свој живот."

И ево, ове речи и ова успомена из детињства остали су ми као јарке успомене

везане с мишљу о смрћу. Касније сам се са смрћу сретао јако често, не говорећи о

породичним трагедијама, којих је било много; петнаест година сам био лекар од чега је

пет протекло у рату, и свештеник сам четрдесет година, тако да сам, наравно, видео и

доживео много смрти. И зато о смрти не говорим као о нечему о чему имам теоретску

представу, као о стварима које сам прочитао, - моја беседа ће бити веома лична. Она

можда неће имати универзални значај, али ће то бити беседа о томе како ја реагујем на

смрт, шта она за мене значи.

Човек је створен за бесмртност, то је јасно из Светог Писма. И човеков пад,

односно то што се он окренуо од Бога и што је почео да тражи своје путеве, довело је до

смртности и до умирања. Постоји једно врло загонетно место у трећој глави књиге

Постања. Након што је човек пао, Бог каже: "Ево, Адам је постао као један од Нас; да не

додирне дрво живота и да не почне да живи вечно" (1 Мојс. 3, 22). Ово се често

коментарише као суров, бездушан, недостојан подсмех. Али, чини ми се да у томе нема

подсмеха, већ постоји признање дубоко трагичне ситуације. Човек је могао да буде

целовит само кроз јединство мужа и жене и кроз јединство овог пара с Богом; и у тренутку

кад се овај пар раздробио, кад се разбио, и кад је раскинута веза с Богом, свака од ових

индивидуа – Адам и Ева – показала се, премда су и створене по образу Божијем, лишена

оне целовитости која је могла да буде вечност. Неко – не од отаца, већ од каснијих писаца

– говорио је да су Адам и Ева, док су били једно, кад би се гледали у огледало, видели

себе као пар и као међусобни одраз. Кад се десио пад, огледало се разбило, могла су се

видети иста лица, али она више нису представљала једну целину, и живот више није могао

да траје вечно, јер је ово огледало престало да буде цело.

Кад сам први пут читао Свето Писмо са отприлике петнаест година, веома ме је

запањило сведочанство апостола Павла: "За мене је Христос живот, смрт је добитак, зато

што сам док живим у телу удаљен од Бога" (Фил. 1, 21; 1 Кор. 5, 6). И на другом месту он

каже: "За мене умрети уопште не значи свући са себе пролазни живот, односно изгубити

га, већ значи обући се у вечност, односно ући у вечност у оној мери која се не може

доживети док је човек у телу." И ми сви ово знамо у зачетку. Рецимо, желимо да се

молимо, душа жуди за Богом, а савладава нас умор душе, надвладава умор тела, и као

талас који удара о стену, подиже се на горе и поново пада – и овај порив је већ завршен.

Сви ми из искуства знамо како се најдубља, најјача осећања разбијају о тако просте ствари

као што је телесни умор или нешто слично. Човеку бива тако жао и болно: седите, на

пример, с болесним човеком, с човеком на умору, којег волите свом својом љубављу, и

одједном откривате да сте заспали. Како је то могуће?! Човек умире, а ја сам заспао – тело

је победило. Душа би била будна, али тело није имало довољно снаге. Тако да је у овом

смислу апостол Павле изражавао нешто врло јасно кад је говорио: "Ко ће ме ослободити

од овог тела трулежности, од тела које ме вуче на доле?" – не зато што је тело лоше, већ

зато што није прожето вечним животом и зато не може да ме држи на нивоу вечног

живота.

И ево, кад размишљамо о смрти – својој или туђој – чини ми се да треба да имамо

на уму да човек ни себе, ни другог не може заправо да припреми за смрт, исто као што

није могуће научити човека ономе што сам ниси научио. Нико од нас нема искуство

смрти. Неки од нас су, кад су били тешко болесни, можда долазили до ивице смрти, али су

се вратили; и зато можемо да говоримо о постепеном умирању, у сваком случају то могу

они који су прошли кроз овај процес; они могу да говоре о томе да је смрт стајала пред

њиховим очима, то могу да кажу они који су били у рату или су доживели неку несрећу;

али о самој смрти нико од нас не може ништа да каже; једино би могли да кажу васкрсли

Лазар или Спаситељ Христос. О чему онда можемо тада да говоримо? Како можемо да

припремамо себе или другог човека за овај тајанствени прелазак? Чини ми се да могу да

нам помогну једино управо речи апостола Павла о томе да је за њега смрт облачење у

вечност. Оно што можемо да учинимо за себе и у извесној мери за друге – јесте да им

помогнемо да израсту у извесну меру искуства вечног живота који отклања страх од

привременог умирања.

И овде желим да вам дам пример који ме је својевремено веома запањио. Имали

смо у Лондону председника црквеног одбора, који је проживео врло тежак живот. Са

деветнаест година доспео је на Соловке, тамо је изгубио ногу, враћен је на копно и

својевремено је (тада је то било могуће) био откупљен; и дошао је у Енглеску. Једном се

разболео од жутице. Примљен је у болницу и откривено је да има неизлечиви рак. Њему

то нису рекли, али су саопштили његовој сестри и мени. И кад сам га видео у болници

(налазио се у засебној соби, зато што му је било превише лоше да би се налазио у

заједничкој болничкој соби), рекао ми је: "Како је то досадно; толико још у животу треба

да урадим, а ево лежим овде беспослен и лекари чак не могу да ми кажу колико ће то

трајати." Ја сам му тада рекао: "Артемије, много пута сте ми говорили: "Како бих желео да

зауставим време и да у извесном периоду будем уместо да радим." Никад то нисте

учинили. Бог вам сад даје такву могућност: будите, односно, уђите у себе, уђите у онај

део вечности који већ знате и престаните да размишљате о делању, зато што ћете, ако

оздравите, моћи то да учините, а ако не оздравите, то уопште не треба чинити." Он се

замислио и рекао је: "Да, али целог живота сам радио, и не знам шта значи бити." И тада

смо започели читав процес, који је трајао неколико месеци до његове смрти. Посаветовао

сам му да размисли о целом свом животу, почевши од датог тренутка и да га постепено

решава: "Сад лежите у постељи, размислите у каквим сте односима били с људима око вас

– не само овде у болници, већ у животу који сте водили – и исправите све оно што није

ваљало. Треба иживети сву горчину, треба поправити све свађе, треба исцелити све што је

било лоше и тако даље." Он је то чинио из недеље у недељу. Прво је почео да се бави

односом са својом сестром, с пријатељима с којима се свађао, затим даље и даље

унаоколо, у садашњости. Кад је то било учињено, прешли смо на прошлост. Знате, као

што археолог копа: прво налази оно што се налази на самој површини, односно недавно, а

затим, копајући даље и даље, налази старије, древније; и тако смо одлазили даље. Он се

постепено помирио са својом прошлошћу, са свим људима, које је некада познавао, али

који су или већ умрли, или су били тако далеки, да није било могуће молити их за

опроштај или се помирити с њима, али с којима је могао да се помири у себи, којима је

могао мислено да се обрати и да каже: "Опрости!" – ма где да је овај био, било да је још

живео на земљи или не. Сећам се, пред сам крај његовог живота, кад је био толико слаб,

кад је био толико мршав, да није могао више ни кашику да принесе устима, и кад су

остале само велике светле очи на изнуреном лицу, рекао ми је: "Оче Антоније, телом сам

већ скоро умро, а никад се нисам осећао тако интензивно жив као сад!.." Зато што је све

што је убијало душу: увреде, горчина, мржња (може се наћи бесконачно много речи за то)

– отишло, и у њему није остало ништа осим живота; али не оног живота који се одржава

телом, - он је већ нестајао, већ живота који нико не може да одузме: жива душа у општењу

с Живим Богом.

Желим да дам још један пример, који ће вас, надам се, некуда повести. Један од

Артемијевих проблема је био у томе што су многи од оних с којима је био у свађи, били,

наравно "негде тамо" – или у вечности или недостижни. Шта с њима да се ради? Тада смо

разговарали, он се у себи помирио с њима, обраћајући им се у мислима; али касније сам

имао други случај, очигледнији пример у овом смислу. Познавао сам старца од око 86

година. Он ми је једном после исповести рекао: "Оче Антоније, желео бих да

поразговарам с вама. Имам проблем који се не односи на исповест, зато га нисам

помињао, али је он трагедија мог живота. Кад сам имао двадесет година, борио сам се у

Белој армији; у нашем одреду је била млада милосрдна сестра, волели смо се свом душом

и имали смо намеру да се венчамо чим то буде могуће. За време једне битке, кад смо

пуцали, она је извирила и ја сам је на лицу места убио из своје сопствене пушке. Она није

умрла од туђег метка, - ја сам је убио, ја сам прекинуо млади живот, ја сам убио девојку

која ме је волела, коју сам ја волео свим својим животом. Од тада је прошло преко 60

година, и ја не могу да се повратим, не могу да се помирим с оним што се десило, зато што

не могу да се помирим с њом. Ишао сам на исповест, исповедио сам ово убиство:

свештеник ми је давао разрешну молитву као убици, али се ово није односило на њу, то се

односило на мене. Ја сам био убица, кајао сам се, он ми је опраштао Христовим именом,

причешћивао сам се после исповести, али нисам налазио мира. Делио сам милостињу и

молио друге људе да се моле да ми грех буде опроштен, али опет је то било за мене..."

Рекао сам му (понекад се дешава да човеку изненада дође нека мисао која не би могла да

дође да није изазвана неком ситуацијом): "Знате шта, молили сте за опроштај Бога, Којег

нисте убили, свештеника, којем никакво зло нисте учинили, а једина особа која може да

вам опрости је Маша коју сте убили. Зашто нисте разговарали с њом?" – "Па како могу да

разговарам с њом кад је умрла?" – "А да ли верујете да Бог није Бог мртвих, већ Бог

живих, да је она у Христу жива? Ако не верујете у то, нема о чему да се прича: нема је и

она не може да вам опрости, али не може ни да се гневи; а ако верујете да је жива у

Христу разговарајте с њом. Реците: "Помоли се за мене, и ако си ми опростила, замоли

Христа да ми пошаље мир..."" Сећам се да је тада пристао и следећег дана ме је назвао

телефоном и рекао: "После вечерњих молитава сам сео и све испричао Маши, излио сам

сву своју душу, сав свој бол, сав ужас који сам доживео на Перекопској превлаци кад сам

одједном видео да сам је убио сопственим рукама. И кад сам поразговарао с њом на мене

је сишао апсолутни мир: и сад у мојој души више нема овог ужаса."

Ево другог примера за то да је могуће помирити се са својом савешћу, али се такође

треба помирити с другима. Не можеш да опростиш себи, Бог може, али Бог не може да

опрости оно што си учинио другом човеку ако овај човек не учествује у овом опроштају.

Понављам: Бог је Бог живих, а не мртвих и зато је то могуће, зато на то треба рачунати.

Оно што сам му тада рекао можда звучи апсурдно: "Зашто се обраћаш Богу Којег ниси

убио и свештенику којем никакво зло ниси причинио?" – за мене је то врло реално. Треба

се обратити жртви.

Размишљамо о припремању себе или других за смрт кад су они пред лицем смрти,

односно кад су или болесни или рањени. Пет година сам гледао људе у рату кад они могу

да умру у сваком тренутку: кад је војник у рату, то може да се деси сваког часа. Сви ми се

налазимо пред лицем смрти као такве. Нисмо свесни тога, зато што живот тече, ништа нас

не подсећа на могућу смрт осим новинског чланка о несрећном случају, о удесу итд. Али,

оци Цркве су у старо време говорили: "Сећај се смрти." И кад кажеш ово савременом

човеку реакција је следећа: "Зар заиста хоћеш да свака моја радост буде отрована мишљу

о томе да следећег тренутка живот може бити уништен? Зар сав мој живот треба да се

одвија под ужасом смрти која може да ме задеси неочекивано, изненада?" Чини ми се (и

не говорим о овоме теоретски), да се ради о другом. Ако не можемо да живимо лицем у

лице са смрћу, са извесним изазовом смрти, живећемо као гмизавци, живећемо

полуживотом. Знате, један франуцски писац у једном од својих писама каже: "Спреман

сам да браним своја убеђења, али само до вешања..." То значи да он није спреман да брани

своја убеђења. Чим постане превруће он ће отићи, рећи ће: "Па да, али..." А тако је са

животом сваког од нас. Ако нисмо спремни да платимо за наша убеђења или нисмо

спремни на то да нас наше понашање доведе до смрти, значи да ћемо живети опрезно,

стегнутог срца, са страхом у себи – а тако се не сме живети ако желимо да живимо

стваралачки. (Не говорим о стваралаштву као што је инжењерски посао или уметност итд.;

говорим о стваралаштву које сваког од нас може да претвори у човека сличног Христу, да

бисмо израсли у меру пуног узраста Христовог, како каже апостол Павле).

За то на мисао о смрти треба да се навикнемо рано, кад нам смрт још не прети, зато

што је кад осећамо да смрт већ делује у нашем телу, много теже гледати јој у очи. Некад

сам читао књигу у којој је аутор говорио да о смрти знамо много више него што

уображавамо. Сваке вечери лежем у кревет, сваке вечери падамо у потпуни заборав, у

потпуну незаштићеност – то је психолошки, с тачке гледања доживљаја, иста ова смрт и

више од ње, зато што ћу кад умрем, ући у област у којем имам још интензивнију свест и

интензивнији живот, а кад спавам, ја сам у некој коми, не владам собом, ништа не могу да

учиним да бих се заштитио; па ипак лежем у кревет сваког дана. Постоји дечја прича о

томе како се морнар препирао са сељаком. Сељак му каже: "Како се усуђујеш да се

препустиш таласима океана?" – "А зашто?" – "Где је умро твој отац?" – "Потонуо је у

мору." – "А деда?" – "Потонуо је у мору." – "И ти се после тога усуђујеш да пловиш?!" А

морнар каже сељаку: "А где је умро твој отац?" – "Мирно се упокојио у свом кревету." –

"А деда?" – "Такође." – "И ти после тога сваке вечери лежеш у кревет?!" У томе постоји

извесна реалност, зато што о смрти размишљамо трагично, али се на замишљамо над тим

да тако добро познајемо ово стање на основу искуства.

Страх и неустрашивост. Умирање. Молитва Цркве над покојником.

И друго. Кад растемо, кад прелазимо из једног узраста у други, ми не да просто

израстамо; ми израстамо из једног узраста и треба да оставимо иза себе све

карактеристике које су припадале претходном узрасту. Неке особине детињства треба да

умру у нама да бисмо постали пубертетлије; неке особине пубертетлије треба у нама да

умру да бисмо постали младић или девојка. Ми не да постајемо све већи и већи – неке

ствари треба просто да оду, зато што ако не оду, бивамо недорасли. Младић који је

сачувао особине дечака није младић; зрео човек, у којем још увек постоје особине младића

није зрео човек; и зато свако од нас на основу искуства зна да приликом сваког преласка

нешто у њему умире. Ми о томе не размишљамо, чак се поносимо тиме: "Нисам више

дете!" Кад то говоримо то значи да је у нама остало још много детињастог, али нешто

одлази приликом сваког преласка. И ово нас не плаши, зато што видимо да је дошло

нешто друго, много вредније и драгоценије за нас. Дечаку више ласка да буде одрастао

него да буде дечарац, зато му није жао; зашто се не односимо тако према томе да можемо

да израстемо из стања пролазног у стање вечности? И вечност се овде не поима као неки

тренутак који ће једном касније доћи, након што ме ставе у гроб, већ обрнуто, као она

пуноћа живота о којој говори Христос, која може да нам припада сад и која за нас укида

страх од пролазне смрти, зато што смо већ укорењени у вечни живот. Ево, као Артемије,

који се више није плашио да умре, зато што је знао да у њему постоји нешто бесмртно,

што му нико неће одузети, да његово тело може да умре, да се распадне, а он је жив, као

што никад није био жив. Док га је одржавало ово тело он је напола живео; кад је ово тело

постало прозрачно, али је у њему израсла вечност, одједном се испоставило да је он

бесмртан у свом сопственом доживљају. И то је врло важно.

Важно је и друго: оне игре или штиво који доводе дечака (или девојчицу) пред

питања смрти – не у трагичном, наказном смислу, већ у јуначком смислу – кроз њих се

човек навикава да гледа на смрт као на давање живота, као на поступак, који има смисла, а

не као на такав поступак који те свега лишава. Рецимо, кад се деца играју Немаца и

партизана у извесном тренутку у дечака пуцају: "Бум-бум!" и кажу му: "Сад си умро,

падај!" Он "умире", пада. Неки део његове душе зна да је он убијен, а други зна да је жив,

и зато може да проживи своју смрт без страха и да се навикне на мисао: Да, могу да се

сретнем очи у очи са смрћу, знам како се умире; падам, лежим, а у извесном тренутку ћу

викнути: "Досадило ми је да будем мртав, сад си ти на реду!" То је својеврсна дечја, веома

дечја слика смрти и васкрсења. Да, време ми је да изађем из гроба, време је да васкрснем,

време је да тело оставим у гробу, али да душом прхнем некуда.

Не знам како је у Русији, мислим да је приступ овде здравији – али у Енглеској, на

пример, до последњих деценија о смрти није смело да се прича, то је била табу-тема,

човек ништа није смео да каже о смрти. Сећам се како је у Кембриџу умрла старица, коју

су унуци обожавали. Дуго година је лежала у постељи, окована артритисом, тешко патећи.

Назвали су ме, позвали, дошао сам; њен син и његова жена седе с изразом лица као на

сахрани, а деце нема. Питам: "Куд су се дела деца?" – "Послали смо их! Како им се може

дозволити да остану у кући у којој се налази покојница?!" – "А зашто да не?" "Али они

знају шта је смрт." Заинтересовао сам се: ја не знам, а овај дечак од око седам и девојчица

од око осам или ту негде знају? Како је то занимљиво! И кажем: "А шта они знају о

смрти? И ја хоћу да се просветим!" Мамица ми објашњава да су они ових дана нашли у

башти кунића којег су раскомадале мачке. "И то је оно што они знају о смрти? И ви

желите да они кроз цео живот пронесу такву слику, овај неописиви ужас раскомаданог

кунића? И да се сваки пут кад им неко каже да је неки човек којег су они поштовали,

волели и ценили, умро настане ова слика? Сваки пут кад крену на сахрану ето слике коју

ће видети мисаоним очима у ковчегу? Па то је ужас!" – Да, родитељи су се препирали са

мном и завршило се тиме што су ми рекли: "Па ако деца виде своју мртву баку она ће

целог живота бити психички растројена; ако их доведеш, ти ћеш за то да одговараш."

Кажем. "Да, спреман сам да одговарам, само вратите децу."

Деца су дошла, рекао сам им: "Ево, ваша бака је умрла." Једно од њих је упитало:

"А шта то значи?" – "Ево шта значи. Годинама је говорила: "Како бих волела да умрем да

бих се поново срела с деком којег сам толико волела и од којег сам се тако давно

растала...." – "Значи, она је сад срећнија него што је била?" – "Да. Да ли желите да је

видите?" – "Да, наравно." Отишли смо. У соби је била она тишина коју даје само смрт,

односно, не тишина ужаса, већ неког најдубљег мира. И прво што је рекла девојчица било

је: "Како је тихо! И то је смрт?.." А дечак је погледао баку и рекао: "Како је лепа! Дакле,

то значи бити мртав?.." Зар то није здравије осећање него оно које би имали од

раскомаданог кунића? Стајали су и дивили се лепоти своје баке, чије је лице у току

многих година изражавало муку због патње; сад су на њему огледали тишина, спокој,

радост; и био је мир собе око ње.

То сам и ја својевремено доживео. Мој отац је умро у ноћи између Васкрса и

понедељка Светле седмице, изненада, од срчаног удара. Позвали су ме (имао сам 23

године, радио сам у болници). Ушао сам сам, затворио врата за собом и стао; и такву

тишину коју сам осетио у овој соби нисам доживео нигде, осим у храму. Сећам се да сам

рекао (не знам да ли наглас или у себи): "И кажу да постоји смрт! Каква лаж! Постоји

само победа живота..." То не значи да нисам схватао да ми је умро отац; нисам био дечак,

био сам студент треће године медицине, тако да ми је све то било врло јасно; али ова

тишина, оно што сам видео и осетио – било је живот, живот ван граница мојих

могућности. Нисам могао да уђем у овај живот; могао сам да га гледам и да будем

заједничар у њему, али још нисам дорастао, ни тада, ни сада, стању вечног живота које

сам тада доживео.

И све ово ме стално од раних година доводи, као што сам већ рекао, до тога да се

према смрти односим без страха. Кад сам имао шеснаест година отац ми је рекао: "Научи

да живиш тако да своју смрт чекаш као што младић чека своју младу, да чекаш да она

дође, да ослушкујеш најмањи шум, најмањи знак о томе да долази невеста, иде вољена,

она с којом се можеш сродити заувек..." И ово осећање је у мени остало заувек (не

говорим вам то да бих се хвалио својим осећањима, већ због ових речи мог оца и онога

што су оне за мене значиле).

Постоји још једно питање: шта човек да ради кад зна да умире њему веома близак

човек? Можда не сад, већ после изесног времена, краћег или дужег; шта да ради, како сам

да се односи према томе и шта да ради у односу на овог човека?

Опет, сад ћу говорити веома лично. Моја мајка је једном оперисана од рака једне од

пљувачних жлезда. Операција је била осредња, остао је страх да ће се болест једног дана

поново појавити; и ја сам то чекао петнаест година, петнаест година сам се борио с

мишљу: "Одједном ће почети и то ће бити крај." Молио сам се за мајку, молио сам Бога да

јој продужи живот, неодлучно сам је препуштао у руке Божије. Знате, имати толико

поверења у Бога да човек може да каже: "Ево, поверавам Ти овог вољеног човека и нећу се

више бринути, зато што Ти боље знаш," – за то нема снагу већина нас. Већином кад ме

људи питају како то да науче, ја кажем: "Кад се за некога заиста бринеш, предај га у руке

Божије на петнаест минута, реци: "Господе, имам довољно поверења за петнаест минута, а

онда ћу узети бригу назад, зато што на више времена – не, нећу моћи." И ево петнаест

година сам се борио с тим, час више, час мање сам је предавао Богу, говорио сам: "Не,

ипак ћу се сам побринути; молићу се Теби, али ћу се сам бринути, пазићу на маму. Ти,

наравно, такође ради Своје, али и ја ћу да радим своје..." Сећам се како сам једног дана

(имао сам 42-43 године) возио аутобусом и размишљао о мами; и одједном ми је постало

савршено јасно да могу да кажем: "Господе, учини оно што желиш. Ако желиш да она

умре, дај јој смрт; ако желиш да живи, дај јој живот. И кроз неколико недеља откривено је

да има рак, испоставило се да је овог пута неизлечив, и почело је умирање, које је трајало

три године. Лекар који ју је оперисао назвао ме је телефоном и рекао: "Операција није

успела, ваша мајка ће сигурно умрети; кад – не могу да кажем; али, наравно, немојте то да

јој кажете." Одговорио сам му: "Наравно да ћу јој одмах рећи." Он рече: "У том случају

немојте више да ми се обраћате, тражите другог лекара, зато што ја не могу да изађем на

крај с тим (што је такође чудно, јер лекар у принципу мора да уме да изађе с тим на крај)."

Попео сам се код мајке, рекао сам: "Звао је доктор, операција није успела." – "Значи,

умрећу?" – "Да." – "Кад?" – "Нико не зна..." И тада смо остали заједно у једној несрећи,

зато што је, наравно, несрећа била веома тешка за обе стране. За моју мајку је то значило

растанак од живота који је она волела из све снаге, за мене – растанак с њом. Дуго смо

ћутке седели заједно. Она је лежала у кревету, ја сам седео на поду, и просто смо били

заједно; ништа нисмо радили, већ смо просто били заједно свим болом, свом својом

љубављу. Не знам колико смо седели; у таквим случајевима тренутак може да траје

вечност и вечност може да траје тренутак. Међутим, наступио је тренутак извесног

пражњења и почели смо да говоримо о њеној смрти и о томе шта ће се десити.

Шта се из овога родило? Из овога се родила изванредна ствар. Као прво, она никад

није била усамљена. Знате, често људи не говоре човеку да је на самрти и да ће умрети

после извесног времена. Он то у самом себи осећа, зна како из њега тече живот, зна да га

ускоро неће бити, али се осмехује, прави се да наводно не зна, зато што не може да каже

својој околини: "Престаните да лажете, знате да умирем, зашто застајкујете иза врата и

намештате осмех да бисте ушли с осмехом и с бодрим изразом лица?" Зашто лагати? Где

је љубав? Где је наше јединство? Дакле, то се није десило с мојом мајком, зато што није

било тренутка кад нисмо могли да општимо и да делимо трагичност наше ситуације. Било

је тренутака кад би ме она позвала, ја сам долазио, говорила је: "Тешко ми је, болно ми је

кад помислим да ћемо се растати." И ја сам остајао уз њу, и разговарали смо о томе колико

је било потребно, опет, да ли дуго или кратко, није битно, битно је колико дубоко разговор

иде. Понекад је мени било просто неиздрживо да наставим да радим спрат испод (тада сам

примао људе по 15-18 сати дневно); и у извесном тренутку сам просто говорио свом

посетиоцу: "Поседите, морам да одем код мајке, не могу више..." и тада ме је она тешила

због своје смрти која је долазила.

Открио сам и другу ствар (то је уз оно што сам помињао о сећању на смрт): зато

што смо знали да се смрт у свој величини појавила ево овде, међу нама, одједном смо

открили да нема ничег другостепеног и ситног, да нема ствари које су велике и других

које не завређују пажњу. Можете да оваплотите сву своју љубав у то како ћете

припремити послужавник с шољицом чаја. Овај послужавник с шољицом чаја можете да

учините симболом љубави, лепоте и бриге; можете да уткате сву своју љубав у то каквим

покретима ћете поправити јастук иза леђа болесника, сву своју љубав можете да

оваплотите у гласу којим говорите с вољеним човеком, да би до њега све допрло. Тада су

ми постале јасне речи једног нашег младог богослова у Енглеској о томе да је све без

остатака – Божанска љубав; понекад ова Божанска љубав постаје јестива и то је храна, а

понекад ова Божанска љубав постаје реч или покрет – али то је увек Божанска љубав, ако

само дате љубави да делује у вама више него што сами можете да делујете.

Тако смо провели три године и пред саму смрт мајка ми је рекла: "Ево, јако ми је

тешко, али бих била спремна да патим сто година да бих дуже живела." А она је уједно

веровала у Бога, и ово "да бих дуже живела" није значило да за њу није постојао вечни

живот, али она је волела да живи. Умирала је на Велики петак увече. Било је пролеће,

плаво небо, птице с певале, било је зеленило, био је ваздух и све то јој је било драго; то је

била земља коју је волела и она је осећала да се растаје од ње као што се растаје од мене и

од неколико пријатеља. А с друге стране, умирала је штедро. Знате какве су службе на

Велики петак. Ја сам тада био једини православни свештеник у целој Енглеској и зато није

било говора о томе да ме неко замени. Ујутру сам се био договорио да примим у

православље једну странкињу и спремао сам се да је одбијем. Мама је рекла: "Не, прими је

у православље и сви тренуци које потрошиш на то нека јој буду мој предсмртни поклон."

Затим сам отишао у храм, вратио сам се око поноћи, нисам знао да ли је жива. Био сам

врло уморан, она више није могла да говори, поседели смо, затим сам рекао: "Морам да

прилегнем на неколико минута, мало ми је позлило." Легао сам, узео Јеванђеље, и оно ми

се отворило на месту које читамо на Васкрс, почетак Јеванђеља по Јовану. Тада ми није

било јасно, нисам схватио и замислио сам се, зашто ми је Господ дао ово Јеванђеље"

Одмах сам устао и за то време мајка се упокојила без мене, као у последњем дејству

одрешености. И не могу довољно да заблагодарим Богу за то што сам јој рекао за смрт, за

то што смрт није била међу нама као лопов, као рушилац, који све може да уништи,

укључујући и људске односе; смрт је стала пред нас и све је израсло у меру вечности. Није

било речи, покрета или радње који нису били у овим размерама.

Наравно, не може сваком да се каже тако директно; има људи које треба

припремати; али увек треба имати на уму да човек зна да умире, да нема никаквог смисла

крити од њега и претварати се кад он већ све зна. За време рата имао сам много случајева.

Био сам у болници на фронту и код нас су довозили рањенике. Био сам један од ретких

лекара који су веровали у Бога, зато сам проводио последње ноћи с људима који су

умирали, да би неко био уз њих. Сећам се младог војника (ове примере вам наводим

неповезано, зато што они сами говоре за себе, не могу да направим систем од њих).

Пришао сам му и упитао га: "Па, како ти је данас?" – "Ноћас ћу умрети." – "Да ли се

плашиш?" – "Не, не плашим се да умрем, али ме боли што више нећу видети своју младу

жену, своје дете, своје село. И још ми је страшно што ћу умирати сам." – "Нећеш умирати

сам, остаћу с тобом." – "Зар можете да останете целе ноћи?" – "Могу..." Онда је он

размислио и рекао: "Да, док будем свестан знаћу то, а онда ће ме обузети усамљеност."

Одговорио сам: "Не, ево шта ћемо да урадимо. Сешћу поред тебе, разговараћемо, док

будеш у стању да говориш, о твом селу, о твојој жени, о животу који си знао и толико

волео; онда ће у једном тренутку то за тебе постати заморно, ја ћу узети твоју руку и ти

ћеш заспати на неко време; будићеш се, отвараћеш очи и видећеш да седим ту. Мало

касније ћеш ослабити и нећеш моћи да отвараш очи, али ћеш моћи да осећаш моју руку, да

је она ту. Стегнућу твоју руку да би ти знао, тако ћемо провести ноћ и ти ћеш у извесном

тренутку умрети, али ћеш до последњег тренутка знати да држиш моју руку. И тако смо

седели до раног јутра, до првих петлова; он је покаткад стезао моју руку – све слабије;

затим се рука охладила – био је мртав, али није умро у самоћи.

Испричаћу вам још нешто што има везе с овим: никад у присуству човека на умору,

а који је без свести не говорите ништа што он не би требало да чује. Мој први утисак, кад

сам био студент: ишли смо по болничкој соби, на једном кревету је лежао руски козак и

лекар је пролазећи поред њега рекао: "Нема смисла ни задржавати се – умреће данас," и

кренуо је даље. Козак није умро. Освестио се и касније ми је рекао: "Ти си лекар који тек

почиње, дакле, запамти, чуо сам све што је говорио и било ми је болно да чујем да не

може да се заустави зато што ме је већ сахранио." Да, он је умро у своје време, али су у

том тренутку лекареве речи биле ужасне за њега. То треба имати на уму и треба знати да

понекад (рекао бих увек, али бићемо опрезни, рећи ћу: понекад) до човека допире оно на

шта он не може да реагује. И истог овог периода рата сећам се Елзасца који је био у

француској армији, али се васпитавао у време кад је Елзас припадао Немачкој; његов језик

је био немачки, тачније, елзашки дијалекат, који је ближи немачком него француском.

Неколико дана га је посећивао га је млади пастор (овај је био протестант), а онда је овај

војник пао у заборав. Пастор је био врло млад (били смо млади, ја сам имао 25 година, а

он је био још млађи), изашао је из болничке собе са сузама и рекао ми: "Какав ужас, не

можемо више да општимо у разговору, значи ништа не могу да учиним за њега! Јер, он

није имао тајне као што их ми имамо. Ми бисмо могли да помажемо уљем, да причестимо,

уопште, много бисмо могли да учинимо, а он ништа није имао у рукама. Рекао сам му: "Не

буди луд, врати се, узми Јеванђеље, седи и сатима му читај Јеванђеље, почевши од

Лазаревог васкрсења." Читао је три дана – разуме се, не дан и ноћ, него с прекидима. Пред

смрт се овај војничић освестио и рекао ми је: "Хвала вам што сте га натерали да ми чита

Јеванђеље. Ни на који начин нисам могао да дам знак да чујем и осећам, али сам чуо сваку

реч и то ми је дало живот..." Знате, рећи тако нешто неколико сати пред смрт – то значи да

се с њим нешто десило.

Ево, то је све што могу да кажем, могао бих да наставим да говорим у примерима,

али је суштина у томе што је за онога ко верује (рекао бих и за онога ко не верује у Бога,

само што верујући то зна, а неверујући не зна) смрт – врата која се отварају и кроз смрт се

остварује сусрет лицем у лице с Живим Богом, односно с љубављу, која све побеђује. И

кад размишљамо о смрти ближњих (о својој смрти можемо да размишљамо различито),

морамо имати на уму да је то за нас несрећа која цепа наше срце, али је за умирућег то

грандиозан сусрет, то је оно због чега човек живи, оно што он тражи, не знајући то или

понекад то предосећајући. Теофан Затворник у једној од својих надгробних проповеди

каже: "Браћо, хајде да плачемо, али хајде да плачемо као хришћани: знајући да је овај

растанак за нас – понекад бол који једва можемо да издржимо, али је то за онога ко умире

неко чудо."

Знате, потребна је заиста чврста вера да би се опело почело речима. Благословен

Бог наш... Треба прикупити све снаге душе да би се са свештеником саучествовало у овом

благослову у тренутку кад нам је Бог одузео (нека је то Својом премудрошћу, нека је то

Својом љубављу – то у таквим тренуцима врло лако заборављамо) вољеног човека. То је

прво. Друго: у псалмима који се поју, постоји једна реченица која као да звучи од

покојника нама на утеху: Жива будет душа моја и восхвалит Тја, Господи... Моја душа је

жива и живеће, и појаће Ти, Господе! Ево сведочанства покојника – живима које оставља.

И Црква даље понавља говорећи: Блажен пут, воњже идеши днес, душе, јако уготовасја

тебје мјесто упокојенија: блажен си, ниси несрећан. Ти си блажен, нама преостаје да

живимо на земљи раздвојени од тебе, раздвојени од вољених, и растављени од Христа у

значајној мери: ко од нас може да каже да је сад тако сједињен са Христом као што ћемо

бити сједињени с Њим у вечности?

И често нам се поставља питање: умро је човек; он је био или веома обичан човек,

као сви ми, али смо га волели, он је запалио у нашим срцима неку радост, неку нежност;

или је био талентован, обдарен, потребан – могао је да буде инжењер или лекар, велики

уметник или композитор: како ће земља живети без њега? И одговор који ми се чини да је

тачан, јесте да је сваки човек који је живео оставио у животу оних који су остали пример,

не речима, већ свом својом личношћу и свим својим животом, који нам каже: "Ако зрно не

падне у земљу и не умре, не доноси плод. Зрно сам ја, пао сам на земљу и умро, а сад је на

вас ред да донесет плод. Свако од вас је у мени нешто запазио. Један је запазио чврстину,

други памет, трећи оданост, зар је мало тога што човек може да запази. Свако нека живи у

складу с оним што је научио од мене, и тада ће мој живот који је био једно зрнце,

процветати у десет живота, од којих ће сваки доносити делимичан плод или сложен, богат

плод мог живота. Будите мој наставак.

И кад се на парастосу и опелу молимо за покој душе слуге Божијег тог и тог,

стојећи са свећама, као у васкршњу ноћ, ми сведочимо своју веру у васкрсење; али, с друге

стране, упаљеним свећама сведочимо да је овај човек био макар мала свећа, мала светлост

у овом свету; да је он био светлост, да је захваљујући његовом животу известан део таме

расејан – у њему, у нама, у његовом окружењу и да кад молимо Бога да буде прибројан

збору светаца, не говоримо: "Господе, знаш да је грешио, као сви људи, али буди добар,

прими га, па ми смо пријатељи, не можеш мог ближњег да осудиш или избациш из Своје

љубави..." Не, ми говоримо о томе да је овај човек у мом животу био светлост, да је у мом

животу био откровење истине, он је у мој живот унео љубав, лепоту, мудрост и због тога

што је он од мене, од нас, учинио, примио наш живот, укључујући нашу будућу смрт, као

да је то његов живот и нека мој живот, нека наш живот буде његова слава..." Тада се може

издржати страдање смрти и рећи: "Да, настављам његов живот да земља ништа не би

изгубила кроз његову смрт и да би мој живот био сведочанство тога да овај човек није

узалуд живео, већ да је донео плод на земљи.

Oдговори на питања: Сећање на смрт. Пакао. Опроштај.

Чекати смрт као вољену, желети је, могуће је само онда кад се човек заиста

сретне с њом и кад се испостави да је овај сусрет толико дубок да заиста човека чини

сродним са смрћу. Али ми смрт не познајемо као такву; ми је, заправо, у ствари не знамо.

Насупрот томе, оно што знамо не приказује нам је у тако привлачним бојама, зато што

као православци, знамо да смрт није само ослобођење, она је и суд; знамо за сопствене

грехове и за митарства; знамо колико често нисмо припремљени за смрт својим

животом. Тешко је оживети осећање које човек нема. Она се мени није открила као

вољена; како се могу да је чекам као вољену?

Свако од нас, наравно, очекује смрт у оним категоријама које су му својствене. Али

не треба стварати лажне категорије. Тачније: наш сусрет са Христом је сусрет с нашим

Спаситељем. Наш сусрет с Богом је сусрет с неизмерном љубављу. То треба да запамтимо.

И чини ми се да се Страшни суд састоји у томе што ћеш стати пред лице савршене љубави

и видети како је мало има у теби и ужаснућеш се. Али то не значи да овде одмах почиње

мучење. Можда сам јеретик, можете да ме спалите, пре ћу отићи одавде, али чини ми се да

ће нас Бог дочекати са жалошћу због тога што смо проживели цео живот, и што смо тако

јалово живели и тако га покварили за себе, а да не говоримо о другима; и Његова реакција

на нас је сажаљење и самилост. На пример, кад читам причу о овцама и козама не

запањује ме то што ће козе поћи на леву страну, а овце на десну, већ ме запањују

критеријуми које Христос даје о спасењу и о погибељи. Сви критеријуми се своде на

један: да ли си био човечан или не? Да ли си нахранио гладног? Да ли си обукао онога

коме је било хладно? Да ли си пружио кров бескућнику? Да ли си посетио болесника? Да

се ниси постидео да признаш да је твој друг у затвору итд.? Не говори се ниједна реч о

томе како си веровао, како си се молио, да ли си био побожан или ниси, зато што се

питање поставља: ако ниси био човек твоја људска природа не може бити обожена. Ако си

био човек, можеш да постанеш заједничар у Божанској природи (2 Петр. 1, 4). И чини ми

се да је ово дубоко утешно, али не у неком површном смислу.

Ја сад излажем своје измишљотине, зато можете да ми дате кеца за моје

богословске измишљотине. Ми говоримо о Страшном суду и о мукама. Чини ми се да

руски израз "изгорео од срамоте" ово врло јарко изражава. Кад човек одједном открије

нешто ужасно, трагично и наказно, најболнији тренутак јесте кад то види први пут: човек

је ушао у собу и видео да му је док га није било умрла мајка; ушао си у кућу и угледао

како је у твом одсуству убијен вољени човек. То је тренутак непоновљивог ужаса, даље ће

бити само наставак, а све одлучује овај први моменат. Чини ми се да се у изразу "Страшни

суд" реч "страшни" односи на исто ово: први тренутак кад смо лицем у лице с Богом и кад

с ужасом видимо шта смо могли да будемо и шта нисмо постали.

А даље иде друго. Сликовито приказивање Страшног суда нам врло често изгледа

као земаљски суд. Постоји судија, постоји тужени, ђаволи сведоче о једном, анђели о

другом – али ово не одговара никаквој реалности. Јер, у нормалном земаљском друштву

постоји законодавни орган који пише законе, али их не примењује, постоје судије, које не

пишу законе, већ их примењују; постоји тужени, постоји одбрана, постоје сведоци против

њега и сведоци у његову корист. А размислите о слици Страшног суда, како нам он

изгледа: Законодавац је Бог, Судија је Бог, наш Искупитељ је Бог у Христу, наш Бранитељ

је Бог... Какво је то правосуђе, извините? То је нешто сасвим друго, што изражавамо

речима: правосуђе, суд итд. – али то уопште није онај суд под који, рецимо, доспева

разбојник кад бива ухапшен. Не можемо да знамо какав ће овај суд бити у ствари, знамо

само да никаква неистина неће ући у Царство Божије. Али чиме може да се искупи

неистина? (Ово нису моје измишљотине, тако да то говорим с већом сигурношћу).

Француски писац, католички бискуп је говорио да је страдање једино место сусрета

између зла и добра, зато што се зло увек урезује или у тело или у душу жртве. Жртва може

бити крива или невина, али то је место на којем се они укрштају. И он је инсистирао на

томе да у тренутку кад човек, крив или не, постаје жртва, он добија власт да опрости; он

може да понови Спаситељеве речи: "Опрости, не зна шта чини!"

Имам за то пример из концентрационих логора. После рата сам се годину и по дана

као лекар бавио људима који су се ослобађали из логора. Доспеле су ми у руке немачке

новине у којима се говорило о томе како је у једном од логора (чини ми се, у Дахауу)

нађена молитва коју је неки Јеврејин написао на парчету папира за паковање.

"Мир свим људима зле воље! Нека престане свака освета, сваки позив за

кажњавање и освету. Злочини су препунили чашу, људски разум више не може да их

прими. Небројени су зборови мученика.

Зато не стављај њихова страдања на вагу Твоје праведности, Господе, не окрећи их

против мучитеља као страшну оптужбу, да би од њих затражио страшну плату. Врати им

другачије! Стави на вагу, у заштиту џелата, доушника и свих људе зле воље – храброст,

духовну снагу оних који су били мучени, њихово смирење, њихову узвишену

племенитост, њихову сталну унутрашњу борбу и непобедиву наду, осмех, који суши сузе,

њихову љубав, њихова искидана, разбијена срца, која су остала непоколебљива и верна

пред лицем саме смрти, чак и у тренуцима највеће слабости. Стави све ово, Господе, пред

Твоје очи као опроштај грехова, као откуп, ради победе праведности, обрати пажњу на

добро, а не на зло! И нека не останемо у сећању наших непријатеља као њихове жртве, као

мучни кошмар, као авети које их сустопице прате, већ као помоћници у њиховој борби за

искорењивање распојасаности њихових преступних страсти. А кад се све ово заврши,

даруј нам да живимо као људи међу људима, и нека се на нашу напаћену земљу врати мир

– мир за људе добре воље и све остале."

Други пример је човек којег сам врло добро познавао. Био је знатно старији од

мене, учествовао је у Првом светском рату, у којем је изгубио руку; он је заједно с мати

Маријом Скобцовом спасавао људе у време немачке окупације – Фјодор Тимофејевич

Пјанов. Немци су га одвели у логор, у њему је провео четири године, преживео је. Кад се

вратио случајно сам га срео на улици, па га упитах: "Фјодоре Тимотејевичу, шта се донели

из логора, с чиме сте се вратили?" "Вратио сам се с ужасом и бригом у души." "Шта,

изгубили сте веру?" "Не," каже, "али док сам у логору био жртва суровости, док сам се

налазио у опасности не само смрти, већ и мучења, у сваком тренутку сам могао да кажем:

"Господе, опрости им, не знају шта чине! И знао сам да Бог мора да чује моју молитву,

зато што сам имао права да опростим. Сад сам на слободи; наши мучитељи можда нису

схватили и нису се покајали, али шта ако ми, кад сад кажем: Господе, опрости, не знају

шта чине – Бог одједном одговори: "А чиме ћеш доказати искреност свог опроштаја? Не

патиш, сад ти је лако да причаш..." Ево то је такође јунак опраштања.

И ја сам дубоко уверен да у коначном, кад сви ми станемо на суд Божји, неће бити

жртве која неће стати у одбрану свог мучитеља, зато што ће пре него што дође време

коначног Страшног суда над човечанством, свако умревши стићи да се погледа као у

огледалу Божанства, да види себе у односу на Христа, да увиди шта је био призван да буде

и шта није био, и неће моћи да осуди никога. Гогољева прича о страшној освети:

незамисливо је да било ко каже: "Прокуни га, баци у вечну провалију!.." Ево моје реакције

на то и ја сам то доживео у извесној мери.

А ако је човек у току живота проклињао, мрзео људе?

Не знам, али не могу да замислим да било ко пред лицем вечне муке каже: "Пусти

ме у рај, а њега прокуни у векове векова!.." Не могу да замислим да би човек који ће за

другог рећи: "Прокуни га у векове векова!" могао да уђе у рај.

Ми се према Јеванђељу односимо као према речи Божијој. Претпоставимо,

хришћани се спасавају независно од свега. Како онда да се односимо према ономе што

Христос каже: "Ко не буде крштен водом и духом неће ући у Царство Божије, ко не буде

јео Тело и Крв Моју, такође неће ући у Царство Божије?" У Јеванђељу има речи о гејени

огњеној. Ако је реч Божија истинита, а ја је доводим у сумњу, шта да радим?

Спроведите паралелу с Христовим речима кад су Га разапињали: Он је опраштао

онима који су Га разапињали. Његова реч је чврста. Не сме се заборавити да је Он рекао:

"Дао сам вам пример који треба да следите..." Мислим да се не сме просто узимати један

цитат и све градити на њему.

Што се тиче крштења и причешћивања... Ако човек схвати шта чини и одбацује

Бога то је једно; али ако човек просто није имао приступа хришћанској вери? Рецимо,

негде у централној Африци, у Америци, миленијумима су живели људи до којих није

дошла јеванђељска проповед; зар ће они бити проклети просто зато што нису имали среће

да се роде у хришћанској земљи? Митрополит Московски Платон (Левшин) је говорио:

"Не повлачи за собом осуду лишавање тајни, већ презир према тајни." Оно чега је човек

лишен без своје кривице не чини га кривим.

С друге стране, они Јеванђеље сусрећу не као књигу, зато што немају сви

могућности да га држе у рукама, већ га срећу у хришћанима. Да ли се може рећи (ја то за

себе не могу да кажем) да ће ме човек срести, погледати и помислити: "У овом човеку

постоји нешто што никад нисам срео међу неверујућима и паганима!.." И да ће кроз моју

личност – не речи, већ личност – доћи до јеванђељске теме? Ако на известан начин

представљамо параван између Бога и људи, није могуће осуђивати оне који не виде.

Прелако би било рећи човеку ово или оно; он ће се супротставити: "А зашто сам то не

радиш? Ако је то истина, ако то није лаж, зашто је се не дотичеш макар прстом?.." Ми као

да својим понашањем, својом личношћу изјављујемо, устима нешто исповедамо, али

животом нисмо спремни да исповедамо. И за то ћемо ми одговарати, а не онај ко због нас

не може да поверује Христовој радосној вести. Људи који су сретали Серафима Саровског

или Сергија Радоњешког, у њима су видели сјај вечног живота; а шта се за нас може рећи?

(Не говорим о вама лично, говорим о себи или о хришћанском свету у широком смислу.)

Светитељ Игњатије Брјанчанинов је прибројан збору светаца. У својој "Беседи о

смрти" он широко користи светототачку литературу. Како се треба односити према

овом делу, које је данас већ светоотачко? Рецимо, пре канонизације је било могуће

односити се са сумњом према његовом "опиту о смрти", а сад, кад је он свети отац?

Ја сам богословски потпуно необразован, знам једино светоотачку аскетску

литературу, зато што сам, кад сам мислио да некад постанем свештеник, упитао оца

Георгија Флоровског шта да радим да бих се припремио. Он је одговорио: "Читај свете

оце првих петнаест година, а онда дођи па питај." И ето, читао сам оце првих петнаест

година, а онда сам га питао даље. И мислим да у светоотачком искуству има јако много

нијанси. Могу се сакупити сва казивања једне или друге врсте, што у знатној мери зависи

од тога какво је ваше устројство. Амвросије Оптински је говорио да ће се од строгог свеца

добити само строг светац, а од благог само благ. Не зато што је један добар или лош, већ

зато што светост не потире особине. Оно што сам раније рекао о сили опраштања,

доживљавам с таквом страшћу, не могу другачије. Гајим дубоку, страствену увереност да

ако човек каже Христу: "Да, он је био узрок моје несреће, али ја му опраштам," Христос

неће рећи: "Ја не!.." Просто не могу да поверујем у то.

Смрт је такав именилац да уз било који земаљски бројилац свеједно никако неће

множити овај разломак. Ако се сећамо смрти нећемо грешити. Али како се сећамо? Ми

све време заборављамо. Људи који су доживели оно о чему сте говорили, већ су на

известан начин обележени, они имају другачији поглед, а чим забораве, исти су као ми...

За почетак човек треба да подсећа себе, кад се сети, и што се чешће подсећа, тим

чешће се и сећа. Осим тога, често се не сећамо ни овог ни оног, зато што не живимо у

датом тренутку; живимо или у успоменама на јучерашње, или у плановима за будућност,

али мало ко живи у садашњости. Постоји дечја прича о томе како су мудрацу постављена

три питања: "Који је најважнији тренутак у животу? Који је најважнији човек на свету?

Који је најважнији поступак? Ако за три дана не даш одговор, бићеш бичеван на тргу..."

Као у свим дечјим бајкама, он иде тамо-овамо, не налазећи одговор и на крају набасава на

девојчицу која чува гуске. Она га пита: "Што си тако несрећан?" Он јој исприча: "Па у

чему је проблем? То је врло просто: најважнији тренутак у животу је садашњи, зато што

прошлости нема, а будућност није дошла. Најважнији човек не свету је онај који је сад

поред тебе, зато што другог нема, а најважнији поступак на свету је да се сад у односу на

овог човека учини оно што је потребно."

Имао сам два случаја из којих, не да сам се научио, већ који су ме просто поучили.

Први је био у рату, за време првих борби. Сећам се како су довели једанаест рањених

војника. То је био мој први контакт с људима право с бојног поља. На лицима су им се још

увек огледали ужас и страх. Погледао сам их и помислио: "Што пре треба да учиним за

њих – за сваког од њих – оно што могу да следећи не би предуго чекао." Радио сам што

сам брже могао и слао их у болничку собу. Онда сам отишао тамо и открио да ниједног од

њих не могу да препознам зато што сам гледао њихове груди, ноге, стомак, рамена –

укратко, ране, а лица нисам гледао (нико од њих није био рањен у лице). А сви они су и

даље били у истом стању шока зато што га нису иживели. Кад је доведена следећа група

рањеника, ја сам поучен првим искуством, одлучио да разговарам с њима радећи рукама,

зато што се рукама може учинити јако много док човек говори и гледа човека. Сваког сам

гледао у лице и постављао му питања; затим, гледајући, наравно своје руке и његове ране,

радио оно што треба. Питао сам га: "Како се зовеш? Где си рањен? Да ли си се много

уплашио?.." – неусиљена питања, али таква да за време док се њима бавим, стигну да

излију свој страх, да излију свој ужас. И кад сам их после тога затекао у болничкој соби,

као прво, препознавао сам их, а као друго, открио сам да је шок прошао, зато што су за

време овог кратког разговора успели да излију своја осећања.

Други поучан догађај је био за време немачке окупације. Тада сам припадао

француском покрету отпора, и ухапсили су ме у метроу. У овом догађају је постојала

комична страна, постојала је и врло реална. Комична страна је била у томе што су ме

укебали, тражили су ми папире, видели да се моје презиме пише на западни начин с два

"о" (Bloom), и помислили су: "Ви сте енглески падобранац." Ја сам им рекао: "Слушајте,

кад бих био енглески падобранац представљао бих се француским именом!.." – "Добро,

можда, али ви сте свеједно странац." – "Да." – "Ко сте ви?" – "Ја сам Рус." "Лажеш." – "Не,

не лажем..." Кажу ми: "Ми смо учили да Руси имају косе очи и истакнуте јагодице."

"Опростите, ви нас мешате с Кинезима..." Није се сложио, позвао је петорицу других:

"Каже да је Рус." Ови у хору одговарају: "Лаже, Руси имају косе очи и истакнуте

јагодице!.." Добро, смирио сам се, кад не могу да им докажем. Послао је друге и пита ме:

"А шта ви мислите о рату?.." Било је јасно: Ухапшен сам, значи, ма шта да мислим о рату,

крај ће бити исти. Одлучио сам да му макар на своје задовољство одговорим, па рекох:

"Рат се дивно одвија!" – "Шта хоћете да кажете?" – "Па свуда вас бијемо!.." Он се

запањио, погледао ме је и одједном рекао: "Шта, стварно се борите против фашизма?" –

"Да." – "Знате, на овим вратима још нико не стражари, трчите!" И ја сам отишао, не

задржавајући се. Морам да кажем да сам крив пред њим, нисам му се чак пристојно ни

захвалио.

Али, занимљив моменат је био у томе што сам открио значај тренутка. Открио сам

да имам само садашњи тренутак. Моја права прошлост је отишла, нећу је признати, зато

што ћу ако будем причао о својој прошлости издати друге људи. Значи, причаћу неку

измишљену прошлост. Будућности нема никакве, зато што будућност постоји само ако

можеш да замислиш шта ће се с тобом десити следећег тренутка, а овде је он био

неизвестан. Значи, остао је само трен ока, и у овом трену ока могло се живети потпуно,

свим силама живота. И ово ме је научило да и даље живим треном ока. Кад сам с једним

човеком, нема ниједног другог; кад радим неки посао, нема ничег другог. Не желим да

кажем да ми све то полази за руком, али ако човек научи да живи сад, управо сад и нигде

више, он може да има сећање на смрт, зато што оно иде заједно са сећањем на живот.

Али, заборављамо да подсетимо себе!

Ово подсећање се може везати за нешто. Рецимо, Јоасаф Белгородски је сваки пут

кад је сат откуцавао устајао и читао молитву. Код нас не куца увек сат, али се нешто

дешава више или мање редовно. Ако се подсећање повеже с нечим што се периодично

дешава у току дана, оно се после накалеми. Епископ Теофан каже: "Сећање на смрт у нама

треба да буде као болесно срце или као зубобоља. Кад те боли зуб не мора нико да те

подсећа – и без тога се сећаш, а ако не боли много, а желиш да се сетиш, можеш мало да

га додирнеш језиком – одмах ћеш се сетити."