1

Internet

Kao što je već rečeno u prethodnom poglavlju globalni Internet predstavlja jednu, ujedno i najveću,

kombinovanu mrežu. Međutim, za običnog savremenika Internet predstavlja svakodnevnicu. Pretraživanje

Interneta je postalo rutina. Tako, ukoliko su nam potrebne hitne informacije iz oblasti sporta, vremenskih

prilika, politike, biznisa bez razmišljanja ćemo otvoriti svoj web pretraživač i ukucati potrebne ključne reči.

Ukoliko želimo da pošaljemo rođendansku čestitku rođaku ili prijatelju otvorićemo svoj e-mail program i

napisati i poslati poruku. Primeri nesvesne upotrebe Interneta su brojni i poznati pa ne treba o njima previše

trošiti reči. U svakom slučaju pojava Interneta kao globalne mreže kojom su povezani najudaljeniji krajevi

planete donela je pravu revoluciju ne samo u tehnološkom smislu već i u svim ostalim segmentima života.

Tako na primer, pojava Interneta je uslovila pojavu sasvim novih koncepata poslovanja uobručenih

zajedničkim nazivom elektronsko poslovanje (eng. e-business).

Za prosečnog korisnika računara, a samim tim i Interneta, Internet počinje odmah sa kablom koji izlazi iz

računara. Od kabla pa na dalje sve ostalo je običnom korisniku potpuno nepoznato. Na prvi pogled reklo bi

se da od komunikacionog kabla pa na dalje vlada potpuna anarhija. Međutim u takvom ustrojstvu Internet ne

bi funkcionisao. Zbog toga Internet kao globalna mreža ima vrlo jasno definisanu arhitekturu. Uopšteno

govoreći, svaki računar koji je priključen na Internet je preko komunikacionog kanala povezan sa lokalnim

davaocem Internet usluga (Internet provajderom) koji je najčešće telefonska kompanija ili kompanija

kablovske televizije. Lokalni Internet provajder je dalje povezan sa provajderom na višem nivou, recimo

regionalnim ili nacionalnim provajderom, a ovaj je opet svojim računarima i komunikacionim kanalima

povezan sa višim provajderom višeg nivoa i tako redom. Na samom vrhu piramide nalaze se veliki Internet

posrednici tzv. velika šestorka (eng. Big Six) koji realizuju interkontinentalne veze.

Međutim to nije sve. Prosečni korisnik Interneta ne koristi Internet već koristi Internet servise pomoću

Interneta. Najpoznatiji Internet servisi su WWW (World Wide Web), elektronska pošta (e-mail), servis za

prenos fajlova (FTP) itd. Da bi korišćenje ovih servisa bilo moguće davalac Internet usluga mora ne samo da

obezbedi pristup mreži već da poseduje i računare i opremu specijalizovanu za navedene tipove servisa. Pre

nego što opišemo arhitekturu i funkcionisanje Interneta i Internet servisa da kažemo par reči o samom

njegovom poreklu.

Poreklo Interneta

Drugu polovinu prošlog veka je obeležio tehnološko-informacioni rat između SAD i tadašnjeg SSSR-a. U

cilju postizanja tehnološke prednosti u odnosu na suparnika, ministarstvo odbrane SAD je osnovalo agenciju

za napredna istraživanja nazvanu ARPA (Advanced Research Project Agency). Jedan od prioriteta ove

agencije je bio razvoj bezbedne i pouzdane računarske mreže koja bi povezivala vojne laboratorije,

univerzitete, obaveštajne službe i vladine institucije. U okviru ove agencije postavljeni su koreni današnjeg

Interneta i instalirana je prva računarska mreža koja je dobila naziv ARPANET. Već 1975. godine

ministarstvo odbrane u potpunosti preuzima ARPANET i transformiše je u sopstvenu mrežu koja nosi naziv

DDN (eng. Defense Data Network). Najvrednije dostignuće ovih mreža su bile postavke danas opšte

prihvaćenog protokola za komunikaciju računara na Internetu, TCP/IP protokola.

U nedostatku svoje sopstvene računarske mreže, univerziteti SAD 1980. godine osnivaju svoju mrežu koja je

dobila naziv The Internet. Već 1987. godine dolazi do integracije ove mreže sa DDN čime nastaje velika

računarska mreža koja je povezivala univerzitete, ministarstvo odbrane, vladine institucije, NASA-u i

najveće kompanije SAD.

Paralelno sa razvojem računarskih mreža u SAD slična istraživanja su se sprovodila i u pojedinim razvijenim

zemljama Evrope. Tako nastaju nacionalne mreže: JANET u Velikoj Britaniji, NORDU NET u Norveškoj,

FUNET u Finskoj itd. Povezivanjem nacionalnih i akademskih računarskih mreža SAD i Evrope u

zajedničku – internacionalnu mrežu postavljeni su koreni današnjeg Interneta. Preduslov za međusobno

povezivanje različitih mreža širom sveta bilo je usvajanje TCP/IP protokola kao standardnog protokola za

komunikaciju računara.

2

Pored TCP/IP protokola koji definiše osnovne principe i pravila komuniciranja računara u okviru računarske

mreže postoje i drugi protokoli kojima je još preciznije određeno komuniciranje računara shodno tipu

transfera podataka između njih. Tako se na primer pomoću HTTP (Hyper Text Transfer Protocol) protokola

definiše komunikacija između računara koja obuhvata WWW servise (npr. učitavanje web stranica sa web

servera). Za prenos čitavih fajlova sa računara (servera) koji skladišti i distribuira fajlove različitog tipa

koristi se FTP protokol (File Transfer Protocol). Za prenos e-mail poruka koristi se SMTP (Simple Mail

Transfer Protocol) itd.

U okviru Interneta računari komuniciraju po principu klijent-server tehnologije (Slika 7.18). Ulogu klijenta

na Internetu ima aplikacija tj. softver pomoću kojeg korisnik umreženog računara pristupa Internetu. Zbog

toga se računar korisnika naziva klijentski računar. Sa druge strane podaci i informacije su u odgovarajućem

formatu smeštene na posebnim računarima koji se nazivaju serverskim računarima. Serverski računari su

specifični i u hardverskom i u softverskom pogledu. Naime, u pogledu hardverske konfiguracije serverski

računari treba da zadovolje vrlo visoke kriterijume koji se odnose na pouzdanost i brzinu rada. U pogledu

softvera serverski računari su opremljeni softverom koji ima ulogu servera odnosno davaoca usluga. S

obzirom da server u svakom trenutku dobija zahteve za podacima koji su na njemu smešteni od strane

velikog broja klijenata on treba da ima mogućnost da ih „istovremeno“ opsluži (servira). U zavisnosti od tipa

servisa koje pružaju serveri mogu biti web serveri, data base serveri, smtp serveri, file serveri itd... Druga

softverska specifičnost serverskih računara se ogleda u visokom stepenu mrežne zaštite što je potpuno

prirodno s obzirom da se na njima nalaze osetljivi podaci koji imaju veliku važnost za poslovni sistem.

Slika 7.18. Klijent – server arhitektura

Klijent – server arhitektura na prvi pogled funkcioniše vrlo jednostavno. Naime, aplikacija koja je aktivna na

klijentskom računaru (npr. Internet Explorer) isporučuje zahtev ciljnom serveru za podacima (npr. web

server na kojem se nalazi sajt fakulteta). Web server analizira zahtev klijenta i putem mreže (Interneta)

prosleđuje zahtevane podatke klijentu. Ceo proces komunikacije se potpunosti definisan odgovarajućim

protokolom (u ovom slučaju HTTP protokolom).

Adresiranje računara

Opisana klijent – server arhitektura podrazumeva da klijent zna kome treba da se obrati za potrebne podatke.

Međutim, današnji Internet obuhvata nekoliko stotina miliona računara širom sveta. Zbog toga je osnovni

preduslov za bilo kakvu komunikaciju na Internetu, pa samim tim i za funkcionisanje Interneta uopšte,

postojanje jedinstvenog označavanja umreženog računara. Jedinstveno označavanje podrazumeva da u

posmatranom trenutku vremena ne postoje dva računara na Internetu koji imaju istu oznaku. Označavanje

računara u stvari predstavlja dodeljivanje adrese mrežnom adapteru (mrežnoj kartici, modemu) kojom je

računar povezan na Internet. Generalno, postoje dva tipa adresa: fizičke (MAC) adrese i logičke (IP) adrese.

3

Fizička ili MAC adresa predstavlja jedinstvenu oznaku mrežnog adaptera sačinjenu od 8 parova cifara

napisanih u heksadecimalnom brojnom sistemu. Na primer, jedna MAC adresa bi mogla da ima sledeći

oblik: 15:2f:8e:1a:23:df:4b:2d.

Fizičke adrese dodeljuje proizvođač mrežnih adaptera ali na način da ne postoje dva mrežna adaptera koja

imaju istu fizičku adresu. Na taj način je postignut osnovni zahtev adresiranja na Internetu, a to je

jedinstvenost adrese (oznake).

Međutim, kako je distribucija mrežnih adaptera slobodna i potpuno neuređena ne postoji nikakva mogućnost

hijerarhijskog organizovanja računara na osnovu vrednosti fizičkh adresa. Zbog toga je bilo potrebno drugo

rešenje koje je pronađeno u logičkim (IP) adresama. Logičke (IP) adrese su binarne oznake računara fiksne

dužine od 32 bita. U cilju lakše manipulacije IP adresama praktikuje se da se navedena 32-bitna oznaka

tretira kao 4-bajtna oznaka pri čemu se svaki od bajtova piše u odgovarajućem decimalnom zapisu

odvojenim tačkom (eng. dotted decimal notation). Prema tome, najniža IP adresa bi bila 0.0.0.0 a najviša

255.255.255.255.

Tako na primer, jedna IP adresa bi mogla da ima oblik:

00101011.10111001.00101101.11001110

odnosno u decimalnom zapisu ova IP adresa bi imala oblik:

43.185.45.206

Postavlja se pitanje koja je prednost korišćenja IP adresa u odnosu na fizičke adrese. Osnovna prednost je

mogućnost hijerahijskog označavanja mreža i označavanja računara unutar tih mreža. Princip je vrlo

jednostavan. Naime, jedan broj bitova gledano s leva na desno se može rezervisati za označavanje određene

računarske mreže a preostali broj bitova se može koristiti za označavanje pojedinačnog računara u okviru

označene mreže. To znači da bi IP adrese svih računara koji pripadaju konkretnoj mreži imali istu

kombinaciju bitova u delu IP adrese koji služi za označavanje mreže. Različitost njihovih IP adresa bi se

ogledala u različitim kombinacijama bitova u ostatku koji se odnosi na označavanje računara u mreži. Na taj

način se postiže osnovni efekat a to je da se na osnovu kombinacije bitova u delu koji se odnosi na

označavanje mreže lako određuje kojoj mreži računar pripada. Tako na primer dva računara sa sledećim IP

adresama pripadaju istoj mreži:

00101011.10111001.00101101.11001110 ili 43.185.45.206

00101011.10111001.00101111.11001111 ili 43.185.47.207

pri čemu osenčeni deo IP adrese označava oznaku mreže.

Na ovaj način dolazimo do pojma klasnog adresiranja. Prema tom konceptu IP adrese su podeljenje u

kategorije prikazane na slici 7.19.

Slika 7.19 Pregled klasa IP adresa

4

U ovom tekstu ćemo se usredsrediti na prve tri klase IP adresa. Izdvojeni bitovi na početku svake klase

ukazuju na rezervisane (fiksirane) bitove. Posle njih slede bitovi koji se koriste da označe mrežu na kojoj se

računar nalazi a zatim bitovi koji se koriste da označe računar na toj mreži. Prema tome, klasa A ima 7

bitova za označavanje mreže i 24 bita za označavanje računara na mreži, što znači da se na ovaj način može

označiti 128 mreža sa oko 16 miliona računara na svakoj od njih. Na sličan način, dobija se da se klasom B

može označiti 16 384 mreže sa po 65 536 računara, a sa klasom C oko 2 miliona mreža sa po 256 računara.

Podmreže

Kao što smo već naveli IP adresiranje računara obezbeđuje da svi računari koji se nalaze na istoj mreži imaju

isti mrežni broj, tj. isti deo IP adrese kojim se označava mreža. Međutim, kruto klasno adresiranje može da

stvori probleme kad je potrebno vršiti dalje segmentiranje te konkretne mreže. Posmatrajmo na primer

akademsku mrežu na teritoriji naše zemlje. Nju čine računarske mreže različitih univerziteta i drugih naučnih

institucija i sasvim je prirodno da svaki univerzitet ima svoju zaokruženu mrežu. Zbog toga administrator

akademske mreže dodeljuje mrežni broj svakom univerzitetu ponaosob što znači da će IP adrese svih

računara unutar mreže jednog univerziteta imati isti mrežni broj (isti deo IP adrese gledano s leva na desno).

Pretpostavimo da se koristi klasno adresiranje tipa B što znači da svaki univerzitet ima na raspolaganju

65536 (216

) različitih IP adresa, što bi trebalo da bude sasvim dovoljno za potrebe jednog univerziteta. Gde

leži problem? Problem leži u činjenici da se svaki univerzitet sastoji od više fakulteta koji su najčešće

dislocirani što znači da su i njihove računarske mreže dislocirane (slika 7.20).

Slika 7.20 Primer jedne univerzitetske mreže

U tim okolnostima potpuno je prirodno da svaki fakultet ima svoju računarsku mrežu unutar postojeće

univerzitetske mreže. Postavlja se pitanje kako organizovati IP adrese a da se postigne njihova klasifikacija

po fakultetima kad je prvih 16 bitova IP adrese (mrežni broj) fiksirano. Rešenje leži u kreiranju podmreža i

to na sledeći način. Umesto da se zadrži jedinstvena adresa klase B sa 14 bitova za mrežu (prva dva su

rezervisana!) i 16 bitova za računar, jedan broj računarskih bitova se može iskoristiti za označavanje

podmreže. Tako na primer, prvih 6 bitova od 16 se može iskoristiti za oznaku podmreže a preostalih 10 za

oznaku računara na svakoj od podmreža. Na taj način se može napraviti 64 (26) podmreža za isto toliko

potencijalnih fakulteta, pri čemu svaka od podmreža može da sadrži 1024 (210

) računara.

Uvođenjem označavanja podmreže glavni usmerivač koji povezuje univerzitet sa ostatkom akademske mreže

(Slika 7.20) na osnovu IP adrese računara kojem se šalje neki paket podataka može da prepozna kojoj

podmreži (u ovom slučaju fakultetu) taj računar pripada.

Za pojam podmreže je vezan i pojam maske podmreže (eng. subnet mask). Maska podmreže se piše u obliku

IP adrese tako što svi bitovi koji označavaju mrežu i podmrežu imaju vrednost 1 dok bitovi koji označavaju

računar u okviru mreže imaju vrednost 0. Definicija maske podmreže se najjednostavnije može razumeti sa

slike ispod.

5

Slika 7.21 Primer maske podmreže

Za primer sa prethodne slike (primer univerziteta) maska podmreže ima oblik:

1111111.11111111.111111|00.00000000 ili u decimalnom zapisu 255.255.252.0

pri čemu je vertikalna crta iskorišćena da naznači granicu između oznake mreže i podmreže, s jedne strane, i

računara, s druge strane.

Posebna pogodnost podele na podmreže je što ona nije vidljiva izvan mreže, pa nije potrebno tražiti dovolu

od nadležne institucije. U našem primeru, pomreže bi mogle da imaju sledeće adrese:

Podmreža 1: 10101011.10111001.000001|00.00000000 ili 171.185.4.0

Podmreža 2: 10101011.10111001.000010|00.00000000 ili 171.185.8.0

Podmreža 3: 10101011.10111001.000011|00.00000000 ili 171.185.12.0

Vertikalna crta je ponovo iskorišćena da razdvoji 6-bitnu oznaku podmreže od 10-bitne oznake računara na

podmreži (osenčeni bitovi). Navedene IP adrese pomreža u stvari mogu da predstavljaju IP adrese njihovih

usmerivača (Slika 7.20.).

Trenutno je na Internetu povezano preko 500 000 mreža i taj broj raste svako godine. Očigledno je da IP

adrese postaju tražena roba i da adresni prostor postaje tesan za svetske potrebe. Dodeljivanje brojeva mreža

vrši neprofitna Korporacija za dodeljivanje imena i brojeva na Internetu (eng. Internet Corporation for

Asigned Names and Numbers, ICANN). Zahvaljujući hijerarhijskoj strukturi IP adresa, korporacija ICANN

dodeljuje regionalnim vlastima određeni deo adresnog prostora (IP adrese mreža) i prepušta im da

samostalno vrše dalju podelu dobijenog adresnog prostora zainteresovanim institucijama (Internet

provajderima, akademskim institucijama, ministarstvima itd...).

DNS – Sistem imenovanja domena

Kao što je opisano u prethodnom poglavlju komunikacija između dva računara može da se odvija ukoliko

računar pošiljalac poznaje IP adresu računara koji je primalac paketa podataka. Šta više, IP paketi koji se

kreiraju u okviru mrežnog sloja TCP/IP protokola sadrže i adrese računara pošiljaoca i računara primaoca

(tzv. izvorišnu adresu i odredišnu adresu). Teorijski, programi (aplikacije) se i obraćaju drugim računarima,

poštanskim sandučićima, i drugim resursima na Internetu putem IP adrese računara na kojem se ti resursi

nalaze. Međutim, praktični problem je u tome što je ljudima veoma teško da pamte IP adrese. Primera radi,

zamislimo da hoćemo da pošaljemo e-mail poruku Ani na njenu e-mail adresu koja glasi

ana@128.157.152.18. Da dodatno usložimo, zamislimo da istu poruku hoćemo da pošaljemo na još 5 adresa

gde je svaka definisana preko IP adrese. Očigledno je da bi to bilo mukotrpno i da bi smo se verovatno

odlučili da poruku pošaljemo klasičnom poštom. Dodatni problem nastaje ukoliko Anin e-mail provajder

promeni računar na kojem se nalazi Anino poštansko sanduče pa moramo da zapamtimo novu IP adresu.

Jenostavno rešenje problema leži u uvođenju tekstualnih imena za računare na Internetu. Na taj način

prethodno napisana Anina e-mail adresa bi glasila, na primer, ana@sbb.rs. Očigledno je da je ovako

definisana adresa mnogo čitljivija. Međutim, i u slučaju tekstualne identifikacije resursa na Internetu mora da

bude zadovoljeno osnovno pravilo a to je jedinstvenost oznake računara. Jedan od načina je da postoji jedan

6

jedinstveni računar koji bi imao tabelu u kojoj bi za svaki računar na mreži pisala IP adresa računara i

odgovarajuće tekstualno ime. Ovakvo rešenje je postojalo u okviru ARPANETA i ono može da funkcioniše

kad je u pitanju mala mreža računara. Međutim kad je reč o velikim mrežama kakav je Internet ovo rešenje

je neprihvatljivo iz prostog razloga što bi svi računari na mreži pitali taj računar da im kaže IP adresu za

poznato ime. Drugo rešenje je da se ta tabela distribuira na više računara čime bi se eliminisalo zagušenje

mreže ali bi to dovelo do velike opasnosti od postojanja istog imena za različite IP adrese. Zbog svega

navedenog bilo je potrebno novo rešenje koje se ogleda u sistemu imenovanja domena (eng. Domain Name

System).

Suštinu DNS-a predstavlja hijerahijska struktura naziva Internet resursa zasnovana na domenima i sistemu

distribuiranih baza podataka za realizaciju te hijerarhijske strukture. U distribuiranim bazama podataka se

nalaze tabele sa parovima: (naziv resursa, odgovarajuća IP adresa). Suština je u tome da računar kada hoće

da komunicira sa drugim računarom u okviru Interneta i zna njegovo ime, pita odgovarajuću bazu podataka

da mu kaže koja je IP adresa računara sa tim imenom.

Imenski DNS prostor

DNS sistem funkcioniše na isti način kao i poštanski sistem. Naime, ukoliko neka osoba inostranstva hoće da

pošalje pismo svom rođaku koji živi u Beogradu mora da navede njegovu potpunu adresu koja se sastoji od

imena džave, naziva grada, naziva ulice, broja stana u ulici i imena i prezimena rođaka. Ta adresa bi mogla

da izgleda ovako:

Petar Petrović, Kneza Mihajla 84, Beograd, Srbija

što znači da primalac živi u Srbiji, u gradu Beogradu, u ulici Kneza Mihajla, na broju 84 i da se zove Petar

Petrović.

Ako je adresa napisana potpuno i korektno isključena je mogućnost zabune koja bi dovela do toga da pismo

bude isporučeno nekom Petru Petroviću u Nišu. Na potpuno isti način funkcioniše DNS s tim što se segmenti

(domeni) adrese navode hijearhijskim redom i odvajaju se tačkom. Hipotetički, prethodna adresa bi se mogla

napisati na sledeći način:

Petar Petrović.84.Kneza Mihajla.Beograd.Srbija

Internet je organizaciono podeljen na preko 200 osnovnih domena (eng. top-level domains), pri čemu ti

osnovni domeni ne moraju samo da predstavljaju države kao što je to slučaj u poštanskom sistemu. Ovi

osnovni domeni su dalje podeljeni na poddomene, a ovi dalje na svoje poddomene i tako redom do

poslednjeg nivoa. Zbog toga se kaže da organizaciona struktura domena na Internetu ima oblik stabla kako je

to prikazano na slici 7.22.

Slika 7.22. Deo imenskog prostora na Internetu (Tanenbaum)

Poslednji nivo u strukturi čine domeni koji nemaju svoje poddomene ali imaju računare koji se nalaze u

okviru tog domena.

7

Osnovni domeni se u potpunom nazivu domena (potpuna adresa, na primer: www.ekfak.kg.ac.rs) uvek

nalaze na samom kraju naziva, iza poslednje tačke. Ovi domeni se klasifikuju prema delatnostima i tada se

nazivaju generičkim domenima (eng. generic TLD) ili prema državama (eng. country code TLD).

Tako na primer postoje osnovni generički domeni kao što su:

com (eng. commercial - trgovina),

edu (eng. educational institutions - obrazovanje),

gov (eng. US. Federal Goverment – Američka savezna vlada),

net (eng. network providers – davaoci mrežnih usluga),

org (eng. nonprofit organizations – neprofitne organizacije),

biz (eng. business - poslovi) itd...

Osnovni domeni sa oznakom države su uvek dvoslovni i označavaju iz koje zemlje dolazi Internet resurs. Pri

tome treba naglasiti da to ne znači da je resurs (npr. veb sajt) obavezno fizički lociran u toj zemlji već samo

da je vlasnik tog resursa iz te zemlje. Primeri najvišeg nivoa domena zemlje su:

rs (Srbija),

us (USA),

uk (United Kingdom – Velika Britanija),

eu (European Union – Evropska Unija),

it (Italy) itd...

Nivo domena koji odmah sa leve strane od najvišeg nivoa domena naziva se drugi nivo domena. Posle

drugog nivoa domena stoje u opštem slučaju treći, četvrti, peti ... nivoi domena, respektivno. Na primer, u

domenu ekfak.kg.ac.rs, najviši nivo domena (osnovni nivo, prvi nivo domena) je rs i ukazuje da resurs (u

ovom slučaju veb sajt) dolazi iz Srbije, drugi nivo domena je ac i ukazuje da je reč o poddomenu akademske

mreže u okviru domena rs, treći nivo domena je kg i ukazuje da je reč o poddomenu kragujevačkog dela

akademske mreže i na kraju ekfak ukazuje je reč o Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu.

Osnovne domene određuje korporacija ICANN. Kada je reč o državnim osnovnim domenima korporacija

ICANN prepušta ovlašćenim nacionalnim organizacijama dalje dodeljivanje poddomena. Kada su u pitanju

generički osnovni domeni pravo daljeg dodeljivanja poddomena zadržava korporacija ICANN.

Da biste napravili domen potrebna vam je dozvola administratora hijerarhijski višeg domena u koji želite da

ga uključite. Primera radi ako želite da imate domen tipa mojafirma.com potrebno je da se obratite

korporaciji ICANN koja mora da proveri da li to ime domena već postoji u okviru domena com. Međutim,

ukoliko želite da imate domen mojafirma.rs onda je potrebno da se obratite administratoru domena rs koji će

proveriti da li taj naziv domena postoji u okviru višeg domena rs. Vrlo je važno naglasiti da su domeni

mojafirma.com i mojafirma.rs potpuno različiti domeni.

Takođe, ukoliko bi katedra za Menadžment želela da napravi domen u okviru domena ekfak.kg.ac.rs morala

bi da traži dozvolu od administratora tog domena, tj. administratora domena Ekonomskog fakulteta u

Kragujevcu, u ovom slučaju. Željeni domen bi mogao da izgleda: management.ekfak.kg.ac.rs.

Na ovaj način je postignuto distribuirano dodeljivanje imena domena. Kao što je opisano, svaki domen vodi

računa o prvom nižem nivou domena i tako redom sve do poslednjeg nivoa domena, čime je eliminisana

opasnost od dupliranja imena domena.

Druga prednost primene sistema imenovanja domena je u efikasnom pronalaženju IP adrese traženog

Internet resursa na osnovu naziva domena (tekstualnog naziva tog resursa).

Serveri imena

Proces konverzije imena domena u IP adresu se realizuje pomoću DNS servera ili drugačije servera imena.

Postupak funkcionisanja komunikacije dva računara na osnovu imena domena se ukratko može opisati na

sledeći način.

8

Da bi program (aplikacija) na jednom računaru kontaktirala drugi računar na Internetu poznavajući njegovo

ime (ime domena) neophodno je da izvrši konverziju njegovog imena u odgovarajuću IP adresu.

Najjednostavniji primer bio bi da aplikacija Internet Explorer želi da učita veb stranicu www.ekfak.kg.ac.rs.

Očito je naziv domena u ovom slučaju ekfak.kg.ac.rs. Međutim, da bi se izvršila potrebna komunikacija

pomenuta aplikacija mora da zna IP adresu računara na kojoj se nalazi pomenuta veb stranica. Zbog toga

aplikacija poziva proceduru koja se zove razrešivač (eng. resolver) i prosleđuje joj naziv domena. Razrešivač

komunicira lokalni server imena (DNS server) koji u svojoj bazi drži parove ime-IP adresa. Server imena

nalazi odgovarajuću IP adresu i vraća razrešivaču a ovaj dalje aplikaciji koja je uputila zahtev. Kada

aplikacija dobije IP adresu ona može da napravi kontakt sa odgovarajućim računarom.

Međutim, šta se dešava ukoliko lokalni server imena u svojoj bazi nema podatke o IP adresi za traženo ime

domena. Postupak određivanja IP adrese u tom slučaju najlakše je opisati na primeru sa slike 7.22.

Recimo da aplikacija na računaru flits.cs.vu.nl želi da sazna IP adresu računara linda.cs.yale.edu. Na početku

aplikacija poziva proceduru koja se zove razrešivač sa zahtevom da pronađe odgovarajuću IP adresu.

Razrešivač prosleđuje zahtev lokalnom serveru imena, računaru cs.vu.nl (Slika 7.22). Ukoliko lokalni server

imena nema kod sebe IP adresu koja odgovara dobijenom imenu domena on zahtev šalje serveru imena

osnovnog domena (na primer server.edu). Vrlo su male šanse da ovaj server zna adresu računara

linda.cs.yale.edu ali zato on mora znati sve svoje potomke pa samim tim i server imena domena yale.edu.

Zbog toga prosleđuje zahtev ovom serveru imena. Ovaj server imena verovatno ne zna adresu

linda.cs.yale.edu ali opet kao i u prethnodnom slučaju zna svoje potomke među kojima je cs.yale.edu. Zbog

toga mu prosleđuje zahtev. Pošto se navedeno ime domena nalazi na njegovom domenu poslednji navedeni

server imena mora da zna IP adresu računara sa imenom linda.cs.yale.edu. On pronalazi traženu IP adresu i

vraća je istim putem.

Kada podaci stignu na server imena poddomena cs.vu.nl beleže se u njegovu keš memoriju za slučaj da

ponovo zatrebaju. To znači da ukoliko isti računar ili neki drugi iz njegovog poddomena zatraži IP adresu

ovog računara on će je imati kod sebe i odmah će izvršiti prosleđivanje IP adrese. Naravno, u ovom slučaju

postoji opasnost da ciljni računar promeni IP adresu i da ime domena više ne odgovara novoj IP adresi. Zbog

toga server imena mora da zna takozvani Životni vek IP adrese koji mu govori koliko dugo sme da drži

dobijenu IP adresu u svom kešu.

WWW (World Wide Web)

Globalna računarska mreža (eng. World Wide Web, WWW) se može definisati kao kolekcija ili mreža

međusobno povezanih dokumenata koji se nalaze na milionima računara širom sveta i predstavlja

najpopularniji Internet servis.

Web (poznatiji kao WWW) je nastao 1989. godine od strane naučnika Dr Bernersa Lija koji je radio u

Evropskom centru za nuklearna istraživanja poznatom kao CERN. Naime, u navedenom naučnom centru se

sprovode vrlo kompleksna istraživanja iz oblasti nuklearne fizike na kojima učestvuju naučnici iz celog

sveta. Zbog toga je postojala potreba brze i efikasne razmene podataka, izveštaja, planova, fotografija itd...

Rešenje je pronađeno u Web-u. Decembra 1991. godine je na konferenciji održanoj u San Antoniju održana

prva demonstracija funkcionisanja Web-a.

Osnovni nedostatak te prve verzije web-a je što je program za prikazivanje dokumenata bio tekstualnog tipa.

Međutim, Mark Andersen sa Univerziteta Ilinois koji je prisustvovao na istoj konferenciji uvideo je

potencijal Web-a i započeo rad na grafičkom čitaču (eng. Web browser) koji je nazvan Mosaic. Mosaic je

pušten u rad 1993. godine i vrlo brzo postao jako popularan zbog čega je Mark Andersen godinu dana

kasnije napustio univerzitet i osnovao sopstvenu kompaniju Netscape Communications Corp, sa ciljem da

razvija klijente, servere i druge web alate. Vrlo brzo nakog toga i Microsoft objavljuje svoj web čitač Internet

Explorer. Sledećih par godina se vodila bespoštedna borba između web čitača Netscape-ovog Navigatora i

Microsoft-ovog Internet Explorera poznata kao „rat čitača Web-a“ (Tanenbaum).

Važan događaj u razvoju Web-a se dogodio 1994. godine kada je od strane CERN-a i MIT-a (Masačusetskog

tehničkog instituta) osnovan Konzorcijum za upravljanje Web-om (eng. World Wide Web Consortium,

W3C). Osnovna uloga ovog konzorcijuma je da definiše standarde za dalji razvoj Web-a. Za direktora

9

novoosnovanog konzorcijuma izabran je Dr Berners Li koji se smatra osnivačem Web-a. Korisnici Interneta

najviše koriste ovaj Internet servis zbog čega je on postao sinonim za Internet.

Struktura WWW

Strukturu Web-a čini kolekcija međusobno povezanih dokumenata koji se popularno nazivaju Web strane

(eng. Web pages). Stranice su povezane tako što svaka stranica pored teksta, slika i ostalih sadžaja može da

sadrži hiperveze kojim se referiše na druge stranice. Činjenica da tekst sadrži ne samo statičke već i

dinamičke delove čijim se aktiviranjem prelazi na neku drugu stranicu uslovila je da se takav tekst naziva

hipertekst (eng. hypertext). Prelazak na drugu stranicu sa kojom je posmatrana stranica povezana se vrši

jednostavno, postavljanjem kursora miša iznad hiperveze (eng. hyperlinks) i pritiskom na taster miša.

Uobičajeno je da hiperveze budu naglašene u tekstu tako što su obojene nekom drugom bojom, podebljane,

podvučene i slično.

Web funkcioniše po principu klijent-server. Web stranice su obično grupisane tako da čine jedan web sajt i

tako grupisane su smeštene na web serverima u odgovarajuće foldere. To znači da jedan web server može da

bude domaćin (eng. host) za više različitih web sajtova. Klijentsku stranu komunikacije predstavlja web čitač

na računaru korisnika dok serversku stranu predstavlja web server.

Da bi se ostvarila komunikacija web čitač mora da se obrati web serveru i da mu traži željenu web stranicu.

Za to je potrebno da se u web čitaču navede jedinstvena adresa resursa (eng. Uniform Resource Locator -

URL). Tipična URL adresa bi bila:

http://www.abcd.com/proizvodi/racunari.html

URL adresa se sastoji iz tri dela: imena protokola (u ovom slučaju http (eng. HyperText Transfer Protocol)),

DNS imena računara na kome se nalazi stranica (www.abcd.com) i imena fajla sa stranom

(proizvodi/racunari.html).

Šta se dešava kada se unese navedena URL adresa u web čitač i pokrene učitavanje.

1) Čitač od DNS servera traži adresu računara na kojem se nalazi web sajt www.abcd.com

2) DNS server odgovara sa IP adresom (npr. 195.207.88.123)

3) Čitač uspostavlja vezu sa računarom 195.207.88.123 namenjenu http protokolu,

4) Čitač upućuje zahtev za stranicu (fajl) /proizvodi/racunari.html,

5) Veb server šalje traženu stranicu (fajl) /proizvodi/racunari.html,

6) Prekida se veza između servera i čitača,

7) Čitač čita i prikazuje sadržaj stranice odnosno fajla /proizvodi/racunari.html

U prethodnom primeru naziv fajla predstavlja u stvari lokaciju (kompletnu putanju) stranice na kojoj je ona

nalazi. S obzirom da smo rekli da su stranice na web serveru organizovane po folderima potrebno je

korišćenje oznake „/“ kojom se ukazuje struktura foldera. To znači da se web stranica racunari.html nalazi u

okviru foldera proizvodi na web sajtu www.abcd.com.

Tip fajla (ekstenzija) „*.html“ označava da je stranica napisana korišćenjem HTML (eng. HyperText Markup

Language). HTML jezik služi korisnicima da generišu Web stranice sa tekstom, slikama, grafikom i

hipervezama na druge stranice. HTML jezik poseduje komande za formatiranje (oblikovanje) sadržaja Web

stranice. Komande za formatiranje predstavljaju rezervisane reči ograđene oznakama „<“ i „>“, takozvanim

tagovima (eng. tags).

Tako na primer, sledeći kod:

<title> Ovo je naslov </title>

sadrži oznake (tagove) <title> i </title> koji označavaju da tekst koji je između njih (Ovo je naslov)

predstavlja i treba da bude prikazan kao naslov.

Na slici ispod prikazan je HTML kod jedne web stranice.

10

Slika 7.24.Izvorni HTML kod jedne web stranice

Web server isporučuje traženu web stranicu u HTML formatu. Web čitač „čita“ (analizira) dobijenu stranicu

u smislu da tumači sve oznake za formatiranje stranice i shodno zapisanim oznakama rekonstruiše web

stranu i prikazuje je u svom prozoru. Zbog toga se kaže da su Web čitači, u stvari, interpretatori jezika

HTML. Zbog toga je vrlo važno da stranice budu napisane standardizovanim HTML jezikom kako bi svaki

web čitač mogao da pročita i generiše svaku web stranicu.

Treba napomenuti da Web stranice ne moraju da budu napisane u HTML jeziku i da mogu da budu u nekom

drugom formatu zbog čega Web čitači uglavnom mogu da pročitaju širok spektar tipova datoteka. Ukoliko

ne može da pročita određeni tip fajla dobijen od strane Web servera, Web čitač će na računaru potražiti

program koji može da pročita dobijeni fajl. Tako na primer, za fajlove tipa *.pdf se može pozvati i pokrenuti

Adobe Reader.

Elektronska pošta (E-mail)

Elektronska pošta ili e-pošta (eng. e-mail) trenutno predstavlja dominantan vid komunikacije između ljudi.

Sve do 1990. godine ovaj vid komunikacije se koristio uglavnom u akademskim krugovima da bi danas

elektronska pošta skoro u potpunosti potisnula klasičnu poštu (eng. snail mail).

(Tanenbaum) Svaki sistem e-pošte se sastoji od dva podsistema: korisničkog agenta (eng. user agent, mail

user agent - MUA) koji korisnicima omogućava da kreiraju, čitaju i šalju e-mail poruke (npr. Outlook

Express), i agenta za prenos poruka (eng. message transfer agent - MTA) koji prenosi poruke od pošljaoca

do primaoca.

Korisnički agenti se često nazivaju e-mail klijenti i predstavljaju programe koji pomoću odgovarajućeg,

korisnički orijentisanog interfejsa omogućavaju korisniku brzo i efikasno manipulisanje e-mail porukama.

11

Agenti za prenos poruka su sistemske usluge tj. procesi koji se izvršavaju u pozadini skriveno od očiju

korisnika.

Funkcije koje omogućavaju sistemi elektronske pošte su svrstane u 5 osnovnih kategorija:

Sastavljanje poruka, označava postupak pravljenja poruka i odgovora na poruke.

Prenos, označava postupak prosleđivanja poruke od pošiljaoca ka primaocu.

Izveštavanje, omogućava obaveštavanje pošiljaoca o sudbini poruke, tj. da li je poruka isporučena,

da li je pročitana, da li je odbačena i slično.

Prikazivanje dolaznih poruka omogućava korisnicima da ih čitaju.

Obrada, obuhvata širok spektar manipulativnih radnji sa porukama kao što su odbacivanje pre

čitanja, odbacivanje posle čitanja, memorisanje i ponovno čitanje, prosleđivanje drugom korisniku,

itd...

Pored navedenih funkcija savremeni sistemi e-pošte poseduju i nove, napredne funkcije kao što je

sastavljanje lista slanja (eng. mailing list) koje omogućavaju istovremeno slanje iste poruke na veliki broj

različitih adresa, zatim slanje kopija poruke, nevidljive kopije poruke i mnoge druge.

Mehanizmi sistema e-pošte se u mnogome poklapaju sa mehanizmima klasične pošte. Tako na primer, e-

pošta, kao i klasično pismo, poseduje dva dela: omotnicu poruke i sam sadržaj poruke. Omotnica poruke

sadrži osnovne podatke potrebne za prenos poruke kao što su adresa primaoca, prioritet i bezbednosni nivo i

oni su potpuno odvojeni od same poruke. Agenti za prenos poruke koriste ove podatke za isporuku poruke na

isti način kao što poštari koriste omotnicu (koverat) za isporuku klasičnog pisma. Poruka unutar omotnice

sadrži zaglavlje i telo poruke. Zaglavlje sadrži upravljačke podatke namenjene korisničkim agentima kao što

su ime i adresa pošiljaoca, vreme slanja poruke i tema (eng. Subject) poruke. Samo telo poruke odnosno

sadržaj poruke je namenjen primaocu.

Prenos poruka

Prenos poruka podrazumeva proces slanja poruka, njihov transfer kroz računarsku mrežu i proces primanja

na odredišnom računaru. Da bi se izvršila primo-predaja poruke potrebno je da postoji direktna veza između

pošiljaoca i primaoca poruke. Međutim, u ovom konceptu postoji realna opasnost da računar pošiljalac i

računar primalac nisu istovremeno aktivni. Zbog toga je proces slanja elektronske poruke odvojen od procesa

primanja elektronske poruke.

Za proces slanja e-poruke koristi se poseban protokol koji se naziva jednostavan protokol za prenos

elektronske pošte (eng. Simple Mail Transfer Protocol - SMTP) i predstavlja jednostavan tekstualni

protokol. Slanje elektronske poruke se sastoji u sledećem. Da bi se izvršio prenos e-poruke davalac Internet

usluga mora svojim korisnicima da obezbedi e-mail servis u obliku odgovarajućih e-mail servera. E-mail

server za slanje poruka se po SMTP protokolu naziva SMTP server. Da bi poslao kreiranu poruku koja sadrži

sve potrebne delove (prvenstveno adresu primaoca) korisnički agent uspostavlja vezu sa SMTP serverom.

Ukoliko je server spreman da primi poruku klijent (korisnički agent) saopštava od koga je poruka i kome je

namenjena. Server prihvata poruku i smešta je u namenski napravljeno odlazno poštansko sanduče

pošiljaoca. Ukoliko nema više poruka za slanje veza se prekida. U toj fazi slanja, elektronske poruke

pošiljaoca se nalaze u njegovom odlaznom poštanskom sandučetu. Nakon toga SMTP server na osnovu e-

mail adrese primaoca tj. dela adrese koji sledi posle oznake @ (et) i na osnovu već opisanog postupka

dobijanja IP adrese na osnovu imena domena, pronalazi prijemni server primaoca, kontaktira ga i prosleđuje

mu elektronsku poruku. Da bi primalac mogao da primi poruku njegov davalac Internet usluga mora da

obezbedi prijemni e-mail server. Ukoliko ne postoji primalac sa datom adresom SMTP server pošiljaoca ga

obaveštava da nije uspeo da pronadje traženog primaoca poruke.

Da bi primalac primio poslatu mu poruku neophodno je da pokrene svog korisničkog agenta (e-mail klijenta)

i da aktivira opciju primanja pošte. Prijem pošte predstavlja „skidanje“ elektronskih poruka sa prijemnog

servera davaoca usluga. Ovaj proces se realizuje posebnim protokolom koji se naziva poštanski protokol

verzije 3 (eng. Post Office Protocol Version 3, POP3) zbog čega se i prijemni server e-pošte često naziva

POP3 server.

Proces prenosa poruka je najjednostavnije objasniti na konkretnom primeru (Slika 7.25).

12

„Ana sastavlja poruku za Marka koristeći neki program za poštu (korisničkog agenta) i pritiska dugme Send.

Program za e-poštu prosleđuje poruku SMTP serveru Aninog davaoca Internet usluga (agentu za prenos

poruka). Agent za prenos poruka uočava da je poruka upućena na adresu marko@ptt.rs i koristi sistem DNS

da bi pronašao ime poštanskog servera u u okviru domena ptt.rs. Na osnovu imena poštanskog servera u

okviru domena ptt.rs (u ovom slučaju xx.ptt.rs) ponovo na osnovu DNS sistema traži njegovu IP adresu.

Kada dobije potrebnu IP adresu on prosleđuje poruku iz Aninog odlaznog poštanskog sandučeta prijemnom

poštanskom serveru Markovog davaoca Internet usluga (u ovom slučaju xx.ptt.rs). Posle određenog vremena

Marko uključuje svoj računar, povezuje sa davaocem Internet usluga i pokreće program za e-poštu. Pomoću

protokola POP3 program uspostavlja vezu sa prijemnim POP3 serverom na kojem se nalazi Markovo

prijemno poštansko sanduču u kojem se nalazi Anina poruka i kada Marko pritisne dugme Receive počinje sa

preuzimanjem Anine poruke. Kada se završi preuzimanje poruka Markov program za e-poštu raskida vezu za

svojim POP3 serverom.

Slika 7.25. Prenos e-pošte

(/Tanenbaum)

DNS.sbb.rs