Treći deo

PROJEKAT ISTRAŽIVANjA (TEHNOLOGIJA IZRADE NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA I UPRAVLjANjE PROJEKTIMA) 297

3.1. PROJEKTOVANjE ISTRAŽIVANjA (OD NACRTA DO PROJEKTA ISTRAŽIVANjA) 299

3.1.1. PROJEKTOVANjE ISTRAŽIVANjA (FAZE, METODE, MODELI I METODOLOŠKI POSTUPCI) 299

3.1.1.1. POJAM I STRUKTURA PROJEKTNIH ISTRAŽIVANjA 299

3.1.2. FAZE PROJEKTOVANjA NAUČNIH EMPIRIJSKIH ISTRAŽIVANjA 303

3.1.3. PROJEKT ISTRAŽIVANjA (POJAM, VRSTE, STRUKTURA, FUNKCIJE) 310

3.1.3.1. IDEJNA SKICA ISTRAŽIVANjA 310

3.1.3.2. PLAN ISTRAŽIVANjA (POJAM I VRSTE) 311

3.1.3.3. NACRT ISTRAŽIVANjA (POJAM, VRSTE I KARAKTERISTIKE) 313

3.1.3.4. PROJEKAT ISTRAŽIVANjA (POJAM, STRUKTURA, FUNKCIJA) 327

3.1.3.5. PROJEKAT ISTRAŽIVANjA (METODOLOŠKA STRUKTURA I TIPOVI ISTRAŽIVANjA) 342

3.1.3.6. ANALIZA PODATAKA, ZAKLjUČIVANjE I PREZENTACIJA ISTRAŽIVANjA 347

3.1.3.7. ELABORAT ISTRAŽIVANjA (POJAM I STRUKTURA) 349

3.2. UPRAVLjANjE PROJEKTOM PROJEKTNI MENADžMENT- PROJECT MANAGAMENT350

3.2.1. UPRAVLjANjE PROJEKTOM (OPŠTI TEORIJSKI OKVIRI, POJMOVI I KARAKTERISTIKE) 350

3.2.2. UPRAVLjANjE PROJEKTNIM AKTIVNOSTIMA (PLANIRANjE, ORGANIZOVANjE I REALIZACIJA ISTRAŽIVAČKIH PROJEKATA 359

3.2.2.1. PLANIRANjE PROJEKTNIH AKTIVNOSTI 359

3.2.2.2. UPRAVLjANjE PROJEKTIMA (FUNKCIJE PROJEKTNOG MENADžMENTA) 364

3.2.2.3. UPRAVLjANjE PROJEKTNIM TIMOM 367

3.2.2.4. UPRAVLjANjE REALIZACIJOM PROJEKTNO-ISTRAŽIVAČKIH AKTIVNOSTI (FAZE PROJEKTNE REALIZACIJE) 368

3.2.2.5. FINANSIRANjE ISTRAŽIVAČKIH PROJEKATA 378

3.2.2.6. ETIKA U ISTRAŽIVANjU 379

3.2.2.7. KONTROLA PROJEKTNO-ISTRAŽIVAČKIH AKTIVNOSTI 380

Literatura (selektivna bibliografija radova) 382

3.1.1. PROJEKTOVANjE ISTRAŽIVANjA (FAZE, METODE, MODELI I METODOLOŠKI POSTUPCI)

3.1.1.1. Pojam i struktura projektnih istraživanja

Naučno istraživanje je realizovanje aktivnosti karakterističnih za istraživački rad. Priroda i obim ovih aktivnosti zavise od teme istraživanja. Tako, interdisciplinarna istraživanja, kako u teorijskom, tako i u praktičnom delu istraživanja, obuhvataju veći broj aktivnosti od disciplinarnih.

Proces istraživanja čine sledeće aktivnosti:1. Izbor i utvrđivanje teme i problema istraživanja;2. Obrada stručne literature;3. Utvrđivanje pojmova i analiza;4. Utvrđivanje ciljeva istraživanja;5. Formulisanje hipoteza;6. Utvrđivanje i grupisanje promenljivih;7. Operacionalizacija promenljivih;8. Izbor i razrada metoda prikupljanja podataka;9. Planiranjeterenskogdela istraživanja;10. Sistematizovanje i obrada podataka;11. Tumačenje rezultata;12. Pisanje završnog izveštaja;13. Planiranje vremenskog trajanja istraživanja.

Prvih šest aktivnosti su teorijske aktivnosti. Realizaciju aktivnosti pod rednim brojem od sedam do deset obezbeđuju dobro poznate i proverene metode. Tumačenje rezultata, kao i pisanje završnog izveštaja predstavljaju one dve aktivnosti koje povezuju teorijsku i praktičnu fazu naučnog istraživanja. Planiranje vremenskog trajanja je prihvatanje nekog realnog roka za završetak zadatka. Teorijska faza istraživačkog rada započinje formulisanjem problema i završava se formulisanjem hipoteza. Hipoteze su teorijski odgovori na pitanja postavljena u problemu istraživanja. Njihovu ispravnost treba proveriti u praktičnom delu istraživanja. Proces istraživanja je specifična aktivnost u kojoj teorijska faza determiniše praktičnu, na taj način, što utvrđuje šta je to što treba meriti. Rezultati praktičnog merenja utvrđuju ispravnost teorije.1

Da bi projekat istraživanja odgovorio svojoj nameni, on treba da sadrži: 1) Tačno definisan naučni problem. Pri tom se obično najpre ukazuje na širu, problematiku područja koje se kani istraživati, na važnost njegovog istraživanja, da bi se zatim, slično kao i u vezi s izborom

1 Šandor Šomođi - Uvod u naučni metod, Novi Sad, 2004, str. 80-81.

problema, ukazalo na uži tačno određeni parcijalni problem na koji se usmerava dato istraživanje. U vezi s time najčešće se postavlja i hipoteza, odnosno pretpostavka o mogućem rešenju tog problema. Rezultat naučnog istraživanja treba, naime, da da odgovor da li je hipoteza istinita, odnosno da li se može prihvatiti kao dovoljno dokazana naučna saznanja, ili je treba, u suprotnom slučaju, odbaciti. Hipoteza se može postaviti u vezi neke pojave.2

Naučno istraživanje se realizuje kroz tri osnovne faze: 1) projektovanje; 2)operacionalizovanje i 3) elaboriranje.3 Pod projektom naučnog istraživanja podrazumeva se pisani document u kojem se iznosi kompletna ideja o nekom istraživačkom problemu i plan njegove realizacije. Izrada valjanog naučnog projekta nekada je presudna za konačan ishod istraživačkog poduhvata, budući da se njime detaljno definiše aktuelni problem, iznose znanja i rezultati do kojih se došlo u dotadašnjim istraživanjima, predviđaju konkretne metode, tehnike i instrumenti koji će biti korišćeni prilikom realizacije istraživačkog procesa, planira dinamika realizacije i finansijska konstrukcija. Detaljno i dobro izrađen naučni projekat garantuje stabilan teorijski model na kojem se mogu zasnovati hipoteze istraživanja i bitno smanjiti uticaj bilo kog parazitnog faktora. Dok se projekat empirijsko-eksperimentalnog karaktera bazira na primeni raznovrsnih egzaktnih istraživačkih tehnika tokom prikupljanja podataka i upotrebi statističkog metoda tokom njihove obrade, dotle projekat bibliografsko-spekulativnog karaktera (tzv. teorijski projekat), kao dominantan, upotrebljava pre svih bibliografski metod, uz deskriptivno-logički način analize i interpretacije rezultata. Ovakva podela naučnih projekata svakako ne znači da se u radovima empirijsko-spekulativnog karaktera bibliografski metod ne upotrebljava. Naprotiv, kako će kasnije biti objašnjeno, bibliografski metod je nezamenljiv i u radovima empirijskog karaktera i to prilikom sastavljanja teorijskog modela na kojem je zasnovana svaka naučna ideja.

Osnovni elementi strukture projekta eksperimentalno-empirijskog karaktera, prema savremenim metodološkim standardima, su:

1. Uvodna razmatranja;

2. Teorijski okvir rada,

2.1. Definicija osnovnih pojmova,

2.2. Pregled dosadašnjih istraživanja;

3. Predmet, cilj i zadaci istraživanja;

4. Hipoteze istraživanja;

2 Dr. Vladimir Mužić, Metodologija pedagoških istraživanja, Sarajevo, 1986, str. 58.

3 Dušan Perić, Metodologija naučnih istraživanja: sa primerima iz sporta, turizma i menadžmenta, Novi Sad, 2004. str. 515.

5. Primenjena metodologija,

5.1. Tok i postupci istraživanja,

5.2. Uzrok ispitanika,

5.3. Uzorak varijabli i način njihovog merenja,

5.4. Statistička obrada podataka;

6. Značaj istraživanja;

7. Finansijska konstrukcija istraživanja. Literatura.4

Drugi model naučnog projekta koji se susreće u istraživanjima teorijskog karaktera, kako smatra dr Dušan Perić, ima nešto drugačiju strukturu. Te razlike su posledice specifične metodologije koja se primenjuje u fazi prikupljanja, sređivanja i obrade podataka. Zbog toga se drugo i peto poglavlje projekta empirijskog istraživanja (Teorijski okvir rada i Primenjena metodologija) u projektu istraživanja teorijsko-spekulativnog karaktera gube kao samostalne celine i izvesnom sintezom formiraju novo specifično poglavlje kojem se najčešće dodeljuje naslov Teorijsko-metodološka osnova rada. Iako je za radove teorijskog karaktera daleko teže odrediti stabilnu strukturu istraživačkog projekta, budući da na njih utiču velike specifičnosti teorijskih problema koji se obrađuju, kao i stil i filozofska orijentacija istraživača, ipak je moguće dati predlog okvirnog modela istraživačkog projekta bibliografsko-spekulativnog karaktera. Njegovi orijentacioni elementi mogu se struktuirati na sledeći način:

1. Uvodna razmatranja,

1.1. Uvod,

1.2. Definisanje problema istraživanja;

2. Teorijsko-metodološka osnova rada,

2.1. Definicija osnovnih pojmova,

2.2. Analiza primarnih bibliografskih izvora,

2.2.1. Statički primarni izvori,

2.2.2. Periodične publikacije,

2.2.3. Dinamički primarni izvori;

3. Hipoteze istraživanja;

4 Isto, str. 517

4. Značaj istraživanja;

5. Finansijska konstrukcija istraživanja. Literatura.5

Projekat i koncept za istraživanje ne mogu se identifikovati, jer concept u osnovi podrazumeva početnu strukturu, bez obaveza da izraze veze između strukturnih delova, a projekat ima upravo za cilj da usmeri istraživanje u složeni splet veza i odnosa između delova predmeta istraživanja; 2) koncept ne mora, a projekat mora da izrazi celovitu i sinhronizovanu zamisao za istraživanje; 3) koncept ne sadrži, a projekat sadrži niz instrumenata i dokumenata za realizovanje istraživanja. U novijoj metodološkoj teoriji govori se o dva strukturna dela projekta istraživanja: naučna zamisao i planovi istraživanja.

Neki autori izdvajaju instrumentarij, uključujući i plan obrade podataka, kao poseban (treći) deo projekta istraživanja. Instrumentarij logički pripada naučnoj zamisli (način istraživanja), mada se radi njegove praktične upotrebe, javlja kao niz zasebnih dokumenata. Utoliko ima opravdanja za obe prethodne podele. Kada istraživač nastoji da dođe do naučnog rezultata, koncipira zamisao za istraživanje, naučnu zamisao. To je teorijsko-logički (misaoni) deo projekta istraživanja kojim istraživač odgovara na tri suštinska pitanja: 1) šta se istražuje; 2) zašto se istražuje, i 3) kako se istražuje.6

NAUČNA ZAMISAOProblem istraživanja

Predmet istraživanja Ciljevi istraživanjaHipoteza

Način istraživanjaNaučna i društvena opravdanost istraživanja

Polazeći od stanovišta da nauka i naučno saznanje ne mogu bez jednistva teorijskog i empirijskog istraživanja, da je praksa bitni proveritelj teorije - a da se praksa nužno mora empirijski istraživati, „mora se naglasiti „kružni tok" procesa naučnog saznanja. Dakle, već postojeće saznanje, u ovom slučaju naučno teorijsko polazna je osnova za izradu projekta istraživanja. Posle korišćenja teorijskog fonda, sledi prikupljanje i obrada podataka i naučno zaključivanje koje, bilo da je imalo karakter verifikacije bilo da je bilo heurističko, unosi odgovarajuća saznanja u naučno-teorijski fond - postoje sastavni deo naučnog-teorijskog fonda".7

5 Isto, str.517.

6 Dr Novak Milošević, mr Saša Milojević, Osnovi metodologije bezbednosnih nauka, Beograd, 2001, str. 102-103

Drugi kompleks problema, vanredno značajan za istraživanje u društvenim naukama, može se označiti kao društveno-politički problemi. Ovde bi spadali svi podsticaji, teškoće i ograničenja oko podobnosti i oportunisti izbora određenog predmeta istraživanja, primene određene metode, saopštavanja i korišćenja rezultata istraživanja, dostupnosti izvora podataka, mogućnosti korišćenja rezultata drugih i razmena s drugima sopstvenih rezultata, itd. Treći kompleks problema možemo nazvati opšte-društvenim. Neki ove probleme ili znatan deo njih svrstavaju u kulturne. To su problemi koji proizilaze iz koncentracije društvenih delova na određenim teritorijalnim odnosno u određenim organizacionim celinama, iz svojstva određenih zajednica i njihovih delova i članova, itd. Tu takođe spadaju i običaji, navike, verovanja, moral i druge determinante i činioci društvenog ponašanja. Četvrti kompleks problema možemo nazvati psihološkim. Ovaj kompleks problema u društvenim naukama može da ima presudan značaj. S obzirom na činjenicu da je u društvenim naukama predmet istraživanja čoveku različitim situacijama, aktivnostima, položajima i odnosima, to je uspostavljanje odgovarajućeg odnosa između istraživača i istraživanih nužno ne samo da bi se mogli prikupiti podaci - za šta je nužna saradnja istraživanih -već i da bi se uopšte mogao postaviti projekt istraživanja i da bi se podaci mogli adekvatno odraditi, analizirati i na osnovu njih zaključivati. Za sve to potreban je visoki stepen razumevanja i mentalne komunikativnosti.

OSNOVNE FAZE PROCESA ISTRAŽIVANjA

7 Dr Slavomir Milosavljević, dr Ivan Radosavljević: Repetitorijum iz metodologije društvenih istraživanja", Beograd, 1975, str.9.

Prva faza: Stvaranje polazne hipotetičke osnove istraživanja, prvenstveno na osnovu analize postojećeg naučnog znanja - postojećeg naučnog fonda čiji bitan opšti deo predstavlja naučna teorija. Druga faza: Pribavljanje potrebnih obaveštenja o stvarnosti; stvaranje i analiza iskustvene evidencije istraživanja. Treća faza: Nastojanje da se rezultati istraživanja na što adekvatniji način uključe u postojeći fond znanja određene nauke (u svetlu rezultata istraživanja sagledavaju se svi oni delovi naučnog fonda za koje ti rezultati mogu da budu relevantni).

Peti kompleks je ekonomsko-meterijalni. Finansijsko-materijalne mogućnosti dimenzioniraju svako istraživanje - kako po obimu predmeta i nivou naučnog saznanja, tako i po izboru i mogućnosti korišćenja različitih metoda i tehnika istraživanja. U ovaj kompleks ubrajamo ne samo novac, već celokupnu tehničku opremu koja se može koristiti u istraživanju. Šesti kompleks je etički. Njega neki naučnici (na primer, dr V. Milić) vrlo često i jako naglašavaju. Međutim, mi smatramo da to spada u opšte-društvenu problematiku, a osim toga, u samoupravnom društvu u kome je čovek osnovna vrednost, samim tim su i utvrđeni kriterijumi etičnosti istraživanja.8

3.1.2. FAZE PROJEKTOVANjA NAUČNIH EMPIRIJSKIH ISTRAŽIVANjA

1. Definišemo sledeće faze naučnog istraživanja (prilog 1): 1) Formulisanje problema istraživanja; 2) Određenje predmeta istraživanja; 3) Hipotetički okviri istraživanja; 4) Definisanje ciljeva istraživanja; 5) Prikupljanje naučnih činjenica; 6) Obrada prikupljenih podataka; 7) Naučno objašnjenje - naučno otkriće i naučno predviđanje; 8) Prezentiranje naučno-istraživačkih rezultata.

1) Formulisanje problema istraživanja

Pre nego što se formuliše problem istraživanja treba se vezati za pojam naučnih činjenica preko kojih se ostvaruje veza između njih i naučne teorije. Pored pojma naučne činjenice

8 Isto, str. 10-11.

definišemo: a) podatke kao notirane i na bilo koji način zabeležene i upotrebljive saznajne činjenice (određene, neodređene, tačne i istinite, precizne i neprecizne) i b) indikatore ili pokazatelje kao saznajne činjenice o nekoj pojavi ili procesu na osnovu kojih se pojava dublje i kompleksnije istražuje. Formulisanje problema istraživanja predstavlja konceptualizaciju problema istraživanja putem trostrukog pristupa: a) identifikovanje osnovnih hipotetičkih pretpostavki, odnosno stavova o predmetu istraživanja; b) definisanju značaja istraživanja i c) konsultovanje rezultata prethodnih istraživanja (sva dosadašnja naučna, empirijska i druga saznanja o predmetu istraživanja)

2) Hipotetički stavovi

Hipoteza ili naučna pretpostavka je neproveren stav koji može biti predmet proveravanja, proglašen za tačan ili ne, odnosno, za verovatan ili ne.9 Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraživanja u celini, njihovim činiocima, svojstvima, odnosima i vezama, situaciji, dimenzijama, o suštini, sadržaju, obliku i formi.10 Hipoteza kao naučno-teorijski osnovana misaono-predmetna pretpostavka koju tek treba dokazati rezultatima istraživanja poseduje tri značajne funkcije: a) proširuje postojeće saznanje; 6) prevazilazi evidentne nedostatke prethodno stečenog saznanja; i c) nameće metodološki zahtev za stalnim proveravanjem validnosti već stečenog saznanja.

3) Određenje predmeta istraživanja

Razlikujemo teorijsko i operacionalno određenje predmeta istraživanja.

a) Teorijsko određenje predmeta istraživanja polazi od četiri važne premise: 1) naučno se vrednuje već postojeći fond naučnog saznanja, prvenstveno iz oblasti primarne ali i sekundarnih (pomoćnih) naučnih disciplina; 2) Naučno se vrednuje čak i naučno saznanje koje još nije u potpunosti verifikovano; 3) Ovaj vid određenja predmeta istraživanja obuhvata čak i empirijsko iskustveno, spontano, slučajno, dakle, nenaučno saznanje koje može čak da posluži i u izgradnji jedne sistematske naučne teorije; 4) „moguće" „nepostojeće" ili „predvidljivo" saznanje obuhvata oblast heurističkih istraživanja do kojih se dolazi „kreativnom inovacijom"

b) Operacionalno određenje predmeta istraživanja. Ovaj deo predmeta istraživanja predstavlja konkretizaciju i specijalizaciju istraživačkog problema. Ono podrazumeva sledeće radnje: 1) kvantitativno dimenzioniranje sadržaja predmeta; 2) identifikovanje činilaca sadržaja predmeta istraživanja; 3) vremensko određenje predmeta istraživanja; 4) prostorno određenje predmeta istraživanja; 5) disciplinarno određenje predmeta istraživanja; 6) preciznije određenje ciljeva istraživanja; 7) usmeravanje hipoteza za određene sadržaje; 8) identifikovanje indikatora; 9) uslovljavanje metoda i tehnika.11

9 Sociološki leksikon, Beograd, 2007, str. 213.

10 S. Milosavljević, Istraživanje političkih pojava, Beograd, 1980. str. 87.

11 Uporedi: dr Jovica Lazić, dr Dragan Subotić, Metodologija menadžmenta, Beograd, 1998, str. 4-47.

c) Hipotetički okvir istraživanja. Hipotetički okvir je značajan iz sledećih razloga: 1) preciznije se definiše predmet istraživanja; 2) doprinosi se konkretizaciji predmeta istraživanja; 3) otkrivaju se nove dimenzije predmeta istraživanja i 4) revalorizuju se dotadašnja naučna saznanja. Ni jedna hipoteza koja predstavlja opšti stav ne može biti dokazana kao apsolutno istinita. Od vise hipoteza na osnovu činjeničnog dokaznog materijala potrebno je izdvojiti onu koja je najverovatnija. Hipoteze moraju ispuniti sledeće zahteve: 1) pojmovna jasnost hipoteze; 2) empirijska proverljivost; 3) optimalna određenost; 4) usklađenost sa raspoloživom tehnikom i 5) usklađenost sa naučnom teorijom.12

Drugi prilog: Faza naučno-empirijskog istraživanja:

Faza naučno-saznajnog procesa (naučnog istraživanja) su: 1) Formulisanje problema istraživanja; 2) Određenje predmeta istraživanja (teorijsko i operacionalno određenje predmeta istraživanja); 3) Hipotetički okvir istraživanja; 4) Definisanje ciljeva istraživanja; 5) Prikupljanje naučnih obaveštenja, naučnih činjenica i drugih podataka od značaja za predmet istraživanja, uz korišćenje različitih metoda istraživanja; b) Obrada prikupljenih podataka; 7) Definisanje naučnih zakona; 8) Naučno objašnjenje - naučno otkriće i naučno predviđanje; 9) Prezentiranje naučno-istraživačkih rezultata.13

Formulisanje problema istraživanja predstavlja konceptualizaciju problema istraživanja putem trostrukog pristupa: a) identifikacija osnovnih hipotetičkih stavova o predmetu istraživanja; b) definisanju značaja istraživanja; i c) konsultovanju rezultata prethodnih istraživanja. Zapravo, hipotetički stavovi su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraživanja u celini, njegovim činiocima, osobinama, odnosima i vezama, situaciji, dimenzijama, o suštini sadržini, obliku i formi. Tako, hipoteza poseduje tri značajne funkcije: a) proširuje postojeće saznanje; b) prevazilazi nedostatke prethodno stečenog saznanja; c) nameće metodološki zahtev za stalnim proveravanjem validnosti već stečenog saznanja. Značaj istraživanja se odnosi na istraživanje pojma značajnosti posmatranog predmeta u naučnom i društvenom smislu. Određenje predmeta istraživanja se zasniva na teorijskom i operacionalnom određenju predmeta istraživanja. Prvo se odnosi na definisanje i upotrebu kategorijalno-pojmovnog aparata a drugi na konkretizaciju i specijalizaciju istraživačkog problema. Osnovna su pravila definisanja: 1. definisanje mora da izrazi suštinu onoga što se definiše; 2. definicija ne sme biti cirkularna; 3. definicija ne sme biti izražena negativnim terminima ako može da se izrazi pozitivnim terminima; 4. definicija ne sme da bude izražena nejasnim ili figurativnim jezikom.14

Ciljevi istraživanja se mogu podeliti na teorijske i empirijske, kao i na fundamentalne i primenjene. U naučnom istraživanju razlikujemo naučne i društvene ciljeve. Prvi su usmereni ka

12 Dr Miloš Ilić, Naučna istraživanja, Beograd, 1994. str. 96.

13 Dr Dragan Subotić, Poslovna etika i veštine komuniciranja, Beograd, 2007, str. 31.

14 Dr Dragan Subotić, Poslovna etika i veština komuniciranja, Beograd, 2007, str. 35, a prema: Đ-Šušnjić: Kritika sociološke metode, 1973, str. 21.

procesu naučnog saznanja, a drugi na društvenu sredinu u kojoj se realizuje istraživanje. Naučnim objašnjenjem i razumevanjem, kao i naučnim predviđanjem naučno otkriće čini jednu nedeljivu celinu.To se može ilustrovati ovako:

Naučno otkriće Naučno objašnjenje i razumevanje

Naučno predviđanje

Hipotetički okvir istraživanja je značajan iz nekoliko razloga: preciznije se definiše predmet istraživanja; doprinosi se konkretizaciji predmeta istraživanja; otkrivaju se nove dimenzije predmeta istraživanja, i revalorizuju se dotadašnja naučna saznanja. Hipoteze u zavisnosti od predmeta istraživanja mogu biti teorijske i empirijske, dok njihova logička priroda ukazuje na dvostruku prirodu: od implikacionih, induktivno-deduktivnih do mogućih, verovatnih i slučajnih. Naučna hipoteza kao saznajna naučna pretpostavka polazi od naučnih saznanja neophodnih ne samo za naučno objašnjenje i razumevanje, već i naučno predviđanje. Treći prilog: Osnovne faze primenjenih istraživanja: Osnovne faze primenjenih istraživanja su: 1. Projektovanje istraživanja; 2. Predistraživanje; 3. Prikupljanje podataka; 4. Sređivanje i obrada podataka; 5. Analiza podataka i zaključivanje; 6. Izveštaj o istraživanju; 7. Primena rezultata istraživanja.

Kada se naloži ili odobri neko istraživanje polazi se od samog problema. Istraživač mora da radi da sagleda celinu problema. a) Lokacija problema jeste početak njegovog formulisanja. b) Suština problema jeste najvažniji deo formulisanja. Treba doći do njegove suštine. To zahteva da se jasno iskažu sve činjenice ili suprotnosti koje ga čine. c) Hipotetički stavovi se uvek mogu naći za svaki problem, jer u svakom problemu ima teorijskih i praktičnih saznanja koja se daju u vidu stavova. d) Osnovni hipotetički stav formuliše se za osnovno pitanje koje je istaknuto na kraju analize suštine problema. U praksi naručilac izbegava jasno formulisanje problema. e) Rezultati ranijih istraživanja moraju se sagledati, jer možda je neko već realizovao lično istraživanje. f) Značaj istraživanja je završni deo formulacije problema istraživanja. Može se izvući i iz onoga što je naručilac dao kao cilj.

Ciljevi istraživanja

Istraživanje se često definiše i kao „aktivnost u rešavanju problema koji vodi novom znanju koristeći se metodama ispitivanja koje proučavaoci u toj oblasti prihvataju kao adekvatne” odnosno, naučno istraživanje je „sistematska, kontrolisano, empirijsko i kritično ispitivanje hipotetičkih stavova o pretpostavljenim odnosima između prirodnih fenomena” ili, se shvata kao sistematski, kritički, kontrolisani i ponovljeni proces sticanja novih znanja, na tipična

rešenja i tipične situacije kao što su primena standardnih normi prilikom planiranja vremena i sredstava, grafičkog i tehničkog organizovanja i prikazivanja projekta, organizovanja i realizovanja istraživanja i izrade završnih dokumenata. To su, dakle, svi oni elementi koji su univerzalni i formalizovani prema jasno određenom redosledu definisani.15

Ipak, mogućno je razlučiti karakteristične, kako ih definiše dr Dragić Stojadinović, tako reći neizbežne faze koje su zajedničke kako za istraživanje u oblasti prirodnih, tako i za istraživanje u oblasti društvenih nauka. Grosso modo, kako je to izloženo u prvoj glavi ove knjige, faze sticanja naučnog znanja čine: a) uočavanje problema, b) konstatovanje i sređivanje činjenica, c) verifikacija naučnog saznanja i d) istraživanje bilo koje vrste odvija se u sledećim koracima: 1) Izbor teme, koji se vrši na osnovu razmišljanja o uočenom naučnom problemu i saznanja o dostignutim rezultatima njegovog rešavanja na teorijskom i praktičnom nivou; 2) Pravljenje globalnog (orijentacionog) ili prethodnog plana i programa za obradu odabrane teme, što znači izradu projekta, uz postavljenje radne hipoteze i izbor metoda istraživanja; 3) Prikupljanje i proučavanje literature, statističke građe, istorijskih i drugih dokumenata, uz odgovarajući raspored i neizbežnu kritičku analizu celokupnog materijala; 4) Dokazivanje radne hipoteze (primarnim literaturnim izvorima, obradom statističke građe, eksperimentima...) realizacijom prethodnog plana i programa odnosno projekta korigovanog određenim izmenama i dopunama; 5) Tumačenje dobijenih rezultata istraživanja i izvođenje zaključaka o realizaciji postavljene radne hipoteze; b) Pisanje i redigovanje naučnog rada; 7) Objavljivanje rukopisa naučnog rada.

Svako naučno istraživanje šireg opsega i većeg društvenog značaja svakako se zasniva na projektu koji neminovno mora sadržavati i veći broj faza i podfaza.16 Struktura procesa istraživanja, na primer, u vojnim naukama, sastoji se iz projektovanja, organizovanja i realizovanja istraživanja i izrade naučnih saopštenja. Faze projektovanja naučnih istraživanja podrazumevaju napor da se problem što se definiše da višestruke plodove. Definicija omogućuje da se koncentrišemo na doista važne uticajne faktore, pomaže nam da uštedimo vreme ne baveći se sporednim pitanjima, čini da bolje ocenjujemo šanse uspešnosti kao i da brže uočimo pravce daljih akcija. Kao što je opštepoznato, svaki problem ima tri temeljne odrednice: to je nezadovoljstvo s poznatim, trenutnim stanjem, cilj koji želimo ostvariti radi neke potrebe i, na kraju, restrikcije koje nam ometaju ostvarenje željenog cilja. Zbog toga u definiciji moraju biti naznačene ove odrednice."17

Analizirajući razvojne programe i aktivnosti potrebne da se oni realizuju, radna organizacija identifikuje probleme. Brojni problemi koji se javljaju pri realizaciji programa razvoja mogu se lako rešiti normalnim aktivnostima u okviru već postojećih organizacijskih

15 Isto, str. 410.

16 Dr Dragić Stojadinović, Osnovi naučnog rada, Beograd, 2003, str. 264-265.

17 Prof. dr Milisav Momirski: Prilozi za metodologiju nauka", Beograd, 1987, str. 150.

jedinica. Međutim, redovno se identifikuju i takve grupe ili skupine problema koje iziskuju organizovane Kooperativne projektne aktivnosti. Neki projekti mogu se raditi i uraditi unutar radne organizacije, neki opet, zbog svoje prirode, zahtevaju saradnju sa specijalizovanim organizacijama, a neki se čak jedino mogu rešavati formiranjem timova potpuno originalne strukture angažovanjem različitih organizacija i pojedinaca.

Studijska grupa radne organizacije korisnika identifikuje probleme i predlaže projektne aktivnosti organima odlučivanja. Organi odlučivanja ocenjuju usklađenost predloga projektnih aktivnosti sa društvenim ciljevima, formulišu zaključke i eventualnim promenama ili modifikacijama programa razvoja ili predloga o projektnim aktivnostima, i na kraju, odlučuju o novom programu razvoja, odnosno, o aktivnostima da se projekt pokrene.18

Studija izvodljivosti projekta, jeste sporazum o radu na studiji izvodljivosti projekta (feasibility study) predstavlja jednu od najznačajnijih faza projektovanja. U takozvanoj predinvesticionoj fazi neophodno je istraživati dokaze o opravdanosti ulaganja novca, rada, materijala i energije s obzirom na društvene koristi koje se očekuju od projektnih rešenja. U posebnim slučajevima, kada se radi o projektu nekog uređenja sličnih sposobnosti uz zadata ograničenja. Tada laboratorijsko rešenje dokazuje izvodljivost projekta, funkcionalne sposobnosti rešenja i mogućnosti industrijskog oblikovanja. Međutim, projekti većeg obima, sa dugotrajnim razvojnim fazama, ne mogu se proveravati laboratorijskim eksperimentima, naročito ako će rešenja zavisiti od promenjenog ponašanja ljudi u nekoj radnoj organizaciji. Studije izvodljivosti projekta tada polaze od hipoteze oslanjajući se na dostignuta naučna znanja. To su radovi s prognostičkom sadržinom, a dokazi ne mogu biti potpuni nego samo više ili manje verovatni.

Studija izvodljivosti se često zove i prethodnom analizom. Sadržina obično polazi od motivacije i ciljeva projekta, od njegove interpretacije i opisa postojećeg stanja s osvrtom na činjenice koje nam sugerišu neophodnost promena. Kada se problem definiše i razloži na komponente, uočavaju se potrebna znanja, neophodni kadrovi, laboratorije i oprema da se istražuju rešenja. Potrebna znanja treba uporediti sa raspoloživim, pa, kako su prava gotovo redovno obimnija od drugih, neophodno je proceniti kako će se razlika savladati. Slično je i s kadrovima, sredstvima, energijom, raspoloživim i potrebnim prostorima, kao i s prognozom rokova i troškova istraživanja.U studiji izvodljivosti projekta treba izložiti preliminarni plan istraživanja, izdvojiti karakteristične zadatke i teme, predložiti prvu podelu rada, prognozirati globalne rokove i troškove.

Posebno poglavlje treba posvetiti očekivanim rezultatima, vrednostima novih rešenja, njihovim budućim funkcionalnim sposobnostima, ceni i koristima u upotrebi. Razume se, tvrdnje se moraju oslanjati na dostignuta naučna saznanja iako rešenja još nisu poznata niti praktično proverena. Na kraju, u zaključcima studije, daju se jednoznačni odgovori na pitanja da li je

18 Isto.str. 153

projekt izvodljiv, pod kojim uslovima,uz kakva ograničenja, sa koliko troškova, za koje vreme i uz koliku društvenu korist.

Pregledno izražen, sadržaj studije izvodljivosti mogao bi imati sledeću strukturu: motivacija i ciljevi projekta; naučna podrška projekta; plan istraživanja: zadaci teme, studije, eksperimenti, proizvodnja, ispitivanja, rokovi i troškovi; posebni i raspoloživi resursi: znanja, sredstva, energija, prostor i vreme; očekivani rezultati: vrednosti novih rešenja, funkcionalne sposobnosti, troškovi u upotrebi i restrikcije; zaključci: da li je projekat izvodljiv? pod kojim uslovima? uz kakva ograničenja? uz koju cenu? za koje vreme? uz koliku društvenu korist?

Kada se formulišu očekivani rezultati, a naročito funkcionalne sposobnosti, potrebno je obratiti pažnju na to da se već u ovoj fazi projekta odrede granice minimalnih očekivanih sposobnosti novih rešenja (proizvoda, tehnologije, organizacije ili nekog tehničkog sistema). Minimalne očekivane sposobnosti novih rešenja (proizvoda, tehnologije, organizacije ili nekog tehničkog sistema). Minimalne očekivane sposobnosti rešenja u upotrebi podloga su za definisanje projektovanja, daju kao značajan skup podataka od kojih se polazi pri sintezi rešenja.

Studija izvodljivosti projekta predstavlja značajan dokumentu pred-investicionoj fazi projekta pa se stoga redovno upućuje na recenziju. Recenzija studije izvodljivosti poverava se kompetentnim stručnjacima, obično iz radnih organizacija koje se nisu angažovale u izradi projekta. Studija izvodljivosti u većini slučajeva ne može se verifikovati jer je zasnovana na pretpostavkama koje će se proveriti tek eksperimentima na kraju projekta, u fazi ispitivanja upotrebnih sposobnosti rešenja. Zbog toga je zadatak recenzije da oceni stepen naučne zasnovanosti polaznih hipoteza, da utvrdi korektnost dokaznih postupaka ili kompatibilnost zaključaka sa premisama studije. Ako su u studiji korišćena najsavremenija znanja, ako su prezentovane sve relevantne činjenice i ako su prognoze izvedene vodeći računa o svima ograničenjima, verovatno je da su zaključci takve studije pouzdani. Zbog toga recenzija može da oceni samo stručnu korektnost studije, a na temelju toga i stepen pouzdanosti zaključaka. Prema tome, neizvesnost i uspešnost projekta i opravdanost ulaganja time nije i ne može biti otklonjena, ona je samo umanjena do razumne, prihvatljive mere. Recenzija studije izvodljivosti projekta može pokrenuti izmene i modifikacije studije koje se obavezno uvode ako je dokazani postupak recenzije bio ispravan. Na kraju, organi upravljanja i odlučivanja u organizaciji korisnika projekta razmatraju studiju izvodljivosti i usvajaju je kao bazu za dalji rad, ili odustaju od projekta ako je to zaključak studije ili ako su se izmenili neki uslovi ili ograničenja. Usvojenu studiju izvodljivosti projekta razmatra i studijska grupa korisnika da bi detaljnije formulisala uslove za izradu programa realizacije.

Za manje projekte, ili u slučaju da su već u toku studije izvodljivosti sagledane mogućnosti realizacije, program realizacije se piše na kraju studije izvodljivosti kao njen sastavni deo. Ako je projekat složen, obiman i raznovrstan, neophodno je istražiti mogućnosti saradnje brojnih učesnika. Zbog toga se pokreće izrada programa realizacije projekta.

Program realizacije

Podaci o zadacima i temama iz studije izvodljivosti predstavljaju osnovu od koje se polazi pri razradi programa realizacije. Struktura i stručna područja pojedinih zadataka određuju stručne profile saradnika i približni obim radova. U programu realizacije navode se rezultati dogovora o saradnji sa brojnim institucijama i pojedincima, specificiraju se zadaci i planovi njihove realizacije, određuju se troškovi, laboratorijska oprema, radni prostori, vreme izrade, uslovi ispitivanja i kriterijumi uspešnosti rešenja. Na kraju, pregledno se definišu procenjeni projektni zahtevi rešenja, sposobnosti novog proizvoda ili tehnološkog rešenja, efektivnost organizacijske strukture ili sistema ponašanja. Struktura sadržaja programa realizacije može da varira u zavisnosti od konkretne prirode projekta. Uobičajeno je, međutim, da se u sadržaju tretira sledeće: motivacija i ciljevi realizacije projekta; organizacija sinteze i izvedbe rešenja; mrežni plan; troškove i dinamika ulaganja; plan obuke kadrova; plan primene ili upotrebe rešenja; plan ispitivanja i verifikacija rešenja; analiza društvene koristi rešenja; zaključci o svrsishodnosti realizacije projekta.

Program realizacije se radi u predinvesticionoj fazi projekta i predstavlja dokument na temelju kojeg se donose definitivne odluke o pokretanju istraživačkih, razvojnih i stručnih radova na sintezi i implementaciji rešenja. Zato se na kraju moraju formulisati jasni zaključci i preporuke kao temeljne odrednice za definitivne odluke o ulaganjima.

Sinteza projektnih rešenja

Usvajanjem programa realizacije i definisanjem sporazuma između korisnika i izvršioca projekta otpočinje investiciona faza i rad na sintezi rešenja. Prethodno, razume se, na temelju programa realizacije konstituiše se organizacija projektnih radova koja može uključiti brojne kooperantske usluge.

Sinteza rešenja polazi pre svega od definisane naučne podrške projekta. To su uglavnom činjenice, relacije, metode i brojni teorijski prilozi iz užih područja koja se povezuju u skladu s ciljevima projekta. Istraživanje je gotovo redovno veoma neizvestan posao. Nekad se brzo nalaze vrlo racionalna, jednostavna rešenja, a nekad se istraživanja komplikuju a neizvesnost uvećava ako se pojedinci, ili čak čitavi timovi, postupno udaljuju od osnovnih ciljeva projekta".19

3.13. PROJEKT ISTRAŽIVANjA (POJAM, VRSTE, STRUKTURA, FUNKCIJE)

3.13.1. Idejna skica istraživanja

Idejna skica, odnosno idejni projekt, jeste „radni dokument koji prethodi istraživačkom projektu i u kojem se orijentaciono utvrđuju uslovi i mogući okrivi istraživanja. To je dokument koji prethodi istraživačkom projektu. Idejna skica ima strukturu sličnu projektu istraživanja, ali se ne može sa njim poistovetiti. Ona ne može zameniti projekat istraživanja bez obzira na

19 Isto,

pokušaje pojedinaca i institucija naročito u poslednjih nekoliko godina. Idejna skica je, u suštini, prethodni dokument koji se radi nakon otkrivanja problema. Ona u praksu istraživanja ima dvostruku funkciju; može da služi kao poslovni ili kao orijentacioni dokument".20 U prvom slučaju idejnu skicu, kao poslovni dokument, radi istraživač za potrebe naručioca istraživačog zadatka. Tako urađena skica naručiocu služi kao opšti akt na osnovu kojeg može preciznije da definiše problem i da ostvari uvid u potrebna sredstva, kadrove i raspoloživo vreme za istraživanje. U drugom slučaju, idejnu skicu kao orijentacioni dokument, radi naručilac (planer) istraživanja. Ona istraživaču služi kao opšti akt za orijentaciju o problemu i smeru njegovog rešenja. I u jednom i u drugom slučaju idejna skica služi kao osnova za sporazum između mogućeg naručioca istraživanja i istraživača (istraživačkog tima ili istraživačke institucije).

Idejna skica, po obimu, a i po sadržaju, razlikuje se od projekta istraživanja. Po pravilu, idejna skica ne prelazi obim od petdo sedam kucanih stranicateksta. Projekat je neuporedivo većeg obima i njegov obim zavisi od predmeta istraživanja. Struktura sadržaja idejneskicejeslična projektu. Ona,uglavnom, sadrži: 1) preliminarno određenje predmeta istraživanja (naziv teme istraživačkog zadatka) sa kraćom problematizacijom; 2) moguće ciljeve istraživanja (naučne i praktične); 3) osnovni hipotetički stav o problemu i predmetu istraživanja; 4) značaj i opravdanost istraživanja; 5) kadrovske, prostorne, vremenske, materijalne i finansijske okvire istraživanja. Međutim, sadržaj idejne skice i projekta se bitno razlikuju. U idejnoj skici se orijentirano, bez dubljeg analitičkog pristupa, daje kratka beleška o predmetu i okvirima i uslovima njegovog istraživanja. U projektu se precizno i studiozno razrađuju svi elementi: problem i predmet istraživanja, ciljevi istraživanja, sistem hipoteza, način istraživanja, opravdanost i planovi istraživanja, saglasno problemu i mogućnostima istraživanja "21

Prema kriterijumu naučne discipline istraživanja se dele na: interdisciplinarna i multi-disciplinarna. Interdisciplinarna istraživanja se bave pojavama iz predmetnog područja samojedne discipline.

Prema kriterijumu svojstva predmeta-istraživanja se dele na empirijska, teorijska i empirijsko-teorijska. Ova podela je, kao uostalom i sve druge, uslovna i može se prepoznati samo po svojstvima predmeta istraživanja. Empirijska istraživanja trebalo bi da se bave saznanjem o predmetu istraživanja na osnovu empirijskih, čulnih, podataka, a teorijska - na osnovu mišljenja ljudi. Međutim, to u istraživačkoj praksi skoro i da nije moguće. Može se desiti da je predmet istraživanja empirijskog karaktera, a da se svedočanstvo o njemu stiče teorijski i obrnuto. Zato su sva istraživanja u vojnim naukama uglavnom kombinovanog (teorijsko-empirijskog) karaktera.

Prema kriterijumu uloge, istraživanja se dele na prethodna i akciona. Prethodna istraživanja se realizuju pre akcionih radi prikupljanja podataka o nedovoljno poznatom problemu i predmetu istraživanja, a mogu se realizovati i radi provere indikatora, metoda i instrumenata.

20 Momčilo Sakan, Metodologija vojnih nauka, Beograd, 2006, str. 410.

21 Isto,str. 410-411.

3.1.3.2. Plan istraživanja (pojam i vrste)

Definisanje teme i problema najčešće je vezano za sistem konkursa. Po pravilu, raspisuje se konkurs. Fakulteti i naučni instituti prijavljuju se na te konkurse, trudeći se da dobiju što više naučnih projekata jer im od toga zavisi ekonomska egzistencija i u krajnjem slučaju i opstanak. Pri izradi konkursne dokumentacije potrebno je zadovoljiti određene kriterijume. Ovi kriterijumi su veoma često formalni. Ako se nađe neka formalna greška konkursna dokumentacija se isključuje, čak i onda ako prikazana tema obećava genijalne rezultate. Na žalost, kratkoća rokova i mnoštvo formalnih kriterijuma, samo pogoršava kvalitet prikaza teme i problema.

Ako su obezbeđeni uslovi istraživanja, istraživač treba da obavi pripreme i izradi detaljan plan istraživačkog rada. Istraživački rad je prilično složena aktivnost, i teško ga je uspešno realizovati ako pripreme nisu bile dovoljno temeljne. Upravo zbog toga na početku istraživačkog rada potrebno je sagledati sve zadatke koje je tokom istraživanja potrebno realizovati. Definisanje zadataka olakšava istraživački rad na sledeće načine: obezbeđuje sistematski rad i razmišljanje istraživaču; planiranjem istraživačkog rada obezbeđuje se ispravljanje i dograđivanje ideja i aktivnosti, kao i uočavanje i eliminisanje nastalih poteškoća; plan istraživanja je takav dokument koji omogućava drugim istraživačima da izraze svoje mišljenje, i na taj način pomognu u otkrivanju i otklanjanju eventualnih grešaka i poteškoća; plan realizacije služi kao dokumentaciona osnova na bazi kojećese izvoditi svi poslovi utoku istraživanja, počevši od pripreme istraživanja pa do objavljivanja naučnog izveštaja (Mužić,1968). Sa problemima planiranja istraživanja bavili su se i drugi autori.

Tomesanyi (2000) govori o scenariju naučnog kreativnog procesa. Poziva se na Kecsoa (1980), koji proces istraživanja opisuje kao studiju istraživačke teme, pomoću mrežnog planiranja.

Iskustva dokazuju da slično drugim zadacima zasnovanim na intelektualnoj aktivnosti (projekti, reorganizacije) istraživački rad treba pripremiti i planirati sa izuzetnom pažnjom. Plan istraživanja jeu stvari detaljna razrada i prikaz istraživačkog rada, a ne samo utvrđivanje vremenskog sleda pojedinih aktivnosti. Izrada plana istraživanja je uvek specifičan zadatak. Bitno je da plan istraživanja udovolji pre svega potrebama istraživača, da ima detaljan pregled potrebnih aktivnosti i dobije čistu sliku o procesu koji želi realizovati.

U prilogu prikazujemo jedan plan istraživanja, koji nije u celosti zadovoljio metodološki ideal ali je uspešno ostvaren.

Sadržaj plana istraživanja

1. Uvod; 1.1. Motivi istraživanja; 1.2. Utvrđivanje oblasti istraživanja i analize; 1.3. Prethodna saznanja, istraživanja; 1.4. Teorijska obrazloženja. 2. Problem istraživanja: 2.1. Utvrđivanje i analiza pojmova vezanih za problem; 2.2. Struktuiranje problema; 2.2.1. Ulazi i izlazi problema, njihove promenljive (ukoliko se za struktuiranje problema koristi 1/0 metoda); 2.3. Dekomponovanje problema; 2.4. Disciplinarni i interdisciplinarni karakter problema; 2.4.1.

Relevantne naučne oblasti; 2.4.2. Ostale naučne oblasti. 3. Obrada stručne literature: 3.1. Istraživana naučna oblast (naučne oblasti); 3.1.1. Moguće teme; 3.1.2. Terminologija i ključne reči; 3.1.3. Jezičko, geografsko, vremensko određivanje istraživane teme; 3.1.4. Biblioteke i dokumentacioni centri; 3.1.5. Bibliografije i baze podataka; 3.1.6. Izvori informacija (časopisi, knjige, disertacije itd.); 3.2. Početni spisak stručne literature. 4. Hipoteze: 4.1. Na kakve nepoznate osobine i sadržaje se odnose formulisane hipoteze; 4.2. Zasnovanost hipoteza; 4.3. Klasifikovanje hipoteza; 4.4. Mogućnost empirijske verifikacije i usaglašenost hipoteza sa stvarnošću; 4.5. Usaglašenost hipoteza sa naučnim, logičkim i spoznajnim kriterijumima. 5. Ciljevi i zadaci istraživanja: 5.1. Utvrđivanje ciljeva; 5.2. Podela ciljeva; 5.2.1. Kvalitativni i kvantitativni ciljevi; 5.2.2. Teorijski i praktični ciljevi; 5.3. Značaj i hijerarhija ciljeva. 6. Promenljive: 6.1. Zavisne i nezavisne promenljive; 6.2. Ostale promenljive; 6.3. Kontrolisane promenljive; 6.4. Sadržaj promenljivih; 6.5. Operacionalizacija. 7. Indikatori: 7.1. Kriterijumi izbora indikatora; 7.2. Izabrani indikatori. 8. Očekivani rezultati istraživanja: 8.1. Utvrđivanje očekivanih rezultata; 8.2. Ocena očekivanih rezultata; 8.3. Mogućnosti primene. 9. Metode rada: 9.1. Pregled i korišćenje naučno-tehničkih informacionih sistema (baza podataka), 9.1.1. Lokalne mogućnosti; 9.1.2. Domaće mogućnosti; 9.1.3. Inostrane mogućnosti; 9.2. Analiza iskustva stručne literature i prakse; 9.2.1. Obrada stručne literature po naučnim oblastima; 9.3. Metode primenjivane u pojedinim fazama i za rešenje pojedinih potproblema; 9.4. Stupanje u kontakt sa mogućim izvorima podataka; 9.5. Anketni listovi; 9.6. Potrebna pomoćna sredstva. 10. Prikupljanje i analiza podataka, formiranje zaključaka: 10.1. O kojim činjenicama treba prikupljati podatke; 10.1.1. Činjenice i podaci potrebni za formulisanje zamisli; 10.1.2. Činjenice i podaci potrebni za formulisanje uslova; 10.1.3. Činjenice i podaci potrebni za formulisanje dokazivanja; 10.1.4. Izvori podataka; 10.1.5. Poverljivost izvora podataka i podataka; 10.2. Proces anašze; 10.2.1. Ispitivanje istinitosti podataka; 10.2.2. Proces obrade podataka; 10.3. ^ormiranje zaključaka 10.4. Upoređivanje rezultata sa podacima stručne literature. 11. Vrednovanje i verifikacija rezultata analize: 11.1. Kritički izbor metoda vrednovanja; 11.1.1. Statistički testovi; 11.1.2. Logički testovi; 11.1.3. Sintaktički kriterijumi; 11.2. Proces vrednovanja; 11.3. Rezultati vrednovanja (jednoznačnost i potpunost zaključaka); 11.4. Upoređivanje sa polaznim hipotezama. 12. Planirani sadržaj i obim disertacije: 12.1. Skice; 12.2. Prilozi; 12.3. Uređivanje; 13.4. Lektorisanje; 12.4.1. Stručno lektorisanje; 12.4.2. Lektorisanje na osnovu saznanja iz stručne literature; 12.4.3. Konsultacije sa kolegama koji se bave istraživanjem sličnih problema; 12.5. Probna odbrana; 12.6. Saradnja sa mentorom; 12.7. Jezičko lektorisanje. Prilozi: lista istraživačkih aktivnosti i mrežni plan ili Gantogram.22 Vrste planova istraživanja: Planovi istraživanja mogu biti: opisni (eksplanacioni), kauzalni (uzročni), kontinuirani, prošireni kontinuirani, uporedni, kontrolni, transverzalni i longitudinalni. Od navedenih vrsta planova, najčešće se koriste opisni i kauzalni plan istraživanja.

3.1.3.3. Nacrt istraživanja (pojam, vrste i karakteristike)

3.1.3.3.1. Nacrt istraživanja

22 Isto, str. 67-70.

Kako navodi autor Dejan Todorović, istina za oblast psihologije, deo istraživanja„pre faze prikupljanja podataka može se podeliti u fazu pripreme istraživanja i u fazu sastavljanja nacrta istraživanja. Ove dve faze nisu međusobno strogo odvojene: sastavljanje nacrta može se shvatiti i kao poslednji period pripreme u kojem istraživač do kraja konkretizuje svoje ideje o istraživanju. Naime, kao što je rečeno u prethodnoj glavi, u fazi pripreme istraživač obično odabira temu, upoznaje se sa informacijama o dotadašnjim istraživanjima u okviru te teme, odabira vrstu istraživanja koju će koristiti i razmatra objekte na kojima će se vršiti istraživanje, varijable koje će biti ispitane, kao i način njihove operacionalizacije, vrstu merenja podataka koju će primeniti u istraživanju i postupke kontrole spoljnih varijabli. Međutim, da bi se potom moglo pristupiti samom izvođenju istraživanja, sva ova razmatranja moraju se dodatno precizirati...

U psihologiji je izveden ogroman broj istraživanja veoma raznolikih sadržaja. Međutim, broj korišćenih nacrta istraživanja je mnogo manji. Naime, mnoga istraživanja koriste isti tip nacrta; drugim rečima, različiti sadržaji se mogu izraziti istom formom, mi se uglavnom bavimo formalnim aspektima istraživanja, dakle različitim oblicima nacrta forma=oblik), dok će sadržinski aspekti (kao što su, na primer, konkretni objekti i varijable koje se ispituju) biti u drugom planu i pominjaće se pretežno samo u primerima, kao neophodne ilustracijeopštih principa. Dobro poznavanje različitihtipova nacrta omogućava istraživaču da za svoje konkretno istraživanje odabere odgovarajuću vrstu nacrta, to jest da pronađe prikladnu formu za izabranu sadržinu istraživanja.23

Kriterijum za podelu nacrta vrste varijabli koje se javljaju u nacrtu. Ovaj kriterijum podrazumeva pitanje da li su te varijable kategoričke ili numeričke. Po toj podeli osnovni nacrti se dele u tri grupe. U prvoj grupi su nacrti u kojima se pojavljuju samo kategoričke varijable. Takvi se nacrti nazivaju frekvencijski nacrti, budući da je frekvenca osnovna deskriptivna statistička mera koja se u njima koristi. Ova mera se odnosi na utvrđivanje broja članova neke grupe, a detaljno ćemo je razmatrati u glavi o obradi podataka. Varijable u ovim nacrtima se u nekim slučajevima mogu podeliti na nezavisne i zavisne, ali to ne mora uvek biti slučaj. U drugu grupu spadaju nacrti u kojima uvek postoje nezavisne i zavisne varijabile, pri čemu su nezavisne varijabile kategoričke, dok su zavisne varijabile numeričke i to pretežno kontinualne. Ovi se nacrti nazivaju faktorijalni nacrti, zato što se u njima nezavisne varijabile nazivaju faktori. Oni se takođe nazivaju i varijantni nacrti, zato što u njihovoj statističkoj analizi važnu ulogu ima mera nazvana varijanta. Osnovna deskriptivna statistička mera koja se u ovim nacrtima koristi je prosek mera neke grupe numeričkih podataka. Prosek i varijanta biće detaljno razmatrani u glavi o obradi podataka. Najzad, u treću grupu spadaju nacrti u kojima se uglavnom pojavljuju samo numeričke varijabile (mada se, pod određenim uslovima mogu koristiti i kategoričke varijabile, o čemu će biti reči u odgovarajućem poglavlju). Ovi se nacrti nazivaju korelaciono-regresioni nacrti, jer se u njima koriste tzv. korelacione i regresione statističke tehnike, a osnovne deskriptivne statističke mere

23 Dejan Todorović:„Metodologija psiholoških istraživanja", Beograd, 2008, str. 117-118.

su različiti koeficijenti korelacije i regresije. O pojmovima korelacije i regresije već smo ranije govorili, a oni će biti razmatrani i u glavi o obradi podataka."24

Prilikom sastavljanja nacrta istraživanja istraživač treba da vodi računa o„tri dela, to jest faze, koje se odnose na objekte, varijabile i obradu. Faza jedan se bavi objektima i odnosi se na sastavljanje uzorka istraživanja, odnosno utvrđivanje načina izbora objekata iz populacije, kao i broja članova tako izabranog uzorka. Ove probleme smo razmatrali u poglavlju o objektima istraživanja. Faza druga se odnosi na varijabile i njihove vrednosti. U okviru nje utvrđuje se koliko varijabli će se koristiti u istraživanju; koje su numeričke a koje kategoričke varijabile; koliko nivoa imaju kategoričke varijabile; kako će se ukrštati nivoi kategoričkih varijabli (ako ih ima više od jedne); da li su varijabile manipulativne, selektivne, ili registrovane; koje su varijabile nezavisne a koje zavisne; kako će biti utvrđivane vrednosti zavisnih varijabli, i slično. Ovakve probleme (koji su delom već određeni u prethodnoj glavi) razmotrićemo detaljno u ovoj glavi. Najzad, faza treća nacrta odnosi se na statističku obradu podataka, a sastoji :e od deskriptivne statistike i statistike zaključivanja. Izvesne aspekte obrade A pominjaćemo u ovoj glavi ali će najveći deo statističkih razmatranja biti izloken u glavi o obradi podataka.25

3.1.3.3.2. Naučna zamisao

Naučna zamisao je naučni (teorijsko-logički) deo projekta istraživanja u ko1e se saopštavaju naučna saznanja od kojih se polazi, naučne i druge kategorije, pojmovi, stavovi, sudovi, zaključci, hipoteze i metode istraživanja problema i predmeta koji se istražuje. U naučnoj zamisli istraživač daje odgovore na tri suštinska pitanja: 1) šta se istražuje, 2) zašto se istražuje i 3) kako se istražuje. Na svako od navedenih pitanja istraživač daje odgovore u pojedinim elementima naučne zamisli.26

Pojam „temeljni nacrt istraživanja" sadrži sve bitne komponente u planiranju istraživačkog projekta bez obzira na to je li istraživanje fundamentalno (temeljno), aplikativno (primenjeno) ili evaluacijsko (procenjivačko). Osnovna je preporuka da se sve faze u projektu planiraju pre terenskog ili laboratorijskog rada. Svaki temeljni nacrt sastoji se iz međusobno povezanih sekvenci koje su zajedničke svima trima tipovima istraživanja: selekcija i definicija istraživačkog problema, opisivanje povezanosti tog problema s teorijskim okvirom, formuliranja radnih hipoteza, eksperimentalni nacrt i postupci uzrokovanja (Miller,1991.).

1. Formuliranje problema istraživanja: A. Prezentirati jasne, kratke izjave ili tvrdnje o problemu s razrađenim koncepcijama. B. Pokazati da je problem usmeren ili limitiran na tretman. V. Opisati značaj problema u odnosu prema jednome ili više sledećih kriterija:

24 Isto, str.118-119.

25 Isto.str. 117-119.

26 Todorović D.:„Metodologija psiholoških istraživanja", Beograd, 2008, str. 119.

1) Je li aktuelan? 2) Odnosi li se na neki praktični problem? 3) Odnosi li se na široku populaciju? 4) Odnosi li se na kritičnu populaciju? 5) Premošćuje li teorijsko-praktični jaz? 6) Može li se uopštiti u teoriju? 7) Daje li jasne definicije važnih koncepcija ili relacija? 8) Kakve implikacije ima na širok opseg praktičnih problema? 9) Može li pomoći pri kreiranju i unapređivanju instrumenata za prikupljanje i analizu podataka? 10) Pruža li mogućnostza prikupljanje i selekciju podataka ili je pakograničen raspoloživim vremenom? 11) Omogućuje li potpunu eksploraciju poznatim tehnikama?

2. Teorijski okvir. A. Opisati relaciju problema prema teorijskom okviru. B. Demonstrirati veze s prethodnim istraživanjima. V. Prezentirati alternativne hipoteze koje su vidljive unutar teorijskog okvira.

3. Hipoteze. A. Postavljanje hipoteze za testiranje (nulta i alternativna hipoteza). B. Indikativna značajnost testiranih hipoteza za istraživanje i teoriju. V. Identificiranje i operacionalizacija varijabli (operacionalne definicije). a) Nezavisne (klasifikacijske) i zavisne (kriterijske) varijabile moraju biti odvojene od ostalih (interferirajućih) varijabli. b) Specificirati skale na kojima će se meriti varijabile (nominalna, ordinarna, intervalna i omjerana skala). G. Opisati moguće greške merenja i njihove eventualne posledice. D. Registrirati ozbiljnost mogućih grešaka.

4. Eksperimentalni nacrt istraživanja. A. Opisati idealni nacrt istraživanja. B. Opisati odabrani operativni nacrt. a) Opisati poticatelje, okolinske činitelje, subjekte i događaje. b) Opisati način uspostavljanja kontrole nad interferirajućim varijablama. V. Specificirati statističke testove, uključujući tablice za svaki test kao i njihovu interpretaciju. a) Specificirati razinu pouzdanosti (prag relijabilnosti).

5. Postupci odabira uzorka. A. Opisati eksperimentalni i kontrolni uzorak (grupu). a) Specificirati populaciju na koju se odnose relevantne hipoteze. b) Odrediti veličinu i tip uzroka. B. Specificirati metode odabira uzorka. a) Specificirati relativnu važnost grešaka tipajedan itipa dva. b) Proceniti relativne troškove veličine i tipa uzorka.

6. Metode prikupljanja podataka. A. Opisati mere kvantitativnih varijabli prikazujući njihovu valjanost i pouzdanost. a) Opisati značenje identificiranih kvalitativnih varijabli. B. Uključiti sledeće stavke u opis upitnika (ako se koristi): a) Aproksimativni broj pitanja. b) Aproksimativno vreme potrebno za intervju. c) Raspored pitanja koja su konstruirana u upitniku. d) Preliminarno testiranje intervjua i rezultati. C. Uključiti sledeće elemente u opis postupaka intervjua: a) Značenje dobivenih informacija (izravni, poštanski ili telefonski intervju). b) Koja posebna svojstva mora imati intervjuer i je li prošao specijalnu instruktažu?

7. Radni vodič. A. Pripremiti opšti plan istraživanja s procenom vremena i troškova (radni vodič), a) Planiranje, b) Pilot studija ili predtest, c) Plan uzorka, d) Priprema opservacijskog materijala, e) Selekcija i trening, f) Pokusni plan, g) Revidirani plan, h)

Prikupljanje podataka, i) Obrada i procesiranje podataka, j) Priprema finalnog izvešća. B. Procena ukupnog broja osoblja, opreme, troškova i vremena.

8. Analiza rezultata. A. Specificirati metode analize: a) Primena tablica, grafikona, dijagrama, kalkulatora, kompjutera i slično, b) Primena sofisticiranih grafičkih tehnika, c) Primena i specifikacija različitih tipova obradnih tablica.

9. Interpretacija rezultata. A. Raspraviti povratneučinke na generiranuteoriju (feed-back analiza).

10. Publikacija. A. Napisati istraživačko izvešće prema predviđenim propozicijama. B. Pripremiti izvešće za objavljivanje (15 kucanih stranica s dvostrukim proredom, po mogućnosti snimljenih na disketi).

1. Kriteriji za odabir nacrta istraživanja

Kao što vidimo, prvi korak u nacrtu istraživanja je odabir plodonosnog problema istraživanja. Opseg potencijalnih tema za empirijsko istraživanje vrlo je širok, baš kao što je širok i opseg socijalnih problema i ponašanja. Ova činjenica nimalo ne olakšava istraživaču odabir problema. Međutim, odabirteme ili problema istraživanja jedna je od najosetljivijih faza celokupnog istraživanja, jer zahteva i vreme i energiju i finansijska sredstva. Nije neobično da istraživač potroši šest meseci do godine dana za pronalaženje specifičnog problema i njegovo formulisanje za istraživačku studiju, pa stoga prođu godine dok istraživač ne objavi rezultate svojih istraživanja. Postavlja se pitanje kako se može predvideti da je odabran pravi problem u istraživanju koje još nije poduzeto niti testirano. Odgovor na to pitanje teško je dati, ali velik deo zasigurno leži u umeću vođenja istraživačke studije. Međutim, čak i onda kada je problem odabran, mora postojati iskustvena evidencija o odvijanju celoga istraživačkog projekta. prema tome, odabir kreativnog problema i evaluacija istraživačkog nacrta dva su ključna povezana elementa bez kojih se ne može provesti istraživanje. Ovde su korisna neka promišljanja u obliku prethodne liste za proveru:

Vrsta osnovne teorije Opšte teorije Teorije srednjeg dometa Supstantivne teorije

Studijski nacrt Posttest nacrt E-grupe Predtest i posttest nacrt E-grupe Predtest i posttest nacrt E i K-grupe

Pristup organizaciji i respondentima Zahteva dopuštenje samo individualnih repondenata Zahteva dopuštenje organizacijske uprave i zaposlenog osoblja Zahteva dopuštanje organizacijske uprave, osoblja i respondenata

Kontrola nad socijalnim sustavom koji je predmet istraživanja

Kontrole nema Delimična kontrola Potpuna kontrola

Temporalna dimenzija Transferzalne studije Longitudinalne studije Komparativno-transferzalne studije Komparativno-longitudinalne studije

Podaci za testiranje hipoteza Samo opservacijske studije Samo kvantitativna analiza Kvalitativna i kvantitativna analiza Ostale studije

Uzorak ili populacija koja će se proučavati Studija slučaja Dijade i trijade Primarne grupe (manje od 30) Sekundarne grupe (30 i više) Tercijarne grupe (mase) Nacije, društva, države

Broj spučajeva Pojedinačni slučajevi ili nekoliko spučaja Mali uzorak (ispod 30)Veliki randomizirani uzorak (31-5000 i više)

Izvori podataka Podaci iz primarnih izvora Podaci iz sekundarnih izvoraMetode prikupljanja podataka Neposredna promatranja Sudelujuće promatranje Dubinski

intervju Upitnik, poštanski upitnici Kombinacije Ostale tehnike

Broj varijabli JednaDve i više Multiple varijabile

Merne skale Nominalne Ordinarne Intervalne Merne

Metrijske značajke mernih instrumenta Visok stepen Srednji stepenNizak stepen pouzdanosti i valjanosti mernih skala

Značajne distribucije frekvencija Normalna distribucija (Parametrijska statistika) Ostale distribucije

Analiza podataka Manuelna obradaKalkulatoriKompjuteri

Vreme potrebno za izradu studije Manje odjedne godineDve godineViše od dve godine

Raspoloživost fondova Fondovi osigurani Lokalni fondovi Nacionalni fondovi

Odabir problema i evaluacija istraživačkog nacrta kao i planske odluke koje posle toga slede najvažniji su deo studije jer u velikoj meri utiču na rezultate istraživanja.

2. Odabir nacrta istraživanja

Empirijsko istraživanje u socijalnim znanostima zbiva se u različitim sredinama i socijalnim kontekstima. Odabir i određivanje mesta („polja") istraživanja je za mnoge istraživačke projekte od vitalnog značenja jer o tome ovisi određivanje valjanosti hipoteza, kao i način prikupljanja iskustvene evidencije na temelju čega će se te hipoteze odbaciti ili prihvatiti. Kao što znamo, društveni fenomeni u različitim kontekstima isprepleteni su brojnim varijablama, a kontrolu nad tim varijablama često je vrlo teško izvesti. Pomoću kojeg se nacrta može najbolje osigurati ta kontrola i koji nacrt najbolje povezuje utvrđene varijabile? Odgovor na to pitanje određuje buduće rezultate studije kao i potrebne resurse za njezinu realizaciju. U bogatoj istraživačkoj praksi postoje različiti nacrti, njihove središnje značajke kao i očekivani rezultati.

Nacrti istraživanja i njihove značajke

NACRT ISTRAŽIVANjA SREDIŠNjE ZNAČAJKE BUDUĆI REZULTATI

1. Deskriptivna istraživanja

a) Transferzalne studije

b) Longitudinalne studije

Podaci se prikupljaju upitnicima i intervjuima. Analiza vremenskih serija pokazuje promene.

Priličan opseg informacija Standardizirani podaci koji omogućuju kompjutersku analizu

2. Istraživanja uzorka Barataju s frakcijama. Uzorak reprezentativnam za celu populaciju. Testiranje hipoteza mora se utvrditi.

Provodi se analiza jednostavnih relacija među varijablama ANOVA, MANOVA

3. Terenske studije Odnose se na proces unutar socijalnih sustava u LZ. Komunikacija interakcija.

Specifični uzori, analiza procesa, uloga, statusa.

4. Studija slučaja Intenzivne, idiogfraske studije slučajeva i fenomena. Dubinski intervju, biografije

Mogu se identifikovati osobine i socijalni procesi. Slučajevi se mogu testirati specifičnim nacrtima.

5. Kombinacija studije slučaja i anketnih istraživanja

Metodologija pregledanih istraživanja. Kombinuje se sa studijama slučajevanacrtima.

Dve vrste podataka: statistički i podaci iz studije slučaja.

6. Prognostičke studije Cilj je predvideti ponašanja. Utvrđuju se prediktori u promatranoj populaciji.

Relacija između brojnih činitelja i prediktora. Koriste se prognostičke tablice.

7. Eksperimentalna istraživanja

a) Laboratorijski eksperiment

b) „Prirodni" eksperiment

c) Terenski eksperiment

Uslovi strogo kontrolisani. Manipuliranje nezavisnom varijablom. Interferirajući činitelji pod kontrolom. Učinci u prirodnom okruženju prate se eksperimentalnim nacrtom. Maksimalne varijacije X i U varijable. E i K-grupe postoje. Činitelji pod kontrolom.

Relacije precizno utvrđene kad su interferirajući činitelji pod kontrolom.

Otkrivaju se kauzalni odnosi u kontroliranim uslovima.

Nezavisna varijabila pokazuje širok raspon varijacije. Uporedba podataka omogućuje veću kontrolu. Visoka pouzdanost i valjanost.

Mada tek predstoji rad na dokazima pretpostavki, hipoteze treba formulisati kaodecidni iskaz. Na primer:„Azbestcementni proizvodi nisu kancerogeni kada se koriste u zoni bez kontakta korisnika". Tako se jasno saopštava polazište. U nekim slučajevima hipoteza je definicija. Uostalom, hipoteze, uglavnom budu dokazane u obliku u kojem su postavljene. Ipak, marljiv istraživač će podvrgnuti preispitivanju svaku tezu čak i kada se ona čini sasvim dobrom.

Kada se predmet rad odnosi na pobijanje neke od važećih pretpostavki elaboracija će zahtevati temeljniju odbranu novog stava, kako kroz analizu i razradu problema, tako i u predstavljanju nove teze. U dokazivanju hipoteze zaključivanje na„intuitivnoj" osnovi mora se zamenjivati argumentima i dokazima koji su rezultat formulacije, analize i predloga rešenja problema. Iskustvena saznanja stečena metodom impresije samo po sebi nemaju naučnu utemeljenost, ali mogu biti vrlo značajna za postavljanje hipoteza i kao polazište i usmerenje za metodološki korektno istraživanje kojim će se proveriti polazna pretpostavka. Iz teza nastaju naučni principi i aksiomi, zatim, naučna teorija i naučni zakoni.

Hipoteza i teza razlikuju se u stepenu proverenosti. Ukoliko hipoteza preživi konfrontaciju serije argumenata koji je osporavaju postoje teze. Hipoteza jestav na nivou pretpostavke, dokjeteza proverena i dokazana. Dokazivanjeje složen proces saznanja u kojem se različitim metodama proveravaju i vrednuju argumenti ili razlozi. Kada je izvođenjem dokaza potvrđena pretpostavka (hipoteza) pristupa se formulisanju teze. Tako, dokazana hipoteza postaje

teza. Teza je, potkrepljena istinitošću argumenata i njeno formulisanje je ponavljanje stava iz hipoteze.27

3.1.3.3.3. Izrada studijskih nacrta (projekata)

Svako naučno istraživanje obično prolazi kroz sledeće faze: 1. Planiranje istraživanja i izrada studijskih nacrta i projekata; 2. Uočavanje i formulisanje problema istraživanja; 3. Sakupljanje činjenica i građe (posmatranjem, eksperimentima, iskustvom, statističkom metodom, izučavanjem sekundarnih izvora i slično); 4. Isticanje hipoteza (jedne ili čitavog sistema hipoteza); 5. Proveravanje hipoteza; 6. Izveštavanje o rezultatima; 7. Ocena i kritika rezultata. (U smislu da i ocena i kritika mogu da idu i paralelno sa istraživanjem).

Razume se po sebi da ovaj redosled nije obavezan, kao i to da ovo nisu jedine faze u procesu istraživanja, nego da sve to zavisi najvećim delom od prirode samog istraživanja.28 Zgusnuta definicija naučno-istraživačkog projekta podrazumeva pod njim podešavanje uslova istraživanja radi sakupljanja činjenica i građe, isticanja i proveravanja hipoteza i eventualne konstrukcije teorija na takav način da se cilj istraživanja dovede u optimalnu vezu sa postupkom (okolnostima vremenskim, finansijskim, kadrovskim) u toku istraživanja. Dakle, on je samo neka vrsta aranžmana navedenih postojećih okolnosti koje saobražavamo cilju istraživanja. Cilj je primaran pritom, a sve ostalo je izvedeno, derivativno i podređeno.

U tom pogledu metodologija razlikuje tri osnovna tipa studijskih projekata i to: 1. formulatorni (eksploratorni); 2. opisni (deskriptivni) i 3. uzročno-posledični ili kauzalno-hipotetički, kao ih ponekad nazivaju u stručnoj literaturi. I opet se mora uzeti u obzir da su ove samo osnovni tipovi projekata, a da se u praksi vrlo često dešava da se oni kombinuju u skladu sa potrebama istraživanja.

a) Formulatorni (eksploratorni) studijski nacrti

To je najjednostavniji tip nacrta, u smislu da su njegove ambicije najmanje. Njegove naučne aspiracije ne moraju biti visoke s obzirom na rezultate, ali mogu biti više kao pretenzije, s obzirom na to da obično predstavljaju početne faze istraživanja. Ovaj tip nacrta se obično zadovoljava time da bliže odredi cilj istraživanja u fazi kad je on još uvek maglovit, odnosno problematika koja će se istraživati, dokjoš nisu dovoljno sazrele sve ideje koje mogu da omeđe postupak.

Pa i sam cilj se tada uzima kao manje ili više provizoran i kao manje ili više providnog karaktera. To podrazumeva prećutnu potrebu da se kasnije razradi i pretvori odnosno pretopi u neki drugi tip istraživanja. Zato je za njega karakteristično pravljenje probnih istraživanja i tzv.„pilot-anketa" jer predstavljaju samo uvod u naučno istraživanje, koje bi u dodatnom postupku

27 Aleksandar Halmi: Kvantitativne analize..., Zagreb, 1999, str. 5-12.

28 Dr Miloš Ilić, Naučno istraživanje Opšta metodologija, Beograd, 1994, str. 55.

bilo još stručnije zamišljeno. Ako bi ga ipak trebalo nešto određenije predstaviti onda bi se za njega moglo reći da ima esejistički karakter, zato što je sebe unapred odredio kao pokušaj, ogled, eksperiment. A zna se kako je esej nemirna forma.

U svom delu:„Umetnost (ili veština) mišljenja" (The Art Of Thought, New-York, Jonathan Cape, 1926) iznosi mišljenje da svako naučno istraživanje prolazi obično kroz četiri glavne faze, koje se dijalektički odnose jedna prema drugoj. To su sledeće faze: 1. priprema; 2. inkubacija; 3. iluminacija i 4. proveravanje. Pripremna faza je faza u kojoj intuitivno ili na neki drugi način pokušavamo da naslutimo kako izgleda problem koji nas zanima i kako se on može odvojiti od pseudo-problema. U ovoj fazi se susrećemo po pravilu sa problemom izbora (teme, metoda, pristupa i slično). Faza izbora nudi po pravilu dva smera: jedan u smislu privlačnosti onoga za čim čeznemo i drugi, u smislu izbegavanja onoga što nas odbija. Između ovih dveju krajnosti leži niz alternativa. Zbog svega toga je čin izbora neizmerno težak i odgovoran.

Poštoje inspiracija jedan veoma složen, razuđen i istančan proces, bićemo prinuđeni da na skraćen i jezgrovitnačin parafraziramosuštinu Krisovedefinicije ovog fenomena. Ona dozvoljava formulaciju prema kojoj bi se inspiracija imala shvatiti kao manje ili više burno i naglo prelaženje nesvesnih, podsvesnih ili predsvesnih procesa u svesne i obratno. To su najvećim delom spontani procesi, kojima se ne može upravljati ili se vrlo teško upravlja.29

Inkubacija, kao druga faza kroz koju prolazi proces naučnog istraživanja prema Volosu je uglavnom pasivna faza. Za nju je u prvom redu karakteristično to što u duhu istraživača saraćuju tako protivrečni momenti kao što su racionalni i iracionalni. Drugim rečima: to je narastanje potencijalnih moći čoveka. Period inkubacije dolazi postepeno najčešće kao posledica prethodno zacrtanih i prividno ugašenih povodom, koji su psihološkim rečnikom govoreći, možda bili i ispod praga draži dovoljnih za svesno opažanje, ali su se postepenim nagomilavanjem osnažili do nivoa kada će možda naglo buknuti.

No, dok inkubacija može da se zasniva i na tuđem iskustvu, za novu fazu, fazu iluminacije potrebnije je lično iskustvo. To zato što je iluminacija nagli kreativni bljesak. To je, dakle, prelazak iz pasivnog u aktivno stanje, najčešće sa ličnim priraštajem. U kreaciji sve što je iole vredno mora da dođe u formi ličnog otkrića i makar to bila ista ili slična stvar koju su već prethodno otkrili i drugi, mora da ima ličniukus i pečat. Kao kreativni bljesak, iluminacija je esencijalni čin naučnog, umetničkog i svakog drugog stvaralaštva. Završna faza istraživačkog naučnog ciklusa je proveravanje odnosno verifikacija svega onoga do čega se došlo u prethodnom postupku. Inspiracija je, to smo već videli, po svojoj prirodi neobuzdana i teško se kontroliše. Uprkos tome što se da zamisliti i poseban talenat iskusnih istraživača koji bismo uslovno mogli nazvati „školovanje inspiracije". Tim više se kritičko proveravanje rezultata mora posmatrati kao krunisanje onoga što je u njima najvrednije i razložno napuštanje onoga što se prokrijumčarilo pod prividom stvaralačkog čina.

29 Isto, str. 56-58.

Druga strana stvari koja se odnosi na prigušivačku komponentu je agnosticizam u nauci. Baš na tu stranu stvari je mislio fransis Bekon kad je govoreći o rastu i napretku nauke i istupajući protiv agnosticizma pisao:„Kroz pogreška stiče počast; istina strada odgurnuta" (sumnju Francis Bacon: De Augmentis Scientiarum). U već klasičnoj formi to je rečeno još pesimističnije: „Sumnja je lagano samoubistvo". U svakom slučaju skala upotrebe i zloupotrebe sumnje je neiscrpna ako se ne vodi dovoljno računa o cilju naučnog istraživanja i kontekstualnosti istog. Na kraju ovog komentara Volosove koncepcije o fazama kroz koje prolazi svaki istraživački proces posle pripreme, inkubacije i iluminacije proveravanje je ne samo poenta nego i stalan zahtev u podignutom tonu: „Proverite to tako pažljivo kao da ste došli sa druge planete!". Metodologija nema nikakvog razloga da se ne složi s tim.30

b) Opisni (deskriptivni) studijski nacrt (projekat)

Teorijski deo istraživanja nikada ne može biti dovoljno zasnovan (fundiran) ako se ne osloni na odgovarajući deo činjenične građe. Metodološki problem je, međutim, sadržan u tome: kako izabrati taj segment činjenica na koji se može osloniti hipotetičko i teorijsko istraživanje? Jer, od ishoda ovog izbora (selekcije) činjenica i njegove uspešnosti ili neuspešnosti dobrim delom zavisi i ishod čitavog istraživačkog postupka. Činjenice, naime, mogu imati u toku istraživanja najmanje dve vrste značenja: a) efektivno, odnosno same sobom u smislu stvarnog kapaciteta koji sobom nose i b) prenosno odnosno, u funkciji transfera, nekom vrstom svoga „viška" iznad nivoa neophodne samostalnosti kojim se povezuju sa kontingentima svih ostalih činjenica, te čitavim svojim konkretumom mogu da predstavljaju ne samo same sebe nego, bar delimično, i neke druge činjenice koje su im bliske. Dakle: ne samo svojim suštinskim i autonomnim minimumom nego još i svojim pojavnim bogatstvo, koje je samo prividno suvišno. Za naučnika se čitav taj problem rešava teorijskim i metodološkim postupkom izbora uzorka (engl. „sampling" što u približnom smislu znači: Uzorak, proba, mustra, model, obrazac. Za taj pojam Francuzi koriste termin „echantillon", Nemci, Ausvvahl-Verfahren", a Rusi „abrazec"). Opisni ili deskriptivni studijski nacrti, ukoliko se bave problemom uzorka pretežno su pozitivistički usmereni zato što sebi postavljaju zadatak da opišu neke pojave sa ambicijom da se ti opisi kasnije koriste u fazi definitivnog približavanja istini ili samostalno ili pomoću dopunskih, komplementarnih metoda. Ovde se sada javlja jedan vrlo očigledan, mada nebanalan problem u tome što nikada ne možemo sakupiti dovoljno odnosno sve činjenice koje nam mogu biti potrebne i relevantne za istraživanje, te smo stoga prinuđeni da ograničavamo repertoar i relevantne za istraživanje, repertoara izvodimo zaključke koji bi trebalo da važe i za svu činjeničnu građu, odnosno, kako za činjenice koje smo uzeli u obzir tako i za one koje nismo uzeli u obzir. S kojim pravom? Jednostavno: u nedostatku evidencije svih činjenica, mi se opredeljujemo za njihov pristupačan deo. Upravo tako i definišemo uzorak: To je onaj deo (statističke) mase koji se proučava sa namerom da se iz njega izvuku zaključci, koji bi uslovno mogli da važe za čitavu masu koju uzorak predstavlja i manje ili više uspešno reprezentuje.

30 Isto, str. 62.

Par primera bi možda bio dovoljno da ilustruje ovu apstraktnu definiciju uzorka: svaka antologija poezije (narodne, ljubavne, misaone i druge, kao i drame klasične, komedije, apsurda, romana istorijskog, psihološkog, kriminalističko-detektivskog, antiromana i dr.) jeste u stvari uzorak koji je antologičar ili izdavač bio prinuđen iz praktičnih i teorijskih razloga da napravi. I uvek je taj uzorak relativan u smislu „nužnog zla", kad nije moguć kompletan prikaz materije.

Metodologija i teorija uzoraka razlikuje uglavnom dva osnovan tipa uzoraka: 1. spontani uzorak, i 2. uzorak baziran na teoriji verovatnoće. Spontani uzorak sa svoje strane ima tri podvrste: a) nasumični ili slučajni uzorak; b) tzv. „kvota-uzorak" i c) usmereni uzorak. Za razumevanje nacrta istraživanja uključeni su pojmovi: nezavisne, interferirajuće i zavisne varijabile, merenje i pogreške merenja, kontrola, randomizacija i generabilnost. Varijabile su kvantitativni i kvalitativni entiteti ili obeležja koji se mogu menjati i primati različite vrednosti. Iz praktičnih se razloga varijabile često klasificiraju kao nezavisne (klasifikacijske) i zavisne (kriterijske). U većini eksperimentalnih i u mnogim neeksperimentalnim studijama koje se bave kauzalnim vezama korisno je uzroke označiti nezavisnima, a posledice ili učinke zavisnim varijablama. Međutim, u složenijim se nacrtima javlja više nezavisnih i zavisnih varijabli pa govorimo o multiplicitetu varijabli. Osim nezavisne i zavisne varijabile, postoji i tzv. interferirajuća ili „ometajuća varijabila” koja deluje na odnos između nezavisne i zavisne varijabile („ometajuća" jer u znatnoj meri deluje na rezultate istraživanja).

Merenje je postupak pridruživanja brojeva varijabli (kvantifikacija) koje predstavljaju svojstva subjekata ili tretmana. U svakom istraživanju varijabile se moraju meriti kako bi se mogla provesti analiza i izvesti zaključci. Brojevi koji su izvedeni postupkom merenja mogu predstavljati prikladne oznake za diskretne kategorije, na primer, pol ili rasa ili pak mogu predstavljati zadani merni kontinuum za neprekidnu varijablu kao što je vreme, dužina ili rezultati na lestvici stavova. Numeričko označavanje dihotomnih (diskretnih) varijabli pogodno je jer omogućuje provođenje analize. Ako je varijabila kontinuirana (npr. vreme), pridruženi brojevi predstavljaju iznos nekoga mernog svojstva (manji brojevi, u pravilu, označavaju manji iznos svojstva od većih brojeva). Običajno govorimo o četiri tipa mernih skala: nominalna, ordinarna, intervalna i merna skala ili lestvica.

Prva nominalna (kategorička, opisna ili atributina) lestvica merenja najjednostavnija je i najmanje tačna od svih mernih lestvica. Temelji se na opisnim kategorijama koje predstavljaju vrednosti obeležja, a pojednostavljeno se mogu označiti brojevima, slovima ili na neki drugi način koji odgovara istraživanju. To su, primeri, pokazatelji pola (ženski i muški), skupine bolesti ili dijagnostičke kategorije, rizične grupe (pušači) i slično. Merenje nominalnom lestvicom zapravo je razvrstavanje u grupe, skupove u razrede ili uopšteno u kategorije.

Upotrebom ordinalne (uredbene) lestvice merenja jedinicama analize pridružuju se vrednosti, najčešće brojevne, prema kojima se podaci mogu razvrstavati, urediti u niz i upoređivati. Tipičan primer ordinalnog pokazatelja je ispitna ocena. Međutim, glavne (kardinalne) lestvice merenja jesu intervalna i merna lestvica. Zajednička im je osobina

kvantificiranje merenja, za razliku od normalne i ordinalne lestvice koje imaju isključivo kvalitativna (kategorička) svojstva.

Pri merenju intervalnom lestvicom, merne jedinice pridružuju se pokazateljima tako da brojevna razlika odgovara stvarnoj razlici svojstva koje se meri. Ishod lestvice i vrednosti merne jedinice dogovarne su vrednosti, a rasponi mernih jedinica jednaki su i neprimenljivi. Primeri intervalnih pokazatelja su kalendarsko vreme (datum početka i kraja tretmana), koeficijent inteligencije, temperaturna lestvica i slično. Merna (brojevna, numerička) lestvica ima dve važne osobine: a) nula je ishodište merenja i upućuje na nepostojanje svojstva koje se meri i b) veličina merne jedinice stalna je i nepromenljiva. Naziv lestvice sledi iz mogućnosti da se mernom izravno uporede dve vrednosti i zaključi ne samo koliko je jedna veća ili manja od druge, nego i koliko puta.

Greške merenja. Merenje se uvek provodi određenim uređajima ili postupkom koji ćemo nazvati mernim instrumentom. Bez obzira na to koji se instrument primenjuje, uvek je s njim povezan određeni stepen grešaka. U suštini, postoje dva tipa greške: slučajna greška i pristrasnost. Slučajna se greška javlja kada su greške neustavne i one tada predstavljaju viša ili niža odstupanja od starne vrednosti varijabile. Pristrasnost se javlja kada postoji tendencija grešaka u jednom smeru više nego u drugom. Kontrola je jedan od bitnih svojstava eksperimentalnih nacrta istraživanja. Ona znači stalnu varijantu ustavnih varijabila tako da se pomoću eksperimenta može ne samo konstatovati neki učinak situacije na zavisnu varijabilnu nego i dokazati da su ti učinci razultat delovanja baš određene varijabile, a ne nekog interferirajućeg činitelja ili slučajnog sticaja okolnosti. Randomizacija uključuje slučajno odabiranje specifičnog broja jedinica iz celokupne populacije ili osnovnog skupa i to pomoću tzv. tabele slučajnih brojeva. Randomizacija je najjednostavniji postupak uzorkovanja u kojem svaka jedinica populacije ima jednaku vrednost da bude odabrana u uzorak. Primer, ako s N označimo broj jedinica iz osnovnog skupa, a sa p broj jedinica u uzorku, onda će verovatnoća da će jedna jedinica biti odabrana u jednostavni slučajni uzorak biti n/N. To je tzv. frakcija odabiranja. Randomizacija je, na neki način, proces suprotan kontroli. Dok kontrola znači držanje izvesne varijabile konstantnom, dotle je randomizacija slobodan protok obeležja.

Generabilnost rezultata je mogućnost uopštavanja rezultata istraživanja odnosno prelaz od spoznaje pojedinačnih i posebnih svojstava određene klase predmeta prema njihovim opštim odrednicama. Reč je, dakle, o zaključivanju iz konkretnog slučaja ili slučajeva na tzv.„opšti zakon".31

ISTRAŽIVAČKI PROJEKAT KAO NAUČNI DOKUMENT

(Osnovni elementi naučne zamisli)

31 A.Halmi, Navedeno delo, str. 54-55.

Problem istraživanja se prilikom postavljanja svakog pojedinačnog projekta istraživanja razrešava: a) opštim pristupom problematici i metodologijom; b) formulacijom problema koja je prvi deo projekta. Označena uloga i mesto formulacije problema u projektu istraživanja zahtevaju i sledeću strukturu sadržaja: a) hipotetičke stavove o problemu na koji se istraživanje odnosi, izvedene iz postojeće naučne teorije. Oni nužno sadrže bitne činioce strukture, funkcija, veza i odnosa, kao i osnovne stavove o toku razvoja, stanju i tendencijama; b) određenje značaja društvenog i naučnog ovog problema i c) kratko izložene osnovne najznačajnije rezultate ranijih istraživanja problema. Problem i predmet istraživanja ne treba mešati i poistovećivati. Problem je širi, preko njega se između predmeta istraživanja i totaliteta društvene pojave obezbeđuje nužna suštinska veza kojom se sprečava parcijalnost istraživanja, kojim se ostvaruje jedinstveno procesa naučnog saznanja, jedinstvo teorije i empirijskih istraživanja. Analiza nas tako vodi ne samo do kritike „pozitivistički zasnovanog istraživačkog postupka već i puteva njegovog preokretanja, stavljanja u službu dijalektičkog istraživanja. U savremenoj metodološkoj literaturi

izgrađen je istraživački postupak koji obuhvata niz strogo propisanih faza i postupaka, izvršena je stroga kodifikacija procedure. Da navedemo u nekoliko crta glavne elemente tog postupka, a zatim da se okrenemo glavnom problemu: da li način njegove primene omogućava saznanje celine?

Uvodna operacija izražena je u tzv. konceptualizaciji istraživačkog problema i sastoji se pre svega u definisanju predmeta. Određivanje, definisanje predmeta je i dvojako: a) teorijsko i b) radno, operacionalno. Teorijsko definisanje je logička operacija kojom se pomoću apstraktnih pojmova određuje suština pojave. Operacionalna, radna definicija se sastoji u određivanju indikatora (pokazatelja) koji se mogu iskustveno ispitivati i proveravati i koji predstavljaju spoljašnje manifestacije apstraktnog koncepta. Pošto se izvršilo operacionalno definisanje postavljaju se pretpostavke, hipoteze. Njihova funkcija sastoji se u tome da se uspostavi veza između pojave koju istražujemo i drugih činilaca koji bi (po pretpostavci) mogli biti njeni uzroci. Zatim istraživanje ulazi u središnu fazu: prikupljanje činjenica, empirijskih podataka. Pošto su podaci prikupljeni vrši se njihova klasifikacija koja sledi prilično čvrsto razrađena pravila klasifikacije. To je već uvod u poslednju i odlučujuću fazu: naučnog objašnjenja, iako ova faza u velikom broju istraživanja ne figurira. Istraživanja se završavaju tamo gde bi tek trebalo da počnu, ili se u najboljem slučaju svode na izvesne statističke generalizacije. Naučno objašnjenje po pravilu se svodi na utvrđivanje tzv. veze korelacije, funkcionalnih i uzročnih veza. Korelacije su statističke veze koje pokazuju meru povezanosti pojava. Funkcionalni zakoni najčešće utvrđuju prosto međusobnu zavisnost dveju pojava, kada se menja jedna, menja se i druga (kao funkcija prve). Uzročne veze svode se na utvrđivanje onog uslova koji je nužan i dovoljan za nastanak druge pojave (posledice).

Poseban način proveravanja uzročne veze vrši se pomoću tzv. multivarijantne analize.To je logički postupak pomoću koga se vrši proveravanje da li je pretpostavljeni činilac zaista i stvarni uzrok pojave koju istražujemo ili je to samo prividno, (tzv. uklanjanje veštačkog, prividnog, faktora). Ili se pak pokazuje na koji način, koji mehanizmom i u kojim uslovima jedna pojava odnosno, uzrok deluje na drugu, odnosno posledicu (tzv. interpretacija i specifikacija).

Kodifikacija istraživačkog postupka značila je veliki korak napred u istraživanju društvenih pojava. Međutim, kao i svi drugi elementi saznanja ona je u okviru pozitivističke metodologije došla do stanja degeneracije. Ona se pretvarala u šematizam, u tehnicizam koji je bio više barijera nego put do istinitog saznanja. To je put u svet pseudokonkretnosti. Tehnicizam je osobito izražen u takvom postupku kada se razbija veza između velikih i malih problema, između društvene celine i neposrednog predmeta istraživanja, koji iščupan iz svog socijalnog konteksta ostaje bez smisla i značenja.Time se došlo i do glavnog problema u postupku istraživanja njegove kritičke prerade, stavljanja u službu dijalektičkog istraživanja društva. Ne radi se, dakle, o zahtevu da se odbaci tehnika, već o zahtevu da se izvrši njena rekonceptualizacija, novo promišljanje. Ovde je to moguće samo ilustrativno pokazati na

primeru dve tačke, dva stuba u postupku empirijskog istraživanja. To je, prvo, postupak tzv. operacionalizacije, i drugo, postupak i smisao naučnog objašnjenja.

Dakle, istražujemo kako je odrećena pojava proizvedena u okvirujedne društvene celine i kako ona sa svoje strane učestvuje u njenom održavanju ili menjanju. Time se nadvladava dvostruki nedostatak pozitivističkog objašnjenja. Prvo, prevladava se pojedinačna uzročnost kao već prevaziđen način naučnog objašnjenja i kao jedan vid sirovog empirizma. No, njegovo održavanje u životu je korisno, jer ono je sastavni deo postupka koji ne teži saznanju društvenog totaliteta već održava fragmentarno, razdrobljeno saznanje. I drugo, objašnjenje se ne svodi samo na ono shvatanje funkcionalnih veza koje ispituje udeo jedne pojave isključivo u održavanju, funkcionisanju date celine, već i ulogu u njenom menjanju.

S tog stanovišta i odnos između tzv. funkcionalnog i uzročnog objašnjenja pokazuje se u drugom, složenijem svetlu. To nisu principijelno različita tumačenja, već dva momenta na putu osvajanja celovitije saznanja. Uzročno i funkcionalno objašnjenje na kraju se stapaju. Otkrivanje uzroka jedne pojave je otkrivanje njenog nastojanja, rađanja unutar jedne društvene celine, a funkcionalnost je utvrđivanje načina na koji ona sudeluje u obnavljanju ili menjanju te celine. Složenost naučnog objašnjenja odgovara složenosti čovekovog sveta."32

3.1.3.4. Projekat istraživanja (pojam, struktura, funkcija)

3.1.3.4.1. Pojam i struktura istraživanja

Istraživački projekt (ili rad) ćemo analizirati kao „celinu sastavljenu od delova", odnosno primenićemo sistemski pristup. Imajući to na umu, pomenućemo pet osnovnih elemenata na koje treba misliti uvek kada se razmišlja o značenju pojma sistema: ukupan cilj sistema i mere performanse sistema; okolina sistema (fiksno ograničena); resursi sistema; komponente sistema, njihove aktivnosti, ciljevi i mere performansi, i upravljanje sistemom. Svaki istraživački projekat (ili rad) može biti: naučni dokument (obuhvata naučne zamisli) i operativnopraktični dokument (obuhvata korišćenje istraživanja u praktično svakodnevne svrhe). Osnovne karakteristike na osnovu kojih se može neki zadataktretirati kao projekat: delokrug (obuhvata: treba da uključuje veliki broj aktivnosti i zadataka, da bude veći i značajniji poduhvat nego ranije završeni); neponovljivost (neobičnost: sastoji se od skupa aktivnosti koje se ne ponavljaju, te sadrži elemente neobičnosti, odnosno nepoznavanje); kompleksnost (složenost se ogleda u korišćenim organizacionim vezama i elementima, velikom korišćenju resursa i troškova, velikom broju i drugo), i podrška poduhvatu.

Pored ovoga projekta treba da ima osobine: cilj, rokovi, kompleksnost, obim i priroda zadatka, resursi, organizaciona struktura informacionih i kontrolnih sistema i drugo.U literaturi se navode sledeći primeri za projekte: istraživački i razvojni projekti (novi proizvodi, tehnički i naučni opiti);organizacioni zadaci (reorganizacija preduzeća i slično); proizvodni zadaci (izrada

32 Metodologija društvenih nauka: Uvodnu raspravu napisao i zborniktekstova priredio Miroslav Pečujlić, Beograd, 1981, str. 79,80,82.

mašina i postrojenja, montažni radovi i drugo; građevinski radovi (zgrade, ulice, energetska postrojenja i drugo); zapošljavanje radnika; planski zadaci iz proizvodnje, finansija, održavanja, marketinga, kontrole kvaliteta i drugo.

Investicioni projekti su posebna vrsta projekata koja obuhvata poslove koji su usmereni na izgradnju zgrada, hala, energetskih objekata, saobraćajnih objekata i drugo (realizacija ulaganja u osnovna sredstva).33

Projektovanje istraživanja je naučna i stručna aktivnost zasnovana na misaonom, metodski korektnom prodoru u bit problema radi dobijanja novih saznanja. To je prevashodno intelektualna aktivnost, jer podrazumeva da istraživač umnim naporom shvati problem koji se istražuje, da ga razgraniči od sličnih ili bliskih problema, da problem prevede u predmet istraživanja.

Projekat istraživanja je naučni i operativni dokument u kojem je„prikazana istraživačka zamisao o problemu i njegovom rešenju pomoću odgovarajućih metoda, tehnika i instrumenta. Projekat je, dakle, zamisao za istraživanje u kojoj se daju odgovori na pitanja: šta, zašto, kako, kojim kadrovima, kojim materijalnim i finansijskim sredstvima i kada se istražuje. U projektu su svi delovi (naučni, stručni i rutinski) međusobno povezani i čine strukturalno-funkcionalnu i logičku celinu."34

On je, po svojoj ukupnosti, „zamišljeni model sticanja naučnog saznanja o predmetu istraživanja. On je, takođe, zamišljeni, ciljni, svrsishodni, racionalni i funkcionalni sistem zato što je u službi cilja naučnog saznanja, što je globalni instrument za ostvarivanje svrhe istraživanja i što je zasnovan na saznanjima razuma a ne na emociji, nadahnućima ili nekim drugim psihičkim stanjima.Toje istovremeno i naučni i operativno-stručni dokument na osnovu koga se na najefikasniji i najracionalniji način realizuje istraživanje. U projektu se definiše kompleksan proces istraživanja, od formulacije problema i predmeta, preko ciljeva i hipoteza, do kompleksne razrade načina i opravdanosti istraživanja i planiranja kadrova, sredstava i rokova realizovanja istraživanja i izrade završnih dokumenata. Projekat istraživanja je, dakle, i operativno-tehnički i naučni dokument, odnosno plan ili čak sistem planova za istraživanje. Operativnotehnički dokument je zbog toga što predstavlja istraživačku zamisao o problemu i rešenju (saznanju) tog problema pomoću odgovarajućih metoda, tehnika, instrumenata i raznih organizacionih postavki, pa nužno sadrži i skup planova prema kojima se realizuje istraživanje.

On je ujedno i naučni dokument zato što se nijedan njegov deo ne može valjano uraditi bez oslanjanja na logička, metodološka i epistemološka znanja nauke.

33 Prof. dr Velimir Sotirović, prof. dr Živoslav Adamović, Metodologija naučno-istraživačkog rada, Zrenjanin, 2007, str. 86.

34 Momčilo Sakan:„Metodologija vojnih nauka", Beograd, 2008, str. 412.

Osnovne funkcije projekta istraživanja su: povezivanje teorije i prakse, usmeravanje istraživanja i sinhronizovanje aktivnosti subjekata. Povezivanje teorije i prakse istraživanja jedna je od osnovnih funkcija koja se realizuje preko sistema hipoteza u projektu. Istraživanje se oslanja na postojeća naučno-teorijska saznanja koja se direktno ili indirektno odnose na problem i predmet istraživanja.Ta teorijska saznanja se preko sistema hipoteza i indikatora proveravaju empirijski (neposredno u praksi) i teorijski, na osnovu teorijskih stavova i logičkog mišljenja. Usmeravajuća funkcija se realizuje na osnovu svih elemenata projekta istraživanja, a naročito sistema hipoteza, načina istraživanja i planova o angažovanju kadrova i materijalnih sredstava u određenom vremenu i prostoru. Dakle, svi elementi projekta se usmeravaju ka rešenju problema koji se istražuje. Sinhronizovanje svih aktivnosti subjekata podrazumeva obezbeđenje određenog dinamičkog jedinstva i usaglašavanje aktivnosti učesnika istraživanja po mestu, vremenu i načinu angažovanja. Uopšteno posmatrano, kompleksno razrađen projekat istraživanja treba da obezbedi: preciznu zamisao celokupnog istraživanja; istinitost, sistematičnost i proverljivost saznanja; konkretne i upotrebljive rezultate istraživanja; ekonomičnost angažovanja subjekata u istraživanju; racionalnost korišćenja materijalnih i finansijskih sredstava; potrebno vreme za istraživanje."35

Naučno-istraživački projekat, projekat istraživanja, istraživački projekt, „prethodna analiza i slično, bez obzira na permutacije i zamene termina u sintagmi, u jezičkom, logičkom i metodološkom smislu, ne može biti ništa drugo nego plan (model) realizacije istraživanja plan kako realizovati istraživanje. On je isto što i građevinski ili bilo koji drugi projekat ili plan. Ako je to plan, a to se i u Uputstvu navodi, onda njegovu strukturu ne može da čini organizacija istraživanja, rezultati istraživanja i drugi slični elementi koji se u tom Uputstvu navode. Strukturu projekta istraživanja čine samo elementi tog projekta kao model za realizaciju istraživanja. To su: problem istraživanja, predmet istraživanja ciljevi istraživanja, hioteze, način istraživanja, predmet istraživanja, ciljevi istraživanja, plan kadrova, plan materijalno-tehničkih sredstava i terminski plan. Na višem nivou opštosti ti elementi se mogu svrstati u dve grupe: naučnu zamisao i planove (kadrova, materijalnih sredstava i rokova) istraživanja. Uslovno se u drugu grupu mogu izdvojiti i instrumenti. Oni su sastavni deo naučne zamisli (naučna istraživanja), ali se, u istraživačkom projektu, obično prikazuju u prilozima kao posebna podcelina, neposredno posle planova.

Karakteristike projekta su: a) konačno definisani životni vek; b) definisani i merljivi rezultati; c) odgovarajući niz aktivnosti kojima se ostvaruje rezultat; d) definisani resursi (ljudi, vreme, troškovi); e) organizaciona struktura sa definisanim odgovornostima u upravljanju projektima.36

35 Isto,str. 412-414.

36 Isto, str. 416.

Struktura projekta istraživanja37

Projekat čini nekoliko faza i u okviru„svake faze postoje različiti zadaci. Ostvarivanje zadataka treba da doprinose ostvarivanju postavljenih ciljeva vezano za svaku fazu projekta. Zadaci se dalje razlažu na pojedinačne aktivnosti o kojima je pisano u poglavljima koja slede (vidi sliku).

a) Projekat

Definicija projekta

Projekat se definiše kao„privremena organizacija koja je potrebna da bi se došlo do jedinstvenog i unapred definisanog ishoda ili rezultata za unapred određeni vremenski period uz pomoć unapred određenih resursa".

Rutinski poslovi za razliku od projekata ponavljaju se i orijentisani su na proces, a ne na ciljeve. Kad se govori o projektu misli se pre svega na troškove, kvaliteta i vreme.

Vizija se daje u vidu izjave koja treba da je formulisana tako da odgovori na pitanje„šta ćemo da promenimo i kako?" Vizija treba da opiše šta će se projektom postići.Tojeizjava, rečenica kojausebisadrži listuopštihciljeva iočekivanih rezultata. Vizija u suštini predstavlja ideju o tome kako će nešto izgledati u budućnosti, izraženo na način koji je svima razumljiv i koji treba da izradi osećaj posvećenosti onih koji će raditi na projektu. Vizija nije od koristi ako se jasno ne predstavi svim zainteresovanim stranama. Predstavljanjem vizije predstavlja se obim projekta i postavlja temelj za dobru komunikaciju svima razumljivim jezikom i stara neka vrsta mentalnog okvira za rad. Vizijom se stvara i osećaj pripadnosti. Vizija treba da bude jasna, koncizna i direktna. Postojanje vizije ima nekoliko prednosti: 1. Jasno se formuliše šta se projektom želi da  37 Isto,

postigne i koje su „granice projekta"; 2. Daje osnovu za upravljanje projektom: Sve aktivnosti se planiraju, organizuju i kontrolišu, pre svega prema određenoj viziji. 3. Vizija služi da se premosti praznina u komunikaciji time što pruža objašnjenje šta će se projektom postići i time smanjuje mogućnost da učesnici projekta ne shvate značaj svih aktivnosti u projektu. 4. Vizija daje osnovu za ocenjivanje postignutog. Kroz projektni ciklus jasno, tome kakav napredak je postignut. 5. Određuje važnost pitanja koja se pojavljuju tokom projekta, šta je važno i šta mora biti jasno. Vizija pomaže da se odgovori na ova pitanja. b. Vizija opunomoćuje, daje učesnicima mogućnost da sami sude, a time pomaže i kod donošenja odluka. 

U ovoj fazi najčešće učestvuju članovi upravljačkog tima u projektu. Važno je napomenuti da nije poželjno angažovati prevelik broj ljudi u procesu definisanja vizije i izrade inicijalnog projektnog dokumenta.

b) Postavljanje ciljeva

Onda kada postoji definisana vizija, potrebno je precizno definisati ciljeve i time odrediti način na koji će se pratiti rad na projektu. Zajedno sa određivanjem ciljeva donosi se zaključak o svrsi projekta koji treba da istakne značaj vremena, resursa, troškova i onoga što će se postići u zavisnosti od toga kakav projekat izvodimo. U ovoj fazi potrebno je nabrojati koji ciljevi se žele postići i u kojim se oblastima time postižu promene. Pri tome jasno treba razlikovati ciljeve od aktivnosti, zato ne treba reći„izvođenje pilot studije" (što je aktivnost), već„postići planirani poslovni uticaj" (što označava cilj). Za svaki postavljen cilj potrebno je odrediti indikatore koji će se koristiti za merenje toga da li smo i koliko blizu ostvarenju cilja. Kod definisanja indikatora postavljamo pitanje„Kako ćemo znati da smo postigli cilj?" Dakle, ako je cilj da imamo veći broj obrađenih slučajeva, onda je indikator broj obrađenih slučajeva u određenom vremenu. Pri tome se služi iskustvenim pokazateljima.

Jasno je da ciljevi imaju različitu važnost za organizaciju i zato je potrebno odrediti prioritete među postavljenim ciljevima. To se može definisati korišćenjem date tabele.

Cilj Indikator Prioritet dodeljen cilju (5-10)

Trenutno Željeno

Povećati brzinu donošenja odluka

Vreme potrebno za odgovor na zahteve potrošača smanjeno

10 Sedam nedelja Tri nedelje

Usavršiti menadžment za ocenu predloga projekata

Rukovodioci pojedinačno sposobni za ocenu predloga projekata

8 Nije se radilo ranije

Sada se radi

c) Faze projektnog ciklusa

U projektnom ciklusu prepoznaje se nekoliko faza. Nakon iniciranja projekta i usaglašavanja svrhe i opštih ciljeva slede: planiranje, implementacija, praćenje, kontrola i evaluacija. Planiranje projekta počinje jasnim razumevanjem vizije i isticanjem onoga što se projektom želi postići. Da bi se to uradilo potrebno je okupiti članove upravljačkog tima, članove tima za realizaciju projekta isvedrugezainteresovanestrane. Dalje, planiranjem seusaglašavajuakcije, resursi i radni plan. Sveovo se definišeu okvirudokumenta za realizaciju projekta.

Realizacija plana zavisi od različitih faktora van i unutar institucije, a pre svega od kvaliteta planiranja, tima i sposobnosti rukovodioca projekta. Razvoj tima se mora pratiti, ohrabrivati timski rad i postići saglasnost oko ključnih odluka, kao i prilagoditi različitim

stilovima rukovođenja. Pristup informacijama u vezi sa projektom mora se obezbediti svima i komunicirati na vreme.

Praćenje realizacije i kontrole projekta se odvija na bazi utvrđenih ciljeva, aktivnosti i vremena predviđenog za realizaciju. Efikasan sistem praćenja sprečava da problemi i promene u projektu, uslove veće teškoće u realizaciji. Tokom ove faze, zahtevaju se redovni izveštaji o radu, organizacija sastanka tima i utvrđivanje međurokova kako bi se„merio" napredak. Onda kada su identifikovani potencijalni problemi i pretnje, može se započeti sa traženjem načina da se oni prevaziđu i izvedu promene u planu. Takođe je važno beležiti sva ova iskustva kako bi se ona mogla koristiti ubuduće.

d) Šta je potrebno za uspeh projekta?

Ukratko: Jasni ciljevi, adekvatna podela uloga i odgovornosti, planiranje i komunikacija, posvećenost, kontrola realizacije, fleksibilnost.

Kao što smo istakli u prethodnom poglavlju, jasno definisani ciljevi su osnovni preduslov za uspeh projekta. Ciljevi moraju biti prihvaćeni od svih onih koji u projektu učestvuju. Oni čije je učešće i rad ključno za projekat treba da mu se posvete, bez obzira da li to rade kao redovan posao ili su angažovani samo za potrebe projekta. Sposoban, posvećen i vešt tim od vitalnog je značaja za uspeh projekta. Ovde osobine rukovodioca koji upravlja projektom dolaze do izražaja,

pre svega sposobnost da motiviše. On/ona ima zadatak da razvija tim, vodi ga u pravom smeru i omogući da svi članovi tima radom na projektu ostvare napredak. Članove tima treba odabrati pažljivo i obezbediti im obuku (trening) ukoliko je potrebno. Za normalno odvijanje projekta potrebno je obezbediti resurse na vreme. Detaljan, kompletan plan„vodi" projekat i važan je za usaglašavanje ciljeva, aktivnosti,resursa i njihovog rasporeda.

Za uspešno odvijanje aktivnosti neophodno je imati jasan plan međusobne komunikacije između članova tima koji će omogućiti da svi dođu u posed relevantnih informacija u prvom momentu, a takođe i da upute informacije svima kojima mogu biti značajne. Navedeni princip dostupnosti informacijama se primenjuje i u odnosu na sve zainteresovane strane u projektu. U savremenim uslovima poslovanja, sposobnost da se misli unapred utiče na to da li će se ili ne ostvariti ciljevi projekta. mora postojati mogućnost da se u planove unose izmene, da se bude fleksibilan i da se na promene adekvatno odgovara. Plan koji je dat na početku redovno trpi izmene jer se uslovi i zahtevi menjaju tokom odvijanja projekta. Ovo znači da se plan mora proveravati s vremena na vreme i prilagođavati zavisno od potreba. Ako želimo da projekat uspe,mora se prepoznati potreba za promenom, ista implementirati i voditi efektivno.38

3.1.3.4.2. Proces istraživanja tipovi istraživačkih projekata

Za istraživanje i obradu biraju se„manje obrađeni ili neobrađeni pedagoški, posebno didaktički problemi. Dobar izbor je ako se istraživanjem dobija nešto novo, te se tako čini značajan prilog struci ili nauci. Treba izbegavati preuske i preširoke teme. Veoma je važno za pravilan izbor teme da se u početku istraživač orijentiše na više mogućihtema što podrazumeva kritičko procenjivanje njihovih vrednosti pa i mogućnosti istraživača. Za dobro i kritičko procenjivanjeteme veomajeznačajnostudiranje stručne i naučneliterature radi potpunoguvida i svestranogupoznavanja problema, kao i sagledavanja novihstrujanja i pogleda na probleme koji su u centru pažnje istraživača."39 Naučno-istraživački projekat (za tok naučnog istraživanja) je skica, nacrt, plan, pisani scenario ili, bolje rečeno, elaboratu kome je određen predmet istraživanja, formulisani cilj i zadaci istraživanja. Na primer, kada je reč o odnosu projekta i poslovnih procesa,„preduzeće će da realizuje kratak projekta kojim će da prouči posledice odluke i uveriće se da će promena da bude glatka. Proces proizvodnje može da se nastavi kada se donose odluka da se nov materijal prihvati i projekat se pokaže uspešnim. Projekat dovodi do promene postojećeg procesa.

38 Isto,str. 10-14.

39 Krulj S. Radenko, Stojanović Siniša, Krulj-Drašković Jelena:„Uvod u metodologiju pedagoških istraživanja sa statistikom" Vranje, 2007, str.

Projekti i procesi40

Linija razgraničenja između projekta i procesa zavisi odtoga da li organizacija određenu aktivnost ponavlja dovoljno često da to postane rutina. Na primer, veliko građevinsko preduzeće može da izgradi novo naselje koje se sastoji od stotina gotovo istovetnih kuća. Proces izgradnje kuća veoma dobro je definisan, ali na različitim krajevima gradilišta mogu da postoje posebni zahtevi drenaže ili pristupa koji iziskuju delimičnu promenu metode izgradnje. Za tu kompaniju izgradnja kuća je proces koji se,uz manja prilagođavanja, može ponavljati. Međutim, ako nameravate da izgradite sopstvenu kuću, onda će gotovo sigurno to biti projekat. Mala je verovatnoća da ste u izgradnji kuća iskusni koliko i preduzeće koje se time bavi.

Jedan od načina za pravljenje razlike između projekta i procesa u jednoj organizaciji jeste stepen rizika izvršenja. Procedure koje se često ponavljaju, vremenom, uglavnom postaju toliko usavršene da je verovatnoća neuspeha veoma mala. Na hiljade konzervi piva svakog minuta prelazi preko linije za njihovu izradu i verovatnoća daće neka od njihda bude izvan određenogstandarda veoma je mala."41

Projekti obezbeđuju „strukturu zahvaljujući kojoj ljudi mogu brže da menjaju preduzeća nago što bi to bilo moguće kumulativnim procesom prilagođavanja. Značaj projekta će da raste s ubrzavanjem promena na tržištu i skraćivanjem životnog ciklusa proizvoda. Jedna od uloga projekta je da zameni stare neefikasne metode onima koje su bilje prilagođene savremenim tržišnim uslovima. Vremenom, niz projekata u potpunosti obnavlja i menja grupu procesa koji su se primenjivali u svakodnevnim operacijama preduzeća. Tako, kvalitet odnosa između procesa u preduzeću i potreba tržišta zavisi od kvaliteta njegovih projekata. Projekti koji predugo traju donose preduzeću zastarele proizvode i malemogućnosti, a projekti koji daju proizvode niskog kvaliteta prouzrokuju slabiju prodaju. Očekivanja od projekta postajaće sve veća, pošto se tržište sve brže menja i postaje zahtevnije.

40 Sebastijan Nauks, Ijan Mejdžor, Alan Trinvud, Dominik Aleni Mark Gudman:„Upravljanje projektima: Kako završiti poslao na vreme i u skladu s budžetom", Begorad, 2005, str. 141.

41 Isto,str. 15-16.

Očekivanja od projekta stalno se povećavaju pošto shvatamo da jedino uspešni projekti prouzrokuju nove procese. U velikom broju organizacija gotovo trećina projekata se prekida pre nego što daju rezultat, a veliki broj se nastavlja unedogled bez ikakvih rezultata. Na tim projektima se troše novac i resursi koji su mogli da se iskoriste za nešto drugo. Iz ovog proizlazi da budućnost preduzeća zavisi od onog procenta projekta u kojima se poštuju rokovi i čiji su rezultati kvalitetni. Malo smanjenje novca i resursa koji su protraćeni na projekte koji ne podstiču poslovanje imaju za posledicu nesrazmerno veliku korist za budućnost firme. Sledstveno tome, neke kompanije su shvatile da upravljanje projektima može da bude moćno oružje u odnosu na konkurenciju.

Uspešni projekti poboljšavaju rad preduzeća42

Od suštinskog značaja je da preduzeća identifikuju inicijative koje mogu da se uobliče u projekte kako bi na odgovarajući način njima mogli da upravljaju. Na taj način, onim projektima koji zahtevaju veći uloženi rad mogu da se dodele dodatna sredstva. Isto tako, projekti koji troše više sredstava nego što donose poslovnu korist ne bi trebalo da se nastave. Ali, projekti ne dolaze uvek definisani, s jasnom etiketom na kojoj piše „Ovo je projekat". Već smo videli da postoji kontinuum između donekle neuobičajenih svakodnevnih zadataka i malih projekata.

Uobičajeno je da inicijative, koje su u stvari projekti, izgledaju kao mala promena u odnosu na već poznato. Ukoliko je to slučaj, ljudi ponekad samo shvataju da je inicijativom trebalo više upravljati pre nego što je skliznula u haos.

42 Isto.str. 18-19.

Otuda je identifikovanje projekata važna odluka svakog poslovnog menadžera, pa i kad sam njima ne upravlja. Projekti imaju neke ili sve od sledećih osobina: 1. Podrazumevaju promenu:to možeda budetoliko jednostavno kao štoje poboljšanje jednog dela IT hardvera, ili toliko složeno kao štoje integrisanje hardvera, sistema, ljudi i kultura dve kompanije. Ova promena je ono što stvara vrednost preduzeća. 2. Projekti imaju cilj ili završnu tačku. Za razliku od svakodnevnih aktivnosti, koje se po potrebi ponavljaju, projekat se završava u jednom trenutku kada ispuni svoj cilj. 3. Dok postojeći, stabilni poslovni procesi pružaju poznata sredstva za obavljanje poslova, projekti se često odnose na probleme za čije rešavanje na početku nisu poznate ni metode. Uz postizanje osnovnog cilja, neophodno je da ovi projekti istovremeno razviju sopstvene procese. Zato proizlazi da su projekti rizičniji od svakodnevnih poslovnih procesa.

Kao pomoć u identifikovanju projekata mogu da posluže i druge definicije. Organizacija za međunarodne standarde definiše projekat kao: Skup koordinisanih aktivnosti sa određenim početkom i krajem, koji ima specifičan cilj, čije je ostvarenje ograničeno vremenom, troškovima i resursima. (ISO 8402)

Ova definicija proširuje skup karakteristika projekta koje se mogu identifikovati i uključuje ograničenje vremena, troškova i resursa. Podrazumeva se da je, ukoliko raspolažemo neograničenim vremenom, novčanim sredstvima i resursima, mala potreba za odgovarajućim upravljanjem. Stvarnost je, međutim, takva da sutestvari veoma ograničeneu svakoj organizaciji koja je izložena pritisku konkurencije (štaviše, i organizacije iz javnog sektora takmiče se za novac i resurse), pa su potrebni projekti kojima se mora upravljati. Široko prihvaćena metodologija definiše projekat na sledeći način: Upravljačko okruženje koje je stvoreno da se plasiraju jedan ili više poslovnih proizvoda u skladu s određenom poslovnom namerom."43

Idejni projekat sadrži sledeće elemente: formulaciju problema istraživanja, definicije ključnih pojmova, cilj istraživanja, zadatke istraživanja, hipoteze sa varijabilama istraživanja, značaj i potrebe izučavanja izabranog problema, metodologiju istraživanja i sređivanje sa obradom rezultata istraživanja i načine saopštavanja podataka.

a) Formulacija problema istraživanja

Nakon studiozne procene potreba pedagoške prakse i uz pomoć proučene literature, kao i rezultata prethodnih istraživanja i korišćenja drugih relevantnih mogućnosti, istraživač proširuje i produbljuje saznanje o odabranom predmetu (problemu) istraživanja i uz kritičke procene pristupa njegovoj formulaciji. Formulacija problema istraživanja ne sme biti uopštena već konkretna i precizna.

b) Definisanje ključnih pojmova

43 Isto, str. 18-20.

Kada se uz određeno pedagoško-didaktičko-metodičko znanje i odgovarajuće istraživačko iskustvo odredi konačna formulacija odabranog problema, pristupa se definisanju ključnih pojmova. Ovde je posebno važno učiniti jasnim sadržaje pojmova sa naglaskom na njihova eventualna nova značenja, uz ukazivanje na eventualne prethodne slabosti, greške ili zablude u njihovom definisanju. Moraju se, dakle, dati tačne definicije svakog bitnog pojma koji je upotrebljen da bi se otklonile nedoumice odnosno eliminisale mogućnosti različitogtumačenja pojedinih pojmova koji se koriste u istraživanju.

c) Cilj istraživanja

Istraživač treba da odgovori zašto preduzima određeno istraživanje, da naglasi njegovu svrsishodnosti jasnofiksira cilj istraživanja.Timeon određuje šta seočekuje ili šta seodabranim istraživanjem želi postići.Ukolikoje istraživački problem složeniji i zahteva formulaciju više užih ciljeva onda se oni moraju usklađivati hijerarhijski po važnosti tako da ostvarenje narednog cilja uvažava ostvarenost prethodnog, odnosno da sve zajedno teži ostvarenju jedinstvenog cilja.

d) Zadaci istraživanja

Iz cilja istraživanja proizilaze zadaci i njemu su isključivo podređeni. Da bi zadaci u potpunosti operacionalizovati cilj istraživanja i tako odgovorili svojoj nameni, moraju se pored preciznog formulisanja i detaljno obrazložiti.

e) Hipoteze, pothipoteze i varijabile istraživanja

Hipotezom se očekuje provera ili moguće rešenje postavljenog problema. Ona je osnovna vodilja kroz celokupno istraživanje počevši od izbora podataka i činjenica preko sredstava njegove proveredo konačnogodgovora na istraživačko pitanje i zato mora da bude jasno formulisana. Istraživači uzimaju da je hipoteza opisano i formulisano moguće rešenje postavljenog pedagoško-didaktičkog pitanja. U istraživanju mogu biti opšte hipoteze koje načelno daju pretpostavke, uže koje bliže usmeravaju istraživačke napore ili radne koje obrazlažu neke argumente u saznajnoj ulozi. U zavisnosti od vrste istraživanja razlikujemo sledeće hipoteze: a) eksplicitne, kada se pored pretpostavljanja neke povezanosti ili neke razlike uočava i njihova usmerenost (empirijska istraživanja); b) implicitne, kada se želi ustanoviti da li postoji povezanost ili razlika između pojava ili unutar njih, ali se ne podrazumeva i njihova usmerenost kao u eksperimentalnom istraživanju; c) ukoliko se želi proveriti statistika značajnost razlika između parametara iste vrste (dve aritmetičke sredine) tada se opredeljujemo za tzv. nultu hipotezu i ona se uglavnom postavlja u afirmativnom obliku (i glasi: pretpostavlja se da razlika dve aritmetičke sredine nije statistički značajna na nivou verovatnoće od 5%-0,05, uz (odgovarajući stepen slobode).To znači postojanje 95% verovatnoće da će nulta hipoteza biti potvrđena a 5% da neće).

Varijabile u istraživanju, pretpostavljaju promenljivu osobinu (proces, stanje) ličnosti ili organizma za koji se pretpostavlja da ima određenu ulogu u ponašanju ispitanika (crte ličnosti,

opažanje, pamćenje, emocije), a mogu biti zavisne i nezavisne a po uzročno-posledičnim vezama i odnosima: nezavisno promenljive (predstavljaju uzroke promene koje se uvode kao eksperimentalni faktor), zavisne promenljive (predstavljaju posledice promena koje želimo da proučavamo i dolazimo do zaključka) i tzv. parazitarne (sa nezavisnim varijablama deluju na zavisnu varijabilu, pa se moraju neutralisati). Kvalitativne varijabile se izražavaju rečima, kvantitativne brojevima a kontinuirane i decimalnim brojevima.

Varijabila je, dakle, osobina koja izražava pojam ili konstrukt nešto što se može kvantitativno i kvalitativno primeniti, pa pored teorijskog definisanja treba ih i operacionalizovati odnosno privesti nameni pretvoriti ih u indikatore (pokazatelje) da bi se mogle meriti. A njihove osnovne odrednice su: Prva, kvalitet koji se može menjati: a) može biti svaka postojeća realna osobina ili karakteristika koja može da se menja, da ima različitu vrednost; b) u matematici varijabila je simbol koji može da predstavlja bilo koji čin jednog skupa odnosno koji može da se zameni bilo kojim članom skupa; c) u pedagoškim istraživanjima pod varijabilom se podrazumeva svaka promenljiva karakteristika pedagoške pojave (kvantitativne i kvalitativne razlike koje se u pojavi javljaju). Druga odrednica varijabileje da je osobina svojstvo manje ili više prisutno na uzorku na kome se meri (proučava), i da je stepen njenog javljanja merljiv.

f) Značaj i potreba izučavanja izabranog problema

U obrazloženju značaja i potrebe proučavanja izabranog problema veoma je važno tačno odrediti pravo značenje i shvatanje niza pojmova koji su osnovni i koji bitno označavaju ono što je ciljem fiksirano, zadacima formulisano i hipotezama definisano. Zato istraživač mora argumentovano obrazložiti i potpuno razraditi značaj i potrebu preduzimanja svih istraživačkih radnji, kao i koliko će dobijeni rezultati obogatiti vaspitano-obrazovnu praksu i teoriju. To potkrepljuje detaljnim objašnjenjima koje su to novine u odnosu na prethodna srodna istraživanja, koje su razlike u odnosu na njih i u kojoj meri će se postići originalnosttoga istraživanja.

Navedene obaveze ukazuju na složenost posla istraživača pa se često smatra i najtežim, jer u suštini određuje strategiju istraživanja.

d) Metodologija istraživanja

Kada istraživač dobro shvati kako će,kojim načinom najbolje postići cilj i realizovati zadatke istraživanja, onda odabira metode, tehnike i instrumente koje će koristiti u toku istraživanja. Koje metode i koliko njih će se koristiti u istraživanju zavisi od odabranog problema, mogućnosti pojedinih istraživačkih metoda i osposobljenosti istraživača da ih adekvatno primeni. Nakon odabiranja adekvatnih metoda odabiraju se i odgovarajuće tehnike i pogodni instrumenti.

Sledeća obaveza istraživača jeste odabiranje uzorka. Da bi se u projektovanom istraživanju došlo do pouzdanih rezultata koji bi bili relevantni za uopštavanja, mora se najpre sagledati populacija koju treba istraživati. Međutim, često je nemoguće postići da se istraživanjem obuhvate svi slučajevi u kojima se pojava za istraživanje nalazi. Zato se pristupa izboru manjeg broja

slučajeva (uzorka), koji moraju što potpunije da odražavaju bitne odluke populacije. Uzorka ima više vrsta, a za istraživanje se mora obezbediti njegova reprezentativnost. Kriterijumi za formiranje uzorka morajuda budu takvi da odabiru potpunosti reprezentuje populaciju odnosno da bude njen legitimni predstavnik koji po svim linijama karakteriše populaciju, odnosno matematičkim jezikom rečeno: da bude podskup osnovnog skupa, kojim želimo proveriti osnovna svojstva toga skupa.

h) Sređivanje i obrada činjenica i saopštavanje podataka

Činjenice do kojih se došlo u istraživanju su samo sirov materijal koji zahteva posebnu obradu i sređivanje kako bi se lakše analizirale, objasnile i interpretirale. Nakon kvantitativne i kvalitativne obrade izdvajaju se rezultati koji su od interesa za teorijska uopštavanja i praktičnu primenu. Sve je to usmereno ka proveri postavljenih hipoteza odnosno njihovom potvrđivanju ili odbacivanju. Završetak svih obaveza postavljenih u projektu odražava jedan potpun, sveobuhvatan napor da bi se stavio na uvid javnosti i kritičkoj analizi.

Nakon urađenog idejnog projekta pristupa se izradi studijskog i tehničkog projekta koji su logički nastavak prvo, pa ukoliko je on studioznije urađen, manja je potreba za još bližom konkretizacijom obaveza i izradom ova dva projekta, jer se može idejni u toku istraživanja dopunjavati proširivati.

2. Studijski projekti

Studijski projekat je konkretizacija postavljenih elemenata idejnog projekta, odnosno njegov logički nastavak kojim se dalje temeljno i detaljno razrađuju svi neophodni elementi i predstavlja studiozniju konkretizaciju već postavljenih odrednica. Da bi idejni projekat mogao i operativno bolje da se primeni dopunjuje se studijskim projektom koji sadrži detaljna proučavanja svih delova projekta od procene i upoređivanja odabranog istraživanja sa sličnim ranijim istraživanjima uz konkretnu razradu i odabir istraživačkih metoda, postupaka (tehnika) i instrumenata. Zatim se određuje i obrazlaže reprezentativni uzorak kao i način sređivanja, obrade i analize (kvantitativne i kvalitativne) podataka, izvode zaključci, kao i način saopštavanja dobijenih rezultata, istraživački izvori i korišćena literatura.

3. Tehnički projekat

Tehnički projekat je završni deo celokupnog plana (elaborata) istraživanja gde se određuje strategija i tehnika uz naglasak na nosioce istraživanja, kalendar istraživanja, kadrovska rešenja i materijalno finansijsku potporu konstrukciju. Istraživač mora unapred imati projekciju istraživačkog rada u kojoj predviđa sve napred navedene istraživačke tokove i postupke koje uobličava u vidu elaborata istraživanja. On mu služi kao osnova za rad, njime se rukovodi u toku celokupnog istraživačkog postupanja koji po potrebi može korigovati.

4. Izveštaj istraživanja

Nakon izrade projekata vrši se realizacija istraživanja i prikupljanjem i obradom podataka. Prikupljanje podataka, u zavisnosti od vrste istraživanja, ne mora da vrši sam istraživač, već pomoćni istraživač ili npr. sami nastavnici škola koje su uključene u istraživanje. Izuzetak predstavljaju operativna i akciona istraživanja u kojima su nastavnici ne samo učesnici već i organizatori istraživanja. Nakon prikupljanja podataka, njihove obrade sledi pisanje izveštaja o sprovedenom istraživanju. Izveštaj istraživanja daje se u pisanoj formi i sadrži deo u kome se daju opšte teorijske i metodološke naznake i deo u kome se prikazuju rezultati istraživanja na osnovu kojih se donose određeni zaključci u vezi sa postavljenim hipotezama u projektu istraživanja. Na osnovu toga svaki izveštaj treba da ima sledeću strukturu:

Teorijski deo izveštaja uglavnom sadrži elemente projekta istraživanja i to: Teorijski pristup: Definisanje osnovnih pojmova; Predmet istraživanja; Cilj i zadatke istraživanja; Hipoteze istraživanja; Metodologija istraživanja (u okviru ovog dela navode se metode tehnike i instrumenti koji su korišćeni u istraživanju, opisuje se uzorak, organizacioni tok istraživanja, kao i postupci koji su korišćeni u obradi podataka. U ovom delu izveštaja istraživač upućuje čitaoca na priloge koji sadrže i originalne i celovite instrumente kao i eksperimentalne programe koji su primenjeni u istraživanju); Rezultati istraživanja (ovaj deo se strukturira odgovarajućim podnaslovima koji analiziraju podatke u odnosu na aspekte koje određuju polazne hipoteze istraživanja); Zaključena razmatranja (u ovom delu istraživač iznosi sopstvene zaključke o realizovanom istraživanju ili dajeskraćeni pregled ukupnih rezultata istraživanja);J1iteratura (uovom delu istraživač navodi izvore iz literature kojejeu izveštaju direktno pomenuo i ostale izvore koji se odnose na predmet istraživanja, a koje je istraživač koristio); Prilozi (izveštaj istraživanja završava prilozima koji sadrže instrumente koji su korišćeni u istraživanju, statistička izračunavanja, eksperimentalne programe i dr.). I na kraju svaki izveštaj o istraživačkom radu, obavezno sadrži i deo o primenjenoj metodologiji istraživanja i toku sprovedenog istraživanja sa značajnim navodima o problemima na koje je istraživač nailazio u toku njegove realizacije.

5. Pisanje bibliografskih podataka

Prilikom pisanja projekta i izveštaja istraživanja treba voditi računa o metodološkoj korektnosti navođenja bibliografskih podataka. Bibliografski podaci navode se u samom tekstu i na kraju izveštaja (i projekta istraživanja). Bibliografski podaci se navode u tekstu kada se radi o citiranju ili parafraziranju. Citiranje predstavlja doslovno navođenje pisanih misli i stavova drugih autora. Parafraziranje predstavlja prepričavanje stavova i misli drugih autora i to u slučaju kada je neracionalno citirati originalne stavove drugih. I u jednom i u drugom slučaju, iz razloga„intelektualne etike" ili korektnost prema drugim autorima, potrebno je navesti izvor iz kojeg je naveden citat ili parafraza. Citati i parafraze se najčešće označavaju brojevima odmah iza navoda a taj broj se stavlja u fusnoti gde se navode svi bibliografski podaci za delo iz kojeg je pre uzet citat ili parafraza. Na primer: Radenko, S.K. (1991): Greške u nastavi i njihovo otkrivanje, Srempublik, Beograd, str. 37.

Ako citirano delo ima dva autora, u citatu se navode oba autora kao u prethodnom slučaju, samo se između njih stavlja i. Ako delo ili knjiga ima više autora, piše se prezime prvog autora, inicijali prezimena, a zatim se stavlja„i sar..." ili „e1 aG. Ako se neko delo citira više puta zaredom onda se stavlja: Isto, str. 33. ili latinska oznaka 1Š, 1bJs1et. Članak u časopisu navodi se na sledeći način: Stojanović, S. (2004): Mogućnost nastave različitih nivoa složenosti u okviru tematskog planiranja, Učitelj, 75, Beograd, str. 36. Bibliografija na kraju izveštaja piše se azbučnim redom po prezimenima autora ili po redu godina izdanja dela. Bibliografski podaci se navode isto kao i u fusnotama, s tim što se ne piše broj strana kao u fusnoti. Zvanična dokumenta navode se na kraju spiska bibliografije. Dokumenti koji su preuzeti sa Meb stranice pišu se isto, s tim što se na kraju napiše i adresa sajta."44

3.1.3.5. Projekat istraživanja (metodološka struktura i tipovi istraživanja)

3.1.3.5.1. Činioci projekta istraživanja (primer)

Na primer, istraživački projekat kao istraživanje sledi posle teorijskog, odnosno istorijskog uvoda i predstavlja konkretizaciju osnovnih postupaka istraživanja od naučne zamisli do konačnih rezultata do kojih se došlo. Prema navodima naše i strane literature, osnovni činioci koncepta mogu biti: 1. problem istraživanja; 2. predmet istraživanja; 3. cilj istraživanja; 4. hipoteze u istraživanju; 5. način istraživanja; 6. naučna i stručna opravdanost istraživanja.

Činioci metodološkog koncepta projektno istraživanja.45

1) Problem istraživanja

Ovaj deo istraživačkog projekta treba da bude kratak i da obuhvati sledeće delove: a) definicija značaja problematike koja se ispituje; b) presek osnovnihteorija i rezultata; i c) hipotetički stavovi o problemu koji se istražuje (izvode se iz postojećih teorija i istraživanja).

44 Isto, nav. prema: dr Dragan Subotić: Projekat i istraživanje, u: Poslovna ekonomija, br. 1/2010, str. 361-366.

45 Prof. dr Velimir Sortirović, prof. dr Živoslav Adamović, Metodologija naučno-istraživačkog rada, Zrenjanin, 2007, str. 96.

2) Predmet istraživanja

Predmetom se definiše šta će biti istraživano. Njime se određuje pojava koja se ispituje i o kojoj se proveravaju ranija saznanja. Ovo je glavni deo svakog istraživačkog projekta. U zavisnosti od pravila definicije predmeta istraživanja zavisiće i ostali delovi projekta, a to su cilj istraživanja, hipoteze u istraživanju i način istraživanja.

Struktura predmeta istraživanja može biti (prema standardnim podelama iz literature: analiza teorijskih saznanja (izdvajanje činjenica i saznanja), i konkretizacija pojave koja se istražuje (sadržaj pojava, uslovi u kojima se pojava javlja, vreme istraživanja pojave, prostor u kome se pojavljuje, svesni efekti na druge pojave, forme u kojima se pojavljuje; vreme tokom kojeg se obavlja istraživanje, prostor na kome će se pojava istraživati, nivo naučnog saznanja koji se koristi za istraživanje pojave i drugo).

3) Cilj istraživanja

Cilj istraživanja treba da definišesvrhuupotrebe rezultata istraživanja, odnosno da da rešenje nekog problema. Neki ciljevi su vidljivi, dok su neki prikriveni. U principu, može se ostvariti: pojedinačni cilj (za pojedinca, grupu, za preduzeće, za organizaciju); društveni cilj (saznanja na osnovu kojih se preduzimaju društvene mere u svim oblastima rada i postojanja); i, načini cilj, pri čemu treba izvršiti gradaciju nivoa saznanja korišćenjem neke metode istraživanja (naučna deskripcija, naučna klasifikacija i tipologizacija, naučno otkriće i naučno predviđanje).

4) Hipoteze u istraživanju

Naučno saznanje ni u jednoj svojoj oblasti nije apsoputno niti definitivno. Naprotiv, sve aksiome, teorije, učenja i hipoteze saznanja delimično su, relativne i podložne promeni ili razvoju. Razvijenost je dakle, stvarna i suštinska odlika celokupnogljudskog običnog i naučno-teorijskog saznanja. Utvrđivanje činjenica vrši se neposredno čulnim opažanjem, zatim posredno, instrumentima i eksperimentima fizičko-hemijskih, bioloških, filoloških, psiholoških, a najzad, i putem prakse ili ogleda društveno-istorijskih.Utvrđivanje činjenica je polazni stav u procesu saznanja. Upotreba hipoteza u istraživanju je jedan od najvažnijih metodoloških postupaka u ukupnom naučnom saznanju. Hipoteza, odnosno pretpostavke o pojavama ili o predmetima koji se istražuju, imaju oblik stavova za koje se pretpostavlja da imaju određenu saznajnu vrednost koju treba tek proveriti. Hipoteza je, u suštini, misaona pretpostavka o obliku pojmova i stavova o mogućim činjenicama budućeg saznanja, još neotkrivenih svojstava, odnosno, o nji

hovom postupku, odnosima, uslovima nastanka, promene ili razvoja. Pri ovome se mogu postaviti osnovna pitanja: koja je hipoteza bliža istini ili koja hipoteza predstavlja moguću ili verovatniju istinu? Odgovor na prethodno postavljena pitanja može biti: bliža istina i verovatnija je ona hipoteza koja bolje ispunjava bitne uslove osnovanosti hipoteze i uslove verovatnoće.

Osnovna je ona hipoteza (ideja, pojam, pretpostavljeni stav ili zakon) koja objašnjava ranije neobjašnjene pojave ili ona koja ih bolje objašnjava od ranijeg učenja, a verovatnija je ona hipoteza kojom se bolje i potpunije rešavaju nastale protivrečnosti izmešu starih teorija i zakona i novootkrivenih činjenica ili principa. Najniži stepen po saznajnoj vrednosti imaju one hipoteze koje su zasnovane na najvećem broju drugih hipoteza, a najviši stepen imaju one hipoteze koje se zasnivanu na naučnim zakonima, kao i one hipoteze na kojima počiva što veći broj drugih hipoteza koje se potvrđuju u praksi saznanja. To su naučne hipoteze.

Hipoteze se mogu klasifikovati: po njihovom predmetu; po njihovoj logičkoj prirodi; po njihovoj apsolutnosti, i po njihovoj saznajnoj ulozi. Prema predmetu hipoteze mogu biti: teorijske (logičke i matematičke hipoteze); realne (empirijske praktične hipoteze); i fiktivne (one hipoteze koje se tokom provere pokazuju kaoteorijski neosnovane i kao nerealne). Po logičkoj prirodi, mogu biti sledeće hipoteze: induktivne, deduktivne, reduktivne i implikacione. Kako logičku prirodu, konkretno modalitet stavova hipoteza čine mogućnosti, verovatnoća i istinitost, kao i slučajnost, činjeničnost i nužnost, to se mogu razlikovati i hipoteze: moguće hipoteze, verovatne hipoteze, i slučajne hipoteze. Po apsolutnosti, hipoteze se mogu podeliti na: generalne hipoteze (kvantitet stava je generalan; obuhvata preliminarno i teorijsko određenje predmeta istraživanja), posebne hipoteze (stav hipoteze je poseban) i pojedinačne hipoteze (ako je stav ili sud hipoteze pojedinačan, predmet je individualan, odnosno pojedinačna pojava ili pojedinačna određena osobina individualne pojave).

Teoretičar V. Gud razlikuje sledeće glavne tipove hipoteza s obzirom na nivo:hipoteze empirijskeuniformisanosti ili jednoobraznosti (predstavljaju stavove u kojima se polazi od zdravo-razumskog uviđanja jednoobraznosti pojava određene oblasti). Ovo su obično hipoteze najnižeg stepena apstraktnosti i opštosti; hipoteze statističke generalizacije (predstavljaju viši stepen apstraktnosti i viši stepen opštosti); hipoteze idealnih tipova (hipoteze o pojmovima idealnih tipova određene vrste predmeta pojava, događaja ili delatnosti, kao i ponašanja ljudi; to su stavovi čiji predikati su pojmovi određenog idealnog tipa); hipoteze racionalnih analitičkih varijabli (hipoteze najvišeg stepena apstraktnosti i teorijske opštosti; to su hipoteze o funkcionalnoj zavisnosti osobina nekih pojava, koja zavisnost izražava analitičkom zavisnošću varijabli tih svojstava pojava), i hipoteze po saznajnoj ulozi, razlikuju se: hipoteza „ad Mos" koja je postavljena bez određenih razloga njene osnovanosti; radna hipoteza koja predstavlja pretpostavku za koju raspolažemo izvesnim razlozima za njeno usvajanje; pomoćna hipoteza kojom se koriguje, dopunjava ili popravlja ona hipoteza koja se pokaže nedovoljnom u istraživanju, i naučna hipoteza kao saznajna pretpostavka koja se zasniva na dovoljnom broju osnovnih razloga naučnog saznanja uključujući i naučna predviđanja. Na kraju treba reći da sposobnost formiranja hipoteza predstavlja najkreativniji deo istraživačkog rada. Pre formiranja bilo kakve

hipoteze neophodno je raspolagati dovoljnim brojem relevantnih činjenica, u odnosu na problem koji se istražuje. Formalni uslovi zadovoljavajuće hipoteze su: hipoteza mora biti relevantna (da predstavlja moguće rešenje problema koji istražujemo); hipoteza mora da bude proverljiva (da

može da se verifikuje); hipoteza mora da bude što plodnija (što je veći broj konzekvenci i predikcija koje se mogu izvesti iz hipoteze, to je hipoteza plodnija); hipoteza mora da bude saglasna (da se slaže sa drugim poznatim i prihvaćenim hipotezama), i hipoteza treba da bude jednostavna (da objašnjava više činjenica međusobno povezanihu obliku sistematskih implikacija pretpostavki sadržanih u hipotezi).

5) Način istraživanja

Način istraživanja je sistem misaonih i tehničkih postupaka kojima se realizuje istraživanje. Taj sistem je determinisan predmetom i ciljevima istraživanja, a posebno formulisanim hipotezama i indikatorima. Indikatori su spoljašnje manifestacije unutrašnje suštine određene pojave koju možemo opaziti u stvarnosti. Način istraživanja može imati dva osnovna dokumenta: naučni dokument (opšte naučne metode, osnovne posebne metode i opšte metode posebnih nauka), i tehnički dokument (ili plan istraživanja se sastoji od: postupaka pripremanja podataka, postupaka obrade podataka i načina izveštavanja o rezultatima istraživanja). Prilikom prikupljanja podataka uspostavlja se kontakt između istraživača i izvora podataka, odnosno, između ispitivača i subjekta ispitivanja. Ispitivač je obično opremljen instrumentima za prikupljanje podataka, on treba da identifikuje izvor podataka. Jedni instrumenti su izazivanje eksperimentalnih činilaca, a drugi za registrovanje dobijenih podataka. Podatke treba kontrolisati isto kako i one koji ih prikupljaju na terenu, da bi se ispunili svi delovi plana istraživanja. Faza obrade podataka ponovo vraća težište rada sa terena u istraživačke prostorije. To je, priprema podataka do stepena kada će oni biti u mogućnosti da provere hipoteze. Pre obrade treba se izvršiti priprema podataka prema posebnom uputstvu i planu. Posle ovoga pristupa se klasifikaciji podataka, zatim obeležavanju i razvrstavanju podataka prema njihovim svojstvima. Postupci razvrstavanja podataka treba definisati sa liste ručno, računarom i slično. Zatim, da li se to radi po grupama ili prema svojstvima i napokon, treba izabrati način obeležavanja odnosno numeracije podataka. Podatke možemo iskazati na više načina, u vidu: brojki, crteža i grafikona, pisanog teksta ili kombinovanjem dve ili tri vrste simbola. Posle ovoga, može da sledi analiza podataka, tabeliranje i ukrštanje podataka i zaključivanje o podacima.

6) Naučna i društvena opravdanost istraživanja

Opravdanost istraživanja treba da definiše upotrebu vrednosti koja se ogleda u doprinosu konkretnoj nauci (opisivanje, sistematizovanje, otkrivanje, objašnjenje i drugo) i doprinos metodologiji (unapređenje tehničkih postupaka i instrumenata, nova saznanja, provera postojećih stavova, unapređenje logičko-saznajnog postupka i drugo). Takođe, ukazivanje na društveni doprinos je neophodno, posebno ako se rešava društveni problem.

7) Analiza podataka i zaključivanje

Suština analize podataka je u tome da se verifikuje hipoteza (ili hipoteze) ili da se ista odbaci. Analiza podataka prethodi zaključivanju, i ona se obavlja prema unapred utvrđenom planu, kako bi se izvršilo: razlaganje podataka na činjenice i realizuje, poređenje dobijenih podataka i

konstatovanje činjenica u vidu određenih iskaza. Analiza podataka može se izvršiti kroz nekoliko postupaka: ocena podataka (logična ocena sadržaja podataka koja se obavlja prema logičnim pravilima); slaganje sadržaja prikupljenih podataka (procena dobijene činjenice u odnosu na teorijski koncept o predmetu istraživanja); upoređivanje sadržaja podataka istraživanja sa sadržajima ranijih istraživanja sa istim ili sličnim predmetom istraživanja; procena grupe eksperata za dotičnu oblast (podaci se daju određenim stručnjacima na procenu); i utvrđivanje međusobne povezanosti podataka u okviru istog istraživanja (izračunavanje koeficijenta korelacije) i drugo. Odabiranje postupaka analize podataka se temelji na oceni mogućnosti njihove primene na raspoloživim podacima, a u smislu sa postavljenim ciljevima istraživanja. Statistička obrada podataka se primenjuje za većinu istraživanja, i ona nije uvek neophodna. Loše prikupljeni podaci se ne mogu korigovati statistikom. Zadaci faza u okviru analize podataka i zaključivanja jeste provera ispravnih hipoteza. Prilikom verifikacije hipoteze treba voditi računa da se proveravaju samo konkretne pojedinačne hipoteze, a preko njih izvedene, posebne i pojedinačne. Kod empirijskih istraživanja hipoteze treba proveriti činjenicama, a kod racionalnih, misaonim postupcima i operacijama sa pojmovima. Radne i naučne hipoteze se mogu proveravati, korigovati ili iz njih postaviti nove hipoteze uz pomoć posebnih modela. To je, u stvari, saznajna uloga modela.

8) Prezentovanje rezultata istraživanja

Rezultati istraživanja mogu biti po obimu najveći deo pisanog istraživačkogprojekta (ili rada), madato nemora uvekda bude slučaj.Ovde treba tražiti najbitnije rezultate koji su proistekli iz istraživanja, a oni se mogu dati: verbalno, numerički, grafički ili kombinovano. Ovaj posao prezentovanje rezultata istraživanja je kreativan čin od koga zavisi dalja sudbina rezultata do kojih je istraživanje došlo. On se može iskazati: izlaganjem naučnog zaključka i izlaganjem ukupnog izveštaja o rezultatima istraživanja. Izlaganjem naučnog zaključka opravdava se (ili ne) naučni cilj istraživanja. Obično se počinje od pojedinačnih delova predmeta istraživanja. Ovaj zaključak može biti koncipiran u naučne i praktične svrhe. Izlaganje ukupnog izveštaja o istraživanju i njegovim rezultatima mora da poštuje osnovne principe izlaganja, što zavisi od problema koji je istraživanjem određen. Ono treba da bude prihvatljivo i nestručnim čitaocima, odnosnotreba izbegavati previše„stručnogjezika". Naravnoda sudijagrami i drugi grafički prikazi veoma moćno sredstvo prikazivanja rezultata istraživanja. Treba opisati i izvedeni eksperiment ili neki drugi postupak prikupljanja podataka.

9) Rezime

Rezime je deo istraživačkog projekta (ili rada) koji se nadovezuje na rezultate istraživanja. Njime se repriziraju rezultati na koncizan način, odnosno iznose

najvažniji (najdragoceniji, najsuptilniji, najubedljiviji i slično) rezultati. U rezimeu treba ukazati šta je ostalo nerazjašnjeno kao sugestiju ka narednim tematskim zadacima.

10) Zaključci

Ovo je završni deo istraživanja projekta (ili rada) i on proističe iz suštine istraživanja. Ponekad se u ovom delu mogu naznačiti i način korišćenja rezultata istraživanja, koji se mogu ponavljati ili služiti kao pretpostavka novim istraživanjima. Može se naznačiti i faza korišćenja rezultata istraživanja kao i doprinosi koji se očekuju bilo da se radi o društvenim ili naučnim doprinosima. Treba naznačiti i unapređenje metoda i postupaka dolaska do naučnih saznanja.

11) Bibliografija

Korektan bibliografski spisak treba da obuhvati sve autore koji su spomenuti ili citirani u toku istraživanja (ili rada) ili koji su na bilo koji drugi način u radu korišćeni..."46

3.1.3.6. Analiza podataka, zaključivanje i prezentacija istraživanja

1) Analiza podataka istraživanja

Suština analize podataka je u tome da se verifikuje hipoteza (ili hipoteze) ili da se ista odbaci. Analiza podataka prethodi zaključivanju, i ona se obavlja prema unapred utvrđenom planu, kako bi se izvršilo: razlaganje podataka na činjenice i realizuje, poređenja dobijenih podataka i konstatovanje činjenica u vidu određenih iskaza. Analiza podataka može se izvršiti kroz nekoliko postupaka: ocena podataka (logična ocena sadržaja podataka koja se obavlja prema logičkim pravilima); slaganje sadržaja prikupljenih podataka (procena dobijene činjenice u odnosu na teorijski koncept o predmetu istraživanja; upoređivanje sadržaja podataka istraživanja; procena grupe eksperata za dotičnu oblast (podaci se daju određenim stručnjacima na procenu); i utvrđivanje međusobne povezanosti podataka u okviru istog istraživanja (izračunavanje koeficijenta korelacije) i drugo. Odabiranje postupaka analize podataka se temelji na oceni mogućnosti njihove primene na raspoloživim podacima, a u smislu sa postavljenim ciljevima istraživanja. Statistička obrada podataka se primenjuje za većinu istraživanja, i ona nije uvek neophodna. Loše prikupljeni podaci se ne mogu korigovati statistikom. Zadaci faza u okviru analize podataka i zaključivanja jeste provera ispravnih hipoteza. Prilikom verifikacije hipoteze treba voditi računa da se proveravaju samo konkretne pojedinačne hipoteze, a preko njih izvedene, posebne i pojedinačne. Kod empirijskih istraživanja treba proveriti činjenicama, a kod racionalnih, misaonim postupcima i operacijama sa pojmovima. Radne i naučne hipoteze se mogu proveravati, korigovati ili iz njih postaviti nove hipoteze uz pomoć posebnih modela. To je, u stvari, saznajna uloga modela.

2) Prezentovanje rezultata istraživanja

Rezultati istraživanja mogu biti po obimu najveći deo pisanog istraživačkog projekta (ili rada), mada to ne mora uvek da bude slučaj. Ovdetreba tražiti najbitnije rezultate koji su proistekli iz istraživanja, a oni se mogu dati: verbalno, numerički, grafički ili kombinovano. Ovaj posao prezentovanja rezultata istraživanja je kreativan čin od koga zavisi dalja sudbina rezultata do kojih je istraživanje došlo. On se može iskazati: izlaganjem naučnog zaključka i izlaganjem

46 Isto, nav. prema: dr Živojin Đurić, dr Dragan Subotić: Metodološki zapisi, knj. 3, Beograd, 2009, str. 52-58.

ukupnog izveštaja o rezultatima istraživanja. Izlaganjem naučnog zaključka opravdava se (ili ne) naučni cilj istraživanja. Obično se počinje od pojedinačnih delova predmeta istraživanja. Ovaj zaključak može biti koncipiran u naučne i praktične svrhe. Izlaganje ukupnog izveštaja o istraživanju i njegovim rezultatima mora da poštuje osnovne principe izlaganja, što zavisi od problema koji je istraživanjem određen. Ono treba da bude prihvatljivo i nestručnim čitaocima, odnosnotreba izbegavati previše„stručnogjezika". Naravno da sudijagrami i drugi grafički prikazi veoma moćno sredstvo prikazivanja rezultata istraživanja. Treba opisati i izvedeni eksperiment ili neki drugi postupak prikupljanja podataka.

3) Rezime

Rezime je deo istraživačkog projekta (ili rada) koji se nadovezuje na rezultate istraživanja. Njime se repriziraju rezultati na koncizan način, odnosno iznose najvažniji (najdragoceniji, najsuptilniji, najubedljiviji i slično) rezultati. U rezimeu treba ukazati šta je ostalo nerazjašnjeno kao sugestiju ka narednim tematskim zadacima.

4) Zaključci

Ovo je završni deo istraživačkog projekta (ili rada) i on proističe izsuštine istraživanja. Ponekad se u ovom delu mogu naznačiti i način korišćenja rezultata istraživanja, koji se mogu ponavljati ili služiti kao pretpostavka novim istraživanjima. Može se naznačiti i faza korišćenja rezultata istraživanja kao i doprinosi koji se očekuju bilo da se radi o društvenim ili naučnim doprinosima. Treba naznačiti i unapređenje metoda i postupaka dolaska do naučnih saznanja.

5) Bibliografija

Korektan bibliografski spisak treba da obuhvati sve autore koji su spominjani ili citirani u toku istraživanja (ili rada) ili koji su na bilo koji drugi način u radu korišćeni.

6) Prilozi

U okviru priloga mogu se naći korišćeni instrumenti, upitnici, pitanja za intervju, obrasci za merenje promena varijabli u eksperimentu, grafički prikazi, fotografije i drugo.

3.1.3.7. Elaborat istraživanja (pojam i struktura)

Elaboriranje je završna faza naučnog istraživanja. Podrazumeva sastavljanje završnog dokumenta (elaborata) koji nije ništa drugo do pisani izveštaj o realizovanom istraživanju. Elaborat sadrži podatke o istraživanom problemu.

Rezultati komparativne analize: Diskusija, Zaključak i Literatura.

Predložene strukture bi se trebalo u što većoj meri pridržavati, ne samo zbog toga što ona olakšava pisanje elaborata, već i zbog toga što se mladi istraživači na takav način navikavaju na poštovanje metodološke forme zastupanje u celom svetu. Pregledaju li se, naime, diplomski,

magistarski i doktorski radovi odbranjeni u poslednjoj deceniji na vodećim svetskim univerzitetima (Harvardu, Oksfordu, Kembridžu, Jejlu i drugima), lako će se prepoznati na ovom mestu predložena struktura. Izvesna odstupanja, koja su posledica specifičnosti teme, su svakako moguća, ali bi ona trebalo da budu umerena i da se kreću samo u okvirima stila autora, a ne da osetnije narušavaju uobičajeni metodološki kanon.47

Kada su u pitanju elaborati proistekli iz teorijskih istraživanja (radovi bibliografskospekulativnog karaktera), onda je veoma teško i nezahvalno predložiti neku kanonsku strukturu. Osnovni razlozi zatosu: velika raznovrsnosttema kojeseu okviru ovakvih istraživanja obrađuju, različita složenostteorijskih modela od kojih se polazi, obim dostupne literature, metodološka i semantička priroda istraživanog problema (nije svejedno da li se radi o primeni istorijskog metoda, naučne analize i sinteze, ili pak metoda klasifikacije kao dominantnog), te, naravno, od stila i afiniteta autora. Jer kako navodi SšKogs! (1968), brojne su determinante koje razlikuju uspešnog od manje uspešnog istraživača. Među njima, kao najznačajnije, on navodi: 1) osetljivost za probleme, 2) fluentnost (bogatstvo ideja), 3) inteligenciji, 4) sposobnost redefinisanja istraživačkog problema, 5) sposobnost elaboriranja, 6) originalnost i 8) fleksibilnost mišljenja. Jedan drugi veliki psiholog, Rot (1982), opisujući tok stvaralaštva kroz koji prolazi istraživač teorijske orijentacije, izdvaja četiri osnovne faze: 1) preparaciju (pripremu), 2) inkubaciju (sazrevanje) ideja, 3) iluminaciju (nadahnuće) i 4) verifikaciju (teorijsko-logičku proveru)."48

3.2. UPRAVLjANjE PROJEKTOM - PROJEKTNI MENADžMENT - PROJECT MANAGAMENT

3.2.1. UPRAVLjANjE PROJEKTOM (OPŠTI TEORIJSKI OKVIRI, POJMOVI I KARAKTERISTIKE)

Upravljanje projektnim aktivnostima zahteva od rukovodioca projekta, kao i svih aktera i subjekata u istraživačkom procesu pristup opštoj metodologiji kao primenjenoj logici, ali u pravcu Koen-Nejgelovog razumevanja naučnog metoda koji ima cilj„da otkrije šta su stvarno činjenice, a u primeni metoda možemo se rukovoditi tim otkrivenim činjenicama",49 odnosno, primenjena metodologija„ima dve osnovne funkcije: a) izgradnja kriterijuma i razvijanje postupaka dokazivanja istinitosti, odnosno, b) doprinosi integraciji većeg shvatanja u jedinstvenom sistemu nauke."50 Odnos teorijskog i empirijskog saznanja utiče i na upravljanje projektom modela organizacije i očekivane ciljeve istraživanja. Kada se razmatra problem epistemološke osnove naučnog i kritičkog mišljenja, moglo bi se zaključiti da postoji bliska

47 Dejan Todorović, "Metodologija psiholoških istraživanja", Beograd, 2008, str. 499-500.

48 Isto,

49 Dragan Subotić:"Faze istraživanja u primenjenoj metodologiji",„Politička revija" br. 1, Beograd, 2009, str. 282.

50 Isto, str. 284.

povezanostu logičkom, epistemološkom i vrednosnom smislu smatra Jelena Pešić, uz argumentaciju da se ne može svesti samo na logički valjano mišljenje:„Oni uključuju i osobeno shvatanje prirode znanja (uslova, mogućnosti i granice) kao i procesa kroz koje se znanje gradi i razvija. Konačno, nauka i kritičko mišljenje srodne su delatnosti ne samo po svom saznajnom karakteru, već i po smislu i društvenoj ulozi usmerenosti ka menjanju ljudske prakse u cilju ostvarivanja univerzalnih ljudskih vrednosti, potreba i interesa." 51

Upravljanje projektnim aktivnostima uključuje u strategijskoj ravni i odgovarajuću naučnu strategiju koja nastaje pod uticajem društvenih potreba i društvenih grupa koje imaju najveći uticaj na nauku. Iako je naučna strategija kao i naučna politika, više usmerena na ostvarivanje problema društvene prakse, njen smisao nije samo u tome... Dok je naučna politika više okrenuta opštijim političkim ciljevima društvenog razvoja, dotle je naučna strategija više usmerena ka specifičnim metodološkim mogućnostima ostvarivanja tih ciljeva",52 a to u naučno istraživačkoj praksi podrazumeva, na primer, u naučnoj zajednici Srbije, precizno definisanje naučnog problema, kako piše dr Zoran Milošević „dakle, naučni problemto jeforma naučnogznanja čijisadržaj čini ono što čovekjoš nijespoznao, ali treba da spozna, tj. to je znanje o neznanju, to je pitanje koje se javilo u toku spoznavanja ili prakse i koje zahteva naučno-praktično rešavanje. U problemu se spajaju njegova empirijska i teorijska osnova".53 Svakako da je ovaj dualizam racionalnog i empirijskog u spoznaji problema istraživanja, na primer, u ravni Poperove filozofije kao„kritičkog racionalizma", kao podvojenosti„racionalnost" i„kritičnost kritičkog racionalizma, za koje Aleksandar Novaković veli: „Pri tom je važno reći da određenje pojma kritičkog racionalizma naizmenice Gretira kako na praktičnom, tako i na teorijskom nivou raspravu, te je i jedan i drugi plan„racioinalnosti" podjednako važan".54

Struktura istraživačkog projekta kao i niz praktičnih naučnih i primenjenih istraživačkih aktivnosti u smislu sistemskog kontrolisanog empirijskog i kritičkog ispitivanja polazne hipoteze jeste da istraživanje predstavlja konkretizaciju i specijalizaciju istraživačkog problema, odnosno„predstavlja složenu i konkretnu celinu teorijskih pretpostavki kao što je: 1) dimenzioniranje; 2) identifikovanje sadržaja (šta je predmet istraživačkog rada; 3) određuje prostor (u kome će se vršiti metod istraživanja); 4) disciplinarno određenje cilja; 5) usmeravanje hipoteze pretpostavke na određeni sadržaj istraživačkog rada; 6) uspostavlja metodu i tehniku koja će se primenjivati u toku istraživačkog rada"55 gde ipak, pripada i niz istraživačko

51 Jelena Pešić:"Kritičko mišljenje, naučno saznanje"u:„Srpska politička misao" br. 1-2, Beograd, 2008, str. 18.

52 Dragan Subotić, Petar Matić:„Istraživanje i naučno-istraživački radudruštvenim naukama", u: „Politička revija" br.4, Beograd, 2009, str. 370.

53 Zoran Milošević:"0 izboru naučnog problema", u:„Poslovna ekonomija", br. 1,Sremska Kamenica, 2010, str. 378.

54 Aleksandar Novaković: "Metodologija kritičkog racionalizma", u:„Srpska politička misao", br. 1-2, Beograd, 2008, str. 35.

55 dr Dragan Subotić:„Tehnike empirijskog istraživanja",„Poslovna ekonomija" br. 2/2009, str. 497.

menadžerskih aktivnosti vezanih za planiranje, organizovanje, upravljanje-realizaciju i kontrolu projektnih aktivnosti.56

Upravljanje projektima polazi odtemeljnih pretpostavki istraživačkog postupka:„a) izbor teme; b) ispitivanje odgovarajuće literature; c) postavljanje hipoteza, itd. Važno je naglasiti da, prema tradicionalnoj metodologiji, ispitivanje počinje s fazom d).57" Prema nekim mišljenjima kada je reč o pokretanju istraživanja„sama praksa bi mogla biti početak istraživačkog rada. Evidentno je da problemi koji se u praktičnom životu pojavljuju mogu pružiti priliku i motivisati istraživače da se bave razvijanjem nauke. Praksa utiče na naučno-istraživački rad, ali sama po sebi ne znači novu spoznaju, te tako ne može biti ni deo naučnoistraživačkog rada..." U ovakvoj situaciji nije dovoljno pozivati se na naučni autoritet. Zainteresovane strane treba upoznati sa: a) suštinom istraživane teme, istraživačkog problema; b) značajem teme i problemima; c) cenom istraživačkog rada i d) očekivanim rezultatima i koristima".58

U naučnom radu dolazi sve više do izražaja„naučni radnik rukovodilac, od čije organizacione i rukovodeće aktivnosti u velikoj meri zavisi uspeh u grupnom naučnom radu. Rukovodilac naučnoistraživačke delatnosti doprinosi njenom povoljnom razvijanju, ako sagledava naučnu problematiku i ako pri raspodeli radnih zadataka zna oceniti za koje će zadatke pojedini naučni saradnici najbolje zadovoljiti, u skladu s njihovom nadarenošću i spremom. Organizator i rukovodilac naučnoistraživačke delatnosti zato ne može biti samo puki administrator, bez iskustva u istraživačkom radu.59 Pojedinačne, specijalizovane discipline menadžmenta„kao što je project menagement - upravljanje projektom, usmerene su na upravljanje pojedinačnim procesima, poduhvatima ili funkcijama u cilju njihovogefikasnijeg izvršavanja."60

Podsećamo, da je projekat „planska odluka koja se javlja kada je potrebno upravljati složenim, međuzavisnim i neizvesnim poduhvatima. Odluke koje se odnose na projekat predstavljaju rezultat jasne i nedvosmislene metodologije. Projekatje planska odluka koja ima preduzetniči, marketing, investicioni, finansijski i izvršni aspekt.61 Stoga, Pero Vasilić smatra da postoje četiri osnovne karakteristike na osnovu kojih se može„odrediti da li se posmatrani zadatak ili poduhvat

56 Ovaj rad ne obuhvata problematiku upravljanja istraživanjima u marketingu, što može da bude i predmet zasebnog rada. O tome videti relevantnu literaturu: dr Hasan Hanić, marketing informacioni sistem", Beograd, 1977, prof. dr Hasan Hanić: Upravljanje marketingom, Beograd, 2008, prof. dr Slobodan Janjić: „Istraživanje tržišta, Beograd, 1995, dr Dragutin Šipka, dr Stevan Vasiljević: Istraživanje tržišta, Banja Luka, 2006, dr M. Milosavljević: Marketing, Beograd, 1996, dr Suzana Salan, Desanka Božidarević: Marketing istraživanja: informaciona osnova marketing menadžmenta, Beograd, 1997.

57 Dr Dragan Subotić, Petar Matić: Istraživanje i naučno-istraživački rad u društvenim naukama, u: Politička revija, br. 4/2009, str. 349)

58 Šandor Šomaći: Uvod u naučni metod, Novi Sad, 2004, str. 64-65.

59 Slavoljub Dubić: Uvođenje u naučni rad (Nauka i naučni metod), Sarajevo, 1970, str. 122.

60 Mr Petar Vasilić: Upravljanje projektima, Prijedor, 2006, str. 48.

može tretirati kao projekat, a to su: a) delokrug (obuhvat) poduhvata; b) neponovljivost (neobičnost); c) kompleksnost i d) podrška poduhvata."62

Pre nego što ukažemo na neke od definicija upravljanja projektima, pojasnićemo naučno istraživanje i kao„realizovanje aktivnosti karakterističnih za istraživački rad. Priroda i obim ovih aktivnosti zavise od teme istraživanja".63Autor Dragan Đuričin navodi da je projektovanje poznato u„literaturi i praksi kao Upravljanje projektom (ili UP). U pitanju je disciplina primenjenog menadžmenta koja je već prošla fazu profesionalizacije, inače, karakterističnu za sve mlade discipline. Za jednu naučnu disciplinu se može reći da je profesionalizovana ukoliko, pored jasne i nedvosmislene koncepcije, ima efikasne modele i tehnike koji se efektno primenjuju u praksi što obezbeđuje komunikaciju među ekspertima i akumuliranje saznanja tako da se odbija uvid u tzv.„najbolju praksu". Ovaj referentan autor navodi i to da su bitni elementi upravljanja projektom razvijeni u 1960-tim i 1970-tim godinama u okviru upravljanja strukturama (Configuration Management) i mrežnih modela (Network Models). Na razvoj discipline bitno su uticali tokom 1980-tih i 1990-tih prodori u oblasti informacione tehnologije. Započelo se sa prijateljskim programima za upravljanje projektima dok je današnja realnost softver za upravljanje poslovima ERP generacije koje ima modul posvećen UP. Na primer, kod BAAN softvera to je BAAN Project.

Upravljanje projektom se razlikuje od opšteg menadžmenta, između ostalog i po predmetu upravljanja. Kod opšteg menadžmenta predmet upravljanja je organizacija (sa funkcijama i procesima). Konvencionalni pristup upravljanju bazira se na konceptu„Zd" u smislu podela rada (division of work), naređivanje (directing) i disciplina (discipline). U modernom okruženju hijerarhiju zamenjuje inicijativnost a determinizam kontigencija."64 Projekat je jedinstven proces ograničen po vremenu, troškovima i resursima, sastavljen od skupa koordiniranih i upravljačkih aktivnosti, sa datumom početka i završetka, koji je preduzet radi postizanja cilja usaglašenog sa definisanim zahtevima.65 Projekat je privremeni napor preduzet da se stvori jedinstven proizvod, usluga ili rezultat.66 Menadžment projektom obuhvata planiranje, organizovanje, praćenje i kontrolisanje svih aspekta projekta u neprekidnom procesu, radi postizanja njegovih ciljeva. Menadžment projektom je primena znanja, veština, alata i tehnika na aktivnosti projekta u cilju

61 Mr Petar Vasilić: Upravljanje projektima, Prijedor, 2006, str. 55.

62 Isto, str. 56.

63 Dr Dragan Subotić: „Projekat i istraživanje (od Nacrta do projekta istraživanja)" u:„Poslovna ekonomija" br. 1/2010. str. 326.

64 Dr Dragan Đuričin: Upravljanje (pomoću) projekata, Beograd, 2005, str. 131

65 JUSIS010006:2001

66 Project Managment Body of Knovvledge - PMBOK a prema American National Standard ANAI/PMI99-001 -2000

ispunjenja zahteva projekta. Isto tako, plan projekta je dokument u kome su postavljeni zahtevi za postizanje cilja/ciljeva projekta. Zainteresovana strana je pojedinac ili grupa pojedinaca sa zajedničkim interesom za poslovanje organizacije isporučioca i okruženje u kojem ona radi. Zainteresovane strane u projektu su: korisnik, primalac proizvoda projekta; potrošač, kao krajnji korisnik proizvoda projekta; vlasnik, kao što je organizacija koja pokreće projekta; suvlasnik, kod projekta sa zajedničkim ulaganjem; osnivač, kao što je finansijska institucija; podugovarač, organizacija koja isporučuje proizvode organizaciji koja vodi projekat; društvo, kao što su pravna ili društvena tela i grupe građana; i interno osoblje, kao što su članovi i organizacije koja vodi projekata. Proces je skup međusobno povezanih ili međusobno delujućih aktivnosti koji pretvara ulazne elemente u izlazne elemente, a aktivnost je uložen napor potreban da se ostvari očekivan rezultat. U sprovođenju aktivnosti se troši vreme i angažuju resursi. Ocenjivanje izlaznih elemenata aktivnosti projekta, koje se obavljaju u određenim tačkama životnog ciklusa projekta kroz proces projekta, a na osnovu definisanih kriterijuma za procese projekta i proizvod, dok je organizacija, matična organizacija, organizacija koja donosi odluku o pokretanju projekta i prenosi projekatorganizaciji koja vodi projekat.Organizacija koja vodi projekat može biti deo matične organizacije, koja se može konstituisati kao zajednički poduhvat ili konzorcijum, i drugo.

Upravljanje projektom je„posao osiguranja krajnjih ciljeva projekata uz suočavanje sa svim rizicima i problemima koji se javljaju u realizaciji. To je jedna specijalizovana oblast upravljanja koja je razvijena da bi se koordinisalo i upravljalo sa većim brojem kompleksnih aktivnosti u modernoj industriji. Upravljanje projektomjeumeće kako izraditi projekat saradnjomljudi udogovorenom vremenu, određenim sredstvima rada i troškovima sa željenim učinkom. Koncept upravljanja projektom, kao što se vidi iz prethodnih definicija, se zasniva na uspostavljanju i korišćenju takve organizacione forme koja omogućava najefikasniju realizaciju projekta, odnosno, najefikasnije korišćenje raspoloživih metoda, resursa i ljudi za postizanje optimalnih rezultata u realizaciji projekta. Na taj način, upravljanje projektom se iskazuje kao kompletna koncepcija, koja obuhvata interdisciplinarnu primenu više metoda i tehnika organizacije, planiranja i kontrole u cilju što efikasnije realizacije određenog projekta.

Osnovna karakteristika Upravljanja projektom (UP)jedajeto„proces sačinjen iz faza. Pri tome koncepcijske specifičnosti mrežnih modela predstavlja okvire za definisanje faza upravljanja projektom procesa. Osnovne faze upravljanja projektom procesa su: 1. definisanje projekta; 2. planiranje i programiranje; 3. kontrola.67

1. Definisanje projekta. U ovoj fazi vrši se dekompozicija projekta na aktivnosti i određuje logički redosled između aktivnosti (tehnološki redosled) kako bi se dobio mrežni dijagram. Mrežni dijagram ima početni događaj i krajnji događaj. Za svaku aktivnost se određuje vreme trajanja i potrebni resursi. 2. Planiranje i programiranje. Krajnji cilj planiranja je određivanje kritičnog puta i vremenskih rezervi. Da bi se to utvrdilo, neophodnojeutvrditi najraniji početak i

67 Mr Petar Vasilić: Upravljanje projektima, Prijedor, 2006, str. 214-215.

najraniji završetak aktivnosti kao i najkasniji početak i najkasniji završetak aktivnosti. 3. Dok se planiranje odnosi na planiranje vremena trajanja elementarnih aktivnosti i projekta u celini, programiranje (ili skeduliranje) se odnosi na uvođenje resursnih ograničenja u vremenski plan. 4. Kontrola. Kontrola obuhvata periodičnu analizu izvršenja aktivnosti, analizu resursnih ograničenja i, eventualno rebalans i reprogram projekta".68

Kao najbolja metoda (koncept) za efikasno upravljanje projektom, danas se u svetu i kod nas koristi koncept project management koncept upravljanja projektom. Ovaj koncept je razvijen u SAD prilikom realizacije krupnih vojnih programa i projekata. Danas se veoma uspešno koristi za upravljanje realizacijom poslovnih, vojnih, istraživačkih i drugih projekata, kao izvanredno upravljačko sredstvo za postizanje planiranih ciljeva projekata, a to je realizacija projekata traženih karakteristika u planiranom vremenu i sa planiranimtroškovima.69

Faze opšteg procesa upravljanja su: a) planiranje realizacije; b) praćenje realizacije; c) kontrola realizacije. Pri tome se posebno izdvajaju osnovni elementi realizacije svakog projekta, koje treba planirati, pratiti i kontrolisati, a to su vreme, resursi i troškovi, te se razmatraju i definišu detaljno mogućnosti i načini planiranja, praćenja i kontrole vremena realizacije projekta, utrošenih resursa i troškova realizacije projekta. Na taj način, ovaj koncept upravljanja projektom sadrži tri osnovna modula upravljanje vremenom, upravljanje resursima i upravljanje troškovima realizacije projekta.

Faze upravljanja projektom obuhvataju: 1. Određivanje ciljeva upravljanja projektom; 2. Definisanje organizacije za upravljanje projektima; 3. Definisanje strukture projekta; 4. Definisanje sistema planiranja i praćenja projekta; 5. Planiranje vremena realizacije projekta; 6. Planiranje i nivelisanje resursa za realizaciju projekta; 7. Planiranje troškova realizacije projekta; 8. Praćenje i kontrola vremena realizacije projekta; 9. Praćenje i kontrola utrošenih resursa; 10. Praćenje i kontrola troškova realizacije projekta; 11. Izveštavanje o toku realizacije projekta (stanje radova, opreme, resursi, troškovi); 12. Izveštaj o zastoju i definisanje mera; 13. Aktualizacija (ažuriranje) planova; 14. Sumiranje rezultata i zatvaranje projekta.70 Od osnovnog koncepta „project managementa baziranog na softverskim paketima, gde su planiranje realizacije projekta, a zatim praćenje i kontrola odvijanja na terenu, bile glavne mogućnosti i oblasti primene, došlose do formiranja i korišćenja novihoblasti kao štosuupravljanje kvalitetom projekta, upravljanje rizikom projekta, upravljanje ljudskim resursima, upravljanje komunikacijama, upravljanje promenama projekta i drugo.

Američka profesionalna organizacija „koja se bavi upravljanjem projektima Project Management Institute, predlaže i koristi jedan konceptupravljanja projektom koji se bazira na podeli i razmatranju osnovnih funkcionalnih oblasti koje obuhvata konceptupravljanja projektima. 68 Isto,str. 132-133.

69 Isto, str. 11.

70 Isto,str. 218-219.

Upravljanje projektom se posmatra kao usmeravanje i koordinacija ljudskih i materijalnih resursa da bi se projekat realizovao u planiranom vremenu, sa planiranim kvalitetom i planiranim troškovima. Na osnovu detaljne analize teorije i prakse project managementa mogu se izdvojiti i definisati sledeće funkcionalne oblasti project managementa koje danas čine njegovu teorijsku bazu i realne mogućnosti za praktičnu promenu: 1. upravljanje obimom projekta; 2. upravljanje vremenom; 3. upravljanje troškovima; 4. upravljanje kvalitetom projekta; 5. upravljanje ugovaranjem; 6. upravljanje nabavkom;7.upravljanjeljudskim resursima;8.upravljanje komunikacijama;9.upravljanje konfliktima; 10. upravljanje promenama u projektu; 11. upravljanje rizikom."71

Treba imati u vidu da postoje različite vrste biznis projekata,„kako su prethodno definisani, sa različitim karakteristikama, tako da je moguće definisati samo osnovnu proceduru upravljanja biznis projektima, koja bi se dalje razrađivala u zavisnosti od specifičnih karakteristika posmatranog projekta. Projekat se posmatra kroz odvijanje osnovnih faza životnog ciklusa projekta", a to su: izrada predloga projekta, planiranje, primena i zatvaranje. Procedura upravljanja projektom se definiše kroz razradu navedenih faza životnog ciklusa projekta, gde se koriste na odgovarajući način definisani obrasci".72Drugi pristup upravljanja biznis projektima zasniva se na osnovnom konceptu, koji je prikazan za investicione projekte, i koji je za ovu namenu posebno prilagođen. Uzimajući u obzir karakteristike biznis projekata i razlike u odnosu na investicione mogu se iz procedure osnovnog koncepta izbaciti sve one faze koje su karakteristične za investicione projekta i tako doći do odgovarajuće procedure za upravljanje biznis projektima. Jedna takva procedura može imati sledeće uopštene faze: 1. cilj i opis projekta (predlog projekta); 2. određivanje rukovodioca projekta i projektnog tima; 3. planiranje vremena realizacije projekta; 4. utvrđivanje potrebnih resursa i finansijskih sredstava; 5. praćenje realizacije i potrebne intervencije; 6. zatvaranje projekta "73

Projektni menadžment treba da odgovori na tri pitanja: a) Obim - šta se projektom želi postići? Kakav jedinstven proizvod ili uslugu korisnik ili sponzor očekuje od projekta? b) Vreme - Koliko vremena je potrebno da se kompletira projekat? Kakav je vremenski raspored neophodnih aktivnosti na projektu? c) Troškovi Koliki bi trebali biti troškovi realizacije projekta?74

Projektni menadžment predstavlja aplikaciju znanja, veština, alata i tehnika na projektne aktivnosti u svrhu ostvarivanja zahteva projekta. Ključni elementi za razumevanje menadžmenta okvira uključuju stejkholdere, oblasti znanja projektnog menadžmenta i alate i tehnike projektnog menadžmenta.

71 Isto,str. 219-220.

72 Isto, str. 222-223.

73 Isto, str. 223.

74 Dušan Bobera: Projektni menadžment, Novi Sad, 2004, str. 6.

1. Stejkholderi su osobe koje su uključene ili koje su tangirane uticajem projektnih aktivnosti kao što su sponzor projekta, projektni tim, osoblje za podršku, korisnici, dobavljači pa čak i oponenti projekta. 2. Oblasti znanja projektnog menadžmenta su ključne kompetencije koje projekt menadžer mora da razvije. Tu pripadaju, pre svega četiri osnovne oblasti projektnog menadžmenta: Upravljanje obimom projekta procesi uključeni u definisanje i kontrolisanje onoga štojeste i onoga što nije uključeno u projekat; Upravljanje vremenom projekta procesi zahteni da obezbede blagovremeno završenje projekta; Upravljanje troškovima projekta procesi koji zahtevaju da se osigura završetak projekta u okviru odobrenogbudžeta;Upravljanje kvalitetom projekta procesi koji zahtevajuosiguranje da će projekat zadovoljiti potrebe zbog kojih je preduzet.

Pomoćne oblasti projektnog menadžmenta su: Upravljanje ljudskim resursima projekta proces koji zahteva da se napravi najefektivniji angažman ljudi u projektu;Upravljanje komunikacijama u projektu procesi koji zahtevaju blagovremeno i prikladno generisanje, skupljanje, distribuciju, čuvanje i raspoređivanje informacija o projektu; Upravljanje rizikom projekta umeće i nauka identifikovanja, analiziranje i odgovora na rizik tokom životnog ciklusa projekta, a u najboljem interesu za ostvarivanje ciljeva projekta; Upravljanje nabavkama projekta neophodni procesi pribavljanja proizvoda i usluga za potrebe projekta iz okruženja.75

Upravljanje projektima podrazumeva primenu znanja, veština, tehnika i sposobnosti kako bi se ostvarile potrebe i očekivanja planiranog projekta i ostvario bilans između kvaliteta, troškova i vremena. Project managementa je najstarija specijalizovana upravljačka tehnika za planiranje i kontrolu projekta u cilju postizanja uspešnih rezultata. Projektni menadžment je ispunjenje projektnih ciljeva prekoljudi i podrazumeva organizovanje, planiranje, kontrolu i vođenje resursa koji učestvuju u realizaciji nekog projekta. On se bavi upravljanjem raznovrsnim projektima radi poboljšanja efikasnosti njihove realizacije. Upravljanje projektima predstavlja naučno zasnovan i u praksi potvrđen koncept kojim se uz pomoć odgovarajućih metoda organizacije, informatike, planiranja, vođenja i kontrole, vrši racionalno usklađivanje potrebnih resursa i koordinacija potrebnih aktivnosti da bi se određeni projekat realizovao na najbolji mogući način. Pojam projekta obuhvata veliki broj različitih poduhvata, poslova i zadataka. To su složeni i neponovljivi poslovni poduhvati, koji su usmereni konačnim ciljevima u budućnosti, a izvode se sa ograničenim ljudskim i materijalnim resursima u ograničenom vremenu.76

Osoben pojam projekta dr Milorad Banjanin vezuje za projektnu pismenost koja definiše konceptualne i komunikacijske sposobnosti u rešavanju poslovnih problema uključivanjem raznih aspekata (tehničkih, ekonomskih, organizacionih i drugih) uključujući i metodu izvođenja poslovnih akcija i projektnom reinžinering projektu što je„jednokratni posao koji raspolaže sa precizno definisanim resursima fizičkim (materijalnim i energetskim), finansijskim, opštim organizacionim, resursima zasnovanim na ljudima i resursima zasnovanim na znanju. Projekat je

75 Isto, str. 7.

76 Dr Dragan Subotić: Upravljanje ljudskim resursima, Beograd, 2005, str. 92.

zaključni proces oblikovanja i izvođenja određenih aktivnosti koje su međusobno logički povezane u postizanju internih i eksternih namenskih ciljeva i odgovarajućih internih i eksternih objektnih ciljeva tako da se postepeno dobija konačni cilj projekta."77 Po ovom autoru proces planiranja projekta se sastoji od sledećih koraka: Utvrđivanje datuma početka projekta; Utvrđivanje datuma završetka projekta; Selekcija projektne metodologije ili korišćenog životnog ciklusa projekta; Determinisanje delokruga projekta unutar naziva faza metodologije, selektovanog projekta ili njegovog životnog ciklusa; (E-project); Identifikovanje ili selekcija metoda za preispitivanje projekta; Identifikovanje, privremenih, unapred odlučnih prekretnica ili drugih kritičnih podataka; Navođenje i ispitivanje zadataka projektnih faza; Ocenjivanje potreba osoblja za izvršavanje svakog zadatka; Ocenjivanje postojećeg osoblja za izvođenje svakog zadatka;Određivanje nivoa znanja neophodnog za obavljanje zadataka; Određivanje zavisnosti među zadacima: a) zadaci koji se mogu obavljati paralelno, b) zadaci koji zahtevaju završetak prethodnih zadataka kako bi se otpočelo njegovo izvođenje; Kontrola projekta ili pregled ključnih tačaka; Procena troškova izvođenja projekta i analize vrednosti beneficija.

U savremenom poslovnom okruženju, rad na odgovarajućim projektima mora biti efikasan i efektivan kako bi se postigle konkurentske prednosti. Današnja kompleksna informaciona traka zahteva od organizacija da rade više projekata istovremeno na različitim/istim mestima. Iz tog razloga došlo je do grupisanja projekata i formiranja projektnog profila uz primenu projektne pismenosti, potrebnu za rad u modernim organizacijama. a) Projekti se grupišu i ne samo zbog zajedničke„teme", koja se odnosi na specifičnu korporativnu strategiju, inovaciju, sadržaj rada ili program rada; b) Projekti se grupišu usled uticaja jedne organizacione mere na najvišem nivou, i to na osnovu korporativne deobe ili partikularne odgovornosti menadžera.

Ovaj autor definiše i pojam projektnog portfolia koji organizuje seriju projekata u„pojedinačan projekat sastavljen od izveštaja koji obuhvataju: projektne ciljeve, troškove, vremenska ograničenja, dostignuća, resurse, rizike i ostale kritične faktore. Projektni portfolio je kolekcija projekata: predstavlja investicioni portfolio; poznatje kao Enterprise Project Management, odnosno preduzetnički projektni menadžment; predstavlja novinu, poboljšanje kvaliteta ili potpunu zamenu; projekti su grupisani kako bi se adekvatnije uočile poslovne potrebe, pri čemu se uzima u obzir celokupan menadžment i procena rizika; zahvaljujući usklađenosti projekta, moguće je racionalno podeliti resurse i unaprediti kolektivne korporativne projektne performanse."78

Geografski disperzivan projektni ili virtuelni tim je„grupa pojedinaca koji rade van vremena, (globalno radno vreme je 24 časa), van prostora (najbolji pojedinci mogu biti locirani bilo gde na svetu, odnosno članovi tima ne moraju biti fizički kolocirani) i van organizacijskih granica, (fleksibilna organizacija sa neprekidno promenljivim uslovima koji zahtevaju interorganizacionu kooperaciju, rast poslovne brzine i konkurentnost) sa linkovima (koji zahtevaju personalnu

77 Milorad K. Banjanin: Metodologija inženjeringa: Inženjerske analize i mreže znanja, 2006, str. 45.

78 Isto, str. 46.

fleksibilnost, tehnološku sofistikaciju ojačanu sa web-ovima komunikacione tehnologije) koji imaju i kontinualne potrebe za poslovnim putovanjima, kvalitetnim informacijama i komunikacionim tehnologijama sposobnim da podržeta putovanja. Naravno,tehnološka povezanostljudi na vrloudaljenim prostorima lokacijama dovela je do mogućnosti obavljanja većine poslova na daljinu i razvoja javne konverzacije koja se odvija po određenim standardima.„Disperzivni projektni timovi su ljudske aplikacije 21. veka". Rezultat izgradnje komunikacionih standarda je da danas mnoge kompanije govore učtivim, homogenizovanim korporativnim jezikom koga su na nivo standarda „doterala njihova marketinška i pravna odeljenja".79

Upravljanje projektom uključuje i korišćenje opštih empirijskih metoda koji su primeljivali u mnogim naukama, kao i metoda (tehnika) za prikupljanje podataka" koje su najpoznatije i najčešće se koriste u društvenim naukama su: posmatranje i razgovor (intervju i anketa). Za sređivanje i prikupljanje podataka služe klasifikacije, merenje i statistički metodi. Uz sve, koriste se i neke druge tehnika, kao što su sociometrija ili analiza sadržaja. Iskustveni podaci služe za proveravanje objektivne zasnovanosti i pouzdanosti teorijskih pretpostavki".80

Za ustaljeni obim projektnih radova može se„postaviti blok-šema vođenja i upravljanja projektom. Ova šema se može koristiti i u prelaznim stanjima iako sa umanjenim ljudstvom i umanjenim obimom radova, odnosno reduciranim poslovima koji obezbeđuju sve operacije vođenja i upravljanja.

Za velike projekte neophodnoje da se konstituiše savet i veće projekta, prvi radi vođenja ili odlučivanja o kompatibilnosti društvenih ciljeva i realizacije, a drugi radi odlučivanja o kompatibilnosti ciljeva iz programa razvoja i realizacije. Operativne odluke, radne instrukcije i direktive o planiranju i korišćenju resursa daje direktor projekta odnosno za manje projekte voditelj. To je rukovodilac koji pokreće operativne aktivnosti u skladu sa zaključcima veća projekta, odnosno analitičkih organa o efektivnosti razvoja projektnih radova. Izvršni organi šeme upravljanja su u ovom slučaju projektni timovi, dok se u povratnoj vezi nalaze merni organi za prikupljanje i obradu podataka o stanju projektnih radova.81

Projektovanje je, na primer, u tehničkim naukama, skup aktivnosti i događaja, procedura i postupaka koji „obezbeđuju dovoljno verovatan logičan razvoj rešenja. Proces projektovanja se često deli na karakteristične etape koje se mogu i ponavljati zbog heurističke prirode metode traganja za rešenjima. Postupna približenja, ispravljanje grešaka i doterivanja rešenja je pravilo a ne izuzetak pri projektovanju. Kada se oceni da su potrebe zadovoljene do razumnog nivoa uspešnosti, prelazi se na narednu etapu. Ponavljaju se pre svega one etape projektovanja koje su vezane za izbor koncepcije rešenja u skladu sa mogućnostima konstrukcione, tehnološke,

79 Isto, str. 48.

80 Dragan Subotić: Tehnike empirijskog istraživanja, u: Poslovna ekonomija, br. 2, Sremska Kamenica, 2009, str. 501.

81 Prof. dr inž. Milisav Momirovski: Prilozi za metodologiju tehničkih nauka, Beograd, 1987, str. 166-167).

proizvodne ili upotrebne realizacije. Provera raznovrsnih ideja, čak i prividno apsurdnih, izvodi se s jednakom pažnjom jer je iskustvo pokazalo da su brojne blokade u našim misaonim procesima prepreke za otkrivanje najboljih koncepcija.

Iako su studijom izvodljivosti dovoljno jasno određeni ciljevi i potrebe, u prvoj etapi projektovanja detaljno se analiziraju elementi potreba i ciljeva uticajnih na izbor koncepcije rešenja. Kada su svi ovi elementi razjašnjeni i prihvaćeni od učesnika projektnih timova, formulišu se istraživački zadaci i time radi što delotvornije formulacije projektnih zahteva. Projektni zahtevi predstavljaju temelj za generiranje raznovrsnih ideja koje bi trebalo da proces projektovanja vode ka delotvornim rešenjima. Projektni zahtevi moraju sadržati podatke o budućim sposobnostima rešenja koje će obezbediti realizaciju ciljeva.

3.2.2. UPRAVLjANjE PROJEKTNIM AKTIVNOSTIMA (PLANIRANjE, ORGANIZOVANjE I REALIZACIJA ISTRAŽIVAČKIH PROJEKATA)

3.2.2.1. Planiranje projektnih aktivnosti

Upravljanje projektom zahteva precizno definisanje relacije: projekat istraživanja, u smislu da„Projekat istraživanja obuhvata teorijski okvir, predmet, cilj i hipoteze istraživanja kao i organizacionu, kadrovsku i finansijsku konstrukciju istraživanja. Faze naučnog istraživanja tiču se preciznog formulisanja predmeta istraživanja (teorijskog i operativnog) činioca i indikatora istraživanja, sve do ciljeva i značaja, odnosno disciplinarnog određenja planova istraživanja,"82 svakako uz neophodne istraživačko-organizacione parametre neophodne za uspeh projekta:„Ukratko, jasni ciljevi, adekvatna podela uloga i odgovornosti, planiranje i komunikacija, posvećenost, kontrola realizacije, fleksibilnost".83

Projekat se može planirati„na dva nivoa globalnom i detaljnom. Globalno planiranje realizacije projekta služi za sagledavanje celokupne realizacije projekta; na osnovu njega se pristupa detaljnom planiranju, koje služi za neposrednu realizaciju i kontrolu. Plan bi trebalo da sadrži sledeće informacije: definisane procedure, izveštaje projektnih zadataka, isporuke u projektu, WBS strukturu, ključne događaje, resursne zahteve, međuzavisni rad, vremenski raspored događaja, osoblje, organizaciju i odgovornosti, metode razvoja i set alatki koje će biti korišćene, izvornu dokumentaciju I resursni I finansijski pregled."(Jovanović, i dr., 2001, str. 92). Planiranje projekta je temeljan za realizaciju, postupak koji treba da odgovori na tri naučna pitanja: 1) Šta sadrži projekat? 2) Kako se vremenski realizuje projekat (sa tačnim datumom početka i kraja projektnih aktivnosti)? 3) Koliko projekat finansijski košta? Postupak treba da je u skladu sa zahtevima standarda J115 150 10006 i metodologiju koja se koristi u SAD i EU. Dokument o projektu treba da ima sledeće elemente: Informacije o projektu, ciljeve projekta, faktore uspešnosti, strateške i temeljne/baskdgoips! informacije, planske informacije, finansijske

82 Dr Dragan Subotić: „Projekt istraživanja (od Nacrta do projekta istraživanja)", u: „Poslovna ekonomija" br. 1, Sremska Kamenica, 2010, str. 325.

83 Isto, str. 360.

i planske informacije kao i potpise ovlašćenih lica. Ova primenjena dimenzija upravljanja projektima, pokazuje se kao moguća i u oblasti političkog života, na primer u relaciji liderstvo i projektni menadžment, kod definisanja karakteristika projekta: a) definisan životni vek; b) definisani merljivi rezultati; c) definisani resursi (ljudi, vreme, troškovi) kao i d) organizaciona struktura sa definisanim odgovornostima u upravljanju projektima ili, pak, u nekoliko faza projektne dokumentacije, od inicijativnog projektnog dokumenta, referentnog okvira predloga, budžeta, a posebno analize političkog rizika koji obuhvata „identifikaciju svih rizika koji se mogu pojaviti u projektu, procenu njihovih uticaja, i, što je takođe velika akcija koja će se provesti da se rizici umanje ili neutrališu".84Modeli organizovanja i rukovođenja projektom zahtevaju i korišćenje u istraživačkoj praksi, u konkretnim istraživanjima odgovarajućeg naučnog metoda „kako opšte epistemološko-logičke principe saznanja, tako i skup postupaka i tehniku istraživanja u određenoj oblasti saznanja",85 kao i tipove istraživanja, poputtemeljnih istraživanja čiji su ciljevi: 1) razvoj opšteg znanja; 2) odgovor na jedno (odabrano) pitanje i 3) ostvarivanje statistički važnih veza. Aplikativna istraživanja podrazumevaju: 1) razumevanje ili rešavanje problema; 2) odgovor na više pitanja realnog okolinama; 3) ostvarivanje važnih veza različitih činioca istraživane pojave".86

Potrebno je planirati„odvijanje projekta u celini i to kako kroz„globalne faze, tako i kroz pojedinačne aktivnosti sve do završetka projekta. Za svaku aktivnost u projektu treba proceniti potrebno vreme za izvršenje i na osnovu tih podataka, izračunati potrebno vreme za završetak pojedinih faza (delova) i za završetak projekta u celini. Takođe, treba obraditi potrebne resurse i njih povezati sa izvršenjem pojedinih aktivnosti. Na osnovu toga, mogu se proceniti troškovi završetaka pojedinih aktivnosti i projekata u celini. Planiranje realizacije projekta može biti globalno i detaljno. Globalno planiranje obuhvata grubu razradu realizacije projekata, dok detaljno planiranje precizno definiše sve elemente realizacije projekta. Globalno planiranje daje planove koji služe višem rukovodstvu za sagledavanje i upravljanje projektom, dok detaljno planiranje omogućava rukovodiocu projekta i projektnom timu da operativno prate i kontrolišu realizaciju svih delova i projekta u celini. Ne postoji jednoznačna tehnika planiranja projekta. Planiranje treba biti realno, široko, a jasnim ciljevima i dokumentacijom. Prilikom planiranja treba uvek postavljati pitanja: zašto, kada, kako, ko, gde...

Koraci pri planiranju koji zadovoljavaju različite ciljeve: a) prepoznati sve elemente projekta kao što su: konstrukcija, temelji, električne instalacije, razni delovi...; b) prepoznati sve učesnike projekta: izvođač, naručioc, tim...; c) odrediti odgovornosti učesnika u projektu za svaki projektni element; d) odrediti ključne tačke u projektu, npr.: početak, završetak dela konstrukcije,

84 Dr Dragan Subotić:"Liderstvo i projektni menadžmentu politici",u:„Politička revija"br. 1, BeDgrad, 2008, str. 258.

85 Dr Dragan Subotić:"Metode naučno i empirijskog istraživanja", u:„Politička revija br. 2, Beograd, 2009, str. 304.

86 Isto, str. 310.

testiranje, itd.; e) odrediti posebne projekte ili projekte između ključnih tačaka; f) odrediti svaki događaj."

Planiranje je od presudnog značaja za „projektni menadžment. Planiranje projekta znači detaljno utvrđivanje onoga što je potrebno da se kompletira, i uspešno završi projekat, zajedno sa tri kritične dimenzije kvaliteta, vremena i troškova. Potrebne radnje pri planiranju su: utvrdite objekte projekta; izaberite baznu strategiju za postizanje objektiva; razbijte projekat na subjedinice, ili projektne korake; odredite standarde izvođenja za svaku sub-jedinicu; odlučite koliko je vremena potrebno da kompletirate svaku sub-jedinicu; koncipirajte troškove subjedinice i združite troškove u sredstva projekta; koncipirajte potrebnu organizaciju osoblja, uključujući broj i vrstu pozicija, zaduženja i odgovornosti svakog pojedinačno; odlučite koje je obučavanje najpovoljnije za članove projektnog tima (ukoliko je neophodno); razvijte potrebnu poslovnu politiku i procedure.87

Plan je opis načina na koji„nameravamo da ostvarimo određeni cilj. Reč plan obično se koristi u značenju predviđanja troškova ili rasta, ali ukoliko on ne sadrži neku vrstu opisa na koji način će rast biti ostvaren, nije korektno nazivati ga planom u smislu upravljanja projektima. Plan ne govori samo o tome da ćemo nešto da uradimo, već objašnjava i kako ćemo to da uradimoDNauks, i dr., 2005, str. 81). Plan obrade i izveštajajebitan deosvakogprojekta istraživanja.On nužno obuhvata: 1. plan kontrole podataka (tehničke i logičke); 2. plan sređivanja podataka po određenim obeležjima; 3. plan prebrojavanja po osnovnim sociodemografskim obeležjima; 4. plan analize podataka; 5. plan ukrštanja podataka i njihovogtabeliranja; 6. plan zaključivanja na osnovu podataka; 7. sadržaj izveštaja o rezultatima istraživanja.

Prilikom izrade planova ukrštanja podataka, njihovogtabeliranja i zaključivanja, neophodno je voditi računa o tome da li se primenjuje komparativni metod, da li se radi o uzročno-funkcionalnoj, strukturalnoj i li nekoj drugoj vrsti analize.88 Na primer, prilikom korišćenja konsolidovanog modela program tapadeteŠa, dr Mića Jovanović tvrdi da postoji„sedam nivoa u planiranju portfolia projekta. Planiranje: proces planiranja svakog projekta u odgovarajućim vremenskim terminima i u okviru zahtevanih resursa. Slično je planiranju pojedinačnih projekata; Transmisija (prenošenje):transmisija pojedinačnih (individualnih) projekata do centralnetačke (središta); Konsolidovanje (učvršćivanje): proces kombinovanja mnogih pojedinačnih (individualnih) projektnih planova u plan programa; Procena: iznošenje postojećih konflikata između projekata i identifikacija problema, posebno za prekomerne resursne zahteve više projekata; Eksperimentisanje, ispitivanje i donošenje odluka: proces ispitivanja više alternativnih strategija da se pronađe optimalni raspored za budući rad; Širenje: donete odluke se

87 Dr Zdravko Glušica: Projektni menadžment, Novi Sad, 1997, str. 47.

88 Dr Slavomir Milosavljević, Ivan Radosavljević: Repetitorijum iz metodologije društvenih istraživanja, Beograd, 1975, str. 65-66

raznose natrag do pojedinačnih projektnih timova, što omogućava modifikaciju pojedinačnih projektnih planova; Izvršenje postavljenih zahteva: povratna sprega realizovanog."89

Strateško planiranje za poslovno okruženje, smatra Dušan Bobera je„proces formulisanja i implementacije odluka o budućem usmerenju preduzeća. Proces je značajan za preživljavanje svake organizacije zbog toga što se radi o procesu na koji se organizacija prilagođava konstantno menjajućem okruženju i primenjiv je na sve tipove organizacije. Proces formulisanja obuhvata: pregled spoljnjeg okruženja organizacije i industrijskog okruženja; interpretiranje menjajućeg okruženja u smislu šansi i opasnosti;analiza resursne osnove preduzećasa ciljemda se ocene jake i slabe strane; definisanje misije poslovanja suprotstavljajući šanse i opasnosti iz okruženja sa resursnim jakim i slabim stranama; definisanje ciljeva za postizanje misije bazirane na vrednostima najvišeg upravljačkog vrha i osećaja odgovornosti.90 O realizaciji istraživanja se može govoriti i u„dva smisla: prvo kao o svim aktivnostima u procesu istraživanja počev od utvrđivanja potrebe (naučne i društvene) za istraživanjem, preko izrade naučne zamisli, planova realizacije istraživanja, izrade uputstva za obuku saradnika u istraživanju, obuku saradnika, predistraživanje, reviziju projekta, sakupljanje i obradu podataka, izradu izveštaja i korišćenje rezultata istraživanja. Taj celokupni tok istraživanja Akof prikazuje šemom operacija i komunikacija u toku istraživanja. Isti proces, ako se izostave akteri, radnje i odnosi, može se prikazati i šemom osnovnih faza istraživanja.Udrugom smislu o realizaciji istraživanja može se govoriti kao o realizaciji određenog istraživačkog projekta odnosno određene naučne zamisli. Saglasno sadržaju ova dva pojma imenovana istim terminom, možemo govoriti i o dva različita sistema planova realizacije projekta istraživanja. a) preliminarni plan realizacije istraživanja koji je nužno okviran i neprecizan jerse konstruiše pre izrade svihsastavnih delova projekta, pre detaljne razrade nacrta zamisli. Ovaj plan je sastavni deo idejne skice projekta istraživanja i služi kao orijentacija naručiocu projekta istraživanja i naučniku realizatoru projekta u pogledu potrebnog vremena, potrebnih kadrova i sredstava za realizaciju projekta; b) plan realizacije istraživačkog projekta izrađuje se tek posle usvajanja nacrta naučne zamisli, i posle izrade instrumentarija, kada se već tačno zna koji će sve postupci biti korišćeni, koliko je prostorna i vremenska disperzija predmeta istraživanja i izvora podataka, kao i drugi zahtevi projekta.

Dok se plan realizacije istraživanja radi u vreme u koje se radi i idejna skica (koja po pravilu sadrži samo preliminarno definisanje problema, preliminarno određenje predmeta sa, eventualno, segmentarnim činiocima i generalnom hipotezom i popisom metoda) plan realizacije projekta, kao što smo već rekli, tek kada je Nacrt naučne zamisli sa instrumentarijumom gotov. Od njega se zahteva visoki stepen preciznosti i tačnosti. Stoga je ovaj plan nužno proizvod veoma dobrog poznavanja svih faza i činjenja u toku realizacije istraživačkog projekta, poznavanje društvene situacije u kojoj se projekt realizuje i mogućih bliskih promena u situaciji. Po konkretnom sadržaju osnovna razlika je u tome što se u plan realizacije istraživanja planiraju i potrebno

89 Mića Jovanović, Ana Langović: Upravljanje projektom, Beograd, 2001, str. 110-111.

90 Dušan Bobera: Projektni menadžment, Novi Sad, 2004, str. 66-67.

vreme, kadrovi i sredstva za izradu nacrta naučne zamisli odnosno izradu projekta istraživanja kao naučnog i operativnog dokumenta, dok plan realizacije istraživačkog projekta to ne sadrži. Opšti osnovni sadržaj za oba pomenuta plana je u svemu ostalom isti. Plan istraživanja odnosno plan realizacije projekta istraživanja sastoji se iz tri posebna, međusobno povezana i uslovljena plana: a)terminskog plana, b) plana kadrova i c) plana sredstava.

Terminski plan predviđa potrebno vreme za obavljanje svih radnji koje projekat predviđa kao potrebne za svoju realizaciju. Sadržaj terminskog plana može se, nešto pojednostavljeno, prikazati na sledeći način: 1) izrada kriterija za izbor saradnika; 2) izrada uputstava za obuku saradnika; 3) okupljanje i izbor saradnika šireg sastava (preliminarni izbor); 4) testiranje (ispitivanje) i ocena saradnika; 5) predistraživanje: a) odlazak na mesto sakupljanja podataka; b) rad na mestu sakupljanja podataka; c) kontrola rada saradnika; d) povratak sa mesta sakupljanja podataka; d) obrada podataka sakupljenih predistraživanjem; f) analiza podataka i zaključivanje; 6) revizija projekta uključujući i instrumentarij; 7) analiza rada saradnika na terenu; 8) konačni izbor saradnika; 9) instruiranje izabranih saradnika; 10) istraživanje rad na terenu: a) odlazak na mesto sakupljanja podataka, b) rad na sakupljanju podataka, c) kontrola rada na sakupljanju podataka, d) povratak sa mesta sakupljanja podataka; 11) sređivanje podataka: a) prenošenje podataka, b) kontrola (tehnička i logička) podataka, c) klasifikacija obeležja i izrada sistema modaliteta unutar istog obeležja, d) obrada i iskazivanje sakupljenih podataka u vidu standardnih grupnih iskaza; 12) analiza podataka; 13) izrada izveštaja o rezultatima istraživanja; 14) prezentacija izveštaja o rezultatima istraživanja.

Kao što se iz prikazane strukture terminskog plana vidi terminski plan odnosno vreme potrebno za obavljanje poslova u procesu istraživanja uslovljeno je: 1) načinom sakupljanja podataka; 2) mestom sakupljanja podataka i obrade podataka; 3) vrstom i lokacijom izvora podataka; 4) načinom transporta i obrade podataka; 5) kadrovima (brojem, stručnim i ličnim osobinama); 6) sredstvima.

Planom kadrova predviđa se broj saradnika određenih kvalifikacija, struka, sposobnosti i ličnih osobina za svaki pojedini posao i za svaki vremenski period. On se zasniva na vrstama, poslova i potrebnom vremenu. Terminski i plan kadrova su bitni činioci plana sredstava posebno njegovog finansijskog dela,mada se može reći i da je plan sredstava bitan činilac planova kadrova i vremena. Plan kadrova i terminski plan mogu se iskazivati kao posebne celine (što je uobičajeno), ali se mogu iskazivati i kao jedna celina sastavljena od podataka koji se odnose na poslove, potrebno vreme i potrebne kadrove, date međusobno povezane. Iskazivanje terminskog i kadrovskog plana kao jedne celine ima određene prednosti stoga što su potrebe realizaicje projekta uočljivije.

Plan sredstava predviđa potrebna sredstva za realizaciju istraživanja. On, po pravilu, ima tri dela. a) finansijski deo, kojim se predviđa potreban novac, izvori, dinamika priticanja sredstava, troškovi po vrstama, potrebna valuta, i slično; b) prostorija za rad; c) tehnička oprema od hartije i olovke do aviona i kompjutera. Finansijski deo plana ima relativno stabilnu strukturu. Tu se

nužno predviđaju: bruto i neto lični dohoci; autorski honorari; honorari po ugovoru o delu; dnevnice; putni troškovi; naknada (zakupnina) za korišćenje prostorija; naknada za korišćenje tehničkih sredstava; troškovi za potrošni materijal; troškovi za publikovanje rezultata istraživanja. Deo plana o prostorijama sadrži: prostorije u kojima će se obavljati redovni poslovi organizovanja rada na realizaciji projekta; prostorije za obuku i rad saradnika; prostorije za obradu podataka; prostorije za prikupljanje i čuvanje podataka; magacinske prostorije. Deo plana o tehničkim sredstvima podrazumeva: a) odeljak o sredstvima komuniciranja i veza; b) odeljak o transportu; c)odeljak o tehničkim instrumentima rada. Odeljak a) obuhvata telefon, računar, teleprinter, radio, TV, itd.. Odeljak b) podrazumeva sve vrste prevoza uključujući i pešačenje. Odeljak c) obuhvata sve obrasce, olovke, pera, pisaće mašine štamparije, kompjuter, i sl., što se neposredno upotrebljava u procesu prikupljanja podataka, njihove obrade i korišćenja.91

3.2.2.2. Upravljanje projektima (funkcije projektnog menadžmenta)

3.2.2.2.1. Organizovanje projekta struktura projektne organizacije

Struktura projekta sadrži: 1) definisanje strukture projekta (Work Brekdown Structure - WBS); 2) definisanje organizacione strukture (Organizational Breakdown Structure-OBS) i 3) matricu raspoređivanja odgovornosti (Responsibility Assignment Matrix - RAM). Struktura projekta omogućava niz projektnih aktivnosti, poput: planiranja, terminiranja, planiranja troškova, praćenja i izveštavanja o realizaciji projekta.

Projektno organizovanje u širem smislu, u teoriji, metodologiji i praksi razmatra se s više mogućih aspekata„kao što to uopšteno vredi kada se razmatra organizacija. Aspekti razmatranja projektnog organizovanja su: tehničko-tehnološki aspekt; organizacijski; ekonomsko-tržišni; društveno-politički i sociološki i psihosociološki. Razmatranje projektnog organizovanja s jednog aspekta uključuje i razmatranje, bar delimično, po nadovezujućim ostalim aspektima, i to s različitim opsegom i preklapanjima. Prema ovom modelu razmatranje se sa tehničko-tehnološkog aspekta povezuje se s razmatranjem s organizacijskog aspekta i s ekonomsko-tržišnog a s razmatranjima s ostalim aspektima manje se povezuje.92

Polazni koraku primeni koncepta upravljanja projektom predstavlja„definisanje odgovarajuće organizacione forme, koja će biti zadužena za upravljanje realizacijom projekta. Pri tome treba, zavisno od specifičnosti određenog preduzeća i projekta koji se realizuje, definisati odgovarajuću organizacionu formu sa svim potrebnim izvršiocima i rukovodiocima, odrediti njihove zadatke, prava i odgovornosti, zatim način njihove koordinacije, korišćenje potrebnih metoda i tehnika itd."

91 Dr Slavomir Milošević, dr Ivan Radosavljević: Repetitorijum iz metodologije društvenih istraživanja, Beograd, 1975, str. 67-74.

92 Dr Anton Haus: Organizacija projekta, Zagreb, 1982, str. 7.

U teoriji postoje dva osnovna pristupa, koja se koriste za projektovanje organizacije za upravljanje projektom. Prvi je klasičan pristup, koji predlaže tri organizacione forme: funkcionalnu, projektnu i matričnu. Drugi je kontigencijski pristup, koji je savremeniji i moderniji i on predlaže pet mogućih organizacionih formi.

Funkcionalna organizacijauupravljanju„realizacijom projekta predstavlja, u stari, korišćenje funkcionalne organizacione strukture preduzeća za upravljanje projektom. Koordinaciju poslova, na upravljanju projektom obavlja rukovodilac projekta, koji je odgovoran za efikasno upravljanje projektom. Kod ove organizacije se formiraju organizacione jedinice za pojedine grupe istovetnih poslova funkcije i u njima rade ljudi, specijalisti za određenu vrstu poslova. Funkcionalna organizaciona struktura je hijerarhijski orjentisana, sa linijskom podelom odgovornosti i ovlašćenja.

Matrična organizaciona forma kontigencijskog pristupa, kao i kod klasičnog pristupa,„predstavlja kombinovanu organizacionu formu,koja ima posebnog rukovodioca projekta sa značajnim ovlašćenjima u upravljanju projektom i posebno kadrove koji rade za potrebe projekta... Ova organizaciona forma se koristi kada je udeo projekta veći i kada postoje kontinualni zahtevi za limitiranim resursima. Kod ove organizacione forme, rukovodilac ima stvarnu upravljačku funkciju vezanu za planiranje, organizovanje i kontrolu aktivnosti projektnog osoblja.93

Matrična organizaciona forma jefleksibilna i veoma promenljiva organizaciona forma. Ona je pogodna kada je kod većih projekata neophodno učešće izuzetnih specijalista iz funkcionalnih jedinica matične organizacije. Rukovodilac projekta kod matične forme ima veća ovlašćenja nego projektni ekspert i projektni koordinator, a manja od rukovodioca projekta kod projektne forme. Kao i kod klasične forme, moguće su različite varijante matrične forme u zavisnosti od ovlašćenja i odgovornosti rukovodioca projekta. Projektna forma u kontigencijskom pristupu predstavlja takvu organizacijsku strukturu u kojoj rukovodilac projekta predstavlja stvarnog upravljača projektom i konačnog donosioca odluka za ostvarenje aktivnosti projektnogtima. Ona predstavlja, u pogledu ovlašćenja i odgovornosti rukovodioca projekta, najbolju i najznačajniju organizacionu formu, koja omogućava najefikasnijeupravljanje projektom.

Kod ove organizacione forme, rukovodilac projekta ima na raspolaganju sve potrebne resurse i ostvaruje upravljanje preko fizičkih i finansijskih resursa. On takođe, ima na raspolaganju sve potrebne kadrove,koji su organizaciono locirani u okviru posebne organizacionejedinice forme koja se zove projektni tim. Rukovodilac projekta je ujedno i rukovodilac projektnog tima i ima sva ovlašćenja u vezi sa kadrovima koji su u okviru projektnog tima. Formiranjem projektnog tima kao posebne organizacione forme, koja radi na upravljanju projektom, on postaje nova funkcionalna jedinica matrične organizacije, koja može da ima sopstvene funkcionalne podjedinice, slično matičnoj organizacionoj strukturi. Projektna forma daje najveća ovlašćenja i najveće upravljačke mogućnosti rukovodiocima projekta.To je veoma dobra i primenljiva

93 Mr Petar Vasilić: Upravljanje projektima, Prijedor, 2006, str. 239.

organizaciona forma, koja je usmerena isključivo na realizaciju projekta. Pogodna je kada su u pitanju veći i složeniji projekti,koji su od velikog značaja za matičnu organizaciju.94 Svaka organizacija ima ciljeve. Ciljevi svake organizacije su da radi više, brže, bolje i sa manje troškova. Kompanija mora da ima efikasnu i efektivnu organizaciju koja obezbeđuje maksimalno korišćenje resursa i razvoj novog koncepta kvaliteta.To zahteva od menadžmenta da ovlada novim tehnikama organizovanja. Organizacioni ciljevi u svakoj kompaniji se mogu podeliti u tri osnovne grupe: a) izgraditi sposobne poslovne funkcije koje grupišu istovrsne resurse i koje predstavljaju znanje i iskustvo koje se stiče u kompaniji; b) razviti timski način rada koji je orijentisan ka realizaciji pojedinih projekata, u koji ulaze zaposleni iz različitih poslovnih funkcija, sa različitim znanjima i iskustvima; c) izgraditi procesnu organizaciju koja povezuje se poslovne procese u kompaniji.

Rukovodilactima je centralna figura koja organizuje, usmerava i koordinira rad članova projektnog tima, motiviše članove i rešava konflikte, a sve u cilju realizacije projekta. Rukovodilac tima mora da se angažuje, organizuje i da upravlja komunikacijom u jednoj organizaciji. On mora biti dobar komunikator, da poseduje potencijal za vođenje ljudi, moć, jasno definisan cilj i pravac kojim će do njega stići. Rukovodilactima mora da vodi, motiviše, planira, nadgleda, obučava, koordinira, daje savete itd. Ni jedan rukovodilac nije idealan. Rukovodilac je odgovoran za uspešnost celokupnog projekta. Njegova odgovornost je višestruka.

Postoje različite vrste rukovodilaca, na primer, veliki diktator„je tip rukovodioca koji je čvrst i dosledan, ne poštuje tuđu slobodu, veruje da se do uspeha dolazi samo disciplinom. Veliki tata veruje da su međuljudski odnosi važniji od postizanja ciljeva. Hodajući kompjuter aktivno traga za novim rešenjima. Postoji velika distanca sa timom, saradnici su hladni u odnosu sa njim, veoma je poštovan zato štoefikasno dolazi do rešenja.Tatin sin jetip rukovodioca koji ima dečije karakteristike koje nisu adekvatne poslu kojim se bavi. Emotivno je osetljiv, a ponašanje mu je srdačno ili hladno. Veruje da je suština uspeha u igri." (Subotić, 2005, str. 97). Kreator je vrsta originalnog rukovodioca sa jasnom emocionalnom stabilnošću. On je siguran i izuzetan, teži ka neizvesnosti.

Rukovodioci projekta koriste različitestrategijeda bi motivisali članove projektnogtima na rad. Svaka strategija ima za cilj da zadovolji potrebe članova projektnog tima u postizanju projektnih ciljeva. Prva, tj. osnova motivisanja je komunikacija. Dobra komunikacija između rukovodioca projekta i članova projektnog tima obezbeđuje zadovoljenje elementarnih ljudskih potreba. Nosioci dobre komunikacije moraju biti rukovodioci projekta. Njihova posvećenost prema ostalim članovima projektnog tima, kao i spremnostda saznaju njihove probleme i da ih rešavaju, obezbeđuje da se članovi tima osećaju sigurnije i da imaju osećaj pripadnosti. Pripadnost i sigurnost su osnova ljudske potrebe članova projektnog tima, a komuniciranje je jedno od osnovnih sredstava za zadovoljavanje ovih potreba.

94 46 Isto, str. 240.

Druga strategija radne motivacije je stav rukovodioca prema zaposlenima. Pozitivan stav menadžera, u smislu pretpostavke da su radnici vredni, požrtvovani i da se nalaze u projektu, deluje motivišuće na radnike. Treća strategija motivisanja zaposlenih jeste osmišljavanje i obogaćivanje posla. Ova strategija ima za cilj smanjenje dosade na radnom mestu,tj.utoku obavljanja rada. Rotacija jejedan od načina eliminacije dosade na radnom mestu. Radnik se ne zadržava dugo na istom radnom mestu, već ga rukovodilac projekta, u toku određenog vremenskog ciklusa, preseljava sa posla na posao."95

3.2.2.3. Upravljanje projektnim timom

Članovi projektnog tima treba da poseduju sledeće osobine: a) dobar saradnik je fleksibilan, otvoren za inovacije, uvekspreman da pomogne, odan timu, pouzdan, siguran, neguje ciljeve, društven, duhovit; b) izazivač je neizvesan, originalan, pošten, otvoreno postavlja pitanje, uvek je za otvorenu diskusiju; c) istraživač je ciljno orijentisana osoba, daje savete koji su utemeljeni na iskustvu; d) dobra vila je pravi umetnik za stvaranje sjajne klime i atmosfere čak i u stresnim situacijama. To je osoba koja mnogo pruža i ohrabruje. Voli da putuje i povezuje firmu sa drugim organizacijama; d) buntovnik bez razloga je prisiljen da se takmiči, zalaže se za anarhiju i tvrdi da vođe treba ukinuti.96

Ukoliko u toku realizacije projekta nastupi problem vezan za ljudske resurse, može se rešavati u nekoliko faza: Prva je preliminarna faza,koja se sastoji u utvrđivanju promena neophodnih za realizaciju projekta. Ukoliko se utvrdi da su promene neophodne, onda projektni tim zajedno sa rukovodiocem na čelu, utvrđuje ciljeve promena i način koji vodi do njih. Druga faza jeste faza analize i dijagnoze, gde se predlažu metode za prikupljanje potrebnih informacija i strategiju koju treba da sprovede projektni tim. Informacije se prikupljaju poznatim metodama intervjua i ankete, koje se sprovode među angažovanima na realizaciji projekta. Treća faza je dogovor o ciljevima, koji se žele postići realizacijom projekta. Znači, u ovoj fazi rukovodilac projekta, zajedno sa svojim timom, postiže saglasnost u pogledu ciljeva. Četvrta faza je akcioni plan, ima obeležja operativnog planiranja,jer se radi o kratkim vremenskim periodima. U petoj fazi, dolazi do aktiviranja plana za rešavanje problema nastalih u toku realizacije projekta. U ovoj fazi se kontroliše sprovođenje akcionog plana. Kontrolu vrše članovi projektnog tima i rukovodilac projekta. Šesta faza revizija ciljeva i planova, to je finalna faza u procesu rešavanja problema nastalih u toku realizacije projekta. Potrebno je prekontrolisati planove i ciljeve.97

3.2.2.4. Upravljanje realizacijom projektno-istraživačkih aktivnosti (faze projektne realizacije)

Ukoliko je pri poslovanju primenjen pristup upravljanja preko projekta, bitno je da projektni menadžeri razumejuda svi projekti imaju pet faza: 1) iniciranje, 2) planiranje, 3) realizacija, 4)

95 Dr Dragan Subotić: Upravljanje ljudskim resursima, Beograd, 2005, str. 97-98.

96 Isto, str. 92-98.

97 Isto,str. 98-101.

kontrolisanje i praćenje i 5) zatvaranje projekta. Iniciranje. Pri iniciranju projekta, menadžment treba da postavi generalnu (opštu) viziju ili misiju kojom se identifikuju vrste projekta bitnih za kompaniju u skladu sa zadacima, vremenskim trajanjem i budžetom. Pristup upravljanja preko projekata obezbeđuje rad sa informacijama iz prethodnih i tekućih projekata, što omogućava procenu potencijalnog rizika i profita (ili cost-benefit za interne projekte). Faza planiranja - planovi realizacije obično vrše selekciju projektnih ili uslužnih menadžera koji će imati odgovarajući autoritet za vođenje projekta. Faza realizacije i faza kontrole. Projektni menadžeri (na operativnom nivou i izvršioci na globalnom nivou) prate korišćenje resursa, procenjuju vreme realizacije, analiziraju troškove i vreme i proširuju izveštaje. Mrežni i ostali projektni sistemi unapređuju spremnost i tačnost podataka, omogućavaju bolju komunikaciju i predstavljaju proširene izveštaje menadžmentu i kada sastanci nisu mogući ili predstavljaju dodatne troškove. Faza zatvaranja. Cilj ove faze je da se dostignu formalni konsenzusi da bi se projekat realizovao.98

Upravljanje istraživačkim postupcima se realizuje u skladu sa potrebama društva i pojedinih njegovih delova. Obezbeđenjem organizacijskih, kadrovskih i drugih rešenja stvaraju se potrebni uslovi za istraživanja u domenu pojedinih nauka ili grupa nauka. Organizovanje stručne delatnosti - istraživanje organizuju i sprovode stručni organi kao nosioci plana i investitori. Tu spadaju sledeće delatnosti: 1) Organizovanje izrade programa istraživanja; 2) Ugovaranje istraživanja; 3) Kontrola realizacije podataka; 4) Rešavanje organizacijskih problema; 5) Razvoj sistema informisanja; b) Saradnja sa drugim naučnim oblastima; 7) Vođenje kadrova i slično.99

Čak i u početnoj fazi takve teorije mogu se uočiti„preovlađujuće sistematizacije, poimanja i imenovanja.Takva je, na primer, ključna sistematizacija faza realizacije, osnovnih pojmova, termina i teorijskih znanja koja tim (i o tim) fazama pripadaju. Prema toj sistematizaciji istraživanje se realizuje u pet faza. Te faze se realizuju postupno, ali se neke, na primer, prikupljanje, sređivanje i obrada podataka mogu realizovati (delom) paralelno.100

98 Mića Jovanović, Ana Langović: Upravljanje projektom, Beograd, 2001, str. 121.

99 Nav. prema: dr Dragan Subotić:„Faze istraživanja u primenjenoj metodologiji" u: Politička revija br. 1/2009, str. 286.

100 Dr Novak Milošević, mr Saša Milojević: Osnovi metodologije bezbednosnih nauka, 2001, str. 217.

Predistraživanje je prva faza realizacije istraživanja mada neki autori smatrajuda je to„završna faza projektovanja, odnosnoda se predistraživanjem definitivno proverava projekat istraživanja. U tom smislu se razlikuju predistraživanje u užem i širem smislu. U širem smislu predistraživanje obuhvata i izbor, obuku i nadzor nad radom saradnika ispitivača kao i samo predistraživanje dok se uži smisao odnosi na samo predistraživanje. Ako se predistraživanje shvati u užem smislu onda bi njegova funkcija mogla da bude u proveri postavki projektovanja, ali širi smisao nameće razmatranje obe faze kao početne faze realizacije istraživanja, sa radom na terenu, obradom podataka i drugim operacijama koje imaju karakteristike primene projktovanih postavki."101

a) Odabiranje saradnika

Odabiranje saradnika je prvi zadatak koji očekuje istraživača na početku realizacije naučnog i usvojenog projekta. Saradnicima se smatraju sva ona stručna lica koja učestvuju u istraživanju na različitim poslovima. To su pre svih terenski saradnici čiji je zadatak prikupljanje podataka na terenu u skladu sa principima predviđenim projektom. U saradnike se ubrajaju i lica koja rade na poslovima sređivanja podataka, obrade materijala, tehničkim i pomoćnim poslovima. Ipak, pod saradnicima na istraživanju najčešće se naglasak stavlja na saradnicima na prikupljanju podataka ispitivačima. zbog značaja i osetljivosti njihovih radnih zadataka za ovu grupu saradnika neophodne su posebne pripreme. Kod njih je neophodna prethodna selekcija, obuka, naknadna selekcija pa i stalan nadzor u toku rada. Ostali saradnici se lakše uklapaju svojim delom posla tako da se njihov izbor ne nameće kao poseban problem.

Zahtevi za selekcijom saradnika na terenu uglavnom su uslovljeni sledećim elementima: a) predmetom istraživanja; b) određenim metodama, tehnikama i instrumentima; c) izvorima podataka; d) uslovima rada na terenu, i d) raspoloživim sredstvima koja će tokom rada biti na

101 Prof. dr Dobrivoje Mihailović: Metodologija naučnih istraživanja, Beograd, 1997, str. 116.

raspolaganju. Prethodne odrednice prisutne u situaciji realizacije istraživanja nameću tri vrste zahteva saradnika. To su:

a) stručni zahtevi; b) bio-medicinski zahtevi i c) psihološki zahtevi. Stručni zahtevi koje postavljaju saradnički poslovi izraženi su kroz nivo i vrstu stvarnog i formalnog obrazovanja. Najčešće je dovoljno srednje obrazovanje, ali ima ispitivanja koja zahtevaju viši ili visoki obrazovni nivo.102

Odgovornost menadžera projekta koji bitrebaloda poseduje odgovarajuće formalno menadžersko obrazovanje, završenu obuku i trening iz ove oblasti, zahteva i niz drugih osobina (ljudske osobine, tehničke i menadžerske veštine i slično), jer njegova poslovna aktivnost obuhvata sledeće celine: a) Opšta dužnost: implementacija politike i procedura projekta, obezbeđenje potrebnih resursa za izvršenje radova, održavanje profesionalnosti i produktivnosti osoblja na projektu uz sprovođenje obuke gde je to potrebno, uspostavljanje i održavanje kvaliteta projekta, identifikacija i obezbeđenje alata koji će biti korišćeni na projektu.

b) Iniciranje projekta: razvoj koncepta projekta, definisanje kriterijuma uspešnosti projekta, definisanje ograničenja i pretpostavki projekta i sprovođenje cost-beneffit analize. c) Planiranje projekta: razvoj detaljnog plana projekta uz pomoć projektnog tima, kreiranje strukture i organizacije projekta, razvoj ili pomoć u razvoju terminiranja projekta, plana komunikacija, plana menadžmenta rizikom, plana snabdevanja, procene budžeta i drugo, osiguranje uslova da menadžment, korisnik, finansijer i ostali ugovarači preuzmu obaveze za projekat, osiguranje uslova da projekat bude temeljno zasnovan i odobren, određuje resurse potrebne za projekat (plan resursa), odobravanje kvaliteta projekta (planiranje kvaliteta, osiguranje kvaliteta i kontrola kvaliteta). d) Izvršenje projekta: upravljanje dnevnim zadacima i usmeravanje tima koji radi na projektu, redovan nadzor nad stanjem projekta (poređenje planiranog budžeta i realizovanih sredstava), redovan nadzor nad mrežom aktivnosti na projektu, upoređenje termin plana sa stvarnim stanjem, osiguranje da plan projekta uve bude ažuriran i overen. d) Kontrola projekta: izmene u budžetu i planu projekta i izrada preporuka po potrebi, razmatranje rezultata obezbeđenja kvaliteta projekta, učešće u odboru za kontrolu projekta radi odobrenja izmena projekta i nadzor rizika projekta i uspostavljanje procedura za smanjenje rizika. f) Zaključenje projekta: izrada akcionog plana za bilo koji proizvod koji ne prođe test prihvatljivost, obezbeđenje odobrenja korisnika i menadžmenta o završetku posla, zaključenje otvorenih aktivnosti, izrada izveštaja o implementaciji, zaključenje sesije edukacije, zaključenje finansija, arhiviranje svih projektnih podataka, pomoć ako treba u proverama posle završetka projekta, pomoć administraciji u zaključenju (zatvaranju) ugovora i proslava uspeha sa učestvujućim stranama i projektnim timom.

Teorijski okvir upravljanja projektom moguće je sagledati i iz značenja Maks Veberovogpristupa metodologiji. Naime,„Veberježeleoda objedini dva različita gledišta: istorijsko i anti-istorijsko gledište društvenih nauka. Pokušao je da zauzme srednji stav i izmiri ova dva gledišta i posvetio

102 Isto.str. 116-117.

je pažnju sledećim problemima: a) shvatanje načela izbora predmeta istraživanja; b) stavu nauke prema kulturnim vrednostima; c) načinu objašnjavanja društvenih pojava, odnosno d) pojmovnoj strukturi idealnihtipova".103

O značaju projektovanja a time i upravljanja projektnim aktivnostima govori i shvatanje Maksa Vebera o odnosu nauke prema društvenoj praksi, jer, po njemu, za razliku od X. Rikerta„dva su osnovna razloga zašto nauka ne može toliko uticati na vrednosne stavove društva: a) da je nauka, izgrađena na određenom vrednosnom stanovištu, odnosno, 2) stvarnost je iracionalna i samim tim je nemoguđe imati jedinstven sistem vrednosti".104Ipak, definisanje naučne politike kao„najznačajnijih posredujućih spona između društvenih delova i naučnih delatnosti.... Stvarna polazna osnova naučne politike najčešće je ograničena na aktuelne probleme. Međutim, to nije dovoljno, ako se želi da naučna politika ostvaruje što skladniji odnos između društvenih potreba i naučnih delatnosti."105

3.2.2.4.2. Realizovanje istraživanja (jedan pristup tehnologiji naučno-istraživačkog rada)

Proces faza realizacije (izvršenja) projekta obuhvata: a) izvršenje (realizaciju) plana; b) praćenje rizika u projektu i c) izveštavanje o stanju projekta.

Izbor saradnika je veoma važan i uslovljen je većim brojem činilaca, među kojima su najvažniji: a) potrebna lična svojstva saradnika, kao i b) mogućnosti angažovanja saradnika u datoj situaciji. Lična svojstva odnosno osobine saradnika utvrđuju se prema zahtevima odnosno svojstvima: a) predmeta istraživanja; b) odabranih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka; c) izvora podataka; d) uslova rada u koji uključujemo i društvenu situaciju; d) raspoloživih sredstava za istraživanja.106

Zahtevi u pogledu ličnih osobina i sposobnosti razlikuju se od posla za koje se saradnik angažuje, ali se u svim slučajevima vodi računa o sledećem: a) nivou i vrsti stvarnog i formalnog obrazovanja saradnika; b) fizičkom zdravlju i izdržljivosti (naročito kada se radi o saradnicima koji se angažuju za terenski rad); c) inteligenciji nivou i strukturi inteligencije; d) karakternim osobinama ličnom poštenju, savesnosti, tačnosti, odgovornosti, poverljivosti i sl.; e) komunikativnosti, adaptabilnosti za koncentraciju, pamćenje, održavanje pažnje i slično.107

103 Dr Dragan Subotić:„Teorijski okviri metodoloških istraživanja", u: Politička revija, br. 3-4, Beograd, 2008, str. 1512-1518

104 Dr Dragan Subotić:„Metoda posmatranja u istraživanju", Politička revija br. 3/2009, str. 242.

105 Dr Dragan Subotić, PetarMatić:"Istraživanjei naučno-istraživački radudruštvenim naukama", Politička revija br. 4/2009, str. 369.

106 Dr Slavomir Milošević, dr Ivan Radosavljević: Repetitorijum iz metodologije društvenih istraživanja, Beograd, 1975, str. 67-74.

107 Isto, str. 75-76.

Razlog izvođenja predistraživanja je u prirodi i svojstvima društvenih pojava koje mogu biti predmet istraživanja. Mada su osnovne strukture društvenih pojava (njihovi osnovni činioci) relativno stabilni, sama pojava može biti vrlo kratkotrajna, svaka od pojava je vrlo promenljiva, a svaki činilac pojave može se javiti u bezbroj varijanti i bezbroj funkcija, veza i odnosa. Predistraživanje ima više funkcija u istraživanju, a najvažnije su: a) provera celokupnog projekta; b) posebna provera izvora podataka, instrumenata i postupaka; c) provera kadrova; d) provera organizacije rada na ostvarivanju projekta istraživanja. Provera projekta kao celine ostvaruje se proverom izvora podataka instrumenata, postupaka i obradom podataka.

Prilikom provere izvora podataka utvrđuju se adekvatnost, verodostojnost i dovoljnost izvora podataka. Provera instrumenata podrazumeva njihovu adekvatnost i upotrebljivost za korišćenje određenih izvora podataka i za sakupljanje i evidentiranje podataka, dok se kod postupaka proverava njihova podobnost za uspostavljanje i održavanje odgovarajućih kontakata sa izvorima podataka i za njihovo korišćenje. To se obavlja radom na terenu na način koji je predviđen za sprovođenje istraživanja. Tok sakupljanja podataka i upotrebljivost tih podataka, siguran su kriterijum za utvrđivanje adekvatnosti i podobnosti projekta za nameravano sticanje načelnih saznanja o predmetu istraživanja.

Funkcionisanje organizacije proverava se, u prvom redu, u onim delovima koji omogućuju odgovarajuće i pravovremeno snabdevanje, transport i smeštaj ekipe saradnika, transport i obradu prikupljenih podataka. Predistraživanjem se, nužno zahtevaju sledeće tri vrste izvora podataka: a) uobičajeni,korišćeni izvori podataka kako bi se utvrdilo da li je kod njih došlo do kakve promene; b) delimično i ne često korišćeni izvori podataka; c) novi, nepoznati izvori podataka da bi se u ovoj fazi proverila mogućnost njihovog korišćenja, ali i da bi se eventualno otkrili novi izvori odnosno nove mogućnosti korišćenja već poznatih izvora podataka. Podaci sakupljeni predistraživanjem, kao i podaci o samom predistraživanju pažljivo se obrađuju i analiziraju. Podaci o predistraživanju prikupljaju se pomoću dnevnika rada svakog saradnika u koji se po unapred planiranom postupku unose opažanja saradnika.108

a) Rad na terenu prikupljanje podataka

Neposredno prikupljanje empirijskih podataka obavlja se neposrednim uspostavljanjem veza dodira između istraživača i izvora podataka o pojavi, zatim provokacije odnosno izazivanja stanja u kojima se suština istraživanog predmeta manifestuje preko indikatora ili jednostavno prisustvovanje pojavi (manifestacijama pojave), odgovarajućeg evidentiranja podataka o pojavi i prenošenja podataka do mesta određenja, sabirnog mesta podataka. U radu se koriste predviđeni instrumenti i čine potrebni postupci.

Kontrola rada na terenu je organizovan i planski sistem. Ona je višestruka. Prvo, to je kontrola koja se ostvaruje kroz određenu evidenciju, uputstva i rad sa instrumentarijumom. Drugo, to je kontrola koju svakodnevno vodi određeni organizator rada jedne manje osnovne radne grupe.

108 Isto, str. 86-88.

Treće, to su specijalizovani saradnici koji se javljaju na terenu i vrše neposrednu proveru ponašanja i rada saradnika.

Obrada i analiza podataka

Obrada i analiza podataka logički i epistemološki su konstitutivni deo istraživačkog projekta. Način njihove realizacije unapred je utvrđen već u nacrtu naučne zamisli, a uslovljen je predmetom, ciljem i naročito hipotezama. Obrada i analiza podataka su, u suštini, sistem provere hipoteza odgovarajućim misaonim i drugim radnjama i postupcima korišćenjem sakupljenih podataka.

Celokupan rad sa sakupljenim podacima može se podeliti na tri osnovne faze: 1. sređivanje podataka, u čije okvire spada: a) kontrola podatka (logička i tehnička), b) klasifikacija obeležja podataka prema njihovim svojstvima; 2. obrada i iskazivanje podataka u vidu standardnih, grupnih iskaza kao što su serije, tabele, grafikoni i slično; 3. Analiza podataka, koja obuhvata: a) koncipiranje i planiranje analize, b) analiza kao misaoni proces kojim se vrši: ocena podataka, izbor i primena analitičkog postupka tehnike analize, verifikacija hipoteza; 4. Zaključivanje o pojavi, izrada izveštaja o naučnom saznanju i korišćenje rezultata naučnog saznanja.109

Postupak obrade podataka dobijenih u istraživanju je„sastavni deo svakog istraživačkog projekta. U njemu se, u obliku plana, preciziraju sledeći elementi postupka obrade podataka: kontrola podataka (logička i tehnička), sređivanje podataka, prebrojavanje podataka, analiza podataka, tabeliranje i ukrštanje podataka i zaključivanje o podacima. Kao poseban sastavni deo projekta istraživanja i njegovog dela o načinu obrade podataka precizira izveštaj o rezultatima istraživanja kao konačan izlaz iz celog sistema istraživanja. U načinu obrade utvrđen je, uglavnom, njegov sadržaj.110

Za svaku od nabrojanih faza rada na obradi i analizi podataka radi se„veći broj planova. Tako se već prilikom završetka rada na instrumentariju za prvu fazu fazu obrade i sređivanje podataka pripremaju: plan i uputstvo za logičku i tehničku kontrolu kojima se predviđaju i objašnjavaju postupci i kriterijumi utvrđivanja i selekcije odgovarajuđih i pogrešnih podataka; klasifikacija koja sadrži kategorijalni sistem i kodeks šifara; plan tabeliranja i nacrta tabele (obradnih i finalnih); plan oblika iskazivanja podataka.

Za drugu fazu analizu podataka, pripremaju se: plan i uputstvo za analizu; plan i uputstvo za proveru hipoteza; plan korišćenja analitičkih tehnika. U suštini, plan analize, koji je konkretizacija koncepcije analize, determiniše sve prethodno pobrojane planove i uputstva. Centralno mesto u planu analize ima postupak provere hipoteza, u prvom redu zato što analitičke tehnike nisu za to dovoljne.

109 Isto, str. 88-90.

110 Prof. dr Dobrivoje Mihailović, 1998, Tehnologija organizacije, Beograd, 1998, str. 235.

Za treću fazu priprema se plan izveštaja. U izvesnim slučajevima moguće je pripremiti i osnovu za zaključivanje o pojavi izvedenu iz plana i uputstva za proveru hipoteze. Rad na sređivanju, obradi i analizi podataka započinje stvarno još u toku prikupljanja podataka na terenu. On se, sve do iskazivanja podataka, sukcesivno i simultano odvija za sve vreme, a naročito je taj rad izrazit na kontroli podataka u fazi prikupljanja podataka. Radijednostavnijegizlaganja, ovde ćemo materiju izlagati tako kao da se svaka pojedina faza ili njen deo ostvaruju po hronološkom redu, kao da se prvo završi u celini jedna, pa onda tek započne druga.

1. Sređivanje podataka

Rad na sređivanju podataka započinje kontrolom podataka i to tehničkom i logičkom kontrolom.

1.1. Logička kontrola podataka

Logička kontrola ostvaruje se, uglavnom, dvema operacijama. Prva je otkrivanje grešaka i omašaka u podacima; druga je otklanjanje grešaka i omaški. Otklanjanje grešaka se vrši njihovim ispravljanjem ili dopunom podataka. S obzirom da greške mogu biti tehničke i logičke-epistemološke, tj. da mogu biti posledica slučajnetehničke greškeutoku prikupljanja podataka ili greškeulogičkom konceptu ili u pogrešnosti teorije (teorijskog koncepta) koja je osnova koncepta istraživanja, vrši se prvotehnička kontrola. Zadataktehničke kontroleje da utvrdi pravilnost korišćenja instrumenata u istraživanju i nedostatke koji su nastali zbog nepravilnog rada u sakupljanju podataka. Tako, na primer, prilikom evidentiranja odgovora datih u intervjuu, intervjuer može da načini niz tehničkih grešaka: da na pogrešno mesto upiše podatak u obrazac, da vrši permutaciju brojeva, da propusti da upiše neke podatke, i slično. Tehničkom kontrolom se sve ove greške prvo otkrivaju i obeležavaju, pa se docnije o postupku u vezi sa njima odlučuje. Ovo je jednostavniji oblik kontrole.

1.2. Klasifikacija obeležja podataka

Klasifikacija obeležja podataka sastavljena je iz dva osnovna podsistema postupaka: a) izrade kategorijalnog aparata kriterijuma za klasifikaciju i kodeksa šifara; b) obeležavanje (šifriranje) i razvrstavanje podataka prema njihovim svojstvima, prema sličnosti odnosno raličitosti svojstava u određene manje ili više homogene grupe.111

2. Obrada podataka

Obrada podataka podrazumeva: a) signiranje (obeležavanje) šifriranje podataka na osnovu kodeksa šifara koji mora biti izveden iz kategorijalnog sistema i klasifikacije; b) razvrstavanje i prebrojavanje podataka njihovim unošenjem i obrade tabela (ako se radi ručna obrada) na bušene kartice itd. ako se primenjuje mehanografska odnosno elektronska obrada; c) ukrštanje i tabeliranje podataka; d) uopštavanje i iskazivanje podataka.

2.1. Šifriranje podataka

111 Isto, str. 92-99.

Šifriranje ili signiranje podataka je prvi postupak posle kontrole podataka ili, u jednostavnijim istraživanjima, paralelni, istovremeni postupak sa kontrolom podataka.To je obeležavanje podataka grupa podataka znakom unapred utvrđenim Kodeksom šifara. Šifriranje se koristi zbog ekonomičnosti i racionalnosti u radu.

Kodeks šifara je dokument sačinjen na osnovu klasifikacije obeležja odnosno odgovarajućeg kategorijalnog sistema i modaliteta koji on sadrži, iskazujući ih u obliku simbola. Ovi simboli se organizuju u kodeks šifara uz nužno poštovanje principa konvencionalnosti (shvaćene kao uobičajenost upotrebe), isključivost (diskriminativnosti svhaćene kao pravilo da za svako svojstvo imamo samo jednu šifru i da se jedna šifra odnosi samo na jedno određeno svojstvo ili jednu grupu svojstava), ekonomičnosti (u smislu štednje vremena, kadrova i sredstava) i asocijativnosti (u smislu logičkog uspostavljanja veze između šifre i mišljenja istraživača). Pritom se nastoji da se udovolji pravilu da isti modaliteti različitih obeležja odnosno svojstava imaju istu šifru.

Napred navedenim principima (konvencionalnost, isključivost, ekonomičnost, asocijativnost) najlakše je udovoljiti korišćenjem numeričkih šifara arapskim brojevima i dekadnim sistemom. Šifre mogu biti: jednostavne jednom šifrom isti sadržaj; vezane šifre one koje se ponavljaju ili se vezuju za druge šifre; kombinovane šifre one koje izražavaju vezu među samostalnim svojstvima.112

2.2. Razvrstavanje i prebrojavanje podataka

Na osnovu, ustanovljenih svojstava obeležja podataka klasifikovanjem i šifriranjem, podaci se razvrstavaju u određene srodne grupe. Kod ručne obrade za to služe tzv. obradni obrasci kod kojih je formirano zaglavlje prema korišćenim šiframa i ostavljene odgovarajuće rubrike za ubeležavanje „recki" po jedna „recka" za svaki podatak šifriran određenom šifrom.

Prebrojavanje je postupak kojim se utvrđuje kvantitet broj, količina, određenog svojstva odnosno broj istraživanih jedinica koje poseduju određeno svojstvo. To je u stvari utvrđivanje „distribucije" rasprostranjenosti i „frekvencije" učestalosti određenih svojstava. No prebrojavanje ne mora biti samo upoznavanje kvantitativnih dimenzija pojave već istovremeno i njenih kvalitativnih svojstava. prikupljeni podaci, čiji se kvantitet utvrđuje prebrojavanjem, mogu se odnositi i na kvalitetkvalitativna svojstva pojave (na pr. na intenzitet, smer, itd. pojave).

Prebrojavanje podrazumeva korišćenje opštenaučne statističke metode, pa, prema tome, i naučno saznanje o suštinskom o opštem posredstvom pojavnog i pojedinačnog, korišćenjem osnovnih posebnih metoda i metodskih postupaka: indukcijom i sintezom.

2.3. Ukrštanje i tabeliranje podataka

112 Isto, str. 92-104.

Ukrštanje podataka uslovljeno je konceptom i planom analize, zaključivanja i izveštaja o rezultatima istraživanja, a i klasifikacijom podataka. Pojam ukrštanje odnosi se prvenstveno na statističke podatke, ali se ne mora odnositi sa

mo na njih, već se, na specifičan način, može koristiti i na druge vrste podataka, na primer u analizi pojmova i slično. Ukrštanje je, kao misaoni postupak, dovođenje više grupa svojstava obeležja istih jedinica istraživanja u međusobnu vezu. Postupak ukrštanja podrazumeva: a) izbor podataka grupa podataka koje međusobno valja ukrstiti; b) nivo složenost ukrštanja; c) organizacija i oblik tabele (kako da na tabeli budu iskazani); d) postupanje po drugim specifičnim zahtevima.

2.4. Iskazivanje podataka

Podaci moraju biti iskazani jasno tako da nema sumnje na šta se odnose; precizno tako da isključuju svaku proizvoljnost; iscrpno bez neopravdanog odbacivanja ili sažimanja podataka; logično tako da imaju prirodan red svojstava i logičan redosled pojmova; kondenzovano tako da sadrže samo podatke potrebne za razumevanje pojave na koju se odnose; pregledno tako da ih je lako uočavati i pratiti razumevati; konvencionalno (osim kada potrebe istraživanja to neopozivo zahtevaju) tako da se koriste uobičajeni, širem krugu poznati načini. Podatke možemo saopštavati u oblicima: a) verbalnom, pisanim tekstom; b) numeričkom, brojkama (apsolutnim i relativnim) c) grafičkom, pomoću različitih crteža i grafikona; d) kombinovanom što je čest slučaj naročito ako se radi o mnogobrojnim podacima koji se odnose na različita obeležja i svojstva, a nalaze se u međusobnoj vezi. Najčešće su kombinacije verbalni obliknumerički oblik; verbalni oblik grafički oblik, mada ne retko kombinuje i numerički sa grafičkim oblikom. Numeričko istraživanje je naročito primenjivo u statističkim istraživanjima. Najčešći iskazi su tada pomoću numeričkih nizova (indeksa i slično), srednjih vrednosti, ranglista i tabela.

Analiza podataka

Analiza podatakajemisaona aktivnostuopštavanja podataka (u„činjenice") i formiranja odgovora na pitanja sadržana u hipotezama, ili, jednostavnije, to je proveravanje (verifikacija), hipoteza korišćenjem sakupljenih i obrađenih podataka. Analiza podataka je faza naučnog saznanja koja prethodi naučnom zaključivanju. Analitički postupak kao misaona aktivnost ostvaruje se kroz: a) razlaganje podataka na predmete (identifikovan po obliku) i na odnose (relacije) između predmeta; b) poređenje istovrsnih podataka proveravajući njihovu logičku koherentnost; c) konstatovanje činjenica u vidu određenih iskaza o predmetima, relacijama, svojstvima i aktivnostima ispoljeni, u stvarnosti.

Prema tome, analizom se dolazi do konstatacije o činjenicama koje služe za verifikaciju pojedinačnih hipoteza. Analiza se izvodi po unapred utvrđenom analitičkom, konceptu i planu, a na osnovu analitičkih pravila, čime se obezbeđuju valjanost (objektivnost i pouzdanost) misaone aktivnosti istraživača.

Analitički koncept i plan analize

Analitički koncept određen je naučnim ciljevima istraživanja i kao i naučni ciljevi, stepenast. Onjeunapreddeterminisan konceptom istraživanja i, posebno sistemom hipoteza, čija se provera i vrši putem konstatovanja činjenica.

Zato se mora obezbediti prodornost, pouzdanost i ekonomičnost analitičkog postupka. Realizacija analitičkog koncepta uslovljena je kvantitetom i kvalitetom fonda prikupljenih podataka. Stoga analizi neposredno prethodi odnosno javlja se kao prva faza analize, ocena podataka.

A) Ocena podataka

Ocena valjanosti podataka izvedena je i saglasna postupku verifikacije hipoteze. Za verifikaciju hipoteza (prihvatanje ili odbacivanje) bitne su samo tzv. krucijalne činjenice, te je stoga predmet ocene u suštini sveden na to da li oni omogućavaju, kroz sređivanje i obradu, konstruisanje potrebnih krucijalnih činjenica. Ocenom podataka, prema tome, utvrđuje se da li su podaci dovoljni i da li su adekvatni i validni za predmet i hipoteze istraživanja. S obzirom da imamo kvalitativne i kvantitativne podatke, utvrđuje se: a) za kvalitativne podatke: da li se podaci odnose sadržajno na predmet istraživanja; da li valjano izražavaju smer i svojstva pojave; b) za kvantitativne podatke: da li valjano izražavaju meru (rasprostranjenost, intenzitet itd.) istraživane pojave. Na taj način dolazimo do saznanja da li podaci zaista izražavaju proučavanu pojavu, njen obim i dubinu, smer i intenzitet, potrebna svojstva i dimenzije pojave.

a) Izveštaj o rezultatima istraživanja

Priprema izveštaja o rezultatima istraživanja je završna faza realizacije istraživanja, a svrha joj je da zainteresovanim licima saopšti rezultate proučavanja s dovoljno pojedinosti i uređene tako da svaki čitalac može razumeti i oceniti valjanost zaključaka. Lica koja koriste rezultate istraživanja, a na početku tog lanca su najčešće samo naručioci, zahtevaju od istraživača da se istraživanje završi i dobiju dokumenat iz koga mogu videti šta je od svega toga bilo. Izrada tih dokumenta, izveštaja o rezultatima istraživanja, jeste poslednji radni zadatak koji istraživač u okviru konkretnog projekta ima.

U većini metodoloških udžbenika se pod završnom istraživačkom fazom podrazumevaju dve operacije. To su: a) izlaganje naučnog zaključka, i b) izlaganje ukupnog izveštaja o rezultatima istraživanja. U suštini, obe ove operacije čine jedinstveni napor da se na što adekvatniji i jasniji način prezentuje ono što je u istraživačkom poduhvatu najvažnije,a što će opravdati društveni i naučni cilj istraživanja. Njime bi trebalo da se obezbedi priključak konkretnog istraživanja i njegovih rezultata s naučnim fondom i društvenom praksom korišćenja rezultata.113

113 Prof. dr Dobrivoje Mihailović: Metodologija naučnih istraživanja, Beograd, 1998, str. 142.

Većina izveštaja o rezultatima istraživanja počinju izlaganjem naučnih zaključaka do kojih je istraživanje došlo. Njihovim izlaganjem opravdava se (ili neopravdava) naučni cilj istraživanja. To je deo koji na kondenzovan način biva vraćen naučnom fondu kao novi doprinos i uvećanje. Do naučnog zaključka se dolazi tako što se istraživanjem konstatovane činjenice dalje sistematizuju, upoređuju i od njih formiraju širi sistemi saznanja o stvarnosti. Formiranje naučnog zaključka ima indukativan tok u kome se polazi od elementarnih činjenica i njihovim sažimanjima dolazi do celovitog sagledavanja pojave koja je predmet istraživanja.

Kod izvođenja naučnog zaključka počinje se od pojedinačnih delova predmeta istraživanja. Svaki od tih delova predmeta istraživanja ima posebnu hipotezu formulisanu još u fazi projektovanja. Za svaku od pojedinačnih hipoteza izvodi se zaključak u smislu njene potvrđenosti, ili odbačenosti. Pored zaključaka za svaku od pojedinačnih hipoteza daje se i odgovarajuća argumentacija koja je sastavni deo tog zaključka. Argumentima se ukazuje na vrednost zaključaka i dokaza. Naučni zaključakse kompletira izlaganjem načina kojim sedo njega došlo.Toznači da ovaj metodološki deo izveštaja sadrži kratak presek postupaka kojima su potvrđeni sudovi izrečeni u zaključku istraživanja.114

3.2.2.5. Finansiranje istraživačkih projekata

Sredstva za obavljanje redovnih aktivnosti, preduzeća pribavlja iz različitih izvora. Konkretno, postoje tri izvora finansiranja: (Đuričin, 2005, str. 163), pozajmnjivanje, uplaćivanje i stvaranje. Pozajmljivanje sredstava prouzrokuje obaveze. Uplaćivanje sredstava se obavlja emisijom i prodajom akcija. Stvorena sredstva predstavljaju neraspodeljene profite koji nisu odliveni kroz raspodelu.

Upravljanje finansijskim resursima u okviru projektnog menadžmenta je značajna aktivnost rukovodioca projekta, jer, procenjivanje troškova projekta zbog utvrđivanja budžeta nije lakojer, postoji puno različitih vrsta troškova kojetreba uključiti u procenu. Tu je i stalno prisutno pitanje prirode i odnosa direktnih i indirektnih troškova. Direktni troškovi su oni koji nastaju u direktnoj realizaciji projekta. To su obično i najočiglednije kategorije troškova i obuhvataju rad, materijal, opremu, zalihe, objekte, obuku i druge troškove. Indirektni troškovi se odnose na„održavanje prostorija, opšte usluge i organizaciono okruženje u kome projektni tim funkcioniše. Mogu obuhvatati: a) Socijalna davanja: Deo troškova koji se obračunava na plate radnika, a odnosi se na zakonom propisane doprinose (za socijalno penzijsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, obrazovanje) i poreze. Obično se obračunavaju kao procenat direktnih troškova za plate radnika; b) Prostorije: Troškovi nastali usled potrebe za održavanjem okruženja u kome funkcioniše projektni tim za vreme trajanja projekta. Uključuju troškove iznajmljivanja prostorija, režiju, održavanje zgrade, komunikacione mreže, kancelarijski materijal i slično; c) Opšti i administrativni troškovi: Troškovi usluga menadžmenta i pomoćnog osoblja, poput sekretara i sektora finansija, nabavke i kadrova, na primer. Uslučajevima kada organizacija ili kompanija zarađuje radeći na projektima profit ili dobitovojejoš jedna komponenta procene projekta.

114 Isto, str. 143.

3.2.2.6. Etika u istraživanju

U praksi se pod pojmom etike podrazumeva„moral koji je po svom poreklu proizvod čovekovog razuma, intelekta, sposobnosti saznanja i planiranja svojih postupaka. Moral je istovremeno zasnovan i na čovekovoj nagonskoj sferi. Istraživačka etika ne dozvoljava primenu metodskih postupaka i tehnika koje bi mogle da oštete zdravlje ili da zbog istraživanja odlože efikasno lečenje.115 Opisujući osobine koje krase naučnog radnika, Midhat Šamić ističe da istraživač treba da ima„...interes i ljubav za nauku, sposobnost uopštavanja i izvođenja opštih zaključaka i sudova (...) razvijen i oštar posmatrački dar, smisao za rad, sistematičnost u radu i tačnost, razvijen kritički duh, što jejedan od osnovnih postupaka naučnika i nauke uopšte, samokritičnost koja omogućava da bude nad svojim simpatijama i antipatijama, apriornim mišljenjima i predrasudama svake vrste (...). Intelektualno poštenje (...) strast za istinom ma kakva ona bila, sposobnostda odlaže sud dok ne prikupi dovoljan broj činjenica da ga može doneti i, iznad svega sposobnost i navika za druge i strpljive napore, što će mu pomoći da savlada čoveku urođenu inerciju".116

Za procenjivanje moralne prihvatljivosti istraživačkih projekata, po mišljenju Živana Ristića, nisu dovoljna samo moralna načela koja se mogu opravdavati sa stanovišta utilitarističke etike i sa stanovišta etike pravde, nego su potrebna i načela opravdiva sa stanovišta etike brige.„ Početkom sedemdesetih godina APA je obrazovala komitet za etičke standarde u psihološkim istraživanjima radi revidiranja dotadašnjeg etičkog kodeksa. Komitet je pregledao oko pet hiljada pripremljenih opisa objavljenih istraživanja i potom sastavio novi skup etičkih pravila koje je izložio kritici članova APA. Posle toga je usvojeno deset pravila koja su, po isteku jedne decenije (1982), ponovo revidirana. Ta pravila su ovde izložena u sažetom i nepotpunom obliku (prema Neale, 1986, s.18.; Mitchell, 1988): 1. Istraživač u planiranju istraživanja ima odgovornost da brižljivo proceni etičku prihvatljivost istraživanja; 2. Osnovna etička briga istraživača je razmatranje da li je učesnik u istraživanju„subjekt u riziku" ili „subjektu minimalnom riziku"; 3. Istraživač uvek ima ličnu odgovornost da obezbedi etičko dejstvovanje u istraživanju; 4. Istraživač uspostavlja jasan i pravičan sporazum sa učesnicima u istraživanju pre učestvovanja, sa razjašnjenim obavezama i odgovornostima svih (pri čemu su učesnici obavešteni o svim aspektima istraživanja koji moguuticati naželjuza učestvovanjemu njemu); 5. Metodološki zahtevi studije mogu učiniti neophodnim prećutkivanje i obmanjivanje. Pre sprovođenja takve studije istraživač ima odgovornost da: a) odredi da li je to opravdano očekivanom naučnom vrednošću studije, b) ispita ima li alternativnih postupaka i c) obezbedi učesnicima što je pre moguće dovoljna objašnjenja; 6. Istraživač poštuje ličnu slobodu ispitanika da napusti istraživanje u bilo koje vreme; 7. Istraživač štiti učesnika od fizičkih i mentalnih neugodnosti, oštećenja i opasnosti; 8. Posle prikupljanja podataka, istraživač obaveštava učesnika o prirodi studije i nastoji da otkloni eventualno nerazumevanje; 9. Ako istraživačke

115 Dane Žigić...: Metodologija naučnog istraživanja, Beograd, 1988, str. 152.

116 Dr Midhat Šamić: Kako nastaje naučno djelo, 6. izdanje, Sarajevo, 1984,str. 163.

procedure imaju nepoželjne posledice za učesnika, istraživač je odgovoran za otkrivanje i otklanjanje ili ispravljanje tih posledica uključujući i dugoročne. 10. Stečene informacije o učesniku (u toku istraživanja) su poverljive ukoliko nije drugačije dogovoreno."117

3.2.2.7. Kontrola projektno-istraživačkih aktivnosti

Praćenje i kontrola realizacije projekta se odvija u skladu sa procesom planiranja realizacije projekta i sa„prethodno definisanim planovima. Praćenje i kontrola realizacije obuhvata, pre svega, kontrolu vremena realizacije projekta, znači praćenje i kontrolu da li je vremensko odvijanje radova na terenu u skladu sa planiranim vremenima, zatim praćenje i kontrolu utrošenih resursa i troškova realizacije i njihovo poređenje sa planiranim. Da bi se izvršilo dobro praćenje i kontrola realizacije projekta, neophodno je da se dobro postavi i organizuje sistem praćenja i izveštavanja pomoću koga se dobijaju potrebne informacije o stvarnom stanju realizacije projekta u pogledu vremena izvršavanja pojedinih aktivnosti, faza i projekta u celini, zatim troškova pojedinih vrsta i troškova realizacije projekta u celini, kao i odnosa između izvršenih aktivnosti i učinjenih troškova. Nakon obrade, informacije se dostavljaju odgovarajućim rukovodećim i upravljačkim organima da bi doneli potrebne odluke i pokrenuli korektivne akcije za eventualno ubrzavanje radova na terenu, hitno dostavljanje nedostajućeg materijala ili mehanizacije.118

Jedan od ključnih elemenata koji se„prate i kontrolišu u procesu realizacije projekta je„vreme odvijanja realizacije projekta, odnosno vremenski rokovi realizacije. Osnovni cilj praćenja i kontrole vremena je da se utvrdi da li odvijanje realizacije projekta na terenu ide u skladu sa planiranim i da se stalno procenjuje da li će se celokupan projekat realizovati u planiranom vremenu. Takođe, da se u skladu sa realnim odvijanjem realizacije projekta na terenu pravovremeno interveniše potrebnim akcijama kako bi se nadoknadila ili smanjila eventualna zakašnjenja i realizacija projekta vratila u planirane rokove".119

U toku faze primene, odnosno izvođenja, projektni menadžer koordinira svim elementima projekta. Ovo uključuje brojne odgovornosti i kontrolisanje posla da bi se videlo šta je urađeno, shodno planu; da se obezbede podaci i informacije, da se pregovara za materijale; da se pravovremeno snabdite; da se obave i sve usluge. Ostvarenje ovih obaveza zahteva raznolike umešnosti. Ovaj odeljak predstavlja pomagala i tehnike koje pomažu projektnim menadžerima pri fazi primene. Ključne dužnosti tokom izvođenja projekta: a) kontrolisanje posla u toku; b) obezbeđivanje povratne veze; c) pregovaranje za materijale, snabdevanje i usluge i d) rešavanje razlika.

117 Živan Ristić: 0 istraživanju, metodu i znanju, Beograd, 1995, str. 437.

118 Mr Pero Vasilić: upravljanje projektom, Prijedor, 2006, str. 259.

119 Isto, str. 260.

Tokom izvođenja projekta centralna aktivnost je kontrola. Najznačajnije pomagalo u ovom procesu je plan koji se razvio uz tri projektna parametra: specifikacije, raspored i sredstva. Ovo su standardi pomoću kojih se meri izvođenje.

Kontrolisanje uključuje tri osnovna koraka: 1) ustanovljavanje standarda; 2) izvođenje nadzora i, 3) preduzimanje korektnih akcija."120

Navedeni teorijski pravci i mogući modeli upravljanja projektom, na primer, u poslovnom svetu, u funkciji su maksimilizacije profita,(Magdalinović, i dr„ 2006, str. 9) odnosno, unapređenja naučno-istraživačkog rada121, na primer, putem projektnog menadžmenta kao i šire u oblasti društvenih nauka.122

120 Ognjen Glušica: Projektni menadžment, Novi Sad, 1997, str. 86.

121 Videti: Panić Pajo:„Investicije, ocena i upravljanje projektima", Bijeljina, 2006;Đurović Nada, Đurović Dejan: Upravljanje održavanjem objakata: Istraživanja i projektovanja za privredu; Jovanović Petar: Internacionalni simpozijum iz projektnog menadžmenta, Zlatibor, 2007; (Zbornik); Jovanović Petar, Lečić Rada, Lojšić Tjorđe, Drobljaković Slobodan: „Projektni menadžer, Beograd, 2007; Đuričić Milutin, Bojković Radomir: Projektni menadžment, Kruševac, 2008; Mihić M. Marko_ Projektno orijentisani organizator, Beograd, 2008.

122 O upravljanju projektima videti sledeću relevantnu literaturu: Mitar Perušić: Menadžment projekta, Zvornik, 2006; Ćetković Jasmina, Vukčević Mihailo: Izrada i vođenje projekta u upravi, priručnik, Podgorica, 2007; Ljutić A. Branko, Stamatović B. Milan: Upravljanje projektima za menadžere: od ideje do realizacije, Beograd 1995; Milorad K. Banjanin: Upravljanje promenama i projektima u školi, Beograd, 1996; Marić Branislav: Upravljanje projektima, Novi Sad, 2000; Dondur Nikola: Ekonomska analiza projekta, Beograd, 2002; Četfild Kara S, Džonson Tamoti D.,:Microsoff Project Verzion 2002: korak po korak, Beograd, 2003; Plavšić Rada: Organizacija i upravljanje projektima, Beograd, 2004; Dobrovoljec Danilo: Upravljanje projektnim ciklusom u Srbiji, Beograd, Vlada Republike Srbije - Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji 2005; Petar Jovanović: Upravljanje projektom: Project managament, Beograd, 2005; Posner Kit i dr.: Menadžer projekta Valjevo, 2006; Radoslav Avlijan: Upravljanje projektom: upravljanje rizikom na projektu, Beograd, 2007; Radoslav Ranković: Kvalitet u upravljanju projektima, Beograd, 2007; Jovanović Petar, Mihić, Marko, Dejan Petrović, Vladimir Obradović: Program menadžment, Beograd, 2007; Petar Jovanović, Vladimir Obradović, Dejan Petrović: Metodi i tehnike projektnog menadžmenta, Beograd, 2007; Knežević Rade: Projektni menadžment, Beograd, 2009; Dragan Živković, Petar Jovanović: Meadžment i projektni menadžment, Beograd, 2008; Ljiljana M. Kontić: Upravljanje projektima, Beograd, 2009; Đurić Bojan, Milošević Slađana: Upravljanje projektima (Project Management), Kruševac, 2009; Zlatibor, Udruženje za upravljanje projektima Srbije: Visoka škola projektovanih studija za projektni menadžment; Jovanović Petar: Menadžment - teorija i projekat, Beograd, 2009; Raković Radoslav: Upravljanje ICT projektima, Beograd, 2010; Đedović Branko: Vođenje i vrednovanje projekta, Beograd, 2010; Jovanović Petar: Kako postati dobar projektni menadžer, Beograd, 2010; Jovanović Petar: Strategijski projektni menadžment i projektno liderstvo, Beograd, 2010; Kabal Jurij, Grunauer Aleksander: Upravljanje projektnim ciklusom: kako napisati predlog projekta, Beograd, 2010; Nikozić Srđan, Kijevčanin Velida: Menadžment novim projektima, Beograd, 2010.