ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ПРОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕИ КЉУЧНИ ПРОЦЕСИ У ПРОСТОРУ

Урбанизам је научна дисциплина, вештина и техника уређења и организације насеља. Реч урбанизам потиче од латинске речи urbs са значењем град.

Иако су активности из области уређења насеља присутне кроз историју човечанства од појаве првих градова у старом веку, као научна дисциплина урбанизам се конституише тек у XX веку, са убрзањем процеса урбанизације. Ова делатност се развијала у свом традиционалном облику упоредо са постанком и развојем градова. Стога се традиционални урбанизам често дефинише као техничка и практична дисциплина која се бави уређењем, опремањем и изградњом градова. Савремени урбанизам проучава историјски развој града, постојеће структуре, начин функционисања и др., трагајући за оптималним принципима организовања људских активности. Такође, савремени урбанизам дефинисан на интегралним принципима, даје теоријски оквир за проучавање градова и са економског, еколошког, естетског, социолошког и других аспеката, у просторном и временском смислу. Разлике између традиционалног и савременог урбанизма управо илуструју суштинске разлике између изградње и планирања града.

Урбанизам треба разликовати од појма - урбанизација. Под урбанизацијом се подразумева процес насељавања, ширења и развоја градова. Под утицајем градова настају комплексне промене и у околним (сеоским) подручјима: демографске (поред промене броја становника мењају се и демографске структуре становништва), социјално-економске, функционалне (промене у преовлађујућим активностима становништва), физиономске (промене у изгледу простора) и др. Урбанизација се јавља као последица узајамно условљених процеса - индустријализације и деаграризације.

Степен урбанизације одређене територије: државе, региона или општине, добија се када се број становника градских насеља посматране територије подели са укупним бројем становника посматране територије. Степен урбанизације Србије по подацима Пописа 2011. године износи 59,3%, док је у високо развијеним земљама Западне Европе далеко виши.

Индустријализација је процес увођења и развоја индустрије у простору, са последицама које се огледају у његовом физиономском и функционалном преображавању. Индустријализација је покретач вишеструко значајних промена у простору, као што су: начин живота људи, демографски раст и функцијски развој насеља, развој привредних и непривредних делатности, диверзификација привредне структуре, интензивирање еколошких проблема и сл. Индустријализација је била веома интензивна у Србији (и бившој СФРЈ) у периоду после Другог светског рата, док је у високо развијеним земљама Западне Европе почела знатно раније и одвијала се слабијим интензитетом.

Степен индустријализације указује на стање развијености индустрије и интензитет њеног утицаја на физиономију простора и покретање разних социо-економских процеса у њему. Може се квантификовати, нпр. учешћем индустријске производње у укупној производњи, учешћем запослених у индустрији у укупном броју запослених, или учешћем дохотка оствареног у индустрији у укупном оствареном дохотку (свих делатности) итд. Супротан процес би била деиндустријализација – смањивање значаја индустрије (учешћа у укупној производњи, броју запослених, оствареном дохотку итд.) у простору. Степен индустријализације Србије данас је врло низак, након краха привреде, пре свега управо

69

индустрије у последњој деценији прошлог века, и износи свега 17% (мерен уделом запослених у индустрији у укупном броју активних који обављају занимање).

Деаграризација1 је процес смањивања пољопривредног становништва неког насеља или територијалне целине у „корист“ непољопривредног становништва. Осавремењавање пољопривредне производње, односно коришћење пољопривредних машина, коришћење вештачких ђубрива, третирање земљишта разним пестицидима, инскетицидима и другим хемијским супстанцама итд. створен је «вишак» радне снаге у селу, што је изазвало интензивно напуштање села пре свега од стране младог, радно и репродуктивно способног становништва. Једна од директних последица наведеног процеса је тзв. «старење» села. Последично долази и до смањења значаја пољопривреде као привредне гране. Тај процес се одвијао упоредо са и под снажним утицајем процеса индустријализације и заједно са њим доприносио расту и развоју градова, односно урбанизацији. Супротан процес би био аграризација, повећање броја становника који се баве пољопривредом. По подацима последњег Пописа становништва, из 2011. године око 15% активног становништва Србије које обавља занимање (укупно 2304628) се бави пољопривредом, док је након Другог светског рата Србија била чисто аграрна земља 2. По попису становништва 1953. године у градским насељима живело је око једне петине укупног становништва (22,5%), а око две трећине активног становништва (67%) било је пољопривредно (Тошић, Д., Крунић Н. 2005).

Концентрација је процес који подразумева бржи пораст густине неке појаве на неком простору (градови) у односу на суседни (рурални) простор. У контексту процеса везних за преразмештај становништва концентрација становништва у градовима је последица процеса урбанизације, индустријализације и деаграризације. Концентрација становништва најчешће је праћена концентрацијом функција и капитала (централизацијом). Супротан процес – деконцентрација (децентрализација).

Степен концентрације становништва у једном граду добија се када се број становника настањених у граду подели са укупним бројем становника посматране територије: држави, региону, општини. Насеље Београд концентрише 16,2% популације Србије, а на Административном подручју Београда живи 23% становништва државе.

Децентрализација је процес који се односи на смањење доминације, значаја и улоге једног центра у корист других, хијерархијски нижих центара, како у просторно-физичком погледу (површина и број становника), тако и у функционалном (децентрализација или деконцентрација функција). Супротан процес би био централизација, односно концентрација становништва и функција у једном центру.

1 Аграр (лат. ager - њива, поље) је општи израз за појмове који се односе на пољопривреду, земљу, земљишне односе, земљишне реформе, законе.2 „Процес деаграризације односно урбанизације у Србији био је много бржи него у другим земљама Европе, вероватно због тога што је процес урбанизације у Србији имао карактер скоро присилног протеривања сељака са села због оштре и јасне дискриминације сеоског начина живота у корист градског начина живота.Сељаци су били презрени од социјалистичког система, упркос пропаганди о једнакости радника сељака и поштене интелигенције, и били су у свему оштро дискриминисани. Не треба заборавити да је пољопривредна производња деценијама (па и сада је!) у великим диспаритетима цена у односу на индустријску производњу, а „сељаци“ деценијама нису имали пензионо, инвалидско и здравствено осигурање, итд. Та дискриминација траје и данас, о чему на пример говори и подела такозваних бесплатних акција обећана 2008. године свима осим сељацима иако је преливање акумулације са села започето одмах иза Другог светског рата било главна основа целокупног развоја друге Југославије, па и Србије!“ (Bоjоvić B., 2009).

70

Полицентрични развој мреже насеља – равномерна заступљеност комплетне хијерархије центара урбаног система. Мрежа насеља Србије је наглашено моноцентрична, са Београдом који апсолутно доминира насељском мрежом, што уз недостатак равномерно размештених градских насеља са 200.000 до 500.000 становника, као и оних од 500. 000 до милион становника, макрорегионалних функција, отежава постизање уравнотеженог развоја државне територије.

Просторна редистрибуција становништва, дакле, која се огледала у напуштању сеоских и насељавању градских насеља, тј. у урбанизацији, подстакнутој интензивном индустријализацијом довела је до појаве деаграризације (напуштања пољопривреде) и преоријентације становништва на непољопривредне делатности. Тиме градови постају центри развоја и концентрације неаграрних функције које служе задовољавању потреба, како градског тако и сеоског становништва у окружењу. Раст и развој градских насеља, потпомогнут поменутим процесима доприноси интензивирању њиховог утицаја на окружење, што је једна од значајних фактора појаве и развоја просторног планирања, будући да је било неопходно кључне процесе и промене у простору усмеравати адекватно и благовремено, како би биле задовољене потреба становништва и побољшан квалитет живота.

Mрежа насеља Специфичан чиниоц развоја у простору је мрежа насеља, у којој се одвија

целокупан живот и рад друштва. Мрежа насеља представља скуп осталих чинилаца развоја који се стичу и интегришу у насељу. Иако је насеље један од најважнијих елемената у просторном планирању и често његова основна јединица, само мрежа насеља, тј. насеља у својој свеукупности, су фактор развоја. У просторном планирању мрежа насеља се третира као систем у којем сваки члан има одређени положај и улогу зависно од функција које има према осталим насељима (Пиха Б., 1986). Мрежу насеља чине сва насеља на једној територији, која се најчешће деле на градска и сеоска.

Град или урбано насеље3 (lat. urbs, urbis) је компактно изграђено веће насеље чије се становништво доминантно бави непољопривредним делатностима.

У Србији су у периоду после Другог светског рата од стране званичне статистичке службе коришћена два критеријима за класификацију насеља, односно поделу насеља на градска и она која то нису (неградска). Први критеријум је демографско-статистички, добијен комбинацијом два обележја: величине (броја становника) и процентуалног удела непољопривредног становништва (Стевановић, Р. 2004), a други је административни, по коме се насеља законским прописима проглашавају за градска.

Савезни завод за статистику применио је предлог Милоша Мацуре, по коме су сва насеља, на основу броја становника и удела непољопривредног становништва, подељена на: градска, мешовита и сеоска (Бан 1970). По тој шеми градска насеља морају имати најмање 2.000 становника и 90% непољопривредног становништва, при чему овој 3 Појмови који су везани за раст и развој града и промене у простору су:

Градска агломерација (лат. agglomerare - придружити, припoјити, скупити) – градска регија коју чини средишњи (матични) град са својом урбанизованом околином

Конурбација – више суседних градова сраслих у једну урбану целину – компактно изграђен простор

Мегалополис – огроман град, велика урбана регија сраслих градова Глобални град – светски град који је значајнији финансијски центар, седиште мултинационалних

компанија и међународних институција, важан производни и услужни центар, важан транспортни чвор, ... (Њујорк, Лондон, Токио)

71

проценат опада са величином насеља, тако да се насеља са 15.000 и више становника сматрају градским, ако је у њима најмање 30% непољопривредног становништва. Трихотомна подела за одређивање градских насеља у Србији примењена је у Пописима становништва за 1953, 1961. и 1971. годину.

Табела бр. 4: Класификација насеља по демографско статистичком критеријуму

Величина насеља (број становника)

Проценат непољопривредног становништва

90 и више 80,0-89,0 70,0-79,0 60,0-69,0 50,0-59,0 40,0-49,0 30,0-39,0 Испод

30,0До 299 С С С С С С С С300-999 М М М С С С С С1000-1999 М М М М С С С С2000-2999 Г М М М М С С С3000-9999 Г Г Г М М М С С10000-14999 Г Г Г Г Г Г М С15000 и више Г Г Г Г Г Г Г МНапомена: С-сеоско; Г-градско; М-мешовито

Извор: Мацура, М., 1954.

У попису становништва 1981. године градска насеља су одређена на основу административно-правног критеријума. По овом критеријуму насеље се одлуком општинских органа власти проглашавају градским, објавом у Службеном гласнику. Сам појам града по овом критеријуму је врло широк, што омогућава да се њиме означе међусобно врло различита насеља (Стевановић, Р. 2004). Дихотомна подела за одређивање статуса (издвајање градских од осталих) насеља примењена је и у Пописима становништва 1991., 2002. и 2011. године (у књигама Пописа становништва градска насеља су означена словом г). Већина општинских центара су градска насеља, али постоје и општине чији центри још увек нису добили статус градског насеља. Такође, постоје и општине које поред општинског центра који је градско насеље, имају у свом саставу још градских насеља, а то су често бањски или планински центри, као на пример: Бања Ковиљача, Дивчибаре и сл.

У Републици Србији по последњем попису било је 6158 насеља (односно 4.681 насеља на подручју Србије без Косова и Метохије). Контекст националног урбаног система наше државе данас чини 193 градска насеља од којих су 115 у Централној Србији, 52 у Војводини и 26 на Косову и Метохији4.

Иако званична статистика у Србији не познаје категоризацију урбаних насеља на мала, средња и велика, условно можемо прихватити поделу на: велике градове, који имају више од 100.000 становника (то су поред Београда, Крагујевац, Ниш и Нови Сад) средње градове, који имају од 20.000 до 100.000 (има их 36, од тога 24 у Централној Србији и 12 у Војводини) мале градове, који имају мање од 20.000 становника (има их 127, од тога 88 у Централној Србији и 39 у Војводини)

Табела бр. 2: Популациона величина и број градских насеља у Србији (без Косова и Метохије) 2011. године

Категорија Број градских насеља Број становника Удео у укупној

4 Како је на Косову и Метохији последњи пут Попис становништва спроведен 1981. године то за (градска) насеља на овом подручју не постоје подаци о броју становника.

72

популацији> 1.000.000 1 1.166.763 16,2

100.000-1.000.000 3 565.797 7,920.000-100.000 36 1.589.082 22,1

< 20.000 127 941.220 13,1Укупно 167 4.262.862 59,3

Извор: Попис становништва 2011. године

У савременим условима јављају се предлози за промене критеријума за дефинисање статуса градова (поједина насеља мале концентрације становништва, неразвијених спољних функција и слабе комуналне опремљености су градског типа, док се насеља у рубним зонама градова, тзв. приградска насеља сврставају у категорију „остала насеља“ иако се по демографским и економским обележјима, доступности и квалитету услуга од јавног интереса значајно разликују у односу на сеоска насеља удаљенија од општинског центра), што се правда нагомилавањем проблема у функционисању мреже насеља у целини. „Када би се критички анализирала оправданост правно-статистичког критеријума за одређивање градских насеља и применили научно оправданији модели за које су се за-лагали наши научници, степен урбанизације Републике Србије био би нижи, а регионалне разлике видљивије уз израженију поларизованост“ (Просторни план Републике Србије 2010-2014-2020, аналитичко документациона основа).

У међународној пракси градови се издвајају и на основу следећих критеријума: Значај насеља као центра индустрије и трговине, односно саобраћаја минимални централитет (удео запослених у услужном, терцијарно-квартарном

сектору у укупном запосленом или активном становништву) интензитет повезаности са окружењем (функционални приступ) градски начин живота морфолошке карактеристике насеља - густина насељености, компактност

насељеног места (изграђеног подручја) итд.Приликом дефинисања морфолошког, односно континуално изграђеног урбаног

подручја, најчешће се користе два критеријума. Прво је удаљеност између зграда (која мора бити мања од одређеног максимума) и друго, укупна популација изграђеног подручја (која мора бити изнад одређеног минимума). Коришћење оба ова критеријума је широко распрострањено, међутим постоје значајне разлике у дефинисаним «праговима» од државе до државе. Удаљеност између зграда као први посматрани критеријум показује густину насеља и одређује које зграде треба да буду укључене у подручје насеља, а које не. У европским земљама вредност тог параметра се креће од 50m у Великој Британији и Норвешкој до 250m у Белгији. Највећи број држава примењује праг од 200m (Француска, Немачка, Шведска, Финска, Ирска и Грчка) што је и препорука Уједињених нација. Оно што се не сме превидети када је реч о изграђеном подручју јесте да од државе до државе, поред разлике у дефинисаним параметрима, постоје и разлике у начину одношења према различитим типовима коришћења земљишта. На пример, у Француској јавне површине и индустријске зоне нису укључене у морфолошко урбано подручје, док у другим државама, као што је Ирска, Белгија и скандинавске земље јесу укључене. Последично, урбанизована подручја у Француској су много више фрагментирана и заузимају мање површине него у другим европским државама. (Le Gléau, J.P., Pumain, D. & Saint-Julien, T. 1997 u ESPON Project 1.4.1, 2005). Континуирано изграђено подручје може се сматрати као урбано само ако укупна популација прелази одређени праг. И овај критеријум, односно параметар је

73

различито дефинисан од државе до државе. У Белгији и скандинавским земљама овај праг је препознат на свега 200 становника, док је у Аустрији и Грчкој реч о 10.000 становника. У Енглеској је то 1.000, у Француској 2.000, у Шкотској 3.000 становника итд. Разлике у дефинисаном минимуму постоје и на националном нивоу, посебно када је реч о регионално подељеним државама (Шпанија, Француска) или федерацијама (Немачка) у којима и не постоји национално унифицирана дефиниција урбаних насеља. Ирска користи чак и сасвим други индикатор. Уместо броја становника овде је посматран број настањених кућа, праг је препознат на 50.

Табела бр.1: Дефинисање континуирано изграђеног подручјаДржава Раздаљина

између зграда Популациони праг

Финска 200m 200 становникаШведска 200m 200 становникаНемачка 200m 200 становникаНорвешка 50m 200 становникаВелс 50m 1.000 становникаЕнглеска 50m 1.000 становникаШкотска 50m 3.000 становникаГрчка 200m 10.000 становникаИрска 200m 50 настањених кућаБелгија 250m 150 стан. и густина насељености већа од 500 ст/км²

Извор: ESPON Project 1.4.1, 2005

Село, сеоско или рурално насеље (lat. rus, ruralis) је мање насеље чије се становништво претежно бави пољопривредом. По броју становника сеоска насеља су, по правилу, мања од градова. Положај села је условљен, пре свега, локалним условима топографске површине. Села најчешће настају на крчевинама, затим на додиру равничарског и планинског подручја, у близини воде, на речним терасама и мањим узвишењима итд. Према степену збијености, глобално се деле на збијена и разбијена.

На формирање мреже насеља утичу разноразни фактори, међу којима су доминантни природно-географски и културно-историјски. Последице њиховог деловања посебно су видљиве управо на подручју Србије. Наиме, наглашене разлике које постоје међу територијалним целинама које чине Републику Србију: Војводина, Централна Србија и Косoво и Метохија, добрим делом су резултат различитих контекста, односно историјских процеса који су доминирали овим подручјима. Такође, нису занемарљиви ни утицаји физичко-географских фактора, који се могу препознати, пре свега у постојању одређених просторних целина повољних за насељавање и последично погодних за развој градских насеља. На територији Србије, јужно од Дунава и Саве, насељску мрежу одликује уситњеност насеља, што је и једна од основних разлика у односу на мрежу насеља која се развила на подручју Војводине. Разлози оваквог стању су, како природно-географски, који се пре свега огледају у рељефу тако и друштвено- историјски, што се пре свега односи на дугогодишњу владавину Турака јужно и Аустроугара северно од Дунава и Саве, два иначе, по основним карактеристикама врло опречна државна система. Као трагови културно-историјског наслеђа у насељима Централне Србије и на Косову и Метохији су и данас присутне, између осталог, уске и кривудаве улице, односно релативна неуређеност насеља као основна карактеристика Отоманског урбанизма (Турци су, као велики поштоваоци воде, градили бројне чесме, хамаме, и то је један од разлога што су код нас рано почеле да се развијају бање). Насупрот томе, у насељима Војводине још од времена Марије Терезије

74

строго се поштује геометријски ред и насеља граде плански и врло једнообразно. Наиме, у периоду од око 1750. до  око 1780. године плански су уређени атари села са атарским путевима, порушена су разбијена насеља и изграђена плански заснована и ушорена села, а постојећи градови су регулисани на начин инжењерског урбанизма тога времена, углавном са две главне улице у основи које се секу под правим углом (cardo i decumanus). Равничарски рељеф Војводине олакшао је овакав начин изградње и организације насеља.

Територијална организација Републике Србије На основу усвојеног Закона о територијалној организацији Републике Србије

(2007), територија наше државе је организована тако да је чине општине (150), Градови (23) и град Београд као територијалне јединице и аутономне покрајине (2) као облик територијалне аутономије. По том Закону Град је територијална јединица која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника. Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се утврдити да је град и територијална јединица која има мање од 100.000 становника, ако испуњава све остале критеријуме предвиђене законом. Територија којој се додељује статус Града представља природну географску целину, економски повезан простор који поседује изграђену комуникацију између седишта Града као гравитационог центра и осталих насељених места. Територијалне јединице са статусом Града по Закону о територијалној организацији Републике Србије (2007), су: Суботица, Сомбор, Зрењанин, Нови Сад, Сремска Митровица, Панчево, Шабац, Ваљево, Лозница, Смедерево, Пожаревац, Јагодина, Крагујевац, Зајечар, Чачак, Ужице, Краљево, Крушевац, Ниш, Лесковац, Нови Пазар, Врање и Приштина. Просторни обухват тих Градова идентичан је просторном обухвату бивших општина, тј. чине га насеља са статусом градских и остала насеља.

Јединице локалне самоуправе, тј. општине и Градови су груписани у 29 округа и Град Београд.

Град Београд, односно Административно подручје Београда чини 17 општина, које се условно могу поделити на градске (Стари Град, Савски Венац, Врачар, Звездара, Раковица, Нови Београд, Палилула, Вождовац, Чукарица и Земун) и бивше приградске (Сурчин, Лазаревац, Обреновац, Младеновац, Сопот, Барајево и Гроцка) које данас такође имају статус градсих општина.

Насеље Београд чини : 6 општина: Стари Град, Савски Венац, Врачар, Звездара, Раковица и Нови

Београд (територија општине у целини припада насељу Београд) градски делови општина: Палилула, Вождовац, Чукарица и Земун (део

општинске територије припада насељу Београд, у Попису становништва означен као Београд-део).

Насеље Београд у свом административном подручју има периферан положај због наметнутог ограничења ширења административног подручја стварањем Аутономне покрајине Војводине. Административна граница Војводине била је препрека функционалном ширењу административног подручја Београда и то утолико већа уколико су се права покрајина више и тврђе законски конституисала (Бојовић Б., Боровница Н. 1998). Зато је ширење административног подручја Београда било интензивнији ка југу, у шумадијском залеђу. На том подручју Централне Србије процес ширења не само да није

75

спутаван него је резултат настојања да се реши питање снабдевања енергијом, што је и учињено припајањем Лазаревца и Обреновца. Припајање мањег дела банатске стране, северно од реке Дунав, урађено је због решавања питања исхране становништва Београда, будући да се на плодном равничарском земљишту налази велики градски пољопривредни комбинат, док је залеђе Земуна припојено због цивилног аеродрома у насељу Сурчин и војног у насељу Батајница. Проблем снабдевања водом Београд је решио укључивањем савског приобаља.

ПРИРОДНИ И ДРУШТВЕНИ ЧИНИОЦИ РАЗВОЈА У ПРОСТОРУ- РЕСУРСИ -

Реч ресурс потиче од француске речи “ressource” што значи извор из кога се добијају сировине.

Природни и створени фактори – чиниоци развоја су сви расположиви ресурси који се налазе у простору који планирамо, тј. које треба да истражимо на терену и у кабинету користећи сву пратећу документацију (стари планови, публикације које су у вези са истраживаним простором, статистички подаци, карте и сл.).

Ресурсе у целини делимо у три основне групе које су међусобно повезане: а) природни ресурси б) људски ресурси тј. становништво и в) капитални ресурси тј., изграђени и створени објекти и системи чијом се употребом олакшава одвијање људских активности (инфраструктура и супраструктура).

ПРИРОДНИ РЕСУРСИ

Природни ресурси су делови природом створених услова које човек користи и прилагођава својим потребама кроз разноврсне активности (каква год да је клима једног подручја она је природни услов који карактерише то подручје, а уколико је и погодна за неке људске делатности или за развој неких биљних и животњских врста онда се може сматрати и проридним ресурсом).

Појам природни ресурс је веома сложен. У ширем смислу, ради се о материји и енергији генетски везаној за природну средину које се користе у производним процесима у циљу стварања производа, објеката, средстава рада итд.

Природни ресурси су везани за различите геосфере: литосферу, хидросферу, атмосферу, биосферу и космос. То су земљишта, минерали, воде, ваздух, биљни и животињски свет, сунчева светлост (и радијација), снага ветра и др.

Независно од припадности одговарајућем медијуму, тј. геосфери, сви природни ресурси обезбеђују услове функционисања екосистема5, улазе у биолошке циклусе екосистема и обезбеђују продукцију органске материје у њима. Они су истовремено и услови развоја датог екосистема, јер без њих екосистем не би опстао.

Природни ресурси имају посебан значај за привредни развој подручја којем припадају. Спадају у групу материјалних фактора који одређују обим и сртруктуру 5 Екосистем је одређена географска целина заједно са свим живим организмима и њиховим међусобним односима.

76

материјалне производње, омогућавају стварање богатстава и задовољавање материјалних, културних, естетских, биолошких и других потреба становништва.

Средства и вредности које друштво користи из природе тј. ресурси, имају релативан друштвено-временски значај, између осталог и стога што се временом откривају нови ресурси. Релативност појма ресурса произилази и из чињенице да се исти ресурс у једном друштву или држави користи, а у другом не, односно користе се неки други ресурси. Многи елементи животне средине кроз историју су постали ресурси производње, а да то раније нису били. Наиме, као природни ресурси у производњу укључују се они материјали који су у том моменту друштвено-техничког развоја погодни за коришћење. Та промена је резултат развоја техничких и мисаоних могућности човека. Тако, на пример, метали у каменом добу нису имали никакву важност, глиница је све до 19. века била без значаја а сада се од ње прави алуминијум (глиница је дехидратисани алуминиј-оксид (Ал2О3) који се добија пречишћавањем боксита при производњи алуминија - Баyеров процес).

Расположивост природних ресурса је значајан развојни фактор, али је и он релативан. Многе земље у свету располажу обилним природним ресурсима, али нису економски снажне и развијене (као што су земље Средње Азије које су богате нафтним изворима). Супротно томе, постоје економски развијене земље које имају веома ограничене фондове природних ресурса, као што је случај Јапана, скандинавских земаља итд. Дакле, обилност природних ресурса је предност али не и услов развијености државе (за економски раст и развој није довољно богатство природним ресурсима већ је нопходна развијена и диверзификована привредна структура). Богатство природним ресурсима заправо има посебно велики значај за привредни развој у почетној фази развоја и индустријализације одређене земље. Почетна производна оријентација земље често је била одређена управо врстом природног богатства којег има у изобиљу.

Ограниченост прирдоних ресурса условљава потребу тражења алтернативе њиховом коришћењу. У многим земљама, које су биле богате водом и чистим ваздухом, они нису убрајани у ресурсе, све до данашњих дана, јер је њих било у таквом изобиљу да њихово коришћење није захтевало никакву замену. Међутим, у земљама које су оскудевале водом, она је била главни недостатак и очигледан развојни ресурс. Како вода, тако и земљиште, шумска богатства и др. могу бити ограничавајући фактор развоја, уколико држава њима оскудева.

Сходно томе, на питање шта је ресурс, одговор је различит у различитим историјским епохама и условљен је нивоом социоекономског и техничко-технолошког развоја друштва и државе.

Одрживи развој

Неодговорно и нерационално коришћење природних ресурса довело је до катастрофалних последица, које су глобалног значаја, а пре свега енормног загађивања ваздуха, воде и земљишта. Дошло је до промене климатских услова, уништавања озонског омотача, деградирања и девастирања шумског покривача, угрожавања биолошке разноврсности неконтролисане и опасне по живи свет, загађивања вода и сл.

77

Директно угрожавање животне средине (развојем економије базиране на технолошком развоју, односно масовној индустријској производњи и масовној потрошњи) са непоправљивим или тешко поправљивим последицама постало је предмет научног и стручног разматрања у другој половини 20. века. Организован је низ светских конференција на којима је констатована неопходност праћења стања животне средине. На бази таквих упозоравања препоручен је концепт уравнотеженог развоја.

Коначно, у Рио де Жанеиру 1992. на конференцији УН о заштити животне средине и развоју, прихваћен је термин одрживи развој који представља генерално усмерење, тежњу да се створи бољи свет, балансирајући социјалне, економске и факторе заштите животне средине. Одрживи развој има за циљ унапређења квалитета људског живота у границама капацитета подношења екосистема, односно развој којим се обезбеђује задовољавање садашњих потреба становништва, али тако да се не угрози могућност будућим генерацијама да задовоље своје потребе. Резултат ове конференције је усвајање неколико званичних декларација о животној средини и развоју (конвенција о промени климе, о биолошкој разноврсности, о управљању и заштити шума), као и акциони план, тзв. Агенда 21, којом се дају препоруке за одрживо управљање земљиштем, водним и шумским ресурсима у 21. веку.

Класификација природних ресурсаСве врсте ресурса животне средине карактерише одеђена грађа, својства, брзина

природног стварања или распадања, брзина измена њихових карактертистика, о чему сведоче различити квантитативни и квалитативни показатељи.

Природни ресурси се могу класификовати на различите начине. Углавном се класификација обавља по припадности одређеној компоненти животне средине. Тако се по припадности геосферама ресурси деле на: литосферске (минералне сировине и земљиште), хидросферске (воде), атмосферске (ваздух), биосферске (флора и фауна) или чак космичке (космички простор).

У савременим условима у којима се све већа пажња посвећује рационалном коришћењу природнх ресурса све чешће се спомиње класификација ресурса према способности њиховог обнављања, односно према њихвој истрошивости. У том смислу ресурси де дела на обновљиве (сунчева енергија, геотермална енергија, енергија ветра, хидроенергија, енергија таласа, морских струја, биомаса, биогориво и сл.), и необрновљиве или ограничене (нафта, угаљ, гас, руде метала и сл.).

Једну од класификација природних ресурса дао је и Lojteru: потенцијални природни ресурси - природни ресурси који у датој економској ситуацији не могу да буду коришћени тј. природни извори чија су техничко-економска својства позната али још нису укључени у расположиве ресурсе. расположиви природни ресурси - природни ресурси који се могу користити у конкретним економским ситуацијама.

Hačaturov наводи још неке класификације: према могућности супституције (на заменљиве и незаменљиве ) према степену изучености (по количини и садржају, по структури, по залихама…)

У просторном планирању природни ресурси се третирају као (Пиха Б. 1986):

78

природни ресурси који користе или штете људима, односно који који директно или индиректно утичу на средину у којој људи живе и раде (реке које плаве, плодно или неплодно пољопривредно земљиште итд.) природни ресурси који имају утицаја на изградњу насеља, односно објекти природе као локациони фактор, са свим својим подсистемима – пре свега тло, али и ваздух, вода, флора и фауна. природни ресурси који представљају изворе сировина и енергије: лежишта минералних сировина, шуме, реке итд.

За потребе просторног планирања природни ресурси се најчешће развставају у следеће групе:

1. земљиште (пољопривредно, шумско, грађевинско, водно)2. минералне сировине3. водни ресурси4. климатске карактеристике

1. Земљиште

Једна од најважнијих врста природних ресурса је земљиште, са свим својим геоморфолошким, педолошким и другим карактеристикама и начинима коришћења.

Земљиште као ресурс је од примарног значаја за активност становништва, директно утиче на лоцирање, организацију, структуру и уређење насеља и у том контексту земљиште се јавља као релевантан факор развоја.

Земљишне ресурсе планете земље чине сва земљишта која се користе или која се могу користити на датом нивоу развоја производних снага друштва у разним гранама људских делатности (пољопривреда, шумарство, водопривреда, изградња насеља, саобраћајница и сл.).

Као последица пораста броја становника и нерационалне привредне делатности становништва јавља се годишњи губитак од око 6-7 милиона km2 продуктивног земљишта. Стога се обезбеђеност човечанства земљишним ресурсима брзо смањује. Површина земљишта на 1 становника годишње се смањује за око 2%, а површина продуктивног земљишта за 6-7%, пре свега као последица растућег антропогеног оптерећења земљишних ресурса и деградације земљишног покривача.

Три су главна природна фактора који условљавају могућност коришћења земљишних ресурса: плодност земљишта, рељеф и клима. Наведени фактори су међусобно тесно повезани. Земљиште одражава карактер рељефа и климе, тако да анализа било ког од ова три фактора може показивати и својства друга два фактора.

Међу земљишним ресурсима могуће је разликовати три велике групе: 1. продуктивна земљишта (оранице и баште, воћњаци и виногради, ливаде и

пашњаци, рибњаци и шуме)2. малопродуктивна земљишта (тундре, мочваре и пустиње)3. непродуктивна земљишта (изграђени део насеља, саобраћајнице и друга

земљишта деградирана људским деловањем, пескови, ледници и снежаници)

79

Зависно од функције и начина коришћења, у просторном планирању најчешће се користи подела земљишта на:

а) пољопривредно, б) шумско и в) грађевинско и г) водно земљиште.Према подацима катастра непокретности пољопривредно земљиште је заступљено

на 60% територије Републике Србије, грађевинско на око 9%, шумско око 27%, док је остало земљиште заступљено на 4% територије. Са становишта планирања развоја, а посебно планирања простора, односно његовог начина коришћења, организовања и унапређења наведене категорије земљишта су од посебног значаја.

У просторном планирању, тј. изради просторних планова и њиховом даљем разрађивању кроз програме и пројекте развоја посебно је значајан начин коришћења грађевинског и пољопривредног земљишта, који су често у колизији. Експанзијом секундарних (индустрије, рударства и грађевинарства), а у последње време и терцијарних делатности интензивирани су процеси концентрације становништва а последично и делатности и свих облика капитала у простору што је довело до неконтролисаног ширења изграђеног земљишта. Но, ништа мање није важан и проблем заштите животне средине који се испољава кроз однос шумског и пољопривредног земљишта. Проширивање пољопривредног на штету шумског земљишта је историјски процес будући да је човек вековима настојао па прошири површине намењене пољопривреди да би обезбедио егзистенцијалне потребе у исхрани. Ширењем пољопривредног смањено је шумско земљиште па су нарушавањам равнотеже изазвани ерозивни процеси са вишеструким негативним последицама.

Пољопривредно земљиште обухвата око 23% површине копна Земље. Највећи део земљишних ресурса који се интензивнo користи у пољопривреди је у равницама, претежно на акумулативним равницама, где обиље геохемијски акумулисаних елемената омогућује висок степен плодности. Стога је и максимална обрађеност територије и најинтензивније коришћење пољопривредног земљишта управо у долинама река и великим делтама. Са друге стране, у пољопривреди се мање интензивно користи земљиште у планинским подручјима, које је геохемијски осиромашено због интензивне ерозије.

Пољопривредно земљиште се дели на обрадиво и необрадиво. У обрадиве пољопривредне површине спадају: оранице, баште, воћњаци, виноград и ливаде, а у необрадиво: пашњаци, трстици, рибњаци и баре. Обрадиво земљиште у Србији чини око 81% пољопривредног земљишта, а оранице и баште чине око 63% обрадивог земљишта.

Степен обрађености земљишта се оцењује коефицијентом пољопривредног коришћења који представља однос површине земљишта која се користи у пољопривреди и опште површине земљишта на одређеном подручју, изражено у процентима. (Равничарске територије Евроазије се по том коефицијенту обрађују 4 пута интензивније од планинских, у С. Америци 2 пута, у Ј. Америци и Аустралији тај однос је приближан, док је у Африци коефицијент пољопривредног коришћења планинских земљишта двоструко већи од равничарских).

Бонитет пољопривредног земљишта је условљен: конфигурацијом терена (рељефом, надморском висином, положајем, нагибом, експозицијом – изложеношћу странама света), педолошким саставом, климатским условима и њиховим узајамним интеракцијама.

80

Укупне пољопривредне површине разврстане су, према плодности земљишта у осам бонитетних класа. Категорије бонитетних класа односе се на државу у целини.

У катастру је извршена класификација укупног земљишта катастарске општине (пољопривредног и шумског) према плодности у осам катастарских класа, чиме је омогућено рационалније и ефикасније просторно планирање, коришћење, организаовање и унапређивање пољопривредног земљишта (а у уској вези са тим и сеоских насеља) уважавајући принцип функционалног диференцирања.

Бонитетне класе треба разликовати од катастарских класа, јер се катастарске класе односе се на мање подручје (катастарску општину или катастарски срез). Стога се катастарске класе не морају поклапати са бонитетним класама (на пример: најбоља катастарска класа на подручју Пештерске висоравни је једна од лошијих у Војводини, док земљиште најбоље катастарске калсе у Војводини не постоји у многим општина у Централној Србији).

Карта бр. 1: Укупне обрадиве површине у хектарима (ниво јединице локалне самоуправе)

Катастар земљишта омогућава да се утврде пољопривредни приноси и на бази тога приходи, што је олакшава одређивање агрополитичких мера које се односе на формирање цена пољопривредних производа. Цене пољопривредних производа су под контролом државе и регулисане су на различите начине применом разних субвенција, премија, гарантованих цена, итд. Досадашња пракса у нашој земљи, међутим, у домену политике регулисања цена пољопривредних производа суочавала се са бројним проблемима који су целокупан агро комплекс довели у незавидну ситуацију.

Основни проблеми у вези са коришћењем пољопривредног земљишта у Србији су: конверзија пољопривредног земљишта (често високе плодности) у грађевинско

земљиште, услед ширењем насеља, изградње саобраћајница, изградње нових

81

индустријских зона, коришћења земљишта у оквиру великих рударско-енергетских-индустријских басена, и у последње време порастом тзв. ''гринфилд6'' инвестиција, које се по правилу реализују на пољопривредном земљишту.

повећање броја парцела које се не обрађују уситњен посед (56% пољопривредних газдинстава у Србији има мање од 3 хектара

у просеку), парцеле малих површина на којима је отежана примена пољопривредне механизације.

ненаводњавање (у свету се просечно наводњава 17 % пољопривредних површина, а у Србији само 1,2 %) Заједно са горе наведеним, неадекватно вођена аграрна политика са депресираним

ценама пољопривредних производа, не постојање откупних станица довољних капацитета итд. разлози су данашње незавидне ситуације у којој се налази аграрни сектор у Србији.

6 Инвестиције које се реализују на земљишту без пратеће инфрструктуре.

82