8_mineralna djubriva

Prof.dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

98

Kalcijum

Poljoprivredna zemljišta sadrţavaju različite količine kalcijuma, ovisno u prvom redu o tome od kakva su

geološkog materijala nastala i kakvim uticajima su bila izvrgnuta u svom razvoju i iskorišćavanju. Kalcijuma u zemljištu ima u raznim materijalima (kalcit, kalcijumkarbonat, dolomit, silikati), kao biljci

nepristupačan, u otopini zemljišta i kao zamenljivi kalcijum adsorptivnog kompleksa zemljišta.

U poreĎenju s drugim elementima kalcijum je redovito najviše zastupljen iona poljoprivrednog zemljišta.

Kalcijum ima dvostruku ulogu: kao kompleksan faktor plodnosti zemljišta i kao biljno hranjivo.

Kao faktor plodnosti zemljišta ima nekoliko korisnih funkcija. Glavni je neutralizator kiselosti zemljišta čime se

odrţava povoljna pH vrednost zemljišta za korisne pedodinamske procese i za aktivnost edafona.

Simptomi nedostatka Ca kod paradajza i kukuruza

Pri tome treba naglasiti da kod povoljne reakcije zemljišta (oko neutralne tačke) prevladavaju za plodnosti

zemljišta korisne bakterije, a potisnute su gljivice. U kiselom mediju, gljivice stvaraju jake organske kiseline koje

potiču štetne procese za plodnost zemljišta, na primer, razaranje adsorptivnog kompleksa zemljišta i ispiranje

hranjiva. Kalcijum nadalje, smanjuje mobilnost gvoţĎa, aluminijuma i mangana, a ovi ioni u pokretnom obliku u

većim količinama štetno deluju na plodnost zemljišta i rast biljaka.

Kalcijum do odreĎenog stepena popravlja strukturu zemljišta na dva načina. Pre svega koagulacijom

koloida, zatim neutralizacijom huminske kiseline u kalcijumove humate koji su ne topivi u vodi, a to je siguran put

stvaranja stabilne strukture zemljišta. U vezi s humusom kalcijum pomaţe pri stvaranju huminske kiseline vrlo

potrebnih za plodnost zemljišta.

Kalcijum indirektno pospešuje razgradnju organske materije stimulišući aktivnost biokomponente

zemljišta. Aktivira druga hranjiva zamenom na adsorptivnom kompleksu zemljišta. Posebno treba spomenuti da

mobiliše vaţno mikrohranjivo - molibden, koji je inače u kiseloj sredini blokiran i stoga biljci nepristupačan.

Kao biogeni element se nalazi u organskim jedinjenjima, gde je sorptivno vezan. Poznata su jedinjenja

kao što su kalcijumovi oksalati, fosfati. U biljci kalcijum ima vrlo vaţnu ulogu kao graĎevni element i prilikom

stvaranja mitohondrija.

Dinamika kalcijuma u poljoprivrednom zemljištu Kalcijum se iz zemljišta gubi ispiranjem i odnošenjem putem gajenih biljaka. Ispire ga voda obogaćena

uljendiokisid zbog stvaranja u vodi topivog kalcijumbikarbonata. Jak je antagonizam kalcijuma i iona kalijuma što

dovodi do istiskivanja kalcijuma iz adsorptivnog kompleksa, i tada se otvara put za prelaţenje kalcijuma u topivi

oblik u otopinu zemljišta. Ispiranje je jače u lakšim zemljištima u hladno-vlaţnoj klimi i ako se zemljište češće

obraĎuje i duţe leţi bez gajenih biljaka. Prema istraţivanjima mnogih autora, gubici kalcijuma ispiranjem mogu

dostići i do 800kg/ha godišnje.

Biljke takoĎe odnose kalcijum i to vrlo različito, što ovisi o vrsti gajenih biljaka i visini prinosa.

Proces neutralizacije kiselih zemljišta


99

Kalcijum najviše iznose biljke iz familije leguminoza i kupusnjača.

Kriterijum za stvaranje i odrţavanje povoljnog nivoa kalijuma u zemljištu u prvom redu je pH vrednost

zemljišta, zasićenost bazama i puferna sposobnost zemljišta. Padne li pH vrednost za odreĎenu vrstu zemljišta

ispod optimalne veličine, znak je da treba izvršiti povećanje reakcije zemljišta kalcizacijom.

Zasićenost bazama je merodavna za intervenciju kalcijumom, pa je kalcizacija aktuelna ako je zasićenost

ispod 50%.

Puferna sposobnost zemljišta od velikog je uticaja na odmeravanje količine kalcijuma, pa se samo

zemljište jače pufernosti mogu obogaćivati kalcijumom u većim količinama, inače moţe se izazvati šok u zemljištu

zbog nagle promene reakcije zemljišta. To se negativno odraţava na pedodinamske procese u zemljištu i aktivnost

mikroorganizama.

Kalcizacija

Postoje dva oblika kalcizacija: meliorativna i dopunska.

Meliorativna se kalcizacija primenjuje ako je glavni uzrok slabe plodnosti nedostatak kalcijuma, a

redovito se obavlja na zemljištima srednjeg ili teţeg mehaničkog sastava. Na njima se meliorativna kalcizacija

provodi do neutralne tače, za razliku od dopunske gde se nadoknaĎuju gubici kalcijuma nastali zbog ispiranja iz

zemljišta i zbog toga što ga odnose gajene biljke.

Kalcizacija se provodi krečnim Ďubrivima, ali u dopunskom kalcizacijom izgubljeni kalcijum se moţe

vratiti pomoću fertilizatora bogatih kalcijumom.

Različiti krečni materijali Rasturanje krečnog materijala

Navesti ćemo nekoliko krečnih Ďubriva, a to su: živi kreč (70-90% CaO, gašeni kreč (60-70% CaO),

krečnjak (50-55% CaO), dolomitno brašno (30% CaO), sadra ili gips (33% CaO), saturacioni mulj kao

otpadak pri proizvodnji šećera (22% CaO), lapori (10-95% CaCO3 i MgCO3).

Količine krečnog materijala za kalcizaciju odreĎuje se na osnovu hidrolitičke kiselosti, jer se tada

obuhvata ne samo slobodni vodonikovi ioni u otopini zemljišta nego i oni koji se nalaze u asorptivnom kompleksu

zemljišta. Izračunate vrednosti se preračunavaju u kg ili tone odreĎenog krečnog materijala koji se daje po jedinici

površine (hektaru). U proseku su to količine od 5 do 10 t/ha krečnog materijala.

Osim navedene egzaktne ima i empirička (iskustvena) kalcizacija, koja se provodi u predelima jače kiselih

zemljišta sa hemijski manje aktivnim materijalima (krečnjak, dolomitno brašno i lapori). Ovako izvedena

kalcizacija zove se šodranje, a količine materijala po hektaru se kreću do nekoliko t/ha.

Krečni materijal za kalcizaciju mora biti finom mleven, pa se za teţa zemljišta upotrebljavaju čestice

promera od 0.5 do 1 mm, a za lakša zemljišta od 0.1 do 0.5 mm. Samleveni materijal se razbacuje ručno ili što je

još bolje – mehanizovanao. Na mašine za rasipanje krečnog materijala stavljaju se zaštitne cerade da se spreči jako

raspršavanje krečnog materijala, ali uspeh nije potpun. Zato se kalcizacija unatoč brojnim tehničkim poboljšanjem

nerado obavlja. Potrebne su odreĎene mere zaštite radnika, jer su oni izloţeni oštećenju koţe i sluzokoţe. Radnici

na sebi moraju imati zaštitne kombinezone a po mogućnosti maske.


100

Unošenje krečnog materijala u zemljište moţe se izvršiti u svim sezonama ali je najpovoljnije u leto

nakon ţetve, jer su putevi prohodni a zemljište povoljne vlaţnosti da ne dolazi do njegovog zbijanja. Prednost je i u

tome, što se nakon ţetve vrši plitko zaoravanje strništa, nakon toga duboko oranje u jesen i u proleće predsetvena

priprema zemljišta. Na taj način se krečni materijal unese dublje u zemljište i dobro izmeša. Pored toga, letna

primena kreča ostavlja dovoljno prostora za uspostavu ravnoteţe u zemljištu zbog “ šoka” izazvanog naglom

promenom reakcije zemljišta.

Rana jesenska kalcizacija manje je povoljna za jarine, a najnepovoljnija je proletna. Ovo je zbog toga što

moramo računati s vlaţnim i još češće s mokrim zemljištem (šteta od gaţenja), a teško je osigurati mesec dana

izmeĎu kalcizacije i setve. Na travnjacima je glavna zimska kalcizacija.

Rahljač za dubinsko unošenje kreča Zaoravanje krečnog materijala

Što se tiče načina unošenja, ono se redovito obavlja plugovima ali se to moţe raditi i drugim oruĎima

(kultivatorima, drljačama, tanjiračama i rotovatorima). Poznato je u novije vreme lokalno, etaţno unošenje krečnih

Ďubriva posebni dubinskim rahljačima. Vaţno je naglasiti da je delovanje kalcijuma ograničeno dubinom

unošenja, zato ne treba očekivati da će ono imati većeg uticaja na dublje, kalcizacijom netretirane slojeve zemljišta.

U principu, treba meliorativnu kalcizaciju odvojiti od ostalog Ďubrenja. To je naročito vaţno ako

se primenjuju hemijski vrlo aktivna krečna Ďubriva (ţivi kreč). Ako se kalcizacija vrši na oranicama, ona mora biti

prva radna operacija a nakon 3 do 4 sedmice se primenjuje organsko Ďubrenje. Što se tiče azotnih mineralnih

Ďubriva, osoke i gnojovke, istodobno davanje sa ţivim ili gašenim krečom znači stvarnu opasnost od gubitka azota

volatizacijom, pa se ti zahvati moraju odvojiti.

Kalcizacija prethodi kulturama čiji se optimum rasta nalazi oko neutralne tačke ili je pomaknut u alkalnu

sredinu. Setvu/sadnju acidifilnih biljaka nakon kalcizacije treba izbegavati. Nakon meliorativne kalcizacije treba

očekivati pad plodnost zemljišta i pad prinosa u prvoj godini. Zatim se plodnost povećava i rast prinos gajenih

biljaka. Najjači se efekat kalcizacije oseća druge i treće godine nakon kalcizacije, kada učinak kalcizacije ponovo

stagnira. Ali se moţe reći, da nakon meliorativne kalcizacije ne treba ponovo intervenisati dok u zemljištu ima

slobodnih kalcijumovih iona. Treba znati, da neka mineralna Ďubriva zakiseljuju zemljište, zato povremeno treba

primeniti dopunsku kalcizaciju Ďubrivima koja u sebi imaju kalcijum (vapneni azot, vapnenoamonijska salitra,

pelofos), a neka Ďubriva povećavaju potrebu biljaka za kalcijumom (urea, nitrati, kalijumove soli, amonijak i visoko

koncentrovana kompleksan Ďubriva).

Kritički osvrt na kalcizaciju

Kalcizacija sama po sebi ne rešava problem plodnosti zemljišta, jer se kalcizacijom ubrzava razgradnja

organske materije i mobilišu vezana hranjiva, ali je to prolazni povoljan učinak, pa se mora primeniti odgovarajuća

organska i mineralna Ďubriva. Ovako je kalcijuma bilo odavno poznato pa otuda izreka: “Kalcizacija zemljišta

obogaćuje očeve a osiromašuje sinove”.

Kao što je poznato, postoje antagonizmi izmeĎu iona kalcijuma i nekoliko drugih iona (kalijuma,

magnezijuma, bora, amonijuma i natrijuma). Primenom kalcizacije izazivaju se teškoće u primanju magnezijuma,

kog trebaju naročito leguminoze. Kalcijum nadalje blokira i druge elemente, gvoţde, mangan, bakar i cink, a

posebno fosfor ukoliko se povećava udeo kalcijuma u jedinjenjima sa fosforom sve do hidroksilapatita, koji je

netopiv u vodi i kiselinama.


101

Mineralna đubriva

Biljna hranjiva se sve više iznose iz poljoprivrednog zemljišta, zbog stalno rasuće potrebe za proizvodnju

hrane. Stvoriti visoki prinos mogu samo biljke velikog biološkog potencijala rodnosti, a postići taj potencijal moţe

se uz ostalu konstelaciju vegetacionih faktora stavljanjem na raspolaganje gajenim biljkama velike količine

hranjiva. To mogu pruţiti samo Ďubriva kao koncetrovani fertilizatori. Treba istaći da savremena poljoprivreda ne

moţe opstati bez mineralnih Ďubriva, a ne bi bio moguć ni njezin daljnji progres.

Ranije se smatralo da se plodnost zemljišta ne moţe očuvati bez organskih Ďubriva, a danas smo svedoci

da se na brojnim gazdinstvima ne koriste ova Ďubriva, dakle samo mineralna, pa su ipak postignuti vrlo visoki

prosečni prinos. Pri isticanju vaţnosti mineralnih Ďubriva ne smeju se zaboraviti neke činjenice. Poljoprivredno

zemljište nije samo mrtva masa, nego se definiše kao četverofazni disperzni sistem sastavljen od krute, tekuće,

gasovite faze i biofaze. A biofaza za svoje postojanje odnosno rad treba organsku materiju kao izvor energije. U tom

pogledu organska materije je nezamenjiva vrednost.

Danas su mineralna Ďubriva glavni, a organska dopunski izvori s obzirom na opskrbu gajenih biljaka

hranjivima.

Današnja saznanja ukazuju da Zemlju izgraĎuje 80 elemenata. MeĎutim, biljke ih sve ne usvajaju, a one

koje biljke koriste svrstavamo u 3 grupe: neophodni (biogeni, esencijalni, hranjivi), korisni i ostali. Da bi se neki

od elemenata smatrao biogenim mora ispunjavati sledeće uslove:

1. Da u njegovom odsustvu biljke ne mogu da proĎu sve faze ţivotnog ciklusa.

2. Da omogućava harmonično nicanje i razviće biljaka.

3. Da se simptomi uočeni nedostatkom nekog elementa mogu otkloniti njegovim dodavanjem.

4. Da se zbog svoje fiziološke uloge ne moţe zameniti drugim elementima.

Elementima koji grade organska jedinjenja pripada oko 95,0 %. MeĎutim, za optimalnu mineralnu

ishranu bitno je omogućiti efikasno iskorišćavanje neophodnih elemenata.

Makrođubriva U makroĎubriva ulaze azotna, fosforna i kalijumova đubriva.

Azot i azotna đubriva

Azot ima vodeće mesto u plodnosti poljoprivrednog zemljišta i stvaranju prinosa. Poljoprivreda se malo

koristi prirodnim zalihama azota (čilska salitra), jer su glavni izvori azota za ţiva bića u atmosferi u obliku gasa.

Količina vezanog azota koja iz atmosfere ulazi u zemljište ili koju veţu bakterije fiksatori, ograničena je.

Zato iskorištavanje atmosferskog azota hemijskom sintezom (Haber-Boshov postupak) je glavni izvor

nezamenjivog hranjiva u savremenoj

poljoprivredi.

Sva azotna Ďubriva se mogu

podeliti u četiri grupe: nitratna (salitre),

amonijačna, amonijačno nitratna i

amidna.

Nitrati se ne veţu za koloidni

kompleks zemljišta, zato se lako ispiru

ako ih ne primaju biljke i zemljišni

mikroorganizmi. Ali se nitrati u

anaerobnim uslovima bakterijskim

procesom denitrifikacije redukuju u

elementarni azot i ovaj se gubi

volatizacijom.

Amidni azot (cijanamid i urea)

u transformaciji prelazi prvo u amonijski

oblik, dalje je podvrgnut bakterijskom

procesu nitrifkacije s dve faze: nitritna i

nitratna, i dok se nitrati adsorbuju na koloide zemljišta, Azotni ciklus


102

a jednako ni amidni oblici azota, to se amonijumov ion dobro veţe za adsorptivni kompleks zemljišta, što više u

odreĎenim uslovima on se jako, pa čak i štetno fiksira na nekoliko meseci. Neki glineni minerali (montmoriolinit,

biotit, ilit, vermikulit) imaju izraţena svojstva fiksacija amonijumova iona. Na jakost fiksacija amonijumova iona

imaju i ekološki faktori.

Poseban problem je amidni azot ureje zbog znatne nestabilnosti ovog jedinjenja, zato dolazi do

transformacije u amonijski oblik, čime je opet otvoren put nitrifikaciji.

Ureja je sama po sebi odlična i brzo delujuća, ali se brzo hidrolizira, pri povoljnoj temperaturi za 3-4

dana, zato biljke najviše primaju azot u amonijskom obliku. Urejin azot biljke najviše iskorišćavaju kad se ona

primenjuje folijarno.

Porastom doza azota u ishrani gajenih biljaka, (amonijačna, amonijačno-nitratna i amidna Ďubriva)

zaoštrava se problem nitrifikacije i potreba da se u zemljištu stvore zalihe vezanog azota, spreči luksuzno trošenje

u obliku nitrata i ispiranjem.

Zato se ureja podvrgava hemijskom vezivanju s aldehidima (formaldehid i acetaldehid),

derivatima krotonske kiseline (CD-ureja) u ugljenima. Tim se osim zaštite od prebrze hidrolize i dalje nitrifikacije

postiţe produţno delovanje. Zbog ovakvog tehnološkog postupka, urea je nešto skuplje Ďubrivo u odnosu na ostala

azotna Ďubriva.

Nitrati i naročito amonijum-sulfat zakiseljuju zemljište. Ali u prisustvu slobodnog kalcijuma moţe se

zakisljevanje ublaţiti odnosno ukloniti. Ostali amonijski oblici a pogotovo čisti amonijak u prvo vreme jako

alkalizuju sredinu izazivajući stanoviti “šok” na izbalansirane procese u zemljištu, uz propratnu pojavu blokade

mikroelemenata, slično kao kod kalcizacije. Kasnije dolazi do nitrifikacije i time do tendencije prema

zakiseljavanju.

Krečni azot zbog obilja kalcijuma (54%) alkalizuje sredinu, ali i tu kasnije dolazi do promena iako u

ograničenom opsegu. Ureja je u početku neutralna, nakon hidrolize utiče na povišenje pH vrednosti zemljišta i

konačno prelaskom u nitrate ima tendenciju prema zakiseljavanju.

Biljke azot usvajaju u obliku NO3- (nitratnog) i NH4

+(amonijum) jona, a odreĎene biljne vrste

(Legiminoseae) zahvaljujući i simbiozi sa kvrţičnim bakterijama (azotofiksatorima) mogu da koriste elementarni

azot iz atmosfere (200 - 300 kg/ha).

Njegova fiziološka uloga je: azot je gradivni element i ne postoji ni jedan proces u biljkama na koji

azot ne utiče (posredno ili neposredno). Za njega se kaže da je prinosni element pa pored visine prinosa, azot

determiniše i kvalitet proizvoda.

Ukoliko u zemljištu nema dovoljno azota smanjuje se porast, listovi su uţi, bledo-zeleni, dolazi do hloroze,

koren se izduţuje, smanjuje se njegovo grananje, smanjuje se prinos i kvalitet plodova a ako je potrošnja azota

suviše luksuzna dolazi do bujnog razvoja biljke, listovi su tamno zelene boje, veoma sočni, koren kraći i deblji, a

otpornost biljaka na zemljišnu sušu je slabija.

Simptom nedostatka azota na kukuruzu (Vukadinović)

Pri odreĎivanju količine azota u obzir se uzima sadrţaj azota u zemljištu, potreba gajenih biljaka shodno

planiranoj visini prinosa, kao i karakteristike sezone. Ako zemljište sadrţi veše količine ukupnog azota znači da su

bolje obezbeĎena humusom. Prema sadrţaju ukupnog azota sva zemljišta su podeljena u 3 klase:

Klasifikacija zemljišta prema sadržaju azota

%N Klasa obezbeđenosti zemlji{ta

<0.10 Siromašno

0.10-0.20 Srednje obezbeĎeno

>0.20 Dobro obezbeĎeno


103

Azotna đubriva

Vrste azotni đubriva Sadržaj N u đubrivu (u %)

Čilska salitra 16

Norveška (kalijumova) salitra 15.5

Krečni amonijum nitrat (nitromonkal, kalkamon) 27

Amonijum sulfat 20.5

Krečni azot (kalcijum cijanamid) 20-21

Sintetska mokraćevina (ureja) 46

Amonijum nitrat 32.5-34.0

Anhidrovani amonijak (gasoviti) 82

Amonijačna voda 20.6-24.7

Primena azotnih đubriva Najčešće se primenjuju u predsetvenom Ďubrenju i prihrani. Manji deo se daje u osnovnom Ďubrenju,

pogotovo ako se Ďubri za jarine. Tada se daje manja količina, jer je podloţan ispiranju (nitratni oblik) u vreme kada

nema vegetacije (jesen – zima) a povećane su količine padavina. Ostatak, (veća količina) azota daje se pred

dopunsku obradu (predsetveno) i u prihrani. A ako se daje za ozimine, moţe se dati veća količina u osnovnom

Ďubrenju (pred duboko oranje) a ostatak azota u prihrani.

Ureja se obično unosi u zemljište prilikom zaoravanja ţetvenih ostataka radi ubrzavanje mikrobiološke

razgradnje celuloze u količini od 40 kg/ha ili 8 kg po toni ţetvenih ostataka. Ako se daje u prihrani okopavinskih

useva, mora se plitko zagrnuti zemljom (meĎuredni kultivatori) da bi se sprečila volatizacija azota.

Fosfor i fosforna đubriva

Za razliku od azota, fosfor se nalazi u mineralima, ali ne u tako velikim količinama i ne jednako rasporeĎen

kao azot u atmosferi. On se nalazi u nekoliko većih nalazišta, (Bliski istok, severna Afrika, bivši SSSR, SAD i

Oceanija), i najviše dolazi u formi apatita. U zemljinoj kori ima pribliţno 0.28% čistog fosfora. U površinskom

sloju zemljišta fosfora ima i u organskim jedinjenjima.

U odnosu prema azotu, problem fosfora je mnogo komplikovaniji jer u pogledu azota postoji stalno

kruţenje slobodnog oblika u vezani i obrnuto, kod fosfora preteţe ireverzibilni proces. Naime, fosfor se nagomilava

u heterotrofnim organizmima a najviše u kostima i tu ostaje u raznim jedinjenjima. Poseban problem je vezanje

fosfora u ljudskim kostima, čime je povratni krug definitivno prekinut.

Biljke fosfor primaju u obliku HPO4-- i H2PO4

- iona. Ima značajnu ulogu u biljnom organizmu u prometu

energije, procesu fotosinteze, disanju, sintezi primarnih i sekundarnih jedinjenja. Konstitutivni je element

nukleinskih kiselina (RNK i DNK), povoljno utiče na otpornost biljaka na niske temperature, bolesti i poleganje .

Fosfor ima dvojaku ulogu, vaţno je biljno hranjivo i faktor plodnosti zemljišta. Pozitivno utiče na strukturu

zemljišta, nakupljanje i kvalitet humusa, na simbiotske fiksatore azota i neizravno na korisnu saprofagnu mezofaunu

zemljišta. Zato se količina aktivnog fosfora uzima kao indikator stepena plodnosti zemljišta.

Fosforna Ďubriva unesena u zemljište izvrgnuta se promenama. Specifičnost je dinamike fosfora u tome što

taj biogeni element u jedinjenjima koja se unose kao Ďubrivo prelazi iz topivih u manje topive oblike. U vodi

monokalcijumov ortofosfat (superfosfat) primajući kalcijum prelazi u oblike netopiv u vodi. Po opštoj shemi put ide

od pomenutog monokalcijumova fosfata prema monohidratu Ca(H2PO4) zatim dikalcijumovu fosfatu, odatle

dihidratu (CaHPO4 x 2H2O) pa oktakalcijumovu fosfatu (Ca4H(PO4)3 x nH2O napokon do hidroksilapatita -

Ca(HPO4)5OH.

Istim putem opada topivost fosfata, a kao hidroksilapatit gotovo je netopiv u vodi.


104

Ciklus fosfora u zemljištu Simptomi nedostatka fosfora kod kukuruza

(Vukadinović)

Dakle, s porastom udela kalcijuma u zemljištu opada i topivost fosfata. Za fertilizaciju je vaţno da su

fosforna Ďubriva u vodi topiva i da u zemljištu teţe da preĎu u manje topive oblike. MeĎutim, stvaranje

dikalcijumova fosfata nije štetno, jer ga biljke pod uticajem svojih sekreta i kiselina otapaju i mogu ga dobro

iskorištavati.

Ako kalcijuma ima vrlo malo, a ima dosta mobilnog aluminijuma i gvoţĎa, što se dogaĎa na kiselim

zemljištima, topivi oblici fosfora prelaze u vrlo teško pristupačne gvoţĎeve i aluminijumove fosfate, pa se tada

govori o štetnoj promeni fosfata u zemljištu.

Primanje fosfornog iona najjače je oko neutralne tačke, zato treba određenim zahvatima zemljište

održati u optimalnoj pH vrednosti.

Primena fosfornih đubriva

Fosfor ima osobinu da iz topivih oblika preĎe u manje topive i biljci nepristupačna jedinjenja. Obrnuto, u

vodi netopiva fosforna Ďubriva se u zemljišnom rastvoru odnosno kiselinama zemljišta aktiviraju. Budući da se

fosfor sporo pomiče u zemljištu i dobro veţe na adsorptivni kompleks, a ne stvara u zemljištu povećane, a još manje

štetne količine, moţe se u Ďubrenju dozirati odjednom i u većim količinama.

Potreba za fosfornim đubrivima u odnosu prema klasi obezbeđenost zemljišta fosforom

Klasa obezbeđenosti Sadržaj P2O5 u zemljištu

mg/100 g zemljištu

Potrebno je uneti P2O5

više od iznetog u %

Siromašno <10 50-100

Srednje obezbeĎeno 10-20 30-50

Dobro obezbeĎeno >20 Vratiti izneto prinosom

Fosforom se Ďubri čitava masa obraĎenog sloja zemljišta do maksimalnih dubina mehaničkog zahvata

zemljišta. Fosfor nije podloţan ispiranju. Fosforna Ďubriva je najbolje unositi sa osnovnim Ďubrenjem u jesen i

predsetveno. Količina fosfora koja se primenjuje zavisi od klase obezbeĎenosti zemljišta i potreba za Ďubrenjem.

Fosforna đubriva

Vrsta fosfornih đubriva Sadržaj P2O5 u đubrivu (u %)

Tripleks 42-45

Super fosfat 17-19

Tomasovo brašno 16-22

Termofosfat 19-28

Precipitat 20-35

Pelofos 17-18


105

Kalijum i kalijumova đubriva

Ovo hranjivo je jako rašireno u prirodi (3% do 16 km dubine Zemljine kore). A nalazi se u brojnim

mineralima (silikatima, ortoklasu, leucitu i dr). Naročito je nagomilan u prirodnim nalazištima kalijumove soli u

obliku silvinita, silvnina, kainita, karnalita i drugih minerala.

Ciklus kalijuma u zemljištu

Velika nalazišta kalijumove soli ima u Evropi (Nemačka, Španija, Francuska,bivši SSSR ), u Izraelu, SAD

i Kanada. More i oceani su golemi izvori kalijuma. Veoma je vaţan za biljke, a utiče na fotosintezu, sintezu

proteina, na metabolizam, transport i nakupljanje ugljenih hidrata. Mnoge ratarske i povrtarske biljke (krompir,

kukuruz, šećerna repa, duvan, lucerka, heljda, paradajz, spanać) imaju velike potrebe u kalijumu i odlikuju se

povećanom sintezom skroba i šećera.

Simptomi nedostatka kalijuma kod soje, šećerne repe i kukuruza (Vukadinović)

Vizuelni simptomi nedostatka kalijuma uočavaju se prvo na najstarijim listovima u vidu ţuto-mrke ili

mrke boje (nekrotične pege), na vrhu lista i duţ ivica, krajevi lista savijaju se dole ili se suše. Koren je kratak,

plodovi su lošijeg kvaliteta i teţe se čuvaju.

Biljke kalijum usvajaju u obliku K+ iona. U pedosferi pored primarnih minerala koji sadrţe kalijum, ima i

sekundarnih glinenih minerala, nosioca kalijuma. To su u prvom redu ilit i vermikulit. Iako su kalijumove soli

topive u vodi, ipak se u zemljištu brzo veţu uz adsorptivni kompleks iz otopine zemljišta.

Samo u humidnoj klimi i u peskovitim zemljišta moţe doći do gubitka kalijuma descedentnim tokovima

vode. MeĎutim, u normalnim zemljištima gde ima dosta glinenih koloida, većina kalijumovih iona su sorbirana uz

adsorptivni kompleks, pa se u otopini nalazi manje od 10% ukupne količine kalijumovih iona. I dok je u

mineralnim zemljištima glavni deo kalijuma vezan za glinene minerale, u peskovitim zemljištima zbog nedostatka

kalijuma preteţno je vezan za humusne koloide u onoj meri u kojoj ga zemljište ima.

Vezanje kalijumovih iona na sekundarne glinene minerale ovisi o njihovoj graĎi kao pločastih dvoslojnih i

troslojnih paketića debelih 0.6-2 nm, tetraedarske graĎe i oktaedarske kristalne strukture. Zbog jačeg negativnog

a

b

c


106

električnog naboja, pozitivno nabijeni ioni vezuju se na površini ili izmeĎu lamela paketića mineralnih koloida

zemljišta. Kontinuirana izmena iona u vodenu otopinu zemljišta, ovisi o njegovoj vlaţnosti i zasićenosti

adsorptivnog kompleksa. Primanjem kalijumovih iona od strane biljke poremećuje se hemijska ravnoteţa, pa se ona

opet uspostavlja odlaţenjem kalijumovih iona s kompleksa adsorpcije u otopinu zemljišta. Za kalijum je vaţno da

se u stanovitim uslovima javlja vrlo jaka, zapravo štetna fiksacija. Tada biljke ne mogu iskorišćavati kalijum. Na

fiksaciju utiče razmak izmeĎu lamela u paketiću i višak električnog naboja. Naročito ilitna i vermikulitna glina

nakon duţeg izlaţenja kalijuma iz interlamelarnih prostora puni se drugim ionima iz zemljišta (Ca, Mg , NH4), a

prostori se izmeĎu lamela proširuju. Ako se u takvoj situaciji Ďubri kalijumom, on se štetno fiksira i za biljke je

izgubljen. Kompenzacija kalijuma se u tom slučaju postiţe meliorativnim Ďubrenjem, koja biljci osigurava dovoljno

pristupačnih iona nakon zasićenja u paketićima glinenih minerala. Ovakvo obilno Ďubrenje se ne vrši svake godine,

jer ima meliorativni karakter i vrlo je skupo. Da bi se sprečila jaka fiksacija kalijuma delotvorna je jako organsko

Ďubrenje, jer se ioni kalijuma tada veţu za humusne koloide s kojih se lako desorbuju.

Osvrtom na pojedinačna Ďubriva koja su

prikazana u tabeli, treba napomenuti da se u

savremenoj fertilizaciji sa smanjenim udelom

organskih Ďubriva povećava vrednost kalijumsulfata

kao dobrog izvora sumpora. A sa patent klijumom

pored sumpora obavlja se Ďubrenje i magnezijumom,

što je povoljno zbog antagonizma kalijuma i Ca iona

prema magnezijumu u zemljištu.

Potrebe biljaka u kalijumu naročito su

izraţene u prvoj polovini vegetacije, odnosno u fazi

intenzivnog porasta vegetativnih organa. Ratarske i

povrtarske biljke iz zemljišta u širokom proseku

iznose od 120 - 550 kg K2O /ha . Fiksacija kalijuma

Primena kalijumovih đubriva

Kalijum je kao fosfor slabo mobilan u zemljištu. Njega dobro veţe adsorptivni kompleks zemljišta, čak

kako smo ranije istakli, moţe doći do štetne fiksacije. Ipak treba napomenuti da su sva kalijumova Ďubriva topiva u

vodi i zato lako dolazi do prolazne povećane pa i štetne prelazne koncentracije u zoni klijanja semena. To vredi i za

azotna Ďubriva.

Klasa obezbeđenosti i potrebe za đubrenjem kalijumom

Klasa obezbeđenosti Sadržaj K2O u zemljištu

mg/100 g zemljištu

Potrebno je uneti K2O

više od iznetog u %

Siromašno <10 80-100

Srednje obezbeĎeno 10-20 60-80

Dobro obezbeĎeno >20 50-60

Kalijumova đubriva

Vrste kalijumovih đubriva Sadržaj K2O u đubrivu (u %)

Kalijum hlorid 40-62

Kalijum sulfat 48-51

Kalijum-magnezijum sulfat 26-30 K2O i 9-12 % MgO

Najbolje ih je unositi u zemljište pred osnovnu obradu u jesen ili predsetveno.

Magnezijum

Neophodan je sastojak hlorofila, aktivira odreĎene encime koji uzimaju učešća u procesima fotosinteze i

disanja. U zemljištu se nalazi u primarnim mineralima, od kojih prema udelu spominjemo najvaţnije: serpentin,

olivin, biotit, augit i dolomit. Vezan je u na adsorptivni kompleks u sekundarnim mineralima i u otopini zemljišta .

Nedostatak aluminijuma najviše se javlja u kiselim, ispranim zemljištima, ali zbog antagonističkog delovanja iona

moţe se dogoditi da ga biljke teţe usvajaju, iako ga u zemljištu ima. Najizraţeniji je antagonizam izmeĎu


107

magnezijuma i kalcijuma, a povoljnim se smatra odnos Mg : Ca = 1:6. Zato se prilikom kalcizacije radije

upotrebljava dolomit. Postoji i antagonizam izmeĎu magnezijuma i kalijuma, a u manjoj meri izmeĎu Mg i NH4

iona. Magnezijum je pokretljiviji od kalijuma, manje se veţe na adsorptivni kompleks i lakše ispire.

Nedostatak Mg prvo se manifestuje na starijim listovima (izmeĎu lisnih nerava) u vidu hloroze sa

nekrotičnim mrkim pegama.

Simptomi nedostatka magnezijuma na listu kukuruza (Vukadinović)

Primena magnezijuma

Đubrenje magnezijumom se ne obavlja posebno već se njegov gubitak nadoknaĎuje iz drugih Ďubriva. U

zemljištu se ponaša slično kao kalijum ali mu je topivost jače izraţena i lakše podleţe ispiranju, pogotovo ako

prevladavaju u zemljištu ioni kalcijuma i kalijuma. Organska Ďubriva sadrţe magnezijum iako u maloj količini. Od

mineralnih Ďubriva najviše ga ima dolomit (kalcijum magnezijumski karbonat), zatim kalijsko-magnezijumski sulfat

i ostala kalijumska Ďubriva, osim 60% kalijum-hlorida, zatim ga sadrţi Thomasova fosfat, pelofos, obični

superfosfat, termofosfat, sirovi fosfati i krečnoamonijska šalitra ako se meša salitra. Osim navedenih, magnezijum

se dodaje amonijumskim i kompleksnim Ďubrivima (magensium-nitrophoska sa 3% MgO).

Nivo obezbeđenosti i preporuke za đubrenje (Gruppe, 1970)

Nivo

obezbeđenosti

zemljišta Mg

MgO mg /100 zemljišta (CaCO2

metoda) Preporuka

MgO

kg/ha Teksturna klasa zemljišta

Peskuša Ilovača Glinuša

Nizak <6 <8 <10 <35

Srednji 8-10 8-15 10-18 35

Visok >10 >15 >18 -

Najdelotvornije način opskrbe biljaka magnezijumom je Ďubrenje zemljišta, ali se u slučajevima blokade

ovog elementa koristi folijarno magnezijum sulfatom - (MgSO4 x 7 H2O) i to 30 - 40 kg/ha, sa 2 %-tnim rastvorom

u kombinaciji sa urejom.

Gvožđe

Osnovna fiziološka uloga mu je što učestvuje u tvorbi hlorofila (iako nije u sastavu molekula), zatim u

metabolizmi belančevina, kao redoks katalizator pri oksidaciji ugljenih hidrata. Ima značajnu ulogu u fiksaciji

elementarnog azota. Sadrţaj gvoţĎa u suvoj materiji se kreće od 50 - 200 ppm, ali neke ferofilne biljke (spanać)

mogu da sadrţe i do 3000 ppm gvožđa.

Njegov nedostatak se prvo manifestuje na alkalnim zemljištima sa pH vrednostima preko 7 i na zemljištima

bogatim kalcijumom i glinom. Zbijenost zemljišta i visok sadrţaj fosfora mogu da izazovu nedostatak gvoţĎa.

Tipičan znak nedostatka gvoţĎa je hloroza koja se javlja na najmlaĎim listovima, izmeĎu nervature, kasnije zahvata

celi list koji poprima limun ţutu, a ponekad i belu boju.


108

Simptomi nedostatka gvožđa (soja) Simptomi nedostatka gvožđa (kukuruz)

U zemljištu ga ima u primarnim mineralima (olivin, biotit), ali pristupačnost gvoţĎa biljkama zavisi od pH

zemljišta i redokspotencijala. Što je kiselost veća, to u otopini zemljišta ima više gvoţĎenih iona, ali su to preteţno

dvovalentni i manje pristupačni ioni. Ako je redoks potencijal zemljišta visok, tada gvoţĎe prelazi u viševalentne

oblike pristupačnije biljkama.

U redovnom Ďubrenju ne primenjuju se posebna gvoţĎeva Ďubriva, pa se daje u Ďubrivima koja u sebi

sadrţe gvoţĎe (pelofos, Thomasova drozga, sirovi fosfati, termofosfati).

Ako se na zemljištima bogatim kalcijumom vrši fosfatizacija, gvoţĎe moţe preći u teško topive gvoţĎeve

fosfate, što istodobno znači i gubitak aktivnog fosfora. Postoje i drugi uzroci blokade fosfora.

Moţe se reći, da kod većine biljaka do nedostatka gvoţĎa dolazi kada je njegov sadrţaj u suvoj materiji

listova niţi od 50 ppm. Najefikasniji način otklanjanja nedostatka gvoţĎa je prskanje helatima gvoţĎa ( Fe-EDTA i

sekvestren, versen) sa 0,3 - 0,5 %-nim rastvorom gvoţĎa ili putem fertirigacije uz primenu helata gvoţĎa.

Sumpor

Sumpor sudeluje u izgradnji encima, proteina, vitamina, raznih ulja. U zemljištu je najviše vezan u

organskom materiji, nekim materijalima (gips), zatim na adsorptivnom kompleksu i u otopini zemljišta. Glavni

oblik sumpora u zemljištu je sulfatni ion (SO4), koji je lako topiv i pristupačan biljkama. Organska Ďubriva sadrţe

sumpor, pa se smanjenjem ili izostavljanjem organskog Ďubrenja zaoštrava problem ishrane biljaka ovim

elementom.

Simptomi nedostatka sumpora (uljana repica) Simptomi nedostatka sumpora (š.repa)

(Vukadinović) (Vukadinović)

Sumpora imaju neka mineralna Ďubriva. To su superfosfat, kalijumfosfat, patent-kalijum i amonijum

sulfat. Treba imati na umu da sumpor u zemljište dolazi putem pesticida, naročito fungicida, kao što je koloidni

sumpor i bakar-sulfat. U zemljište sumpor ulazi putem padavina kao sumporni dioksid (SO2).

Mikrođubriva

U ovu grupu pripadaju mikroelementi: bor, mangan, bakar, cink i molibden. Biljke ih trebaju vrlo

malo, a ako ih ima previše mogu izazvati toksični efekt.

Mikrohranjiva u biljci obavljaju različite i vaţne funkcije pa su u tom pogledu nezamenjiva. Kao

najvaţnije ističe se njihov udeo u enzimatskim sistemima biljnih ćelija. Mikroelemenata u zemljištu ima u različitim

mineralima, vezanih na adsorptivni kompleks ili kao slobodnih iona u zemljišnom rastvoru, ali u vrlo malim

količinama.


109

Dakle, biogeni mikroelementi imaju značajnu ulogu u biljnom organizmu, a i u zemljištu jer su značajni

činioci normalnog rasta i razvića gajenih biljaka. Razlozi zbog kojih je opravdano očekivati veću primenu

mikroelemenata su sve manja primena organskih đubriva, sve veća primena mineralnih đubriva sa manjim

sadržajem korisnih primesa, intenzivna obrada zemljišta, gajenje intenzivnih sorata i hibrida osetljivih na

nedostatak mikroelemenata, uzak izbor kultura u plodoredu (jednostrano korišćenje asimilativa u

zemljištu), antagonističko delovanje iona, prevođenje mikroelemenata u teško pristupačne oblike za biljke,

sabijanje zemljišta sve češćom primenom teške mehanizacije u nepovoljnim uslovima vlažnosti.

Bor

U prirodi je široko rasprostranjen, ali u veoma malim koncetracijama. Ukupni sadrţaj u zemljištu se kreće

od 2 do 100 ppm. Ulazi u sastav organskih jedinjenja. Ima vaţnu ulogu u procesu klijanja polena, sintezi lignina,

biosintezi fosfornih jedinjenja. Ukoliko ga u zemljištu ima manje od 0.5 ppm, zemljište je nedovoljno obezbeĎeno

borom, a ako ga je više od 5 ppm moţe delovati toksično na biljke.

Koncentracija bora u listovima moţe da ukaţe na nivo obezbeĎenosti biljaka borom, a u slučaju

nedostatka dobri efekti se postiţu Ďubrenjem sa 10 - 30 kg/ha boraksa ili folijarnim tretiranjem biljaka sa 500 -

1000 l/ha razblaženog rastvora (0,1 - 0,3 %) boraksa. Za Ďubrenje borom mogu se koristiti i natrijum tetraborat,

salubor, borna kiselina, kolemanit.

Simptomi nedostatka bora kod cvetače, šećerne repe i kukuruza (Vukadinović)

Mangan U prirodi se nalazi u obliku oksida, a ukupni mu je sadrţaj u zemljištu od 200 do 3000 ppm. Granična

vrednost koncentracije u suvoj materiji kod većine biljaka iznosi manje od 25 ppm. Značajan je regulator oksido-

redukcionih procesa i aktivator brojnih encima u biljkama u procesu fotosinteze, redukciji nitrata, fiksaciji azota .

Za Ďubrenje manganom mogu se koristiti: mangan sulfat, mangan oksid, mangan karbonat, mangan

hlorid, mangan helat (folijarno). Ako se manganova Ďubriva primenjuju na celoj površini koristi se 20 - 120

kg/ha Mn, a ako se u zemljište unosi u trake doza je manja i iznosi 6 - 15 kg/ha Mn.

Nedostatak mangana moţe se takoĎe otkloniti folijarnim tretiranjem uz korišćenje mangan sulfata 0,5 do

2,0 kg/ha ili mangan helata 0,1 - 0,5 kg/ha. Folijarno tretiranje treba ponoviti 2 - 3 puta tokom vegetacije u

dvonedeljnom intervalu.

Simptomi nedostatka mangana kod soje, kukuruza, šećerne repe (Vukadinović)


110

Cink

U zemljištu se nalazi vezan u mineralnim i organskim jedinjenjima s ukupnim sadrţajem od 10 do 300 ppm

ili 80 ppm u proseku. Sadrţaj cinka u suvoj materiji biljaka kreće se od 20 do 100 ppm kritično od 10 do 20 ppm, a

pri 10 ppm pojavljuje se vidljivi znaci njegova nedostatka. Ulazi u sastav encima i utiče na metabolizam drugih

jona. Za Ďubrenje cinkom koriste se: cink sulfat, cink oksid, cink hlorid, cink amonijum fosfat, kao i tečna i

čvrsta NPK đubriva obogaćena cinkom, kako folijarno , tako i unošenjem u zemljište.

Pri unošenju u zemljište u vidu soli doze se kreću od 5 - 20 kg/ha cinka, a ako se primenjuje folijarno 0,5

- 1,5 kg/ha. Folijarno tretiranje treba otpočeti rano u proleće, čim se obrazuje dovoljna lisna površina. Tokom

vegetacije biljke se tretiraju 1 - 1,5 %-nim rastvorom cink fosfata, koga pre upotrebe treba neutralizovati

bakarnim krečom. Nedostatak cinka se moţe nadomestiti i unošenjem stajnjaka, zelenišnim Ďubrenjem. Na

nedostatak cinka snaţno reaguje kukuruz.

. Simptomi nedostatka cinka kod kukuruza (Vukadinović)

Bakar

U zemljištu se nalazi u širokom rasponu od 10 do 200 ppm, a kritična koncentracija za biljke pri njegovoj

ekstrakciji sa DTPA iznosi 0.2 ppm, a u suvoj materiji manje od 5 ppm. Biljke ga usvajaju u obliku Cu+ i Cu

2+ iona.

Osnovna uloga bakra u fiziološko-biohemijskim procesima u biljkama ogleda se u tome što ulazi u sastav niza

encima koji regulišu oksido-redukcione procese. Bakar utiče na otpornost biljaka prema suši i bolestima. Jedinjenja

bakra mogu se primenjivati preko zemljišta i folijarno. Pri Ďubrenju sa bakar sulfatom i bakar oksidom, zavisno od

primene, koristi se 1 - 4,5 kg/ha pri unošenju u zemljište u trake, dok se tretiranjem cele površine upotrebljava 3 - 6

kg/ha.

Pri folijarnom tretiranju Cu fosfatom upotrebljava se oko 100 g/ha, a pri tretiranju Cu helatima (Cu-

EDTA) 30 g/ha. Tretiranje se obavlja samo u proleće i ponavlja se svakih 15 dana.

Simptomi nedostatka bakra na pšenici i citrusu (Vukadinović)

Molibden

Sadrţaj ukupnog molibdena u zemljištu je veoma nizak i kreće se od 0.5 do 10 ppm, dok se njegova

pristupačna forma za biljke kreće oko 0.25 ppm. Molibden je neophodan za vezivanja atmosferskog azota putem

azotobactera kod leguminoza. UtvrĎena je pozitivna korelacija izmeĎu udela molibdena i azota, dok je izmeĎu

bakra, bora, cinka i gvoţĎa u odnosu na molibden u negativnoj korelaciji. Molibden smanjuje broj kvrţica koje se

nalaze na korenu leguminoza ali se one krupnije i fiziološki aktivnije pa zahvaljujući tome usvajaju veću količinu

azota.

Nedostatak molibdena ispoljava se na kiselim zemljištima gde se moţe javiti nedovoljna obezbeĎenost

kalcijumom, magnezijumom, kao i suvišak aluminijuma i mangana. U svim slučajevima javlja se hloroza.


111

Nedostaci molibdena efikasno se mogu otkloniti primenom natrijum molibdata 150 - 500 g/ha

unošenjem u zemljište, dok se u folijarnoj primeni preporučuje 0,1 % rastvor natrijum molibdata.

Kalcizacija kao obavezna mera na kiselim zemljištima moţe značajno poboljšati snabdevanje biljaka

molibdenom. Nedostatak uzrokuje pojavu hloroze, listovi su ţuti, biljka zaostaje u porastu, stablo je smanjeno i

zadebljava. Za Ďubrenje se koristi:

1. natrijum molibdat ……………………….. sa 39 % molibdena

2. amonijum molibdat……………………... sa 54 % molibdena

3. molibdenov trioksid……………………… sa 66 % molibdena

4. molibdenov sulfid………………………. sa 60 % molibdena

Primena mikroelemenata

Mikroelementi dodani glavnim Ďubrivima podreĎuju se načinu primene njihovih nosilaca. Ako se daju

odvojeno, kao mikroĎubriva, onda se već iz navedenih razloga unose u zemljište prilikom osnovne obrade u obliku

koji nije topiv u vodi pa tu sluţi kao zaliha oligohranjiva duţe vreme. Kao čista jedinjenja u aktivnom obliku daju se

u agrotehničkoj fazi osnovne ili dopunske obrade ili u folijarnom Ďubrenju.

Simptomi nedostatka molibdena na listu citrusa

Makrođubriva sa dva ili više hranjiva

S razvojem hemijske poljoprivrede, iz tehnoloških

razloga, počela su se upotrebljavati jedinačna đubriva, koji

su nosioci jednog od glavnih hranjiva. Uočene su greške zbog

jednostrane primene jednog hranjiva, pa su se početkom 20.

stoleća jedinačna Ďubriva počela fizički mešati. Tada su

nastala mešana đubriva. Ulazne komponente su bila

pojedinačna N, P i K Ďubriva. Mešana Ďubriva su imala niţi

sadrţaj aktivnih materija, ali s dosta balasta, što je

kompleksnije delovalo na plodnost zemljišta i ishranu biljaka.

Razvojem tehnologije tvorničkih Ďubriva i potrebe

savremenog gajenja biljaka, naročito na velikim površinama,

počela su se proizvoditi visoko koncentrovana kompleksna

đubriva. Kompleksna đubriva za razliku od mešanih,

dobijaju se posebnim tehnološkim postupcima, korišćenjem

hemijske reakcije, pa su u hranjiva u njima preteţno u

jedinjenjima odnosno hemijski vezana.

Dve su glavne grupe kompleksnih Ďubriva: prva s

fosforom topivom u citratu, a druga s fosforom topivim

u vodi. U prvoj grupi fosfor je u obliku dikalcijum- Oblici makrođubriva

ortofosfata, a u drugoj pored amonfosfata, još amonijum

polifosfat, kalijumov polifosfat pa i kalijumov metafosfat.

Osim postojećih razlika u sadrţaju aktivne materije, Ďubriva su prve grupe imaju nešto niţu a Ďubriva

druge grupe imaju veću koncentraciju.

Kompleksna Ďubriva označuju se s brojevima koji znače sadrţaj hranjiva u procentu (%). Prema

meĎunarodnom dogovoru brojevi dolaze u sukcesiji N:P:K, a ako nekog hranjiva nema , na to se mesto stavlja “O”.


112

Pa tako na primer, Ďubrivo NPK 7:20:30, predstavlja formulaciju 7% azota, 20% fosfora i 30% kalijuma a

to je ukupno 57% aktivne materije, a ostalih 43% je balast. Prema aktivnoj materiji se računaju norme Ďubriva, a

kupac plaća samo aktivnu materiju u Ďubrivu.

Formulacija kompleksnih Ďubriva danas ima preko 70, premda je moguće da se prema specifičnom nivou

hranjiva u zemljištu i potreba biljaka za odreĎena hranjiva iz fabrike naruči odgovarajuća kombinacija radi

balansiranja hranjiva. Naravno da će ovakve naručene formulacije biti skuplje za naručioca u odnosu na ona koja se

nalaze na trţištu.

Sve formulacije se mogu podeliti na sledeće kategorije:

1. Formulacije s jednakim sadrţajem glavnih hranjiva (NPK -10:10:10)

2. Formulacije s više fosfora od azota i kalijuma (NPK – 10:20:10)

3. Formulacije s više azota od fosfora i kalijuma (NPK 17:8:9)

4. Formulacije s više kalijuma od azota i fosfora (NPK 10:20:30)

5. Formulacije sa dva hranjiva s većim sadrţajem od trećeg (NPK – 10:20:20).

U agrotehničkoj primeni pri osnovnom obradi dolaze formulacije s povećanim sadrţajem fosfora i kalijuma

(NPK 7:20:30, 10:20:30, 10:30:20 itd., a mogu biti formulacije bez prisustva azota NPK 0:10:20). U predsetvenoj

obradi zemljišta primenjuje se Ďubriva sa više fosfora i kalijuma a s manje azota ili u kombinaciji sa jednakim

sadrţajem sva tri elementa. U startnom Ďubrenju, koriste se formulacije sa jednakim omerom svih hranjiva (NPK

15:15:15), a u prihranjivanju formulacije sa većim sadrţajem azota u odnosu na ostala dva hranjiva (NPK 20:10:10).

Formulacije kompleksnih đubriva

Vreme primene Formulacije s fosforom topivim u citratu Formulacije s topivim u vodi

Glavna hranjiva (%) Aktivna materija (%) Glavna hranjiva (%) Aktivna materija (%)

Osnovno Ďubrenje

(pred osnovnu obradu)

10:20:10 40 10:20:20 50

8:16:22 46 12:30:16 58

9:18:18 47 10:30:20 60

Predsetveno Ďubrenje

10:10:12 35 10:20:30 50

12:12:12 36 17:17:17 51

9:18:18 47 12:18:24 54

Startno 10:10:10 30 15:15:15 42

Prihranjivanje 17:8:9 34 20:10:10 40

Glavna prednost kompleksnih Ďubriva što pojednostavljuje primenu i čuvanje od grešaka jednostranog

Ďubrenja. Kompleksna Ďubriva trebaju manje ambalaţe, manja je masa Ďubriva kojom se rukuje i treba manje

prostora za skladištenje i transport.

Humusno-mineralna đubriva

Spajanjem humusne i mineralne komponente dobija se humusno-mineralno Ďubrivo. Posmatrajući sa

stanovišta ishrane biljaka, bioelementi vezani za humusne koloide se ne fiksiraju i lako se odvajaju – desorbuju.

Humusna komponenta povoljno utiče na pufernost zemljišta, veţe fiziološki aktivnu vodu i za mikroorganizme

predstavlja izvor energije. Prema izvoru humusne komponente razlikujemo: humusno-mineralno Ďubrivo na bazi

treseta, na bazi industrijskih organskih otpadaka i na bazi uglja.

Učešće humusne komponente u proseku iznosi 50 %.

Čista jedinjenja humata u malim količinama dodaju se vodi i tretiraju s vodenom otopinom, bilo da se

dodaju za natapanje, bilo u folijarnom tretiranju ili pak unose u zemljište.

Iako ova Ďubriva povoljno utiču na plodnost zemljišta i prinos, vrlo su skupa zbog načina dobijanja, a

uzgubljena je pozitivna komponenta -organska materija.

Visina doze ovih Ďubriva zavisi od udela biljnog hranjiva u fertilizatoru. Ako je u Ďubrivu zastupljen azot u

većem procentu onda se prema njenu ravna gornja granica dotičnog Ďubriva.

Povećanjem koncentracije biljnih hranjiva smanjuje se količina Ďubriva.

Tečna đubriva

Danas se ne troši ni jedno Ďubrivo koje bi po svojim hemijskim svojstvima bila tečna. Prema tome, pojam

tečna Ďubriva se odnosi na vodeni rastvor krutih mineralnih Ďubriva i otopine amonijaka u vodi.

Prednost tečnih Ďubriva je u tome što je njihovo delovanje neovisno u vlazi zemljišta, a uslovi primanja

hranjiva pribliţavaju se optimumu.


113

Ona imaju i nedostataka, a to je, da se pre svega mora

osigurati mnogo vode, a potrebe za vodom rastu s povećanjem

površina koja se njima tretiraju. Zatim, tečna se Ďubriva mogu

primeniti samo iz posebnih metalnih ili plastičnih kontejnera, a ako

se radi o otopinama pod pritiskom, kontejneri moraju biti od

specijalnih legura i ureĎaja za uvoĎenje u zemljište ili u vodu za

natapanje. Za njihovu primenu, treba obezbediti dopunski i stručni

rad, jer se mešaju s vodom u odreĎenoj koncentraciji na licu mesta, i

na kraju, tečna Ďubriva nemaju balast, pa se javlja problem kako

nadoknaditi korisne materije koje se inače nalaze u balastu

kompleksnih čvrstih Ďubriva. Unošenje tečnih đubriva u zemljište

Za prireĎivanje otopina dolaze u obzir sva Ďubriva čija je topivost u vodi dobra. Od azotnih Ďubriva se sva

mogu primeniti kao tečna osim vapnenog azota, od fosfornih su primarni kalcijumovi ortofosfati, čista ortofosforna

kiselina, amonijumfosfati i sva kalijumova Ďubriva.

Za tečna Ďubriva prikladna su sva kompleksna i mikroĎubriva dovoljne topivosti i napokon amonijak.

Vodene otopine tvorničkih Ďubriva mogu se podeliti u dve grupe: otopine bez pritiska i otopine s pritiskom.

U otopine bez pritiska ulaze sva Ďubriva osim bezvodnog amonijaka, jer njegovo sudelovanje stvara

pritisak. Porastom udela amonijaka raste pritisak pa se dobijaju otopine s visokim pritiskom. Otopine u kojima

osim amonijaka sudeluju i druga azotna Ďubriva (ureja, amonijum nitrat) nazivaju se amonijakati.

Rukovanje njima iziskuje posebnu opreznost i stručnost, jer su pod pritiskom i mogu izazvati eksploziju i poţar.

Tečna Ďubriva se detaljnije mogu podeliti na sledeće grupe: azotna, složena i specijalna.

U azotna tečna Ďubriva spadaju anhidrovani amonijak sa 82 % azota, amonijačne vode sa 20-25 %

azota, amonijakati sa 50 - 54 % azota.

Složena tečna đubriva su ili dvojna (NP, NK, PK) ili trojna (NPK). Proizvode se kao bistri rastvori, ili

kao suspenzije. Primenjuju se na razne načine, a najčešće po celoj površini uz inkorporaciju na dubinu 10 - 15 cm.

Mogu se primenjivati folijarno preko lista, ili putem navodnjavanja. Prema potrebi im se dodaju i mikroelementi.

Neka sloţena tečna Ďubriva koja se danas nalaze na našem trţištu proizvodi hemijska industrija “Zorka”

Subotica:

Složena tečna đubriva

Trgovački naziv Sadržaj hranjiva u tečnom đubrivu (u%)

N P2O5 K2O Mikroelementi

Terafert 36 0 4 -

Terafert 36 0 4 2 % B

Folizor N 12 5 5 -

Folizor P 6 11 5.5 -

Folizor K 5 8 10 -

Specijalna tečna đubriva su sa hranjivima koja su izbalansirana za potrebe odreĎene grupe ili vrste

gajenih biljaka. Pa tako postoje sledeća specijalna tečna hranjiva koje proizvodi Biovita iz Aleksandrovca (kod

Banje Luke).

Specijalna tečna đubriva

Trgovački

naziv

Sadržaj hranjiva u tečnom đubrivu (u%)

N P2O5 K2O Mikroelementi Korišćenje

Agrovita 11 3 6 Zn, Cu Fe, Mo,B Za povrće, kruške i jabuke

Floravita 8 2 6 Zn, Cu, Mn, B Za hortikulturu

Izračunavanje potrebnih količina hranjiva

Svaka biljna vrsta ima svoje zahteve i potrebe za biljnim hranjivima, na šta se mora obratiti posebna paţnja

pri odreĎivanju doze Ďubriva. Na bazi obezbeĎenosti zemljišta lako pristupačnim hranjivima i na bazi planiranog

prinosa utvrĎuje se potrebna količina hranjiva koju treba unositi u zemljište Ďubrivima.

Ukoliko ne raspolaţemo detaljnim analizama hemijskih osobina zemljišta, onda se orijentaciono mogu

koristiti iskustvene norme.


114

Orentacione količine NPK koje treba primeniti za neke kulture (Kastori, 1991)

Kulture

kg/ha

Azot (N) Fosfor

(P) Kalijum (K)

Pšenica 110-130 70-90 50-70

Kukuruz 120-140 80-100 100-120

Šećerna repa 130-150 100-120 160-180

Suncokret 60-80 80-100 100-120

Krompir 110-130 100-120 120-140

Ako pak posedujemo, hemijske analize zemljišta (vrednosti pH, procenat humusa u zemljištu, sadrţaj P2O5

i K2O u mg na 100 g zemljišta), zatim planirani prinos za odreĎenu vrstu gajenih biljaka za koju vršimo Ďubrenje,

iznošenje hranjiva po toni prinosa iste vrste gajene biljke, moţemo egzaktno izvršiti proračun potrebnih količina

Ďubriva za planirani prinos odreĎene vrste gajenih biljaka. Ovaj način je mnogo bolji, jer unosimo u zemljište onu

količinu hranjiva koja su potrebna za odreĎenu visinu prinosa. Tu tada postoji mogućnost uštede respektujući

efektivnu plodnost zemljišta, a isto tako kvalitetnije balansiranje hranjiva.

Načini đubrenja Ima više načina unošenja Ďubriva u zemljište, a to su: ručno rasipanje čvrstih i tečnih mineralnih

đubriva, rasipanje čvrstih đubriva rasipačima širom iznad površine zemljišta, lokalno unošenje tečnih i

gasovitih đubriva u zemljište, folijarno đubrenje, aerođubrenje i fertirigacija.

Ručno rasipanje čvrstih i tečnih đubriva

Kvaliteta rada ručnog rasipanja ovisi o fizičkom stanju Ďubriva, o vremenskim prilikama (vetar) i veštini

izvoĎača rasipanja. Za ručno rasipanje najprikladnija su granulirana Ďubriva. Pored rasipanja “omaške” širom

proizvodne površine, primenjuje se rasipanje oko biljke (ručna prihrana), u jamice i otvorene jarke kod sadnje.

Nedostatak ručnog rasipanja je mali radni učinak i neravnomeran raspored granula pri bacanju širom.

Nakon ručnog rasipanja, Ďubrivo se mora izmešati ili pokriti zemljom.

Rasipanje čvrstih đubriva rasipačima širom iznad površine zemljišta

Ovom načinu rasipanja Ďubriva ne smeta vetar, jer se rasipa sa male visine. Ovde se Ďubriva rasipaju širom,

ali je učinak mnogo veći i kvalitetniji u odnosu na ručno rasipanje.

Za rasipanje rasipačima, najbolja su granulirana Ďubriva čiji je optimalni promer granula od 3 do 4 mm.

Koriste se rasipači raznih tehničkih izvedbi. Ranije su bili u upotrebi rasipači sa aktivnim i pasivnim valjkom, a

danas su najčešće u upotrebi rasipači koji rade na principu centrifugalnih sila. Jedna izvedba je rasipač sa

horizontalnim diskom koji se okreće brzinom od 720 do 800 o/min.. Na rotirajući disk padaju granule Ďubriva iz

koša, koji ga razbacuje u širinu od 6 do 12 m. Druga izvedba j rasipač sa klatećom cevi, koja se na bazi ekscentra

brzo pokreće levo i desno i tako razbacuje granule Ďubriva u širinu od 4 do 7 m. Radna brzina ovih rasipača je i do

25km/h

Rasipač s horizontalnim diskom Rasipač s klatećom cevi


115

Lokalno unošenje čvrstih, tečnih i gasovitih đubriva u zemljište

Lokalno se Ďubrivo polaţe zajedno sa zahvatima osnovne i dopunske obrade (plošne i za vreme vegetacije),

neovisno o obradi zemljišta i istodobno sa setvom/sadnjom.

U osnovnoj obradi zemljišta čvrsta mineralna Ďubriva unose se plugovima i podrivačima koji imaju

depozitore za Ďubriva. Pri oranju se Ďubrivo lokalno polaţe na dno brazde na dubinu do 40 cm.

U dopunskoj obradi đubrivo se unose plošnim kultivatorima koji imaju depozitore na dubinu od 10 do

20 cm. U agrotehničkoj fazi osnovne i dopunske obrade zemljišta, primenjuje se najviše ona Ďubriva koja se dobro

veţu u zemljištu a to su fosforna i kalijumova Ďubriva.

U međurednoj dopunskoj obradi zemljišta Ďubriva se unose lokalno meĎurednim kultivatorima. Ona se

uglavnom koristi kod prihrane širokorednih useva, gde se najviše u zemljište dodaju azotna Ďubriva

(kalcijskoamonijski nitrat ili urea).

U setvi/sadnji (startno đubrenje) koriste se sijačice koje imaju depozitore za Ďubrivo. Dok se kod setve

uglavnom koriste granulirana mineralna Ďubriva, najčešće kompleksna Ďubriva sa istim udelom glavnih hranjiva

(npr., NPK 15:15:15), to se prilikom sadnje više primenjuju tečna Ďubriva odnosno vodene otopine čvrstih Ďubriva.

Vezano za setvu, Ďubrivo se polaţe ispod, iznad i sa jedne i s druge strane semena.

Folijarno đubrenje

Đubrenje preko lista zasniva se na spoznaji da biljke nadzemnim organima a najviše lišćem mogu primati

makro i mikrohranjiva, sama ili u kombinaciji sa sredstvima za zaštitu biljaka.

Biljna hranjiva primljena listovima pektinskom vezom u kutinu kutikule putuju dalje kroz biljku floemom.

Nadzemnim organima primljena hranjiva skupljaju se tamo gde je rast najţivlji, a to su mladi listovi i vrh korenja.

Folijarno se tretiraju usevi kada se stvori dovoljno velika

lisna masa dok su listovi još u porastu, a metabolizam ćelije

intenzivan.

Folijarno Ďubrenje ne moţe u celosti ispuniti potrebu za

opskrbom biljaka hranjivima, tako da ona ispunjava samo pribliţno

1/3 ukupne količine hranjiva planiranih u Ďubrenju za neki usev ili

pribliţno 40 kg čistih hranjiva po hektaru.

Koncentracija vodenih otopina za folijarno Ďubrenje vrlo

je različita. Ona se moţe kretati od 0.3% od 30% (za tretiranje

strnih ţitarica). Mikroelementi se primenjuju u koncentraciji od

0.1%. Folijarno Ďubrenje povećava potrebe biljaka za vodom što

u aridnijim područjima moţe imati i nepovoljne posledice. Folijarno đubrenje avionom

Folijarno Ďubrenje vrši se leĎnim prskalicama na malim površinama (povrtnjaci), a traktorskim

prskalicama i avionima/helikopterima za velike površine.

Aerođubrenje

Đubrenje avionima ispunjava sve potrebne zahteve jer se Ďubriva mogu dozirati ţeljenom tačnosti i

rasporediti po površini zemljišta ravnomernije nego kad se Ďubrenje obavlja sa zemlje.

AeroĎubrenje ima apsolutnu prednost na ravnim terenima, na velikim parcelama pravilnih dimenzija.

Što se tiče Ďubriva, prednost imaju granulirana nad praškastim i to Ďubriva većeg promera granula, jer im

tada manje smata vetar i brţe padaju na zemljište. Najbolja su granulirana kompleksna Ďubriva veće koncetracija

aktivnih hranjiva. TakoĎe, radi efikasnosti, primenjuju se mineralna Ďubriva sa sredstvima za zaštitu biljaka

(volaton).

Za aeroĎubrenje više se koriste avioni nego helikopteri. Helikopteri imaju prednost na parcelama koje su

manje i nepravilna oblika , ali im je rad skuplji i komplikovaniji.

Postoje laki avioni, specijalno izraĎeni za primenu u poljoprivredi. Prilikom primene aviona za Ďubrenje,

da bi rad bio efikasniji i jevtiniji, potrebno je izvršiti dobro organizaciju i signalizaciju na parceli koja se Ďubri.

Treba osigurati blizinu privremenog aerodroma i brzinu utovara Ďubriva.

Vaţno je da se Ďubriva ravnomerno rasturaju po jedinici površine. Avioni lete blizu zemlje od 10 do 15 m.

Nosivost aviona je različita, kao i radni zahvat. Duţina leta aviona traje prosečno 3-5 minuta, odnosno, 10-15 letova

u jednom satu. Utovar mineralnih Ďubriva vrši se mehanički, tako da se za minut utovari oko 1 000 kg .

AeroĎubrenje se obavlja po mirnom i prohladnom vremenu i dobroj vidljivosti. Kiša i magle ometaju

aeroĎubrenje, a i vetar, čim preĎe jačinu 3 stepena po Boforovoj skali.

U povoljnim uslovima rada, jedan avion moţe naĎubriti površinu od 200 do 300 hektara.


116

. Aerođubrenje

Fertirigacija

Fertirigacija je oblik natapanje dodavanjem Ďubriva, ali je irigacija glavna. Pri fertirigaciji povisuje se

delovanje Ďubriva u proseku 20-30% u odnosu prema primeni Ďubriva na uobičajeni način. Đubriva se unose u vodu

za natapanje po sistemu stojeće ili tekuće poplave, pri natapanju u brazde i u sistemu za veštačku kišu.

Koncentracija otopina Ďubriva variraju pa se u primeni pre setve/sadnja kreću od 7 do 10%, a u vreme

aktivne vegetacije su niţe. Treba naglasiti da fertirigacija na obuhvata sve obroke zalevanja, nego se ona podešava

prema planu natapanja i Ďubrenja useva. Jedna se zalivna norma u 2/3 količine obavlja čistom vodom, a samo 1/3

otopinom Ďubriva. Nakon toga se natapa čistom vodom, što je kod sistema veštačkog kišenja vaţno da se površine

biljaka ispere ostatak Ďubriva.

Osnovni kriterijum za primenu Ďubriva preko sistema za navodnjavanje jeste da on mora obezbediti

ujednačenu raspodelu hranjiva, što zavisi od efikasnosti mešanja, ujednačenosti primene vode, od osobina vode za

navodnjavanje i od osobina primenjenih formulacija Ďubriva. Primena Ďubriva i njihovo unošenje u irigacioni sistem

izvodi se na dva načina:

1. Na osnovu razlike u pritiscima (venturi-aspiracioni sistem).

2. Putem specijalnih pumpi, što je precizniji način.

Da bi se izbegla pojava korozije elemenata sistema za navodnjavanje, u nekim zemljama (Izrael) oni se

izraĎuju od plastičnih masa. MeĎutim, u tom slučaju moţe doći do taloţenja i začepljenja cevi, spojeva i kapljača.

Zbog toga se pre svake sezone, a i kod češće upotrebe fertirigacionog sistema, vrši detaljno ispiranje.

U pogledu funkcionalnosti sistema za navodnjavanje, zatim u odnosu na biljku i zemljište, najbolje je kada

voda sadrţi minimalne količine preko potrebnih mineralnih materija. Pored hemijskih, bioloških i fizički agensi

imaju značajnu ulogu kod začepljenja cevnih vodova. Uzimajući u obzir i domaća iskustava (Vučić, 1985) dobijene

rezultate treba uporeĎivati sa hlorifikacijom voda u odnosu na rizik začepljenja.

Rizik od začepljenja zalivnog sistema (prema Bucks et Nakayama, 1980)

Agensi koji izazivaju začepljenje Stepen rizika od začepljenja

Neznatan Srednji Visok

Fizički Čvrste čestice u suspenziji mg/l <50 50-100 >100

Hemijski pH <7 7-8 >8

Ukupni isparljivi ostatak <500 400-200 >2000

Mangan <0.1 0.1-1.5 >1.5

GvoţĎe ukupno <0.2 0.2-1.5 >1.5

Vodonik sulfid <0.2 0.2-2.0 >2.0

Biološki Broj bakterija /ml <10.000 10.000-50.000 >50.000

MeĎutim, sa razvojem tehnike navodnjavanja i usavršavanjem pojedinih radnih delova: filtera i kapljača

problem začepljenja je sve manje prisutan.

Noviji tipovi kapljača Tiphon, Ra - am, Eurodrip, omogućuju nova rešenja za otklanjanje mehaničkih

primesa u vodi.

Da bi Ďubrenje putem fertirigacije imalo ţeljeni efekat, Ďubriva moraju se ispuniti sledeće uslove:

1. Da se u najvećoj mogućoj koncentraciji nalaze u rastvorljivoj formi.


117

2. Da sadrţe deo azota u nitratnoj formi radi direktnog delovanja, a drugi deo u amonijačnoj formi radi produţnog

delovanja.

3. Da su slabo kisele hemijske reakcije radi manjeg taloţenja i izraţenog antihlorotičnog delovanja.

4. Da sadrţe minimalne količine hlora i sulfata radi neznatnog povećanja sadrţaja ukupnih soli u zemljištu.

5. Da sadrţe lako usvojivi magnezijum.

6. Da sadrţe mikrohranjiva Mn, Cu, Zn, Fe i B, izuzev bora u helatnom obliku.

“Zorka” - Subotica proizvodi Ďubrivo “Plantazor”, koje se osim za folijarnu primenu uspešno koristi za

fertirigaciju, sa sledećim odnosom makro hranjiva:

NPK (23:4:16), (18:4:25), (26:9:92), (0:0:6) i (19:19 19 sa mikroelementima ili bez mikroelemenata).

Kompanija DSM iz Holandije proizvodi “kristalon” sa sledećom formulacijom

Naziv đubriva

Odnos

hranjiva

N:P2O5:K2O

Osnovna namena

Ţuti 13:40:13 Za dobro startno delovanje

Ljubičasti 19:6:6 Za voće i povrće i vrste gde se koristi list

Bela etiketa 15:5:30 Dodato 3% MgO-za cveće

Plava etiketa 19:6:20 Dodato 4% MgO-za cveće , povrće i voće

Crveni 8:14:32 Dodato 3% MgO za jagodičasto voće

Specijalni 18:18:18 Za nuţan antihloritički tretman

Da bi se što tačnije odredila potrebna količina hranljivog rastvora - vode za fertirigaciju Vučić (1987) je

za uslove Vojvodine razradio jedan uprošćeni postupak nazvan hidrofilno-termički indeks (HFTI) koji označava

potrebe - potrošnju vode od strane pojedinih vrsta u m3/ha. On se kod ratarskih useva kreće od 1,1 - 1,3 u prvim

mesecima razvoja, kao i na kraju vegetacije, pa do 1,8 -2,0 u toku letnjih meseci.

Vemeiren et Fabling utvrdili su praktični postupak za odreĎivanje bruto irigacionih normi (IN b) u mm

koji glasi:

IN b = E . ke . kc. kr

. ks. Eu + Lr - R

E = Isparavanje sa evaporimetra klase A u mm

ke = Koeficijent evaporimetra klase A

kc = Koeficijen kulture

kr = Redukcioni faktor

ks = Koeficijent sadrţaja vode

Eu = Uniformnost isticanja vode iz emitera

Lr = Potrebne količine vode za ispiranje soli u %

R = Količina vode iz drugih izvora (rezerve vode u zemljištu, atmosferski talozi, podzemne vode).

Đubriva za mikronavodnjavanje unose se u obliku rastvora, a rastvor se priprema rastvaranjem čvrstih ili

razblaţivanjem tečnih Ďubriva.

Sadrţaj čiste materije u matičnom, već pripremljenom rastvoru najčešće je oko 180 - 200 g/l , što sa vodom

za navodnjavanje čini odnos 1 : 200 (1 l matičnog rastvora u 200 l vode za navodnjavanje)


118

Najčešće korišćena đubriva, njihova rastvorljivost i koncentracija hranljivih elemenata (Janjić, 1992)

Naziv đubriva Rastvorljivost

g/100 cm3 vode

Sadržaj hranjiva (%)

N P K Ostali

Amonijum nitrat (AN) 118 33.5 - - -

Amonijum sulfat 71 21.0 - - -

Kalcijum nitrat 102 15.5 - - 21 Ca

Diamonijum fosfat (DAP) 43 21.0 11.5 - -

Monoamonijum fosfat (MAP) 23 11.0 10.5 - -

Fosforna kiselina 550 - 23.5 - -

Kalijum hlorid 35 - - 52.0 -

Kalijum nitrat 13 14.0 - 39.0 -

Kalijum sulfat 12 - - 45.0 18 S

Karbamid (urea) 78 46.0 - - -

Bakar (II) sulfat 22 - - - 25 Cu

GvoţĎe (II) sulfat 29 - - - 20 Fe

Mangan (II) sulfat 105 - - - 25 MN

Natrijum borat 5 - - - 11 B

Natrijum molibdat 56 - - - 40 Mo

Cink sulfat 75 - - - 22 Zn

Fe DTPA 22 - - - 10 Fe

Kristalno Ďubrivo (19:19:19) 100 19.0 8.3 15.8 -

Osnovni rastvor se priprema i čuva u rezeorvarima otpornim na koroziju (plastika, polietilen, armirani

polietilen).

U rezervoar se unese prvo voda pa onda Ďubrivo uz intenzivno mešanje. Napravljen rastvor je u principu

stabilan, te ga dalje ne treba mešati.

Određivanje koncentracije hranjiva u hranljivom rastvoru

Najpre nam je potreban podatak o zapremini vode u m3 (Q) koja se koristi za navodnjavanje (dnevno,

mesečno, godišnje), masa hranjiva (NPK) u kilogramima (H) koja se u datom momentu unosi po jedinici površine.

Koncentracija hranljivog elementa u hranljivom rastvoru (C) dato je u g na m3 vode koja se koristi za

navodnjavanje.

)/(1000 3mgQ

HC

Pripremljeni osnovni rastvor unosi se u vodu za navodnjavanje u odreĎenom zapreminskom

odnosu. Ako je odnos 1 : 200, razblaţenje (q) osnovnog rastvora iznosi 200 puta, što praktično znači da je

koncentracija osnovnog rastvora (C osn.) obično 200 puta veća od koncentracije hranljivog rastvora.

C osn. = C . q (g/ m3= ppm)

q = zapremina vode koja dolazi na jedinicu zapremine osnovnog rastvora.

Osnova za izračunavanje potrebne količine Ďubriva za odreĎeni period vremena je masa hranljivog

elementa (NPK) u kilogramima (H) sa kojom se vrši Ďubrenje u datom periodu.

Masa Ďubriva (\) izračunava se:

)/(100

đubrivahakgP

HĐ

p = % čistog hranjiva u Ďubrivu.

Putem mikronavodnjavanja primenjena hranjiva omogućavaju ravnomernije usvajanje hranjiva i njihovo

dublje prodiranje u zemljište.

Isto tako pruţa se mogućnost automatizacije i programiranja prihranjivanja, čime se znatno smanjuju

troškovi, potpunije je iskorišćenje hranjiva, vode itd.

8_mineralna djubriva

Documents