BIBLIOTEKA XX VEK

175

Urednik Ivan Čolović

Majkl Bilig

BANALNI NACIONALIZAM

Preveo s engleskog Veselin Kostić

Beograd 2009

Naslov originala Michael Billig: BANAL NATIONALISM

SAGE Publications, 1995 © Michael Billig, 1995

© Biblioteka XX vek (za ovaj prevod), 2009.

Majki Bilig (Michael Billig) je profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Lalborou u Engleskoj (Loughborough University). U središtu njegovog naučnog interesovanja su savremene ideologije, a pre svega nacionalizam, koje on proučava iz socijalno-psihološke perspektive. Pored Banal­nog nacionalizma, objavio je još desetak knjiga, među ko­jima: Socijalna psihologija i odnosi između grupa (Social Psychology and Intergroup Relations, 1976), Fašisti. Soci-jalno-psihološki pogled na Nacionalni front (Fascists. A social psychological view of the National Front, 1978), Rasprava i mišljenje. Retorički pristup socijalnoj psiholo­giji, izmenjeno izdanje (Arguing and Thinking: a rhetori­cal approach to social psychology, revised edition, 1996), Razgovor о kraljevskoj porodici, drugo izdanje s novim uvodom (Talking of the Royal Family, second edition with

new introduction, 1998), Frojdov pojam potiskivanja. Razgovor koji stvara nesvesno (Freudian Repression. Con­versation creating the unconscious, 1999), Smeh i smešno. Ka društvenoj kritici humora (Laughter and Ridicule: to­ward a social critique of humour, 2005). Banalni nacio­nalizam je prva Biligova knjiga prevedena na naš jezik.

Korice Ivan Mesner

ZAHVALNOST

Smatram se izvanredno srećnim i povlašćenim što za svoj akademski dom imam Odsek za društvene nauke Uni­verziteta u Lafborou. Rad među kolegama tako raznovr­snih interesovanja i toliko intelektualno tolerantnih ne­sumnjivo mi je bio od velike koristi. Naročito bih želeo da izrazim zahvalnost članovima Grupe za diskurs i retoriku za prijateljsku kritiku prve verzije rukopisa. Posebno sam zahvalan Malkolmu Ašmoru, Dereku Edvardsu, Majku Gej-nu, Siliji Kitzinger, Dejvu Midltonu, Majku Pikeringu i Džonatanu Poteru. Želeo bih da zahvalim i Piteru Goldin-gu za sve što je učinio za razvoj (i zaštitu) našeg Odseka kao intelektualnog doma.

Blagodaran sam za primedbe i prijateljsku podršku Su-zane Kondor, Helene Hejst, Grega Meklenana, Džona Šo-tera i Herba Simonsa. Prekookeanske razgovore s posled-njom dvojicom uvek visoko cenim.

Neki delovi sedmog poglavlja bili su prvobitno obja­vljeni u časopisu New Left Review, u broju za novembar i decembar 1993, pod naslovom "Nationalism and Richard Rorty: the text as a flag for the Pax Americana". Zahvalan sam izdavaču što je dozvolio da taj članak ponovo objavim u sadašnjem obliku.

6 Zahvalnost

Na kraju, želim da zahvalim svojoj porodici. Prijatan je znak godina koje prolaze što mogu da zahvalim Beki Bilig što je pročitala pojedine delove rukopisa i ispravila moje gramatičke greške. Ali, kao i uvek, ta zahvalnost ide mno­go dublje od gramatike. Upućujem stoga svoju zahvalnost i ljubav Šili, Danijelu, Beki, Rejčel i Benu.

Predgovor za srpsko izdanje

Svakom autoru je drago kada mu se knjiga prevede na neki drugi jezik, jer se time njegovim rečima omogu­ćava da dopru do nove grupe čitalaca. Ali i sasvim nezavi­sno od takvih ličnih osećanja, postoji još jedan razlog zbog kojeg ovaj prevod Banalnog nacionalizma ima značaja za mene. Taj razlog je tragična uloga nacionali­zma u novijoj srpskoj istoriji. Ja sam imao sreću da ceo život proživim u srazmerno mirnim okolnostima. Nisam se našao u položaju da neposredno iskusim nasilništvo i nesigurnost koji su deo svakodnevnog života u ratnoj zo­ni. Ja ne znam kako je živeti pod takvih strašnim uslovi-ma. Stoga sam polaskan što neko misli da moje reči о na­cionalizmu vredi preneti čitaocima koji su neposredno doživeli užase nacionalizma.

Banalni nacionalizam je prvi put objavljen 1995. go­dine, dok je još trajao rat posle pada komunističkog reži­ma u Jugoslaviji. Iako se knjiga bavi nacionalizmom, u njoj se ne govori prevashodno о ekstremnim nacionalističkim strastima koje su u to vreme uzimale maha u bivšoj Jugo­slaviji. Većina naučnika koji, slično meni, nisu iskusili na­cionalističke ratove, skloni su da nacionalizam poistovete s ekstremnim i nasilničkim političkim pokretima, ili s po­kretima koji se zalažu, bilo mirnim sredstvima bilo silom,

8 Predgovor

za stvaranje novih nacionalnih država. Otuda se smatra da su pokreti za nacionalnu nezavisnost, bilo da su u Čečeni-ji, Škotskoj ili baskijskoj oblasti, tipični za 'nacionalističke' pokrete. A tako se gleda i na politiku čiji je cilj proširenje granica neke postojeće države, kao što je bila politika biv­šeg srpskog vođe Slobodana Miloševića.

U akademskom i popularnom diskursu, ti primeri se javljaju kao prototipi nacionalizma. U Banalnom nacio­nalizmu, međutim, iznosim mišljenje da to predstavlja sa­mo jedan oblik nacionalizma - 'vrući' oblik nacionalizma. Postoji i jedan 'hladni' oblik nacionalizma, koji je toliko poznat da ga analitičari previđaju. To je rutinski nacionali­zam ustaljenih nacionalnih država. Da bi neka nacionalna država opstala kao nacionalna država, mora postojati niz ustaljenih postupaka, rutina, ideoloških uverenja, itd., itd. koji se nameću pripadnicima nacije i na razne načine ih neupadljivo 'podsećaju' na njihovu nacionalnu pripad­nost. Pošto analitičari nisu posebno proučavali takvo ru­tinsko delovanje, nema ni odgovarajućeg pojma da se ono označi. Stoga sam koristio izraz 'banalni nacionalizam'.

Razlika između 'vrućeg' i 'hladnog' nacionalizma može se ilustrovati na primeru zastave. Nacionalistički društveni po­kreti i nacionalne države obično svesno mašu nacionalnom zastavom u trenucima vrućeg nacionalizma. Simboli nacio­nalizma smišljeno se koriste za privlačenje pažnje i delova­nje na osećanja. Građanima Srbije će to biti poznato iz isku­stva u njihovoj nedavnoj istoriji. I u ustaljenim nacionalnim državama, međutim, ima zastava, ali njima se ne maše. Te zastave viđamo na prilazima benzinskim pumpama, pred javnim zgradama, na uniformama pripadnika javnih službi, itd. Njih pripadnici države gotovo i ne primećuju dok pro­laze obuzeti svojim svakodnevnim poslovima. To su zastave 'hladnog' ili banalnog nacionalizma.

Banalni nacionalizam 9

Benedikt Anderson, čija se knjiga Zamišljene zajednice (Imagined Communities, 1985) s pravom smatra klasič­nom analizom nacionalizma, nedavno je dao jezgrovit i duhovit opis banalnog nacionalizma. U modernom životu, piše on, postoji "neprekidni tok jedva primetnih signala koji se iz dana u dan, iz časa u čas ponavljaju" i upućuju svakom građaninu. Ti signali učvršćuju u njemu uverenje da pripada izuzetno valjanoj naciji. "Ako bi čovek poželeo da istoriju modernog sveta sagleda kao beskonačnu 'sapu­nicu', u svim zemljama bi se vlastita nacija pojavila kao lik postavljen u središte zbivanja svake beskonačne epizode" (Benedict Anderson, 2005) .

Time se ne želi reći da su ta dva oblika nacionalizma -vrući i hladni - potpuno različiti, ili da se javljaju u različi­tim nacijama. Stvari ne stoje tako da jedna nacija ispoljava samo vrući, a druga samo hladni oblik, kao da različite na­cije poseduju različite nacionalne 'karaktere'. U stvari, 'vruć' i 'hladan' su preterano uprošćeni metaforički izrazi -na skali između te dve krajnosti postoje brojne prelazne temperaturne tačke. Rutinski, 'hladni' oblici nacionalizma daju osnovu iz koje mogu nastati epizode žestokog maha­nja zastavom. Ponekad su trenuci mahanja zastavom krat­ki, kao na zvaničnim nacionalnim proslavama. Ponekad mogu biti i duži i izroditi se u nasilje, kao kada se dva ili više nacionalistička pokreta sukobe oko posedovanja jed­ne određene teritorije.

Mnoge ideološke pretpostavke su zajedničke i eks­tremnim i banalnim oblicima nacionalizma. Na primer, pristalice i jednih i drugih smatraju da se samo po sebi razume da je svet nacija 'prirodan', da narodi imaju pravo da se smatraju nacijama i da, samim tim, treba da posedu­ju vlastitu omeđenu nacionalnu državu, itd. Takve pretpo­stavke se ispituju u Banalnom nacionalizmu i iznosi se

10 Predgovor

mišljenje da one daju pokriće za različite oblike nacionali­zma. Te ideološke pretpostavke se javljaju u različitim na­cionalizmima i objedinjuju nacionalizam ekstremističkih pokreta s nacionalizmom ustaljenih država. U tom smislu, nacionalizam nije samo osnovno načelo pojedinih politič­kih ideologija niti pripada samo pojedinim narodima i područjima: nacionalizam je međunarodna ideologija. Staviše, nacionalizam kao ideologija dominira savreme-nom političkom svešću.

Dok Srbija i njeni susedi sporo i mučno izlaze iz perioda nacionalističkog ratovanja, oni ne ostavljaju naci­onalizam za sobom. One zastave kojima se ne tako davno mahalo u nacionalnom zanosu i u žestokoj mržnji prema ne-nacionalnom Drugom, nisu nestale. One sada vise mli­tavo na javnim zgradama, pored kojih građani svakodnev­no prolaze idući za svojim poslovima, a da im se pogled i ne zadrži na njima. U tom smislu, Srbija se kreće prema nacionalnoj državi kakve su druge nacionalne države u Evropi. Većina tih država je iskusila krvoprolića, naročito u godinama svog zasnivanja. A ako bi se vremena ponovo promenila, tim nacionalnim zastavama bi se opet mahalo da bi se obodrilo nacionalističko ratovanje.

Banalni nacionalizam je napisan pre bombardovanja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku i pre reakcije ame­ričke države na taj sramni čin. Sada, petnaest godina ka­snije, američki predsednici rutinski nose nacionalnu zasta­vu na svom reveru. Osim toga, američki vojnici vode dva dugotrajna rata koji su neposredna posledica tog jednog terorističkog čina. Nacionalistička temperatura je svakako porasla u Sjedinjenim Državama tokom predsedničkog mandata drugog Džordža Buša.

Uprkos tome, neki sociolozi tvrde da je nacionalizam zastarela sila u savremenom svetu. Glavna tendencija je,

Banalni nacionalizam 11

tvrde oni, kretanje ka globalizmu. Na primer, sociolog Ul­rih Bek smatra da sam u Banalnom nacionalizmu zane­mario "banalni kosmopolitizam" i da sam ­ time što sam glavnu pažnju posvetio nacionalizmu, a ne kosmopoliti­zmu ­ "bio do te mere selektivan" da sam "pružio iskrivlje­nu sliku". Bek smatra da su znaci banalnog nacionalizma "u stvari, samo ostrvca u velikoj uzburkanoj reci banalnog kosmopolitizma" (Beck and Willms, 2003, str. 37). Zani­mljivo je da je Bek (2008) nedavno pisao о tome kako glo­balni kapitalizam ne uspeva da reši probleme klimatskih promena i finansijske nesigurnosti. Možda će u XXI veku, smatra on, biti potrebne snažne države da se nose s tim problemima. Bek je mogao dodati da nema snažnih drža­va bez vojne sile i pratećeg ideološkog nacionalizma, koji snažnu državu reprodukuju kao nacionalnu državu. Ako je Bek u pravu u pogledu povećanja uloge snažnih država, onda nije verovatno da će procesi banalnog nacionalizma ostati ostrvca koja samo što nije preplavila bujica globali-zma.

Neobično je što toliki sociolozi previđaju najsnažniji oblik nacionalizma u savremenom svetu. To nije naciona­lizam preostalih Miloševićevih sledbenika, ili nacionalizam škotskih, baskijskih ili kosovskih separatista. Ti posebni oblici nacionalizma imaju srazmerno malo sredstava, a po­što su ograničeni na određena područja, svaki od njih pri­vlači srazmerno mali broj pristalica. U Banalnom nacio­nalizmu sam nastojao da pojam nacionalizma tako pro­širim da obuhvati oblike ponašanja i diskursa koji repro­dukuju Sjedinjene Države kao naciju. Deluje čudno što sociolozi ne posvećuju skoro nikakvu pažnju nacionali­zmu Sjedinjenih Država. Stiče se utisak da američki nacio­nalizam ostaje nevidljiv za autore glavnih socioloških teo­rijskih razmatranja.

12 Predgovor

Nacionalne države vole da ističu svoje pravo na mono­pol na upotrebu sile u svojim granicama - a, u slučaju SAD, i izvan svojih granica. SAD, kao trenutno najveća svetska sila, oslanja se na najveće zalihe naoružanja ikada stvorene u istoriji čovečanstva. Izračunato je da SAD tre­nutno troše znatno više od 520 milijardi dolara godišnje na vojsku. Američki izdaci za vojsku iznose 46% svetskih izdataka za vojne potrebe. U odnosu na vojni budžet Ame­rike, Ujedinjeno Kraljevstvo, država koja je druga po tro­škovima ove vrste, deluje zaista skromno. Staviše, američ­ki vojni izdaci i dalje rastu, a počeli su rasti od objave ta­kozvanog 'rata protiv terorizma' 2001. godine (podrobnije u Stälenheim, Perdomo and Sköns, 2007). Što se vojne si­le tiče, nema znakova da država odumire.

Tolika vojna sila ne može se smatrati beznačajnom po­javom u svetu koji se navodno kreće ka kosmopolitizmu. Nacionalna država je i dalje moćan činilac s ogromnim mogućnostima za vršenje nasilja. Da nije tako, narodi ne bi stavljali sve na kocku kako bi osnovali ili proširili nacio­nalne države u skladu sa svojim ideološkim zamislima. Ako se to ima u vidu, jasno je da nedavni srpski košmar nije nešto što postoji samo po sebi, kao da je izdvojeno od ostatka sveta; on svakako nije nešto što predstavlja je­dinstven odraz srpskog 'karaktera' ili srpske 'istorije'. On pripada stalno promenljivoj istoriji modernog nacionali­zma. Toj istoriji se ne vidi kraj ni sada, dok svet nacional­nih država zalazi u XXI vek. Možemo se samo nadati da to novo stoleće, koje još nije ni deset godina staro, neće biti tako puno nasilja kao prethodno.

Decembar 2008. Majki Bilig

Uvod

Sva društva koja imaju vojsku drže se uverenja da su ne­ke stvari vrednije i od samog života. A ono što se tako vred­nuje nije uvek isto. U ranija vremena ratovi su vođeni iz raz­loga koji nam se danas čine neshvatljivo beznačajnim. U Evropi, na primer, vojske su mobilisane u ime odbrane ver-skih obreda ili viteške časti. Viljem Normanski, govoreći pred bitku kod Hejstingsa, pozvao je svoje vojnike da osve­te prolivanje "plemićke krvi" (Anonim, 1916). Po današnjim merilima, boriti se za takve stvari čini se 'varvarski' ili, još gore, 'srednjovekovno'. Velike stvari za koje moderna krv treba da se proliva su drukčije; a drukčije su i razmere tog krvoprolića. Kao što A. Berlin piše, "sada je već postala tu­žna i opštepoznata istina da nijedno stoleće nije videlo toli­ko nemilosrdnog i trajnog međusobnog zatiranja ljudi kao naše." (I. Berlin, 1991, str. 175). Veliki deo tog ubijanja čini se u ime nacije - ili da bi se postigla nacionalna nezavi­snost, ili da bi se nacionalna teritorija odbranila od zavoje­vača, ili pak da bi se zaštitilo samo načelo nacionalnosti. Ni­jednu od tih stvari nije vojvoda Viljem pominjao na južnoj obali Engleske pre više od devetsto godina.

Retorika uoči bitke nam uvek mnogo govori, jer vođa podseća sledbenike zašto se od njih očekuje najveća od svih žrtava. Kada je predsednik Džordž Buš, govoreći iz

14 Uvod

Ovalne sobe u Beloj kući, obznanio početak Zalivskog ra­ta, on je izrazio uobičajeno savremeno poimanje žrtve: "Svi napori koje je razum nalagao za postizanje mirnog re-šenja" su učinjeni; prihvatanje mira u ovoj fazi bilo bi ma­nje razborito od ulaska u rat. "Dok je svet čekao", tvrdio je Buš, "Sadam Husein je sistematski silovao, pustošio i pljačkao jednu malu naciju koja nije predstavljala nikakvu pretnju njegovoj". Nisu to bili pojedinci silovani ili pljač­kani. Bilo je to nešto mnogo važnije: nacija. Predsednik nije govorio samo u ime svoje nacije, Sjedinjenih Država, nego su Sjedinjene Države govorile u ime celog sveta: "Pred nama je prilika da za sebe i za buduća pokolenja stvorimo nov svetski poredak, svet u kojem ponašanje na­cije određuje vladavina zakona, a ne zakon džungle." U tom novom poretku, "nijednoj naciji neće biti dozvoljeno da grubo napada svog suseda" (Džordž Buš, 16. januar 1991; preštampano u Sifry and Cerf, 1991, str. 311-314).

Moralni poredak na koji se Buš pozivao bio je poredak nacija. U novom svetskom poretku nacije bi izgleda treba­lo da budu zaštićene od svojih suseda, takođe nacija. Ono što je ostavljeno nedorečeno je, kao i uvek, značajno. Buš nije kazao zašto je pojam nacije toliko važan, niti zašto njegova zaštita zahteva najveću od svih žrtvi. On je pretpo­stavio da će njegovi slušaoci shvatiti da je rat koji nacije vode protiv nacije koja nastoji da ukine drugu naciju neo­phodan da bi se potvrdilo sveto načelo nacionalnosti. Na kraju govora, on je naveo reči 'običnih' vojnika. Jedan ma-rinski general-potpukovnik je rekao "za te stvari se vredi boriti" jer svet "u kojem brutalnost i bezakonje ostaju ne­kažnjeni nije svet u kojem bismo želeli da živimo".

Buš je dobro procenio svoje slušaoce. Kao i u ranijim prilikama, smela vojna akcija protiv stranog neprijatelja donela je podršku naroda predsedniku Sjedinjenih Drža-

Banalni nacionalizam 15

va (Bowen, 1989; Brody, 1991; Sigelman and Conover, 1981). Ispitivanja javnog mnjenja vršena tokom te kampa­nje su pokazala da je broj onih koji odobravaju predsedni-kov stav naglo porastao s osrednjih 50 odsto na rekordnu cifru od skoro 90 odsto (Krosnick and Brannon, 1993). Protivljenje ratu bilo je minimalno u Sjedinjenim Država­ma i lojalna štampa ga je osuđivala kao nepatriotsko (Hac-kett and Zhao, 1994; Hallin, 1994). Na vrh liste najpopu­larnijih muzičkih numera izbio je jedan snimak nacional­ne himne. Na ulicama su prodavane majice i šeširi s patri­otskim oznakama. Ispitivanja u drugim krajevima sveta su pokazivala da će zapadno javno mnjenje dati podršku koa­liciji (Taylor, P.M., 1992). Najtiražniji britanski list, Sun, doneo je preko cele naslovne strane sliku u boji britanske zastave s likom jednog vojnika u središtu; čitaocima se preporučivalo da je istaknu u prozor prema ulici.

Nekoliko nedelja kasnije neprijateljska vojska je kapituli­rala. Dvadeset sedmog februara 1991. godine Buš je, govore­ći opet iz Ovalne sobe, mogao da obznani pobedu. On je go­vorio о zastavama: "Večeras se kuvajtska zastava ponovo vi­jori iznad prestonice te slobodne i suverene nacije, a američ­ka zastava se vijori iznad naše ambasade." Možda četvrt milio-na Iračana - civila i vojnih lica - ležalo je mrtvo. Tačan broj se neće ni saznati. Zapad svoje žrtve nije brojao; on je uži­vao u svojoj pobedi. Američka zastava se ponosno vijorila.

Ta epizoda je pokazala koliko se brzo zapadna javnost može mobilisati za ratovanje uz mahanje zastavama u ime nacije. Devet godina ranije bila je jedna proba manjih raz-mera. Godine 1982. argentinska vojna hunta je poslala je­dan vojni kontingent da preuzme južnoatlantska ostrva koja je ona nazivala 'Malvinima', ali koja su njihovi žitelji i britanska uprava nazivali 'Foklandskim ostrvima'. Kao i u Zalivskom ratu, govorilo se da je u pitanju samo načelo

16 Uvod

nacionalne pripadnosti. I jedna i druga strana je tvrdila da ostrva po pravu pripadaju njoj, i u tome su obe imale širo­ku podršku svog stanovništva. Trećeg maja te godine, bri­tanski Donji dom je, raspravljajući о toj krizi, skoro jedno­glasno zatražio od premijera Margarete Tačer da predu-zme odlučnu akciju. To raspoloženje je zahvatilo čak i Majkla Futa, vođu opozicione Laburističke partije, koji je celog života bio antimilitarista. Na kocki je nešto mnogo značajnije, izjavio je on, nego želje nekoliko hiljada žitelja tih ostrva: u pitanju je šira potreba da se obezbedi da "podla i brutalna agresija ne uspe u svetu". Ako bi se to desilo, onda bi "u opasnosti bila ne samo Foklandska ostr­va nego i ljudi širom ove opasne planete" (navedeno u Barnett, 1982, str. 32). Predsednica vlade se složila, uno­seći vlastiti tip retorike. Žitelji Foklandskih ostrva su, rekla je ona, "Britanci po poreklu i tradiciji i oni žele da ostanu Britanci po pripadnosti" (Barnett, 1982, str. 28).

Ta retorika nije ostala bez dejstva. Samo mesec dana pre toga, 48 odsto žitelja Britanije smatralo je, prema ispi­tivanjima Galupovog instituta, da je Margaret Tačer najgo­ri predsednik vlade u britanskoj istoriji. U prvim danima krize skoro 50 odsto stanovništva u Britaniji bilo je mišlje­nja da očuvanje britanskog suvereniteta na Foklandskim ostrvima nije vredno ljudskih gubitaka. Kada su jednom upućeni specijalni odredi, ranije dvoumljenje je nestalo; popularnost vlade, a naročito njenog predsednika, naglo je porasla (Dillon, 1989). Krajem maja već 84 odsto sta­novništva je izjavilo da je zadovoljno načinom na koji vla­da rešava to pitanje kojem je pridavan najveći značaj u ve-stima (videti, međutim, analizu u Sanders et al.,1987, u kojoj se poriče da je 'foklandski činilac' bio od velikog i trajnog uticaja na popularnost Konzervativne stranke). To-

Banalni nacionalizam 17

kom rata britanska štampa je u velikoj meri i nekritički da­vala podršku vladi (Harris, R. 1985; Taylor, J . , 1992).

I u Foklandskom i u Zalivskom ratu mnogo je korišćena retorika zasnovana na načelu nacije. Učesnici se nisu borili u ime Boga ili neke političke ideologije. I jedna i druga strana je tvrdila da se bori za pravedno načelo nacije. Koali­cija koju je predvodila Amerika u Zalivu govorila je, kao i Britanci u operacijama na Foklandskim ostrvima, о zloči­načkom napadu na naciju. Novi svetski poredak će, prema Bušu, zaštititi nacije od agresivnih suseda. On nije imao ni­šta da kaže о zaštiti građana od zločina vlastitih vlada. Niko nije predložio da Britanci intervenišu kako bi sprečili ar­gentinsku vladu da ubija levičarske opozicionare. Ni Zaliv-ski rat nije vođen da bi se Iračani oslobodili svog predsed-nika diktatora. Trovanje gasom kurdskih žena i dece nije izazvalo onu vrstu globalne reakcije koja je usledila posle ukidanja Kuvajta, priznate nacije s članstvom u Ujedinjenim nacijama, zastavom i poštanskim markama.

Tokom i Zalivskog i Foklandskog rata često su povlače-ne paralele s Drugim svetskim ratom. Kada je, pet meseci pre nego što je rat započeo, Buš prvi put obznanio da će američke trupe biti upućene u Saudijsku Arabiju, on je go­vorio kako su irački tenkovi izvršili juriš na Kuvajt sledeći taktiku 'blickriga' (govor od 8. avgusta 1990. godine, uključen u Sifry and Cerf, 1991, str. 197). Margaret Tačer je osam godina pre toga sebe smatrala naslednikom Vin-stona Čerčila (Aulich, 1992). Te paralele su poučne. Drugi svetski rat nije bio poveden zbog toga što je nemačka vla­da zlostavljala vlastite građane; nijedna strana vlada nije svoju vojsku pokrenula u odbranu nemačkih Jevreja. Ali čim je nemačka vlada počela da zatire nacionalne zastave, a ne pojedinačne građane, rat je postao neminovan.

18 Uvod

Po tome se može videti koliku snagu ima nacionalizam u političkoj misli dvadesetog veka. Pretpostavke tog nacio­nalizma ne pokazuju se toliko u postupcima vladajućih klika koje imaju teritorijalnih pretenzija prema susednim nacijama: takvi postupci u krajnjoj liniji vuku korene iz epohe pre pojave nacionalnih država. Te pretpostavke se ispoljavaju u ponašanju ustaljenih i moćnih nacionalnih država, koje su spremne da se bore za sprečavanje ili po­ništenje takvih pripajanja i u tome dobijaju široku podr­šku javnosti. One se iskazuju i kada se vođe pozivaju na neki moral nacionalnog integriteta koji važi u celom sve­tu. To nije bilo uvek tako. Vojvoda Viljem nije imao nika­kvu viziju svetskog poretka nacija - on je smatrao da nje­gov neprijatelj zaslužuje da bude pokoren jer je to "narod naviknut na pokoravanje" (Anonim, 1916, str. 3).

U naše doba se čini kao da sam pojam nacije zrači ne­kom tajanstvenom snagom. Silovanje domovine je mnogo gore od silovanja majke; smrt nacije je najveća tragedija, veća od telesne smrti. To tajanstveno svojstvo koje se pri­daje suverenoj naciji nije, međutim, apsolutno, u smislu da izaziva slične reakcije na sve slične događaje. Sjedinje­ne Države nisu stale na čelo neke koalicije zgrožene time što je njihova saveznica, vlada Indonezije, anektirala Istoč­ni Timur 1975. godine. Trećina stanovništva Istočnog Ti­mura je posle toga bila masakrirana. Za razliku od kuvaj­tskog slučaja, naftna polja su se našla na pogrešnoj strani ukinute granice (Chomsky, 1994; Pilger, 1994). Tajanstve­no svojstvo nacije uvek je određeno kontekstom moći.

Ako se naciji pridaje neko posebno ideološko svojstvo, postavlja se pitanje uloge Boga u tom ovozemaljskom (ili, pre, prizemnom) misticizmu. Poredak nacija nije stvoren da služi Bogu, ali Bog treba da služi tom poretku. Sadam Husein je, služeći se retorikom koja je vodila poreklo iz

Banalni nacionalizam 19

pre-nacionalnih vremena, govorio da se bori protiv "voj­ske ateizma"; on je tvrdio da su Iračani "verne i odane slu­ge Boga, koje se njega radi bore da podignu barjak istine i pravičnosti" (Sifry and Cerf, 1991, str. 315). Branilac no­vog poretka je u svom obraćanju uoči bitke govorio sa­svim drukčije. Tek u svojim završnim napomenama pred-sednik Buš je pozvao Boga da se retorski oglasi. On je za­tražio od Boga da blagoslovi "naše snage" i "koalicione snage na našoj strani". Završio je prizivanjem njegove po­drške: "Neka Bog i ubuduće blagosilja našu naciju, Sjedi­njene Američke Države" (1991, str. 314). Tako se od Boga tražilo da i dalje služi nacionalnom poretku.

U svemu tome može se zapaziti delovanje ideološke svesti о pripadnosti naciji. Ona obuhvata složen skup te­ma о 'nama', 'našoj domovini', 'nacijama' ('našim' i 'nji­hovim'), 'svetu', kao i о moralu nacionalne dužnosti i ča­sti. Štaviše, te teme se široko prihvataju kao zdravorazum-ske. I to ne zdravorazumske po shvatanju neke posebne nacije, nego su to međunarodne zdravorazumske vredno-sti usvojene širom zemljine kugle u nacijama takozvanog svetskog poretka. S vremena na vreme dolazi do krize, i tada se priziva moralno svojstvo nacionalizma, što znači da će biti potvrdnog klimanja glavom, da će se mahati za­stavama i da će se tenkovi pokrenuti.

Nacionalizam i priznate nacije

Može se činiti čudno što knjiga о nacionalizmu počinje sa Zalivskim ratom. Izraz 'nacionalizam' upućuje nas da primere potražimo negde drugde. Nacionalizam se pove­zuje, kako u popularnim tako i u akademskim spisima, s onima koji nastoje da stvore nove države ili s politikom

20 Uvod

krajnje desnice. Posmatrano s uobičajene tačke gledišta, Džordž Buš nije nacionalista, ali separatisti u Kvebeku i Bretanji jesu; nacionalisti su i vođe krajnje desničarskih partija, kakav je Nacionalni front u Francuskoj; a to su i srpski gerilci, koji ubijaju u ime širenja granica domovine. Od knjige о nacionalizmu očekuje se da se bavi takvim osobama. Ona bi trebalo da razmatra opasne i žestoke strasti i da izlaže psihologiju izuzetnih osećanja.

Pa ipak, u toj prihvaćenoj upotrebi reči 'nacionalizam' ima nečega što navodi na pogrešan put. Čini se da ona uvek postavlja nacionalizam na periferiju. Separatisti se često nalaze u udaljenim oblastima država; u ustaljenim demokratijama ekstremisti vrebaju na marginama politič­kog života i razboriti političari iz centra ih obično izbega-vaju. Gerilci koji nastoje da uspostave svoju novu domovi­nu deluju tamo gde su se postojeće državne strukture urušile, po pravilu daleko od priznatih središta Zapadnog sveta. Iz perspektive Pariza, Londona ili Vašingtona, mesta kao što su Moldavija, Bosna i Ukrajina su periferna i nala­ze se na rubu Evrope. Svi ti činioci doprinose tome da se na nacionalizam ne gleda samo kao na egzotičnu nego i perifernu silu. Usled toga se kod pripadnika ustaljenih na­cija - onih u središtu stvari - neguje osećanje da je nacio­nalizam svojstvo karakteristično za druge, ali ne i za 'nas'.

Kada se jednom dođe do toga, uobičajena upotreba re­či 'nacionalizam' navodi na pogrešan put jer ne obuhvata nacionalizam zapadnjačkih nacionalnih država. U svetu nacionalnih država, nacionalizam ne može biti ograničen na periferiju. To mišljenje bi se moglo prihvatiti, ali bi se protiv njega ipak moglo primetiti da nacionalizam pogađa ustaljene nacionalne države samo u posebnim prilikama. Krize, kao što su Foklandski ili Zalivski rat, inficiraju ozle-deno mesto, pa izazivaju groznicu u ćelom telu: simptomi

Banalni nacionalizam 21

toga su zapaljiva retorika i provala nacionalnih znamenja. Ali nalet brzo jenjava; temperatura se snižava; zastave se odlažu; a potom stvari kreću uobičajenim tokom.

Da su to razmere nacionalizma u konsolidovanim naci­jama, onda bi se nacionalizam, kada se probije s periferije, javljao samo kao prolazno raspoloženje. Ali to nije sve. Povremene krize zavise od postojećih ideoloških temelja. Buš u svom govoru uoči bitke nije izmislio svoju mračnu retoriku: on je koristio dobro poznate slike i klišee. Zasta­ve koje je javnost na Zapadu isticala u vreme Zalivskog ra­ta bile su poznate: Amerikanci nisu morali da se podseća-ju šta to izlaganje zvezda i pruga znači. Nacionalna himna, koja je izbila na vrh liste najslušanijih melodija bila je sni­mljena na jednom finalnom takmičenju u ragbiju. Svake godine, bilo da je rat ili mir, ona se peva pre utakmice.

Ukratko, krize ne stvaraju nacionalne države kao nacio­nalne države. U intervalima između njih, Sjedinjene Ame­ričke Države, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i tako da­lje nastavljaju da postoje. One se svakodnevno reprodu-kuju kao nacije, a njihovi građani se reprodukuju kao pri­padnici nacije. A te nacije se reprodukuju u okviru jednog šireg sveta nacija. Za ostvarenje tog svakodnevnog repro-dukovanja nužno je, može se pretpostaviti, reprodukova-nje i celog jednog kompleksa verovanja, pretpostavki, na­vika, predstava i postupaka. Pri tome, taj kompleks se mo­ra reprodukovati na banalno običan način, jer svet nacija je svakodnevni svet, poznata savremena sredina.

Nema, međutim, podesnog izraza kojim bi se opisao taj zbir ideoloških navika (uključujući navike u ponašanju i verovanju) koji ustaljene nacije reprodukuje kao nacije. Čini se da se izraz 'nacionalizam' nudi samo u malim veli­činama i jarkim bojama. U tu reč se mogu sasvim komot­no zaodenuti društveni pokreti koji teže prekrajanju po-

22 Uvod

stojećih teritorijalnih granica i koji time ugrožavaju nacio­nalni status quo. U nekim prilikama, ta reč se može ras­tegnuti da obuhvati i neke trenutke ekscentričnosti, kao što su bile primedbe Margarete Tačer о tome da su Fo-klandani 'Britanci po poreklu'. Ali ako čovek pokuša da ceo 'normalan' nacionalni status quo zaodene u taj izraz, odeća će se pocepati, šavovi će popucati, dugmad otpasti i kupac će se žaliti da 'to nije onako kako obično izgleda'.

Jazovi u političkom jeziku su retko kada bezazleni. Ni slu­čaj 'nacionalizma' nije u tom pogledu izuzetak. Zahvaljujući tome što je semantički ograničen na male veličine i egzotične boje, 'nacionalizam' se identifikuje kao problem: on se javlja 'tamo' na periferiji, ne 'ovde' u središtu. Problem nacionali­zma su separatisti, fašisti i gerilci. Ideološke navike pomoću kojih se 'naše' nacije reprodukuju kao nacije ostaju neimeno­vane, pa otuda i nezapažene. Državna zastava istaknuta na nekoj javnoj zgradi u Sjedinjenim Državama ne privlači nika­kvu naročitu pažnju. Ona ne pripada nikakvoj posebnoj so­ciološkoj grupi. Pošto nema imena, ne može se ni identifi-kovati kao problem. A, podrazumeva se, ni svakodnevno re-produkovanje Sjedinjenih Država ne predstavlja problem.

U ovoj knjizi se nastoji da se izraz 'nacionalizam' proširi tako da obuhvati ideološka sredstva pomoću kojih se re­produkuju nacionalne države. Proširivati izraz 'nacionali­zam' ne vodeći računa о suštinskim razlikama izazvalo bi zabunu: nesumnjivo ima razlike između zastave kojom vi­tlaju srpski učesnici u etničkom čišćenju i one koja neupa­dljivo visi na zgradi neke američke pošte; ili između politi­ke francuskog Nacionalnog fronta i podrške koju vođa opo­zicije pruža politici Britanske vlade prema Foklandskim ostrvima. Iz tog razloga uvodi se izraz banalni nacionali­zam da bi se njime obuhvatile intelektualne navike koje ustaljenim nacijama Zapada omogućavaju da se reproduku-

Banalni nacionalizam 23

ju. Nastoji se pokazati da te navike nisu odvojene od svako­dnevnog života, kao što pretpostavljaju neki analitičari. Na­cija se svakodnevno ističe, ili 'označava', u životu njenog građanstva. Nacionalizam je daleko od toga da bude samo povremeno raspoloženje pripadnika ustaljenih nacija - on je endemsko stanje.

Jednu stvar treba istaći: banalan ne znači dobroćudan. Znatan broj analitičara tvrdi da 'nacionalizam' kao pojava ima 'Janusov lik' ili da poseduje dvojnu prirodu kao Džekil i Hajd (Bhabha, 1990; Forbes, 1986; Freeman, 1992; Gid­dens, 1985; Smith, M., 1982; Tehranian, 1993). Po tom shvatanju, neki oblici nacionalizma, a naročito pokreti za nacionalno oslobođenje od kolonijalizma, obično se ozna­čavaju kao pozitivni, dok drugi, kao što su fašistički pokreti, pripadaju onoj mračnoj polovini. Bilo bi pogrešno pretpo­staviti da je 'banalni nacionalizam' 'dobroćudan' zato što se čini da ima neku vrstu uspokojavajuće normalnosti ili zato što se čini da u njemu nema žestokih strasti krajnje desni­ce. Kao što je naglasila Hana Arent (Arendt, 1963), banal­nost nije sinonim za bezazlenost. U slučaju zapadnih nacio­nalnih država, banalni nacionalizam se teško može smatrati nedužnim: on reprodukuje institucije koje poseduju ogromno naoružanje. Kao što su pokazali Zalivski i Fo-klandski rat, snage se mogu mobilisati i bez dužih kampa­nja i političkih priprema. Oružje je u pripravnosti, spremno da se upotrebi u borbi. A pripadnici nacija su izgleda tako-đe u pripravnosti, spremni da podrže upotrebu tog oružja.

Identitet i ideologija

To što je javnost u Sjedinjenim Državama dala široku podršku Zalivskom ratu ne može se shvatiti samo na osno-

24 Uvod

vu onoga što se desilo u trenucima krize. Da bi se takva spremnost omogućila, morale su se rutinski sprovoditi ba­nalne, ali ni u kom slučaju dobroćudne pripreme. Lako je о tim stvarima razmišljati u okvirima 'identiteta'. Moglo bi se reći da je do široke reakcije došlo zahvaljujući snažnom osećanju 'nacionalnog identiteta'. Identitet u svakodnev­nom govoru predstavlja nešto što ljudi imaju ili za čime tragaju. Moglo bi se pomisliti da ljudi danas obavljaju sva­kodnevne poslove noseći sa sobom deo psihološke maši­nerije koja se zove 'nacionalni identitet'. Slično mobilnom telefonu, taj komad psihološke opreme miruje najveći deo vremena. A onda se javi kriza; predsednik pozove; te­lefon zazvoni; građani odgovaraju; i veza s patriotskim identitetom je uspostavljena.

U stvari, pojam 'identiteta' nam ne pomaže mnogo u razmatranju ovog pitanja. Retko kada je jasno šta je identi­tet. Šta je ta stvar - taj identitet - koji bi trebalo da ljudi nose sa sobom? To ne može biti predmet kao mobilni te­lefon. Neki analitičari govore da je nacionalni identitet za­snovan na 'iskonskim vezama'. Pojam 'iskonskih veza' nije ništa manje nedokučiv. Kao što Eler i Koflend tvrde, socio­lozi koji pominju takve praiskonske veze ne objašnjavaju kako one deluju i kako se obnavljaju (Eller and Coug-hland, 1993). Nazvati nacionalizam nekim identitetom ili nekom vezom malo kazuje samo po sebi.

Problemi nastaju kada ljudi očekuju da 'identitet' nađu u telu ili duhu pojedinca. To znači tražiti delovanje identi­teta na pogrešnom mestu. Što se nacionalnosti tiče, valja tragati za razlozima zbog kojih ljudi u savremenom svetu ne zaboravljaju svoju nacionalnost. Kada je Džordž Buš održao svoj govor uoči bitke, on je mogao pretpostaviti da će njegovi slušaoci znati da li jesu ili nisu Amerikanci. On je mogao pretpostaviti i da će oni shvatiti šta je nacija; i,

Banalni nacionalizam 25

razume se, da će verovati da je nacija nešto dragoceno. Te pretpostavke nisu bile stvorene u trenutku krize. One se ne gube ni u intervalima između kriza. Ali u obična vreme­na one plutaju oko nas i do naše svesti su nošene na po­znatim talasima banalnog nacionalizma.

Središnja teza ove knjige je da u ustaljenim nacijama postoji neprekidno 'označavanje', ili isticanje pojma naci­je. Ustaljene nacije su one države koje su sigurne u vlastiti kontinuitet i, naročito, koje su deo onoga što se opisuje kao 'Zapad'. Političke vođe takvih nacija - bilo da je u pi­tanju Francuska, Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo ili Novi Zeland - po pravilu se ne nazivaju 'na­cionalistima'. Međutim, pojam nacije čini, kao što će se pokazati u daljem izlaganju, stalnu pozadinu njihovih po­litičkih govora, a uticaj tog pojma oseća se i u kulturnim proizvodima, pa čak i u strukturiranju novina. Na mno­štvo sitnih načina građanstvo se iz dana u dan podseća na svoje nacionalno mesto u svetu nacija. To podsećanje je, međutim, toliko poznato i toliko stalno da se i ne zapaža svesno kao podsećanje. Metonimijska slika banalnog nacio­nalizma nije zastava kojom se svesno maše u trenucima raspaljenih strasti; to je zastava koja visi nezapaženo na javnoj zgradi.

Nacionalni identitet obuhvata sve te zaboravljene pod-setnike. Prema tome, identitet treba tražiti u utelotvore-nim navikama društvenog života. U takve navike spadaju i navike mišljenja i upotrebe jezika. Imati nacionalni identi­tet znači umeti govoriti о načelu nacije. Kao što naglašava znatan broj kritičkih socijalnih psihologa, socijalno-psiho-loško proučavanje identiteta treba da obuhvati i podrob­no ispitivanje diskursa (Shotter 1993a, 1993b; Shotter and Gergen, 1989; Wetherell and Potter, 1992). Imati nacio­nalni identitet znači i biti situiran fizički, pravno, društve-

26 Uvod

no i emocionalno: po pravilu to znači i biti situiran u do­movini, koja je i sama situirana u svetu nacija. A takve do­movine i svet nacionalnih domovina biće reprodukovani samo ako ljudi veruju da imaju nacionalni identitet.

I ova knjiga po mnogo čemu ima za svrhu da bude pod-setnik. Pošto je pojam nacionalizma sužen na egzotične pri-mere i žestoke izlive, obični i poznati oblici nacionalizma se previđaju. U tom slučaju, 'naš' svakodnevni nacionalizam izmiče pažnji. Sve su brojnija mišljenja da su nacionalne dr­žave u opadanju. Nacionalizam, govori se, ne predstavlja vi­še veliku snagu: na dnevnom redu je globalizacija. Ali po­trebno je podsećanje. Pojam nacije se još uvek obnavlja: on još uvek može zahtevati vrhunske žrtve, a njegovi simboli i pretpostavke se svakodnevno naglašavaju.

Banalni nacionalizam treba podvrgnuti kritičkom ispiti­vanju. Praznine u jeziku koje omogućavaju da se banalni nacionalizam zaboravi ujedno su i praznine u teorijskom diskursu. Društvene nauke koriste navike mišljenja koje omogućavaju da 'naš' nacionalizam prođe nezapaženo. Tako svakodnevni način mišljenja, koji rutinski navodi 'nas' da mislimo da su nacionalisti 'drugi', a ne 'mi', dobi-ja analogiju u navikama intelektualnog razmišljanja. Iz tog razloga banalni nacionalizam se ne može proučavati jed­nostavnom primenom postojećih metodologija ili teorija. Ako ortodoksne socijalno-psihološke teorije identiteta u svojim definicijama ne obuhvataju 'naš' nacionalizam, ili ako tvrde da je 'prirodno' imati nacionalni identitet, onda one nisu podesne za razmatranje pitanja zašto se banalni nacionalizam tako lako zaboravlja. Takve teorije će pre pružiti dalje primere kako se posebna svojstva nacionali­zma previđaju nego što će nam dati oruđa za ispitivanje.

Nacionalni identitet se ne može proučavati ni tako što će se uzeti neka skala iz psihološke testoteke i primeniti

Banalni nacionalizam 27

na podesne populacije. Većina skala bavi se pitanjima in­dividualnih razlika, pa stoga, kako je istaknuto (Moscovici 1983, 1987), i nije podesna za proučavanje opštih shvata-nja. Pitanje koje leži u osnovi ovog istraživanja nije zašto neki ljudi imaju 'jači nacionalni identitet' nego drugi. To pitanje se tiče široko rasprostranjenih i zajedničkih navika mišljenja, koje prevazilaze individualne razlike.

Te navike mišljenja prevazilaze i nacionalne razlike. Nacionalizam kao ideologija nije ograničen nacionalnim međama; njegove pretpostavke su raširene na međuna­rodnom prostoru. Obznanjujući početak Zalivskog rata, Džordž Buš se obraćao 'svetu'. On je govorio kao da će sve nacije priznati (ili bi trebalo da priznaju) moral načela nacionalnosti - kao da je taj moral sveopšti moral. U sa-vremenom svetu nacionalizam postavlja sveopšte zahteve. Govor о novom svetskom poretku pokazuje koliko je na­cionalno i internacionalno isprepleteno. Pa ipak, jedna nacija naročito nastoji da bude predstavnik tog poretka. U sadašnjim prilikama posebnu pažnju valja obratiti na Sje­dinjene Države i njihov nacionalizam. Taj nacionalizam se naročito lako zaboravlja i sociolozi ga smatraju potpuno 'prirodnim', a danas on ima globalan značaj.

Plan knjige

Ova knjiga predstavlja pokušaj da se ispita 'banalni na­cionalizam' tako što će se postaviti neka osnovna pitanja i navesti odgovarajući primeri. Kao takva, ona sadrži ispiti­vanje savremenog 'nacionalnog identiteta', koji je, uopšte-no govoreći, tema socijalne psihologije. Ali, kao što je po-menuto, ona vrsta socijalne psihologije koja bi odgovorila tom zadatku mora se tek stvoriti. Stoga pri razmatranju

28 Uvod

međusobno povezanih tema koje su ukratko prikazane na prethodnim stranicama, primeri banalnog nacionalizma moraju biti praćeni teorijskim i kritičkim analizama. Po mnogo čemu to može biti samo preliminarna studija u ko­joj se tek ispituju načini za obradu tog predmeta. Za tačan prikaz delovanja banalnog nacionalizma biće potrebno vi­še podrobnih empirijskih istraživanja.

U drugom poglavlju se zastupa mišljenje da nacionali­zam uopšte nije drevno, 'iskonsko' stanje, nego proizvod doba moderne nacionalne države. Razvoj države doveo je do ideološkog preobražaja svakodnevnog načina mišlje­nja. Iznosi se teza, izvedena iz ideja Ernsta Gelnera, Bene­dikta Andersona i Antonija Gidensa, da nacionalne države nisu utemeljene na 'objektivnim' merilima kao što je po-sedovanje posebnog jezika. Umesto toga, nacije se moraju 'zamisliti' kao zajednice. Zbog tog imaginarnog elementa, nacionalizam ima značajnu dimenziju socijalne psihologi­je. U tom poglavlju se zastupa i uverenje da zamišljanje nacije čini deo jedne šire ideološke, diskurzivne svesti. Na primer, i nacionalni jezici se moraju zamisliti, i to danas leži u osnovi uobičajenog shvatanja da posebni jezici po­stoje 'prirodno'. Može se činiti očigledno da ima raznih govornih jezika; ali ta pretpostavka je sama po sebi ideolo­ški pojam, koji je bio od bitnog značaja za uspostavljanje poretka i hegemonije u modernim nacionalnim državama. Pretpostavka da različiti jezici 'prirodno' postoje pokazuje koliko su duboko nacionalistička shvatanja prodrla u sa-vremen način mišljenja.

U sledećem poglavlju razmatraju se pojmovi banalnog nacionalizma i banalnog isticanja načela nacije. Pravi se razlika između zastave kojom se maše i zastave kojom se ne maše. Reprodukovanje nacionalnih država zavisi od di­jalektike kolektivnog pamćenja i zaborava, mašte i nema-

Banalni nacionalizam 29

štovitog ponavljanja. Zastava kojom se ne maše, koja se ta­ko lako zaboravlja, bar je isto toliko važna kao i upečatljivi trenuci mahanja zastavom. U tom poglavlju se, u skladu s autorovim opredeljenjem da ispita i teorije i svakodnevnu stvarnost, kritički razmatra i usko shvatanje nacionalizma u tradicionalnim društvenim naukama, a naročito u kon­vencionalnoj sociologiji. U tradicionalnim teorijama radije se govori о 'društvima' nego о nacijama; u njima se na na­cionalizam gleda kao na nešto što predstavlja 'višak', a ne što je endemično u svetu nacionalnih država. U tom po­glavlju, kao i u celoj knjizi, posebna pažnja je posvećena slučaju Sjedinjenih Američkih Država, iz kojih potiče veliki deo socioloških razmišljanja о 'društvu'. U američkim teo­rijama о 'društvu' često se zanemaruju razni vidovi istica­nja pripadnosti američkoj naciji, kao kada se, na primer, učenici u školama svakodnevno zavetuju na odanost ame­ričkoj zastavi. Takva amnezija teoretičara nije ideološki ne­utralna.

U četvrtom poglavlju razmatraju se neka od glavnih pita­nja povezana s nacionalističkom svešću. Pri tome se kritiku-ju socijalno-psihološke teorije koje u nacionalizmu vide sa­mo jedan od bezbroj drugih oblika identiteta. Nacionalizam je više od toga: to je način mišljenja ili ideološka svest. Ta svest gleda na nacije, nacionalne identitete i nacionalne do­movine kao na 'prirodne' pojave. Sto je ključno, 'svet naci­ja' se predstavlja kao 'prirodan' moralan poredak. Takvo poimanje 'nas', 'njih', domovine i tako dalje mora biti stvar navike, a ne samo plod mašte; pa ipak, ono daje moguć­nost da se о svetu govori na složen način. Nacionalizam ni­je ideologija usredsređena na sebe, kao premoderni etno-centrični pogled na svet. On predstavlja međunarodnu ide­ologiju s vlastitim hegemonijskim diskursima. Tako američ­ki predsednici braneći vlastite nacionalne interese mogu

30 Uvod

tvrditi da se zalažu za opšte interese ili za dobrobit celog svet-skog poretka. Glas nacionalizma može da se služi 'sintaksom hegemonije' koja polaže pravo na 'identitet identiteta'.

Ako je u ustaljenim demokratijama Zapada nacionali­zam postao banalan, onda pripadnost naciji treba stalno naglašavati. U petom poglavlju ispituje se dokle to istica­nje ide i pomoću kakvih se diskurzivnih sredstava postiže. Demokratska politika je zasnovana na institucijama nacio­nalne pripadnosti; političari nastoje da se u bavljenju svo­jim javnim poslovima pozivaju na naciju. Pošto su u mo­derno doba političari postali slavne ličnosti, njihove reči, koje po pravilu ponavljaju klišee о nacionalnoj pripadno­sti, neprekidno se navode u masovnim medijima.

Političari nisu jedini kanal preko kojeg se pripadnost na­ciji banalno ističe. Peto poglavlje sadrži, kao ilustrativan pri­mer, analizu pisanja nasumce odabranih britanskih dnev­nih listova objavljenih u jednom danu. Sve te novine, bilo da su tabloidi ili ne, levičarske ili desničarske, obraćaju se svojim čitaocima kao pripadnicima nacije. Njihovo izvešta-vanje je takvo da podrazumeva postojanje sveta nacija kao nešto što se ne dovodi u pitanje. U njima se rutinski koristi 'deiksa' koja neprekidno ukazuje na nacionalnu postojbinu kao domovinu čitalaca. Ključne komponente te rutinske deikse domovine su male reči, koje se uglavnom previđaju. U tom poglavlju se razmatraju i sportski izveštaji, u kojima smo 'mi', čitaoci, iz dana u dan pozivani da navijamo za na­cionalne boje. Sportske vesti čitaju pretežno muškarci iz za­dovoljstva. One se mogu smatrati kao banalne probe za iz­vanredna vremena krize, kada država poziva svoje građan­stvo, naročito muško građanstvo, da podnese vrhunske žr­tve za stvar nacije.

Jedna od važnih teza u ovom delu jeste da su pojmovi nacionalne pripadnosti duboko ukorenjeni u savreme-

Banalni nacionalizam 31

nom načinu mišljenja. Neki današnji analitičari zastupaju mišljenje da nacionalna država pripada modernoj eri i da u postmodernom, globalizovanom svetu ona gubi značaj. Ako je to slučaj, onda je banalni nacionalizam ideologija koja odumire, pri čemu politika identiteta zamenjuje staru politiku nacionalne pripadnosti. Ta teza se kritički razma­tra u šestom poglavlju. Pokazuje se da ne samo što se u nekim teorijama postmodernizma često gleda na značaj nacije kao na nešto što se samo po sebi razume nego da čak i neke od pojava koje navodno ukazuju na kraj nacija i same svedoče о neprekinutom uticaju nacionalističkih pretpostavki. Postoji i jedan središnji paradoks: teorije na­cionalnog identiteta i postmodernizma, u kojima se tvrdi da je nacionalna država u opadanju, formulišu se u vreme kada jedna moćna nacija, Sjedinjene Američke Države, na­stoji da stekne globalnu hegemoniju. I sama globalna kul­tura ima nacionalnu dimenziju, jer se simboli Sjedinjenih Država javljaju kao opšti simboli.

Banalni nacionalizam se ne može ograničiti na sportsku rubriku ili na banalne klišee političara u borbi za glasove. On je mnogo rasprostranjeniji. On čak ima i svoj filozofski oblik. U sedmom poglavlju se podrobno razmatra delo Ri­čarda Rortija. Njegova filozofija ima dopadljivo skeptičan ton, koji kao da osporava postavke nacionalizma i odražava duh postmodernih vremena. Pa ipak, ta filozofija otkriva pritajenu snagu nacionalističkih pretpostavki upravo tamo gde bi se to moglo najmanje očekivati. Rorti predlaže filo­zofiju zajednice, koja podrazumeva naciju kao prihvaćen oblik zajednice. Staviše i sami Rortijevi tekstovi koriste sin­taksu hegemonije, jer se u njima uzima da 'mi', to jest, američka nacija, govorimo za sve 'nas'. Kao takva, ta filozo­fija se može smatrati intelektualnom zastavom koja obeleža-va svoje mesto i vreme. Ona je primer nacionalističke filo-

32 Uvod

zofije jednog novog svetskog poretka koji se izgrađuje, kao i koalicija u Zalivu, pod vođstvom SAD.

Analitičar banalnog nacionalizma nije u teorijski lagod­nom položaju da razotkriva nacionalizam drugih. Analiti­čar ne može staviti egzotičnog nacionalistu pod mikro­skop kao uzorak da bi obojio tkiva potisnute seksualnosti ili usmeno uveličavajuća sočiva na nerazumne stereotipe koji mu naviru na usta. Kada razmatramo psihologiju jed­nog Le Pena ili Žirinovskog, može 'nas' podići jeza od 'njih', nacionalista, njihove žestine i 'njihovih' grubih ste­reotipa о Drugom. I prepoznaćemo i 'sebe' među onima na koje se ti stereotipi odnose. Zajedno sa 'strancima' i pripadnicima 'nižih rasa' bićemo svrstani i 'mi' - 'liberalni degenerici', s našim širokogrudim internacionalizmom. I bićemo zadovoljni što smo 'sebe' potvrdili kao onaj Drugi 'našega' Drugoga.

Time što je proširio pojam nacionalizma, analitičar se nije postavio na bezbednu udaljenost od područja istraži­vanja. Mi možemo zamišljati da posedujemo kosmopolit-sku širinu duha. Ali ako je nacionalizam jedna obuhvatnija ideologija, čije dosadno ponavljane i svima znane ideje mogu uticati na nas ako nismo na oprezu, onda to znači biti previše samouveren. Nećemo ostati nezahvaćeni nje­govim uticajem. Ako je ta teza tačna, nacionalizam je pro­dro do najdubljih kutaka naše svesti i prisutan je i u sa­mim rečima kojima pokušavamo da se služimo kada ga is­pitujemo. Naivno je zamišljati da tekst koji se bavi pravom prirodom neke pojave može izbeći vreme i mesto svog na­stanka. Ono što, međutim, može učiniti jeste nešto skrom­nije: on može skrenuti pažnju na moć jedne ideologije koja je toliko poznata da se jedva primećuje.

NACIJE I JEZICI

Bio je to beznačajan tekst, skrajnut na jednu od unu­trašnjih stranica britanskog dnevnog lista Guardian. Nije to bio čak ni glavni članak na toj stranici. "Flamanski voda zahteva razlaz", glasio je naslov. U članku je dopisnik ovih novina iz Brisela izveštavao da su vođe glavnih flamanskih stranaka izdale proglas koji je "zaprepastio političke stran­ke pripadnika francuskog govornog područja". One su iz­javile da bi Belgija trebalo da se pretvori u labavu konfe­deraciju dve nezavisne države - Flandrije, u kojoj se govo­ri flamanski, i Valonije, u kojoj se govori francuski. Za "malu zajednicu s nemačkim maternjim jezikom na istoku Belgije", rečeno je, trebalo bi naći posebna rešenja. Do sa­da, izveštavale su novine, flamanski zahtevi za izdvajanjem "bili su ograničeni na male nacionalističke i krajnje desni­čarske grupe". Belgijska vlada se nadala da će postojeće mere decentralizacije omogućiti "Belgiji da preživi manje više netaknuta" (Guardian, 14. jul 1994).

Članak je značajan i po onome što saopštava i po ono­me što prećutkuje. Mogućan raspad Belgije kao nacional­ne države nije bio dovoljno važan da bi se о njemu pisalo na prvoj stranici ovog 'ozbiljnog' britanskog lista. To samo po sebi kazuje nešto о klimi vremena. Mada se to prikazu­je kao iznenadna, zaprepašćujuća izjava, nije ponuđeno

34 Nacije i jezici

nikakvo dalje obaveštenje da bi se objasnilo zašto bi živalj s flamanskog govornog područja hteo da uspostavi vlasti­tu državu. Onim što su ispustile, novine su pokazivale da se od čitalaca može očekivati da razumeju takve nacional­ne težnje. Nekog drugog dana, novine su mogle doneti priče о separatistima francuskog govornog područja u Ka­nadi, baskijskog jezika u Spaniji ili čak velškog u Ujedinje­nom Kraljevstvu. Jezičke grupe koje traže vlastitu državu nisu neka tajna za današnje čitaoce novina.

Takva priča sadrži dve poruke. Otvorena poruka govori britanskim čitaocima nešto о 'njima', Belgijancima, koji se

možda uskoro više neće zvati 'Belgijancima'. Postoji i im­plicitna poruka о 'nama', britanskim čitaocima, i о onome

što se očekuje da 'mi' znamo. Nama ne treba reći zašto za­jednice koje govore neki poseban jezik mogu zaželeti da uspostave vlastitu nacionalnu državu. Nama ne treba reći šta je država, niti šta je jezik. Sve to spada u oblast zdravog razuma, ili, bolje reći, pretpostavlja se da 'mi' imamo ta­kve zdravorazumske ideje о nacijama.

Tu vrstu zdravorazumskih ideja možemo naći u akadem­skim tekstovima kao i u dnevnim novinama. Sociolozi često polaze od pretpostavke da je prirodno da oni koji govore istim jezikom teže vlastitom političkom identitetu. Pisac jedne knjige pod naslovom Razni oblici nacionalizma pi­še: "u želji za sigurnošću, ljudi koji govore istim jezikom se neizbežno zbijaju jedni uz druge" (Snyder, 1976, str. 21). Reč 'neizbežno' nagoveštava da je to neminovan deo ljud­ske prirode. Prema tome, ako se oni koji govore flamanski osećaju nesigurno, nije ni čudno što žele da se drže jedan drugoga i da uspostave državu u kojoj svi građani govore istim jezikom. Džon Edvards je primetio da se "jezik još uvek smatra glavnim stubom entičkog identiteta" (Ed­wards, 1991, str. 269, kurziv u originalu; videti i Edwards,

Banalni nacionalizam 35

1985; Fishman, 1972; Gudykunst and Ting-Toomey, 1990). U stvari, ponekad se pretpostavlja da su nacije sastavljene od različitih jezičkih grupa krhke kompromisne tvorevine koje se mogu pocepati pri prvom naletu krize ili nesigurno­sti (Connor, 1978, 1993). Taj način mišljenja nije nov. U XVIII veku Herder i Fihte su izjavljivali da temelj nacije, pa čak i njenog duha, čini njen jezik. Po tom shvatanju, Belgi­ja, skrpljena od pripadnika francuskog jezičkog područja i onih koji govore flamanski - da se i ne pominje mala zajed­nica koja govori nemački - ne može biti 'prava' nacija. Fla­manski separatisti, prema tome, nastoje da prekroje kartu nacionalne pripadnosti na način koji je više usklađen s pri­rodnim ljudskim sklonostima. Nije stoga nikakvo čudo što se njihovi zahtevi čine tako razumljivim.

Ima razloga što se ovo pominje. Nacionalizam je ujed­no i očigledan i pritajen. Čini se jasno da Flamanci i Valo-nci mogu zaželeti da imaju svoje zasebne nacionalne drža­ve. U krajnjoj liniji, ako jedva mogu da se sporazumevaju jedni s drugima, kako mogu imati zajednički identitet, svest о istorijskom nasleđu ili osećanje pripadnosti istoj zajednici? Reakcija flamanske jezičke zajednice je razumlji­va - a razumljiva je i zabrinutost predsednika vlade, pri­padnika francuske jezičke zajednice, kome se zemlja može iznenada raspasti na dve polovine. Postavlja se i jedno da­lje pitanje: odakle potiče to osećanje očiglednosti? Da li je 'prirodno' razmišljati о zajednici, pripadnosti naciji i jezi­ku na takav način? Ili je pak problem u samom tom oseća-nju prirodnosti?

Erik Hobsbaum (Hobsbawm, 1992) na početku knjige Nacije i nacionalizam piše da istoričari nacionalizma tre­ba da se distanciraju od nacionalističkih mitova, jer "nije­dan ozbiljan istoričar nacija i nacionalizma ne može biti opredeljen politički nacionalista" (str. 12). Hobsbaum je

36 Nacije i jezici

imao na umu onu vrstu mitova koje je Herder izlagao о nemačkoj naciji i jeziku. Slične mitove danas šire flaman­ski nacionalisti koji veličaju neotuđivi i istorijski flamanski volk (Husbands, 1992). To je ona vrsta mitova koja se, po Hobsbaumu, mora odbaciti. Ali sociolog koji želi da prou­čava nacionalizam kao ideologiju mora se distancirati i od drugih stvari. Sociolog svakako mora isključiti iz razmatra­nja tvrdnje onih koji, kao političari iz flamanske jezičke za­jednice, žele da stvore nove nacionalne jedinice tvrdeći da te jedinice odgovaraju prirodnim ili iskonskim činjenica­ma. Pored toga, moraju se isključiti i 'naša' uobičajena shvatanja о nacijama. To je teže nego distancirati se od 'njih' ­ Flamanaca ili Valonaca i njihovog posebnog suko­ba. Ono što treba ostaviti po strani je nešto univerzalnije.

Da bi se to postiglo, moramo se distancirati od sebe samih i od onoga što po navici prihvatamo kao očigledno ili 'prirod­no'. Pitanje te očiglednosti mora se postaviti ako se nacionali­zam hoće videti kao ideologija koja ima dubokog uticaja na savremenu svest - na 'našu' isto toliko koliko i na 'njihovu' svest. Ideologije su skupovi verovanja i praksi koji postoje­ćem društvenom poretku daju privid nečega 'prirodnog' ili neminovnog (Eagleton, 1991). Tako patrijarhalna ideologi­ja prikazuje kao 'prirodno' (ili u skladu s nespornim biolo­škim stanjem stvari) da muškarci vladaju, a žene služe; rasi­stička ideologija je Evropljanima XVIII i ХIХ veka dokazivala da je shvatanje da je beli čovek sposobniji da vlada od 'deti-njastog urođenika' 'prirodno' i 'opšte prihvaćeno'. Zar se i mi, koji živimo u nacionalnim državama i plaćamo porez za naoružavanje svojih nacija, ne držimo zajedničkog shvata­nja da je taj svet nacionalnih država prirodan?

Ako hoćemo da shvatimo taj deo nas, moramo pokuša­ti da se ogradimo od svojih opšteprihvaćenih pretpostav­ki. Ne možemo se zadovoljiti time da je stvarno 'prirodno'

Banalni nacionalizam Ъ1

što oni koji govore istim jezikom žele da obrazuju nacio­nalne zajednice. Nije u pitanju empirijsko proveravanje tog shvatanja da bi se ustanovila njegova vrednost. Analiti­čar ideologije mora postaviti pitanje odakle je to shvatanje - naše shvatanje - poteklo i šta ono podrazumeva. Mora­mo postaviti pitanje - ili staviti u ideološke zagrade - i sa­me pojmove koji nam se čine tako čvrsti i realni i koji nam omogućavaju da shvatimo pretpostavke na kojima se za­snivaju dnevne novosti. U njih spadaju pojmovi kao što je 'nacija', pa čak i 'jezik'. Takve pojmove ne treba koristiti nekritički pri analizi nacionalizma ne samo zbog toga što oni nisu izvan predmeta koji valja ispitati nego i što istori-ja nacionalizma nastavlja da teče kroz značenja koje takvi pojmovi rutinski nose.

Proučavanje nacionalizma kao ideologije

Uopšteno gledano, liberalni naučnici iz zapadnih aka­demskih krugova danas lakše prepoznaju nacionalizam kod 'drugih' nego kod sebe. Nacionalisti se mogu prikaza­ti kao ekstremisti koji, gonjeni žestoko emocionalnom psi­hologijom, nastoje da postignu iracionalne ciljeve, a mo­gu se - naročito u prekomorskim zemljama - naslikati i kao herojske ličnosti koje se bore protiv kolonijalističkih ugnjetača. Nacionalizam se može videti skoro svuda, izu­zev 'ovde'. Ako je nacionalizam široko rasprostranjena ideologija, onda je potrebno uvesti jednu drukčiju per­spektivu. Viđen u toj perspektivi, nacionalizam bi obuhva­tio skup uverenja i postupaka koji reprodukuju svet -'naš' svet - kao svet nacionalnih država, u kome 'mi' živi­mo kao građani nacionalnih država. Sledstveno tome, na­cionalizam nije samo ideologija koja navodi govornike fla-

38 Nacije i jezici

manskog da se odupiru belgijskoj državi. On je i ideologi­ja koja omogućava državama, uključujući i belgijsku drža­vu, da postoje. Ukoliko nema nekog neposrednog politič­kog izazova, kao što je ovaj flamanski, ta ideologija može izgledati banalna, rutinska, skoro nevidljiva.

Uvek je mogućno zalagati se da se izraz 'nacionalizam' ograniči na uverenja 'drugih'. Kada govore о 'svojim' uvere-njima, ljudi radije koriste druge reči, kao što je 'rodolju­blje', 'odanost' ili 'identifikovanje s društvom'. Takvi izrazi odbacuju reč 'nacija', a s njom i avet nacionalizma, bar ka­da su u pitanju 'naše' privrženosti i identitet. Problem je u tome što takvi izrazi ne ukazuju na predmet te 'odanosti' ili 'identifikovanja': na nacionalnu državu. Pristup korišćen ovde ne ograničava izraz 'nacionalizam' na ideologiju 'dru­gih', jer takvo ograničavanje ima, kao što ćemo kasnije vide-ti, ideološke implikacije. Umesto toga, nacionalizam je kao pojam proširen kako bi obuhvatio i vidove preko kojih se ustaljene nacije rutinski reprodukuju. U njih često spada 'banalni' nacionalizam, za razliku od otvorenog, jasno izra­ženog i često žestoko iskazivanog nacionalizma onih koji se bore za uspostavljanje novih nacija.

Postoji još jedan razlog zbog kojeg treba upotrebljavati izraz 'nacionalizam' i kada se govori о onome što je po­znato i 'ovde, kod kuće' 'Naše' opšteprihvaćeno shvatanje nacionalne pripadnosti i 'našu' psihologiju privrženosti naciji treba sagledati u okviru istorije nacionalizma. Ako se "naša opšta shvatanja" stave u svoj istorijski kontekst, 'naša' uverenja о naciji i о tome da ljudi imaju prirodno osećanje pripadnosti naciji pokazuju se kao proizvodi jed­nog određenog istorijskog razdoblja. Time se dovodi u pi­tanje očiglednost takvih uverenja. U stvari, ona se mogu pokazati isto tako čudna kao uverenja nastala u drugim razdobljima.

Banalni nacionalizam 39

Mnogi stručnjaci s područja društvenih nauka, a naroči­to sociolozi i socijalni psiholozi, gledaju drukčije na pitanje nacionalizma. Oni su skloni da zanemare ono što se ovde naziva 'banalnim nacionalizmom'. Koristeći izraz 'nacionali­zam' u tako ograničenom smislu, ovi teoretičari često pro-jektuju nacionalizam na druge, a 'naš' nacionalizam prika­zuju kao nešto što je tako prirodno da se čini kao i da ne po­stoji. To se javlja u dva tipa teorijskih razmatranja, koji, kao što će se videti u kasnijim poglavljima, često idu zajedno.

1. Teori je projektovanog nacionalizma. Ovi pristupi obič­no definišu nacionalizam u suženom smislu, kao ekstremni feno­men. Nacionalizam se poistovećuje s idejama nacionalističkih pokreta, a ako takvih pokreta nema, na nacionalizam se ne gleda kao na problem. Autori takvih teorija po pravilu nisu sami prista­lice nacionalističkih pokreta - mada ima i izuzetaka. Ti teoretiča­ri često tvrde da nacionalizam pokreću iracionalna osećanja. Po­što ti teoretičari tvrde da daju racionalan prikaz nečega što je, kako to oni vide, samo po sebi iracionalno, oni se ograđuju od nacionalizma. Sami ti teoretičari žive u svetu nacija: oni nose pa­soše i plaćaju porez nacionalnim državama. U njihovim teorija­ma se ispoljava sklonost da se na ovaj svet nacija gleda kao na nešto što se samo po sebi razume, kao na 'prirodnu' sredinu, u kojoj povremeno izbijaju drame nacionalizma. Kako se u tim te­orijama zanemaruje nacionalizam koji rutinski reprodukuje svet nacija, one se mogu smatrati retorskim projekcijama. Nacionali­zam se kao stanje projektuje na 'druge', a 'svoj' se previđa, zabo­ravlja i čak teorijski poriče.

2. Naturalizovanje teori ja nacionalizma. Neki teoretičari prikazuju savremenu odanost nacionalnoj državi kao nešto što je opšta psihološka pojava, što predstavlja endemično svojstvo ljud­ske prirode. Na taj način se ta odanost može teorijski pretvoriti u 'potrebu za identitetom', 'privrženost društvu' ili 'iskonske veze', koje su teorijski prikazane kao opšta psihološka stanja, a ne kao posebna svojstva epohe nacionalnih država. Kao takav, 'banalni

40 Nacije i jezici

nacionalizam' ne samo što prestaje da bude nacionalizam, nego prestaje i da bude problem koji treba istraživati. Staviše, zabrinja­vajući problem se može videti u nedostatku takvog identiteta (ne­dostatku patriotizma kod pripadnika ustaljenih nacija). Tako takve teorije daju privid prirodnosti postojećem stanju svesti i prikazuju svet nacija kao nešto što se samo po sebi razume.

U sledećim poglavljima biće dati primeri kako sociolozi projiciraju i naturalizuju nacionalizam. Neki istovremeno rade i jedno i drugo: 'naš patriotizam' se prikazuje kao 'pri­rodan', pa stoga i neprimetan, dok se 'nacionalizam' vidi kao svojstvo 'drugih'. Takve teorije možda imaju tu dobru stranu što skreću pažnju na posebna psihološka stanja otvoreno nacionalističkih pokreta. Pri tome, međutim, one previđaju nacionalističke vidove 'naših' opšteprihvaćenih uverenja. Za razliku od toga, pristup korišćen u ovoj knjizi usmerava psihološki fokus prema 'nama'. Ako će se svet na­cija reprodukovati, onda se načelo nacionalne pripadnosti mora izmisliti, prenositi na druge, poštovati, pamtiti i tako dalje. Beskonačno mnogo različitih psiholoških postupaka je potrebno za reprodukovanje nacionalnih država. Te psi­hološke postupke ne bi trebalo analizirati samo u odnosu na pobude pojedinih ljudi. Ideološka analiza psiholoških stanja polazi od toga da se postupci, pa i motivi pojedinaca konstituišu kroz društveno-istorijske procese, a ne obrnu­to. To zahteva potpunu izmenu teorijskih okvira mnogih konvencionalnih socijalno-psiholoških teorija, koje polaze od pretpostavke da su psihološke varijable univerzalne, a ne proizvod istorijskih okolnosti (kritiku individualizma u većini ustaljenih metoda socijalne psihologije daju, na pri­mer, Gergen, 1982, 1985, 1989; Moscovici, 1983; Sampson, 1993; Shotter, 1993a i 1993b).

Banalni nacionalizam 41

Jezik igra bitnu ulogu u delovanju ideologije i uobliča-vanju ideološke svesti. To je istakao pre više od šezdeset godina Mihail Bahtin u Marksizmu i filozofiji jezika, knji­zi koju je napisao pod imenom Vološinov (Holquist, 1990). Bahtin je tvrdio da se "objektivna psihologija mora zasnivati na proučavanju ideologije" i da se oblici svesti konstituišu preko jezika (Vološinov, 1973, str. 13). Stoga socijalno-psihološko proučavanje ideologije treba da ispi­ta konkretno delovanje jezika: "socijalna psihologija je pre svega atmosfera sačinjena od govornih akata, koji zahva-taju i zapljuskuju svaku trajnu vrstu ideološkog stvarala­štva" (str. 19, kurziv u originalu). Slično mišljenje su ne­davno izneli psiholozi zastupnici diskurzivnog pristupa, koji tvrde da su mnoge psihološke pojave, koje, kako psi­holozi pretpostavljaju, postoje interno u samoj osobi, u stvari socijalnog i diskurzivnog porekla (Billig, 1987a, 1991; Edwards and Potter, 1992, 1993; Potter and Wethe-rell, 1987; Potter et al., 1993). Žile i Are (1994) smatraju da su osećanja kao što su ljutnja, strah ili sreća povezani i s donošenjem suda, a ne samo sa spoljašnjim društvenim postupcima. To bi obuhvatalo i takozvana osećanja nacio­nalne lojalnosti ili ksenofobije (Scheff, 1995; Wetherell and Potter, 1992). Ta osećanja zavise od sudova, zajednič­kih verovanja ili predstava о nacionalnoj pripadnosti, о 'nama' i 'njima'. Takva osećanja se izražavaju preko, i u okviru, složenih diskurzivnih obrazaca, koji su i sami deo širih istorijskih procesa.

Bozvel u svom Životopisu Džonsona priča kako je veli­ki doktor često noću tumarao Londonom s Ričardom Sevi-džom, pesnikom lutalicom i osuđenim ubicom. Obično bi se ova dvojica prijatelja rastužila pri pogledu na siromahe koji su se zavlačili u kapije da prenoće. Ali jedne noći, še-tajući po Trgu sv. Jakova, taj neobičan par je bio "u odlič-

42 Nacije i jezici

nom raspoloženju i prepun rodoljublja". Hodali su nekoli­ko sati po trgu i "grdili ministra i odlučili 'da će ostati odani svojoj zemlji " (Boswell, 1906, knj. I, str. 95, kurziv u originalu).

Sada ne možemo znati koje su reči bile izgovorene te večeri. Razdragano raspoloženje, kojeg su obojica bili sve-sni, pokazivalo se i u razgovoru. Jedan je podsticao drugo­ga, sve dok obadvojica nisu objavila svoju patriotsku odlu­ku i osudili nadležnog ministra. To raspoloženje su izazva­li recima, gestovima i tonom. Slično tome, i rodoljublje, kojeg su bili 'prepuni', sastojalo se od izjava, odluka i oce-na. Prepričavajući tu priču Bozvelu, Džonson je označio razgovor kao 'patriotski', a njegov biograf je taj opis pri­hvatio kao odgovarajući. Patriotizam nije bilo nešto neo­bično što se pritajilo negde izvan razgovora, kao tamne prilike u kapijama kuća oko trga. Oba sagovornika su taj duh mogli prepoznati u sebi i kod onog drugog.

Nesumnjivo su pesnik i budući leksikograf pominjali uobičajene sudove dok su iskazivali svoju patriotsku odlu­ku. Da bi bilo jasno da je čovek prepun patriotizma, on mo­ra imati diskurs patriotizma - tj. fraze i stavove koji se kon­vencionalno prepoznaju kao 'patriotski'. Džonson i Sevidž su možda ponavljali stereotipe i davali izjave о ličnim ose-ćanjima. "Spreman sam da volim ceo ljudski rod, izuzev Amerikanaca", izjavio je Džonson mnogo godina kasnije u jednom razgovoru u kući g. Dilija. Džonsonova eksplozivna priroda je, da ponovo navedem Bozvela, suknula u strašan plamen (knj. II, str. 209, kurzivu originalu).

Džonson je, razume se, izražavao vlastite poglede i ose­ćanja. Ali on je činio i nešto više od toga: on je ponavljao uobičajena shvatanja svog vremena: da je kreposno voleti ceo ljudski rod, da je valjano biti prepun patriotizma i da ima nekog nestašnog uživanja u izlivu mržnje prema Ameri-

Banalni nacionalizam 4Ъ

kancima. Sve te stvari idu dalje od Džonsona kao pojedin­ca; one zalaze u ideološku istoriju nacija i nacionalizma. On je govorio patriotski, u vreme kada se britanska nacionalna država politički uspostavljala, s vladom koja je vršila vlast nad zemljom u ime celog 'naroda', uključujući skitnice i zločince (Colley, 1992). Kada je Džonson izuzimao Ameri­kance iz svoje ljubavi prema ljudskom rodu, ta kolonija je bila u procesu nasilnog uspostavljanja sebe kao nacionalne države, nezavisne od britanskog suvereniteta. U drugim raz­dobljima, na drugim mestima, ljudi mogu govoriti drukčije о svojoj lojalnosti ili mržnjama. Ali način na koji je Džon­son govorio - i njegova osećanja - bio je deo ideološke sve­sti koja prati razvoj modernog načela nacionalne pripadno­sti. Ta ideologija ga je pratila u njegovoj noćnoj šetnji po Londonu; ona je ušla u kuću g. Dilija i sela za njegov sto kad je razgovor skrenuo s pitanja veštine kuvanja i religije. Nacionalizam je ispunjavao banalne trenutke engleskog ži­vota u XVIII veku.

Nacionalizam i nacionalne države

Ako se nacionalizam identifikuje kao ideologija koja stvara i održava nacionalne države, onda on ima specifič­no društveno-istorijsko mesto. Ne može se svako osećanje odanosti zajednici smatrati nacionalizmom, ali, kao što Ernst Gelner tvrdi, nacionalizam pripada eri nacionalnih država. Bez nacionalnih država ne može biti nacionalizma; prema tome, nacionalizam kao način prikazivanja zajedni­ce predstavlja istorijski uslovljen oblik svesti. Na prvoj strani svoje knjige Nacije i nacionalizam Gelner tvrdi da je "nacionalizam prvenstveno političko načelo, po kojem politička i nacionalna jedinica treba da budu usaglašene"

44 Nacije i jezici

(Gellner, 1983, str. 1). Po Gelneru, nacionalizam se javlja tek kada se postojanje države "već uveliko smatra kao ne­što što se samo po sebi razume" (1983, str. 4) ; središnja postavka nacionalizma je verovanje da "nacionalna država, poistovećena s nacionalnom kulturom i posvećena njenoj odbrani, predstavlja prirodnu političku jedinicu" (Gellner, 1993, str. 409) . Ne samo što Gelnerova definicija povezuje nacionalizam s nacionalnom državom, nego pod tim okol­nostima, kako Gelner smatra, politička načela nacionali­zma izgledaju kao da su 'prirodna'.

Ambijent nacionalne države je, uopšteno govoreći, mo­deran svet, jer, kako tvrdi Hobsbaum, "osnovna karakteristi­ka moderne nacije i svega što je povezano s njome jeste njena modernost" (Hobsbawm, 1992, str. 14). Istoričari se ne slažu u pogledu toga kada su se tačno nacionalne države pojavile u evropskoj istoriji. Neki istoričari, kao Hju Siton-Votson (Seton-Watson, 1977) i Daglas Džonson (D. Johnson, 1993) tvrde da se u Engleskoj i Francuskoj oseća­nje patriotske odanosti pojavilo već u XVII veku. Drugi autori, kao Eli Keduri (Kedourie, 1966) pomeraju taj datum bliže našem vremenu i tvrde da nacionalnih država i nacio­nalističkih osećanja nema pre XVIII veka. Elstajn čak tvrdi da je pojam 'La France', otadžbine ženskog roda, "prilično skorašnja istorijska pojava, nastala u ovom stoleću" (Elstein, 1987, str. 66). Obe strane se, međutim, slažu da srednjove-kovna Evropa nije znala za takve nacionalne države.

Antoni Gidens je pokušao da utvrdi do kojih je novih oblika vladavine doveo nastanak nacionalnih država. On definiše nacionalnu državu kao "skup institucionalnih obli­ka vladavine koji drži upravni monopol nad teritorijom s utvrđenim granicama, a čija je vlast sankcionisana zakonom i neposrednom kontrolom nad sredstvima unutrašnje i spoljašnje prisile". Omeđenost i posedovanje sredstava pri-

Banalni nacionalizam 45

sile su ključni elementi, jer moderna nacionalna država je "omeđen sadržatelj moći" (Giddens, 1985, str. 120). Što je najvažnije, nacionalne države ne postoje izdvojeno, nego "u kompleksu drugih nacionalnih država" (Giddens, 1987, str. 171). Nacionalizam obuhvata načine mišljenja - obrasce svakodnevnog diskursa - zahvaljujući kojima se 'nama', koji boravimo u svetu nacija, ta omeđenost i monopolizovanje prisile čine prirodnim. Taj svet - 'naš' svet - jeste mesto u kojem nacije imaju svoje zvanične vojske, policijske snage i dželate; u kojem su granice strogo određene; i u kojem gra­đani, a naročito muški građani, mogu biti pozvani da ubija­ju i ginu u odbrani pograničnih utvrda.

I letimičan pogled na srednjovekovne i moderne geograf­ske karte pokazuje kakvu novinu predstavlja omeđena drža­va. Nije stvar samo u tome što su evropske srednjovekovne karte manje precizne, ni što obično predstavljaju Jerusalim kao središte svega, niti pak u tome što po pravilu prikazuju jedan nepotpun svet u kojem daleke zemlje postepeno pre­laze u prazan prostor - postoji i jedna druga razlika. Sred­njovekovne karte prikazuju svet koji nije opsednut granica­ma (Roberts, 1985). Označena su opšta područja kraljevina i carstava, bez obaveze da se predstavi tačno mesto na ko­jem se jedno kraljevstvo završava, a drugo počinje. Moder­na karta nacija je u tom pogledu sasvim drukčija. Ona pred­stavlja potpun svet, izdeljen precizno izvučenim granicama. To je vrsta geografske karte koja je poznata 'nama'.

U srednjovekovnoj Evropi je bilo malo jasnih teritori­jalnih granica. Kao što ističe Man (Mann, 1988), srednjo-vekovna Evropa se sastojala od malih mreža koje su se međusobno preklapale; nijedna sila nije kontrolisala ja­sno određenu teritoriju ili ljude u njoj. Uostalom, teritori­je su menjale oblik od generacije do generacije, pošto su u ranom srednjem veku monarsi često delili svoje posede

46 Nacije i jezici

među svoje naslednike. Seljaštvo je moglo pre osećati da ima obaveze prema lokalnom velikašu, nego prema uda­ljenom monarhu. Čak i ako je lokalni velikaš živeo na svom posedu, on skoro sigurno nije govorio jezikom svo­jih seljaka. Ako su kraljevi sakupljali vojsku, oni su to čini­li preko velikaša, koji su, sa svoje strane, taj posao mogli preneti na niže plemstvo. Postojala je cela piramidalna struktura prava i obaveza. Vojske su stalno sakupljane, po­što se politika na svim nivoima obično vodila ratovanjem. Ti ratovi su retko najavljivani zvaničnim objavama, kao po­čeci modernih međudržavnih neprijateljstava, a nisu ni dovođeni do formalne završne tačke.

Svet srednjovekovne Evrope se po mnogo čemu moder­nim očima čini neverovatno zbrkan i dezorganizovan. To­kom celog srednjeg veka najveći deo žitelja onoga što je da­nas Francuska ili Engleska nije mislio о sebi kao о 'Francu­zima' ili 'Englezima' (Braudel, 1988; Seton­Watson, 1977). Oni nisu imali neki određen pojam о teritorijalnoj naciji ('zemlji') kojoj bi dugovali odanost jaču i od samog života. Zajednica se zamišljala - i u njoj se živelo - na način drukči­ji od sadašnjeg. I to je delimično razlog zbog kojeg nam se srednjovekovni svet danas čini tako stranim.

'Nama', koji prihvatamo gledište da je 'svest о granica­ma' prirodna, lako je da mislimo da je sistem nacionalnih država uneo red i organizovanost u jedan svet pun nesre­đenosti i haotičnosti. Država, bilo da je predstavlja mo­narh ili predsednik, sada polaže pravo na neposrednu i potpunu odanost svog građanstva. Kada dođe do rata, dr­žavni vladari ne zavise od saradnje feudalnih velikaša. Voj­ska se regrutuje neposredno iz naroda, od kojeg se traži da se bori za svoju 'naciju'. Razume se, mnogi tako mobili-sani su podmićeni, naterani ili prisiljeni slovom zakona. Ali moderan svet je viđao i masovno dobrovoljno stupanje

I

Banalni nacionalizam 47

u vojsku mladih ljudi, koji rado, pa čak i oduševljeno, od­laze da se bore za stvar svoje nacije (Reader, 1988).

Kada je nacionalna država uspostavila monopol nad sred­stvima prisile unutar svojih granica, era 'nezvaničnih ratova' je bila okončana (Hinsley, 1986). Ubuduće, 'Britanija' će se boriti protiv 'Francuske' u Napoleonovim ratovima; izvršiće se najezda na 'Rusiju'; 'Sjedinjene Američke Države' će pom­no pratiti. U tom novom svetu zaraćenih nacija nije bilo mno­go prilike da neki vojvoda od Burgundije ili eri od Vorika ude u okršaj na čelu svoje privatne feudalne vojske. Danas se lo­kalni 'gospodari rata' obično javljaju u mestima u kojima se državna vlast urušila, kao što su Bejrut ili Somalija. Druge države u svetu gledaju s užasom na stvaranje 'nezvaničnih vojski', strahujući da se takve snage mogu pojaviti i unutar njihovih vlastitih granica. S pojavom zvaničnog rata javlja se, prirodno, i zvaničan mir. Tokom poslednjih dvesta godi­na, kraj ratova obeležavan je konferencijama na kojima je utvrdivano gde će se tačno povući državne granice. Berlin­ski kongres, sazvan na kraju Napoleonvih ratova, ustanovio je primer koji je mnogo puta ponavljan. 'Novi svetski pore­dak' koji se, kako je predsednik Buš tvrdio, može uspostavi­ti vojnim porazom Iraka, nije ništa novo. Još od nastanka nacionalnih država, moćne države koje su svoju moć doka­zale u ratu nastojale su da nametnu vlastito viđenje postoja­nog poretka kao stanja s jasno određenim međunarodnim granicama. U tom pogledu, moderna nacionalna država je proizvod jednog međunarodnog doba.

Internacionalni svet nacija

Gidens je sistem nacionalnih država opisao kao sistem "bez presedana u istoriji" (Giddens, 1987, str. 166). Zašto je

48 Nacije i jezici

taj sistem nastao u Evropi, pa se onda proširio na ostatak sve­ta, jedna je od velikih zagonetki moderne istorije. Analitičari su izneli mišljenje da je taj novi oblik države doneo niz reše-nja za probleme sveta u toku modernizacije. Gelner (Gellner, 1983,1987) tvrdi da je industrijalizacija stvorila potražnju za standardizovanim stručnim veštinama, koja se mogla najbo­lje zadovoljiti uspostavljanjem obrazovnog sistema rukovo­đenim iz jednog središta. Na taj način su države s centralnom organizacijom, koje su uspostavile ujednačene nivoe pisme­nosti, stekle ekonomsko preimućstvo. Kenedi (Kennedy, 1988) ističe vojne prednosti nacionalnih država. One mogu da regrutuju profesionalnu vojsku neposredno od ljudi koji su spremni da se bore s rodoljubivim žarom i koji se neće izgubiti kada dođe vreme da se prikuplja letina njihovog fe­udalnog gospodara. Drugi autori uspon nacionalnih država dovode u neposrednu vezu s usponom kapitalizma. Ander­son (Anderson, 1983) povezuje uspon nacionalne države sa značajem štampanja, zamenjivanjem latinskog narodnim je­zicima i širenjem diskurzivne pismenosti - činiocima koji su svi bili nužni za razvoj kapitalizma. Man (Mann, 1992) se slaže s tim, ali veći naglasak u obrazovanju države stavlja na ulogu komercijalnog nego industrijskog kapitalizma: za po­stojan uspeh imperijalističkih osvajanja u XVIII veku, koji­ma su obezbedivana sredstva za industrijske revolucije Za­padne Evrope, bila je potrebna podrška države. Neirn (Na­irn, 1977) ukazuje na neravnomerno širenje kapitalizma i iznosi mišljenje da je država postala sredstvo pomoću kojeg su periferne oblasti mogle da se izvuku iz zaostalosti i pre­đu u fazu modernog kapitalizma. Razvijajući tu tezu, Hroč (Hroch, 1985) tvrdi da je kapitalističkim privredama bila potrebna ona vrsta centralnog usmeravanja, naročito u oblasti prosvetne i trgovačke politike, kakvu je mogla obez-bediti jedino nacionalna država modernog tipa.

I

Banalni nacionalizam 49

Bez obzira na razloge koji su doveli do nastanka nacio­nalnih država, u njihov uspeh se ne može sumnjati. Nače­lo nacionalne pripadnosti, koje se iz Evrope proširilo na Ameriku i druge oblasti, uspostavljeno je kao sveopšti ob­lik suvereniteta. Celokupna kopnena površina planete, s izuzetkom Antarktika, "sada je izdeljena na nacije i države" (Birch, 1989, str. 3) . Ako je nacionalizam ideologija koja te nacionalne države održava kao nacionalne države, onda je nacionalizam "najuspešnija ideologija u ljudskoj istori­ji." (str. 3) . Liberalizam i marksizam su teritorijalno ogra­ničeni, kao hrišćanski svet i islam u srednjem veku, ali na­cionalizam je internacionalna ideologija. Sistem nacional­nih država ne trpi teritorijalni vakuum; svaki prostor se mora saterati u zvanične nacionalne granice. Tako svest nacionalizma о važnosti granica nije sama bila ničim ogra­ničena u svom istorijskom trijumfu.

Nacionalizam je u svom pobedonosnom pohodu pre­gazio suparničke ideologije. Početkom XX veka marksisti su predskazivali kraj nacionalnih podela; predstojeći pad kapitalizma će najaviti, tvrdili su oni, svet opšte klasne sve­sti, koja će objediniti pripadnike radničke klase iz raznih država. Desilo se, međutim, da su se marksističke revolu­cije prilagodile nacionalnim granicama. Jedan od prvih za­dataka vođa ruske revolucije 1917. godine bilo je obezbe-đivanje granica socijalističke države. Sporazumom s Ne-mačkom i njenim saveznicama u Brest-Litovsku jedan deo teritorije je predat Turskoj. U kasnijim naporima da od­brane revoluciju od spoljašnjih napada, boljševici su u stvari proširili granice starog ruskog carstva pripajanjem Buhare i Hive i učvršćivanjem ruske vlasti u Spoljnoj Mon­goliji (Seton-Watson, 1977). Tako je boljševički režim od samog početka bio nacionalna država među nacionalnim državama. Najpre Lenjin, a potom Staljin, igrali su ulogu

50 Nacije i jezici

nacionalnih vođa, pravili planove za uspostavljanje "socija­lizma u jednoj zemlji" i bili spremni da brane naciju od stranih zavojevača. Tako se i nastavilo. Kao što ističe Bene­dikt Anderson (Anderson, 1983), krajem sedamdesetih go­dina XX veka marksistički režimi u Vijetnamu, Kambodži i Kini vodili su nacionalističke ratove jedni protiv drugih, naglašavajući činjenicu da je "posle Drugog svetskog rata svaka uspešna revolucija sebe određivala u nacionalnim okvirima" (str. 12, kurziv u originalu).

Ima nečeg upadljivo čudnog u vezi sa sistemom nacional­nih država. Nacionalnih država ima raznih vrsta i raznih veliči­na. U njih spadaju zemlje kao što je Republika Kina, čije sta­novništvo broji više od sto miliona, kao i Tuvalu, sa svojih 10.000 stanovnika. Ideja nacionalne države nije uključivala pojam idealne veličine, kao renesansna gradska država. Ne­ka kontinentalna područja, kao Severna Amerika, imaju ma­lo nacionalnih granica, koje su većinom pravolinijske ili prate tokove reka i konture jezera. Za razliku od toga, Evro­pa je gusto prekrivena granicama, koje obrazuju vrtloge i petlje oko planina, ravnica i reka. Neke grupe ostrva obra­zuju jednu naciju, kao u slučaju Japana, dok se na područ­ju Kariba čini da se svako ostrvo diči vlastitom državom (pri čemu Haiti i Dominikanska Republika dele isto ostrvo). Za­što Lihtenštajn? Zašto Nauru? Zašto Sjedinjene Američke Države? Ali ne i Sjedinjene Države Južne Amerike? I zašto nema nacionalne države Korzike ili Havaja? Ukratko, ne bi se mogao naći skup 'objektivnih' geografskih načela koji bi, unet u neki kompjuterski program, izbacio sadašnju mrežu ljubomorno čuvanih nacionalnih granica. Umesto toga, svet nacija je izdeljen na zbrkanu mešavinu tesno zbijenih, po­nekad neprijatno stisnutih celina čudnog oblika i veličine.

I ne može se reći da ta zbrka u svojim temeljima ima ne­ku logiku jezika ili vere. Ima jednojezičkih država i višejezič-

I

Banalni nacionalizam 51

kili država. Ima srazmerno kulturno i jezički homogenih dr­žava, kao što je Island, a ima i država s mnogo vera i jezika, kao što je Indija. Ponekad različite verske grupe vode nacio­nalističke borbe, kao u Severnoj Irskoj, a ponekad te iste grupe žive u miru, kao u Škotskoj. Ponekad je jezik simbol nacionalističkih težnji, kao u Kvebeku. Ponekad nije: čini se da jezičke manjine u skandinavskim zemljama retko ispolja-vaju nezadovoljstvo iz nacionalističkih razloga (Elklit and Tonsgaard, 1992). Odnos između vere i jezika se može pro-meniti. Kada je 1830. godine osnovana belgijska država, smatralo se da su verske veze jače od jezičkih razlika, ali sa­da je izgleda stanje obrnuto (Vos, 1993). U Švajcarskoj, ose­ćanje švajcarske nacionalnosti objedinjava državu kojoj ne preti cepanje duž jezičkih šavova. Takozvano 'pitanje Jure' tiče se problema otcepljenja od Bernskog kantona i obrazo­vanja jednog novog kantona u sastavu Švajcarske (Voutat, 1992). A koji je kompjuterski program - о teoriji objektiv­nog istorijskog razvoja da i ne govorimo ­ mogao predvide­li da će ogromna područja u Srednjoj i Južnoj Americi sa stanovništvom katoličke vere i španskog govornog jezika bi­ti ispresecana nacionalnim granicama?

Sistem nacionalnih država se izgleda ne drži nekog ja­snog plana globalne podele. Istorijske sile su se možda udružile da stvore nacionalnu državu kao logičan oblik uprave u modernom svetu. Pa ipak, čini se da je način na koji je to načelo sprovođeno u praksi pratila neka vrsta uporne anarhije.

Stvaranje država i naroda

Ako takozvane 'objektivne' varijable, kao što su jezik, vera ili geografija, ne mogu predskazati gde će se povući

52 Nacije i jezici

državne granice, onda bi se moglo pretpostaviti da pre­sudan značaj imaju 'subjektivne', ili psihološke varijable. Nacije nisu 'objektivne zajednice', u smislu da su zasnova­ne na jasnim, 'objektivnim' merilima, koje zadovoljavaju, i to vidljivo zadovoljavaju, svi pripadnici nacije; one su, da upotrebim izraz Benedikta Andersona, 'zamišljene zajed­nice'. Pošto ima beskonačno mnogo načina na koji se za­jednice mogu zamisliti, valja očekivati i da će geografska karta sveta nacija bili prilično zbrkana pošto granice izme­đu država prate granice subjektivnog identiteta. U tom 'subjektivnom' poimanju načela nacionalnosti može biti, kao što će se kasnije objasniti, i neke istine. Ipak, to je su­više uprošćeno shvatanje. Psihološki identitet nije sam po sebi pokretačka snaga istorije koja je nacionalne države dovela do njihovog današnjeg oblika. Nacionalni identitet je pre oblik društvenog života nego unutrašnje psihološko stanje. Kao takav, on je ideološka tvorevina zahvaćena istorijskim razvojem načela nacionalne pripadnosti.

Izraz 'nacija' ima dva međusobno povezana značenja. Postoji 'nacija' kao nacionalna država i 'nacija' kao narod koji živi u toj državi. Spoj ta dva značenja odražava opštu ideologiju nacionalizma. Kao što Gelner nagoveštava, na­cionalizam se zasniva na načelu kojeg se "drži vrlo veliki broj ljudi u modernom svetu, a na koji se još češće gleda kao na nešto što se samo po sebi razume" (Gellner, 1993, str. 409). To je načelo da svaka nacija kao narod treba da ima svoju naciju kao državu. To načelo se, očigledno, za­sniva na pretpostavci da postoje takve celine kao što su nacionalni narodi. U tom smislu, nacionalizam iziskuje stvaranje osećanja nacionalnog identiteta kod onih za koje se kaže da žive, ili zaslužuju da žive, u vlastitoj nacional­noj državi. Nacionalizam, međutim, obuhvata i više od stvaranja posebnog identiteta (posebnog nacionalnog

Banalni nacionalizam 53

'mi'), jer on uključuje i opšte načelo: pravo je da 'mi' po-sedujemo 'našu' državu, jer narodi (nacije) treba da imaju svoje države (nacije).

U tom smislu, u nacionalizmu su udružena posebna i opšta svojstva. Taj spoj se može zapaziti u načinu na koji su pobednici u Francuskoj revoluciji proglasili svoj tri­jumf. Oni su izjavili da je njihova pobeda trijumf opštih načela, kao što su 'sloboda, bratstvo i jednakost', što bi, u teoriji, trebalo da se odnosi na sve ljude - ali ne nužno i na sve žene (videti Capitan, 1988). Oni su tvrdili i da je to opšta pobeda razuma nad predrasudama, prosvećenosti nad mračnjaštvom, naroda nad despotizmom. Pa ipak, u trenutku pobede, 'narod' nije ostavljen da visi u vazduhu kao apstraktan pojam ili kao mogućnost otvorena za sve. Velika, opšta načela su sužavana na jedan poseban narod i smeštana na jedan određen prostor (Dumon, 1992; Free­man, 1992). U Deklaraciji о pravima čoveka i građanina is­ticalo se: "Načela svakog suvereniteta nalaze se jedino u Naciji. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz nje" (navedeno u Kedourie, 1966, str. 12). Ta Nacija je, razume se, bila francuska nacija. Utvrđivala se neka vrsta neraskidive, mistične veze između države, naro­da i teritorije.

Tvrdeći da suverenitet pripada naciji, revolucionari su govorili kao da pojam 'nacije' nije problematičan. Čitajući danas njihove reči, lako je pretpostaviti da je izraz 'nacija' imao jasno, konkretno značenje. U vreme Revolucije kon­vencionalni simboli pripadnosti naciji, koji se danas tako široko primaju kao nešto što se samo po sebi razume, još nisu bili dovoljno učvršćeni. Ancien regime nije imao na­cionalnu zastavu, nego samo regionalne (Johnson, 1993). Jezik na kojem je Deklaracija napisana bio je maternji je­zik samo manjeg dela stanovništva. Severno od Loare, ali

54 Nacije i jezici

bez Bretanje i Flandrije, mogao ga je razumeti veći deo ži­vlja, a južno od nje on je bio uglavnom nerazumljiv (Brau­del, 1988). Kada je Deklaracija bila obznanjena, samo mali postotak onih koji su živeli na teritoriji koja je danas pri­znata kao Francuska smatrao je sebe 'Francuzima'. Kao ta­kva, 'nacija' nije bila neka konkretna celina koju su svi građani mogli smatrati nečim što se samo po sebi razume. Bio je to projekat koji je tek trebalo ostvariti. Pošto se taj projekat provodio u vlastito ime (političke mere je trebalo opravdati u ime 'nacije'), on je morao da stekne vlastitu realnost pre nego što se provede u delo.

To razmatranje nas dovodi do pitanja 'šta je starije: na­cija kao narod ili nacija kao država?' Vođene su velike ra­spre između onih koji tvrde da su nacionalne države stvo­rile nacionalni identitet i onih koji smatraju da nacionalni identitet vodi poreklo iz vremena pre nastanka nacional­nih država. Oni koji zastupaju prvo gledište tvrde da je na­cionalni identitet često izmišljan naporedo s obrazova­njem nacionalnih država. Ponekad su osnivači država bili svesni onoga što rade. Posle Risorđimenta, italijanski naci­onalista iz ХГХ veka Mašimo d'Aceljo je izjavio: "Stvorili smo Italiju, sada treba da stvorimo Italijane" (navedeno u Hobsbawm, 1992, str. 44) . Da bi se napravili 'Italijani', bi­lo je nužno da se to stvaranje predstavi kao preporod, kao da nešto drevno dobija svoj nastavak. U zlatno doba stva­ranja nacija u XVIII i XIX veku izmišljane su mnoge navod­no drevne tradicije. Stvarani su novi artefakti, kao škotski kiltovi ili obredi ustoličenja, a predstavljani su kao praiskonske tradicije. S vremena na vreme izmišljane su 'drevne' epske pesme u kojima je veličana nacija (Canna-dine, 1983; Trevor-Roper, 1983).

Izmišljanjem tradicija, stvaran je nacionalni identitet kao 'prirodno', čak večno svojstvo ljudskog života. Kao što Gel-

Banalni nacionalizam 55

ner tvrdi, nacionalizam sebe predstavlja kao "potvrdu svake nacionalnosti', pa se pretpostavlja da su ti navodni entiteti postojali, kao Mont Everest, od vajkada i da su stariji od do­ba nacionalizma" (Gellner, 1983, str. 49). Viktorijanski novi­nar Volter Bedžet tvrdio je u svojoj knjizi Fizika i politika da su nacije "stare kao istorija". On je zastupao mišljenje da su posebne nacije, "koje su nam tako poznate", postojale tokom cele istorije (Bagehot, 1873, str. 83). Bedžetovi su-narodnici su možda želeli da veruju da je uvek bilo Engleza - da se duga povorka bradatih Alfreda i Artura, sa svojim mačevima i engleskim takmičarskim duhom, kao dr Grejs sa svojom palicom1, proteže unatrag i gubi u maglovitom praskozorju istorije. О tome da li su ti Alfredi i Arturi stvar­no gajili onakvo osećanje pripadnosti Engleskoj kao Engle­skoj (o Britaniji da i ne govorimo) kakvo je gajio sam Be­džet, moglo bi se dugo raspravljati. A isto to se može reći za drevne 'francuske' junake i junakinje koji su otprilike u isto vreme ponovo otkrivani s druge strane Lamanša.

Još je problematičniji slučaj nekih bivših kolonija. Ni­kakvo prethodno osećanje narodnog zajedništva ne bi moglo objasniti kako je došlo do toga da su se Sjedinjene Američke Države razvile severno, a ne južno od Meksika. Onih trinaest kolonija koje su pod vodstvom Džordža Va-šingtona zbacile kolonijalnu vlast razvile su se u jednu na­ciju, dok je pet kolonija koje je Simon Bolivar oslobodio od Španije pošlo odvojenim nacionalnim putevima. U oba slučaja je posle raznih deklaracija о nezavisnosti trebalo stvoriti neko osećanje nacionalne pripadnosti, bilo da je to bilo osećanje 'amerikanstva' ('jedna nacija pod Bo­gom') ili pak osećanje pripadnosti posebnoj bolivijskoj,

1 William Gilbert Grace (1848-1915), legendarni engleski ig­rač kriketa. Prim. prev.

56 Nacije i jezici

peruanskoj, venecuelanskoj, ekvadorskoj i kolumbijskoj naciji.

S druge strane, kao što je Antoni Smit (Anthony Smith, 1981, 1986, 1994) više puta istakao, nisu sve nacije-kao-narod bile u celosti stvorene ni iz čega. I ranije je morao postojati neki identitet, a neka vrsta opšteg osećanja za­jedništva nije bilo u potpunosti izum XVIII veka. 'Etnije' -ili narodi koji tvrde da poseduju posebnu istoriju, kulturu i duhovne veze - mogu se naći u skoro svim epohama. Če­sto su nacionalne države i stvarane na temelju ranijih uza­jamnih veza. 'Drevni' kilt škotskih brdana možda je bio isto toliko moderan pronalazak kao prigodne posude koje se izrađuju u spomen krunisanja engleskih vladara, ali i kilt i te posude su bile povezane s mnogo starijim tradici­jama plemenskog sistema škotskih brdana i zakletve koja se u Engleskoj polaže pri ustoličenju. Nijedna nije bila u celosti izmišljena, bar ne u doba nastanka država. Narodi koje su nacionalne države navodno predstavljale često su negovali osećanje zajedništva i pre nego što je nastao po­jam nacije, a država je nastojala da to osećanje prisvoji čak i ako se nije u potpunosti poklapalo sa shvatanjem о pri­padnosti naciji. Deklaracija о pravima čoveka i građanina nije izmislila 'francuski' identitet, a još manje franački ili galski identitet. A nova francuska nacija je, razvijajući svo­je osećanje pripadnosti francuskom identitetu, prilagođa-vala i izmišljala mnogo starije tradicije, stereotipe i mito­ve. Slično tome, Masimo d'Aceljo nije izmislio izraz 'Itali­ja'. Ako je pojam nacije davao državama spoljni politički oblik, onda je taj oblik često hvatao korena i izazivao pro-mene u starijem osećanju pripadništva narodu. Prema to­me, tumači se dalje, nije čudno što su rezultati bili istovre­meno i ujednačeni i raznovrsni.

Banalni nacionalizam 57

Stvaranje nacije-kao-naroda je unelo neka nova svoj­stva u postojeće identitete. Stvaranje nacionalnih država je retko kada bilo skladan proces tokom kojega neka tradici­onalna 'etnija' izrasta iz mladice u pun cvet nacionalnosti, kao da prolazi kroz neki proces 'prirodnog' sazrevanja. Taj proces po pravilu prate sukobi i nasilje. Mora se na­metnuti jedan određen tip identiteta. Jedan način poima­nja sebe, zajednice, pa i celoga sveta mora zameniti druga shvatanja, druge oblike života. Moraju se stvoriti Italijani: pojedinci moraju prestati da о sebi misle samo kao о Lombarđanima ili Sicilijancima, ili pak pripadnicima ovog ili onog sela. Ako je samo manjina onih koji su živeli u Francuskoj u vreme Revolucije mislila о sebi kao о Fran­cuzima, onda je moralo preovladati shvatanje te manjine. Trebalo je da Pariz govori, metonimijski i doslovno, u ime cele Francuske. Trebalo je pariški način govora nametnu­ti, zakonski i kulturno, kao 'francuski'.

Borba za načelo nacije je borba za hegemoniju u kojoj jedan deo tvrdi da govori u ime cele nacije i da predstavlja nacionalnu suštinu. Ponekad ime jednog dela počinje da se metonimijski primenjuje na nacionalnu celinu. Na pri­mer, u Tajlandu i Burmi identitet nacije se počeo povezi­vati s vrednostima i kulturom dominantne grupe - Taja, odnosno Burmanaca (Brown, 1989). Malo je nacija toliko homogeno da ne sadrži manje celine koje potpadaju pod Smitovu definiciju etnije kao grupe koja neguje osećanje vlastite istorijske posebnosti i porekla. Konor (Connor, 1993) procenjuje da samo 15 od sadašnjih 180 nacija nije u tom smislu 'multinacionalno'. Ta procena ne uzima u obzir davno upokojena osećanja narodnog zajedništva ko­ja zakrčuju groblja istorije.

Postizanje nacionalne hegemonije dobro je ilustrovano pobedom zvaničnih nacionalnih jezika i suzbijanjem su-

58 Nacije i jezici

parnika - pobedom koja je tako često pratila uspostavlja­nje načela državnosti. Prava čoveka i građanina nisu obu-hvatala i pravo Bretonaca i pripadnika okcitanskog jezič-kog područja da se u školama Francuske služe vlastitim je­zikom: severno narečje, la langue d'oil, nametnuto je, uz potporu zakonskih propisa, umesto la langue d'oc. U XIX veku velški i južni škotski bili su zvanično zabranjeni u britanskim školama (Kiernan, 1993). Argentinska vlada je u jednoj neobičnoj sporednoj epizodi svoje nacionalne istorije donela mere protiv upotrebe velškog jezika u Pata-goniji (Williams, 1991). Ponekad, kada je hegemonija obezbeđena, ili, kada se već uspostavljena hegemonija nađe u opasnosti, to potiskivanje jezika zakonskim sredstvima popušta, ili u ovom drugom slučaju, da bi se ponovo usvojilo nasleđe koje je postalo bezopasno, ili da bi se iz-begli zahtevi separatističkih ili iredentističkih grupa. Su­zbijanje manjinskih jezika nije ograničeno na ranu istoriju nacionalizma. Čak i krajem XX veka takvu politiku vode vladajuće grupe u nastojanju da učvrste svoju vlast u drža­vi. Turski ustav iz 1982. godine izričito zabranjuje da se bi­lo koja politička partija bavi "odbranom, unapređivanjem ili širenjem bilo kojeg neturskog jezika ili kulture" (nave­deno u Entessar, 1989). Kada je indonežanska vlada zau­zela Istočni Timur, ona je zvanično zabranila da se timur-ski predaje u školama, proglašavajući da donosi 'indone­žansku civilizaciju' na ostrvo (Pilger, 1994).

Posmatrano iz današnje perspektive, može se pomisliti da je pojava sistema nacionalnih država bila neminovna, ali je teško otkriti neku neminovnost u slučaju posebnih nacija. Posle svakog većeg rata u Evropi, njena politička karta se menjala: karta utvrđena Berlinskim sporazumom razlikuje se od versajske, a svakako i od današnje. Neke nacionalne države, kao Poljska, menjaju oblik, veličinu i

Banalni nacionalizam 59

položaj. Neke na Balkanu nastaju i nestaju, pa se ponekad ponovo javljaju, a ponekad ne. Volerstin (Wallerstein, 1991) ukazuje na to da se veoma mali broj današnjih drža­va može pohvaliti da ima kontinuiranu upravnu celovitost i geografski prostor od 1450. godine. Mnogo je hipotetič­nih mogućnosti. Da su na nekim bojištima snage bile drukčije raspoređene, da li bi danas bilo nekih drugih na­cija i drugih nacionalnih identiteta? Da snage Konfederaci­je nisu bile poražene u američkom građanskom ratu, da li bi se na teritoriji koju danas zauzimaju SAD nalazile dve nezavisne države, koje bi negovale svoje posebne kulture i istorijske mitove? Mogućno je stvari sagledati i u dužoj istorijskoj perspektivi. Siton-Votson (Seton-Watson, 1977) smatra da je poraz albigenza 1213. godine bio od presud­nog značaja. Da je ratna sreća bila na drugoj strani, moglo se desiti da se nekoliko stoleća kasnije, kada je došlo vre­me za stvaranje država, pojavi jedna moćna, ujedinjena sredozemna pomorska sila od Katalonije do Rima. Može se pretpostaviti da bi odanost toj državi - koja bi se mo­žda zvala Mediteranea - bila isto tako snažna i isto toliko 'prirodno stara' kao privrženost bilo kojoj novoj evrop­skoj državi. A la langue d'oc bi možda sada bio priznat kao jedan od velikih svetskih jezika, umesto da polako odu­mire, kao što je to sada slučaj (Touraine, 1985).

Ako se čini da se ovim pridaje suviše veliki značaj ishodu bitaka, treba se setiti da se nasilje retko nalazi duboko is­pod površine istorije nacionalizma. Borba za stvaranje naci­onalne države je borba za monopol nad sredstvima prisile. Ono što se stvara - nacionalna država - i samo je sredstvo prisile. Pobeda jednog nacionalizma se retko postiže bez poraza alternativnih nacionalizama i drugih predstava о pri­padništvu zajednici. Može se činiti da je Francuska nastala na svom istorijskom mestu i s osećanjem vekovima negova-

60 Nacije i jezici

nog francuskog identiteta (Smith, 1994). To se podrazume-va u Deklaraciji о pravima čoveka i građanina. Ostvarenje tog osećanja nacionalne pripadnosti je, međutim, podrazu-mevalo ne samo istorijski poraz hipotetičnih nacionalizama - nacionalizama mogućnih Mediteranea - nego i stvarni po­raz suparničkih poimanja zajedništva. Bretonci i Okcitanci su se morali prinuditi da postanu Francuzi: sve nacionalne težnje koje su možda imali morale su biti zatrte.

Sve to treba činiti u ime naroda (celog naroda), nacije (cele nacije) ili otadžbine (cele zemlje). To je postala uobi­čajena karakteristika vremena. Danas vladari pravdaju svoj suverenitet, ma koliko njihova vladavina bila tiranska, kao izraz volje svoje nacije. Čak i oni koji prigrabe vlast manjin­skim državnim udarom nalaze za potrebno da obznanjuju svetu kako njihova vlast ima nacionalni legitimitet. Koriste se poznati klišei. Na primer, kada je Ernest Sonekan prigra­bio vlast u Nigeriji uz pomoć vojske i uprkos tome što je iz­borna pobeda pripala njegovim suparnicima, on je izjavio da postupa "u višem interesu otadžbine" (Guardian, 1. sep­tembar 1993). Šonekan je još jedna od onih figura koje su same po sebi od malog istorijskog značaja, ali koje slede moderan zvanični protokol: političke vođe moraju tvrditi da deluju u interesu nacije, koja se različito označava kao 'narod', 'majka domovina' ili 'otadžbina'. Srednjovekovnim monarsima bi takva prizivanja zemlje - roditeljke zvučala čudno i mistično. Oni su tvrdili da njihov suverenitet potiče od Boga; monarhova sposobnost magijskog viđanja dodi­rom uzimana je kao svedočanstvo božanskog pozvanja (Bloch, 1973). Za razliku od njih, moderni vladari moraju tvrditi da kao svedočanstvo svoga pozvanja imaju dodir s narodom. U modernim državama isticanje prava na vrhov­nu vlast spušteno je s neba na zemlju, s oblaka na tie do­movine i na pozivanje na zbirno telo njenih žitelja.

Banalni nacionalizam 61

Nacija i razvoj jezika

Kako se ideologija nacionalizma rasprostirala širom ze-mljine kugle, tako je uobličavala i svakodnevno mišljenje. Pokazuje se da su pojmovi koji nam se čine potpuno ba­nalnim u stvari ideološke tvorevine nacionalizma. Oni su 'izmišljene stalne vrednosti' koje su istorijski stvorene u moderno vreme, ali koje nam se čine kao da su oduvek postojale. To je jedan od razloga zbog kojih je tako teško objasniti nacionalizam. Pojmovi koje analitičar može upo-trebiti da opiše uzročnike mogu i sami biti istorijski kon­strukti nacionalizma. Dobar primer je shvatanje jezika. Kao što je pomenuto, mnogi analitičari tvrde da je jezik glavni element koji određuje nacionalistički identitet: oni koji govore istim jezikom skloni su da tvrde da imaju ose­ćanje nacionalnog zajedništva. Osim toga, kao što je po­menuto u prethodnom odeljku, uspostavljanje nacionalne hegemonije često obuhvata i hegemoniju jezika. Ne bi bi­lo teško konstruisati model nacionalizma zasnovan na značaju korišćenja istih ili različitih jezika.

Postupiti tako značilo bi gledati na sam jezik kao na pojam koji nije problematičan. Čini se tako jasno da po­stoje različiti jezici i da svako ко govori mora govoriti ne­kim određenim jezikom. Kako bi se to moglo dovoditi u pitanje? Bedžet je možda mislio da nacije oduvek postoje. Možda je on preterivao; ili ga je u zabludu dovela prividna verodostojnost navodnih stalnih nacionalnih vrednosti. Ali jezici su svakako drukčiji: oni jesu oduvek postojali. Ipak, treba istaći jedno upozorenje. Ljudska bića jesu mo­žda govorila od osvita istorije, pri čemu su se na raznim mestima razvili međusobno nerazumljivi oblici govora, ali to ne znači da su ljudi zamišljali da govore 'neki jezik'. Po­jam 'nekog jezika' - bar u smislu koji se 'nama' čini tako

62 Nacije i jezici

banalno očiglednim - možda je i sam jedna izmišljena stalna vrednost, stvorena u doba nacionalnih država. Ako je to slučaj, onda jezik manje stvara nacionalizam nego što nacionalizam stvara jezik; ili, pre, nacionalizam stvara 'na­še' opšte prihvaćeno, neosporavano mišljenje da je posto­janje onoga što se naziva različitim 'jezicima' kojima se mi služimo 'prirodna' i jednostavna činjenica.

Srednjovekovna Evropa, za razliku od današnjeg sveta, nije bila mesto u kojem je bilo zvaničnih svetovnih jezika. Pismene veze održavane su uglavnom na latinskom. Grama­tika koju su đaci učili kao osnovni predmet prema nastav­nom planu trivijuma bila je latinska gramatika (Murphy, 1974). Svetovni jezici, čak i kada su korišćeni za pisanje, ni­su smatrani gramatičkim i njihov pravopis nije bio standar-dizovan. U tom kontekstu nije bilo ispravnog i pogrešnog načina pisanja narodnog jezika, a u većini slučajeva on i ni­je bio korišćen u pisanom obliku. Tek mnogo kasnije će se javiti zahtev za standardizovanjem pravopisa, ustanovlje­njem gramatičkih pravila i uvođenjem u nastavu usvojenog oblika domaćeg jezika. Mišel Fuko je pojavu gramatike kao akademske discipline u XVIII veku uporedio s istovreme­nim razvojem medicine i ekonomije (Foucault, 1972). U svakom slučaju, akademske studije su se razvijale u kontek­stu začetaka moderne države, koja je svojim građanima na­metala ujednačenost i red i koja je, po Fukou, bila "discipli­narno društvo" (Foucault, 1986, str. 206).

U srednjem veku bilo je, kako kaže Daglas Džonson, "nesumnjivo teško razumeti nekog običnog čoveka iz jed­nog kraja Francuske u nekom drugom kraju Francuske" (Johnson, 1993, str. 41) . U stvari, takvo stanje je u Francu­skoj potrajalo do duboko u ХГХ vek (Braudel, 1988). Može­mo zamisliti kakav su odnos srednjovekovni seljaci imali prema svom načinu govora. Suseljani su imali zajedničke

Banalni nacionalizam 63

govorne sheme. Oni su verovatno prepoznavali te sheme -a možda i pojedinačne reči - naročito kada bi se našli sa ži­teljima svog sela u nekom mestu daleko od kuće. U doku­mentima iz Montajua pominje se kako je jedan meštanin, Arno Sikr, obućar koji je radio u San Mateu, čuo kako jedna žena koja je ušla u radionicu govori "jezik Montajua" (Ladu-rie, 1978, str. 286). On odloži svoj alat i upita je da li zaista dolazi iz Montajua. 'Govor' je možda bio poseban, ali su ga mogli razumeti i oni koji su živeli u susednim krajevima i koji su verovatno imali vlastiti način govora. Neke reči bi bi­le poznate ljudima izvan njihove sredine, a neke ne. Sto je čovek putovao dalje od rodnog sela, odnos nepoznatih i poznatih fraza bi se povećavao, a teškoće u sporazumeva-nju umnožavale. Ako bi putnik prispeo u neko naročito za-bito selo, našao bi malo zajedničkih izraza. U slučaju Mon­tajua u XIV veku, postojao je, kaže Ladiri, komunikacioni kontinuum između Okcitanije i Katalonije.

Putujući od sela do sela duž komunikacionog kontinu­uma, ne bi bilo nijedne tačke na kojoj bi seljak pomislio da je prošao kroz neku jezičku barijeru koja razdvaja dva zasebna jezika. Trenuci razumljivosti bi se možda proređi-vali i potpuno gubili na dalekom horizontu. Ali seljak koji putuje ne bi zastao da se zapita 'govore li ovi ljudi istim jezikom kao i ja?', kao da postoji neka stvarna tačka na ko­joj odnos između poznatog i nepoznatog postaje kritičan, a oblici govora prelaze iz jedne gramatičke suštine u dru­gu. Taj esencijalizam se, međutim, uvukao u samo jezgro ustaljenog modernog poimanja jezika. Mi bismo želeli da znamo da li govor Montajua treba odrediti kao dijalekt ok-citanskog i da li su žitelji San Matea zaista govorili jednim narečjem katalanskog. Mi verujemo u realnost različitih dubinskih gramatika u osnovama jezika. Ako moderna karta političke geografije, za razlilku od svojih srednjove-

64 Nacije i jezici

kovnih prethodnica, sadrži precizne granice, takve granice ima i geografska karta jezika kakvu zamišlja moderni svet. Pretpostavke tih izmišljenih karata lako se projektuju na druge kulture i druga vremena. Kliford (Clifford, 1992) govori kako antropolozi po pravilu pretpostavljaju da sva­ko selo, ili svako pleme, koje proučavaju ima sopstveni je­dinstven jezik.

Moderna predstava о različitim jezicima nije fantazija, ali ona dovodi do shvatanja da je svet nacija ujedno i svet formalno konstituisanih jezika. Disciplinarnom društvu nacionalne države potrebna je disciplina zajedničke gra­matike. Srednjovekovni seljak nije morao da popunjava zvanične formulare u kojima se od podnosioca traži da se izjasni da li govori španski ili engleski. Nijednim parla­mentarnim propisom nije određivano koji se jezik ima ko­ristiti tokom obaveznog školovanja ili na državnom radiju ili televiziji; a srednjovekovnom državljaninu ne bi ni u snu padalo na um da ide u rat povodom takvih stvari. Pita­nje jezika, koje se danas čini tako 'prirodno' i tako bitno, nije se uopšte postavljalo. Da se izrazimo grubo: srednjo­vekovni seljak je govorio, ali moderna osoba ne može sa­mo da govori; mi moramo da govorimo nešto - neki jezik.

Jezici i granice

Svet različitih jezika iziskuje ustanovljenje kategorijskih razlika. Svako ко pokuša da utvrdi razlike između jednog jezika i nekog drugog suočava se s jednim problemom. Ne govore na isti način svi koji se služe jednim jezikom. Tako se neke razlike u govoru moraju klasifikovati kao primeri različitih jezika, a neke kao razlike unutar istog jezika. Po­jam 'dijalekta' dobija presudan značaj u očuvanju ideje raz-

Banalni nacionalizam 65

ličitih jezika: čini se kao da on objašnjava to što svi koji go­vore jednim jezikom ne govore na isti način. Reč 'dijalekt' je stekla svoje lingvističko značenje tek u ranom moder­nom periodu (Haugen, 1966a). Ranije se nisu postavljali lingvistički problemi kojima se ta reč bavi i koje naizgled re-šava. Stanovnici Montajua u XIV veku nisu se brinuli da li je njihov jezik 'dijalekt' nekog obuhvatnijeg jezika ili je zase­ban jezik: obućar je želeo da sazna da li je ta žena rodom iz istog mesta kao i on, a ne da li govore 'isti jezik'.

Pojam 'dijalekta' se malo koristio pre nego što su naci­onalne države počele da ustanovljavaju zvaničan način go­vora i pisanja. Tek tada su razlike između jezika i dijalekta postale pitanja о kojima se žučno raspravlja, a isto tako i predmet lingvističkog proučavanja. Ako se nama čini jasno da postoje različiti jezici, nije uopšte jasno kako treba utvrditi posebna svojstva jezika. Pretpostavimo da neko kaže da oni koji govore istim jezikom razumeju jedni dru­ge, a da se oni koji govore različitim jezicima ne razumeju između sebe. To bi podrazumevalo da su sve varijante (ili dijalekti) nekog jezika međusobno razumljive, a da su raz­ličiti jezici međusobno nerazumljivi. Lingvisti ističu da ne­ma jednostavnog merila za utvđivanje međusobne razu­mljivosti. Koja količina shvatanja treba da se računa kao razumljivost? Gde na kontinuumu shvatanja treba povući granicu između razumevanja i nerazumevanja?

Čak i kada bi se neko takvo merilo dalo primeniti, ono bi dovelo do sasvim drukčijih razlika od onih koje se kon­vencionalno prihvataju i koje se čine tako nesporne kako onima koji govore dotičnim jezikom tako i onim drugima (Comrie, 1990; Ruhlen, 1987). Ima primera 'različitih' je­zika, kao što su danski, norveški i švedski, koji su među­sobno razumljivi. Kao što ukazuje Eriksen (Eriksen, 1993), jezik koji se govori u norveškim gradovima kao što su Ber-

66 Nacije i jezici

gen i Oslo bliži je standardnom danskom nego nekim seo­skim narečjima norveškog. Naporedo s problemom razli­čitih jezika koji su međusobno razumljivi postoji problem jezika koji obuhvatju međusobno nerazumljive dijalekte. Tako oni koji se služe gegijskim i toskijskim dijalektom za­mišljaju da govore zajedničkim albanskim jezikom, mada su ti dijalekti međusobno nerazumljivi (Ruhlen, 1987).

U određivanju granica nekog jezika u pitanju je nešto više od lingvistike. Bitka za hegemoniju, koja prati stvara­nje država, odražava se u moći da se definiše jezik, ili u onome što je Tomson nazvao moć "za nametanje trajnosti značenju" (Thompson, 1984, str. 132). Ta moć se ispolja-va ne samo u nametanju izvesnih reči ili fraza nego i u po­laganju prava na status jezika. Srednja klasa metropolitan­skih područja će po pravilu svojim značenjima nametnuti trajnost u vidu zvaničnog jezika, dok će druge govorne oblike unutar nacionalnih granica svesti na 'narečja', što je izraz koji skoro uvek ima pejorativno značenje. Kao što Hogen (Haugen, 1966a) kaže, 'narečje' je često jezik koji nije politički uspeo: na primer, pijemontski je bio sveden na status dijalekta kada je toskanski uspeo da stekne polo­žaj zvaničnog jezika Italije.

Nastojeći da stvore zasebnu naciju, nacionalisti će če­sto stvoriti neki jezik kao poseban jezik, mada će možda tvrditi da stvaraju naciju na osnovu jezika, kao da je taj je­zik neka drevna, 'prirodna' činjenica. Kada je Herder hva­lio nemački jezik kao dušu nemačke nacije, njegov cilj je bio da stvori i jedno i drugo - i jezik i naciju - tako što će ih prikazati kao da su drevnog porekla. Govor teritorije koja će kasnije postati Nemačka sastojao se od nekoliko međusobno nerazumljivih narečja, od kojih nijedno nije uspelo da do tog vremena stekne položaj 'pravilnog' obli­ka opšteg nemačkog jezika. U to vreme Prusi su govorili

Banalni nacionalizam 67

donjonemački, a "gornjonemački su govorili kao drugi je­zik" (Hawkins, 1990, str. 105). S usponom Pruske u slede-ćem stoleću, nastaće 'standardni' nemački kao južni gor­njonemački sa severnonemačkim izgovorom.

Mnogi su primeri u kojima su granice između jezika i klasifikovanje dijalekata pratili politiku uspostavljanja dr­žava. Tamo gde su povučene nacionalne granice, sami ži­telji, njihovi nacionalni centri, pa i svet uopšte počeće ve­rovatno da gleda na razlike u govornim oblicima s jedne i s druge strane kao na svojstva izrazito različitih jezika. Ka­da su Holanđani pošli svojim putem u političkom smislu, njihov oblik donjeg frankonijanskog morao je postati za­seban jezik za razliku od drugih oblika, koji su nazvani di­jalektima nemačkog jezika (Schmidt, 1993)- Danas se obično smatra da su galicijski, koji se govori u Španiji, i portugalski, koji se govori s druge strane granice, posebni jezici. U lingvističkom smislu, francuski i italijanski se sta­paju, ali na govorne oblike na francuskoj strani granice obično se gleda kao na dijalekte francuskog, a na one na italijanskoj strani kao na dijalekte italijanskog (Ruhlen, 1987). Slično tome, friulski u severnoj Italiji sličan je reto-romanskom u Švajcarskoj, ali i u tom slučaju nacionalne granice pojačavaju osećanje lingvističke posebnosti (Whi­te, 1991). Poučan je primer stvaranja norveškog. Oslobo­đenje od kolonijalne vlasti Danske bilo je obeleženo bor­bom za jezik. Najpre je norveška država proglasila vlastiti jezik i ustanovila pravopis koji je više usaglašen s takozva­nim norveškim govornim oblicima nego s danskim. Zatim je došlo do borbe zagovornika dva suparnička narečja (Riksmäl i Landsmäl), pri čemu su i jedni i drugi tvrdili da narečje koje oni zastupaju treba smatrati pravim norve­škim (Haugen, 1966b). U svim tim slučajevima profesio­nalni lingvisti su povlađivali prihvaćenoj praksi i prihvatali

68 Nacije i jezici

norveški i danski kao zasebne jezike, gornjonemački i do-njonemački kao varijante istog jezika, i tako dalje (Co-mrie, 1990). Kao što Rulen priznaje, pošto nema čisto lin­gvističkih merila za klasifikovanje jezika, lingvisti slede op­šta uverenja kada utvrđuju da li su neki jezici slični ili raz­ličiti (Ruhlen, 1987).

Uobičajeni načini imenovanja jezika obično se pokazu­ju u borbi za hegemoniju. A ono što je postalo uobičajeni način može pod izvesnim okolnostima da se odbaci ili da postane povod sukoba. Na primer, italijanski zakoni prave razliku između dijalekata (koine) italijanskog i potpuno razvijenih manjinskih jezika. Furlanski i sardinijski aktivisti su se godinama borili da se njihovi govori pravno priznaju kao zvanični jezici. Centralne vlade, plašeći se separatizma i izdataka za subvencije za manjinske jezike, oglušivale su se jedna za drugom о njihove zahteve. Obe strane u ras­pravama о tome da li su furlanski i sardinijski narečja ili jezici imaju svoje jezičke stručnjake koji osporavaju ono što druga strana smatra da čini jezik, a šta samo dijalekt (Petrosino, 1992). Stvari su dobile još dramatičniji vid u Turskoj, gde turska vlada zvanično poriče da su njeni kurdski građani Kurdi i da kurdski jezik postoji: Kurdi su u stvari "Turci gorštaci " koji su zaboravili svoj rodni, tur­ski jezik (Entessar, 1989).

Može se pretpostaviti da će nacionalistički pokreti u nastojanju da obrazuju zasebne države nastojati i da dija-lekat pretvore u jezik. Pri tome ne treba potcenjivati mo­gućnost da se neki oblik govora zapiše: to pruža materija­lan dokaz za tvrdnju da neki poseban jezik postoji. Mogu se usvojiti i posebna pravopisna pravila da bi se istakle razlike u odnosu na 'zvanični' vladajući jezik, a njima se može naglašavati poseban način govora tog područja. Ta će pravila, primenjivana na javnim natpisima i korišćena u

Banalni nacionalizam 69

mitskoj poeziji, isticati samosvojnost tog govora i njegov status kao jezika. Ponekad različiti pravopisi mogu podeli-ti međusobno razumljive načine govora, kao u slučaju srp­skog i hrvatskog, ili jezika urdu i hindu. Takav značaj pisa­nja, međutim, može biti osporen ili zvanično žigosan kao dijalekatski. Godine 1994, Glazgovski univerzitet je pri­hvatio - prvi put posle donošenja škotskog Zakona о škol­stvu iz 1872. godine, kojim je bila zabranjena upotreba je­zika nizijske Škotske (takozvanog Lalland) u školama ­jednu tezu napisanu na tom jeziku: disertacija ('deiserta­tion') imala je za temu 'škotski pravopis' (Scots spellin). Značajno je, međutim, da se Univerzitetski savet saglasio da se teza prihvati jedino pod uslovom da se njen tekst klasifikuje kao dijalekt engleskog jezika, a ne kao zaseban jezik (Guardian, 8. juli 1994).

Zapisivanje 'dijalekta' nije jednostavan posao, jer se mora odabrati jedan određen način govora. Brodel (Brau­del, 1988) piše о problemu s kojim su se suočavali oni ko­ji su želeli da zvanična francuska dokumenta postrevoluci-onarne države prevedu na lokalna narečja. Činilo se da svako selo ima vlastiti način govora i sopstveni način ak-centovanja. Načelnik departmana Koreze govorio je о te­škoćama u nalaženju prihvatljivih prevoda: "Prevodilac, koji je bio rodom iz kantona Žijak, nije imao isti naglasak kao žitelji u drugim kantonima, koji se takođe donekle međusobno razlikuju; razlike postaju izrazite na udaljeno­sti od četrdeset do pedeset kilometara" (navedeno u Brau­del, 1988, str. 92). Jedan drugi zvaničnik predložio je, ka­ko Brodel kaže, da se Deklaracija о pravima čoveka preve­de na neko narečje koje bi bilo "na sredini između svih različitih narečja" žitelja u oblasti Bordoa. Može se pretpo­staviti šta bi se desilo da su vlasti prihvatile ideju о takvom kompromisnom jeziku koji ne bi predstavljao govor nijed-

70 Nacije i jezici

ne postojeće osobe. Da je taj jezik predavan u školama i da su ga kasniji pesnici koristili za veličanje romantične prošlosti toga kraja, separatističke grupe bi danas možda zahtevale da bude zvanično priznat. Univerzitetu u Bor-dou bi možda bila podneta neka doktorska 'deisertation' na tom navodno drevnom jeziku.

Uspostavljanje posebnog jezika povlači za sobom unu­trašnje borbe za hegemoniju, jer jedan način govora treba nametnuti kao uzor za ceo jezik. Kada bi se kurdski po­kret u Turskoj zalagao za uvođenje zvaničnog kurdskog je­zika, on bi morao odabrati jedan od različitih govora svo­jih pristalica. Tridesetih i četrdesetih godina XX veka sar­dinijski nacionalistički pokret je izbegavao pitanje jezika. Zalaganje za to da se sard ustoliči kao zaseban jezik i nje­govo isticanje kao jednog od simbola nezavisnosti Sardini­je izazvali bi sukobe. Sard je sadržavao nekoliko različitih oblika: čak i samo pominjanje 'sarda' kao takvog podrazu-meva izvesnu spornu ujednačenost. Jedan oblik sardinij-skog govora bi se morao odabrati kao zvaničan oblik, pri čemu bi se druge varijante pretvorile u puka narečja, ili si­rote rođake 'metropolitanskog sarda'. Stoga su vođe pred­ratnog sardinijskog pokreta za nezavisnost umanjivale značaj jezičkog pitanja da ne bi odbili od sebe govornike bilo koje varijante sardinijskog govora (White, 1991).

Zanimljiv je i slučaj separatističke Lombardijske lige. Po­četkom osamdesetih godina XX veka ta Liga je proglasila da su lombardijski i italijanski posebni jezici (Ruzza, 1993). Njeni aktivisti su premazivali završne samoglasnike na tabla­ma s imenima ulica u Lombardiji. Njihovi protivnici su im uzvraćali ismevanjem shvatanja da je lombardijski pravi je­zik. Nema mnogo smisla laćati se jezičkih priručnika da bi se to pitanje rešilo: u nekima se lombardijski označava kao poseban jezik (Grimes, 1988), a u nekima ne (Vincent,

Banalni nacionalizam 71

1987). Da je program Lige bio uspešno proveden počet­kom osamdesetih godina XX veka, i da se Lombardija odvo­jila od Italije i uspostavila vlastite državne granice, moglo bi se predskazati da će lombardijski biti sve više priznat kao je­zik koji se isto toliko razlikuje od italijanskog kao norveški od danskog i švedskog. Posle izvesnog vremena jezički priručni­ci bi se složili u pogledu tog pitanja. Krajem osamdesetih go­dina, međutim, Lombardijska liga je prestala da pokreće pi­tanje jezika, pa je čak i promenila naziv u Severna liga (Ruz-za, 1993). Jezičko pitanje je odbijalo potencijalne pristalice, koji su se smatrali Lombarđanima, ali nisu govorili tim jezi­kom. Osim toga, to bi značilo da se mora stvoriti 'pravilan' oblik lombardijskog jezika, a malo je pristalica pokreta bilo voljno da se saglasi da se njihov deo Lombardije označi kao područje nepravilnog lombardijskog govora.

Sukobi oko jezika su česta pojava u savremenom svetu. Oni su razumljivi 'našem' uobičajenom shvatanju: izveštaji о pripadnicima flamanske i francuske jezičke zajednice u Belgiji, ili о žiteljima Indije koji govore jezike urdu ili hin­du ne izazivaju čuđenje. Takve borbe nisu samo sukobi oko jezika; ali značajno je da se one vode putem jezika (kao i putem nasilja). U tom smislu, od presudne važnosti su opšti, odnosno međunarodni vidovi nacionalizma. Bez zajedničkih pojmova, koji se mogu prenositi u posebne je­zike i narečja, ti sukobi ne bi bili vodeni u svom nacionali­stičkom vidu. Na prvom mestu medu takvim pojmovima su same ideje 'jezika' i 'dijalekta'. Ti izrazi se moraju re-produkovati u svakom jeziku kojim se njegovi govornici služe da bi tvrdili kako poseduju poseban jezik i kako oni, sledstveno tome, čine posebnu naciju, čije su unutrašnje govorne razlike samo puke 'dijalekatske' razlike.

Pojmovi jezika i dijalekta nisu isključivo vlasništvo 'eks­tremista' koji se trude da ostvare svoje uske nacionalne

72 Nacije i jezici

snove. Oni su deo 'našeg' uobičajenog shvatanja. To ima svojih metodoloških i političkih implikacija. Nacije mogu biti 'izmišljene zajednice', ali oblici koje to zamišljanje stva­ra se ne mogu objasniti jezičkim razlikama, jer se i sami je­zici moraju zamisliti kao zasebne celine. Ako če se naciona­lizam proučavati kao široko rasprostranjena ideologija i ako se nacionalističke pretpostavke mogu naći u opšteprihvaće-nim shvatanjima о tome šta je jezik, onda nacionalizam ne treba projicirati na druge, kao da smo 'mi' pošteđeni sva­kog njegovog uticaja. Osim toga, pretpostavke, uverenja i zajedničke predstave koje prikazuju svet nacija kao naš pri­rodni svet, istorijske su tvorevine. One ne spadaju u 'pri­rodno' opšte shvatanje svih ljudskih bića.

U druga vremena ljudi se nisu držali pojmova jezika i dijalekta, da i ne govorimo о pojmovima teritorije i suve­reniteta, koji su danas toliko rašireni i koji se 'nama' čine toliko materijalno 'stvarni'. Ti pojmovi su toliko čvrsto ukorenjeni u savremenom načinu mišljenja da se lako za­boravlja da su to u stvari izmišljene trajne vrednosti. Sred-njovekovni obućari u radionicama Montajua ili San Matea mogu nam se sada, s udaljenosti od sedamsto godina, či­niti kao uskogrude i sujeverne osobe. Ali oni bi smatrali da su naša shvatanja о jeziku i naciji čudna i nerazumljiva. Oni ne bi mogli da shvate kako te čudne stvari mogu biti pitanje života ili smrti.

SVEST О BANALNOM NACIONALIZMU

Nacionalizam ima dubok uticaj na savremeni način mi­šljenja i zato ga nije lako proučavati. Čovek ne može da is­korači iz sveta nacija niti da se oslobodi pretpostavki i uvreženih navika mišljenja koje proističu iz toga što živi u tom svetu. Analitičari moraju očekivati da će potpasti pod uticaj onoga što bi trebalo da bude predmet njihovog pro­učavanja. Kao što se videlo u prethodnom poglavlju, lako je pretpostaviti da ljudi 'prirodno' govore različite jezike. To uverenje je teško dovesti u pitanje. Ono što dalje uslo-žnjava problem jeste to što postoje opšteprihvaćene pret­postavke о prirodi samog nacionalizma. U ustaljenim naci­jama, čini se 'prirodno' da se misli da je nacionalizam pre-terano žestoka reakcija, koja je po pravilu svojstvena dru­gima. Takvo uverenje omogućava 'nama' da zaboravimo 'svoj' nacionalizam. Ako hoćemo da budemo svesni svog nacionalizma, moramo otići dalje od onoga što nam se či­ni opšteprihvaćenim načinom mišljenja.

Rolan Bart je tvrdio da ideologija govori "glasom Priro­de" (Barthes, 1977, str. 47). Kao što su drugi pokazali, ide­ologija obuhvata navike ponašanja i verovanja čiji udružen uticaj deluje tako da se svaki društveni svet njegovim žite­ljima čini kao prirodan svet (Billig, 1991; Eagleton, 1991; Fairclough, 1992; McLellan, 1986; Ricoeur, 1986). U tom

74 Svest о banalnom nacionalizmu

smislu, ideologija navodi ljude da zaborave da je njihov svet istorijski konstrukt. Tako je nacionalizam ideologija koja je dovela do toga da se na svet nacija počelo gledati kao na prirodan svet - kao da uopšte ne bi mogao posto­jati svet bez nacija. Ernst Gelner piše da u današnjem sve­tu "čovek mora imati nacionalnost kao što mora imati nos i dva uveta" (Gellner, 1983, str. 6). Smatra se da je 'prirod­no' imati takav identitet. Pripadnici ustaljenih nacija obič­no ne zaboravljaju svoj nacionalni identitet. Ako im se po­stavi pitanje 'ко ste vi?', ljudi možda neće odgovoriti tako što će najpre navesti svoju nacionalnu pripadnost (Zaval-Ioni, 1993a, 1993b). A ako ih pitaju za nacionalnost, retko ко će odgovoriti 'Zaboravio sam', mada njihovi odgovori i ne moraju biti sasvim iskreni (Condor, u štampi). Nacio­nalna pripadnost je ne samo nešto što se smatra prirod­nim svojstvom nego i nešto što se prirodno pamti.

To pamćenje ipak podrazumeva i izvestan zaborav, ili bi se pre moglo reći da postoji izvesna složena dijalektika pamćenja i zaboravljanja. Kao što će se pokazati u daljem razmatranju, ta dijalektika je važna za banalno reproduko-vanje nacionalizma kod pripadnika ustaljenih nacija. Pre vi­še od sto godina, Ernest Renan je tvrdio da je zaboravljanje "ključni element u stvaranju nacija" (Renan, 1990, str. 11). Svaka nacija mora imati svoju istoriju, svoje kolektivno pamćenje. To pamćenje je istovremeno i kolektivno zabora­vljanje: nacija koja slavi svoju starost, zaboravlja svoju sko­rašnju istoriju. Štaviše, nacije zaboravljaju nasilništvo koje ih je stvorilo, jer, kao što je istakao Renan, "nacionalno je­dinstvo se uvek postiže brutalnim sredstvima" (str. 11).

Renanov zaključak je značajan: kada se jednom usposta­vi nacija, njen dalji opstanak zavisi od kolektivne amnezije. Ta dijalektika je, međutim, mnogo složenija nego što Re­nan kaže. Ne samo da se prošlost zaboravlja dok se navod-

Banalni nacionalizam 75

no priziva u sećanje nego se naporedo s time zaboravlja i sadašnjost. Kao što će se pokazati u daljem izlaganju, nacio­nalni identitet pripadnika ustaljenih nacija se pamti zato što je ugrađen u rutinske životne delatnosti, koje neprekid­no podsećaju na nacionalnu pripadnost. Ta podsećanja ili isticanja su, međutim, toliko brojna i predstavljaju tako po­znat deo društvene sredine da se primaju više nesvesno ne­go svesno (Langer, 1989). Podsećanje koje se ne doživljava kao podsećanje je u stvari zaboravljeno. Nacionalna zastava koja je istaknuta na nekoj javnog zgradi ili ukrašava prilaz nekoj benzinskoj pumpi, ilustruje to zaboravljeno podseća­nje. Na hiljade takvih zastava visi mlitavo svakoga dana na javnim mestima. Tih podsetnika na nacionalnu pripadnost građani su jedva svesni u mnoštvu svakodnevnih stvari koje im zaokupljaju pažnju dok hitaju pored njih obuzeti svojim svakodnevnim poslovima.

Postoji dvostruko zanemarivanje. Renan je smatrao da u stvaranju amnezije učestvuju intelektualci. Istoričari kreativ­no pamte ideološki podesne činjenice, a previđaju one koje kvare sliku. Danas, sociolozi često zaboravljaju nacionalnu sadašnjost. Oni često zanemaruju banalne epizode u kojima se nacionalna pripadnost ističe bezbroj puta i bez određe­ne svrhe. Ni oni ne zapažaju zastavu na prilazu benzinskoj pumpi. Otuda se Renanov zaključak može proširiti: istoriča­ri možda zaboravljaju prošlost svoje nacije, dok sociolozi mogu da zaborave njeno tekuće reprodukovanje.

U ovom poglavlju iznosi se mišljenje da sociološki zabo­rav nije stvar slučaja niti da za njega treba kriviti rasejanost pojedinih naučnika. On se, u stvari, uklapa u ideološku shemu u kojoj se 'naš' nacionalizam (nacionalizam ustalje­nih država, uključujući Sjedinjene Američke Države) zabo­ravlja: on prestaje da se smatra nacionalizmom i gubi se u 'prirodnom' okruženju 'društava'. Istovremeno, nacionali-

76 Svest о banalnom nacionalizmu

zam se definiše kao nešto opasno emocionalno i iracional­no: on se shvata kao problem, ili kao stanje suvišno u svetu nacija. Iracionalnost nacionalizma se projicira na 'druge'.

Složene navike mišljenja naturalizuju 'naš nacionalizam', pa samim tim dovode do toga da se on previda, dok se nacio­nalizam, kao iracionalna celina, projicira na druge. U osnovi te intelektualne amnezije je jedan sužen pojam 'nacionali­zma', koji 'nacionalizam' svodi na pojedine društvene po­krete, a ne na nacionalne države. Po konvencionalnom shvatanju, samo zanesena mahanja zastavama predstavljaju primere nacionalističkog ponašanja. Rutinske zastave - za­stave iz 'našeg' okruženja - izmiču iz kategorije 'nacionali­zma'. A pošto izmaknu iz mreže kategorizacje, one se gube. Nema drugog teorijskog izraza koji bi ih spasio zaborava.

To dvostruko zanemarivanje se kritički ispituje u ovom poglavlju. To podrazumeva ispitivanje retorike ustaljenog sociološkog mišljenja, koje rutinski svodi nacionalizam na fenomen preteranih osećanja i koje ne analizira kako se ustaljene nacionalne države svakodnevno reprodukuju kao nacije. Ako je sužavanje pojma 'nacionalizma' dovelo do to­ga da se banalni nacionalizam zaboravi, ima nade da će ga proširivanje tog pojma vratiti u našu svest. Dvostruko zane­marivanje treba ispraviti dvostrukim podsećanjem: treba imati na umu ne samo banalni nacionalizam pomoću kojeg se nacionalne države reprodukuju nego i navike mišljenja koje doprinose zanemarivanju tog reprodukovanja.

Zastave kojima se maše i zastave koje miruju

Valjalo bi na trenutak razmotriti mesto koje nacionalne zastave imaju u savremenom životu. Naročitu pažnju treba obratiti na Sjedinjene Države, čije su benzinske stanice oki-

Banalni nacionalizam 77

ćenе nebrojenim zvezdicama i prugama. Američko zako­nodavstvo je donelo stroge zakone о tome kako zastavu neba isticati i šta je zabranjeno i kažnjivo raditi s tom dra­gocenom kombinacijom zvezdica i pruga. Skrnavljenje za­stave izaziva izlive žestokog gneva (Marvin, 1991)­ Od svih zemalja, Sjedinjene Države bi se danas mogle najpre sma­trati središtem onoga što je Renan nazvao 'kultom zastave" (Renan, 1990, str. 17).

Antropolog Rejmond Fert (Firth, 1973), pisac jedne od malobrojnih knjiga о ulozi zastava u savremenom životu, po­vlači razliku između upotrebe zastave kao simbola i kao sred­stva za davanje signala. Prethodnice modernih nacionalnih zastava često su korišćene kao signali koji smanjuju entropiju u neizvesnim situacijama. Srednjovekovni barjak krstaš ja­sno je označavao sabirno mesto u metežu bitke. U antičkoj Grčkoj, semeion je drugim brodovima u floti ukazivao na prisustvo zapovednika (Perrin, 1922). Od XVIII veka razvi­jen je složen sistem sporazumevanja između brodova na moru pomoću barjaka. U svim tim slučajevima zastave su bile korisno praktično sredstvo za prenošenje poruka. Za razliku od toga, Fert tvrdi, nacionalna zastava danas ima simboličnu funkciju jer je "simbol zbijanja" i "žarište dru­štvenih osećanja" (str. 356). Po Fertu, nacionalna zastava simbolizuje sveti karakter nacije; njoj lojalni građani odaju počast, a obredno je skrnave oni koji žele da izraze negodo­vanje. Ona ne nosi nikakvu informativnu poruku, mada, uka­zuje Fert, način na koji se zastava ističe može u posebnim pri­likama dati određen signal. Nacionalna zastava spuštena na pola koplja može da ukaže na smrt neke važne ličnosti. Ipak, većina nacionalnih zastava koje današnji građanin viđa u svakodnevnom životu ne nosi nikakvu naročitu poruku.

Mogu se povući i neke druge razlike osim one između simbola i signala. Da bi signal bio delotvoran, on mora ući

78 Svest о banalnom nacionalizmu

u svesno opažanje onih kojima je upućen. Taj simbol, me­đutim, ne mora imati neposredan uticaj na osećanja, kao što je Fert izgleda pretpostavljao. Pošto je to tako, može se uočiti razlika u tome kako se postupa s nacionalnim za­stavama. Neke su simboli kojima se svesno maše i odaje pošta, često uz javno iskazivanje osećanja. Druge - vero-vatno najbrojnije u savremenoj sredini - ostaju nepozdra-vljene i njima se ne maše. One su jednostavno tu kao sim­boli, bilo na prilazu zgradi bilo za trenutak prikazane na televizijskom ekranu; na njima kao takvima čovek retko zadrži pogled.

Razlika između zastave kojom se maše i kojom se ne maše (ili koja se pozdravlja i koja se ne pozdravlja) može se ilustrovati onim što Rolan Bart kaže u svom klasičnom ogledu 'Mit danas'. Bart govori о jednom broju časopisa Paris-Match koji su mu ponudili u berbernici. Na korica­ma "mlad crnac u francuskoj vojnoj uniformi salutira, po­gleda uprtog naviše, verovatno prema trobojci " (Barthes, 1983b, str. 101 i d.). Bart ne kaže da li se trobojka koju je vojnik pozdravljao i videla na fotografiji. Pretpostavićemo da jeste da bismo bolje ilustrovali taj primer. Trobojna za­stava koja se stvarno nalazila ispred vojnika bila je očigled­no zastava koju je trebalo pozdraviti na primeren način. Međutim, fotografisana zastava na koricama časopisa nije bila za pozdravljanje. Ona je mogla ležati ostavljena u uglu berbernice. Čovek je mogao preleteti pogledom pre­ko nje i nesvesno se podsetiti na mit о carskoj moći, čiju je fotografsku predstavu Bart tako sjajno analizirao. Ali ni-ko ne zastaje da mahne tom slikom simbola ili da je po­zdravi. Berberin se ne uspravlja usred podšišivanja i ne podražava svojom rukom salutiranje fotografisanog 'mla­dog crnca'. Mušterija u frizerskoj stolici ne skače rodolju­bivo na noge kada u ogledalu ugleda te korice, izlažući se

Banalni nacionalizam 79

oštrici brijača i ubodu makaza u službi nacije. Ljudi uzima­ju i ostavljaju časopis bez ikakve ceremonije. Na kraju se zastava na koricama Paris-Match-а baca u kantu za smeće bez ikakve bojazni od kazne.

Mladi vojnik je pozdravljao samo jednu zastavu u jed­nom jedinstvenom trenutku, koji je fotograf uhvatio na svojoj slici. Hiljade i hiljade zastava na koricama Paris Match-a bilo je prodato, viđeno i bačeno. One se pridru­žuju drugim zastavama, od kojih neke stvarno imaju funk­ciju slanja prepoznatljivih signala. Prikazana na veknama hleba, francuska trobojka može da ukaže da su pečene u skladu s određenim propisima ili da je u pitanju pain de tradition frangaise. Kada vlada daje takvim zastavama let-tres de noblesse, kao što je to učinila vlada gospodina Ba-ladira u septembru 1993. godine, trobojka ne ukazuje sa­mo na kvalitet hleba; ona isto tako ističe vrednost nacio­nalne tradicije i vrednost nacionalne države, koja vodi bri­gu о svakodnevnom hlebu svog građanstva.

Nebrojeni milioni zastava koji obeležavaju domovinu Sjedinjenih Država ne zahtevaju neodložnu i pomnu pa­žnju. Na svojim kopljima duž ulice ili prišivene na unifor­me javnih službenika, one su nepokretne, nepozdravljane i nezapažane. To su zastave koje se ne nameću svesti. Ka­da bi se sve zastave kojima je ukrašena svakodnevna okoli­na iznenada uklonile, to bi se možda primetilo, kao kada časovnik prestane da kuca. Ako bi se crvena i plava boja zamenila zelenom ili narandžastom, bilo bi pažljivog, sa-blažnjenog zagledanja, a potom bi se i tužbe podnosile.

Čovek može da se zapita čemu služe sve te zastave ko­jima se ne maše - ne samo u Sjedinjenim Državama nego i širom sveta? One očigledno predstavljaju banalne podset-nike na nacionalnu pripadnost: one je neumorno ističu. To podsećanje sadržano u rutinskom isticanju nacional-

80 Svest о banalnom nacionalizmu

nosti nije svesna delatnost; ona se razlikuje od kolektiv­nog podsećanja na raznim proslavama. To podsećanje je nesvesno, a deluje dok se svesno bavimo drugim delatno-stima.

Te rutinske zastave se razlikuju od onih koje kao da privlače pažnju na sebe i svoju simboličnu poruku. Belfast u Severnoj Irskoj je podeljen na međusobno podozrive katoličke i protestantske četvrti. U prvima se na sve strane ističe irska trobojnica u znak neslaganja s britanskim suve­renitetom. Ivičnjaci u zabačenijim ulicama protestantskih delova grada često su obojeni kao britanska zastava (Beat-tie, 1993). To nisu nesvesni simboli, jer svaka strana sve­sno određuje svoj položaj i distancira se od susedne stra­ne. U tom smislu se te trobojke razlikuju od onih koje su istaknute na javnim zgradama južno od granice. Moglo bi se predskazati da će neka nacionalna država, kada uspo­stavi svoj suverenitet, a nije suočena s jačim unutrašnjim otporom, izmeniti svoj stav prema svojim simbolima naci­onalne pripadnosti. Ti simboli, možda nekada svesno isti­cani, neće se izgubiti iz vidnog polja, ali će biti apsorbova-ni u sredinu uspostavljene domovine. Postoji, prema to­me, kretanje od simbolično svesnog do nesvesnog.

Jaser Arafat, vođa Palestinske oslobodilačke organizaci­je, izjavio je kada su se sticali stvarni izgledi za sklapanje mirovnog sporazuma s Izraelom:

Palestinska država nam je na dohvatu ruke. Uskoro će se pa­lestinska zastava viti na zidovima, minaretima i katedralama Jeru-salima. (Guardian, 3. septembar 1993)

Arafat je upotrebio pojam zastave metonimijski: pomi-njući zastavu, on je istakao pripadnost palestinskoj naciji. Ako je diskurzivno mahao zastavom Palestine, on se na­dao da će se takve zastave stvarno vijoriti u ponovo zado-

Banalni nacionalizam 81

bijenoj domovini. Ipak, u daljoj perspektivi, Arafat se na­dao da će mahanje zastavama prestati. Palestinske zastave, istaknute rutinski na zidovima i krovovima u palestinskoj državi jedva bi privukle pogled građanstva koje slobodno obavlja svoje svakodnevne poslove. Povremeno, u poseb­nim prilikama - na Dan nezavisnosti ili na Godišnjoj para­di zahvalnosti Arafatu - ulice bi se ispunile zastavama koji­ma bi se mahalo u znak sećanja.

Zastave nisu jedini simboli moderne države. Kovani no­vac i banknote po pravilu nose nacionalna znamenja, koja ostaju nezapažena pri svakodnevnim finansijskim transakci­jama. Imenovanje jedinice novca može biti veoma simboli­čan i kontroverzan posao, naročito u ranim danima neke nacije. Godine 1994. hrvatski predsednik Franjo Tuđman je odlučio da dinar zameni "kunom", koja je bila novčana jedi­nica korišćena između 1941. i 1945. godine u hrvatskoj dr­žavi koju su podržavali nacisti. "Kuna" je životinjica s kr­znom koja živi u hrvatskim šumama. Predsednik je branio svoju odluku tvrdnjom da "kuna brani našu nacionalnu tra­diciju i potvrđuje naš suverenitet" (Independent, 15. maj 1994). Ta tradicija i taj suverenitet će postati simbolično ba-nalizovani kada građani počnu da koriste svoje kune i ne pomišljajući na životinje s krznom, predsednika Tuđmana ili žrtve nacizma. Na taj način, tradicija, uključujući i naci­stičko nasleđe, neće biti svesno ni pamćena ni zaboravlje­na: biće sačuvana u svakodnevnom životu.

Psihološki posmatrano, svesno pamćenje i zaboravlja­nje nisu dva suprotstavljena pola koja isključuju sve što je između njih. Slično tome, tradicije se niti svesno prizivaju u sećanje na zajedničkim skupovima uz mahanje zastava niti se predaju kolektivnom zaboravu. One mogu biti isto­vremeno i prisutne i odsutne u aktivnostima koje čuvaju kolektivno sećanje bez svesnog pamćenja pojedinaca. Serž

82 Svest о banalnom nacionalizmu

Moskovisi smatra da je najveći deo društvene aktivnosti sam po sebi sećanje, mada se tako ne doživljava: "Društve­na i intelektualna aktivnost je u krajnjoj liniji proba ili iz­vođenje naučenog, a socijalni psiholozi je ipak tretiraju kao da je amnezična" (Moscovici, 1983, str. 10). Ponašanje i misli se nikada ne stvaraju sasvim iznova, već slede, pa prema tome ponavljaju, poznate oblike, čak i kada takve oblike menjaju. Da bi delovao i govorio, čovek mora da se seća. Uprkos tome, ljudi po pravilu ne doživljavaju svoje postupke kao ponavljanje, niti su kada govore svesni do koje mere njihove reči ponavljaju, pa samim tim i preno­se, prošlu gramatiku i semantiku.

Ako će se banalni život rutinski voditi, onda se ta vrsta pamćenja mora doživljavati nesvesno: ona se javlja dok je čovek obuzet drugim stvarima, uključujući i zaboravljanje. Tu dijalektiku pamćenja i zaboravljanja dobro izražava po­jam 'habitusa' Pjera Burdjea. 'Habitus' se odnosi na sklo­nosti, praksu i rutinu poznatog društvenog sveta. On označava 'drugu prirodu' koju ljudi moraju da steknu da bi sledili bez razmišljanja (ali isto tako i smotreno) banalni rutinski tok svakodnevnog života. Burdje naglašava ele­mente pamćenja i zaboravljanja: "Habitus - utelotvorena istorija, internalizovana kao druga priroda, pa otuda i za­boravljena kao istorija - jeste aktivno prisustvo celokupne prošlosti koja ga je stvorila." (Bourdieu, 1990, str. 56).

Oblici društvenog života postaju stvar navike ili rutine, pa samim tim utelotvoruju prošlost. Taj proces usposta­vljanja rutine mogao bi se nazvati usvajanjem navika-, mi­sli, reakcije i simboli se pretvaraju u rutinske navike, pa se kao takve i usvajaju. Posledica toga je da je prošlost pri­sutna u sadašnjosti u nekoj vrsti dijalektike zaboravljenog sećanja. Predsednik Tuđman se nadao da će kuna (i, s njom, istorija prethodne hrvatske republike) biti usvojena

Banalni nacionalizam 83

kao živo, nezapamćeno, kolektivno sećanje. Jednom usvo­jena, ona će podsećati upravo na one stvari koje je pred­sednik mogao pomenuti samo oprezno, svestan da može izazvati negodovanje.

U nacionalnim državama se neprekidno reprodukuje ono zaboravljanje nacionalne prošlosti о kojem je pisao Renan. Nacionalna zastava kojom se ne maše ­ bilo shva­ćena doslovno kao prava zastava, bilo da se javlja u vidu rutinskih fraza u masovnim medijima, kao što se pokazuje u šestom poglavlju - usvojena je kao navika u savreme-nom svakodnevnom životu. Ti podsetnici na pripadnost naciji služe da pozadinski prostor pretvore u domovinski prostor. Zastava može biti, kao što Fert kaže, žarište oseća­nja, ali to ne znači da svaka zastava deluje kao psihološki magnet za osećanja. Naprotiv, većina zastava se i ne zapa-ža. Njihovo isticanje i podsećanje se obično previđa u ru­tinskim delatnostima nacionalne domovine.

Uzavreli i banalni nacionalizam

Kao što je pomenuto, u sociološkom proučavanju naci­onalizma ima dvostrukog zanemarivanja. Kao što građan­stvo koje se bavi svojim svakodnevnim poslovima zanema­ruje zastave kojima se ne maše, tako se one zanemaruju i u teorijskim razmatranjima. Postojanje nacionalizma kao usvojene navike u konsolidovanim nacijama uglavnom se ne uzima u obzir u konvencionalnim sociološkim prouča­vanjima. Obično se zapaža samo zastava kojom se maše ili koja se pozdravlja. Ako sociološke kategorije predstavljaju mreže u koje se hvataju isečci društvenog života, onda je mreža koju sociolozi označavaju 'nacionalizam' neobično mala i koristi se izgleda prvenstveno za hvatanje egzotič-

84 Svest о banalnom nacionalizmu

nih, retkih i često opasnih primeraka. Skupljači takvih vr­sta po pravilu ne stoje po glavnim ulicama američkih gra­dova s mrežom spremnom za hvatanje novih varijeteta.

Standardne definicije nacionalizma opisuju nacionali­zam kao nešto što je izvan nacionalnih država ili što im prethodi. U tom smislu, sociološke definicije slede šire obrasce mišljenja. Na primer, Ronald Rogovski (Rogowski, 1985) definiše nacionalizam kao "težnju" pripadnika neke nacije "za teritorijalnom autonomijom, jedinstvom i nezavi­snošću". On tvrdi da ta definicija odgovara "svakodnevnom diskursu", dodajući da "rutinski i ispravno govorimo о nacio­nalizmu žitelja Kvebeka ili о velškom i arapskom nacionali­zmu" (str. 88­89; slično mišljenje о nacionalizmu imaju, in-ter alia, Coakley, 1992; Schlesinger, 1991). Kao što će se vi-deti, Rogovski je u pravu kada kaže da se na 'nacionalizam' rutinski gleda tako, ali drugo je pitanje da li je to i 'isprav­no'. Time što je usredsređena na autonomiju, jedinstvo i nezavisnost, ta definicija prenebregava pitanje kako se te stvari održavaju kada se jednom postignu. Nije dat nikakav alternativni izraz za ideološki kompleks pomoću kojeg se autonomna nacionalna država održava.

Nacionalizam se tako obično sagledava kao snaga koja stvara nacionalne države ili koja ugrožava stabilnost po­stojećih država. U ovom drugom slučaju, nacionalizam može dobiti vid separatističkih ili ekstremnih fašističkih pokreta. Nacionalizam se može činiti kao razvojna faza, koju zrela društva (ili nacije) prerastu kada se jednom potpuno konsoliduju. Ta pretpostavka se može naći u kla­sičnoj studiji Karla Dojča Nacionalizam i društvena ko­munikacija (Deutsch, 1966). U novije vreme ona je ugra­đena u osnove Hročove izvrsne studije Društveni predu-slovi nacionalnog preporoda u Evropi (Hroch, 1985). Hroč izlaže tezu о tri faze nacionalizma. Prve dve faze po-

Banalni nacionalizam 85

kazuju kako intelektualci bude interesovanje za nacional­nu ideju i kako se ono posle toga širi; poslednja faza na­staje kada se masovni pokret bori da nacionalnu ideju pretvori u nacionalnu državu. Nema daljih faza u kojima bi se opisalo šta se dešava s nacionalizmom kada se nacio­nalna država jednom uspostavi. Stvara se utisak da nacio­nalizam iznenada nestaje.

Nacionalizam, međutim, po tom shvatanju ne nestaje potpuno: on postaje neka vrsta viška u svakodnevnom ži­votu. On ugrožava uspostavljenu državu i njene usposta­vljene rutinske tokove, ili se vraća kada se ti sređeni rutin­ski tokovi prekinu. Pretpostavlja se da je običan život u normalnim državama (onakvim državama u kojima uglav­nom žive analitičari) banalan, bez političkih uzbuđenja i nenacionalistički. Nacionalizam je, nasuprot tome, nešto izuzetno, puno političkog naboja i zanesenjačko.

Antoni Gidens opisuje nacionalizam kao "prevashodno psihološki fenomen" (Giddens, 1985, str. 116; videti i Gid­dens, 1987, str. 178). Nacionalistička osećanja se javljaju kada "poremećaj rutine dovede u opasnost osećanje onto­loške sigurnosti" (1985, str. 218). Pod tim okolnostima "ja­vljaju se regresivni oblici identifikacije s objektom", što dovodi do toga da pojedinci ulažu veliku emocionalnu energiju u simbole nacionalne pripadnosti i u obećanja snažnog vodstva (str. 218). Prema Gidensu, nacionalizam se javlja kada dođe do poremećaja u običnom životu: on je pre izuzetak nego pravilo. Nacionalistička osećanja "ni­su deo uobičajenog društvenog života" (1985, str. 215), nego su "prilično daleko od većine delatnosti svakodnev­nog društvenog života". Nacionalistička osećanja deluju na običan život samo "u prilično neobičnim i često prelaznim uslovima" (str. 218). Psihologija nacionalizma je, prema tome, psihologija izuzetnog emocionalnog raspoloženja

86 Svest о banalnom nacionalizmu

koje izbija u izuzetnim vremenima. Banalne rutine ne sa­mo da nisu prenosioci nacionalizma nego predstavljaju prepreke nacionalizmu.

Analitičari kao što je Gidens koriste izraz 'nacionalizam' za provale 'uzavrelih' nacionalističkih strasti do kojih dolazi u vreme društvenih lomova i koje nalaze izraza u ekstremistič­kim društvenim pokretima. Timi oni ukazuju na jednu po­znatu pojavu - u stvari, na pojavu koja je isuviše često viđana u savremenom svetu. Problem nije u tome šta takve teorije opisuju kao nacionalističko, nego šta izostavljaju. Ako se iz­raz 'nacionalizam' primenjuje samo na burne društvene po­krete, nešto izmiče pažnji teoretičara. To bi bilo kao da one zastave na prilazima benzinskim stanicama i ne postoje.

Problem je u nečem od šireg značaja nego što su zasta­ve. On se tiče nacionalnog identiteta i njegove pretposta­vljene prirodnosti u konsolidovanim nacionalnim država­ma. Moglo bi se tvrditi da se taj identitet uopšte ne održa­va banalnom rutinom, nego da u stvari ima oslonac u izu­zetnim trenucima koji psihički odgovaraju izuzetnim tre­nucima u kojima nastaju nacionalistički pokreti. Kao obja­šnjenje identiteta u nacionalnim državama mogla bi se pre ponuditi dramatična psihologija osećanja, nego banalna psihologija rutine. U svim nacionalnim državama postoje prilike kada se svakodnevne rutinske delatnosti obusta­vljaju i država slavi samu sebe. Tada mogu izbiti na površi­nu patriotska osećanja koja se tokom ostatka godine mo­raju držati daleko od svakodnevnih poslova. Godišnji ka­lendar moderne nacije ponavlja u malom njenu dužu po­litičku istoriju: kratki trenuci nacionalističkih osećanja prekidaju duža razdoblja postojane smirenosti, tokom ko­jih se nacionalizam prividno gubi iz vida.

Nesumnjivo svaka nacija ima svoje nacionalne praznike koji prekidaju rutinske delatnosti. Održavaju se parade na

Banalni nacionalizam 87

dan nezavisnosti, praznuju se dani zahvalnosti i krunisanja, kada građanstvo obeležava ili zajednički slavi sebe i svoju istoriju (Bocock, 1974; Chaney, 1993; Eriksen, 1993). Moglo bi se tvrditi da su te proslave dovoljne da istaknu pripadnost naciji, tako da se ona pamti tokom ostatka godine, kada preo-vlađuje banalna rutina privatnog života. Veliki nacionalni praznici se svakako često doživljavaju kao događaji koji će se 'dugo pamtiti'. Učesnici su svesni da je dan proslave, na koji se svi zajedno podsećaju na naciju, sam po sebi trenutak koji neba zadržati u pamćenju (Billig, 1990a; Billig and Edwards, 1994). Kasnije će pojedinci i porodice imati svoje priče о tome šta su radili na dan kada su se princ i princeza venčali ili kada je kraljica krunisana (Bilig, 1992; Ziegler, 1977).

To su konvencionalni karnevali viška emocija, jer uče­snici očekuju da će se posebno osećati, bilo da je u pita­nju radost, tuga ili pijanstvo. Taj dan je izdvojen kao prili­ka kada se uobičajene rutinske delatnosti obustavljaju, a pušta na volju izuzetnim osećanjima. Učesnici mogu biti u nedoumici kako da u banalnom okruženju svoga doma obeleže veliki nacionalni praznik, ali sama ta nedoumica otkriva kako posebnost tako i konvencionalnu prirodu te prigode. Istraživači organizacije Mass Observation tražili su od Britanaca da zapisu šta su radili onoga dana 1937. godine kada je Džordž VI bio krunisan za kralja. Jedna le-vičarka je zabeležila u svom dnevniku:

Probudio me savesni kuvar koji je trupkao po kuhinji na spratu iznad mene. Uznemirena neodređenom potrebom da probudim muža nekim odgovarajućim pozdravom. Pospano sam se pitala da li bi "Bože čuvaj kralja!" odgovaralo prilici (muž voli "Srećna Nova godina" i "Srećan rođendan"). Najzad sam se do­voljno rasanila da shvatim da je dovoljno da ga prodrmani. (Jen­nings and Madge, 1987, str. 106)

88 Svest о banalnom nacionalizmu

Za poseban dan koji formalno prekida svakodnevnu rutinu mora se naći neka druga rutina ili konvencionalna shema. Ta posebna rutina mora omogućiti onome koji se njome služi da svojim ponašanjem ispolji očekivano ose-ćanje. Tako se ova žena pita kako da uputi neki patriotski pozdrav primeren prilici. U tom smislu, odgovarajuće ose-ćanje nije zagonetan poriv koji neobjašnjivo goni društve­no biće u nepredvidivom smeru. Ono zavisi i dobija snagu od društvenih oblika koji mogu biti i sami izvedeni iz dru­gih poznatih i konvencionalnih prekida svakodnevne ruti­ne, kao što su rođendani ili dočeci nove godine.

Veliki nacionalni praznici su tako organizovani da se može svesno mahati nacionalnom zastavom i u figurativ­nom i u doslovnom smislu. To, međutim, uopšte nisu i je­dini društveni oblici koji neguju ono što se uopšteno nazi­va nacionalnim identitetom. U razdobljima između tih praznika građani ostaju građani i država ne odumire. Za­stava kojom se privatno mahalo možda će biti savijena i vraćena na tavan, da bude spremna za sledeći dan nezavi­snosti, ali to nije kraj isticanja zastave. Širom sveta nacije ističu svoje zastave iz dana u dan. Za razliku od zastava о proslavama, te zastave uglavnom miruju, nisu pozdravlja­ne niti su zapažene. U stvari, teško je pretpostaviti da su povremeni događaji, izdvojeni iz običnog života, dovoljni da pothranjuju stalnu svest о nacionalnom identitetu. Či­ni se verovatnije da je taj identitet deo jednog banalnijeg načina života u nacionalnoj državi.

Povratak potisnutog

"Ono što je bilo potisnuto sada se vratilo, a zove se na­cionalizam", piše Majki Ignjatijev na početku svoje mnogo

Banalni nacionalizam 89

reklamirane knjige Krv i pripadnost (Ignatieff, 1993, str. 1). Time se nacionalizam odmah označava kao nešto što dolazi i odlazi. Ignjatijevljeva knjiga pokazuje koliko se la­ko - pa i koliko uverljivo - nacionalizam može danas tako prikazivati. Tako prikazan, nacionalizam izgleda kao opa­san, emocionalan i nešto što pripada drugima. Ignjatije-vljevo izlaganje zaslužuje punu pažnju po onome što izostavlja. Kao što će se videti, njegov prikaz nacionalizma, zajedno s onim što je u njemu izostavljeno, u potpunosti odgovara temama koje su u samoj osnovi široko prihvaće­nih socioloških uverenja.

U Ignjatijevljevoj knjizi se izlaže mišljenje о nacionali­zmu koje je široko rasprostranjeno i u naučnoj i u široj javnosti. Knjiga Krv i pripadnost je pratila jednu televizij­sku seriju koju je snimio BBC, a prava za njeno prikaziva­nje otkupljivana su širom sveta. Izlazila je u nastavcima i u jednom britanskom nedeljniku. Najavljujući prvi od tih nastavaka, list Independent on Sunday je pisao "moderni nacionalizam nije nikada bio vatreniji i žešći poziv na oku­pljanje i na oružje nego sada" (24. oktobar 1993).

Ignjatijevljeva poruka je poruka upozorenja. Usredsre-dujući se na šest područja - Hrvatsku/Srbiju, Nemačku, Ukrajinu, Kvebek, Kurdistan i Severnu Irsku - on opisuje kako iracionalne snage etničkog nacionalizma provaljuju i počinju da se nadnose nad savremeni svet. Pad komuni­zma i razvoj globalnih komunikacija ne samo da ne naja­vljuju jedan nov svet racionalne saradnje nego izgleda da­ju maha i jednoj iskonskoj reakciji: "ključni narativ novog svetskog poretka je raspad nacionalnih država u etničkim građanskim ratovima" (1993, str. 2).

Teza о povratku potisnutog lako se danas zastupa. Ši­rom Evrope oživljavaju fašistički porivi u vidu stranaka ko­je proglašavaju politiku nacionalnog preporoda. Političke

90 Svest о banalnom nacionalizmu

partije u Rumuniji i Mađarskoj privlače veliki broj glasača svojim porukama protiv Roma i stranaca. U Rusiji je tre­nutno najjača parlamentarna stranka takozvana Liberalno-demokratska partija, koja se zalaže za veću i etnički čistu naciju. Devedesetih godina XX veka francuski Nacionalni front je redovno privlačio između 12 i 15 procenata fran­cuskog biračkog tela, dok je u prethodnoj deceniji jedva skupljao 1 odsto (Hainsworth, 1992). Vlaams Block je po­stao najpopularnija stranka u Antverpenu (Husbands, 1992). Najuočljiviji primer povratka fašizma pruža Italija, gde je 1994. godine MSI (Italijanski socijalni pokret), pro-menivši ime u Nacionalni savez, ušao u Berluskonijevu koalicionu vladu. Kada se to dešava, fašizam se ne vraća na margine politike, nego u istorijska jezgra Evrope. Nije stoga čudno što se čini da se vraća ono što je potisnuto.

Teza о opasnom i iracionalnom povratku nacionalizma široko se prihvata u spisima akademskih sociologa. M. Te­hrenijen, slično Ignjatijevu, izlaže priču о potiskivanju i po­vratku. On smatra da su tokom hladnog rata "etničnost i et­nički diskurs...ostali potisnuti" jer su u to vreme "univerzali-stičke ideološke pretenzije komunizma i liberalizma osta­vljale malo prostora za etničke i nacionalne zahteve" (Te-hranian, 1993, str. 193). Prema Tehrenijenu, "okončanje hladnog rata oslobodilo je centrifugalne, etničke i plemen­ske sile unutar nacionalnih država" (str. 193). Sada naciona­lizam preti da potpuno poremeti novi svetski poredak.

Vredi pomenuti jednu karakteristiku tih priča о poti­skivanju i povratku. Tvrdnja da se nacionalizam vraća pod-razumeva da nije bio prisutan. Sudeći po takvim komenta­rima, svet konsolidovanih nacija je nulta tačka nacionali­zma. Ratovi koje vode demokratske države, za razliku od ratova koje vode pobunjeničke snage, nisu žigosani kao nacionalistički. Ignjatijev skoro i ne pominje Vijetnamski

Banalni nacionalizam 91

ili Foklandski rat, a pogotovu ćuti о raznim upadima Sje­dinjenih Država u Koreju, Panamu ili Grenadu. On ne po­minje ni široku podršku koja je pružana američkim voj­nim akcijama, bar dok su bile uspešno vodene. On ratove koji su izbijali tokom razdoblja takozvanog mirujućeg na­cionalizma ne obeležava kao nacionalističke, uprkos patri­otskoj retorici koja ih je pratila. Štaviše, i sam hladni rat je opisivan nacionalističkim izrazima. Zatani i Bramel (Yatani and Bramel, 1984) su proučavali rezultate ispitivanja jav­nog mnjenja i došli do zaključka da je američka javnost na lo suočavanje dve velike, univerzalističke ideologije gleda­la kao na sukob između dve nacije: komunizam je bio ru­ski, a kapitalizam američki.

Istini za volju, Ignjatijev ne zaboravlja potpuno naciona­lizam konsolidovanih država. On ga se priseća samo da bi ga zaboravio. On pravi razliku između 'etničkog' i 'građan­skog' nacionalizma. Etnički nacionalizam je ona prenaglaše­na, uzavrela vrsta jer se zasniva na 'krvnim vezama' (1993, str. 6) . To je nacionalizam uskogrudih, netrpeljivih ljudi. Ig­njatijev se ograđuje od etničkog nacionalizma, izjavljujući "Ja sam građanski nacionalista" (str. 9). Građanski nacionali­zam je, prema Ignjatijevu, političko uverenje na kojem se zasniva građansko zajedništvo i koje je nastalo iz univerzali-stičkih filozofskih učenja prosvetiteljstva. To je, piše on, na­cionalizam konsolidovanih evropskih demokratija u njiho­vom najboljem vidu. Uprkos tome što tvrdi da je građanski nacionalista, on poriče da je lično lojalan bilo kojoj poseb­noj nacionalnoj državi. On ne prikazuje kako 'građanski na­cionalisti' stvaraju nacionalnu državu i njene mitove; kako građanske nacije regrutuju svoje građanstvo u vreme rata; kako povlače sopstvene granice; kako određuju međe 'dru­gih' izvan tih granica; kako se odupiru, ako treba i silom, onim pokretima koji pokušavaju da izmene te granice; i ta-

92 Svest о banalnom nacionalizmu

ко dalje. U stvari, čini se da se nacionalizam 'građanskog nacionalizma' gubi iz vidnog polja.

I odista, građanski nacionalizam se kao celina tekstual­no gubi iz vidnog polja. Kada Ignjatijev pominje 'naciona­lizam' bez bližeg određenja, on ima na umu njegov etnički oblik: "Nacionalizam daje legitimitet pozivanju na krvne veze" (str. 6) . Tako se etnički nacionalizam javlja takoreći kao srž sveukupnog nacionalizma. 'Nacionalizam' koji je bio potisnut, ali koji se sada vratio, pripada, naravno, onoj opasnoj vrsti. Ignjatijevljevi izdavači taj stav ističu na omo­tu knjige: "Moderni nacionalizam je jezik krvi: poziv na oružje koji se može završiti u užasima etničkog čišćenja". Višak nacionalizma je postao osnovni tip, njegov benigni oblik je izbačen iz te kategorije.

Dok god se 'problemi nacionalizma' definišu na taj na­čin, ideologija na osnovu koje se konsolidovane zapadne nacije reprodukuju kao nacije može se uzeti kao nešto što se samo po sebi razume. Zalivski rat se gubi iz teorijskog delokruga, a isto tako i nacionalizam konsolidovanih, de­mokratskih nacija. Takav način predstavljanja nacionalizma je široko rasprostranjen. Opisujući politička zbivanja u Se-vernoj Irskoj, britanski mediji po pravilu upotrebljavaju iz­raz 'nacionalisti' kada govore о onima koji žele da ukinu granicu između Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Irske, naročito ako se zalažu za primenu sile u ostvarenju tog ci­lja. Za razliku od toga, vlada britanske nacionalne države se ne naziva 'nacionalističkom', iako i ona može da upotrebi silu radi očuvanja postojećih nacionalnih granica. Cesto se čini da izraz 'nacionalistički' ima magnetsku privlačnost za kritički pridev 'ekstremni' u analizi sila u polju uobičajene semantike. Ta povezanost podrazumeva da oni koji žele da izmene političku kartu nacija imaju neopravdan višak žara, koji treba obeležiti kao nacionalistički.

Banalni nacionalizam 93

Za to se mogu navesti primeri iz britanskih novina. U ovom, kao i u drugim slučajevima, važno je ne uzimati pri-mere iz popularne štampe, čiji su šovinistički ekscesi do­bro dokumentovani (Taylor, 1991). Nacionalizam je suvi­še opšta pojava da bi se pripisivao samo pripadnicima rad­ničke klase koji čitaju popularne novine, kao da smo 'mi', liberalni pripadnici obrazovane klase, daleko od tako ne­čega. 'Naše' novine, na 'našem' stolu dok ujutro sedamo za doručak, sadrže rutinska podsećanja te vrste, isto kao i 'naše' sociološke i psihološke teorije.

Guardian, najliberalniji britanski ozbiljan list levog centra, važan je u tom pogledu. Bila bi potrebna podrob­na analiza da bi se potkrepilo ovo opšte zapažanje о izra­zu 'nacionalizam', ali ovde možemo ukratko navesti neko­liko ilustrativnih primera. Jedan članak о Srbiji je imao na­slov "Nacionalisti ulaze u sukob s Miloševićem". U prvoj rečenici se tvrdi: " Problemi srpskog predsednika Sloboda-na Miloševića će se povećati danas, kada ekstremni nacio­nalisti podnesu predlog za izglasavanje nepoverenja vladi Socijalističke partije Srbije" (7. oktobar 1993). Pisac članka ni jedan jedini put ne upotrebljava reč 'nacionalistički' da opiše srpsku vladu ili njenog predsednika. Za Miloševića, koji je bio tvorac ideje velike Srbije, a samim tim smanje­ne Bosne i Hrvatske, kaže se da učvršćuje svoju vlast, po­što je "suštinski dobio ratove u Hrvatskoj i Bosni". Izraz 'ekstremni nacionalisti' odnosi se na one iste ljude koji su u naslovu pomenuti samo kao 'nacionalisti'. Tako se pred­sednik i njegova država izuzimaju iz kategorije 'nacionali­stičkog'. Teritorija stečena osvajačkim ratom je na putu da dobije međunarodno priznanje. Do tog obeležavanja šta je nacionalizam (a, posredno, i šta nije nacionalizam) do­lazi nezavisno od spoljašnjih argumenata. Ono je usađeno

94 Svest о banalnom nacionalizmu

u samu retoriku opštih shvatanja, koja daje jezička sred­stva za izlaganje spoljašnjih argumenata.

Drugi primer se takode tiče balkanske politike. Jedan članak donosi izveštaj о otvaranju muzeja posvećenog Srbiji na grčkom ostrvu Krfu. Prvi pasus uspostavlja opšti ton:

U poredenju s drugim plamenim izlivima žarkog nacionali­zma, bio je to izvrstan prizor. Tu je bio episkop sa svojim zlat­nim krstom i upućivao blagoslov od kojeg su i odraslima navira­le suze na oči. Muški hor, u svečanim odelima i okružen cvećem i zastavama, pevao je rodoljubive pesme. {Guardian, 6. septem­bar 1993)

Taj događaj nije bio zvanična državna proslava. Njega je organizovala jedna grupa koja želi da izmeni, a ne zašti­ti, postojeće državne granice. U tom kontekstu, pridev 'plameni' se tekstualno vezuje s rečju 'nacionalizam'. Autor polazi od pretpostavke da će čitaoci biti upoznati s pojmom 'vatreni izlivi nacionalizma' i shvatiti da je to bio 'izvrstan' primer jedne svima poznate opšte pojave. U zva-ničnim prilikama u 'našim' konsolidovanim nacijama, kao što su ručkovi za šefove država ili otkrivanje novih nacio­nalnih spomenika, često viđamo slične elemente: zastave, cveće, sveštenike u smešnoj odeći i prigodne rodoljubive melodije. Te prigode se, međutim, retko opisuju kao izra­zi nacionalizma, a pogotovu ne kao izrazi 'platnenog naci­onalizma'.

Ta retorika distancira 'nas' od 'njih', 'naš' svet od 'njiho­vog'. A podrazumeva se da 'mi', pisac i čitaoci, pripadamo razboritom svetu, nultoj tački nacionalizma. U tim novin­skim izveštajima i u Ignjatijevljovoj knjizi nacionalizam je, rutinski se podrazumeva, svojstvo drugih. Frojd je tvrdio da projiciranje zavisi od zaboravljanja. On je imao u vidu slu­čajeve kada pojedinac potiskuje iz svesti lična iskustva iz

Banalni nacionalizam 95

prošlosti. Postoji, analogno tome, i jedan oblik kolektivnog zaboravljanja i kolektivnog projiciranja. Uobičajen način razmišljanja može dovesti, zbog praznina u rečniku i zahva­ljujući britkoj retorici klišea, do neke vrste kolektivne am­nezije. Ta projekcija je postala neka vrsta opšte mentalne navike. 'Naš' nacionalizam se rutinski zaboravlja, jer se ne imenuje kao nacionalizam. Ceo pojam nacionalizma se pro­jicira na druge. Ali uporno se pokazuje da se ne vraća samo njihov' nacionalizam; vraća se i 'naš'.

Zaboravljanje pozdravljane zastave

U dvostruko zanemarivanje banalnog nacionalizma spada i to što i naučnici zaboravljaju ono što se rutinski zaboravlja. Ljudi u konsolidovanim nacijama previđaju ru­tinsko isticanje nacionalne pripadnosti. Sredstva kojima se to postiže stapaju se s pozadinom, jer mi 'naš' poseban svet doživljavamo kao jedini svet. Rutinska rasejanost zbog koje ne zapažamo zastavu kojom se ne maše ili dru­ga znamenja pripadnosti naciji odražena je i u akadem­skim teorijskim razmatranjima. Ne izmiču pažnji, među­tim, samo zastave kojima se ne maše. Čak nam i pozdra­vljane zastave mogu izgledati toliko poznate - toliko često viđane - da ne obraćamo pažnju na njih.

Od osamdesetih godina XIX veka učenici u američkim školama staju svakoga jutra pred nacionalnu zastavu. Sto­jeći u stavu mirno, često s rukom na srcu, oni se zavetuju na "odanost zastavi Sjedinjenih Američkih Država i repu­blici koju ona predstavlja, jednoj naciji pod Bogom, neo­dvojivoj od slobode i pravde za sve". Taj ceremonijal pred­stavlja ritualno potvrđivanje nacionalnog jedinstva. Deca, znajući da je to način na koji počinje školski dan, primiče

96 Svest о banalnom nacionalizmu

kao nešto što se samo po sebi razume da i drugi đaci, ši­rom domovine, na isti način počinju svoj dan i da su tako činili i njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja, ako su se školovali u Sjedinjenim Državama. Možda će čak i po­misliti da tako počinje školski dan u celom svetu. To ne znači da je um svakoga učenika svakog bogovetnog škol­skog dana obuzet svešću о nacionalnom jedinstvu. Ali to nesumnjivo znači da nacija rutinski slavi samu sebe.

Eto, pomislio bi čovek, rituala koji američki sociolozi i socijalni psiholozi sigurno neprekidno proučavaju. Treba­lo bi da im bude milo što nadohvat ruke imaju takvu dir-kemovsku1 ceremoniju. Staviše, ta ceremonija se ponavlja sa sistematičnošću laboratorijskog eksperimenta, tako da se mikroprocesi kretnji, intonacije i stava mogu proučavati uzastopno i pod kontrolisanim okolnostima. Trebalo bi da to bude dar Božji za funkcionaliste, teoreti­čare uloga i mikro-sociologe, da i ne pominjemo antropo­loge, koji bi mogli da obave svoje terensko istraživanje i da ipak stignu kući na ručak. To je, međutim, izazvalo za-nemarljivo malo naučnog interesovanja. Antropolozi su radije odlazili u rezervate američkih domorodaca nego u učionice centralne Ajove. Kada je Renan pominjao 'kult zastave', ceremonije kao svakodnevno pozdravljanje zasta­ve bile su još u povoju. Njihova neobičnost je padala u oči. Jedno stoleće kasnije mistika zavetovanja šarenom ko­madu tkanine postala je toliko poznata da se čini da više i nije vredna pažnje. Prenebregavanje zastave u teorijskim razmatranjima možda je isto toliko značajno kao i sam taj čin.

1 Emile Durkheim (1858-1917), francuski sociolog, smatrao je da ceremonijama i ritualima društvo sebe slavi i tako simbolički učvršćuje. - Prim. prev.

Banalni nacionalizam 97

Jedan od malobrojnih američkih naučnika koji je skre­nuo pažnju na taj obred je psihoterapeut Robert Koulz. U svojoj knjizi Politički život dece on navodi razgovore s đa­cima u SAD i u drugim državama. On primećuje da se po­zdravljanje zastave ne obavlja na potpuno isti način na ce-loj teritoriji Sjedinjenih Država. U školama s pretežno cr­načkom decom, ta ceremonija se ponekad izvodi više po dužnosti; jedan nastavnik je rekao Koulzu da "to nije do­bar način da se započne dan" (Coles, 1986, str. 35). Za drugu decu, izveštava Koulz, pozdravljanje zastave "može biti prilika za iskreno izražavanje osećanja" (str. 36). Jedan devetogodišnjak je rekao Koulzu da je jedan njegov stric narednik u vojsci, a drugi u policijskoj službi; dečak je po-setio vojne baze; video je zastavu u crkvi; molio se za svo­ju zemlju. On je bio jedan od one dece belaca iz srednje klase kojima zastava mnogo znači. Većina, može se pret­postaviti, tu rutinu najčešće i obavlja rutinski. Čak se i onaj mali dečak koji je patriotski pričao Koulzu о svojim stričevima možda tokom ceremonije povremeno meško-ljio, došaptavao s drugima ili podgurkivao onoga do sebe. Nažalost, znamo samo ono što je mali dečak pričao odra­slom posetiocu о svom primernom ponašanju, a ne kako se vladao iz dana u dan.

Koulz je, međutim, primetio ono što drugi sociolozi previđaju. Značaj ceremonije se ne umanjuje ako se na nju gleda kao na rutinsko, a ne kao na snažno doživljeno isku­stvo. Čak bi se moglo reći da je taj značaj i povećan: sakral­no je postalo deo svakodnevnog života umesto da bude ograničeno na poseban kultni prostor ili na svetkovinu koja pada u određeni dan. Značajno je da Koulz ne gleda na na­cionalizam kao na prolazno osećanje ili kao na izuzetnu po­javu: "Nacionalizam nalazi puta u skoro svaki deo duhov­nog života" (1986, str. 60). On i ne projicira nacionalizam

98 Svest о banalnom nacionalizmu

na drage: "Nacionalizam je konstanta u životu većine nas i nesumnjivo se mora na razne načine ugraditi u naše razmi­šljanje, a naporedo s proticanjem našeg života iskazivaće se u sve raznovrsnijim i složenijim oblicima" (str. 59).

Koulzov stav je neobičan u pogledu dve stvari. Prvo, on gleda na pozdravljanje zastave kao psihološki značajno u razvoju pogleda na svet mladih Amerikanaca. Drugo, on vidi nacionalizam kao nešto što je sveprisutno u njegovoj zemlji, što je neobično za jednog američkog naučnika. Ja­vlja se jedna zanimljiva mogućnost: ta dva stava su možda povezana. Ili, pre, možda je povezano odsustvo i jednog i drugog u velikom delu društvenih nauka. Možda se u kon­vencionalno sociološko mišljenje uvrežila navika mišljenja koja dovodi do intelektualne amnezije. Ta navika navodi analitičare, naročito one u Sjedinjenim Državama, da za­boravljaju one zastave koje se svakodnevno pozdravljaju i one koje ostaju nepozdravljene. Ona, osim toga, navodi analitičare da zaboravljaju 'naš' nacionalizam.

Nacionalizam i ustaljena sociološka gledišta

Ako postoji navika mišljenja koja dovodi do teorijske amnezije, onda to nije lična osobina nekog pojedinačnog naučnika. Ona odražava nešto mnogo raširenije i dublje ukorenjeno: prihvaćena uverenja u društvenim naukama, a naročito u sociologiji. Ta uvrežena uverenja su, možemo pretpostaviti, usađena u intelektualne navike onih koji se profesionalno bave sociologijom. Ona određuju koje su te­me zanimljive i sociološki relevantne, a koje su periferne.

Navike mišljenja u nekoj naučnoj disciplini sadržane su u osnovnim pretpostavkama od kojih ona polazi i u ru­tinskoj retorskoj praksi (Brown, 1977, 1994; McCloskey,

Banalni nacionalizam 99

1985; Nelson et al., 1987). To su navike koje se retko do­vode u pitanje, jer bi to moglo izgledati kao da se ugroža­vaju same osnove discipline. Uverenja koja disciplina pri­hvata mogu se naći u značajnim, intelektualnim delima, kao i u lepo opremljenim udžbenicima namenjenim širo­kim krugovima studenata. U stvari, udžbenici su često do­bar izvor ako se želi utvrditi koja su mišljenja opšte pri­hvaćena u društvenim naukama (Billig, 1990b; Stringer, 1990). Udžbenici, čiji je cilj da novoj generaciji učenika prenesu viđenje discipline, obično nude opšte prihvaćena gledišta u obliku koji se lako usvaja.

I letimičan pogled na predmetne registre standardnih udžbenika sociologije pokazuje da nacionalizam ne spada u značajnije probleme kojima se ta nauka bavi. On to sva­kako nije u dva udžbenika nastala tokom takozvanog mi-rujućeg perioda nacionalizma: u Kornblumovoj Sociologi­ji u svetu koji se menja (1988) i Mejsionisovoj Sociologiji (1989). Oba teksta namenjena su velikom tržištu američ­kih studenata. Njihovi predmetni registri ne posvećuju pojmu 'nacionalizam' više od po dve strane. U registru najčešće korišćenog britanskog udžbenika, Sociologiji Ha-ralambosa i Holborna (1991), nacionalizam se uopšte ne javlja. Slično se može reći i za značajne naučne tekstove. Društvena teorija danas, čiji su priređivači Terner i Gi-dens (Turner and Giddens, 1987), uticajan je zbornik koji pruža opšti pregled važnijih struja u savremenoj sociolo­škoj teoriji. Predmetni registar ima duge odeljke za poj­move 'klasa', 'društvena struktura' i tako dalje, ali se za 'nacionalizam' navode samo dve strane. Te dve strane ba­ve se više pokretima 'rasnih ili etničkih manjina' unutar nacija nego nacionalizmom kao nacionalizmom (Mili-band, 1987, str. 342). Da navedemo još jedan primer: va­žna i povoljno ocenjena analiza novih uslova modernosti,

100 Svest о banalnom nacionalizmu

Društvo rizika Ulriha Beka, ne pominje nacionalizam u registru. U njoj se ipak ukratko pominje podrivanje nacio­nalnih granica kao deo jednog stanja koje nas navodi da na "utopiju svetskog društva gledamo kao na nešto realni­je ili bar neodložnije" (Beck, 1992, str. 47). Nacionalizam se u njoj ne samo ne vraća nego se čak ne prikazuje ni kao potisnut. Ali ako se i vrati, put mu je otvoren da se vrati kao poseban predmet proučavanja, a ne kao endemsko stanje ovog vremena.

Sociolozi su još od klasičnih radova Dirkema i Vebera predstavljali sociologiju kao proučavanje 'društva'. U tom smislu sociolozi rutinski definišu svoju disciplinu. Edvard Šils u svom članku о 'Sociologiji' u Enciklopediji društve-nih nauka opisuje sociologiju kao "trenutno nesistemati­zovan korpus znanja stečen proučavanjem celine i delova društva" (The Social Science Encyclopedia, 1985, str. 799) . Prema Kornblumu, "Sociologija je naučno proučavanje ljudskih društava i ljudskog ponašanja u mnogobrojnim grupama koje čine jedno društvo" (Kornblum, 1988, str. 4) . Mejsionis počinje svoj udžbenik definicijom sociologi­je kao "naučno proučavanje društva i društvenih delatno­sti ljudskih bića" (Macionis, 1989, str. 2) . Haralambos i Holborn definišu sociološku teoriju kao "skup ideja koje imaju za cilj da objasne kako deluje društvo ili pojedini vi­dovi društva" (Haralambos and Holborn, 1991, str. 8) . U svim tim definicijama se podrazumeva da postoji nešto što je 'društvo' i čije postojanje nije uopšte problematično.

Priličan broj kritičara ortodoksne sociologije skreće pa­žnju na to da sociolozi prihvataju postojanje 'društva' kao nešto što se samo po sebi razume. Po Gidensu, to je ter­min koji je "dobrim delom neispitan" u sociološkom dis-kursu (Giddens, 1987, str. 25). Imanuel Volerstin tvrdi "nijedan pojam se u modernim društvenim naukama ne

Banalni nacionalizam 101

koristi češće nego društvo, i nijedan pojam se ne koristi više automatski i bez razmišljanja nego društvo" (Wallerstein, 1987, str. 315) . Izlažući slično mišljenje, Man izjavljuje da bi on, kada bi mogao, "potpuno ukinuo pojam 'društva'" (Mann, 1986, str. 2; videti i Bauman, 1992a, 1992b; Mann, 1992; McCrone, 1992; Turner, 1990), Problem nije u to­me što sociolozi ne definišu 'društvo' u udžbenicima ili te­orijskim delima. Problem je u tome što se polazi od pret­postavke da ćemo 'mi', čitaoci, manje-više znati šta je 'dru­štvo'; 'mi' imamo opšte usvojena shvatanja о tome šta je društvo' (Bowers and Iwi, 1993).

Često se pokazuje da je 'društvo', koje je u samom sre­dištu onoga iz čega sociologija izvodi definiciju sebe sa­me, stvoreno po slici i prilici nacionalne države. U stvari, ima svedočanstava da je u slučaju Maksa Vebera njegova podrška nemačkom političkom nacionalizmu neposredno uticala na njegovo shvatanje 'društva' (Anderson, 1992). Ta veza se održava i u današnjim udžbenicima. Pošto je definisao sociologiju kao naučno proučavanje 'društva', Mejsionis daje, što je neuobičajeno, i definiciju 'društva': to je "narod čiji pripadnici međusobno deluju unutar jed­nog ograničenog prostora i dele istu kulturu" (Macionis, 1989, str. 9) . To, naravno, potpuno odgovara onome kako 'nacije' obično vide sebe same i kako ih vide i teoretičari: kao narode koji imaju jednu kulturu, ograničenu teritori­ju i posebne veze zasnovane na uzajamnom delovanju. Za sociologe definicija njihove discipline kao 'nauke о dru­štvu' predstavlja banalni kliše; a podjednako banalnom smatraju i naviku mišljenja po kojoj se 'društvo' zamišlja kao omeđena, nezavisna celina. Pre više godina Norbert Hajes je dobro izložio taj problem: "Mnogi sociolozi XX veka kada govore о 'društvu' više nemaju na umu (kao nji­hovi prethodnici) 'buržoasko društvo' ili 'ljudsko društvo',

102 Svest о banalnom nacionalizmu

kao nešto opštije od države, nego sve više prihvataju do­nekle razvodnjenu idealnu sliku nacionalne države" (Elias, 1978, str. 241) .

Treba istaći još nešto. Fraza 'nauka о društvu' podrazu­meva da se na društva može gledati kao na samodovoljne celine, pri čemu je 'društvo' nešto što treba proučavati odvojeno od svega. Ta disciplina se usredsredila na istorij-ski razvoj društvenih odnosa unutar 'društva' ili grupa, da upotrebimo Kornblumov izraz, koje sačinjavaju društvo. Na taj način ona zanemaruje odnose između 'društava', pa čak i ne postavlja pitanje otkud svet 'društava', da i ne pominjemo svet nacija (Wallerstein, 1987). Bauman tvrdi da granice 'društva' (shvaćenog u smislu nacionalne drža­ve) ograničavaju shvatanje sociologa о društvenom svetu (Bauman, 1992a). Na ono što je izvan 'društva' gleda se kao na neispitanu 'okolinu'. Međutim, nacije (ili 'društva') postoje i u svetu drugih nacija (ili 'društava'). Kao ideolo­gija raširena po ćelom svetu, nacionalizam je uvek bio in­ternacionalna ideologija. Nacije nisu nikada bile hermetič-ki zatvorene, nego su, kao što Bauman kaže, "nacionalne države, ti prototipi teorijskih društava, bile porozne" (Ba­uman, str. 57). Ako je ortodoksna sociologija uglavnom zanemarivala međusobnu povezanost nacije i sveta nacija, onda je ona još manje opremljena za proučavanje kultura i epoha kao što je srednjovekovna Evropa, u kojoj oblici zajednica nisu vidljivo organizovani u jasno odeljene celi­ne.

Naglašavanje 'društva' i implicitno predstavljanje 'dru­štva' po uzoru na naciju ne samo da nisu doveli do toga da nacionalno osećanje izbije u prvi plan sociološkog is­traživanja nego su opredmetili i prikrili to osećanje. 'Dru­štvo' se shvata kao opšta celina. Pretpostavlja se da celo-kupan društveni život ljudi teče unutar 'društva'; 'društva'

Banalni nacionalizam 103

se mogu naći gde god ljudska bića žive društveno. Proble­matika kojom se bavi ortodoksna sociologija, naročito parsonovska sociologija, jeste kako članovi nekog 'dru­štva' postaju toliko socijalizovani da prihvataju 'vrednosti', 'norme' i 'kulturu' svoga 'društva'. Haralambos i Holborn upoznaju čitaoce upravo s tim pojmovima u prvom pogla­vlju svog udžbenika (Haralambos and Holborn, 1991). To su sve opšti izrazi: pretpostavka je da sva 'društva' imaju norme' i 'vrednosti'. Sledstveno tome, 'naše' društvo nije

jedinstveno, nego primer nečega što je opšte. Predstava о 'našem' društvu se, međutim, podudara s

nacionalnom državom. Kornblum u svom udžbeniku tvrdi da je nacionalna država "društvena celina koju najveći broj ljudi u današnjem svetu smatra samim 'društvom'" (Korn­blum, 1988, str. 72). Ako je nacija samo varijanta nečeg opšteg ('društva'), procesi kojima se ona obnavlja se ne moraju označiti posebnim recima. Njena posebna svojstva se mogu obuhvatiti opštim izrazima kao što su 'norma', 'vrednost', 'socijalizacija', itd. U tom kontekstu, 'nacionali­zam' se ne mora ni pojaviti. Ipak, on se može vratiti kao poseban predmet proučavanja da označi one koji se bore da ostvare vlastito 'društvo', ili one koji bi mogli ugroziti celovitost 'našeg' društva, ili pak one koji zastupaju eks­tremističku, fašističku politiku nacionalnosti. Ako ono što je potisnuto nastavi da se dramatično vraća u Istočnoj Evropi i u drugim oblastima, onda će udžbenici sociologi­je u svojim budućim izdanjima verovatno imati nove odeljke ili čak i nova poglavlja о nacionalizmu. Ako se to i desi, na nacionalizam će se još uvek gledati kao na nešto što je izuzetno, čak i slučajno. On će predstavljati poseban predmet proučavanja. Na 'društvo' zamišljeno po uzoru na 'našu' naciju će se i dalje gledati kao na nešto što je

104 Svest о banalnom nacionalizmu

univerzalno. Na taj način 'naš' nacionalizam se ne mora vratiti tekstualno.

Takva opšta sociološka uverenja mogu ostaviti traga na proučavanje pojedinačnih nacija. Na primer, kada američ­ki sociolozi razmatraju stanje američkog 'društva', oni če­sto previđaju nacionalnu dimenziju svoje teme, pa ono što je posebno pretvaraju u opštu kategoriju (Woodiwiss, 1993). Na primer, knjiga Navike srca, koju su napisali Be-lah i saradnici, izvrsno je napisana studija u kojoj se raz­matra uticaj individualizma na savemenu američku kultu­ru, a zasnovana je na intervjuima о vrlo raznovrsnim te­mama s velikim brojem američkih građana. Delo je privu­klo širok krug čitalaca i postalo najprodavanija knjiga iz esejistike u Sjedinjenim Državama. Autori šalju poruku upozorenja svojim tvrdnjama da individualizam podriva osećanje zajedništva. Prema njima, "mi živimo u društvu koje nas podstiče da presecamo veze s prošlošću... ni jedna tradicija i nijedna zajednica u Sjedinjenim Državama nije iznad kritike" (Bellah et al., 1986, str. 154).

Značajno je kako je ta tvrdnja sročena. Ta svest о za­jedništvu koja se gubi odnosi se na osećanja prema svom lokalnom području ili mestu. Još uvek postoji neko pret­postavljeno mesto u kojem se osećanje zajedništva i tradi­cije postepeno gubi. Kao što autori izjavljuju, "mi živimo u društvu": 'društvo' su, razume se, Sjedinjene Države. A 'mi' kojima se autori obraćaju su Amerikanci. Bez obzira na to koliko 'zajednica' opadala, nacionalno društvo nastavlja da postoji. U analizi ovih autora previđa se, čini se, osećanje pripadnosti američkoj naciji intervjuisanih ljudi: to oseća­nje imaju i autori, jer njihov tekst ističe taj nacionalni identitet. Na taj način autori uzimaju okvir vlastite nacije ('naše društvo') kao nešto što se samo po sebi razume. Uprkos njihovim drugim upozorenjima о urušavanju, oni

Banalni nacionalizam 105

ne nagoveštavaju da Sjedinjene Države neće nastaviti da postoje kao Sjedinjene Države. U stvari, time što 'naše društvo' tretira kao pretpostavljeni kontekst, njihov tekst daje svoj doprinos ukorenjivanju ideje nacije. I uprkos svim podrobnim prikazima zajednice, tradicije i njenog odsustva koje daju ti pisci, oni ne ukazuju posebno na tra­diciju u školama, u kojima mladi Amerikanci rutinski pro­glašavaju jedinstvo svoje nacije pod Bogom.

Naše rodoljublje - njihov nacionalizam

Potisnuto nije potpuno zaboravljeno u ortodoksnim so­ciološkim naučnim radovima, jer se može vratiti u tekstual­no izmenjenom obliku. 'Naša' odanost 'našoj' nacionalnoj državi može se braniti, pa čak i hvaliti. Da bi ta odbrana bila delotvorna, potrebna je retorska razlika. 'Naš' nacionalizam nije predstavljen kao nacionalizam, koji je opasno iraciona­lan, prenaglašen i tuđinski. Za njega je nađen nov identitet, drukčije ime. 'Naš' nacionalizam se javlja kao 'rodoljublje' -blagotvorna, nužna i, često, američka snaga.

Otuda neki sociolozi tvrde da rodoljublje i nacionalizam predstavljaju dva sasvim različita stanja duha. Takvo podvla­čenje razlike bi bilo uverljivo kada bi, osim čisto ideološke potrebe da se 'mi' odvojimo od njih', za to postojala i jasna, nedvosmislena merila. Voker Konor, jedan od vodećih da­našnjih stručnjaka za nacionalizam, tvrdi da nacionalizam i rodoljublje "ne treba brkati s nebrižljivom upotrebom reči" (Connor, 1993, str. 376; videti i Connor, 1978). Po Konoru, nacionalizam je iracionalna, iskonska snaga, "emocionalna privrženost svom narodu" (1993, str. 374). Nacionalisti se često pozivaju na 'krvne veze' da bi pokrenuli te iracionalne snage. Nacionalizam se javlja, tvrdi Konor, u etničkim gru-

108 Svest о banalnom nacionalizmu

43; videti i Doob, 1964). Socijalni psiholog Denijel Bar-Tal tvrdi da je patriotizam funkcionalno pozitivna snaga koja obezbeđuje stabilnost čvrsto povezanim zajednicima, a njihovim pripadnicama pruža osećanje identiteta (Bar-Tal, 1993). On patriotizam definiše kao "privrženost pripadni­ka grupe svojoj grupi i zemlji u kojoj borave" (str. 48) . On tu pozitivnu privrženost razlikuje od šovinizma i naciona­lizma, koji uključuju i negativna osećanja prema pripadni­cima drugih grupa (str. 51).

Problem je u tome kako razlikovati u praksi ta dva na­vodno vrlo različita stanja duha. Čovek ne može prosto da pita potencijalne patriote da li vole svoju zemlju ili mrze strance. Čak će i najekstremniji nacionalisti tvrditi da ima­ju patriotske pobude. Frederik Herc je, pišući u vreme ka­da je Hitler još bio nemački kancelar, to dobro prikazao. Ako bi neko upitao fašiste u šta veruju, oni bi listom odgo­vorili da veruju u "žarku odanost naciji i u to da se njeni interesi moraju postaviti iznad svega drugog" (Hertz, 1944, str. 35). Fašisti će tvrditi da su branioci, a ne napa­dači, a da su protiv stranaca jedino kada oni predstavljaju opasnost za voljenu domovinu. Hitler je, na primer, zami­šljao da brani Nemačku od Jevreja, tvrdeći da "Jevrejin ni­je napadnut, nego napadač" (Mein Kampf, 1972, str. 293) Današnji fašisti isto tako tvrde da oni samo žele da svoju domovinu zaštite od napada, zavere i kvarenja rase (Billig, 1978, str. 224 i d.; Billig, 1991). Mržnja se pravda u ime ljubavi. U svetu nacionalnih država svako tvrdi da postupa u odbranu i da ne ide u rat zato što to želi, nego zato što je to nužno. "Mi ne želimo rat, ali..." uobičajena je fraza političara kada uvode svoju zemlju u rat (Lauerbach, 1989). Čak je i engleski izraz za ratoborni šovinizam - jin­goism - ponikao iz tog stava. "Mi ne želimo da se borimo",

Banalni nacionalizam 109

pevalo se u jednom mjuziklu iz 1878, "ali, tako mi Hrista (by Jingo) ..." (Reader, 1988, str. 46).

Tvrdnju da su nacionalizam i rodoljublje psihološki različiti treba potkrepiti svedočanstvima о različitim stanji­ma duha ili о osnovnim pobudama. Često je odlučnost s kojom se ta tvrdnja izriče uverljivija od empirijskih poda­taka koji joj se navode u prilog. Kosterman i Fešbah tvrde da su našli empirijske dokaze da patriotski stav prema vla­stitoj zemlji nije povezan s negativnim stavom prema stra­nim nacijama (Kosterman and Feshbach, 1989). Njihove tvrdnje i njihove dokaze vredi ispitati: oni ne otkrivaju to­liko objektivnu razliku između nacionalizma i patriotizma koliko želju da se ta razlika dokaže.

Kosterman i Fešbah su dali uzorcima stanovnika Sje­dinjenih Država upitnike о njihovom mišljenju о Ameri­ci. Pošto su analizirali odgovore faktorskom analizom, oni su zaključili da patriotizam i nacionalizam obrazuju odvojene dimenzije, koje se mogu proceniti posebnim skalama. Na patriotskoj skali bile su rečenice kao: "Ja vo­lim svoju zemlju" ili "Ponosan sam kada vidim kako se le­prša američka zastava". U nacionalističkim odgovorima Amerika je poređena s drugim zemljama (na primer, "uopšteno govoreći, što je uticaj Amerike na druge nacije veći, to su one u boljem položaju"). Srednji rezultati na skali patriotizma bili su po pravilu visoki (znatno viši ne­go oni na nacionalističkoj skali), što je pokazivalo da su patriotske izjave о emocionalnoj privrženosti Americi do­bile širu podršku. Uprkos tvrdnjama Kostermana i Fešba­ha о međusobnoj nezavisnosti skala patriotizma i nacio­nalizma, navedeni podaci su u stvari pokazali značajnu korelaciju između te dve skale (1989, Tabela VII, str. 268) . Osim toga, na obe skale se pokazala slična korela­cija s drugim varijablama: na primer, na obe skale prista-

110 Svest о banalnom nacionalizmu

lice Republikanske stranke su bile ispred pristalica De­mokratske stranke (Tabela X, str. 270) .

Kosterman i Fešbah izvlače vrlo dalekosežne zaključke iz svojih podataka. Oni tvrde da njihovi rezultati govore u prilog tvrdnji da postoji "jasno razlikovanje nacionalizma i patriotizma" (str. 273). Oni ukazuju na opasnosti od naci­onalizma: "čovek ne može da se ne zabrine" zbog naciona­lizma, koji podstiče na "ratobornost". Za razliku od toga, patriotizam je dragocen, jer je "za dobrobit nacije znača­jan isto toliko koliko i samopoštovanje za dobrobit poje­dinca"; patriotizam ne samo da ne izaziva ratove nego mo­že čak biti sredstvo za "smanjenje ratobornosti na među­narodnom planu" (str. 273, kurziv u originalu). Do tog za­ključka se dolazi posle svedočanstava о tome da oni s vi­šim nacionalističkim skorom obično imaju i viši patriotski skor. Tako osećanja koja navodno smanjuju ratobornost na međunarodnom planu gaje i oni koji je podstiču, upr­kos tvrdnjama da te dve stvari treba jasno razlučiti. Reklo bi se da su neki drugi činioci, a ne empirijski rezultati, go­nili autore da hvale patriotizam, a kritikuju nacionalizam.

U osnovi takvih tvrdnji leži pretpostavka da do nacio­nalističkih ratova dovodi mržnja prema drugoj zajednici (a ne ljubav prema svojoj zajednici). To je skoro sigurno pre-terano uprošćavanje. U jednoj značajnoj studiji, Žan Betke Elštejn tvrdi da su u XIX veku milioni ljudi polazili u rat ne toliko iz mržnje prema neprijatelju, koliko iz "sprem­nosti na žrtvovanje" (Jean Bethke Elshtain, 1993). Sprem­nost da se pogine za stvar domovine prethodi pobudi za ubijanjem. Elementi te spremnosti na žrtvovanje za stvar nacije nalaze se na vrhu spiska na 'skali patriotizma': lju­bav prema zastavi, 'veliki ponos zemljom koja je naša Amerika', značaj 'koji pridajem službi svojoj zemlji', i tako dalje. Kao što pokazuje studija Kostermana i Fešbaha, ta-

Banalni nacionalizam 111

kva osećanja su široko rasprostranjena među američkim muškarcima i ženama. Moglo bi se tvrditi da ta zajednička osećanja čine pozadinu jedinstvenog nacionalnog stava koji bi se zauzeo ako bi se učinilo da neka druga nacija ugrožava ponos, politiku ili ekonomiju 'naše' velike Ame­rike.

To je kontekst onih dvostruko zaboravljenih zastava. Za razliku od onoga što su ispitanici tvrdili u svojim odgo­vorima na anketna pitanja, oni se ne osećaju ponosnim kad god vide da se vijori američka zastava. Oni je viđaju suviše često da bi se svaki put tako osećali. Oni je viđaju suviše često da bi čak i bili svesni da je vide. Te zastave, zajedno s drugim rutinskim znamenjima nacionalne pri­padnosti, deluju kao nesvesni podsetnici koji predupre-đuju opasnost kolektivne amnezije. Građani, međutim, ne zaboravljaju odgovore koji se od njih očekuju kada dru­štvene okolnosti to zahtevaju: oni znaju da izjave da ih za­stava ispunjava uzvišenim osećanjima. Sve to vreme zabo­rav se udvostručava. Sociolozi su zavirili u najintimnije vi­dove modernog života. Oni su izračunali i koliko seksual­nih fantazija ima dnevno prosečan odrastao Amerikanac. Ali niko nikada nije pokušao da izvrši popis zastava. Niko ne pita koliko će zvezdica i pruga prosečan Amerikanac verovatno videti u toku jednog dana. Niti kakav je uticaj sveg tog isticanja zastava.

NACIONALNI IDENTITET U SVETU NACIJA

Lako je zamišljati da se problemi nacionalizma svode na pitanja 'identiteta'. Na prvi pogled se čini da 'identitet' u velikoj meri objašnjava mnoge stvari u vezi s nacionali­zmom. Biti Nemac ili Francuz psihološki znači imati ne-mački ili francuski 'identitet'; nacionalne države su ugro­žavane traganjem za 'identitetom'; rodoljubive proslave učvršćuju osećanje nacionalnog 'identiteta'; 'politika iden­titeta' je reakcija na krizu modernog 'identiteta'; i tako da­lje. 'Identitet' je izgleda postao uobičajeno objašnjenje ili dijagnoza. Kao što piše Džon Šoter, "'identitet' je postao lozinka ovog vremena" (Shotter, 1993a, str. 188).

Tu lozinku, međutim, treba koristiti oprezno, jer često objašnjava manje nego što se čini. Može se reći da rutin­sko isticanje nacionalne pripadnosti, о kojem je bilo reči u prethodnom poglavlju, jača 'nacionalni identitet' u sa-vremenim konsolidovanim nacionalnim državama. Ali šta 'nacionalni identitet' znači u tom kontekstu? On se svaka­ko ne odnosi na neko unutrašnje osećanje - trenutnu oza-renost rodoljubivom svešću - koje doživljavaju svi kada prođu pored istaknute zastave. To ne znači ni da svi u na­cionalnoj državi postaju identični. Kao što ističe Stjuart Hol, "shvatanje da identitet ima veze s ljudima koji izgle-

114 Nacionalni identitet u svetu nacija

daju isto, osećaju isto, nazivaju se isto, čista je besmislica" (Hall, 1991a, str. 49).

Čini se da ima nečeg psihološkog u vezi s 'identitetom', ali psihološke teorije često ne umeju da objasne šta je taj psihološki element. Ne čini se da postoji neko posebno psihološko stanje koje se može označiti kao 'identitet'. Po­što je to tako, proučavanje nacionalnog identiteta bi tre­balo da ima za cilj razlaganje pojma 'identiteta' na različite elemente. 'Identitet' nije neka stvar; to je stenografski opis načina na koji čovek govori о sebi i zajednici (Bhavnani and Phoenix, 1994; Shotter and Gergen, 1989). Načini go­vora, ili ideološki diskursi, ne nastaju u društvenom vaku­umu, nego su povezani s oblicima života. U tom smislu, ako će se 'identitet' shvatiti kao način govora, onda ga tre­ba shvatiti i kao oblik života. Zastava koja se pozdravlja i zastava koja je samo istaknuta nisu podsticaji koji izazivaju 'reakcije identiteta'; one pripadaju oblicima života koji či­ne ono što bi se moglo nazvati nacionalnim identitetom.

Serž Moskovisi (1983) zastupa mišljenje da takozvana unutrašnja psihološka stanja pojedinaca zavise od opisa ili predstava društvenog sveta koji su zajednički pripadnici­ma jedne kulture. Čovek ne može tvrditi da gaji patriotska osećanja prema svojoj naciji ukoliko nema izvesnu pred­stavu ne samo о tome šta je nacija nego i šta je patrioti­zam: ukoliko, da upotrebim Moskovisijevu terminologiju, nemaju društvenu predstavu о tome šta je 'nacija', 'patrio­tizam' i mnogo drugih stvari (videti i Farr, 1993; McKinlay et al., 1993; Moscovici, 1987). Sledstveno tome, psiholo­ško proučavanje nacionalnog identiteta treba da traga za opšte prihvaćenim pretpostavkama i načinom govora u ve­zi s pripadnošću naciji. U ovom poglavlju se stoga ispituju opšte teme nacionalističke svesti i njene navike mišljenja. To uključuje i razmatranje onoga što Rolan Bart (1977)

Banalni nacionalizam 115

naziva "banalnim mišljenjem" ili opšteprihvaćenom 'dok-som' (str. 162).

U vezi s nacionalističkim načinom mišljenja, ne treba pitati 'Šta je nacionalni identitet?', nego 'Šta to znači kada čovek tvrdi da ima nacionalni identitet?'. Zatim treba ukratko prikazati opšte oblike nacionalističkog načina mi­šljenja. U njih spada, kao što ću pokušati da pokažem, na­čin na koji zamišljamo 'nas, našu naciju', koja, kako se tvr­di, ima svoju jedinstvenu sudbinu (ili identitet); u njih spada i način na koji shvatamo 'njih, tuđina', u odnosu na koje 'mi' identifikujemo 'sebe' kao različite. Nacionalistički način mišljenja ne znači samo opredeljenost za neku gru­pu i osećanje različitosti od drugih grupa. On 'našu' grupu shvata na poseban način. Pri tome, on prihvata kao nešto što se samo po sebi razume ideje о pripadnosti naciji, о vezi između naroda i domovine i о prirodnom postojanju sveta nacija podeljenog na posebne domovine. U to je upleten i ceo način mišljenja о svetu. Iako taj način mišlje­nja izgleda uobičajen i poznat, on ipak uključuje i mistič­ne pretpostavke koje su postale navike mišljenja.

Nacionalistički način mišljenja, čak i kada je ukorenjen i prešao u naviku, nije jednostavan. Kao što se može reći da dijalektika pamćenja i zaboravljanja održava 'nacionalni identitet', tako i taj 'identitet' uključuje jedan dijalektički odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg. Nacija je uvek nacija u svetu nacija. 'Internacionalizam' nije na suprotnom polu od 'nacionalizma', kao da predstavlja neku suparničku ide­ološku svest. Nacionalizam, slično drugim ideologijama, sadrži elemente koji su mu suprotstavljeni ili izazivaju ne­doumicu (Billig et al., 1988). Element internacionalizma usmeren prema spoljašnjem svetu je sastavni deo nacio­nalizma od samog njegovog nastanka. Kada američki predsednici danas tvrde da govore istovremeno u ime i

116 Nacionalni identitet u svetu nacija

svoje nacije i novog svetskog poretka, oni ne stavljaju na-poredo u istoj rečenici elemente dve jasno odvojene ideo­logije; ne može se reći ni da stvaraju neku novu sintezu od teze nacionalizma i antiteze internacionalizma. Oni ko­riste hegemonističke mogućnosti nacionalizma. Po shvata-nju koje se ovde zastupa, te mogućnosti su endemične u nacionalističkim navikama mišljenja.

Teorija i nacija

Razvoj nacionalnih država doveo je do preobražaja nači­na na koji ljudi razmišljaju о sebi i о zajednici. Moglo bi se reći da je doveo i do preobražaja identiteta, pa čak i da je sam pojam 'identiteta' uveo u svakodnevni rečnik (Giddens, 1990). Međutim, i pre nego što je obrazovan rečnik identi­teta - pre nego što su ljudi mogli da tvrde da su 'u potrazi za svojim identitetom' - bilo je mogućno govoriti о svom biću i о odanosti zajednici. Ljudi su mogli da sebe odrede, bilo prema mestu, bilo prema veri, plemenu ili vazalnom odnosu. Ali ta određenja su, moglo bi se reći, imala znače­nja različita od oznaka nacionalne pripadnosti.

Džošua Fišmen u svom delu Jezik i nacionalizam izla­že jednu priču о seljacima iz zapadne Galicije na početku XX veka. Upitali su ih da li su Poljaci. "Mi smo mirni ljudi", odgovorili su. Pa jeste li Nemci? "Mi smo pristojni ljudi" (Fishman, 1972, str. 6) . Čini se da priča govori о sukobu identiteta. Po Fišmenu, seljaci su imali konkretnu svest: njihov identitet je bio povezan s ovim selom, ili s ovom dolinom, a ne s nekom apstraktnijom idejom nacije. Go­vori se da slovački seljaci koji su otprilike u to vreme emi­grirali u Sjedinjene Države često nisu bili svesni svog naci­onalnog identiteta, nego su samo znali iz kojeg sela su do-

Banalni nacionalizam 117

šli (Brass, 1991, str. 39). To nisu priče о neznanju: seljaci u Fišmenovoj priči izgleda znaju više nego što pokazuju. I te priče ne govore samo о sukobu ličnih identiteta, kao da je jedina razlika bila u tome što su se seljaci identifikovali sa svojim selom, dok su činovnici imali nacionalni identi­tet. U pitanju je bilo nešto više od načina na koji se neko određuje.

Fišmenova priča nam govori о sukobu dva stava ili dva oblika ideološke svesti. Ako bismo to nazvali sukobom 'identiteta', umanjili bismo stvarnu snagu onoga što se de­šavalo. Slično se nije suprotstavljalo sličnom, kao da se nadmeću dva 'identiteta' - dve varijante istog opšteg tipa. To nije bio sukob između Poljaka i Nemaca. Seljaci su od­bacivali i same pretpostavke i oblike života koji vode ka identitetu Poljaka i Nemaca. Oni su se opirali pojmu naci­onalne pripadnosti, njegovim teorijama i njegovim etike­tama. Svet u kojem je prirodno imati nacionalni identitet susretao je - i zaposedao - jedan stariji svet. A sada se čini neobično - i zaslužuje da se ispriča kao dobra priča - da je pre četiri generacije bilo ljudi koji nisu ni znali niti žele-li da znaju koje su nacionalne pripadnosti.

Do sučeljavanja kakvo opisuje Fišmen dolazilo je, u jednom ili drugom vidu, bezbroj puta tokom pobedono-snog hoda nacionalizma s jednog na drugi kraj sveta. U srednjoj Arabiji, piše Helms (Helms, 1981), nacionalizam je bio nepoznat sve do XX veka. Ranije se identitet zasni­vao na plemenskoj pripadnosti ili na 'području trgovine '. Plemenske i trgovinske granice su se neprekidno menjale. Taj stariji svet zamenio je svet čvrstih granica i jasno utvr­đenih identiteta. U nekim slučajevima kolonijalne sile su nametale pretpostavke nacionalizma. Britanske vlasti su se često smišljeno odnosile prema domorodačkim poglavari­ma kao da su oni na čelu suverenih država (Hinsley,

118 Nacionalni identitet u svetu nacija

1986). Tridesetih godina XIX veka britanski guverner No­vog Zelanda savetovao je maorskim vođama da se udruže u 'Sjedinjena Plemena Novog Zelanda'. Takvo rešenje je predloženo zato što bi uprostilo upravne poslove; osim toga, ako bi se stvorio utisak da jedna suverena država pregovara s drugom suverenom državom, i krajnje nerav­nopravni sporazumi bi dobili privid zakonitosti i morala. Time se, razume se, pobedonosno nametalo jedno poseb­no ideološko viđenje morala.

Novonametnuti identiteti (kao što je pripadnost Sjedi­njenim Plemenima Novoga Zelanda) bili su deo jednog uopštenijeg pogleda na svet. U tom smislu, nacionalizam podrazumeva izvesnu teorijsku svest. Etjen Balibar je pi­sao da "nema rasizma bez teorije (ili teorija)" (Balibar, 1991, str. 18). Rasista će možda mrzeti bez razmišljanja, pa ipak, kao što proizilazi iz Balibarovog teksta, rasizam pravi razliku između 'naše rase' i 'drugih rasa', 'naše' i 'nji­hove' rasne zajednice. Rasisti imaju bar neku teoriju о to­me šta je 'rasa', zašto je ona važna, kako se 'rase' razlikuju i zašto treba očuvati čisto tu ove kojoj 'mi' pripadamo. Iz istog razloga nema nacionalizma bez teorije. Nacionalizam podrazumava pretpostavke о tome šta je nacija; kao takav, on je i teorija zajednice i teorija о 'prirodnoj' podeljenosti sveta na takve zajednice. Teorija se ne mora doživeti teo­rijski. Intelektualci su napisali tomove teorijskih spisa о 'naciji'. S pobedom nacionalizma i uspostavljanjem nacija širom zemljine kugle, teorije nacionalizma su se pretvorile u poznata, opšte prihvaćena gledišta.

Izjava о pripadnosti nekom 'narodu', ako je data u poli­tičkom kontekstu koji podrazumeva da 'narodi' zaslužuju da imaju nacionalnu državu, nije iskaz о unutrašnjem psi­hološkom identitetu. Pokret za nacionalnu nezavisnost neće tvrditi samo 'mi smo nacija', nego će samim tim zah-

Banalni nacionalizam 119

levati i politička prava koja, smatra se, proističu iz statusa nacije. Takva prava nije mogućno zahtevati ukoliko ne po­stoje izvesne pretpostavke о prirodi nacija (bilo koje naci­je, ne samo 'naše'). One se mogu izraziti teorijski, pomoću apstraktnih načela о tome šta nacija jeste i šta bi trebalo da bude. Kako se, međutim, svet nacija uspostavlja kao je­dini svet, ta teorija se ukorenjuje u opšti način mišljenja. Ona prividno gubi obeležja teorije i usvaja se kao deo na­vika mišljenja i življenja. U Fišmanovom primeru, seljaci su načinu mišljenja zasnovanom na pojmu nacije suprot­stavili vlastitu praktičnu svest.

Imalo bi razloga da se kaže da su kategorije nacionali­zma udružene s posebnim teorijskim diskursima, koji ne prate druge kategorije. Banton misli da u polietničkom društvu Malaje ljudi upotrebljavaju etničke izraze u kon­kretnom smislu. On tvrdi da žitelji Petalingdžaje retko ko­riste bilo kakav opšti pojam 'etničke pripadnosti'. Umesto toga, oni upotrebljavaju "praktičan jezik koji sadrži osobe-na imena, kao što su Malajac, Kinez i Indijac" (Banton, 1994, str. 6) . U svakodnevnom životu, dok kupuju po in­dijskim ili malajskim radnjama, žitelji ne teoretišu о ra­znim grupama u Malaji. Mogućno je da Banton donekle preuveličava odsustvo teorijske svesti kod žitelja Petaling­džaje. U drugim prilikama možda se govori drukčije, naro­čito kada su u pitanju politički sporovi u vezi s prirodnim bogatstvima. Banton ipak ukazuje na nešto značajno: žite­lji nemaju neku opštu 'teorijsku' kategoriju u koju bi svr­stali kategorije 'Malajci', 'Kinezi' i 'Indijci', i unutar koje bi teorijski odredili šta su te grupe.

Oni, međutim, imaju jednu drugu kategoriju, u kojoj su ponekad sadržane etničke kategorije: to je nacionalna kategorija 'Malezijac'. Po Bantonu, ta kategorija izbija u pr­vi plan na međunarodnim sportskim takmičenjima. Ta na-

120 Nacionalni identitet u svetu nacija

cionalna kategorija je i konkretna i teorijska. Konkretna je u smislu da se nacije suočavaju sa žiteljima današnjeg sve­ta kao konkretni entiteti: Malezija postoji konkretno za svoje građane, kao što konkretno postoje i Sjedinjene Američke Države, Francuska i Brazil. Isto tako, malezijski košarkaški tim postoji konkretno kada igra protiv indon-nežanskog tima i kad sve njegove članove, bilo da su Ma-lajci ili Kinezi, navijači bodre kao 'Malezijce'. Pored toga, i Malezija i druge zemlje postoje i teorijski. О njima se mo­že govoriti kao о 'nacijama'; ima načina da se о tim kon­kretnim entitetima govori uopšteno.

U svetu nacija, pripadnost naciji je nešto što se prihva­ta bez razmišljanja i što je povod političkih raspri. 'Nacija' može biti pojam koji se da suštinski osporavati, kao što kaže Geli (Gallie, 1962). Povremeno se iznose definicije koje imaju za cilj da dokažu šta je zapravo nacija. Kao što je Siton-Votson rekao, definicije nacije obično imaju za cilj "da dokažu da, za razliku od zajednice kojoj njen autor pripada, neka druga grupa ne zaslužuje da se nazove naci­jom" (Seton-Watson, 1977, str. 4). U tom pogledu, raspra­ve о tome šta je nacija su slične onim raspravama о tome šta je jezik о kojima je bilo reči u drugom poglavlju, a po­nekad su i udružene s njima. Učesnici u tim raspravama se u svom zalaganju za vlastitu političku ideju možda neće složiti u pogledu toga šta treba smatrati stvarnom nacijom ili stvarnim jezikom, ali će uzimati kao nešto što se samo po sebi razume da nacije i jezici stvarno postoje, i da tre­ba da postoje.

Na primer, u Povelji Palestinske oslobodilačke organi­zacije (izričito nazvanoj Palestinska nacionalna povelja) izjavljuje se da su Palestinci narod i nacija. I više od toga, u njoj se koristi jedno retorsko sredstvo da se podvuče razlika između 'istinskih' nacija i grupa koje nisu nacije. Po

Banalni nacionalizam 121

loj Povelji, Jevreji su, ma šta oni sami tvrdili za sebe, ver-ska grupa, pa, za razliku od Palestinaca, ne "čine jedinstve­nu naciju s vlastitim identitetom" (Član 20; videti Billig, 1987b; Harkabi, 1980). U tome ima teoretisanja о tome šta čini naciju, narod i religiju: nacija, kaže se, ima svoj poseban identitet. To teoretisanje, ili sociologiziranje, nije apstraktno, nego je retorski i politički usmereno.

Taj način mišljenja nije, razume se, ograničen na nacije koje teže osamostaljenju. I konsolidovane nacije mogu uz­vratiti istim teorijskim oružjem. Godinama su vodeći izra­elski političari poricali da su Palestinci narod: "takozvani palestinski narod" bila je fraza koju su premijeri koristili, kako bi retorski naglasili razliku od takozvane nepatvore-nosti jevrejskog 'narodstva'. Pismo Jicaka Rabina Jaseru Arafatu iz septembra 1993- godine, u kojem se prihvata uzajamno priznavanje, bilo je istorijsko u pogledu diskur-sa: "Izraelska vlada je odlučila da prizna Palestinsku oslo­bodilačku organizaciju kao predstavnika palestinskog na­roda" (Guardian, 10. septembar 1993). Ne samo da je pri­znata Palestinska oslobodilačka organizacija nego su i Pa­lestinci priznati kao 'narod' koji ima pravo da bude tako predstavljen. Protivnici tog sporazuma upotrebljavali su drukčije izraze. Teheran je osudio sporazum jer ne "odgo­vara u potpunosti idealima za koje se muslimanska pale­stinska nacija decenijama bori" (Guardian, 1. septembar 1993). Tu se pominje jedan drukčije opisan narod - 'mu­slimanska palestinska nacija'.

To nisu nasumične etikete. One nisu samo odraz poli­tičkih stavova nego i iskaz tih stavova preko široko usvoje­nih socioloških ideja о 'narodima', 'nacijama' i 'identitetu'. Volerstin (1991) prikazuje žestoke raspre u Južnoj Africi između onih koje je režim aparthejda uvrstio u 'obojene': da li bi trebalo da sebe nazivaju 'obojenima' ili su 'obojeni'

122 Nacionalni identitet u svetu nacija

samo 'takozvani narod', neka nelegitimno nametnuta kate­gorija? Ta raspra se ticala identiteta i samoodređenja, jer su njeni učesnici govorili о sebi s mnogo iskrenih oseća­nja. Ali to nije bila samo raspra. U pitanju je bila priroda tih kategorija - značenje pojma naroda. U savremenom svetu pitanje 'šta je nacija?' nije samo zanimljiva tema za seminarske rasprave. Ono se tiče stvari za koje po mišlje­nju savremenih ljudi vredi žrtvovati život - stvari koje su galicijski seljaci iz pomenute priče prepoznali kao ubojite strele od kojih se treba skloniti povlačenjem u zaklon.

Identitet i kategorije

Sve je ovo rečeno kao upozorenje da ne treba pasti u isku­šenje da se nacionalistička svest tumači u odnosu na 'identi­tet', kao da je 'identitet' neko psihološko stanje koje postoji odvojeno od oblika života. Nacionalizam je više od osećanja identiteta; on je više od tumačenja, ili teorije, sveta; on je i na­čin postojanja u svetu nacija. Problem je u tome Što se istorij-ske osobenosti nacionalizma i njegove veze sa svetom naci­onalnih država mogu lako prevideti ako se nacionalni 'iden­titet' smatra funkcionalno ekvivalentnim bilo kojem dru­gom tipu 'identiteta'. Time se jedna složena topografija uz­visina i udolina poravnava i svodi na samo jednu ravnicu.

Nažalost, to poravnavanje je karakteristika mnogih soci-jalno-psiholoških teorija identiteta. Ono je karakteristično i za najkreativniju i najznačajniju teoriju društvenog identiteta koja se pojavila poslednjih godina. "Teorija socijalnog identi­teta" je s pravom opisana kao "jedan od najambicioznijih po­duhvata u proučavanju grupnih procesa" (Eiser, 1986, str. 316). Tu teoriju je prvobitno formulisao Henri Tajfel (Tajfel, 1974, 1981, 1982; videti i Brewer, 1979; Brown, 1988), a u

Banalni nacionalizam 123

novije vreme je dalje razvijena kao 'kategorija samokatego-I izacije'. (npr. Abrams and Hogg, 1991; Hogg and Abrams, 1988; Taylor and Moghaddam, 1994; Turner, 1984; Turner el al., 1987). Mada se Tajfel (1969, 1970) bavio proučava­njem nacionalnog identiteta, Teorija socijalnog identiteta nije prevashodno teorija nacionalizma. Ona je opšta teorija grupnog identiteta i bavi se opštim psihološkim načelima, koji, pretpostavlja se, leže u osnovi svih oblika grupnog identiteta.

Teorija socijalnog identiteta polazi od pretpostavke da psihološki elementi imaju ključnu ulogu u grupnom pona­šanju. Tajfel je naveo kao primer naciju: nacija će postojati samo ako se neka grupa ljudi oseća kao nacija (1981, str. 229). To ilustruje, smatra on, jednu opštiju postavku: gru­pa postoji samo ako se njeni pripadnici identifikuju s njom. Identifikacija je, po Teoriji socijalnog identiteta u osnovi je­dan oblik kategorizacije. Da bi grupa postojala, pojedinci se moraju svrstati u kategoriju njenih pripadnika. Ta teorija naglašava da je kategorizacija razjedinjujuća, jer kategorije dele svet na segmente. Značenje kategorije 'sto' je izvedeno iz toga što 'sto' treba razlikovati od 'stolice' (Rosch, 1978). Slično tome, biti pripadnik jedne grupe podrazumeva kate-gorijsku razliku od pripadnika drugih grupa. Zamišljanje 'naše' zajednice podrazumeva zamišljanje, implicitno ili eks-plicitno, 'njih', od kojih se 'mi' razlikujemo. Jedna od glav­nih odlika Teorije socijalnog identiteta je naglašavanje tog osećanja društvene podeljenosti do koje dovodi grupna identifikacija i kategorizacija.

Tajfelova teorija je sadržavala i jednu snažnu motivacio-nu komponentu. Pojedinci, tvrdio je on, osećaju potrebu za pozitivnim društvenim identitetom, ili predstavom о se­bi: "Može se pretpostaviti da će pojedinac hteti da ostane pripadnik jedne grupe i nastojati da pristupi novim grupa-

124 Nacionalni identitet u svetu nacija

ma ako te grupe mogu u nekom smislu doprineti pozitiv­nim vidovima njegovog (sic) društvenog identiteta" (Tajfel, 1981, str. 256). Da bi ostvarile taj pozitivan identitet, grupe će nastojati da se porede u svoju korist s grupama različitim od sebe i tražiće merila poredenja koja ih prikazuju u po­voljnoj svetlosti. Na primer, nacije će stvarati laskave stereo­tipe о sebi, a omalovažavajuće stereotipe о drugim nacija­ma s kojima se porede. U tim poređenjima nacija će prida­vati posebnu vrednost onim odlikama kojima se sama diči. Laskavi stereotipi, koje pripadnici grupe primenjuju na se­be, i potcenjivački stereotipi koji se primenjuju na pripad­nike drugih grupa, pothranjivaće osećanje pozitivnog lič­nog identiteta, koje je nužno za opstanak grupe.

Po Hogu i Ejbramsu (Hogg and Abrams, 1988), u pro­cesu grupne identifikacije postoje tri faze. Prvo, pojedinci se kategorišu kao pripadnici jedne grupe, pripisujući sebi određen socijalni identitet i povlačeći razliku između sebe i neke druge relevantne grupe; drugo, usvajaju stereotip-ske norme povezane s takvim identitetom; treće, pripisuju te norme sebi, pa "tako njihovo ponašanje postaje sve normativnije što je njihova pripadnost kategoriji izraziti-ja." (Hogg and Abrams, 1988, str. 172). Na taj način na autokategorizaciji zasnovana verzija te teorije povezuje autoidentifikaciju s upotrebom stereotipa.

Tom značajnom korpusu socijalno-psiholoških teorij­skih razmatranja mogu se staviti dve zamerke. Prva se od­nosi na univerzalizam Teorije socijalnog identiteta i njeno zanemarivanje specifičnog značenja socijalnih kategorija. Druga kritička primedba se odnosi na to što se u toj teori­ji glavna pažnja posvećuje individualnoj kategorizaciji i što se ne uzimaju u obzir razni načini na koje se nacionalni identitet usvaja. To pak, sa svoje strane, vodi zanemariva­nju glavnih i osobenih crta banalnog nacionalizma.

Banalni nacionalizam 125

Kategorisanje kategorija

Teorija socijalnog identiteta opisuje psihološke karakte­ristike koje smatra opštim i nepovezanim s određenim dru-šiveno-istorijskim kontekstima. Kao što je klasična sociolo­gija polazila od pretpostavke о univerzalnosti 'društava' u kojima žive sva ljudska bića, tako Teorija socijalnog identi­teta, kao i većina psiholoških teorija 'grupnog identiteta', pretpostavlja da su 'grupe' univerzalne. Nacije, u pravom smislu te reči, mogu pripadati modernom razdoblju, ali 'grupa' i 'grupnih identiteta' je bilo u svim periodima (Bar-Tal, 1993). Razume se, Teorija socijalnog identiteta prihva­ta postojanje raznih oblika grupa, kao što su kaste, nacije, religije, plemena itd.; feministički kritičari, međutim, tvrde da zastupnici ove teorije uporno previđaju rod i njegove posebnosti (Condor, 1989; Griffin, 1989; Williams, 1984).

Teorija socijalnog identiteta polazi od pretpostavke da su razlike između grupa manje važne od njihovih psiholo­ških sličnosti. Hog i Ejbrams počinju svoju knjigu Društve­ne identifikacije razmatranjem načina na koji pripadnici jedne grupe povlače razliku između sebe i pripadnika dru­gih grupa. Oni pominju niz različitih oblika grupisanja:

nacionalne grupe (Italijani, Nemci), verske grupe (budisti, musli­mani, protestanti, katolici), političke grupe (socijalisti, konzerva-tivci), etničke grupe (Tamili i Singalezi u Sri Lanki), polovi (mu­škarci, žene), plemenske grupe (Kareni, Lao i Akha u Tajlandu), omladinske grupe (pankeri, skinhedsi), fakultetske grupe (egzaktne nauke, humanističke nauke, pravo) i tako dalje. (Hogg and Abrams, 1988, str. 2)

Autori izjavljuju da suštinsko socijalno-psihološko pita­nje glasi "kako se ljudi identifikuju s nekom grupom i ka­kve su zapravo posledice takve identifikacije?" (str. 2, kurziv

126 Nacionalni identitet u svetu nacija

u originalu). Zadatak se sastoji u tome da se otkriju psiho­loške sličnosti u osnovi različitih oblika grupnog identiteta.

Kao što je Breji (Breuilly, 1985) istakao, posebna znače­nja nacionalizma se gube ako se u njemu vidi samo još je­dan oblik 'grupnog identiteta' - kao da je 'identitet' galicij-skih seljaka bio isto što i nacionalni identitet Poljaka ili Ne­maca. Psiholozi koji primenjuju Teoriju socijalnog identite­ta po pravilu ne postavljaju pitanje šta tačno znači kada čo­vek izjavi da pripada nekoj nacionalnoj grupi, ili kada izjavi da je njegova grupa nacionalna grupa. Svaka takva izjava -bilo da se odnosi na onoga koji govori ili na grupu - sama je po sebi diskurzivan čin, koji dobija značenje od onoga što je rečeno i od konteksta u kojem je to kazano (Ed­wards, 1991; Edwards and Potter, 1992, 1993; Potter et al., 1993). Osim toga, u tu diskurzivnu situaciju ulaze i katego­rizacije, koje unose dodatan naboj vlastitih značenja. Kada je Palestinska oslobodilačka organizacija izjavila da su Pale­stinci narod, a Jevreji nisu, to nije bila samo lična izjava о identitetu. Sociološki način mišljenja stavljen je u službu politike. U središte se stavlja pojam pripadnosti naciji i tvrd­nja da vlastita grupa ima nacionalni identitet.

Zastupnici Teorije socijalnog identiteta tvrde da pripad­nici grupe moraju smatrati da je grupa 'stvarna'. Terner isti­če da pripadnici neke nacije "imaju međusobne veze samo s malim brojem svojih sunarodnika", pa ipak, "ti pripadnici sebe određuju, a tako ih određuju i drugi, kao naciju" (Tur­ner, 1984, str. 521; videti i Turner et al., 1987). Benedikt Anderson, koji naciju opisuje kao 'zamišljenu zajednicu', ima sličnu primedbu: pojedinačni pripadnici "neće nikada upoznati najveći broj ostalih pripadnika, neće ih sresti, ili čuti, pa ipak u umu svakoga od njih živi slika njihovog za­jedništva " (1983, str. 15). To isto bi se moglo reći za mno­ge druge vrste velikih grupacija, kao što su verske zajedni-

Banalni nacionalizam 127

ce, klasne grupe, pa čak i stručne grupe, kao što su profe­sori biohemije. One se takođe moraju zamišljati.

Nije stvar u tome što se takve grupe moraju psihološki zamišljati i što su stoga sve psihološki slične. Naprotiv, može se tvrditi da se one moraju zamišljati na različite na­čine i da su, prema tome, psihološki različite. Kao što An­derson kaže, zajednice treba razlikovati "po stilu u kojem se zamišljaju" (Anderson, 1983, str. 16). Srednjovekovne verske zajednice su zamišljane na drukčiji način nego mo­derna nacija: zamišljanje 'hrišćanskog sveta' podrazumeva-lo je 'teorije', predstave о moralu i pretpostavke о prirodi sveta različite od onih na osnovu kojih se zamišlja moder­na nacija. Velika islamska umma, kako je zamišljana pre doba nacionalnih država, temeljno se razlikovala od zami­šljenih, i uspostavljenih, posebnih islamskih nacionalnih država u današnjem svetu (Zubaida, 1993). I identiteti užeg opsega podrazumevaju teorije i predstave. Univerzi­tetski ljudi ne mogu da sebe svrstaju u 'biohemičare' ili profesore' bez prethodnih pretpostavki о akademskim di­sciplinama, ustanovama, strukama, pa i prirodi samog znanja. Sve te zamišljene predstave zavise od širih ideolo­ških uverenja. Otuda gramatički slične izjave о identitetu mogu imati vrlo različita značenja. Rečenica 'Ja sam socio­log', izgovorena na stručnom skupu antropologa ima drukčije značenje od čuvene izjave američkog predsedni­ka Džona Kenedija, 'Ich bin ein Berliner'*. Reći da su to slični iskazi grupnog identiteta značilo bi okončati analizu upravo na tački na kojoj bi trebalo da počne.

1 Citat iz poznatog govora koji je Kenedi održao u Berlinu 26. juna 196З. godine, naglašavajući američku podršku Berlinci-ma izolovanim u Istočnoj Nemačkoj posle podizanja berlinskog zida. Prim. prev.

128 Nacionalni identitet u svetu nacija

Teorija socijalnog identiteta, naročito ona njena vari­janta koja je zasnovana na 'autokategorizaciji', izjednačava razne načine predstavljanja sveta. Traganje za psihološkim činiocima vodi analitičara do psihe pojedinca koji vrši ka­tegorizaciju: identitet je shvaćen kao unutrašnja reakcija na motivacionu potrebu. Shvatajući identitet na taj način, socijalni psiholozi nepotrebno sužavaju svoj fokus. Od značaja možda i nije kako dolazi do toga da pojedinci ka-tegorišu sebe, nego kako je ta kategorija kategorisana. Što se nacionalnog identiteta tiče, pripadnici ne samo što mo­raju da zamisle sebe kao pripadnike nacije, ne samo što moraju da svoju naciju zamisle kao zajednicu; oni moraju i da zamisle da znaju šta je nacija, odnosno moraju da identifikuju identitet vlastite nacije.

Usvajanje kategorija

Teorija socijalnog identiteta polazi od pretpostavke da pojedinci imaju više načina da opišu i kategorišu sami sebe. U različitim kontekstima u prvi plan izbijaju različiti identi­teti (Turner et al., 1987). Hatnik tvrdi da autokategorizacija "deluje kao 'prekidač' koji uključuje (ili isključuje) razne vi­dove društvenog identiteta" kada se identiteti koriste u 'iz­razitim' situacijama (Hutnik, 1991, str. 164). Uzmimo za primer jednu Amerikanku italijanskog porekla: u prodavnici prehrambene robe ona će možda dati etničko obeležje svom razgovoru s 'italijanskim zemljacima' i prila­goditi svoj ton i gestikuliranje toj izrazito 'italijanskoj' situa­ciji; u svom ženskom društvu, ona će možda staviti do zna­nja svoju solidarnost sa širom zajednicom 'žena'; u nekim prilikama će možda biti 'Amerikanka', 'Njujorčanka' ili čak -zahvaljujući detinjstvu svoga dede - 'Napolitanka' (podrob­ne primere takvih pramena ponašanja daju Essed, 1994;

Banalni nacionalizam 129

Giles et al., 1987; Plotnicov and Silverman, 1978). Podstica-ji koji navode na prelazak iz jednog identiteta u drugi mo­gu biti sasvim tanani, pa ih čovek ponekad nije ni svestan.

Iako se neki poseban identitet koristi samo povreme­no, sam taj identitet ostaje stalno latentno prisutan: "Poje­dincu koji sebe definiše kao 'Australijanac'... možda dani­ma nacionalnost i ne pada na um, ali da to samoodređe­nje ne postoji kao latentan identitet, ono bi se teško mo­glo pojaviti kao najizrazitije u odgovarajućim prilikama" (Turner et al., 1987, str. 54). To što ima posebnih prilika u kojima neko može svesno isticati svoju nacionalnu pri­padnost, kao da maše australijskom zastavom, ne dovodi ovo u pitanje: u krajnjoj liniji, ni australijska vlada ne pri­ređuje svake nedelje proslave dvestogodišnjice praćene odgovarajućim propagandnim parolama (Augoustinos, 1993). Teorija socijalnog identiteta malo šta kaže о tome šta se dešava s tim identitetom između takvih nacionalnih svetkovina: on postaje samo neka vrsta latentne svesti ili interiorizovane kognitivne sheme u 'skladištu sećanja' po­jedinca. Tamo on ostaje, spreman da se aktivira kada se ja­vi sledeća izrazita situacija.

О nacionalnom identitetu i njegovom održavanju može se i mnogo više govoriti. Latentnost nacionalističke svesti ne zavisi od ćudljivosti memorije pojedinca: kada bi bilo ta­ko, mnogo bi više ljudi zaboravljalo svoj nacionalni identi­tet. Ne može se reći ni da nacionalni identitet nestaje u gla­vama pojedinaca između posebnih prilika. Onaj pretposta­vljeni Australijanac možda svesno ne deluje ili misli na australijski način, ali on i dalje živi u jednoj nacionalnoj dr­žavi i u svetu nacija. Za razliku od galicijskih seljaka iz rani­jih vremena, taj pretpostavljeni građanin nacionalne države neprekidno će viđati, ako ne i svesno registrovati, podsetni-ke na svoju nacionalnu pripadnost. Naizgled latentan iden-

130 Nacionalni identitet u svetu nacija

titet opstojava u okviru svakodnevnog života nacija. "Izrazi­ta prilika' ne javlja se iznenada, kao niotkud, jer ona je deo opštijeg ritma banalnog života u svetu nacija. To znači da je nacionalni identitet nešto više od unutrašnjeg psihološkog stanja ili individualnog samoodređenja: on je oblik života koji čini deo svakodnevnog iskustva u svetu nacionalnih dr­žava.

Predstava о 'nama' kao nacionalnoj zajednici

Teorija 'autokategorizacije', kao što i samo njeno ime kazuje, usmerena je na prvo lice jednine: ona se tiče izjava koje dajem 'ja' о 'svom' identitetu. Imalo bi osnova da se kaže da je nacionalizam iznad svega ideologija prvog lica množine. Ključno pitanje u odnosu na nacionalni identi­tet jeste kako se nacionalno 'mi' konstruiše i šta se želi ta­kvim konstruisanjem. Nacija se mora shvatiti kao celina s vlastitim identitetom. Kao što se da zaključiti iz povelje Pa­lestinske oslobodilačke organizacije, samo ako zamislimo da nacija ima identitet, možemo i 'mi' tvrditi da imamo na­cionalni identitet.

Predstava Benedikta Andersona о naciji kao 'zamišlje­noj zajednici' predstavlja podesnu polaznu tačku za raz­matranje tih tema - bar dok se drži na umu da postojanje te zamišljene zajednice nije zavisno od neprekidnog delo-vanja mašte. Anderson tvrdi da naciju treba zamisliti kao jedinstven entitet u odnosu na vreme i mesto. Ona se za­mišlja kao zajednica koja traje u vremenu i ima vlastitu prošlost i vlastitu buduću sudbinu; ona se zamišlja i pro­storno, jer obuhvata žitelje jedne određene teritorije. Vre­menska dimenzija omogućava da sve nacije neguju svest о vlastitoj istoriji, koja ne pripada nikome drugom. To što je

Banalni nacionalizam 131

pojava nacionalnih država bila obično praćena stvaranjem nacionalnih istorija nije slučajna podudarnost (Colley, 1992; Hobsbawm and Ranger, 1983). Kako se nacije mo­raju ne samo zamisliti nego moraju stvoriti i vlastitu istori­ju, ili tumačenje sebe samih, Edvard Said (Said, 1983) tvr­di da su one i 'interpretativne' i zamišljene zajednice.

Neke nacionalne istorije tvrde, kao što je prikazano u drugom poglavlju, da je njihova nacija nastala u samo pra­skozorje sveta. Englezi često tako govore, pri čemu reč 'Engleska' primenjuju na celu Britaniju. Konzervativni predsednik vlade iz meduratnih godina Stenli Boldvin je, u jednom čuvenom izlivu populističke nacionalne senti­mentalnosti opisao oranje s konjskom zapregom kao "več-ni prizor u Engleskoj". Ti prizori, zajedno s udaranjem če­kića о nakovanj i poljskim pticama u rosna jutra "prodiru do najvećih dubina naše prirode i dodiruju strune koje traju od iskona" (Baldwin, 1937, str. 16-17; о značaju Bol-dvinovog tipa engleskog nacionalizma videti, između osta­log, Schwartz, 1986).

Nacionalne istorije obično imaju svoje posebne trenut­ke, kada se čini da junaci i junakinje iskoračuju iz banal­nog toka kalendarskog vremena. Ponekad te priče počinju iznenadnim oblakom dima iz oslobodilačkih topova, a za­tim na scenu stupa neki junak krupnijeg koraka i značajni­jeg karaktera nego kasniji građani - neki Vašington, Boli­var ili Nkrumah. Narativna struktura tih priča može biti dobro poznata, tako da je građani mogu lako prepričavati u konvencionalnim oblicima (Wertsch, u štampi; Wertsch and O'Connor, u štampi). Ako je nacionalni junak oči­gledno nezanimljiva ličnost, kao Džordž Vašington, njego­va prosečnost se uvek može pretvoriti u mitsku proseč-nost, tako da simbolizuje prosečan nacionalni smisao za jednostavnost (Schwartz, 1987).

132 Nacionalni identitet u svetu nacija

Nacije obično nemaju samo jednu istoriju, nego se pri­čaju i konkurentske priče. U Britaniji isti ljudi govore о na­cionalnoj istoriji navodeći konzervativne i liberalne priče: oni govore о 'dobrim starim vremenima' sređenosti i hije­rarhije, a govore i о 'lošim starim vremenima' bede i nezna­nja (Billig, 1990a). Istorijske priče nastaju u borbama za he­gemoniju. Kada je Estonija bila deo Sovjetskog Saveza, zva-ničnoj istoriji, koja je predavana u školama i govorila о ru­skim oslobodiocima, suprotstavljana je u narodu nezvanič-na istorija о ruskim ugnjetačima; ta nezvanična priča je sa­da postala zvanična (Tulviste and Wertsch, u štampi). Razli­čite grupe, bilo da su to klase, vere, oblasti, polovi ili na­rodnosti, stalno se bore za pravo da govore u ime nacije, da svoj poseban glas predstave kao glas nacije kao celine i da u skladu s time određuju istoriju ostalih segmenata. 'Glas naroda' je fikcija; on po pravilu previđa stranačke borbe i smrt neuspešnih nacija koje omogućavaju takvu fikciju. Ta­ko se nacionalne istorije neprekidno iznova pišu, a to po­novno pisanje odražava tekući odnos hegemonističkih sna­ga. Kao što je Valter Benjamin tvrdio, istorija je uvek priča о pobednicima i slavi njihove trijumfe: "Ko god je izašao kao pobednik učestvuje do današnjeg dana u trijumfalnoj po­vorci u kojoj sadašnji vladari gaze preko onih koji leže niči-ce" (Benjamin, 1970, str. 258).

Nacionalne istorije govore о narodu koji prolazi kroz vreme ­ о 'našem' narodu, s 'našim' načinom života i 'na­šom' kulturom. Koriste se stereotipi о karakteru i naravi da bi se ispredale priče о 'našoj' jedinstvenosti i 'našoj' za­jedničkoj sudbini. (Wethereil and Potter, 1992). Kao što ističe Balibar, 'mi' možemo govoriti о kulturi ­ 'našoj' kul­turi ­ kao da je u pitanju neko dragoceno genetsko nasle­đe koje treba preneti dalje neiskvareno i neoslabljeno (Balibar, 1991; videti i Barker, 1981; Taguieff, 1988 „ Van

Banalni nacionalizam 133

Dijk, 1993, gde se dalje razmatra 'rasističko' shvatanje na­cionalne kulture). I о jeziku se može govoriti na takav na­čin. Francuska akademija nastoji da prenese jedinstven duh francuskog jezika budućim pokolenjima i da ga zaštiti od ukrštanja sa zagadujućim stranim recima. Julija Kriste-va kaže da strance u Francuskoj način na koji govore fran­cuski "potpuno diskredituje - svesno ili ne - u očima do­maćeg življa, koje se više nego u drugim zemljama identi-fikuje sa svojim voljenim, uglađenim govorom" (Kristeva, 1991, str. 39).

Pomoću svega toga prenosi se osećanje 'naše' samosvoj­nosti i celovitosti. Celovitost se često naglašava metaforama srodstva: nacija je 'porodica' koja živi u "majci zemlji" ili u 'otadžbini' (Johnson, 1987; Yuval-Davies, 1993). 'Mi' ne sa­mo da kategorišemo 'sebe' nego i tvrdimo da predmet 'na­še' identifikacije poseduje identitet, i to dragoceno jedin­stven identitet. Takve priče о jedinstvenosti mogu se uvek iskoristiti kao dodatno oružje ako se zamisli neka 'tuđinska' pretnja 'našem' identitetu (Windisch, 1985, 1990).

U Britaniji je krajem XX veka zavladala velika neizve-snost u pogledu 'nacionalnog identiteta', koja je postala naročito izrazita u vreme pregovora о odnosima unutar Evropske zajednice. Jedno istraživanje о tome šta Englezi govore о monarhiji je pokazalo da mnogi ispitanici misle da je kraljevska porodica dragocena zato što je jedna od onih stvari po kojima se 'mi' , Englezi/Britanci, razlikuje­mo od drugih nacija (videti Greenfeld, 1992, gde se anali­ziraju istorijske osnove tog verovanja). Jedan ispitanik je izjavio da kada ne bismo imali kraljevsku porodicu, 'mi' ne bismo bili "Britanska ostrva, kakva ih znamo, bili bismo možda još jedna američka država ili nešto slično tome" (Billig, 1992, str. 34). Tada 'mi' ne bismo bili 'mi'. Taj je­dinstven oblik života, pa, prema tome, i 'naš' nacionalni

134 Nacionalni identitet u svetu nacija

identitet, bio bi izgubljen. A kada bi se to izgubilo, izgubi­la bi se i 'naša' vlastita svest о 'nama' kao 'nama'.

Godine 1992. britanski premijer Džon Mejdžer je po­kušao da uveri Konzervativnu stranku da potpisivanje Mastrihtskog sporazuma ne povlači za sobom gubitak na­cionalnog suvereniteta u korist Evropske zajednice. Na stranačkoj konferenciji te jeseni, on je u svoj govor pono­vo uneo patriotske teme. "Mi smo svi britanski državljani i uvek ćemo ostati britanski državljani", izjavio je on (videti Guardian, 10. oktobar 1992). On je nastavio: "Neću nika­da, ma šta se desilo, dopustiti da se naš poseban britanski identitet izgubi u federalnoj Evropi". Bilo je tu i svesnog mahanja zastavom i samohvalisavih stereotipa: "A ako ima onih koji nameravaju da spuste britansku zastavu i visoko istaknu zvezdama ukrašeni barjak Sjedinjenih Država Evrope, ja im poručujem: vi loše prosuđujete narav bri­tanskog naroda!" Nikada se Britanija neće dati zastrašiti: "A one koji nam nude suvišne savete podsećam na ono če­mu ih je hiljadugodišnja istorija mogla naučiti: Britanija se ne da zaplašiti silom."

Takvi stereotipi о karakteru, identitetu i istoriji se la­ko koriste. Nikakve pojedinosti se ne moraju navoditi, niti dokazi izlagati. Govornik nije morao da dokazuje či­njenicama i brojkama da 'Britanija' poseduje poseban na­cionalni identitet; nije morao ni da se poziva na poljske ptice i plugove. On se mogao pozvati na hiljadugodišnju nacionalnu istoriju ne pominjući nijedan istorijski poda­tak. To su bile same po sebi opšteprihvaćene stvari. Do­voljno je bilo podsetiti slušaoce (ili 'nas') da 'mi' postoji­mo hiljadu godina na način svojstven 'nama'. Govornik je mogao pretpostaviti da će njegovi slušaoci shvatiti ili se složiti da njihova nacija ima sopstven i poseban nacional­ni identitet.

Banalni nacionalizam 135

Te tvrdnje se mogu činiti kao tipični primeri insularno-sti, ali treba reći da sam pojam insularnosti nije, strogo govoreći, insularan, odnosno svojstven samo onima koji, kao Džon Mejdžer, tvrde da su pripadnici "ostrvskog naro­da". Taj pojam je izveden iz opštijih tema nacionalizma. Način na koji 'mi' ističemo 'svoju' posebnost nije sam po sebi poseban. 'Mi' imamo istoriju, identitet i zastavu, baš kao i svi drugi 'mi'. U tome 'mi' (bez obzira na to koje naci­onalno 'mi' treba proglasiti) govorimo (ili zamišljamo da govorimo) jednim opštim kodom posebnosti. Ta mešavi-na opšteg i posebnog omogućava nacijama da se proglase nacijama.

Ako treba da zamislimo 'sebe' kao jedinstvene, 'nama' je za to potrebno neko ime. Kao što se naglašava u Tajfe-lovoj Teoriji socijalnog identiteta, 'mi' moramo 'sebe' svr­stati u kategoriju s posebnom etiketom, koja će nas odre­diti kao 'Francuze', 'Belgijance' ili 'Turke' (ili 'Bretonce', ili 'Flamance' ili 'Kurde'). Ta kategorija ne samo da kategoriše 'nas' u našoj posebnosti - obeležavajući 'nas' kao 'nas' -nego i tu kategoriju treba kategorisati (ili proglasiti) kao nacionalnu etiketu u njenom univerzalnom značenju. Ukratko, postoji univerzalan kod za imenovanje posebnih oblika.

Nacionalne etikete ne bi mogle da označavaju posebne oblike ako bi dve ili čak više nacija imale isto ime. Dve 'Nemačke' koje postoje jedna pored druge pothranjivale su ideologiju usmerenu na ujedinjenje. Dve međusobno priznate države nazvane 'Sjedinjene Američke Države' ne mogu se ni zamisliti. Dupliranje imena ozbiljno ugrožava kodove nacionalne posebnosti. Grčka vlada tvrdi da je Re­publika Makedonija prisvojila ime i stara znamenja grčke Makedonije, koja je u njenim očima 'prava' Makedonija. Dve Makedonije, od kojih svaka polaže pravo na jedin-

136 Nacionalni identitet u svetu nacija

stven amblem Sunca Vergine, predstavljaju "čistu provoka­ciju", da navedemo reči grčkog premijera (Guardian, 6. januar 1994). Vođa najveće makedonske stranke tvrdi da njegov narod ne može da prihvati ime 'Bivša Jugosloven-ska Republika Makedonija', koje nameće međunarodna zajednica: "Mi nismo bivša republika i nadamo se da će te dve reči biti vrlo brzo izbačene iz naziva naše zemlje" (Gu­ardian, 17. decembar 1993).

Iz takvih povoda nastaju krupni incidenti u savreme-nom svetu. Može doći i do pretnji sukobom: 'mi' imamo pravo da 'sebe' nazivamo kako 'mi' hoćemo i ne damo ni­kome drugom da bespravno prisvaja 'naše' ime. Više od milion Grka izašlo je na ulice da demonstrira protiv na­vodno lažne Makedonije, a gradonačelnik Soluna je izja­vio: "Mi smo spremni za borbu i žrtve...naša istorija je sta­ra 4000 godina...Mi smo svi ujedinjeni oko pitanja Make­donije, jer о Makedoniji se ne može pregovarati" (Guar-dian, 1. april 1994). Takav stav ne treba odbaciti kao ne­što čisto 'balkansko' ili staromodno. Moglo bi se postaviti pitanje da li bi narod i vlada Sjedinjenih Država ostali skr-štenih ruku da predsednik Kastro proglasi da će se Kuba ubuduće zvati 'Sjedinjene Američke Države' i da će njena zastava imati trinaest plavih i belih pruga s pedeset srpova i čekića u crvenom kvadratu u gornjem levom uglu.

Proglašavajući jedinstvenost 'našeg' nacionalnog ime­na,, 'mi' ne govorimo samo о 'svojoj' posebnosti. Zamišlja­nje te posebnosti čini deo jednog opšteg koda nacionali­stičke svesti: niko ne treba da prisvaja tuđe ime, niti nečije pravo da sebi da ime. Nekako, na način koji je teško opi­sati, magija 'našeg' imena 'nama' mnogo znači, bez obzira na to koje smo nacionalnosti: ono pokazuje ко smo 'mi', a, što je još značajnije, pokazuje da 'mi' jesmo. U ovo sve-tovno doba, ne treba uzimati uzalud ime nacije.

Banalni nacionalizam 137

Zamišljanje nacionalne domovine

Nacija je više od zamišljene zajednice ljudi, jer se mora zamisliti i mesto, odnosno domovina. Mnogi narodi su za­mišljali da su posebni i da nose svoje posebno osećanje sudbine u budućnost, ali to ih ne čini nacijama u moder­nom smislu. Kao što ističe Smit, narodi su od najranijih vremena negovali svest о posebnosti svoje zajednice "u posebnim istorijama svoje grupe, a naročito u mitovima о grupnom poreklu i grupnom oslobođenju" (Smith, 1981, str. 65). Pojam nacije, međutim, podrazumeva jasno zami­šljanje jedne posebne vrste zajednice ukorenjene u jedan poseban prostor. Nacionalizam, da navedem Egnjua, nije nikad "izvan geografije" (Agnew, 1989, str. 167). Ali ta geo­grafija nije samo geografija, ili fizički prostor: nacionalno područje se mora zamisliti, isto onako kao što se mora za­misliti i nacionalna zajednica.

Nisu svi narodi zamišljali da žive u nekoj 'zemlji' u onom smislu u kojem su nacionalne države zemlje. Evrop­ski seljaci koje opisuje Fišmen imali su duboko osećanje privrženosti mestu u kojem žive, ali nisu imali osećanje da postoji neki širi nacionalni prostor koji se pruža izvan tog neposredno doživljenog područja (Fishman, 1972). U Montajuu u XIV veku jedinica geografske percepcije bila je terra, odnosno bilo kakvo područje "omeđeno granica­ma istovremeno ljudskim i prirodnim", kao što su doline, visoravni ili nizije (Ladurie, 1978, str. 283). Zamišljanje neke opšte 'zemlje', u kojoj su naseljena mesta ujedinjena u širu postojbinu izgleda nije bilo svojstveno premoder-noj Evropi. Kao što piše Najdžel Haris, "u uslovima sred-njovekovnog kmetovskog sistema, svaki kmet je bio vezan za određeni komad zemlje i za određenog gospodara". To se razlikuje od današnjeg vremena, kada se "od svakog ži-

138 Nacionalni identitet u svetu nacija

telja očekuje ili da bude vezan za jedno nacionalno tle i jednu vladu ili da bude otpadnik" (Harris, 1990, str. 258).

Zamišljanje 'zemlje' podrazumeva i zamišljanje jedne omeđene ukupnosti izvan neposredno doživljenog pro­stora. Po omeđenosti te celine domovina se razlikuje od nestalnih trgovačkih sfera na koje je bila donekle podelje-na prenacionalna centralna Arabija. Zamišljanje nacional­nog prostora je slično zamišljanju nacionalne zajednice. Kao što je Anderson istakao, zajednica se mora zamisliti zato što se predstava о njoj pruža izvan područja nepo­srednog iskustva: ona obuhvata mnogo veći broj ljudi od onog s kojim su građani lično upoznati. Srednjovekovni seljaci su dobro znali litice i udoline onoga što je bilo nji­hova terra. Za razliku od toga, žitelji nacionalne države su možda lično posetili samo mali deo svoje nacionalne teri­torije. Oni čak mogu biti turisti, pa i tuđini u delovima 'svoje' zemlje. Za američke patriote Sjedinjene Države nisu samo ona Amerika koju oni poznaju: njihovu Ameriku tre­ba zamisliti kao jedinstvenu, ogromnu, ali prisnu celinu. U tom smislu jedinstvo nacionalne teritorije se više zami­šlja nego neposredno doživljava.

Moderna nacionalistička svest ne zamišlja da jedna nacionalna teritorija prelazi postepeno u drugu. Nacije se naglo zaustavljaju i počinju na utvrđenim granicama. Ratzel kaže da nemačka reč Heimat označava "jedan od veoma važnih simbola nacije" (Rathzel, 1994, str. 84) . Heimat i 'domovina' imaju dvojno značenje. 'Naša' ze­mlja je mesto 'naših' ličnih domova - moga doma, tvoga doma - i, kao takva, ona je dom svih 'nas', dom domova, mesto u kojem smo svi 'mi' kod kuće. U tom smislu, do­movina se zamišlja kao jedinstvena celina. Zabiti krajevi su njeni sastavni delovi isto kao i velegradska područja: na stereotipnim nacionalnim slikama prizori dalekih seo-

Banalni nacionalizam 139

skin predela koriste se podjednako često kao i velelepna javna zdanja u prestonici. Ta slika integralnog jedinstva je, razume se, jedan od ideoloških elemenata pomoću kojih metropole nastoje da ostvare hegemoniju nad peri­fernim delovima (Nairn, 1977). Posebno svojstvo koje obeležava teritoriju kao 'našu' prostire se bez razvodnja-vanja do same granice; tamo se zaustavlja, da bi se odvo­jilo od drukčije strane supstance koja obeležava teritori­ju na drugoj strani. "Po modernom shvatanju", piše An­derson, "državni suverenitet deluje u potpunosti, nepo­sredno i ravnomerno na svakom kvadratnom santimetru teritorije s legalno ustanovljenim granicama" (Anderson, 1983, str. 26) .

Svaku domovinu treba zamisliti kako u njenoj ukup­nosti tako i u njenoj posebnosti. Svet je premali da u njega stanu dve domovine s imenom 'Makedonija', makar one bile razdvojene jasnim i sporazumno utvrđenim gra­nicama. Svaka domovina se mora smatrati posebnim pro­storom, odvojenim fizički i metaforički od drugih domo­vina. U XVIII veku bilo je uobičajeno među Britancima, a naročito Englezima, da zamišljaju da je njihovo ostrvo Bogom dana zemlja (Colley, 1992). Jerusalim, smatralo se, biće sagrađen na zelenom i lepom tlu Engleske. Na drugoj strani Atlantika, i Amerikanci su zamišljali novi Iz­rael. Priča se da su nemački doseljenici, kada bi stigli u Sjedinjene Države, pevali "Amerika...je lepa zemlja koju je Bog obećao Avramu" (Sollors, 1986, str. 44) . Kao što je pomenuto u prvom poglavlju, predsednik Buš je, ob­javljujući oslobođenje Kuvajta, tražio od Boga da i dalje blagosilja "našu naciju, Sjedinjene Američke Države". Do današnjeg dana u američkim rodoljubivim pesmama se slavi 'Amerika, zemlja lepote' i priziva Božji blagoslov. U tim hvalospevima lepota nije ograničena na jedno mesto:

140 Nacionalni identitet u svetu nacija

Amerika nije lepa zato što ima zadivljujući vodopad kod Bafala ili kanjon u Arizoni, oko dve hiljade milja dalje. Zemlja kao celina hvaljena je kao naročita, kao 'zemlja le-pote'.

Kaže se da nacionalne države ne podnose gubitak teri­torije i da su nacionalne vlade spremne da učine sve što je u njihovoj moći da bi umirile separatističke pokrete unu­tar svojih granica (Waterman, 1989). Nije, međutim, puki gubitak teritorije ono što naročito pogađa, nego gubitak teritorije koja se nalazi unutar granica zamišljene domovi­ne. U trećem poglavlju navedena je tvrdnja Ernsta Gelnera da današnji ljudi smatraju da je je isto toliko prirodno da čovek ima nacionalni identitet kao i da ima nos i dva uha. Gubitak jednog dela zamišljene domovine gore je nego samo gubitak jednog uha: kada je teritorija u pitanju, iz­gubljeno uho se uvek nađe na nekoj tuđoj glavi. Nešto što je više od korisnog - jedan deo 'našeg' doma, 'naših' bića -nezakonito je uzeo neko drugi. Taj odnos prema teritoriji ne zavisi od lične veze s fizičkim prostorom. Iran i Irak su smatrali da vredi žrtvovati stotine hiljada života za koma­dić zemlje koji su obe nacije smatrale bitnim delom svojih domovina, a čiji je ekonomski značaj bio zanemarljiv u od­nosu na troškove te borbe. Većina stanovništva Argentine smatra da nacionalne granice treba da obuhvate Malvinska ostrva, mada niko lično i ne pomišlja da se vrati tamo, niti ijedan od sadašnjih žitelja tih ostrva priželjkuje neki Anschluss.

Osećanje geografske celovitosti odraženo je i u tome što se nacije ne drže podjednako uporno svih delova svo­je teritorije. Neki delovi se zamišljaju kao 'naši' i za njih se treba boriti; neki se mogu prepustiti, pošto nisu stvarno deo domovine. Izrael je u svom mirovnom sporazumu s Egiptom mogao vratiti Sinajsko poluostrvo, koje Eretz

Banalni nacionalizam 141

Yisrael2 nije obuhvatao ni u maštanjima najneumerenijih cionista. Za razliku od toga, Istočni Jerusalim, zaposednut tokom istog rata kada i Sinaj, i dalje se čak i u umerenijim predstavama zamišlja kao integralni deo domovine. To je mesto koje se nalazi na potpuno različitoj strani psiholo­ške granice. Tragedija je u tome što on slično mesto zauzi­ma i u zamišljenim predstavama о palestinskoj državi.

Nacionalistička svest о granicama delovala je i prilikom sklapanja sporazuma о Severnoj Irskoj između britanskog i irskog premijera, koji je objavljen u decembru 1993-godine. U takozvanoj 'Deklaraciji iz Dauning Strita' tvrdilo se da bi "narod Britanije želeo... da omogući narodu Irske da postigne sporazum о zajedničkom životu u slozi". Ako narod Severne Irske želi da ostane u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva, onda se to mora prihvatiti, kao i bilo koja od­luka da se pruži podrška "suverenoj ujedinjenoj Irskoj". Britanska vlada je slala poruku da Alster nije sastavni deo Britanije. Njegove žitelje je trebalo identifikovati kao "na­rod Irske", za razliku od "naroda Britanije". Britanska vla­da je naglašavala da "nema sebičnih strateških ili ekonom­skih interesa u Severnoj Irskoj" (ceo tekst Deklaracije do-neo je Guardian, 16. decembra 1993). Drugim recima, Al­ster se može odvojiti od 'Britanije'. On ne čini deo britan­ske celine kako je zamišljaju britanska i irska vlada; obe vlade su mogle zamisliti da Alster bude deo Republike Ir­ske. Taj stav britanske vlade upadljivo se razlikovao od njenog stava prema škotskom nacionalizmu. Škotska, izja­vljivala je Konzervativna stranka na opštim izborima 1992. godine, ne bi se mogla odvojiti bez raspada unije, 'naše'

2 "Izraelska zemlja" (na hebrejskom Eretz Yisrael), oblast ko­ju je po Hebrejskoj Bibliji Bog dao jevrejskom narodu i u kojoj Jevreji žive neprekidno više od tri hiljade godina. Prim. prev.

142 Nacionalni identitet u svetu nacija

nacije. Alster se mogao otcepiti, a da se ne ugrozi 'naš' na­cionalni identitet, identitet koji je partijski voda, kako je tvrdio, bio spreman da brani "ma šta se desilo".

To osećanje povezanosti naroda i domovine jasno je izraženo u svesti naroda u rasejanju, koji sanjaju о povrat­ku u svoju domovinu (Sheffer, 1988). Nacionalnoj zajed­nici nije dovoljna povezanost sponama zajedničkog iden­titeta; ona smatra da je nužno i da bude smeštena na jed­nom posebnom delu zemljine kugle i da ima vlast nad nji­me. Vođa skupštine krimskih Tatara izjavljuje "mi želimo da se vratimo u našu postojbinu i da ponovo uspostavimo našu nacionalnu teritorijalnu republiku" (izveštaj u Guar­dian, 1. septembar 1993). Zamišlja se da je samo jedno određeno područje podesno u nacionalnom smislu. Godi­ne 1905. Sedmi cionistički kongres je ogromnom većinom odbacio zamisao Džozefa Čembrlena о uspostavljanju jed­ne jevrejske nacionalne oblasti u Ugandi. Bila je to dobra ideja na pogrešnom mestu.

U takvim zahtevima može se naslutiti neka mistična spona između naroda i njegove zemlje. Ponekad se ta spo­na može zaodenuti u religijsko ruho. Tako Bog treba da blagoslovi Ameriku, ili da sagradi Jerusalim u Engleskoj, ili da obnovi Jerusalim u Jerusalimu. Taj misticizam mesta ne zavisi od neke eksplicitne religijske svesti. Opisujući mla­de cionističke 'pionire', Hazani govori о "paradoksu ateista koji se žilavo drže suštinski religijskih verovanja, kao što je pravo jevrejskog naroda da nasledi Božju Obećanu ze­mlju" (Hazani, 1993, str. 63) . Kao što su primetili Ander­son i drugi, nacionalistička svest je suštinski svetovna. Bog se može navoditi kao opravdanje za posebnost nacije, ali božanstvo je, za razliku od posebne teritorije, neobavezan dodatak. Nacionalna zajednica, kao proizvod modernog doba, spustila se s neba na zemlju.

Banalni nacionalizam 143

Teorija nacionalne pripadnosti u suštini nalaže da na­rod, mesto i država budu povezani u jedinstvenu celinu. Nacionalist-kao-pesnik je poznata figura u ranim fazama pokreta za uspostavljanje novih nacija (Hroch, 1985; Igna-lieff, 1993)- Mistična veza između naroda i tla je česta te­ma u njihovim spisima. Kada se jednom nacija uspostavi, a nacionalizam postane banalan, pesnike po pravilu zame-njuju prozaični političari, a epske balade vladini izveštaji. Zamišljena zajednica se više ne reprodukuje tvorevinama mašte. Zamišljene predstave su usađene u svest, pa su sa­mim tim i potisnute. U tom smislu izraz 'zamišljena zajed­nica' može navesti na pogrešan put. Zajednica i njen pro­stor nisu toliko zamišljeni, koliko njihovo odsustvo posta­je nezamislivo.

Iako zamišljanje može preći u banalnu naviku, mistici­zam koji smešta poseban narod na posebno tie ne nestaje. Zastavama se maše i žrtve se nude u odbrani posebnog nacionalnog identiteta. Jedan gradonačelnik Soluna, po­zdravljen mnoštvom sunarodnika, izjavljuje da je spreman da svoju drevnu naciju brani od druge Makedonije; jedan britanski premijer, čiji se propagandisti trude da mlakost predstave kao vrlinu, izjavljuje da Britaniju niko nije nika­da prisilio, niti će je prisiliti, da se odrekne svog posebnog identiteta. Ta retorika je poznata: prošle žrtve se prizivaju u ime sadašnjosti.

Ta mistična spona, koja se može otvoreno braniti, po­stala je krajem XX veka banalna i prodrla je u svakodnev­nu svest. Ona se potvrđuje u teško svarljivim vladinim do­kumentima, kao što je sporazum о Alsteru sklopljen u Da­uning Stritu. U takvoj prozi teorija se prenosi u svest pre­ko poznatih gramatičkih konstrukcija. Širom sveta nacio­nalne države koriste iste osnovne kategorije za svoju 'ze­mlju' i svoj 'narod'. To je deo opšteg koda nacionalnosti:

144 Nacionalni identitet u svetu nacija

posebna nacija se potvrđuje u okviru opšteg koda, koji uvek određuje da se pojedini narodi i pojedine domovine moraju zamišljati kao posebni, pa samim tim i ne tako po­sebni. Iz istog jezičkog korena izvode se nazivi država ili zemalja (Portugal, Peru, Pakistan) i zajedničke imenice ko­je označavaju narod koji poseduje tu državu (Portugalci, Peruanci, Pakistanci). Jedan krupan izuzetak od tog koda je Ujedinjeno Kraljevstvo, država čiji žitelji nisu 'Ujedinje­ni Kraljevstanci' (drugi veći izuzetak, Sovjetski Savez, već se raspao na delove s tipičnijim imenima). Zanimljivo je da zvaničan naziv, 'Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske' njegovi žitelji gotovo i ne koriste, pogoto­vu ne kada govore о sebi (Condor, u štampi; Hall, 1992). Par 'Britanija/britanski' upotrebljava se češće, mada Engle­zi taj širi naziv često nesvesno zamenjuju sa 'Engleska/en­gleski'. Takve semantičke navike pokazuju da složena no­menklatura Ujedinjenog Kraljevstva omogućava složeno održavanje engleske hegemonije (Nairn, 1988).

Uprkos tom izuzetku, današnji svet se obično predsta­vlja kao svet zemalja i naroda koji su tesno povezani i u semantičkom jedinstvu i u konkretnoj stvarnosti. Amerika (ili bar 'Sjedinjene Države') postoji kao prostor Amerika­naca (kao da ostatak geografskih Amerika i ne postoji); Francuska kao prostor Francuza, i tako dalje. U stvari, to nisu samo prostori: to su 'zemlje', jedinstvene celine, na­stanjene svojim jedinstvenim narodima. U tim nazivima deluje jedan oblik semantičkog čišćenja: nema jaza izme­đu naroda i njegove zemlje. Ako postoji Francuska - a ona očigledno postoji - onda moraju postojati i Francuzi; a to se odnosi i na Peru i Peruance; ako nema više Belgijanaca, nego samo Flamanaca i Valonaca, onda Belgija ne bi tre­balo da dalje postoji. Sve to izgleda sasvim jasno. Spona­ma koje povezuju narod i prostor čvrstinu daje jedna op-

Banalni nacionalizam 145

šta gramatika, koja nudi očišćenu viziju pravih naroda na svom pravom mestu.

Misticizam te vizije deluje kao prirodna, ovozemaljska činjenica nacionalnog života zato što su zemlje materijal­no konstituisane u ovom svetu. Mnogo se može zabora­vljati iz dana u dan ako nacije izgledaju kao neizbežne ce-line, a njihova istorija ogorčenih borbi za uspostavljanje hegemonije ostaje skrivena iza čistote gramatičke simetri­je. Jezik žrtvovanja se lako priziva da bi se ta vizija održala. A kada suprotstavljene vizije domovine povuku različite granice oko istih prostora, suparnici mogu sanjati da će tuđu viziju, pa i samo tuđe biće, očistiti s geografije vlasti­te zamišljene domovine. Tada se semantičko i materijalno 'čišćenje' kobno udružuju.

Stvaranje stereotipa о 'njima'

Ako je nacionalizam ideologija prvog lica množine, koja 'nam' govori ко smo 'mi', onda je ona i ideologija trećeg li­ca. Ne može biti 'nas' bez 'njih'. Kao što je Henri Tajfel ista­kao, društvena kategorija koja kazuje ко smo 'mi' ukazuje i na to ко 'mi' nismo (Tajfel, 1981). Nacionalna zajednica se može zamisliti samo ako se zamisle i zajednice stranaca. 'Stranac' je u doba nacionalnih država naročita kategorija, ne samo bilo koji 'drugi'. To je dobro izrazila Julija Kristeva, koja primećuje da s uspostavljanjem nacionalnih država "do­lazimo do jedine moderne, prihvatljive i jasne definicije stranca: stranac je onaj koji ne pripada državi u kojoj smo mi, onaj koji nije iste nacionalnosti" (Kristeva, 1991, str. 96) .

Primedba Kristeve je značajna jer dotiče srž pitanja da li nacionalizam treba smatrati stavom zavisnim od istorij-skih prilika ili primerom jednog opštijeg gledanja na stvari

146 Nacionalni identitet u svetu nacija

koje podrazumeva prezir prema tuđinima. Za galicijske se­ljake u Fišmenovoj priči moglo bi se reći da su bili usred-sređeni na sebe, što je nekada bila karakteristika evrop­skog seljaštva. Na one koji su živeli izvan njihove nepo­sredne okoline - ili izvan onoga što se u srednjem veku zvalo terra - gledalo se s podozrenjem, ako ne i s otvore­nim neprijateljstvom. To je ono stanje duha koje Marks i Engels opisuju u Komunističkom manifestu kao "nacio­nalnu jednostranost i uskogrudost" (Marx and Engels, 1968, str. 39), predskazujući da će takav sužen pogled na svet biti potisnut internacionalnim širenjem kapitalizma.

Uskogrudost о kojoj su pisali Marks i Engels sada se če­sto naziva 'etnocentrizam'. Viljem Grejem Samner je u svom prikazu 'etnocentrizma' napisao da "svaka grupa neguje vla­stiti ponos i sujetu, hvali se svojom nadmoći, veliča sopstve-na božanstva i na tuđine gleda s prezrenjem". U daljem tek­stu Samner tvrdi da "svaka grupa smatra da je njen način ži­vota jedini ispravan, a ako zapazi da druge grupe imaju drukčiji način života, to izaziva njen podsmeh" (Sumner, 1906, str. 13; videti LeVine and Campbell, 1970). Svakako, moglo bi se pomisliti, Samnerov opis odgovara nacionalisti par excellence (Adorno et al., 1950; Forbes, 1986; Koster­man and Feshbach, 1989). Kao što Gelner piše, "u naciona­lističko doba društva obožavaju sebe bestidno i bez zazora, ne trudeći se da to prikriju" (Gellner, 1983, str. 57). U svom samoobožavanju, nacionalisti omalovažavaju druge nacije. Ponovo se može postaviti pitanje: zašto se truditi da se is­takne posebna priroda nacionalizma, kada se on može sa­gledati kao primer nečega mnogo starijeg i opštijeg - u ovom slučaju kao primer etnocentrizma?

Marks i Engels, međutim, i jesu i nisu bili u pravu u svom predviđanju nacionalne jednostranosti. Bili su u pra­vu što se tiče pretpostavke da će na sebe usredsređenu i

Banalni nacionalizam 147

jednostranu perspektivu zameniti međunarodna vizija u modernom svetu međunarodnog kapitala. Nisu bili u pravu kada su tu zamenjenu ideologiju poistovetili s nacionalnom svešću. Tradicionalni etnocentrizam jeste bio potiskivan, ali nacionalizam je bio deo te istorijske snage koja ga je poti­skivala. Sto je najvažnije, nacionalistički pogled na svet, kao tvorevina i tvorac modernog sveta nacionalnih država, razli­kuje se od etnocentričnog gledišta, kako ga je Samner opi­sao. U Samnerovom opisu se javlja jedna naročito značajna fraza: grupa se podsmeva 'ako zapazi da druge grupe imaju drukčiji način života'. Pretpostavlja se da je grupa toliko kulturno izolovana i toliko obuzeta vlastitim stvarima da se svet izvan nje može zanemariti. To, međutim, nije osobina nacionalizma u modernom svetu.

Nacionalisti žive u internacionalnom svetu i sama njiho­va ideologija je internacionalna ideologija. Bez stalnog po-smatranja sveta drugih nacija, nacionalisti ne bi mogli tvrdi­ti da njihove nacije zadovoljavaju opšta merila za priznava­nje statusa nacije. Isto tako, oni se ne bi mogli tako lako služiti stereotipnim sudovima о strancima. Čak i najek­stremniji i najmanje banalni nacionalisti ne isključuju iz svesti spoljašnji svet, nego često ispoljavaju i opsesivno za­nimanje za život i poglede stranaca. Hitlerovi Razgovori za stolom su puni spekulacija о karakteru raznih nacija. Mar­tin Borman je izgleda pozajmio svom Fireru jednu knjigu pod naslovom Huan u Americi, što je indikativno i samo po sebi. Hitler naširoko izlaže svoje mišljenje, dok ga nje­govi obožavaoci slušaju:

Britanci progutaju sve što im se kaže...[Amerikanci] su pileće pameti...Nemački Rajh ima dvesta sedamdeset opera - što je ni­vo kulturnog života koji oni ne mogu ni da zamisle...Španci i Amerikanci jednostavno ne razumeju jedni druge...Amerikanci žive kao svinje. (Hitler, 1988, str. 604-605)

148 Nacionalni identitet u svetu nacija

I tako dalje. Hitler izgovara neprekinuti niz stereotipa dok posmatra ostatak sveta iz svog staništa u Rastenburgu.

Socijalni psiholozi često polaze od pretpostavke da je upotreba stereotipa karakteristična za uskogrudost. Ako su zamišljene predstave о onome što je strano sastavni deo te­orijske svesti nacionalizma, onda se stav prema strancima ne može opisati kao nediferencirano osećanje 'drugosti' (McDonald, 1993). Između raznih grupa stranaca mogu se praviti opsesivno tanane razlike. U stvari, može doći do ra­spri i prepirki о tome koliko se razne grupe stranaca 'nama' čine slične ili različite. U jednoj od najranijih studija о ste-reotipskim sudovima, Kac i Brejli su pokazali u kojoj meri beli američki studenti upotrebljavaju konvencionalne etike­te za obeležavanje raznih etničkih i nacionalnih grupa: Je-vreji su gramzivi, Turci svirepi, Nemci efikasni, itd. (Katz and Bralv, 1935). U kasnijim studijama se pokazalo da su is­pitanici bili manje skloni da koriste takve uopštene stereoti­pe (Gilbert, 1951; Karlins et al., 1969) Stereotipi о drugim nacijama nisu uvek omalovažavajući. Na neke strance se gle­da blagonaklonije nego na druge. Tako su Kac i Brejli našli da pripadnici nekih stranih nacionalnosti, kao Nemci, dobi-jaju pohvale kakve ne dobijaju druge, naročito vanevropske nacije.

Stereotipi su opisi društvenih grupa koji su prihvaćeni u okviru jedne kulture. Čak i ispitanici koji tvrde da sumnjaju u istinitost stereotipa prihvataju skalu vrednosti koja je deo njihove zajedničke kulture (Devine, 1989). Pokazuje se da su neki stranci prikazani u stereotipima kao više vredni hva­le i više slični 'nama', nego drugi (Hagendoorn, 1993a; Ha-gendoorn and Hraba, 1987; Hagendoorn and Kleinpen­ning, 1991). Inglhart, koji je proučavao nacionalne stavove pripadnika evropskih zajednica, našao je da su, s izuzetkom Italijana, članovi svih nacija smatrali vlastitu naciju najpou-

Banalni nacionalizam 149

zdanijom (Inglehart, 1991)- Nisu, međutim, svi stranci bili ocenjeni kao podjednako nepouzdani. Pripadnici malih, nesredozemnih nacija, kao što su Danci, Švajcarci i Holan-dani, ocenjivani su kao više pouzdani čak i po mišljenju mediteranskih ispitanika. Ukratko, opšta je pojava da se iz­među raznih vrsta stranaca povlače stereotipske razlike.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da u stereotipnim sudovima nema ničeg statičnog. Strane akcije mogu rasti i pa­dati u skladu s kretanjem političkih kriza. Povoljni stereotipi о Nemcima, koje su Kac i Brejli našli 1935. godine, proredili su se kada su se Sjedinjene Države spremale da udu u Drugi svetski rat (Harding et al., 1954). Najdramatičnija je bila pra­mena u američkim sudovima о Rusima, koji su se 1945. go­dine preobrazili iz herojskih saveznika u ogorčene suparni­ke (Yatani and Bramel, 1989). Posle pada sovjetskog komu­nizma, američkoj javnosti su predstavljeni novi neprijatelji - Libijci, Iračani ili Arapi uopšte. U slučaju trajnijih sukoba, može se razviti 'mentalitet opsade' koji dovodi do neizmen-ljivosti stereotipa i postojano žestokog demonizovanja ne­prijatelja (Bar-Tal, 1989, 1990; Silverstein and Flamenba­um, 1989). Iznenadne krize mogu stvoriti naglo zaoštrene stereotipe, kao što je pojava naziva 'Ardži' za Argentinca u britanskim medijima u vreme Foklandskog rata (Harris, 1985). Brzo skovan stereotip se može nadovezati na starije kulturne mitove, mada u početku može biti izvesnog kole­banja u pogledu toga kako ih kombinovati. Jedan član bri­tanskog ratnog kabineta se navodno pitao da li će Argentin­ci zaista ući u rat s obzirom na njihovo poluitalijansko i po-lušpansko poreklo. "Nema presedana", rekao je on, jer "ako nadvlada španska polovina, oni će se boriti, a ako to bude italijanska, neće." (navedeno u Young, 1993, str. 278).

Stereotipi se često koriste kao sredstvo za povlačenje razlike između 'njih' i 'nas', pa time potkrepljuju 'našu'

150 Nacionalni identitet u svetu nacija

tvrdnju da imamo jedinstven identitet. U XVIII veku Bri­tanija je mnoge svoje moderne nacionalne simbole stva­rala u svesnoj težnji da se po stilu utemeljivanja nacije razlikuje od Francuske (Cannadine, 1983; Colley, 1992). Engleski pisci su raspravljali о tome da li treba da postoji Engleska akademija, ali je ta zamisao odbačena kao suvi­še francuska (Haugen, 1966a). Prva poznata karikatura na kojoj je Džon Bul prikazan kao 'Englez' prikazuje i jednog Francuza, mršavog i ispijenog isto onoliko koliko je Džon Bul debeo i širokogrud (Surel, 1989). U tom slu­čaju ikonografski stereotip о 'nama' stvoren je da bi se is­takla razlika u odnosu na 'njih'. U pitanju nije samo isto­rijski trenutak; u stereotipnom sudu о 'njima' postoji i je­dan implicitan kontrast (McCauley et al., 1980; Stangor and Ford, 1992). Ljudi po pravilu pripisuju više stereo­tipnih svojstava tuđoj nego svojoj grupi; često polazimo od toga da 'mi' predstavljamo standard ili nezastranjenu normalnost, u odnosu na koju se jasno pokazuju 'njiho­ve' devijacije (Quattrone, 1986) . Ako je stereotip za 'njih, Francuze', da su 'emocionalni', on podrazumeva 'naša' navodno neemocionalna merila. Ili, s druge strane, neka druga grupa bi se mogla stereotipno opisati kao 'hladna', dok 'mi' nismo ni 'hladni' (previše hladni) ni 'emocional­ni' (previše emocionalni).

Uvek postoji i mogućnost projiciranja, kao što Kristeva pokazuje u svojim opisima stava prema strancima. 'Mi' možemo tvrditi da 'oni' poseduju osobine koje 'mi' poriče­mo kod 'sebe'. U zapadnim demokratijama mnogo hvali­mo 'svoju' toleranciju. Novinari i političari, navode, naro­čito kada se zalažu za ograničavanje imigracije, 'našu' tole­ranciju i 'njihovu' netoleranciju kao razlog zbog kojeg bi 'njih', strance, trebalo isključiti (Barker, 1981; Van Dijk, 1991, 1992, 1993). Ta retorika poriče 'naše' predrasude i

Banalni nacionalizam 151

s;ižima argumentativnu strukturu kojom se netrpeljivost pripisuje 'njima': 'našu' toleranciju ugrožava 'njihovo' pri­sustvo; 'oni' su ili netolerantni ili izazivaju netolerantnost; pa tako 'mi' nastojimo da ih isključimo, ne zato što smo netolerantni, nego, naprotiv, zato što smo 'mi' tolerantni (Billig, 1991; Wethereil and Potter, 1992). U uslovima 'mentaliteta opsade' uvek je onaj 'drugi' taj koji ne drži reč, postupa nečasno i pokreće lanac nasilja: 'naše' po­stupke pravdaju okolnosti, ali 'njihovi' svedoče о nekoj ka­rakternoj mani, u stvari, upravo onoj koju poričemo kod 'sebe' (Pettigrew, 1979; Rothbart and Hallmark, 1988).

Važno je ne gledati stereotipno ni na korišćenje stereoti­pa, kao da već gotovi sudovi naviru na usta osobe koja ih upotrebljava (Billig, 1985). U pitanju je nešto više od pripi­sivanja određenih karakteristika grupama. Ispitanici imaju mnogo više toga da kažu о 'njima', strancima, nego što im se omogućava kada popunjavaju upitnike о stereotipima (Wethereil and Potter, 1992). Ima mnogo raznih načina da se govori о mnogo raznih 'njih', a isti govornici imaju razli­čite 'glasove', ili različite tonove, kada govore о 'njima'. Sta­više, glas posebnog i glas opšteg mogu se nadmetati za pa­žnju, čak i kada samo jedna osoba, izgovarajući samo jednu rečenicu, govori о 'njima' (Billig et al., 1988).

Van Dejk navodi jedan primer iz zalaganja nemačkog ministra unutrašnjih poslova za pooštravanje odredaba о imigraciji. Ministar izjavljuje: "Ta pravična ravnoteža inte­resa nalaže ograničavanje daljeg useljavanja stranaca, jer svako društvo ima granicu do koje je kadro i spremno da integriše pridošlice" (Van Dijk, 1993, str. 94). Nastojeći da isključi 'strance' iz 'svoje' domovine, ministar koristi, i želi da to bude zapaženo, retoriku razboritosti. Pominje se na­čelo pravičnosti: to nije samo 'naša' pravičnost nego opšta pravičnost. Ministar vidi i dalje od domovine i navodi op-

152 Nacionalni identitet u svetu nacija

šte pravilo о 'svakom društvu'. Tako 'naši' interesi nisu sa­mo 'naši' posebni interesi; 'mi' tvrdimo da postupamo na način koji je opšte prihvaćen kao razborit, tako da je 'naše' društvo u skladu s opštom sociologijom, koja određuje šta svako društvo može i ne može činiti. Takav govor pret­postavlja, kao i skoro cela akademska sociologija, da je 'društvo' isto što i nacija ili 'zemlja'.

To je karakteristično za nacionalistički diskurs demokra-tija poznog XX veka. Kao što se često dešava, nacionalizam udružuje posebno i opšte. 'Mi' tvrdimo da gledamo dalje od 'svojih' granica čak i kada nastojimo da te granice zatvori­mo. 'Mi' navodimo opšta načela i opštevažeće zakone, pori­čući vlastitu uskogrudost. Tako 'mi' govorimo о 'svojim' in­teresima s autoritetom koji se čini obuhvatniji od 'nas'. Autoritet u tom slučaju nije ni neko božanstvo ni neka ko-smička snaga. To je nešto što deluje mnogo uverljivije na nacionalističku svest. To je uzvišena snaga sociološkog im­perativa kojem se sve nacije - i 'naša' i druge - moraju po­koravati. Na taj način 'mi' zamišljamo da smo i 'mi' i 'stranci' pojednako pod vlašću pravila sociologije nacionalne pri­padnosti. Ta vladajuća sociologija stvara 'zemlje' u kojima se 'mi' i 'oni' reprodukujemo kao narodi vezani i u jedin­stvenom i u opštem smislu za 'svoje' tie. Naoružani tom vi­zijom načela nacije, možemo tvrditi ne samo da 'mi' govori­mo za 'sebe' nego i da govorimo za 'njih', ili za 'sve nas'.

Zamišljanje nacije među nacijama

Nacionalizam neminovno sadrži mešavinu pojedinač­nog i opšteg: ako će se 'naša' nacija zamisliti u svoj svojoj posebnosti, ona se mora zamisliti kao nacija među drugim nacijama. Svest о nacionalnom identitetu normalno pret-

Banalni nacionalizam 153

postavlja internacionalni kontekst, koji se i sam mora u svakom pogledu zamisliti kao i nacionalna zajednica - ili bar to zamišljanje mora očvrsnuti u naviku mišljenja. Tako stranci nisu samo 'drugi' koji predstavljaju nešto naspram nas': 'oni' su i slični 'nama', deo zamišljenog opšteg koda načela nacionalne pripadnosti. Pošto nacionalizam uklju­čuje tu opštu perspektivu, ili takvo zamišljanje međuna­rodnog sveta nacija, on se bitno razlikuje od u sebe povu­čenog etnocentričnog mentaliteta.

Istorijski posmatrano, uspon nacionalizma imao je za posledicu stvaranje internacionalizma. Robertson tvrdi da nacionalizam podrazumeva 'univerzalizaciju partikularizma i partikularizaciju univerzalizma' (Robertson, 1991, str. 73; videti i Robertson, 1990, 1992). On tvrdi da se, istorijski posmatrano "ideja nacionalizma (ili partikularizma) razvija samo naporedo s internacionalizmom" (1991, str. 78). Era nacionalnih država nije okarakterisana sve većom izolaci­jom nacionalnih političkih zajednica. Naprotiv, pojava naci­onalnih država se podudara s pojavom međunarodnih od­nosa (Der Derian, 1989). Bečki kongres iz 1815. godine, na kojem su moćne pobedničke nacije Evrope odredile geo­grafsku kartu svog kontinenta, predstavljao je prvu moder­nu međunarodnu političku nagodbu: on je utvrdio pravila za upravljanje granicama, za razmenu izaslanika i za plovid­bu na međunarodnim rekama (Hinsley, 1986). Kongres ni­je samo najavio eru suverene nacionalne države nego i eru međunarodnog sistema u kojem svaka država zvanično pri­znaje unutrašnji suverenitet svojih suseda. Na osnovu svog suvereniteta, svaka država postaje "jedna od država koje upravljaju svojim zajednicama na isti suveren način" (Hin­sley, 1986, str. 225). Do današnjeg dana 'globalni politički poredak' ostao je zasnovan na pretpostavci suverenih naci­onalnih država koje se uzajamno priznaju (Giddens, 1990).

154 Nacionalni identitet u svetu nacija

Kao što Volerstin tvrdi, rasizam i šovinizam koji su nastali u tom poretku razlikuju se od ranijih ksenofobičnih predra­suda, koje su se temeljile pre na odbacivanju i strahu, nego na konstitucionalnoj razdvojenosti i hijerarhiji (Wallerstein, 1987).

Kao što se moglo očekivati, novi oblici zajednice zahte-vali su stvaranje novih diskursa. Tradicionalni načini govo­ra nisu mogli odgovoriti zahtevima sveta koji je stvarao si­stem međusobno povezanih suverenih nacija. Tako se de­silo da je Džeremi Bentam izmislio, ne jedini put u svom životu, jednu reč - reč koja danas ima takvu jezičku čvrsti­nu i tako naizgled konkretno značenje da je teško zamisli­ti da nije oduvek postojala u rečniku. Bentam je u Uvodu u načela morala i zakonodavstva (Bentham, 1789/1982) razmatrao potrebu da se zakoni raznih nacija usaglase u jedan sistem "internacionalnog prava". U napomeni na dnu strane on je dodao objašnjenje "reč internacionalan je, mora se priznati, nova, mada je, nadam se, dovoljno ra­zumljiva" (1982, str. 296, kurzivu originalu).

Po tom novom nacionalističkom gledištu, nije samo nacija zamišljena kao integralna celina nego je tako zami­šljen i svet, i to na način koji se nije mogao ni naslutiti u ranija vremena. Ceo svet, koji više nije bio u rukama bo­žanstva ili satane, mogao se zamisliti kao prirodan pore­dak nezavisnih nacija. Staviše, moglo se zamisliti da 'pri­rodni' poredak mogu podriti međunarodni zaverenici. Britanski karikaturista Džejms Gilrej je taj strah prikazao u svojoj čuvenoj karikaturi "Puding od šljiva u opasnosti", na kojoj su Pit i Napoleon prikazani kako sede za trpezom i odsecaju za sebe komade globusa (1805). Gilrejeva kari­katura je preštampavana širom Evrope i često je podraža­vana (Hill, 1966). Naporedo s tim širenjem popularnosti Gilrejeve slike nastajale su teorije о zaveri: De Barijel i Ro-

Banalni nacionalizam 155

bison su tvrdili da slobodni zidari uspostavljaju svoju vlast nad svetom, zbacuju stari aristokratski poredak i nastoje da pomešaju 'prirodno' odvojene nacije (Lipset and Raab, 1970, Roberts, 1974). Makoliko se te ideje о svetskoj zave­ri mogu činiti fantastičnim, one su vršile snažan uticaj u poslednjih dvesta godina (Finn, 1990, 1993; Graumann and Moscovici, 1987).

Nacizam, najvirulentniji od svih nacionalističkih oblika, značio je više od izmišljanja stereotipa о 'nama', gospodar­skoj rasi, i 'njima' manje vrednim ljudima. Ti stereotipi sami po sebi nisu doveli do politike sistematskog istrebljivanja. Postojala je i globalna priča о zaveri: izmišljalo se da ceo svet potpada pod vlast Jevreja, koji nastoje da unište rase i nacije (Billig, 1989a; Cohn, 1967; Katz, 1980; Poliakov, 1974). Na koricama antisemitskih spisa prikazivano je kako jevrejske ruke grabe svet, slično kao što je Gilrej predstavio Pita i Napoleona. Taj spoj ideja о zaveri i о rasi obezbedio je nacističkoj ideologiji unutrašnju dinamiku za istrebljiva­nje: svet se mogao spasti samo uništavanjem zaverenika, koje na svetsku zaveru goni njihova nepromenjena i nepro-menljiva rasna priroda. Ta čudna shvatanja ne mogu se ob­jasniti nekim anahronim povratkom na srednjovekovni na­čin mišljenja. Nacizam je bio suštinski moderan po svojoj nacionalističkoj slici internacionalnog sveta.

Primer nacizma ilustruje opštu istinu da nacionalizam, čak i u svom najekstremnijem vidu, nije nikada potpuno usredsređen na sebe. Tvrditi za svoju grupu da je nacija znači zamišljati je tako da se ona uklapa u jednu zajednič­ku, opštu shemu. U tom smislu nacionalizam ima i izve-sno mimetičko svojstvo. To se najjasnije vidi pri stvaranju novih nacija, naročito onih koje se obrazuju posle pada velikih sila. Kolonije se u svojoj borbi za nezavisnost ukla­paju u kalup koji nisu same stvorile i prisvajaju model za-

156 Nacionalni identitet u svetu nacija

padne nacionalne države (Mercer, 1992). Opšta načela na­cionalnog suvereniteta mogu se upotrebiti i u borbi protiv kolonijalnih gospodara. Džon Čilembve je tokom Prvog svetskog rata pisao nacionalističke rasprave izričito zasni­vajući svoje zalaganje za nezavisnost Najasalanda na nače­lima Prosvetiteljstva (Rotberg, 1966). Bio je to uzor koji će kasnije biti često podražavan u Africi i drugde. Vođe po­kreta za nezavisnost često sebe zamišljaju kao tvorce nove nacije na tlu kolonije. Na primer, Spartakus Monimambo, jedan od prvih vođa Narodnog pokreta za oslobođenje Angole, smatrao je da je za uspeh pokreta od presudnog značaja političko obrazovanje i da ono treba da bude "pre svega nacionalističko". Govoreći о revolucionarnoj borbi kratko vreme pred svoju smrt, Monimambo je objašnja­vao: "Ljudi moraju shvatiti da smo svi mi Angolci" kako bismo "sutra imali kulturno jedinstvo u celoj Angoli" (Mo­nimambo, 1971, str. 382­383).

Posle sricanja nezavisnosti nove države obično zadrža­vaju svoje kolonijalne granice. Politika 'kulturnog jedin­stva' često podrazumeva, kao što je bio slučaj i prilikom stvaranja konsolidovanih evropskih nacija, nastojanje jed­nog dela teritorije da nametne svoju hegemoniju ostalim delovima. Nije stoga čudno - a takođe je u skladu s evrop­skim modelom - što to često vodi građanskom ratu. Pošto se zbaci stari poredak, tradicionalna retorika se ponekad i dalje koristi, ne da bi se proširio fokus oslobađanja, nego da bi se učvrstila represija u osamostaljenoj državi (Akioye, 1994; Ihonvbere, 1994). Kao što ističe Haris, čak i nacionalistički pokreti koji se bore protiv imperijalističkog izrabljivanja imaju obeležja dubokog konformizma. Oni su suštinski reformistički, jer su njihove težnje ograničene'na prihvatanje konvencionalnih oblika nacionalne zajednice, pa samim tim i na prihvatanje "svetskog poretka nacional-

Banalni nacionalizam 157

nih država" kao nečega što se samo po sebi razume (Har­ris, 1990, str. 276).

Nacije ne moraju da polažu neki teorijski ispit о priro­di nacije kojim bi pokazale da imaju neka pojmovna meri­la za utvrđivanje unutrašnjeg jedinstva, etničkog, jezičkog ili kulturnog. Ispiti su konkretni, zasnovani na sposobno­sti države da nametne red i monopolise prisilu unutar utvrđenih granica (Giddens, 1985, 1990). Glavni ispit je međunarodni, jer nacija će tražiti priznanje konsolidova­nih nacija, koje će, sa svoje strane, u uspešnom novom kandidatu priznati vlastito viđenje nacije. Sledstveno to­me, nova nacija mora ličiti na druge nacije da bi stekla nji­hovo priznanje. Ona mora usvojiti konvencionalne simbo­le posebnosti, koji su, zbog svoje konvencionalnosti, isto­vremeno i simboli univerzalnosti načela nacije. Na primer, od svake nacije se očekuje da ima vlastitu zastavu i nacio­nalnu himnu. U novom prelaznom ustavu Južne Afrike, koji je bio predložen u novembru 1993. godine, posebno se naglašava da će "nacionalna himna i zastava biti određe­ne aktom novog parlamenta" (Guardian, 18. novembar 1993). Kada su se izraelski i palestinski čelnici prvi put sa­stali u Vašingtonu, Palestinci su morali da odrede koja će se od njihovih nacionalnih himni svirati (Independent on Sunday, 12. septembar 1993). Opšta pravila nisu dozvo­ljavala da se sviraju dve himne za jednu naciju: postati 'prava' nacija značilo je i odabrati samo jednu 'zvaničnu' himnu.

Nacionalna himna je opšti znak posebnosti. Konvencije tog oblika zahtevaju da se jedinstvenost nacije slavi na uop-šteno stilizovan način. Stara sovjetska himna uklopila je po­hvalu komunizma u slavljenje nacije i njenog naroda. U njenom refrenu se klicalo: "Slava našoj slobodnoj otadžbi­ni, Bedemu naroda snažnih u bratstvu!" Njen autor, Sergej

158 Nacionalni identitet u svetu nacija

Mihalkov je rekao "himna je molitva koju narod peva slave­ći svoju zemlju" i "svaka nacija mora imati tu molitvu" (In­dependent on Sunday, 14. februar 1993). Kada je sovjetski sistem pao, smatralo se da reči stare himne ne odgovaraju novoj Rusiji. Vlada je stoga raspisala konkurs za novü him­nu. Uviđajući da je to jedan manji moderan umetnički ob­lik, čija estetika nadilazi političke podele, vlada je imenova­la postarijeg g. Mihalkova da izvrši izbor pobedničke kom­pozicije. Bez obzira na njegove ranije političke zablude, u njega se moglo pouzdati da će prepoznati koja je molitva podesna za naciju.

Nacionalne himne su ne samo saobražene jednom za­jedničkom uzoru nego deo njihovog simbolizma predsta­vlja i to što se ta saobraženost i vidi. One, slično zastavama, označavaju naciju kao naciju medu nacijama. Svaka zastava ima svoj poseban simbol, kao čakra-davaja, ili točak, na in­dijskoj zastavi, ili protestantska narandžasta i katolička zele­na boja na zastavi Republike Irske. Ali pored toga što zasta­va svojim osobitim izgledom ukazuje na posebnost (bilo da su u pitanju zvezde i pruge, britanski Union Jack, trobojni-ca ili nešto drugo), ona ističe i vlastitu univerzalnost. Svaka zastava svojim konvencionalnim pravougaonim oblikom obznanjuje sebe kao sastavni deo jednog ustaljenog, prepo­znatljivog niza, u kojem su sve zastave suštinski slične po svojim konvencijama razlikovanja. Retki izuzeci, kao nepal-ska zastava u obliku dvojnog trougla, samo potvrđuju opšte pravilo. Nove nacije pri određivanju izgleda svojih zastava obično slede heraldičku konvenciju ne samo oblika nego i boja: izbegavaju se izvesne nijanse, kao što je drečavo ruži­časta ili zelenkasto plava (Firth, 1973). Podizanje nove za­stave pokazuje da se još jedna nacija pridružila klubu naci­ja: 'mi' smo postali kao 'vi' (nismo više 'oni'); svi smo 'mi' na­cije, s 'našim' zastavama i 'našim' himnama, 'našim' sedištem

Banalni nacionalizam 159

u Ujedinjenim nacijama, i 'našim' učestvovanjem, s odgova­rajuće dizajniranim dresovima, na olimpijskim igrama i svetskim kupovima.

Ta internacionalna svest je sastavni deo moderne svesti о nacionalizmu. Banalni simboli 'naše' posebnosti su i ba­nalni simboli 'naše' univerzalnosti. Nacionalizam ne nudi samo jedan način govora о svetu. Otuda postoji beskonač­no mnogo diskurzivnih mogućnosti da se govori о 'nama', о 'njima', pa i о 'vama'. 'Mi' nismo ograničeni na jednostav­ne stereotipe koji naglašavaju razlike i potcenjuju stranca kao tajanstvenog Drugog. Strane nacije su kao i 'naša', ali nikada potpuno slične. 'Mi' se možemo prepoznati u 'nji­ma'; a, opet, može se desiti da 'mi' ne uspemo da prepo­znamo 'sebe'. 'Mi' možemo postati saveznici, pa da 'oni' postanu 'vi'; i 'mi' možemo postati neprijatelji. I 'mi' može­mo raspravljati među 'sobom' о vrednosti 'naših' savezni­ka. 'Mi' možemo optužiti 'njih' da ugrožavaju 'našu' samo­svojnost ili da se ne ponašaju kao prave, odgovorne nacije kakva smo 'mi'. I 'mi' možemo tvrditi da 'oni' time što ugrožavaju 'nas' ugrožavaju i načelo nacije. Osuđujući 'njih', 'mi' možemo tvrditi da govorimo u ime 'svih nas'.

Sintaksa hegemonije

Te beskrajne mogućnosti nacionalno obojenog govora о 'nama', 'vama' i 'njima' ilustruju problematičan karakter nacionalizma. Zabluda je misliti da ideologije karakteriše samo jedan glas ili jedan stav. Slično drugim ideologijama, nacionalizam uključuje suprotstavljene ideje, a među nji­ma su ključne ideje partikularizma i univerzalizma. Te su­protstavljene ideje pružaju povoda za nedoumice, pa, sa­mim tim, i za sporove i raspre (Billig et al., 1988). Raspre

160 Nacionalni identitet u svetu nacija

se, međutim, vode unutar granica u kojima se na načelo nacije gleda kao na nešto što se samo po sebi razume kao prirodan kontekst svemira. U tom smislu, raspre se vode unutar, a ne protiv nacionalizma.

To se lako previđa ako se nacionalizam sagledava u su­ženom smislu, pa se očekuje da ta ideologija bude pred­stavljena 'čistim' tonovima iracionalnosti, uskogrudosti i protivljenja internacionalizmu. Nacionalizam je uvek imao vlastiti, nacionalistički glas razuma i hegemonije. Nacio­nalno načelo suvereniteta predstavlja sebe kao razborito načelo; a u okvirima istorije nacionalizma, jedan deo za­mišljene nacionalne celine uvek nastoji da sebe predstavi kao opšti glas celine. Kada neki vođa tvrdi da smo 'svi mi Angolci' (ili Amerikanci, Peruanci - svejedno) i da treba stvoriti kulturno jedinstvo, taj vođa govori glasom koji ni­je posebno angolski (ili bilo koji drugi). Osim toga, u te­žnji za ostvarenjem nacionalnog kulturnog jedinstva, je­dan deo - jedan vid kulturnog i jezičkog mozaika - posta-će vladajuća, metonimijska predstava celine. Kao što je pokazano u drugom poglavlju, druge predstave о nacio­nalnim svojstvima biće potisnute, zaboravljene ili svedene na status dijalekta.

Mihail Bahtin je tvrdio da iskazi po pravilu sadrže razli­čite glasove, koji često istovremeno izražavaju 'centrifugal­ne' i 'centripetalne' težnje (Bakhtin, 1891). Za nacionali­stičke iskaze moglo bi se reći da sadrže i univerzalne (cen­tripetalne) i partikularističke (centrifugalne) elemente. Francuska revolucija je zbog svoje tvrdnje da se bori za prava čoveka slavljena kao klasičan primer kako se opštim težnjama Prosvetiteljstva može dati nacionalan izraz (na primer, Kedourie, 1966; Schwartzmantel, 1992). 'Mi', Francuzi, poistovećujemo se, jezički i retorski, s 'mi', celim ljudskim rodom. Neki analitičari tvrde da je ta kombinaci-

Banalni nacionalizam 161

ja univerzalizma i partikularizma toliko protivrečna da se mora raspasti. Tako se nacionalizam pomerio udesno ka­da je univerzalno odbačeno u korist partikularnog (Du-mont, 1992).

Mogu se dati i drugi primeri takvog skretanja ka desni­ci. U Grčkoj, najraniji nacionalisti, kao Riga od Fere, bili su kosmopoliti po duhu, ali snage apsolutizma i dogmati­zma su nadvladale njihov liberalni nacionalizam (Kitromi-lides, 1979). Radikalizam engleskih rodoljuba iz XVIII ve-ka, kao što je bio Džon Vilks, u narednom stoleću je nad­mašila torijevska ideologija (Cunningham, 1986). Moglo bi se, dakle, pomisliti da nacionalizam rešava svoje rane unutrašnje protivrečnosti tako što odbacuje svoj liberali­zam i tako postaje ideologija s unutrašnjom doslednošću.

Takvo objašnjenje je problematično. Ono podrazume­va razvoj nacionalizma od opštih, radikalnih početaka do učmalog završetka (s obnovljenim provalama radikalizma u kasnijim antiimperijalističkim nacionalističkim pokreti­ma). Problem je u tome što takva priča ostavlja nacionali­zam isključivo u rukama desničara. Osim toga, njome se podrazumeva i da ideologije deluju po nekom zakonu kognitivne neusaglašenosti, koja zahteva da se unutrašnje protivrečnosti neizostavno razreše, tako da se protivrečna ideologija сера na dva konzistentna dela. U slučaju nacio­nalizma, ima osnova da se kaže da do potpunog rascepa između opšteg i posebnog nije nikada došlo. U stvari, taj rascep opstojava u uobičajenim diskursima о nacionali­zmu. Od samog početka nacionalizam je koristio 'sintaksu hegemonije', pomoću koje je deo tvrdio da predstavlja ce-linu. Jedan govorni oblik može tvrditi da je jezik cele naci­je, ili jedno područje može tvrdili da predstavlja nacional­nu kulturu (videti drugo poglavlje). To se može još više proširiti. Jedna posebna nacija može tvrditi da govori u

162 Nacionalni identitet u svetu nacija

ime celog sveta: 'naši' posebni interesi mogu se činiti kao interesi zasnovani na univerzalnom razumu. Stiče se uti­sak da i sama sintaksa prvog lica množine priziva takve tvrdnje.

Glas univerzalnog razuma može pratiti glas nacional­nog samoveličanja i u najprizemnijim, banalnim klišeima savremenog političkog diskursa. Odmah po objavljivanju rezultata američkih predsedničkih izbora 1992. godine, kandidati su dali kratke izjave. Izabrani predsednik Klin-ton je, pozdravljajući svoje "američke zemljake", govorio о "zovu truba za našu zemlju" i završio izjavom da punog sr­ca prihvata odgovornost "vođe ove, najveće zemlje u isto­riji čovečanstva". Odlazeći predsednik Buš koristio je slič­nu retoriku, obraćajući se "svim Amerikancima" koji su "imali istu zajedničku svrhu, da učvrste sigurnost i bez-bednost ove, najveće nacije sveta" (Guardian, 5. novem­bar 1992). Samoobožavanje 'naše' nacije, 'naše' zemlje kao najveće u istoriji nije bio ciničan pokušaj da se pridobiju glasovi, jer su u to vreme glasačka mesta već bila zatvore­na. Oba političara su imala u vidu jednu višu retoričku du­žnost: oni su bili svesni da je to način na koji američki predsednici treba da govore u takvim prilikama. Njihove fraze pune nacionalnog hvalisanja sadržavale su jednu ne-izrečenu implikaciju: ako postoji najveća nacija u istoriji, onda moraju postojati i sve one druge nacije, bačene u za-senak i nesavršene.

Buš je, priznajući gubitak na izborima, govorio о pošto­vanju "veličanstvenosti demokratskog sistema". To nije sa­mo 'naša' veličanstvenost, ili nešto što može izgledati veli­čanstveno u 'našim' očima, nego je 'naša' demokratija veli­čanstvena uopšte. Govoreći 'nama', svojim američkim su­građanima, Buš se obraćao i onome što retoričari nazivaju 'univerzalnom publikom' (Perelman and Olbrechts-Tyteca,

Banalni nacionalizam 163

1971; Perelman, 1979 Shotter, 1995). Govornik pretposta­vlja da će svaka publika sastavljena od razboritih ljudi, ili pretpostavljena 'univerzalna publika', smatrati njegove ar­gumente uverljivim. Odlazeći predsednik je govorio da bi svaki razborit čovek - bilo da sluša ili ne, bilo da je Ameri­kanac ili da pripada nekoj naciji koja je manje vredna od najveće nacije - mogao prepoznati tu veličanstvenost, veli-čanstvenost 'našeg' demokratskog sistema. Ta retorika se u svom obraćanju 'američkim sugrađanima' prema toj poseb­noj publici odnosi i kao prema univerzalnoj publici, a pre­ma američkoj veličini kao prema univerzalnoj veličini.

Ako nacionalizam podrazumeva zamišljanje jednog međunarodnog konteksta, ili međunarodnog poretka, kao i zamišljanje 'nas' i 'stranaca', onda možemo da tvrdimo da 'mi' predstavljamo interese tog opšteg međunarodnog po­retka: 'mi', u našoj velikoj samosvojnosti, možemo zami­šljati da predstavljamo 'sve nas', univerzalnu publiku ljud­skog roda. Tako moderna nacija ne stupa u rat samo zbog posebnih interesa nego tvrdi i da deluje u interesu 'svih nacija' ili opšteg poretka nacija.

Obraćajući se posle Foklandskog rata jednom skupu pri­stalica Konzervativne stranke, Margaret Tačer je je govorila tonom koji je podrazumevao da nacija može čestitati samoj sebi. Nacionalno 'mi' je retorski i samozadovoljno isticano. 'Mi' smo pokazali "da se Britanija nije izmenila i da ova naci­ja još uvek ima one zlatne odlike koje su blistale tokom na­še istorije". I u ovom slučaju se smatralo da bi bilo suvišno navoditi neke istorijske pojedinosti da bi se ta tvrdnja doka­zala. Da, "u Britaniji se ponovo rasplamsao duh koji ju je nadahnjivao u prošlim pokolenjima". Na početku govora predsednica vlade je izjavila da se "možemo s pravom po­nositi" jer je "ova nacija imala odlučnosti da učini ono što je znala da se mora učiniti - da učini ono što je znala da je is-

164 Nacionalni identitet u svetu nacija

pravno". Ona je objasnila: "Borili smo se da dokažemo da se agresija ne isplati i da se kradljivcu ne sme dozvoliti da zadrži ono što je ukrao." I to smo 'mi' učinili uz "podršku toliko ljudi širom sveta" (govor održan 3- jula 1982, tekst donosi Barnett, 1982, str. 149 id . ) .

Prema tome, postojalo je univerzalno načelo i univer­zalna publika koja 'nam' je odobravala: 'mi' smo delovali u ime opšteg morala pravičnosti. 'Naš' stav se podudarao s merilima opšteg morala. Slične tvrdnje su se mogle čuti i s druge strane. Argentinske novine su tvrdile da invazija Malvina predstavlja "preporod argentinskih vrednosti, a ujedno i zapadnih ideala" (navedeno u Aulich, 1992, str. 108). 'Zapadni ideali' su bili metonimija za opšte ideale u tom iskazu dvostruke hegemonije. U oba slučaja tvrdilo se da 'naš' poseban preporod, ili rasplamsavanje duha, u pot­punosti odgovara obuhvatnijem, opštem moralu u svetu nacija.

Sintaksa korišćena u takvom diskursu nije uvek jedno­stavna. 'Mi' može postati dvosmislen izraz koji označava i posebnost 'nas', nacije, i unverzalnost 'nas', pripadnika op­šteg razboritog sveta. Na taj način se 'naši' interesi - inte­resi partije, vlade, nacije i sveta - mogu retorski poistove-ćivati, pod uslovom da ne kažemo izričito šta podrazume-vamo pod 'mi' , nego ostavimo da prvo lice množine stva­ra utisak usklađenosti interesa i identiteta (Billig, 1991; Maitland and Wilson, 1987; Wilson, 1990).

Posle pada Sovjetskog Saveza pojavila se jedna nova te­ma u savremenoj međunarodnoj politici. Pominje se 'novi svetski poredak'. Kada tvrdimo da predstavljamo 'svetski poredak' to se čini kao tvrdnja о moralnoj vrednosti, koja ukazuje na neku vrstu jedinstva između 'nas' i opšteg mora­la. Međutim, taj opšti vid novog poretka je i izrazito pose­ban. Kako ističe Der Derijen, izraz 'novi svetski poredak' se

Banalni nacionalizam 165

počeo javljati u govorima Džordža Buša u avgustu 1990, a "korišćen je da opiše sistem kolektivne bezbednosti koji po­državaju Ujedinjene nacije, a predvodi Amerika" (Der De­nan, 1993, str. 117). Na primer, Buš je na zajedničkom za-sedanju Kongresa 1. septembra 1990. godine izjavio da je novi svetski poredak "era u kojoj će nacije sveta, Istoka i Za­pada, Severa i Juga, moći da žive u blagostanju i slozi". Kao što je pomenuto u prvom poglavlju, to je poredak nacija u kojoj jedna posebna nacija nastoji da stekne vodeću ulogu.

Novi svetski poredak stvara sopstvene diskurse koji ru­tinski ponavljaju uspokojavajuće dvosmislenosti. Međutim, sintaksa preko koje 'mi', Sjedinjene Države, polažemo pra­vo na vodeću ulogu, nužno je složena. Tvrdeći da predsta­vljamo međunarodna načela pravde, poretka i suvereniteta, 'mi', kao pojedinačna nacija, ne možemo neposredno pola­gati pravo na ceo svet: 'mi' se ne možemo ponašati kao neki Pit ili Napoleon koji zahvata komade globalnog kolača. 'Mi' moramo 'sebe' skromno smestiti unutar tog sveta. 'Mi' mo­ramo priznati prava drugih, dok govorimo u ime tih drugih i dok 'sami sebe' podsećamo da se 'mi', najveća nacija u isto­riji, zalažemo za 'naše' vlastite interese.

Kada je predsednik Klin ton govorio о američkoj vojnoj intervenciji na Haitiju, on je izjavio da "vojne vlasti na Hai-tiju jednostavno moraju razumeti da ne mogu neograniče­no prkositi željama vlastitog naroda i volji svetske zajedni­ce". On je nastavio: "to je put koji njihov narod vodi samo u patnju, a njih same u međunarodnu izolaciju" (navede­no u Guardian, 16. oktobar 1993). Američki predsednik je govorio glasom opšteg morala: nacije se mogu ponašati ispravno i pogrešno; a međunarodna zajednica, u čije ime on govori, zalaže se za ispravno ponašanje, kao da se ona može zamisliti kao samo jedan činilac sa samo jednom vo­ljom. Ali to nije sve. U istom govoru predsednik je govorio

166 Nacionalni identitet u svetu nacija

i о "važnim američkim interesima koji su ugroženi na Hai-tiju". U njih su spadali ponovno uspostavljanje demokrati-je i bezbednosti za američke građane. 'Naši' posebni, naci­onalno određeni interesi predstavljeni su kao podudarni s opštim moralom 'međunarodne zajednice'.

General Kolin Pauel, šef američkog generalštaba, pri-metio je da bi povlačenje Amerikanaca iz Somalije "imalo poražavajuće posledice na naše nade za novi svetski pore­dak i našu sposobnost da u multinacionalnim organizaci­jama učestvujemo u rešavanju problema kao što je ovaj" (Guardian, 11. septembar 1993). 'Naša sposobnost da učestvujemo' očigledno se odnosi na američko učestvova­nje na čelu multinacionalnih organizacija. Ali 'naše nade za novi svetski poredak' su više dvosmislene: to nisu samo nade Sjedinjenih Država, mada su i one uključene, nego su to nade svih razboritih ljudi. Te nade - pa i sam svetski poredak - zavise od 'nas', Amerikanaca, glavnih razboritih ljudi ovoga sveta. Mada neupadljiva kao kliše i sa sintak­som koja ne privlači pažnju, ta primedba sažeto prikazuje jedinstvo svih 'naših' nada i 'našeg' američkog sveta.

Te dvosmislenosti su se očigledno pokazale u govori­ma koje je predsednik Buš držao u vreme Zalivskog rata. Kada je objavio da će Sjedinjene Države, zajedno sa svo­jim koalicionim partnerima, napasti iračke snage, zama­gljivanje reči 'mi' bilo je očigledno. Ponekad su 'mi' bili ne­dvosmisleno Amerikanci: "naši sinovi i kćeri" polaze u rat, a Buš se potrudio da pomene i štetu koju je Husein na-neo "našoj ekonomiji", ili našim interesima. Ponekad se 'mi' odnosilo na koaliciju: "mi ćemo uspeti". Ponekad je to bilo opšte 'mi', koje se moglo odnositi ili na naciju ili na koaliciju ili i na jedno i na drugo: "kada postignemo uspeh... imaćemo stvarnih mogućnosti za stvaranje tog novog poretka" (govor održan 16. januara 1991, godine

Banalni nacionalizam 167

tekst objavljen u Sifry and Cerf, 1991, str. 311 i d.). U ne­kim slučajevima činilo se da se 'mi' poistovećuje sa 'sve­tom'. Buš pominje posebno američke vojnike: "Večeras su Amerika i svet duboko zahvalni njima i njihovim porodica­ma". 'Svet', razume se, nije uključivao Irak.

'Naši' neprijateji se ne suprotstavljaju samo 'nama' ne­go se može reći da se suprotstavljaju i samom moralnom poretku koji mi, kako tvrdimo, predstavljamo. Oni se sto­ga satanizuju više nego obični strani 'oni'. (Edelman, 1977). Nacionalne države mogu počiniti gora nasilja nego teroristi, ali figura međunarodnog teroriste se koristi da se predstavi pretnja moralnom poretku i samom razumu (Reich, 1990). Svaki teroristički akt ugrožava više od života pojedinaca: on dovodi u pitanje monopol prisile, na koji pravo polažu nacionalne države. Slično tome, nacije i nji­hove vođe se mogu staviti izvan tog poretka nacija. Sadam Husein se nalazio izvan moralnog poretka koji je Buš opi­sivao i na čije je vodstvo polagao pravo. Po Bušu, "dok je svet oklevao", Sadam Husein je silovao i pljačkao jednu malu naciju; "dok je svet oklevao", Sadam je svom naoru­žanju dodao hemijsko oružje; "dok je svet oklevao", Sa­dam je nanosio štetu našoj i svetskoj ekonomiji (Sifry and Cerf, 1991, str. 312-313). Buš je svog neprijatelja uporno izopštavao iz sveta, prikazujući retorski ono što je karika­turista Gilrej predstavio grafički: neprijatelj ne pripada svetu, nego se igra sa svetom.

Ta retorika stvara utisak da one nacije koje se suprot­stavljaju 'nama' nisu samo periferni suparnici; one se mo­gu pretvoriti u neprijatelje međunarodnog morala. Tako po retorici Sjedinjenih Država, Libija i Irak nisu samo pro­tivnici ili čudni stranci s drukčijim načinom života. Slično Sovjetima pre njih, oni se prikazuju kao demonske pretnje moralnom poretku celoga sveta (Silverstein and Flamen-

168 Nacionalni identitet u svetu nacija

baum, 1989). Taj poredak čini, izričito se naglašava, svet nacija. Njegovi neprijatelji - kako 'teroristi' tako i same na­cije - predstavljaju suprotnost onoj 'sveopštoj javnosti' ko­joj se ta retorika obraća: oni su prikazani kao sveopšti ne­prijatelji.

U retorici novog svetskog poretka teorijska svest nacio­nalizma se reprodukuje u banalnim, uobičajenim klišeima savremenih političara. Ta svest uključuje pretpostavke о tome kako nacija treba da se ponaša­, kako 'mi' treba da se ponašamo; i kako svet, ili cela 'međunarodna zajednica' treba da se ponaša. Rasprava о tim pitanjima ponašanja se sužava na okvire nacionalne pripadnosti. Javlja se još je­dan problem. Nacija koja teži internacionalnoj hegemoniji mora poricati da je nacionalistička. Ona mora tvrditi da govori u ime svih dok štiti vlastite posebne interese. Tako poznata sintaksa hegemonije sliva u jedno 'naše' različite identitete. U tom smislu politika internacionalne hegemo­nije je, kao i politika nacionalne hegemonije, jedan oblik politike identiteta. Njena retorika se uvek zasniva na pret­postavci о identičnosti identiteta.

SVAKODNEVNO ISTICANJE DOMOVINE

Još nismo dali neposredan odgovor na pitanje: zašto mi', u konsolidovanim, demokratskim nacijama, ne zabora­vljamo 'svoj' nacionalni identitet? Kratak odgovor je da smo neprekidno podsećani da živimo u naciji: 'naš' identitet je stalno naglašavan. Ipak, to naglašavanje se ne može sastoja­ti samo od toga što će se istaći zastava na javnoj zgradi ili što će se na kovanicama kraljevine predstaviti nacionalni simbol, bilo da je to gologlavi orao ili dlakava kuna, kao što je prikazano u trećem poglavlju. U prethodnom poglavlju izneto je mišljenje da je 'nacionalni identitet' skraćenica za ceo niz poznatih pretpostavki о pripadnosti naciji, о svetu i о 'našem' mestu u tom svetu. Istaknuta zastava koja mlitavo visi i reljefni orao na kovanici nisu dovoljni da tim pretpo­stavkama sačuvaju mesto koje imaju u našim navikama mi­šljenja. Te pretpostavke treba i diskurzivno isticati. A da bi se to postiglo, potrebne su banalne reći koje odzvanjaju u ušima građana ili preko kojih prelaze pogledom.

Teorija banalnog nacionalizma smatra da svest о naciji nije duboko ispod površine savremenog života. Ako je to tačno, onda će rutinske jezičke navike neprekidno delova-ti kao podsetnici na nacionalnu pripadnost. Tako će se svet nacija reprodukovati kao jedini svet, prirodna sredina današnjice. Kao što je ranije rečeno, nacionalizam nije

170 Svakodnevno isticanje domovine

ograničen na kitnjast jezik mitova о krvi i tlu. Banalni na­cionalizam se služi prozaičnim, rutinskim rečnikom, u kojem se nacije prikazuju kao nešto što se samo po sebi razume i koje samim tim ulaze u navike mišljenja. Male re­či, a ne upečatljive visokoparne fraze, služe kao stalni, ali jedva primetni podsetnici na domovinu i ne dopuštaju nam da zaboravimo 'svoj' nacionalni identitet. Ovo pogla­vlje će početi razmatranjem jezika kojim se služe političari u savremenim konsolidovanim demokratijama. Nezani­mljivi klišei i navike političkog diskursa zaslužuju pažnju upravo zbog svoje retorske prizemnosti, a ne uprkos njoj.

Neki analitičari tvrde da je poslednjih decenija XX veka došlo do opadanja ideologije, naročito u demokratskim državama. Među njima se naročito ističe Frensis Fukuja-ma, koji piše о svetskoj liberalnoj revoluciji u kojoj demo­kratija odnosi pobedu (Fukuyama, 1992). Sada nema ni­jedne ideologije koja može da ugrozi liberalnu demokrati­ju i "nema legitimnog načela osim suvereniteta naroda" (str. 45). Nacionalizam je, tvrdi Fukujama, jedna od onih starih ideologija koje nestaju u novom liberalnom svet-skom poretku. Slično mnogim drugim analitičarima, Fu­kujama poistovećuje nacionalizam s njegovim 'vrućim' ob­licima. Banalna varijanta nije obuhvaćena tom kategori­jom, pa se proglašava odsustvo ideologije.

Postoji, međutim, jedna druga mogućnost. Sirenje de-mokratije ne samo da ne iskorenjuje nacionalizam nego učvršćuje njegove banalne, ali ne nužno i bezopasne obli­ke. Sami uslovi demokratije, kako se ona shvata u XX ve-ku, jesu uslovi koji se zasnivaju na nacionalnoj državi i ko­ji rutinski otelotvoruju misticizam krvi i tla. Sama zvučna fraza 'suverenitet naroda', koju koristi Fukujama, sadrži tu mogućnost. 'Narod' nije narod celog sveta: to je narod ne­ke posebne demokratske države. Kao što tvrde Hol i Held,

Banalni nacionalizam 171

u modernoj demokratskoj politici 'narod' je diskurzivna formacija koja se koristi kao sinonim nacije (Hal and Held, 1989). Svet u kojem treba politički ostvariti 'suvere­nitet naroda' je svet različitih nacija: to je svet koji je insti-tucionalizovao 'njih' i 'nas'.

Da bi se te stvari istražile, potrebno je ispitati poznate jezičke navike. To znači obratiti pažnju na reči kao što su 'narod' (ili 'društvo') i na zasnivanje nacionalističkih pret­postavki na njihovoj konvencionalnoj upotrebi. To ujedno znači primeniti mikroskopsku optiku na proučavanje jezi­ka. Ključne reči banalnog nacionalizma su često one naj­manje: 'mi', 'ovo' i 'ovde', što su reči jezičke 'deikse'. Sama Fukujamina fraza 'suverenitet naroda' - sovereignty of the people - pokazuje kako je lako prevideti malu reč. Ako je the people (narod) značajna 'diskurzivna formacija', onda ona sadrži dve reči, od kojih jedna skreće pažnju na dru­gu, ali ne i na sebe. To the u the people nije puki ukras. Pokušaću da pokažem da u engleskom određeni član the neprekidno igra pritajenu ulogu u rutinskoj 'deiksi' koja banalno ističe određenu domovinu ('the homeland").

Da se banalni nacionalizam može naći samo u govoru političara, on ne bi mogao uhvatiti korena u običnom ži­votu onih miliona ljudi koji gledaju na soj političara s ci­ničnim prezrenjem. Isticanja nacije ima i na drugim mesti-ma, kao što pokazuju masovni mediji koji svakodnevno nameću svesti građanstva podsetnike na naciju. Analiza napisa objavljenih u novinama jedne nacije u toku jednog dana pokazuje da deiksa domovine prožima samu suštinu tih novina. Primana bez svesnog obraćanja pažnje, kao po­tmulo brujanje saobraćaja u daljini, ta od sitnih reči sači­njena deiksa približava, pa i odomaćuje svet nacija.

Kao što je ranije rečeno, nacionalizam se olako označa­va kao nešto sporedno, ekstremno i iracionalno. Mi, koji

172 Svakodnevno isticanje domovine

pripadamo konsolidovanim nacijama Zapada, u iskušenju smo da nacionalistički diskurs pripišemo onoj vrsti rečni-ka koji bi 'nama", obrazovanim građanima novog global­nog poretka, bio ispod dostojanstva. Nacionalizam se, na primer, može projicirati na tabloide; 'mi' možemo uvera-vati 'sebe' da 'mi' ne koristimo šovinistički jezik kojim ta­bloidi zabavljaju svoje čitaoce iz radničke klase. Ako je na­cionalizam sveprožimajuća ideologija, ne bi trebalo da se tako spremno ograđujemo od njega. Kada su nacije vodile svoje ratove u XX veku, nije zapaženo da su pripadnici srednje klase i intelektualci zaostajali u pogledu pružanja podrške ili pak na spiskovima žrtava.

Mnogi primeri banalnog isticanja nacije koji se razma­traju u ovom poglavlju uzeti su iz 'naših' novina, iz sofisti­cirane štampe levog centra. Naročito veliki broj primera potiče iz Guardian-а, novina koji ja lično najradije čitam. Taj list, kao i ostale novine toga tipa, nije izvan sfere ideo­logije banalnog nacionalizma. U samu strukturu njegovog izveštavanja ugrađena je složena deiksa domovine. Iz tog razloga, ispitivanje ideologije banalnog nacionalizma ne treba vršiti u tonu olakog optuživanja i podsmevati se 'drugima' zbog besmislenog mahanja zastavom. Ako želi­mo shvatiti banalne dubine nacionalističke svesti, neopho­dan je i ispovedni ton. U pogledu nekih ključnih stvari, nacionalizam je 'ovde', pred našim vratima.

Plebisciti, države i nacionalizam

Ernest Renan je izjavio da "egzistencija nacije" predsta­vlja "svakodnevni plebiscit". Tom svojom čuvenom meta­forom plebiscita Renan je želeo da skrene pažnju na psi­hološku dimenziju nacionalizma. Nacije nemaju apsolut-

Banalni nacionalizam 173

nu egzistenciju, nego se gube u istoriji ukoliko ne postoji "jasno izražena želja za nastavkom zajedničkog života" (Re­nan, 1990, str. 19). Pojam svakodnevnog plebiscita ukazu­je na psihologiju svesne volje, kao što kasnija teza Bene­dikta Andersona о zamišljenoj zajednici podrazumeva psi­hologiju mašte. U tom smislu, Renanova metafora done­kle zavodi na krivi put, jer u doslovnom smislu nema sva­kodnevnog svesnog izbora. Građani neke konsolidovane nacije ne donose svesno i iz dana u dan odluku da njihova nacija treba da nastavi da postoji. S druge strane, do re-produkovanja nacije ne dolazi putem čarolije. Za to su po­trebni banalni postupci, pre nego svesni izbor ili kolektiv­ni akt mašte. Kao što jezik odumire kada nema ljudi koji ga redovno koriste, tako i nacija mora biti u svakodnevnoj upotrebi.

Pojam plebiscita skreće pažnju i na pitanje odnosa na­cionalizma i demokratije. Nacija se, prema Renanu, bira, a ne nameće: ako pripadnici nacije odbiju ideju nacije, on­da ceo projekat nacionalne zajednice propada. Postoji, stoga, jedan suštinski narodski, mada ne i formalno demo­kratski, vid nacionalizma. U demokratskim državama naci­onalno izborno telo ima svakih nekoliko godina priliku da u formalnom plebiscitu izrazi svoju kolektivnu volju. Iz­među tih prilika, ona vrsta svakodnevnog plebiscita koju je Renan imao na umu prelazi u naviku i očvršćuje u uobičajene rutine. Te rutine uključuju diskurzivne navike koje omogućavaju 'narodu' da se identifikuje, pa samim tim i reprodukuje kao 'narod'. Kao 'narod', glasači u libe­ralnim demokratijama u vreme izbora biraju 'svoje' vođe i određuju politički smer 'svoje' nacionalne sudbine.

Džon Šoter u jednoj pronicljivoj analizi opisuje naciona­lizam "kao tradiciju prepiranja" (Shotter, 1993a, str. 200). Time on hoće da kaže da nacije imaju tradiciju raspravljanja

174 Svakodnevno isticanje domovine

о tome ко smo 'mi'. Suparnički političari i suprotstavljene stranke predstavljaju svom nacionalnom izbornom telu svo­ja različita viđenja nacije. Da bi se u okviru nacije mogla za­metnuti politička rasprava, moraju postojati elementi koji su izvan rasprave. Razne stranke mogu raspravljati о tome kako 'mi' treba da mislimo о 'nama' i šta treba da bude 'na­ša' nacionalna sudbina. Postupajući tako, one će polaziti od toga da je realnost 'nas', naroda na svom nacionalnom tlu, nešto što se samo po sebi razume. U klasičnoj teoriji retori­ke, topos, ili retorsko mesto, odnosilo se na temu о kojoj se raspravlja. U retorici konsolidovanog nacionalizma postoji jedan topos koji je iznad osporavanja. Raspra se obično vo­di u okvirima nekog prostora - domovine - i sam proces raspravljanja retorski potvrđuje taj nacionalni topos. Kao što će se videti, to retorsko potvrđivanje nacionalne topo­grafije postiže se rutinski pomoću malih, banalnih reči koje ističu topos kao domovinu.

Politički diskurs je važan u svakodnevnoj reprodukciji nacija, ali ne zbog toga što su političari nužno osobe od velikog uticaja. U stvari, po mišljenju mnogih komentato­ra, nacionalni političari imaju sve manji značaj: ključne ekonomske odluke, kažu oni, donose se na nadnacional­nom nivou (Giddens, 1990; Held, 1989). Političari su va­žni zato što su u ovo elektronsko doba poznate figure. Njihova lica se svakodnevno pojavljuju u novinama i na televizijskim ekranima. Mediji smatraju da о političkim go­vorima treba izveštavati, i daju prostor recima predsedni-ka i premijera (Van Dijk, 1988a; 1988b). Političari su rani­je bili daleke figure koje je mogao videti samo vrlo mali deo stanovništva. Tomas Džeferson je čak izbegavao da govori u Kongresu i davao je pismene izjave koje bi čitao neki činovnik (Meyrowitz, 1986, str. 279). Kao što ističe Katlin Džemison, današnji političari, za razliku od svojih

Banalni nacionalizam 175

prethodnika iz XIX veka, ne moraju da viču obraćajući se stotinama slušalaca u velikim javnim dvoranama. Najpre preko radija, a sada zahvaljujući i televiziji, oni mogu da se obraćaju milionima tiho, koristeći prisnu retoriku, koja je sasvim nova u političkom besedništvu (Jamieson, 1988). Ta retorika odgovara modernim vremenima, jer, kao što je Bahtin pisao, "moderni čovek ne proglašava; on govori" (Bakhtin, 1986, str. 132). Bez obzira na retorska sredstva, cilj je nesporan. Reči političara svakodnevno do-spevaju do miliona ljudi; današnji svet je svedok, da upo-irebim frazu Nila Postmana, pojave "političara kao slavne ličnosti" (Postman, 1987, str. 136).

Ako je političar slavna ličnost, onda se slava najpre sti­če preko nacionalne politike. Državni suverenitet postao je konstitutivno načelo modernog političkog života, jer je politika širom sveta, a naročito u zapadnim demokratskim nacijama, postala "državocentrična" (Held, 1992; Magnus-son, 1990; Walker, 1990). Antoni Gidens povlači razliku između političkog i ekonomskog poretka moći u svetu i tvrdi "nacionalne države su glavni činioci u okviru global­nog političkog [poretka]" (Giddens, 1990, str. 71). Poje­dinci koji deluju untar ekonomskog poretka obično su maglovite figure u poređenju sa slavnim ličnostima poli­tičkog poretka, koji obično stiču međunarodnu slavu za­hvaljujući nacionalnoj slavi.

Godine 1844. mladi Bendžamin Dizraeli je, obraćajući se biračima u Šruzberiju, otvoreno govorio о svojim moti­vima. Ponet mladalačkom bezazlenošću i oduševljenjem novih vremena, on je izjavio: "Ja volim slavu; volim ugled; volim da su oči zemlje uprte u mene" (navedeno u Rid-dell, 1993, str. 14). Bio je to prototip onoga što će postati poznata figura: profesionalni političar koji uživa u ulagiva­nju biračima u ime konzervatizma. Dizraeli je dobro uvi-

176 Svakodnevno isticanje domovine

đao da političar koji želi da bude zapažen ne sme da se ograniči na jedan grad ili na svoj okrug. Pravi uspeh je pri­vući pogled cele nacije, a ne samo žitelja provincijskog Sruzberija. Njegov cilj bila je nacionalna slava; Šruzberi će, nadao se, obezbediti sredstva da se to postigne.

Klišei modernog političkog diskursa su uglavnom pri­lagođeni nacionalnoj pozornici. Nema posebne retorike za pozdravljanje građana Sruzberija ili Houpa u Arkanza-su. Dizraeli nije mogao svoj govor početi sa "Sugrađani iz Šruzberija', ne samo zato što nije bio iz tog grada, pa nije ni bio njihov sugrađanin, nego i zato što taj izraz para uši. Kao što je primećeno u četvrtom poglavlju, novoizabrani predsednik Klinton je mogao započeti svoj pobednički go­vor sa "Sugrađani Amerikanci"; ali da li bi se ikako moglo reći u lokalnom smislu "Sugrađani iz Houpa"? Za većinu mesta u okviru nacija nema usvojenog semantičkog poi-stovećivanja mesta i ljudi, kao na nivou nacije.

Čak i u slučajevima kada nastaje neka nova država, kon­vencionalna semantika kojom se sjedinjuju nacionalni na­rod i mesto može pružiti podesnu retoričku matricu. Nel­son Mandela je na dan svoje izborne pobede na prvim de­mokratskim izborima u Južnoj Africi posle mnogo godina rasističke oligarhije, započeo svoj pobednički govor u kon­vencionalnom stilu: "Moji južnoafrički sugrađani - narode Južne Afrike" (Guardian, 3- maj 1994). Zatim je u svom go­voru opisao novu Južnu Afriku - 'onu vrstu Južne Afrike ko­ju možemo izgraditi". Ta zemlja ima jedinstven i prepozna­tljiv narod kojem se govornik može obratiti: "Mi možda imamo svoje razlike, ali mi smo jedan narod sa zajednič­kom sudbinom u našoj bogatoj raznolikosti kultura, rasa i tradicija".

Taj govor se nije obraćao šovinističkim osećanjima, ali se ipak obraćao 'nama', narodu, zemlji, naciji. U njemu je

Banalni nacionalizam 177

prizivan zajednički nacionalni identitet. Izgovaranje takvih reči možda je obeležilo jedan izuzetan trenutak, ali same reči su bile uspokojavajuće banalne. Radikal se pridružio svetskom sistemu; on je govorio predsednički, kao drugi predsednici kada se obraćaju svom narodu, koristeći ozbilj­ne klišee о nacionalnoj pripadnosti. Ako su pripadnost na­ciji i demokratija slavljene istovremeno, to nije bila puka podudarnost. U svetu nacija, demokratija je nacionalno strukturirana; njena organizacija prati nacionalne granice; nacije, ili njihov 'narod', demokratski su činioci koji, kako se konvencionalno tvrdi, vrše svoj izbor i koji treba da bu­du demokratski predstavljeni. Stvara se utisak kao da dana­šnja demokratija ne zna ni za kakav drugi dom, ni za kakve druge temelje, osim nacionalnih domovina.

Može se zapaziti još jedan vid govora kojima se političari obraćaju naciji. Konvencija nalaže da političar sledi Aristo­telovu preporuku i "hvali Atinjane Atinjanima" (Retorika, I, ix, 30; izdanje iz 1909). Kada se nacija pozdravlja, treba je i retorski pohvaliti. Govornici treba da se identifikuju sa slu-šaocima koje hvale, koristeći ono što je Kenet Berk nazvao retorikom identifikacije kako bi se stvorio utisak nekog sve­ukupnog 'mi' (Burke, 1969). Odlazeći predsednik Buš i no­voizabrani predsednik Klinton hvalili su, kao što smo videli u četvrtom poglavlju, američku naciju, najveću na zemlji. I Mandela je imao reči hvale za "vas, ljude koji su naši pravi heroji". Na jednoj staroj karikaturi u Panču Dizraeli je pred­stavljen kao krojač koji uzima meru aljkavo odevenom bri­tanskom lavu da mu napravi lepšu odeću (Punch, 1. jul 1849). Političari nisu samo ljudi u koje su uprte oči nacije nego oni i predstavljaju naciji nju samu. Obraćajući se za­mišljenoj nacionalnoj publici, oni je zaodevaju u kitnjasto retorsko ruho, a onda ti govornici - garderoberi podnose ogledalo naciji da se divi sama sebi.

178 Svakodnevno isticanje domovine

Ako nacionalna država čini temelj političkog diskursa, onda političari koji žele da predstavljaju naciju moraju da slede Dizraelija i pokušaju da privuku pogled nacije. Po­jam predstavljanja u ovom kontekstu nije jednoznačan. Teorijski se mogu razlučiti dva značenja, mada se ona pre-pliću u političkoj praksi. Prvo je 'predstavljati' u smislu 'za­stupati' ili 'govoriti u nečije ime'. Na to značenje se misli kada vlada tvrdi da predstavlja 'naciju' ili 'narod', govoreći, delujući, a ponekad i mašući zastavama u njeno ime. Di­zraeli je želeo da postane zvaničan predstavnik birača iz Sruzberija u Vestminsteru. On se nadao da će predstavljati njihove interese, delujući kao njihovo metonimijsko ute-lotvorenje i govoreći u njihovo ime u Parlamentu.

Drugo značenje reči predstavljati jeste 'prikazivati' u smislu u kojem slika može predstavljati neki prizor. U sa-vremenoj političkoj praksi ta dva značenja predstavljanja su tesno povezana. Da bi mogao tvrditi da govori u ime naci­je/naroda, političar se mora obraćati toj naciji/narodu. Na­cija će time što joj se političar obraća kao neko ко je pred­stavlja ('zastupa') biti i predstavljena ('prikazana') prilikom tog obraćanja. Na najjednostavnijem nivou, političar koji tvrdi da zastupa interese nacije pozivaće se na naciju. Go­vornik koji se izričito obraća 'nama', tvrdeći da zna 'naše' interese, ujedno opisuje 'nas', bez obzira na to da li koristi jednostavne ili složene pohvalne opise. U tom kontekstu, dva značenja reči 'predstavljati' se nisu tek tako našla za­jedno, kao da je neka neobjašnjiva slučajnost u jeziku uje­dinila te dve sasvim različite delatnosti. Retorika hegemo­nije, koja sjedinjuje opšti i poseban interes, sjedinjuje i te dve vrste predstavljanja. Poseban pojedinac, ili politička fi­gura, koji predstavlja (zastupa) opšti (nacionalni) interes, mora u govoru i predstaviti (prikazati) ono što treba pred­stavljati (zastupati).

Banalni nacionalizam 179

Shodno tome, politički diskurs, koji je ugrađen u naci­onalni kontekst, izložen metaforičkom oku nacije i posve­ćen praksi predstavljanja, po pravilu će isticati načelo na­cije. Takvo isticanje je deo 'normalnog', uobičajenog sta­nja savremene državne politike. Ono stvara verbalnu po­zadinsku muziku koju neprekidno proizvode naši blago­glagoljivi slavni političari.

Igranje na kartu patriotizma

Ako je isticanje nacionalnosti opšti uslov savremene demokratske politike, onda, kao što Najdžel Haris piše, "nacionalizam daje okvir i jezik za skoro sva politička raz­matranja" (Harris, 1990, str. 269). U tom smislu, nacionali­zam nije neka posebna politička strategija, nego uslov konvencionalnih strategija, bez obzira na to kakva je po­sebna politika u pitanju. To znači da nacionalizam ne bi trebalo poistovećivati s posebnim strategijama populistič­kih desničarskih partija, jer bi to značilo potceniti opseg nacionalističkih pretpostavki.

Nesumnjivo je da ima strategija i retorike čiji se cilj mo­že konvencionalno opisati kao smišljeno delovanje na naci­onalistička ili patriotska osećanja. Te strategije imaju svoju prepoznatljivu retoriku. U prethodnom poglavlju bilo je re­či о govoru koji je britanski predsednik vlade Džon Mejdžer održao na jednom skupu Konzervativne partije u oktobru 1982. godine. On je obznanio da neće nikada dopustiti da se izgubi poseban identitet Britanije. Zažaliće svako, izjavio je on, ко i pomisli da spusti britansku zastavu. Bio je to po­litičar koji reaguje na teškoće u stranci uplovljavanjem u patriotske vode. Antievropski elementi na desnom krilu partije pretili su da se pobune, pa je vođa stranke dizao pa-

180 Svakodnevno isticanje domovine

triotsku galamu, uveravajući svoju stranku da neće nikada izneveriti britanski suverenitet. Bila je to prozirna strategija, naročito za kritičare. Times, koji po tradiciji podržava kon-zervativce, bio je već počeo gubiti strpljenje u vezi s Mej-džerovim vodstvom. Sutradan posle Mejdžerovog govora, u tom listu se pojavio naslov. "Mejdžer dobija na vremenu igrajući na kartu patriotizma" (Times, 10. oktobar 1992). Guardian, koji nije nikada podržavao konzervativce, reago-vao je na sličan način; naslov u njemu je glasio: "Mejdžer igra na kartu patriotizma".

Džon Mejdžer je započeo kampanju Konzervativne stranke za izbore u Evropski parlament 1994. godine go­vorom koji su jedne novine opisale: "Džon Mejdžer je si­noć pokušao da obavije zastavu oko evropske strategije konzervativaca" (Guardian, 24. maj 1994). Retorikom na-menjenoj naciji, Mejdžer je upitao svoje slušaoce: "Hoće li partija koju nameravate da podržite staviti britanske inte­rese na prvo mesto u svakoj debati u Evropi? Mi hoćemo." Korišćena je sintaksa hegemonije. 'Mi' je bila partija, a 'vi' nacionalna publika: identiteti su poistovećivani. Najglasni­jim aplauzom bili su pozdravljeni, javljali su izveštači, de-lovi govora u kojima je govornik hvalio naciju njoj samoj:

Ja zaista verujem da je ovo još uvek zemlja u kojoj se najbolje živi na ćelom svetu. Video sam šezdeset zemalja za četiri godine, i nema nijedne u kojoj bih želeo da provedem i jedan vikend umesto u Britaniji.

'Ova zemlja' je mesto svih 'nas', koje predstavljamo 'mi', Konzervativna stranka, koja predstavlja 'naše' britanske in­terese. Ako je to bilo obuhvatno 'mi', ta obuhvatnost je prestajala na nacionalnim granicama, kako bi se isključio spoljašnji svet. 'Naša' zemlja je najpoželjnija; 'njihova' -neodređena reč za strano i drugo - ne zaslužuje ni bora-

Banalni nacionalizam 181

vak preko vikenda. 'Ovo' je dom - ovo blagosloveno tle, ova zemlja, ova kraljevina.

Na patriotsku kartu obično igraju desničarske stranke koje mogu da otvoreno hvale vrline patriotizma. U sep­tembru 1993. godine nemačka vladajuća koalicija Hrišćan-skih demokrata i Hrišćanske socijalne unije izjavila je da će patriotizam imati veliki značaj u kampanji za opstanak na vlasti koja će se voditi sledeće godine. Vođa te parla­mentarne grupe Volfgang Sauble, čovek za kojega su mno­gi pretpostavljali da će biti sledeći kancelar, izjavio je:

Moramo imati postojanije i čvršće osećanje nacionalne pri­padnosti... Patriotizam nije staromodan. Našoj otadžbini je po­trebno mnogo više patriotizma. (Guardian, 15. septembar 1993)

Ta poruka о patriotskoj otadžbini bila je preneta slušao­cima koji su širom zemlje sedeli na svojim sofama i u udobnim foteljama. U današnjem političkom univerzumu otadžbinska karta se može odigrati u samim domovima domovine.

Osamdesetih godina XX veka takve poruke su bile vrlo česte u populističkoj retorici Regana i Margarete Tačer. Regan je često mešao patriotske pozive na dužnost s izve-štačenom neposrednošću običnog čoveka iz naroda, s reli­gijskim metaforama i s tvrdnjom da Sjedinjene Države za­stupaju opšte dobro. Dobar primer pruža predsednikovo obraćanje naciji u februaru 1988. godine, kada je tražio podršku za operacije protiv nikaragvanskih kontraša (O Tuathail and Agnew, 1992). Regan je koristio sliku Ameri­ke kao obećane zemlje: "Često sam izražavao uverenje da je Svemogući imao razloga što je ovu veliku i dobru ze­mlju, taj 'Novi svet', postavio ovde, između dva velika oke-ana." 'Mi' smo uživali blagodeti mira, a sada 'mi' moramo da podržimo one "koji se bore za iste slobode koje su i na-

182 Svakodnevno isticanje domovine

ma drage". 'Mi' to moramo učiniti radi nas, radi 'svoje' de-ce i svih naroda sveta: "Mi ćemo pokazati da je Amerika još uvek svetionik nade, da još uvek daje svetlost drugim nacijama". Retorski krojač nudio je ogledalo naciji, podsti-čući je da zamišlja da se ceo svet divi njenom trobojnom kaputu sa zvezdicama i prugama.

Margareta Tačer je stalno posezala za tim istim ogleda­lom u Britaniji. Tokom i posle Foklandskog rata trebalo je samo da otvori usta, pa da pokulja patriotska retorika. U prethodnom poglavlju citirana je njena izjava da je opera­cija na Foklandskim ostrvima pokazala da Britanija još uvek poseduje zlatne osobine. Mi se nismo promenili, iz­javila je ona: "Mi Britanci smo isti kao što smo uvek bili -sposobni, hrabri i odlučni" (tekst preštampan u Barnett, 1982, str. 150). A jednom novinaru je izjavila: "Vladalo je osećanje ogromnog ponosa, svesti da smo još uvek kadri činiti stvari koje su nas proslavile." U nastavku je rekla: "Prestali smo da budemo nacija u povlačenju. Umesto to­ga, imamo novostečeno samopouzdanje, rođeno u eko­nomskim bitkama u zemlji i iskušano i dokazano ,8.000 milja daleko od nje." (citirano u Young, 1993, str. 280-281).

U svim tim primerima nacija se hvali i 'mi' smo predsta­vljeni kao dostojni predstavljanja - bar dok 'vi' podržavate preporučenu politiku. Regan otvoreno hvali Ameriku kao lučonošu nacija; Margareta Tačer se ponosi ogromnim po­nosom koju nacija navodno oseća pod njenim rukovod­stvom. Mejdžer hvali britanski duh koji se nikada ne da za­strašiti, a time što ga tako hvali, on taj duh pripisuje sebi. Sauble zahteva patriotska osećanja za otadžbinu, a time hoće da kaže da otadžbina zaslužuje patriotsku odanost.

Postoji i jedan drugi element u tim verzijama savreme-nog desničarskog populizma. Sve se one pozivaju na pro-

Banalni nacionalizam 183

šlost i tvrde da će povratiti, ili da neće izgubiti, istorijsku slavu. U tom smislu, sve su one prožete strahom od gubit­ka. U Mejdžerovom govoru iz 1992. godine pominje se hi­ljadu godina britanske istorije i duha, koji su ugroženi, ali koje će Mejdžer, kako obećava, spasti. Kada je hvalio ze­mlju kao najbolju na svetu, on je upotrebio malu reč 'još': ona je još uvek najbolje mesto, kao da se pripremaju sna­ge koje će naciju potisnuti s njenog tako poželjnog mesta. Šauble je tvrdio da patriotizam nije zastareo, ali da mora ponovo zaživeti. Što se Regana tiče, trebalo je da Amerika pokaže da je još uvek lučonoša među nacijama. A Marga­ret Tačer likujući tvrdi da je samopouzdanje povraćeno: mi' smo pokazali da ova nacija još uvek ima te dragocene odlike; 'mi' smo još uvek kadri da činimo ono po čemu smo proslavljeni. Prošlost se mora ponovo zadobiti. Ne­prijatelji, koji bi da 'nas' odvoje od 'naše' slavne sudbine i našeg' nepromenljivog identiteta, moraju biti poraženi.

Tomas Skef ističe da se iza retorike nacionalizma krije snažno osećanje stida (Scheff, 1995). Svi navedeni primeri izazivaju implicitno osećanje stida: ako 'mi' izneverimo prošlost - ako 'mi' napustimo našu dragocenu nacionalnu suštinu - onda ćemo se obrukati: 'mi' ne bismo više činili ono po čemu smo nekada bili proslavljeni; 'mi' bismo od­bacili 'svoje' hiljadugodišnje nasleđe; 'mi' ne bismo bili lu­čonoša drugim nacijama. Stid se lako pretvara u gnev (Retzinger, 1991; Scheff, 1990). Retorika karte patriotizma izaziva gnev protiv onih koji hoće da 'nas' nateraju da na­pustimo 'svoje' nasleđe, 'svoju' dužnost, 'svoju' sudbinu. Ima u svetu neprijatelja koji prete da ugase svetlost koju dajemo nacijama i koji 'nas' izazivaju, rugajući nam se da danas više nismo sposobni za herojska dela koja su nas nekada proslavila. A, što najviše sluti na zlo, stvara se gnev protiv unutrašnjih neprijatelja - onih koji bi da napuste

184 Svakodnevno isticanje domovine

'naše' nasleđe, koji bi da 'nas' obrukaju. Ti unutrašnji ne­prijatelji ne zaslužuju da budu 'mi'. Tako je Margareta Ta­čer svoju patriotsku retoriku Foklandskog rata usmerila protiv domaćih rudara koji su stupili u štrajk: rudari koji su odbili da štrajkuju bili su oni "koje s ponosom naziva­mo najboljim Britancima" (navedeno u Reicher, 1993). Tokom Zalivskog rata, američka štampa je one koji ne po­državaju predsednika prikazivala kao nepatriotske unutra­šnje neprijatelje (Hackett and Zhao, 1994).

U središtu takve samohvale lebdi opasan gnev. Pa ipak, na tu samohvalu smo toliko navikli da može delovati beza­zleno. U okviru patriotskog predstavljanja koriste se po­znati stereotipi, tako da govornik i slušaoci mogu tvrditi da se u njima prepoznaju i ponovo stiču 'svoje' odlike. 'Sposobni, hrabri i odlučni' - tako 'mi' vidimo sebe u retor-skom ogledalu. Uz korišćenje stereotipa ide, naročito u retorskim klišeima političkog diskursa, i izvestan spoj ma­šte i njenog odsustva, kakav se zapaža u nemaštovitim predstavama zamišljene domovine.

Džon Mejdžer je u jednom govoru, održanom, uskoro pošto je odigrao svoju kartu patriotizma na konferenciji Konzervativne stranke, izjavio je da će Britanija i posle pe­deset godina postojati sa svojim "neizmenljivim suštinskim osobinama". On se opet prikazivao kao čuvar jedinstvene nacionalne prošlosti i uveravao naciju da ne treba da se pla­ši gubitka. On je navodio suštinske osobine koje na neki mističan način predstavljaju celokupnost nacije. Britanija će i dalje biti, tvrdio je on, "zemlja dugih senki na našim igrali­štima kriketa, mlakog piva, zelenih predgrađa, ljubitelja pa­sa i učesnika fudbalske lutrije" (Guardian, 23. april 1993). U toj njegovoj provali metonimijskih stereotipa, u kojima su pojedinosti prikazane kao da predstavljaju celu zemlju, udružene su slike osoba, kulture i prostora - 'naš' narod,

Banalni nacionalizam 185

naš način života, 'naša' domovina. Britanija nije samo zemlja ljubitelja pasa i igrača kriketa; ona je i mesto puno zelenila i dugih senki. I kao što je slučaj sa svim takvim metonimijskim stereotipima, prikazivanje uključuje isključivanje. Mejdžero-vi opisi su veoma engleski: to što se u Škotskoj ne igra en­gleski kriket ne zaslužuje da se pomene. Njegovi primeri pri­padaju svetu muškaraca: on pominje pivo i kriket, a ne slat­ki šeri i vez, i tako potvrđuje primedbu Stjuarta Hola (Hali, L991b) da je nacionalni tip uvek Englez, a nikada Engleski­nja. Mejdžer pominje predgrađe, ali ne centar grada; igrali­šte za kriket, ali ne fudbalski stadijum; ljubitelje pasa, ali ne nezaposlene. Tako prikazana nacija nema autoputeve, ru­darska okna i džamije. Veštački izdvojen deo selektivno ide-alizovane Britanije zamenjuje celinu. Te posebne pojedino­sti predstavljaju suštinu koju treba preneti neizmenjenu u budućnost. Sve vreme se podrazumeva da su te suštinske po­jedinosti (ovo zelenilo, ova temperatura piva, naša utakmica u kriketu) jedinstvene: suštinska svojstva 'naše' nacije, 'naše zemlje' ne mogu se naći ni na jednom drugom mestu.

Govoreći na taj način, političar koristi političku maštu da svojim slušaocima prenese izvesnu predstavu. Ta mašta nije potpuno originalna, jer Mejdžer zajmi mnogo i bez ironije iz više ironičnih spisa Džordža Orvela. Smišljena politička strategija u pozadini tog čina retorske imagincije ima za cilj da govor obeleži kao igranje na 'kartu patriotizma'. Upotre­ba stereotipa, međutim, znači da mašta nije nesputana, jer ta upotreba podrazumeva ponavljanje. Kao što je Bart pi­sao, u svakom znaku spava ono čudovište, stereotip, koje je samo po sebi neka vrsta ponavljanja (Barthes, 1983a). Po­znate pojedinosti koriste se da predstave zajedničko oseća­nje 'nas'; a pošto su poznate, to predstavljanje je ponavlja­nje koje podrazumeva nemaštovit čin mašte. Pisci govora su se možda mučili do dugo u noć odmeravajući kadence

186 Svakodnevno isticanje domovine

stilskih figura i proveravajući ono što će se reći u odnosu na podatke dobijene ispitivanjem javnog mnjenja. Njihova vredna mašta, ipak, radi u prilog nemaštovito poznatog.

Ako se, prema tome, domovina predstavlja retorski, ona se, kao takva, u stvari ponovo predstavlja. Maše se po­znatim znamenjima patriotske zastave. Mahanje zastavama je u tom pogledu uvek podsećanje, ponovno predstavlja­nje, pa, prema tome, i ograničavanje mašte. I više od toga, karta patriotizma pokazuje da je ugroženo ono što nam pruža osećanje sigurnosti zato što nam je poznato. Pona­vljanje će postati neponovljivo - poznato će postati nepo­znato - hvaljeni narod više neće biti dostojan hvale - uko­liko se 'mi' odlučno ne suprotstavimo onima unutar i iz­van nacionalnih granica koji se trude da 'nas' unište. Otu­da ponavljanje nije puko ponavljanje. Ono medu svojim retorskim potencijalima ima i ono poznato čudovište: na­vodno opravdani poziv na nacionalni gnev.

Pošto se odigra karta patriotizma

Karta patriotizma predstavlja posebnu političku strate­giju, ali ona ne obuhvata sve oblike nacionalizma u dana­šnjoj demokratskoj politici. Ponekad populistički desniča­ri, kao Margareta Tačer, tvrde da njihova, i samo njihova, politika ima na srcu interese nacije. Ne maše se, međutim, svim zastavama podjednako žestoko. Ako je Haris u pravu kada kaže da nacionalizam čini sam okvir savremenog po­litičkog diskursa, onda ne postoji nulti stepen na kojem je nacionalizam iskorenjen. Politika oslobođena nacionali­zma ne bi automatski prevagnula ako bi desničari prestali da igraju na kartu patriotizma. Čak i kada se zastavama ne

Banalni nacionalizam 187

maše, one su još uvek istaknute na niskim jarbolima neu­padljivih klišea.

Igrači na kartu patriotizma ne stvaraju iznova svoju re­toriku kada navode poznate stereotipe. Oni ne izmišljaju svoju argumentaciju nego deluju unutar nacionalističke tradicije. Oni će možda zastupati neku određenu viziju о tome ко smo 'mi' i kakvi bi trebalo da budemo; ali oni ne stvaraju to 'mi', niti domovinu u koju 'mi' smeštamo 'sebe'. Nije slučajna podudarnost što su i Klinton i Buš u svojim govorima posle izbora predstavljali Sjedinjene Države sko­ro istim izrazima. Oba kandidata su se tokom cele kampa­nje obraćala gomilama koje su mahale istovetnim zastava­ma. Pokazalo se da se Klintonova spoljna politika nije sko­ro nimalo razlikovala od Busove. U Britaniji, Laburistička stranka je davala podršku politici Margarete Tačer u vezi s Foklandima, a kada je dospela na vlast, i ona je sprovodila restriktivnu imigracionu politiku.

Tokom izbornih kampanja može se čuti kako političari, bilo da 'igraju na kartu patriotizma' ili ne, izgovaraju slične plitkoumnosti о 'našoj' zemlji/naciji/narodu. Rodolf Giljo­ne je proučio sadržaj izjava datih na skupovima levičarske partije PASOK u vreme opštih izbora u Grčkoj. Skoro 50 odsto izjava ticalo se 'nas' - ili 'nas, partije', ili 'nas, zemlje'. Dvadeset pet odsto bavilo se 'narodom', pri čemu se skoro redovno podrazumevalo da su to 'Grci' ili 'vi, Grci'. Do sličnih brojki Giljone je došao kada je ispitao govore koje je francuski desničarski političar Žak Širak držao tokom svoje neuspele kampanje na predsedničkim izborima (Ghiglione, 1993).

Može se navesti još nekoliko primera nacionalističkih klišea. Oni su uzeti iz britanskih novinskih izveštaja s kraja 1993. godine, ali takvi primeri se mogu naći u skoro sva­kom govoru bilo kojeg značajnijeg političara iz bilo koje ze-

188 Svakodnevno isticanje domovine

mije. U oktobru 1993- godine predstavnik pobedničke par­tije PASOK obznanio je da "počinje nova era i to će biti je­dan od novih horizonata za Grčku i helenizam" (Guardian, 11. oktobar 1993). Predsednik novozelandske vlade je u svojoj kampanji pominjao "novozelandski duh", tvrdeći da je "nastalo novo raspoloženje, novi optimizam, i Novoze­lanđani imaju poverenje u svoje sposobnosti i u sudbinu svoje zemlje" (Guardian, 5. novembar 1993). Predsednica kanadske vlade je u svojoj neuspeloj kampanji tvrdila da će njen protivnik "slomiti kanadski duh" (Guardian, 12. de­cembar 1993). Ni u jednom od tih izveštaja se nije tvrdilo da političari igraju na kartu patriotizma. Svi su oni prenosili standardne, krajnje beznačajne stereotipe kakvi se i očeku­ju od političara kada govore о sebi i svojoj naciji.

Populistički patrioti se pretežno nalaze na političkoj desnici, ali pošto nacionalna država predstavlja poprište izborne politike, i levica želi da se pojavi kao predstavnik nacije. Levičari se često pozivaju na ono što je Antonio Gramši nazivao "nacionalno-narodna kolektivna volja" (Gramsci, 1971, str. 131 i d . ; videti Fiori, 1990). Gramšije-va formulacija sama po sebi pokazuje koliki je uticaj naci­onalizam izvršio na socijalističke poglede u XX veku. Da bi se 'narodna volja' održala kao 'nacionalna', ona mora da očuva svoje osećanje nacionalne pripadnosti. Prema to­me, u Gramšijevoj frazi je nekritički usvojen praktičan i uobičajeni misticizam načela nacije.

Dok je Džon Mejdžer igrao na svoju kartu patriotizma pred strankom i nacijom, njegovi protivnici u Laburističkoj stranci su se takođe trudili da se nametnu pažnji zemlje. Kada je pokojni Džon Smit u jesen 1993. godine govorio na konferenciji Laburističke stranke kao njen vođa, on je ista­kao razliku između slike 'konzervativne Britanije' i 'laburi­stičke Britanije': "Postoji opasnost da u torijevskoj Britaniji

Banalni nacionalizam 189

gnevan i razočaran narod izgubi veru u našu budućnost". S druge strane, "Laburistička Britanija će biti samopouzdano društvo koje širom otvara vrata novim mogućnostima; dru­štvo koje gleda u budućnost" (Guardian, 29. septembar 1993). Pripadnost naciji i 'mi' isticani su na konvencionalne načine; a 'društvo' je poistovećivano s nacijom.

Sledeće godine na konferenciji Laburističke stranke go­vorio je njen novi voda Toni Bler. U vreme održavanja konferencije Laburistička stranka je objavljivala oglase u nacionalnim novinama pozivajući pristalice da daju prilo­ge za stranku. Ti oglasi su sadržavali Blerovu poruku, koja se sastojala od sedam rečenica. U tri se pominjala 'Britani­ja': "Vizija Laburističke stranke za Britaniju...Laburistička vlada će stvoriti takvu Вritaniju... ako ste i vi opredeljeni za obnovu Britanije..." U četvrtoj rečenici govorilo se о 'našoj zemlji': "mi ćemo obnoviti našu zemlju..."

Dok je Bler govorio, iza njega je stajala stranačka paro­la za tu konferenciju: 'Nova Laburistička stranka, nova Bri­tanija'. Štampa nije Blerov govor opisala kao vežbu u ma­hanju zastavom. Više pažnje je poklonjeno njegovim izja­vama о socijalizmu i njegovim idejama о 'zajednici'. 'Zajed­nica' i 'nacija' su stalno poistovećivane u retorici koja je, zajedno s ikonografijom podijuma, ukazivala na identič­nost identiteta. Svi elementi nacionalnog predstavljanja nacije bili su zastupljeni, jer načelo nacije je bilo jamstvo poruke. Ono čemu se govornik obraćao, ili na šta se pozi­vao, bili su 'naša zemlja', Britanija, 'britanski narod', 'naci­ja', 'mi'. "Laburistička stranka", izjavio je vođa, "ponovo je sposobna da predstavlja ceo britanski narod" (tekst govo­ra koji je delila Laburistička stranka, 4. oktobar 1994).

Pred nacionalnu javnost kojoj se on obraćao i koju je trebalo da predstavlja stavljeno je narcističko ogledalo. "Britanski narod je veliki narod", izjavio je on, "mi smo na-

190 Svakodnevno isticanje domovine

cija trpeljivosti, inovacija i stvaralačke energije". I "mi ima­mo veliku istoriju i kulturu". Čuo se čak i jedan odjek bio­loškog nacionalizma: "Mi imamo urođen smisao za pravič­nost". 'Mi', međutim, nismo sasvim savršeni; "Ako imamo neku manu, to je što smo skloni da stvari ostavimo kakve jesu ukoliko nas nešto ne podstakne da delujemo". A sada je, razume se, vreme da budemo podstaknuti. "Želim da izgradim naciju koja će se ponositi sobom", rekao je vođa, podstičući uzbuđenje svojih slušalaca za finale: "Naša par­tija: Nova Laburistička stranka. Naša misija: Nova Britanija. Nova Laburistička stranka. Nova Britanija." Pljesak. Pljesak.

Tako je isticano načelo nacije, kao što se neprekidno i ističe u retorici današnje politike. Stalno se ponavlja isto: proslavljeni političari - bilo da su na levoj ili desnoj strani demokratskog spektra - provlače pomen nacije kroz svoje rečenice, pasuse i scenografiju govorničkog podijuma. Tu ime nacije može delovati kao znak, kontekst i potencijal. Te poznate reči su kao zastave koje mirno vise u dane bez vetra. Promena u atmosferi može ih lako pokrenuti. Dođe li i najmanji povetarac ljutnje, one počinju da se nabiraju, vijore i uzbuđeno lepršaju.

Domovinska deiksa

Isticanje nacije u okviru političkog diskursa je značajno iz više razloga, a naročito zato što se reči političara nepre­kidno prenose velikom broju slušalaca. U tom procesu prevazilaze se granice klasičnog besedništva. Slušaoci više nisu samo oni koji su fizički prisutni da bi čuli govornika. Gofman pravi razliku između pripadnika "ratifikovane pu­blike" i onih koji nenamerno čuju ono što se govori ratifi-kovanoj publici (Goffman, 1981). U savremenom politič-

Banalni nacionalizam 191

kom diskursu često nisu jasne razlike između raznih vrsta slušalaca. Političari još uvek govore s tribina slušaocima koji su se okupili da ih čuju, ali cilj im je da ih čuje i šira javnost, kojoj se istovremeno obraćaju. Političari koji go­vore publici sastavljenoj od pristalica očekuju pljesak ka­ko bi se njihov retorski uspeh mogao emitovati širom na­cije (Atkinson, 1984; Heritage and Greatbach, 1986). U doba elektronskih komunikacija ne samo da se menja na­čin obraćanja (Jamieson, 1988) nego se uvodi i složena deiksa malih reči. 'Mi' se može koristiti da se istakne jedin­stvo govornika i slušalaca, ali nije odmah jasno ко sve spa­da u te slušaoce. Preko takvih dvosmislenosti deikse male reči mogu skrenuti pažnju na domovinu, a tim skretanjem pažnje istaći njenu vrednost.

Deiksa je oblik retorskog isticanja, jer, kako kažu lingvisti, "deiksa se odnosi na način na koji se rečenice vezuju sa iz-vesnim vidovima konteksta u kojima se izgovaraju" (Brown and Levinson, 1987, str. 118). Reči kao 'ja', 'vi', 'ovde' ili 'sa­da' po pravilu se upotrebljavaju deiktički (Mühlhäusler and Harre, 1990). 'Ovde' se odnosi na mesto, a 'sada' na vreme govora. 'Ja', 'vi' i 'mi' vezuju iskaz za neposredne okolnosti govornika i onih kojima se on obraća (Harre, 1991). Da bi shvatili smisao nekog deiktičnog iskaza, slušaoci moraju da da se užive u gledište govornika i da stave govornika u sre­dište interpretativnog svemira: 'ja' je govornik, a slušaoci se­be prepoznaju kao 'vi', dok 'mi' često znači i slušalac i go­vornik, označeni zajedno kao jedna celina. Neki lingvisti tvrde da deiksa može biti složeno sredstvo i da u nju mogu ući ne samo zamenice nego i uzvici i metafore (Wilkins, 1992). U indirektnom govoru, kada jedan govornik prenosi reči drugog govornika, deiksa može postati još složenija, pošto se 'ovde' i 'sada' može ponekad, mada ne i uvek, od­nositi na kontekst onoga čije se reči navode, a ne onoga ко

192 Svakodnevno isticanje domovine

ih navodi (Fleischman, 1991; Maynard, 1994). Uprkos zna­čaju i čestoj upotrebi deikse u razgovoru, to je predmet ko­ji je "upadljivo malo istražen" u lingvistici (Mühlhäusler and Harre, 1990, str. 57).

Većina lingvista smatra da razgovor oči u oči predstavlja osnovni oblik deikse. U takvim razgovorima, 'ja', 'ti', 'mi', 'sa­da' i 'ovde' obično imaju sasvim jasno značenje. Po pravilu, očigledno je ко se obraća kojem, a to se pogotovo odnosi na vreme i mesto na kome se razgovor vodi. Deiktične reči takoreći upiru prstom na nešto konkretno: na ovo 'sada' i ovo 'ovde' gde sagovornici stoje. U slučaju savremenog po­litičkog diskursa, deiksa je složenija. 'Mi' po pravilu nisu sa­mo govornik i slušaoci: 'mi' može biti stranka, nacija, svi razboriti ljudi i razne druge kombinacije (Fowler, 1991; Johnson, 1994; Maitland and Wilson, 1987; Wilson, 1990). Ako se 'mi' odnosi na slušaoca, onda slušaoci možda i nisu fizički prisutni, nego se moraju 'zamisliti' (Hartley, 1992). Ti zamišljeni slušaoci čak ne moraju biti ni oni koji na raznim raštrkanim mestima stvarno slušaju govornika na televiziji ili radiju. Političari, koji sebe retorski prikazuju kao da su u njih uprte oči nacije, obraćaju se celoj naciji kao svojim slu-šaocima, iako su sve vreme potpuno svesni da će njihove reči stvarno dopreti samo do malog postotka ušiju i očiju nacije, a da će drugi možda samo uzgred čuti za njih. "Mi moramo ponovo postati sigurniji," rekao je Šauble: 'mi' se nije odnosilo na one koji su možda slušali ili pročitali ono što je rekao: 'mi' se odnosilo na sve one koji pripadaju "na­šoj otadžbini". Mandela je izjavio "mi smo jedan narod", na­izgled upućujući svoje reči naciji kao celini, svestan da će medu njegovim slušaocima biti i ceo jedan svet koji prislu­škuje (u jednom trenutku on se i obratio "narodu Južne Afrike i svetu koji posmatra").

Banalni nacionalizam 193

Deiksa domovine priziva nacionalno 'mi', a 'nas' srne-šta u okvire 'naše' domovine. 'Ovaj', 'ova', 'ovo' često se upotrebljavaju deiktički da označe mesto. 'Ova soba' ili 'ovaj sto' mogu se neposredno pokazati u razgovoru li­cem u lice, mada je čak i u takvim slučajevima često u pi­tanju nešto retorski značajnije od pukog pokazivanja (As-hmore et al., 1994). Ali na 'ovu zemlju' se ne može fizički ukazati: u šta to treba upreti prstom? Govornik u televi­zijskom studiju ili za svečanom govornicom nema nika­kav predmet na koji bi mogao ukazati. Zemlja je ceo kontekst koji se prostire dalje od pojedinačnog mesta bi­lo kojeg govornika ili slušaoca i na koje se, prema tome, ne može pokazati kao na govornikovo (ili slušaočevo) vlastito i posebno 'ovde'.

Džon Mejdžer je tvrdio "ovo je još uvek najbolja zemlja na svetu", a Toni Bler je obećavao "neću nikada dopustiti da pod mojim vodstvom ova zemlja bude izolovana ili da zaostane za Evropom". Buš i Klinton su na odlučujući dan svojih izbora retorski ukazivali u istom pravcu. Klinton je ukazivao na "ovu, najveću zemlju u istoriji čovečanstva", a Buš na "ovu, najveću naciju sveta" (kurziv moj). Ova naci­ja/ova zemlja: ni u jednom slučaju nema nikakve nedoumi­ce u pogledu toga koja je to ova nacija/zemlja. To 'ova' je mesto na kojem se nalaze neviđeni i nevidljivi slušaoci (ili bar oni slušaoci za koje se pretpostavlja da pripadaju 'našoj' naciji) kojima su te reči upućene. Ono se zamišlja kao naci­onalno mesto 'nas' shvaćenih kao zajednica. Ako se taj reč-nik čini izoštreno konkretan (kao u slučaju 'ovaj sto' ili 'ova soba'), onda ta reč ukazuje na nešto što se ne može shvatiti u svojoj sveukupnosti i što je uvek nešto više od geograf­skog prostora. Da bi ta rutinska fraza mogla obaviti svoj ru­tinski retorski posao, to mesto se mora nemaštovito zami­sliti, a pretpostavke načela nacionalne pripadnosti prihvati-

194 Svakodnevno isticanje domovine

ti. To rutinsko delovanje obezbeđuje naviknutost na pojam nacije i njegovo stalno prisustvo u našoj svesti.

Postoji i jedan drugi oblik deikse koji je po mnogo če­mu još delotvorniji u tom smislu, a koji gotovo i ne izgleda deiktički jer ne sadrži metaforičko naglašavanje. U engle­skom jeziku određeni član može da se upotrebi da označi 'ovu/našu' zemlju i njene žitelje. Ne mora se imenovati ze­mlja da bi se ukazalo na kojem se tlu te govorne figure ja­vljaju. "Širom nacije (the nation), izjavio je Toni Bler; "vi, narod (the people), koji ste naši pravi junaci", hvalio je Mandela prinoseći ulepšavajuće ogledalo; Dizraeli je želeo da "oči zemlje (the country) budu uprte" u njega. Koja ze­mlja? Koji narod? Koja nacija? Nikakvo bliže određenje nije potrebno; 'the nation' je 'ova nacija', 'naša' nacija.

Ta deiksa može delovati sasvim pritajeno i isticati za­stavu tako neupadljivo da toga ne bude svestan čak ni go­vornik ili pisac. Nacija se ne mora ni pomenuti, a kamo li imenovati. Pjer Ašar je analizirao rečenicu iz jednog bri­tanskog lista: "Pritisak vlade je primorao koledže da dra­matično povećaju broj studenata". On primećuje da okvir teksta čini nacija, iako nije označena kao takva: "Brjtanija je univerzum tekućeg diskursa", mada se "reč 'mi' ne kori­sti niti se pominje bilo kakva spoljašnja tačka u odnosu na taj univerzum" (Achard, 1993, str. 82). Rej i Druri (1993) su u jednom ispitivanju о tome kako se izraz 'privreda' upotrebljava u novinama pokazali da obično postoji impli­citan nacionalni okvir i implicitno 'mi': privreda о kojoj se govori je 'naša' privreda. Deiksa se postiže bez neuljud­nog upiranja prstom.

Guardian je izveštaj о Mejdžerovom mahanju zasta­vom u vezi s Evropskom zajednicom počeo recima: "Pre­mijer [The Prime Minister] se juče nenajavljeno pojavio u Bristolu da održi prvi veliki govor u torijevskoj kampanji

Banalni nacionalizam 195

zа evropske izbore" (Guardian, 24. maj 1994). Ta rečeni­ca retorski priprema pozornicu za glavnu priču koja sledi. Prva reč, koja retorski ne skreće nikakvu pažnju na sebe, priprema pozornicu za pripremu pozornice. Ona se nena­javljeno uvlači u rečenicu: "The Prime Minister". Određeni član stavlja do znanja da to nije bilo koji premijer: to je premijer 'naše zemlje'. Fraza 'naša zemlja' je, međutim, is­puštena; ona nije potrebna. Određeni član ostvaruje dei-ksu, određujući Britaniju kao središte čitaočevog i pišče­vog ('našeg') zajedničkog univerzuma.

Taj oblik deikse svojim isticanjem domovine doprinosi odomaćivanju domovine u našoj svesti. Ne samo što su is­kazi proizvod konteksta nego oni i obnavljaju te kontekste (Heritage, 1984; Linell, 1990; Nofsinger, 1991). Na pri­mer, 'dom' je više od pukog fizičkog mesta. Poznata izreka kaže da kuća nije dom. Potrebni su naročiti oblici vladanja i diskursa da se kuća pretvori u dom, da postane prijatno boravište i da bude označena kao mesto za domaći život (Csikszentmihalyi and Rochberg-Halton, 1981; Dittmar, 1992). Ukućani govore opušteno, neusiljeno kada su u svom domu i zato se dom obnavlja kao mesto u kojem se čovek oseća 'kao kod svoje kuće'; biti 'kod kuće' tako po­staje i način da se stvara dom.

To isto se odnosi na govor о domovini. Deiktična upo­treba određenog člana bi se mogla opisati kao 'stvaranje domovine', jer ona predstavlja ekvivalent prisnog govora kojim se stvara atmosfera doma. Uzmimo za primer reči 'to je u kuhinji', koje jedan ukućanin upućuje drugome. Onaj koji govori može znati da u susedstvu ima na stotine drugih kuhinja. Ali u ovom kontekstu postoji samo jedna kuhinja. Univerzum se suzio na okvire doma; u tim okvirima se dru­ge kuhinje moraju posebno obeležiti, označiti kao 'druge': 'kuhinja mog brata' ili 'kuhinja na koricama časopisa' nisu

196 Svakodnevno isticanje domovine

ova kuhinja sa svom njenom isključivom jedinstvenošću. Banalni iskaz 'kuhinja' (ili 'dnevna soba' ili 'stepenice') ne samo da podrazumeva omeđeni prostor doma kao kon­tekst iskaza nego i doprinosi obnavljanju tog domaćeg kon­teksta. Na sličan način deluje i pomenuti primer u vezi s premijerom.

Postoji paralela između jezika doma i domovine. Fran­cuski filozof Gaston Bašlar je u svom delu Poetika prostora izneo mišljenje da je naš dom iz detinjstva "naš prvi univer­zum, pravi kosmos u svakom smislu te reči". Posle toga, sav naseljen prostor "sadrži suštinu pojma doma" (Bachelard, 1969, str. 4-5). Nacionalni prostor naročito jasno nosi taj trag, jer se zamišlja kao domaći prostor, ušuškan unutar svojih granica, zaštićen od opasnog spoljašnjeg sveta. A 'mi', nacija u svojoj domovini, možemo tako lako zamisliti 'sebe' kao neku vrstu porodice. Ako nacionalni dom treba da bu­de prisan, onda ga moramo načiniti takvim. To ne možemo postići stalnim svesnim naporom. Da bismo bili kao kod kuće, moramo rutinski i nesvesno koristiti jezik stvaranja domovine. Moramo svakodnevno biti okruženi tim jezi­kom. U tom pogledu važne su male, nezapažene reči deik­se. One pomažu da se zatvore vrata prema spoljašnjem sve­tu. Kao što 'mi' podrazumeva 'njih', tako 'ova zemlja' po pra­vilu podrazumeva nešto suprotno od 'onih zemalja'. Kada je Mejdžer tvrdio da je 'ovo' još uvek najbolja zemlja na svetu, on je poredio 'ovu' zemlju s onim stranim zemljama u koji­ma ne bi mogao podneti da provede ni jedan vikend. Ble-rova 'ova zemlja' se pominjala u vezi s ostalom Evropom, koja bi je mogla izolovati ili prestići. Buš i Klinton su, govo­reći о 'ovoj, najvećoj zemlji na svetu', svesno pozivali na po-ređenje sa svim onim manje vrednim zemljama. Ali kada se nacija - ili predsednik ili ekonomija ili čak vreme - pomene s određenim članom, onda se takvo poređenje ne pravi.

Banalni nacionalizam 197

Što je 'naše' predstavljeno je kao da je objektivan svet: odre­đeni član je tako konkretan, tako objektivan, tako neospo­ran. Po svemu tome takvo izražavanje se razlikuje od patri­otskog mahanja zastavom. Time što je prikazana kao jedini kontekst, domovina postaje i prisutna i neprimetna. Stalno korišćenje fraza koje se odnose na domovinu neprimetno 'nas' podseća ко smo 'mi' i gde smo 'mi'. 'Mi' je identifikova­no, a da nije ni pomenuto. Tako nacionalni identitet posta­je rutinski način govora i slušanja; to je oblik života koji po navici zatvara ulazna vrata i zabranjuje prelaz preko granice.

Dnevni pregled

Ovome bi se mogla staviti zamerka. Možda su prikazani retorski oblici isticanja i deikse ograničeni na diskurs pro­fesionalnih političara. Ako je većina današnjih građana sita pričanja političara, onda takva isticanja i ne moraju biti naročito važna. To bi bila pričanja koja dopiru do uglav­nom nezainteresovanih ušiju. Ta zamerka ukazuje na po­trebu da se navedu dalja svedočanstva da banalno istica­nje nacije nije ni neuobičajeno ni ograničeno na politiku. Ako je nacionalizam prešao u banalnu naviku, onda bi ta­kvo isticanje trebalo da se neprekidno javlja u medijima, a ne samo kada se navode reči političara.

Da bi se to sistematično dokazalo bilo bi potrebno ispi­tati uzorke raznih oblika masovnih medija i masovne kul­ture iz većeg broja zemalja i u toku jednog dužeg razdo­blja. Od posebnog interesa bi bili podaci о isticanju poj­ma nacije u 'obične' dane, odnosno u dane koji nisu naci­onalni praznici ili deo zahuktalih izbornih kampanja. Umesto takvih sistematskih svedočanstava, ovde je ponu­đen jedan ilustrativan "Dnevni pregled". Njime su obuhva-

198 Svakodnevno isticanje domovine

ćeni primeri isticanja nacije u jednoj zemlji, u jednom me­diju i u jednom danu: u britanskim nacionalnim novina­ma 28. juna 1993. godine.

Nijedno vreme, pa i nijedno mesto, ne može se smatra­ti potpuno 'običnim'. Početkom devedesetih godina XX veka pitanje nacionalnog identiteta bilo je širom Ujedinje­nog Kraljevstva u velikoj meri i političko pitanje. Konzer­vativna vlada Džona Mejdžera nastavljala je politiku Mar­garete Tačer, koja je predstavljala mešavinu slobodne trži­šne privrede i popularnog, nacionalnog autoritarizma (vi­deti Hall, 1988a, 1988b; Jessop et al.., 1988, gde se anali­zira tačerizam). Sasvim nezavisno od stalnih sukoba u Se-vernoj Irskoj i postojane političke podrške koju je imala separatistička Škotska nacionalna stranka, zategnuti odno­si između Britanije i Evropske zajednice izazivali su pode-le među pripadnicima Konzervativne stranke. Da bi primi­rio antievropsko krilo, Mejdžer je, kao što je pomenuto, često igrao na kartu patriotizma, ali to nije imalo mnogo uticaja na širu javnost. Tokom 1993. i naredne godine is­traživanja javnog mnjenja su pokazala da su popularnost britanske vlade, kao i lični ugled njenog vode, spali na re­kordno nizak nivo. S druge strane, ima nekih značajnih pokazatelja da je karta patriotizma - u obliku izazivanja straha od imigranata i 'drugih' iz Evrope - mogla pomoći Konzervativnoj stranci da na opštim izborima 1992. godi­ne postigne svoju četvrtu pobedu zaredom (Billig and Golding, 1992; za opštiji pogled videti Layton-Henry, 1984; Van Dijk, 1993). Uopšteno posmatrano, u britan­skom političkom kontekstu se u junu 1993. godine posta­vljao znatan broj pitanja koja su se ticala suvereniteta.

Britanija je po broju čitalaca novina druga zemlja na svetu (Bairstow, 1985). Prema podacima "Istraživanja bri­tanskih nacionalnih stavova", približno dve trećine stanov-

Banalni nacionalizam 199

ništva čita neke novine bar tri puta nedeljno, mada je taj broj u opadanju (Jowell et al., 1987, 1992). Kao i u dru­gim zemljama, novine su jedan od glavnih izvora vesti za znatan broj stanovnika (Sparks, 1992). Jutarnja štampa je većinom nacionalna, dok su večernje novine lokalne. Za ovaj pregled izabrano je deset većih nacionalnih dnevni­ka. Oni se mogu konvencionalno podeliti na tri tržišne grupe: 'senzacionalistički tabloidi' - Daily Star, Daily Mir­ror i Sun, namenjeni poglavito pripadnicima radničke kla­se; 'respektabilni tabloidi' - Daily Mail, Daily Express i Today; i 'ozbiljne' novine ili novine velikog formata - The limes, Guardian, Daily Telegraph i Independent, name-njene pripadnicima srednje klase.

Izrazi 'tabloid' i 'novine velikog formata' ne odnose se samo na veličinu stranica novina: oni se odnose i na pred­stavu samih tih novina о svojim čitaocima. Razlika između tabloida i novina velikog formata nije politička, jer je ne određuje opredeljenje uredništva. Politički, Mirror po tra­diciji podržava Laburističku stranku. Today, Guardian i Independent se mogu opisati kao novine levo od centra. Ostatak, koji čini većinu kako u odnosu na broj novina ta­ko i u odnosu na broj čitalaca, podržava Konzervativnu stranku. Vlasništvo se ne podudara s tom razlikom između tabloida i novina velikog formata. Koncern "News Interna­tional" Ruperta Merdoka poseduje i The Times i tabloide Sun i Today.

Prema podacima Nadzornog biroa, tih deset listova su u to vreme rasturani u približno 12.900.000 primeraka (pre­ma izveštaju u listu Guardian, 12. jula 1993). Najpopular­niji je bio Sun, koji je prodavan u tri i po miliona primeraka tokom prvih šest meseci 1993. godine, a drugi je bio Mir­ror, čiji je prosečan tiraž iznosio nešto ispod milion prime­raka manje. "Istraživanja britanskih nacionalnih stavova",

200 Svakodnevno isticanje domovine

međutim, pokazuju da manje ljudi tvrdi (ili priznaje) da či­ta Sun nego Mirror (Jowell et al., 1992). Deset novina oda­branih za ovaj "Dnevni pregled" čine preko 97 odsto tiraža nacionalnih novina u Engleskoj i Velsu (Monopolies and Mergers Commission, 1993). The Financial Times, jedini veći list koji nije uključen u "Dnevni pregled", ima veliki broj čitalaca u inostranstvu (Sparks and Campbell, 1987). Na njega otpada samo 1,3 odsto prodaje nacionalnih novi­na u Britaniji; daljih 1.3 odsto otpada na komunistički Mor­ning Star i na sportske novine Sporting Life i Racing Post (Monopolies and Mergers Commission, 1993).

Tehnički, britanska štampa nije nacionalna u smislu da ista izdanja pokrivaju celo Ujedinjeno Kraljevstvo. Neke novine objavljuju posebna, urednički nezavisna izdanja za Škotsku. Mirror se čak i zove drukčije u varijanti za Škot­sku - Daily Record. Škotska ima i svoje novine, The Scot­sman, koji se predstavlja kao nacionalni list za razliku od škotskih provincijskih dnevnih novina. I Severna Irska ima svoju posebnu štampu. U tom pogledu, britanska štampa je, kao i tolike druge stvari koje se opisuju kao 'britanske', u osnovi engleska. Time što je "Dnevni pregled" nazvan nacio­nalnim pregledom, iako je u njemu reč uglavnom о engle­skim izdanjima, već je usvojeno nešto od hegemonističke semantike 'britanskog' nacionalizma.

Dan koji će se analizirati morao je biti prilično proiz­voljno odabran. On se morao odrediti unapred da bi se iz-begle izborne kampanje i nacionalni praznici. Ja sam za ovaj "Dnevni pregled" odabrao ponedeljak 28. juna 1993, određujući taj dan nedelju dana ranije. Nisu predstojali nikakvi opšti izbori, međunarodni sastanak na vrhu ili skoro rođenje nekog člana kraljevske porodice. Nisam mogao predvideti teme glavnih naslova tog dana: da li će se u njima izveštavati о nekom političkom govoru, divljač-

Banalni nacionalizam 201

kom zločinu ili skandalu u kraljevskoj porodici. Inače, za izbor tog datuma, a ne nekog drugog, nije bilo nekog po­sebnog razloga izuzev što je on - a to je bilo najvažnije -odgovarao meni.

Isticanje nacije u dnevnim novostima

Desilo se, međutim, da je glavna vest toga dana pred­stavljena kao iznenadan, neočekivan događaj, mada je to, posmatrano u dužoj vremenskoj perspektivi, bio događaj koji se u uklapao u predvidljivu, davno ustanovljenu she­mu. Svi listovi izuzev dva objavili su, kao udarnu vest na prvoj strani, izveštaje о bombardovanju Bagdada koje su izvršili američki ratni avioni po naređenju predsednika Klintona. Star je na najistaknutijem mestu objavio priču о tome kako su se ljubitelji pop muzike kuvali od vrućine na jednom koncertu na otvorenom prostoru u Londonu. Sun je jutro posle napada na Bagdad krupnim slovima i preko cele prve strane objavio naslov: 'Sedamdesetogodi-šnja majka zvezde rok muzike ima ljubavnika - mladunca od dvadeset devet godina'. Američko bombardovanje se pojavilo na četvrtoj strani lista Sun, posle gologrudih mla­dih žena, koje su se, kao i obično, mogle razgledati na tre­ćoj strani (videti analizu 'treće strane' u Holland, 1983).

Bombardovanje Bagdada je bila priča koja je na vrlo neposredan način isticala načelo nacije. Po nekim naslovi­ma se, međutim, moglo zaključiti da je u pitanju priča о ličnoj svađi predsednika Klintona i predsednika Huseina. The Times je izjavio: "Klinton upozorava Sadama: nemoj ni da pokušaš da nam uzvratiš udarac". Star je imao sličan naslov: "Odupri se i smrvićemo te, upozorava Klinton". Pr­va rečenica je glasila: "Predsednik Klinton je sinoć zapre-

202 Svakodnevno isticanje domovine

tio da će 'dotući' zlog Sadama Huseina", pokazujući time da je u pitanju svađa između dobra i zla i ukazujući na vla­stiti stav (videti Gruber, 1993, koji razmatra načine na koji novinari stavljaju do znanja vlastiti stav). Pojedinci, među­tim, nisu samo pojedinci, jer oni personifikuju naciju. Na znanje se stavlja zamenica u množini: 'mi' ćemo te smrviti; nemoj da 'nam' uzvratiš udarac. Koristi se deiksa indirekt­nog govora: nacionalno 'mi' ne pripada listu i njegovim či­taocima, nego Klintonu koji se citira (Zelizer, 1989, 1990). Star je dovršio svoju uvodnu rečenicu time što je pojedi­načne učesnike smestio u svet nacija: Sadam Husein će bi­ti dotučen "ako se irački despot usudi da se sveti za ame­rički raketni napad na Bagdad". Napad nije samo Klinto-nov, on je američki. Meta nije samo Bagdad ili Husein, to je Irak, nacija: "Klinton pozdravlja napad na Irak" glasio je naslov u listu Independent. Civilne žrtve su bile nesrećni nusproizvod tog napada na jednu naciju: "Šestoro poginu­lo kada su rakete promašile metu u Iraku" pisao je Guar­dian u podnaslovu.

Amerika i Irak su možda bili glavni učesnici, ali novine su opisivale reakciju celog hora nacija na tu epizodu. Po običaju, nacije i njihove vlade prikazivane su kao pojedi­načni učesnici, pri čemu su često bile metonimijski pred­stavljene glavnim gradom. "Britanija, Rusija i drugi save­znici Amerike izrazili su svoju odlučnu podršku", javljao je The Times. "Francuska reakcija je zvučala neodređeno", pi­sao je Independent. "Pariz je rekao da razume razloge za ovaj napad..." Stil je bio konvencionalan. Mnogo se priča­lo о tome šta su 'Vašington' i drugi glavni gradovi rekli i učinili. Semantičke konvencije opisuju svet nacionalnih učesnika, u kojem nacije, zahvaljujući svojim čelnicima iz vlade, govore i deluju. Opšta slika odgovara izveštavanju britanske štampe о Reganovom bombardovanju Libije ne-

Banalni nacionalizam 203

koliko godina ranije, kako je to prikazao Rodžer Fauler (Fowler, 1991).

Izlažući priču о napadu, novine su naročito isticale bri­tansku dimenziju. Provladine novine stvarale su utisak da je Britanija na čelu međunarodnog hora: "Džon Mejdžer je predvodio međunarodnu podršku napadu", pisao je Daily Mail, uvek odan Konzervativnoj stranci. Posebna pažnja bi­la je posvećena jednoj pojedinosti povezanoj s Britanijom: težak položaj trojice britanskih državljana zatočenih u Ira­ku. The Times je na prvoj strani objavio naslov "Izjalovljene nade za zatvorenike". Uvodni članak u listu Today, u čijim se uredničkim komentarima napad nije odobravao, odno­sio se na tu priču. Naslov je glasio "Kakve su sada nade za njih", a podnaslov "Porodice zatočenih Britanaca ogorčeno osuđuju napad na Irak". U prvom pasusu je pisalo da "Poro­dice Britanaca koje je Sadam Husein zatvorio kažu da su njihovi ljudi ovim američkim napadom na Irak osuđeni na dodatne godine zatvora". Opet vidimo mešavinu ličnih i na­cionalnih činilaca: Sadam Husein i Sjedinjene Američke Dr­žave. Ali to nije sve. Priča podrazumeva nacionalnu javnost. Ta javnost je, smatra se, britanska i ona se nada oslobađa­nju svojih sunarodnika Britanaca. Štaviše, ta javnost se isto­vremeno predstavlja kao 'opšta javnost' (Perelman, 1979; Perelman and Olbrechts-Tyteca, 1971). 'Nade' pomenute u naslovima nisu pripisane nikakvim posebnim osobama: to čak nisu ni 'naše nade'. To su opšte nade, koje svi 'mi' - svi razumni čitaoci - treba da gajimo zajedno s tim novinama. Te (razumne) nade odnose se na trojicu Britanaca, ne na ranjene građane Bagdada.

Možda i ne treba da čudi što je vest о tome da je naj­moćnija nacija na svetu bombardovala prestonicu neke druge nacije privukla toliku pažnju. Nije neobično ni to što je ta vest prikazana u okvirima ideje о naciji. Da je na-

204 Svakodnevno isticanje domovine

čelo nacije bilo istaknuto samo u toj posebnoj priči, onda bi ovaj "Dnevni pregled" pružao malo dokaza za tezu о ba­nalnom nacionalizmu. Međutim, isticanje nacije u naslovi­ma nije uopšte bilo ograničeno na bombardovanje Bagda­da. Sve novine su toga dana donosile i druge priče, u či­jim se naslovima ili uvodnim redovima jasno isticala bri­tanska nacija: "Britanija je juče dobila trostruku dozu do­brih vesti" (Sun); "Britanija je juče uživala na temperaturi 79"F" ; "Najveći 'bandži' skok 1 u Britaniji" (Star); "Najnoviji britanski kultni heroji" (Today); "Britanci u podvali s pa­sošima" (Today); "Da li su britanski tinejdžeri mrtvi ili se samo mnogo odmaraju?" (Today); "Nova moda u ishrani samo što nije doprla do Britanije" (Mirror); "Najbolje bri­tanske karikature" (Mirror); "Prvak Britanije u rešavanju ukrštenih reči" (Mail); "Plan za Britaniju" (Express)"; "Su-per-spasitelji Britanije (Express); "Britanija je 'nepotrebno' potrošila milijarde u Crnu sredu2" (Guardian); "u kojem mestu u Britaniji je najteže nezaposlenima" (Guardian); Konkord i "britanska avionska industrija" (Independent); "Prvo presađivanje gena u Britaniji" (Telegraph); "Britanski nadzornici" i "poslednji minut u sredu 30. juna" (Tele­graph); "Martin Hojl о novom britanskom pevaču" (Ti­mes); i najzad - i najmanje jezgrovito - izveštavalo se о "najuspešnijem i široko oglašavanom projektu gradske ob­nove u organizaciji lokalne zajednice" (Times). Sve to is­ključuje stranice posvećene sportu, о čijem će napadnom isticanju nacije biti reči kasnije.

1 Skok s visine s elastičnim užadima vezanim za noge. - Prim, prev.

2 "Crna sreda" - 16. septembar 1992 - dan kada je Britanija morala da napusti evropski mehanizam određivanja deviznog kursa i devalvira funtu. - Prim. prev.

Banalni nacionalizam 205

B i o je i j e d a n naroč i to zanimlj iv p r i m e r s lavl jeničkog mahan ja zastavom. Danas se ne m o r a čekat i neka zvanič-na proslava da b i se istakle n a c i o n a l n e b o j e . I s tor i j sko nas leđe predstavl ja industri ju ko ja cveta i vrlo u s p e š n o iznosi n a c i o n a l n u proš los t na tržište kao r o b u za t renut­ke d o k o l i c e (Hewison , 1986). Smatra se da ' smišl jena n o ­stalgija', naroč i to kada ima i n a c i o n a l n u dimenzi ju , pred­stavlja p o s e b n u karakterist iku s a v r e m e n e z a p a d n e kultu­re ( R o b e r t s o n , 1990, 1992; T u r n e r , 1987). Nesumnj ivo , u reklamiranju m n o g i h proizvoda patriotski motivi se ko­riste kao dodatn i podst ica j za kupovinu (Pedic, 1989, 1990). S p o n z o r i š u se p o s e b n e n a c i o n a l n e proslave da b i se podstakla proda ja r o b e , pri č e m u se n a c i o n a l n e zasta­ve i r e k l a m n e p o r u k e ističu z a j e d n o u k o m e r c i j a l n o m sa-glasju.

T o g ponede l jka Mirror je objavio poče tak "Nedel je bri­tanskih pabova". List je , da bi obe lež io tu manifestaci ju (koju je sam organizovao) , objavio i p o s e b a n dodatak, Ve­liki britanski pab (The Great British Pub), u k o m e su bile objavl jene i reklamne p o r u k e pivarske industri je s izrazi­ma podrške tom događaju i pohvalama vlastitih proizvo­da. Kao što pokazuje naziv te nedel je , pabovi nisu bili sla­vljeni samo kao mesta u ko j ima se krčmi alkohol : o n i su predstavljani i kao ikona naci je . Počevši od samog naslo­va, dodatak je veličao t e m e nasleđa prošlosti , mašući za­stavama i prvim licem množine . Pab je proglašen "bastio­n o m britanskog društvenog života", koj i j e , naravno, 'naš' društveni život:

Preko jedne četvrtine odraslog stanovništva naše nacije -12.500.000 - odlazi u pab bar jedanput nedeljno. A mi tačno znamo šta očekujemo od naših pabova.

206 Svakodnevno isticanje domovine

Stranci se dive i smatraju da "britanski pabovi nemaju premca kada je u pitanju atmosfera". I pabovi daju svoj skroman doprinos neupadljivom isticanju nacije: "Britanski život ne bi bio isti bez znakova koji obeležavaju pabove".

Ta velika nedelja je najavljena kao posebna prilika. Mirror neće svakog utorka ujutro svojim čitaocima pokla­njati "vodič na 16 stranica za upoznavanje s nekom sjaj­nom tradicijom". Uprkos tome, oko čitaoca, kako tabloida tako i drugih novina, videlo je 'Britaniju' upadljivo nagla­šenu i u raznim drugim pričama toga dana. Neki od naslo­va i uvodnih rečenica su možda i privukli pažnju, ali ta pa­žnja je verovatno bila samo trenutna, i brzo se gubila u kolektivnom zaboravu koji prati svako izlaganje dnevnih vesti. Velikoj nedelji britanskih pabova bilo je takođe su­đeno da utone u zaborav, pošto nije imala oslonac u odre­đenom danu u kalendaru. Sećanje na posebne stvari nije ono što je važno. U pozadini posebnih stvari leži izvesna shema, ili ono što je Stjuart Hol nazvao "kontekstom sve­sti" (Hali, 1975). Učestalost s kojom se pominju nacije po­kazuje da u kontekstu svesti to isticanje igra važnu ulogu.

Novine i deiktičko stvaranje domovine

Taj kontekst svesti koristi složenu deiksu reči 'ovde' i 'sa­da'. 'Sada' treba rutinski shvatiti kao 'sada' najnovijih vesti. 'Ovde' je složenije. Novine, kao i televizija, daju 'nam' dana­šnje vesti iz sveta. Bagdad, Vašington, Pariz su 'ovde' na stranici. Ali gde smo 'mi', primaoci, a gde smo 'mi', pisci? Novine, slično političarima, rutinski tvrde da su stalno u oku javnosti. One koriste, naročito u svojim komentarima i uredničkim člancima, nacionalizovanu sintaksu hegemoni­je, govore istovremeno i naciji i u njeno ime, i predstavljaju

Banalni nacionalizam 207

naciju u oba smisla 'predstavljanja'. Oni se pozivaju na naci­onalno 'mi', koje ne uključuje samo 'mi' čitaoca i pisca nego i 'mi' sveopšte javnosti (videti napred, četvrto poglavlje).

Sun se u svom uvodniku žalio da je Evropska zajednica uzela "naš novac". 'Naš' se nije odnosilo na finansijska sredstva lista, niti na ogromno bogatstvo njegovog vlasni­ka. To je trebalo shvatiti kao 'mi', nacija. Redovni kolumni­sta lista Today završio je svoj članak gromkom izjavom: "Vreme je da promenimo vladu. Svakako je vreme da pro-menimo predsednika vlade". To 'mi' koje se podrazumeva-lo nije bilo 'mi' pisca i čitalaca tih novina; nije to bilo ni 'mi' zajedničkog vlasnika i jednih i drugih novina; nije to bilo ni 'mi' celoga sveta. Na umu se imalo nacionalno 'mi', koje obuhvata 'razumne ljude' nacije, predstavljene ovde kao cela nacija. To 'mi', korišćeno u piščevom obraćanju svojim čitaocima kao pripadnicima nacije, obuhvatalo je i one koji ne čitaju te novine.

Da se ne bi pomislilo da nacionalno 'mi' sa svojom pret­postavljenom istovetnošću identiteta predstavlja žurnalistič-ki stil ograničen na popularnu štampu, valja pomenuti da isti način obraćanja koriste i 'ozbiljne' novine - i to na svo­jim najozbiljnijim stranicama. Daily Telegraph je u svojoj rubrici "Poslovne vesti" objavio članak pod naslovom "Zašto naši porezi ne treba nikada više da se povećaju?". Autor je tvrdio: "ako naše ogromne potrebe za zajmovima mogu da dovedu makar i do najmanjeg pomaka u tom pravcu, svi će­mo imati razloga da blagosiljamo milijardu funti koja će se svake nedelje izlivati na finansijska tržišta". To 'mi' je nacio­nalno 'mi', koje se istovremeno poistovećuje i s čitaocima i s nacijom u celini. Guardian zastupa drukčiju ekonomsku politiku nego Telegraph, ali i on ima u vidu slično 'mi'. Na njegovoj stranici posvećenoj privredi objavljen je članak pod naslovom "Pretvorimo naš industrijski suton u novu

208 Svakodnevno isticanje domovine

zoru" (sic). U naslovu se nije jasno određivalo na koga se to 'mi' odnosi: moglo se očekivati da će čitaoci prepoznati svo­je nacionalno biće. U tekstu su rečenice glatko prelazile s prvog lica množine na ime domovine i obrnuto: "Protivno inovacijama i produkciji, korporativni/finansijski sistem upravljanja u Britaniji glavni je uzrok našeg propadanja to­kom najvećeg dela ovog stoleća"; "Preporod proizvodnog sektora u Britaniji ne tiče se samo tehnika i reformi; on se tiče i nas i onoga što mi jesmo" (moj kurziv). Podrazumeva se da smo 'mi' - pisac i čitalac - Britanci. Bez obzira na to kakve druge nedoumice možemo imati, podrazumeva se da mi' znamo da pripadamo 'našoj' domovini, sada i ovde.

Rodžer Fauler je u svojoj knjizi Jezik u vestima (Fow­ler, 1991) izneo mišljenje da se deiksa javlja srazmerno re­de u novinama nego u običnom razgovoru. To možda je­ste tačno ako se deiksa poistoveti s upotrebom reči kao što su ovaj', ovde' i 'mi'. Autori uvodnika, kolumni, pa čak i pisci tekstova u rubrici о ekonomiji, mogu se, s vremena na vreme obratiti čitaocima kao nacionalnom 'mi'. Ali u delovima posvećenim vestima 'mi' se ne priziva tako često. Ima ipak drugih rutinskih oblika deikse, naročito deikse koja ističe domovinu, odnosno, koja kao kontekst iskaza podrazumeva sasvim određeno nacionalno telo. Određe­na nacija postaje to mesto, jer se središte svemira sužava na nacionalne granice. Mogu se dati tri primera takve de­ikse koja ukazuje na domovinu: nacija, vreme i domaće vesti. Podrobna analiza bi nesumnjivo otkrila i mnoge druge primere.

Nacija

Primeri navedeni u "Dnevnom pregledu" pokazuju da novinari i političari često upotrebljavaju reč 'nacija' (videti

Banalni nacionalizam 209

i Achard, 1993). Mail je pisao о "jednom od najtraženijih ljudi u naciji"; jedan britanski teniser se našao "u žiži sportskog života nacije". Express je izveštavao о kompani­jama srednje veličine koje "doprinose skoro 4 milijarde funti bogatstvu nacije" . Guardian je navodio jednog poli-ličara koji je govorio о "interesovanju i ljubavi nacije za muziku". Today je, koristeći indirektnu deiksu, izveštavao da je "jedna grupa poslanika resila da žestoko napadne odbrambenu politiku i tvrdi da predsednik vlade dovodi bezbednost nacije u opasnost". Nacija na koju se misli je Britanija, a, u poslednjem primeru, predsednik vlade je britanski predsednik vlade.

Ukoliko čitaoce ne obavesti naslov ili prvi pasus, oni obično mogu pretpostaviti da se ono о čemu se govori de­šava u njihovoj domovini. The Times je posebnu pažnju poklonio nuklearnoj industriji. Članci su se odnosili na britansku nuklearnu industriju, izuzev kada su sadržavali izričita upozorenja da se odnose na druge zemlje. Upotre­ba određenog člana bez daljih odrednica koristila se da označi domovinu: "industrija [the industry] traži od vlade [the government] da napravi dugoročne planove i da ima u vidu potrebe u energiji u XXI veku" (moj kurziv). Članci u rubrici s poslovnim vestima u listu Telegraph takode su se odnosili na britanski prostor ukoliko nije bilo drukčije naglašeno: "Nezaposlenost ima tendenciju daljeg opada­nja pošto ključne oblasti...": 'ključne oblasti' trebalo je shvatiti kao oblasti u Britaniji. Za razliku od toga, strana scena je jasno određivana, naročito u prvoj rečenici: "Dva američka proizvođača softvera..."; "Ponuda akcija francu­ske farmaceutske kompanije Rusel-Iklaf u vrednosti od 500 miliona funti..." tim slučajevima 'mi' odmah znamo da nismo 'ovde' u 'ovoj', 'našoj' zemlji. U drugim slučajevi­ma, možemo se opustiti jer smo kod kuće.

210 Svakodnevno isticanje domovine

Vreme

Vreme je često predmet vesti u štampi. Na dan kada je vršena ova analiza, Star je imao u uvodnom članku priču о "paklenoj žegi" i stotinama slušalaca koji su pali u ne­svest na jednom koncertu pop muzike. U prvim pasusima nije bilo nikakvih podataka о mestu koncerta. Pošto to ni­je posebno pomenuto, čitaoci su mogli ispravno zaključiti da se ta drama desila 'ovde', u Britaniji. Žega u inostran-stvu ne bi se smatrala vrednom izveštavanja.

Sam pojam 'vremenske prilike' podrazumeva nacional­nu deiksu, koja se rutinski ponavlja. Novine redovno do­nose male, nenametljive izveštaje о vremenu, koji su obič­no označeni 'Vreme'. Mirror ima 'Današnje vreme', a Sun svoje vesti о vremenu iz nejasnih razloga stavlja pod rubri­ku "Novosti". Izveštaji su obično slični. Oni sadrže geograf­sku kartu Britanije, koja nije stvarno obeležena kao Brita­nija: pretpostavlja se da čitaoci prepoznaju obrise nacio­nalne geografije. Telegraph, Guardian, Independent i The Times imaju duže izveštaje, praćene još jednom geograf­skom kartom, na kojoj su prikazani Evropa i severni Atlan­tik. Na tim kartama Britanska ostrva zauzimaju središnje mesto.

Izveštaji о vremenu rutinski obaveštavaju о vremen­skim prilikama u Britaniji, po pravilu bez pominjanja naci­onalnog imena, mada se manji delovi i oblasti (uključuju­ći Englesku) mogu označiti. Dovoljno je napisati 'zemlja': "Mestimična jutarnja magla na jugozapadu će se podići, pa će u celoj zemlji dan biti suv, vedar i sunčan " (Sun); "Pri­lično toplo u celoj zemlji" (Mail). I The Times i Guardian su počeli svoj izveštaj о vremenu na isti način: "Mestimič­na magla će se možda zadržati neko vreme u priobalnim delovima jugozapadne Engleske". Guardian je nastavio s

Banalni nacionalizam 211

predviđanjem da će se "nad ostatkom zemlje izmaglica ili magla brzo podići". Mada se to nalazilo na početku odelj-ka pod naslovom 'Opšti izgledi', to opšte bilo je svedeno na ('naše') nacionalne granice. The Times je završio prvu rečenicu svog izveštaja: "ali na drugim mestima magla će se brzo razići". 'Na drugim mestima' je, razume se, trebalo shvatiti kao na drugim mestima u Britaniji, ne na drugim mestima na karti severnog Atlantika niti na drugim mesti­ma na spisku temperatura pod naslovom 'Inostranstvo'.

Sličnost izveštaja koje su doneli Guardian i The Times nije bila slučajna. Meteorološki izveštaji potiču iz istog zvaničnog izvora, koji je obično pomenut. The Times, Mail i Independent imaju malu napomenu: "Podaci dobi-jeni od Met. zavoda". Guardian navodi pun naziv izvora: "Meteorološki zavod". Nijedan list ne dodaje pridev 'bri­tanski' dotičnom zavodu. U tom univerzumu vremenskih prilika, postoji samo jedan Meteorološki zavod, 'naš' Za­vod.

Težnja za isticanjem domovine preobražava meteoro­logiju u 'naše' vreme. To vreme - sa svojim 'drugim me­stima' i svojim "širom zemlje' - mora se shvatiti kao nešto što ima svoje deiktičko središte u domovini. 'Vreme' se javlja kao objektivna, fizička kategorija, ali je ipak sadrža­na unutar nacionalnih granica. Istovremeno, znano je da je univerzum vremenskih prilika veći od nacije. Postoji 'inostranstvo'; postoji 'širom sveta'. Ima drugih mesta i iz­van 'naših' drugih mesta. Nacionalna domovina je deik-tički postavljena u središte, udvajajući sintaktički geo­grafske karte severnog Atlantika. Sve to je reprodukova-no u novinama; a sve to, na svoj nenametljiv način, do­prinosi reprodukovanju domovine kao mesta u kojem smo 'mi' kod kuće, 'ovde', u uobičajenom središtu 'svog' svakodnevnog univerzuma.

212 Svakodnevno isticanje domovine

Domaće vesti

Deiksa isticanja domovine nije ograničena na male re­či, kao što je 'to", 'nas' ili određeni član. Postoji i jedan drugi element koji je ugrađen u organizaciju mnogih no­vina, naročito onih 'ozbiljnih'. Nije potrebno naglašavati da u britanskoj štampi domaće vesti preovlađuju nad tek­stovima о međunarodnim temama. Fauler pominje 'ho-mocentrizam' štampe, odnosno "obuzetost zemljama, dru­štvima i pojedincima koje čovek doživljava kao slične sebi" (Fowler, 1991, str. 16). Neka međunarodna priča, kao što je bombardovanje Bagdada, može se probiti na prednje stranice većine novina, ali čak se ni tada ne sme zanemari­ti britanska tačka gledišta. Sun je odoleo pritisku međuna­rodnih kriza. I "zvezda rok muzike" i njegova "mama", koji su dominirali u naslovima tog lista, bili su Britanci: "lju­bavnik - mladunac", kojim je priča začinjena, bio je Špa-nac, pa još i "nezaposlen keiner". Priča о vremenu u listu Star odnosila se na Britaniju. Novinar lista Guardian Mar­tin Ketl pisao je nekoliko dana kasnije о "starom merilu kojim se u Flit Stritu 3 procenjuje uporedna vrednost vesti о pogibijama i nesrećama - šest Britanaca, 60 Francuza, 600 stranaca iz udaljenijih država" (Guardian, 17. jul 1993). On je, razume se, pisao о Flit Stritu i britanskom novinarstvu, kritikujući 'našu' pristrasnost prema 'sebi'.

Možda bi se u tabloidima mogla očekivati veća nesra-zmera između domaćih i stranih vesti. Moglo bi se isto ta­ko očekivati i upadljivije isticanje nacionalnog imena. Bilo bi potrebno izvršiti uporedne studije da bi se ustanovilo koliko se često u raznim tabloidima i drugim novinama ja-

3 Fleet Street, tradicionalno središte britanskog novinarstva. -Prim. prev.

Banalni nacionalizam 213

vljaju reči 'Britanac', 'Britanija' i 'britanski', kao i fraze kao šio su 'ova zemlja', 'ova nacija' i 'mi, Britanci'. Ne bi, među-tim, trebalo pretpostaviti da je veća učestalost nacional­nog imena nužno i pokazatelj višeg stepena banalnog na­cionalizma. Deiksa isticanja domovine može se postići ta-nanijim sredstvima, pošto je ugrađena u strukturu izvešta-vanja, pa posebno isticanje nacionalnog prostora i nije neophodno.

Na dan kada je vršena analiza i 'ozbiljni' The Times i ta­bloid Express doneli su vesti о izgledima za zapošljavanje diplomiranih studenata. Express je izričito stavio do zna­nja da se izveštaj odnosi na Britaniju, pomenuvši na po­četku da su prikupljeni podaci iz "300 vodećih britanskih kompanija" i da će "ovoga leta u Britaniji diplomirati 150.000 studenata". Za razliku od toga, The Times u svom izveštaju nije uopšte pomenuo Britaniju: "Izgledi univerzi­tetskih studenata da diplomiraju s najvišom ocenom po­boljšali su se tokom osamdesetih godina XX veka za 50 odsto, kako se kaže u jednom izveštaju koji je objavljen danas." Po pukom broju pomena nacije, Express bi posle ovoga stekao prednost: njegov izveštaj je podsetio na do­movinu, a onaj koji je objavio The Times nije.

Express, kao i većina tabloida, na svojim stranicama s vestima meša novosti iz zemlje i inostranstva, s tim što su domaće vesti po pravilu brojnije od stranih. Za razliku od toga, 'ozbiljne' novine na svojim unutrašnjim stranicama razdvajaju strane i domaće vesti i štampaju ih na poseb­nim stranicama. Pri vrhu svake strane je natpis koji obave-štava čitaoca gde se nalazi. The Times ima natpise 'Doma­će vesti' i 'Prekomorske vesti'; Telegraph ima 'Vesti' i 'Stra­ne vesti', kao da su sve vesti vesti iz domovine ukoliko nije drukčije naglašeno; Independent pravi razliku između 'do­maćih', 'evropskih' i 'međunarodnih' vesti, dok Guardian

214 Svakodnevno isticanje domovine

ima sličnu trodelnu podelu na 'Domaće vesti', 'Evropske vesti' i 'Međunarodne vesti'. Tako se sve 'ozbiljne' novine, bez obzira na svoju političku opredeljenost, drže načela aparthejda vesti, pa 'domaće' vesti i strane vesti donose na odvojenim stranicama. Ako se izuzme Telegraph, sve kori­ste izraz 'domaće' da označe zbivanja koja se dešavaju unutar nacionalnih granica. Sledstveno tome, svaki redov­ni čitalac Times-a, ukoliko zna na kojem se delu svojih no­vina nalazi, znaće da priča о studentima predstavlja 'do­maću vest'. Objavljena je na stranici koja je već u natpisu bila obeležena kao domovinska teritorija.

'Ozbiljne' novine obično organizuju svoje novosti tako da pripadnost naciji deluje, da upotrebim Holovu frazu, kao kontekst svesnog zapažanja. To strukturiranje nije toli­ko homocentrično koliko 'domocentrično'. Natpisi nisu sa­mo nazivi stranica. Reć 'domaći' ukazuje i na nešto više od sadržine te posebne stranice: ona podseća na domovinu i samih novina i čitalaca kojima se one obraćaju. Svakodnev­no mi, redovni čitaoci, prelećemo pogledom preko tih po­kazatelja. Bez svesne pažnje snalazimo se na poznatom pro­storu naših novina. I dok to činimo, mi se po navici oseća-mo kod kuće u jednoj tekstualnoj strukturi koja koristi na­cionalne granice domovine i deli svet na 'domovinu' i 'ino­stranstvo', Heimat i Ausland. Tako se mi, čitaoci, osećamo kod kuće u domovini i u svetu domovina.

Muške ruke mašu sportskim zastavama

Pomoću rutinske deiktike naglašavanja domovine štampa može da na svojim stranicama naveliko ističe naci­onalnu zastavu. To ne znači, međutim, da se tim zastava­ma maše. Neki desničarski listovi, kao Mail, Express, Sun i

Banalni nacionalizam 215

Telegraph poznati su po tome što podržavaju političare koji, bar u britanskoj politici, igraju na kartu patriotizma. Ipak, sve novine, bez obzira na političko opredeljenje, imaju jedan odeljak u kojem se redovno oduševljeno ma­še zastavom. To je sportski odeljak. Taj deo je namenjen muškarcima. Kao što pišu Sparks i Kembel, "čitaoci kojima su namenjene stranice о sportu su u ogromnoj većini mu­škarci" (Sparks and Campbell 1987, str. 462) .

Možda nije puka slučajnost što je drugo glavno mesto gde se tog dana upadljivo mahalo zastavom bio dodatak о Velikim engleskim pabovima", objavljen toga dana u listu Mirror. On je slavio jednu instituciju koja je po tradiciji muška teritorija i na koju su žene imale pristup samo pod određenim okolnostima (Clark, 1983; Golby and Purdue, 1984). Pre pedeset godina u studiji Pab i narod, koji je iz­radila organizacija Mass Observation iznet je podatak da 80 odsto posetilaca tih tradicionalnih britanskih sastajali­šta čine muškarci (Mass Observation, 1987). Sve do dana­šnjeg dana pabovi su mesta koja, po recima Valeri Hej, "iz­ražavaju čvrstu opredeljenost za ideologiju rodne pripad­nosti" (Hey, 1986, str. 72). Mirror je u svojim pohvalama engleskih pabova zanemario njihov muški karakter i u prošlosti i u sadašnjosti. Daleko od toga da bude muška teritorija, pab je 'naša' institucija, 'naša' stara tradicija, dru­gi dom za sve 'nas': deo je opet predstavljao celinu.

I sport je tradicionalno pretežno muško područje, kao i stranice koje mu britanska štampa posvećuje. Sport može imati svoj poseban prostor u novinama, ali sport nije nika­da samo sport, kao što je njegov najpronicljiviji analitičar C. L. R. Džejms u više navrata naglasio. Moto za njegovu knji­gu Izvan granice postavlja pitanje "Šta znaju о kriketu oni koji znaju samo za kriket" (C. L. R. James, 1964, str. 11). Da­našnji sport ima društveni i politički značaj koji se preko

216 Svakodnevno isticanje domovine

medija prenosi i van sfere igrača i gledalaca. Džejms je о tom sportu, koji je voleo i intelektualno ispitivao do tanči­na, rekao da "daleko veći broj ljudi pažljivo prati vesti о kri­ketu u jutarnjim novinama" nego što čita knjige (1989, str. xi). Dobar deo tog značaja se sastoji u tome što stranice о sportu ponavljaju uobičajene stereotipe о naciji, tlu i rasi, da i ne pominjemo one о muževnosti (O'Donnell, 1994).

U ponedeljak kada je pravljen "Dnevni pregled" maha­lo se nebrojenim zastavama u slavu 'nas', 'naših pobeda' i 'naših junaka'. Tog dana je počinjala druga nedelja godi­šnjeg teniskog turnira u Vimbldonu, na kojem se najbolji profesionalni igrači iz celoga sveta nadmeću u muškoj i ženskoj konkurenciji. Sun je doslovno istakao britansku zastavu, nazvanu "Sun Sport's Union Jack", koja se na po­četku turnira vijorila na vrhu koplja. Zamisao je bila da se svaki put kada neki britanski takmičar bude eliminisan za­stava spusti za jedan zarez niže na koplju. Sudeći po rani­jem iskustvu, moglo se očekivati brzo spuštanje nacional­ne zastave, praćeno poluironičnim člancima u kojima bi se oplakivala nacionalna nesreća. Nasuprot predviđanji­ma, jedan britanski igrač je tada još uvek učestvovao na takmičenju, pa je Sun mogao na sportskim stranicama pi­sati kako se nacionalna zastava još uvek leprša, mada ne visoko na koplju. Pod naslovom "Borbeni Britanci" (crve­nim slovima na plavoj i beloj pozadini), list je proglaša­vao: "Uspeli smo! Na početku druge nedelje Vimbldona 'Junion Džek' našeg lista se još uvek vijori - zahvaljujući Endruu Fosteru, jedinom preostalom Britancu u takmiče­nju singlova." Pisano je i mnogo drugih stvari о "našoj no­voj zvezdi" koja zaslužuje pohvale 'nas', čitalaca i nacije.

Sun nije jedini slavio britanski uspeh, ili pre, to što je Britanija izbegla brz poraz na takmičenju. Ako je Star pi­sao о "novom vimbldonskom junaku Britanije", a Mirror

Banalni nacionalizam 217

hvalio "britanskog teniskog junaka Endrua Fostera", koji predstavlja "britansku tenisku nadu", i 'ozbiljne' novine su slale istu poruku, samo opširnije sročenu. The Times je pod naslovom "Borbeni Britanci uživaju u šali na račun kritičara" izjavljivao da je "Britanac za Britancem bio do­voljno valjan da pobedi". Guardian je u izveštaju s takmi­čenja tvrdio da je prva nedelja u Vimbldonu bila naročito "vredna pamćenja" zbog "doprinosa koji su dali britanski igrači, uprkos nepovoljnim okolnostima i predviđanjima". Tu se zastavom mahalo s ukusom. 'Mi' se nismo hvalisali drsko i nametljivo, podižući i spuštajući ikonografske za­stave. Slavlju je dat objektivan vid: takmičenje je jedno­stavno bilo "vredno pamćenja", kao da je u pitanju neko objektivno svojstvo. Posebno kolektivno pamćenje - 'naše pamćenje' - ovde je izostavljeno i zamenjeno impliciranim opštim pamćenjem. Svako, ili svi razumni ljudi, pamtiće kako su Britanci izbegli poraz.

Desničarska štampa, obično na strani političara koji mašu zastavom nacionalizma, posebno je pominjala patri­otizam kao odgovarajuću reakciju. Mail, hvaleći "veliku britansku posvećenost toj najsvetijoj od naših letnjih insti­tucija" tvrdio je da se s "malo patriotizma može mnogo postići". Telegraph, izražavajući žaljenje što nije bilo odre­đeno da "poslednji preostali britanski igrač" igra na naj-prestižnijem terenu, izjavio je da "drugi obziri, kao što je konačan poredak, treba da dođu na drugo mesto posle patriotskih osećanja i javnog raspoloženja". 'Javno raspo­loženje' je u ovom kontekstu trebalo shvatiti kao da se od­nosi na 'naše' raspoloženje; 'patriotski obziri' su bili 'naši' -druge zemlje i drugi patriotizmi u to nisu ulazili. 'Naš' svet i 'naš' patriotizam bili su deiktički na glavnom terenu.

Taj dan je nudio ceo niz sportskih prilika za mahanje zastavama. Dan ranije u Rimu se završilo takmičenje za pr-

218 Svakodnevno isticanje domovine

venstvo Evrope u atletici. Naslovi, kako u tabloidima tako i u drugim novinama, govorili su о tome kako su valjani Britanci osvojili teško dostižno drugo mesto zahvaljujući svom uspehu u finalnoj trci štafeta. "Bila je to velika štafe­ta, momci" glasio je naslov koji je doneo Sun. U tekstu se izjavljivalo da su "Britanci izvršili epski juriš do poslednjeg daha...naši atletičari su počeli očekivati čudo", i tako dalje. Mirror je imao naslov: "Britanskim junacima preoteta po-beda". I još dosta toga se pisalo о "valjanim Britancima". Ko je to preoteo pobedu borbenim Britancima bilo je od manjeg značaja nego podvizi 'naših' junaka. Pobedničke ruske ekipe (muška i ženska) jedva da su zasluživale da se pomenu u vestima, jer nisu bile junačke. 'Ozbiljne' novine se nisu mnogo razlikovale. Glavni naslov koji se odnosio na atletiku u listu Independent bio je: "Džeksonov leteći start obezbedio je uspeh Britanije." Odgovarajući naslov u listu Guardian glasio je "Britanija smelo pokušava da za jedan dan ponovo sagradi Rim". U podnaslovu je pisalo: "Džon Roda posmatra kako naglo oporavljena muška eki­pa stiže druga na cilj na Olimpijskom stadijumu, samo če­tiri desetinke iza Rusije". Što se tiče 'naše' pažnje koju su dobili u izveštajima, Rusi su zaostali mnogo više iza 'mu­ške ekipe' ('naše' muške ekipe, ekipe britanskih muškara­ca). Britanska ženska ekipa je u tom pogledu zaostala još više. Ruska ženska ekipa je bila skoro nevidljiva.

Bilo je toga dana i drugih britanskih heroja kojima se valjalo diviti. U takmičenju u ragbiju u Velingtonu, britan­ski tim je pobedio novozelandsku ekipu. U nizu od tri utakmice to je bila, pokazalo se, jedina britanska pobeda, omeđena s dva poraza. U reakcijama na tu jedinu pobedu nisu se štedele hvale: "Mirror pozdravlja britanske heroje ragbija"; "Uspeh britanskog tima zaslužuje mesto u istoriji" (The Times). Guardian je izjavljivao da bi "bilo teško pre-

Banalni nacionalizam 219

ceniti značaj pobede u Velingtonu". Takmičenje je bilo pobeda', a ne 'poraz'. Pri izboru reči uzima se kao nešto šio se samo po sebi razume da će čitalac biti na britanskoj (ne na novozelandskoj ili neutralnoj) tački gledišta. To je bila nenaznačena, pa samim tim i 'prirodna' opcija.

Guardian zaslužuje da mu se pokloni puna pažnja. Njegovi politički stavovi su najliberalniji u britanskoj 'ozbiljnoj' štampi, i on se predstavlja kao glas prosvećeno-sti i pravičnosti. On se često ograđuje od vulgarnog šovi-nizma tabloida, i izražava zabrinutost što smo "svedoci ta-bloidizacije Britanije" (Guardian, 15. februar 1994). Kao šio je pokazano u trećem poglavlju, i taj list sledi uobiča­jenu praksu povezivanja nacionalizma s ekstremističkim drugima'. Ipak, i njegove sportske strane odražavaju tipič­nu usmerenost na Britaniju i pozivaju čitaoce da slave 'na­še' pobede i pozdravljaju 'naše' junake. Velingtonska po­beda' dobila je istaknuto mesto, dok je utakmica u ragbiju između Južne Afrike i Francuske, koja se igrala u isto vre­me, samo pomenuta u kratkoj belešci. U izveštaju о takmi­čenjima u veslanju, Guardian razmatra kakve su "britan­ske nade" u regati Henli 4. Guardian je čak i u izveštaj о konjskim trkama uneo nacionalističku dimenziju: "Izjalo-vljene su nade na uspeh Britanije u drugoj grupi Međuna­rodnih konjskih trka 'Sea World'..." Reporter ne pominje nade nijedne druge nacije. Izveštavano je samo о britan­skim nadama, kao što su toga dana novine na prednjim stranama donosile priče о 'nadama' za zatočene Britance u Iraku. Te nade su bestelesne: uopšte se ne kaže ко se to nada. Te nade su prikazane kao da postoje u nekom uop-

4 Tradicionalno četvorodnevno takmičenje u veslanju, koje se održava svake prve nedelje u julu mesecu u Henliju na Temzi. - Prim. prev.

220 Svakodnevno isticanje domovine

štenom i objektivizovanom prostoru na skraćenom hori­zontu 'našeg' univerzuma.

Mogla bi se staviti zamerka da za Dnevni pregled nije odabran tipičan dan, bar što se tiče sportskih vesti. Bilo je leto, kada se održavaju mnoga sportska takmičenja kao što je dvonedeljni turnir u Vimbldonu. Taj dan je bio i po-nedeljak, kada listovi objavljuju izveštaje о sportskim tak­mičenjima održanim preko vikenda. Osim toga, Britanija je zemlja u čijoj kulturi sport ima veliki značaj već 150 go­dina; u stvari, mnogi od glavnih današnjih sportova vode poreklo iz Britanije XIХ veka. Ako je, kao što Č.L.R. Džejms ističe, sport sastavni deo naše kulturne i političke istorije, onda se ne može pretpostaviti da je širom sveta rasprostranjena ona posebna vrsta mahanja nacionalnom zastavom kakvu nalazimo u britanskoj nacionalnoj štampi. S druge strane, opšti etos međunarodnih sportskih takmi­čenja po definiciji prevazilazi nacionalne granice: Olimpij­ske igre, Svetski kup, Vimbldon, itd. globalni su događaji, odnosno deo globalne kulture.

Možda bi se na drugim mestima, u drugo godišnje doba i u druge dane u nedelji tek ponekad mah nulo zastavom na sportskim stranama, mada postojeća svedočanstva pokazu­ju da to nije verovatno (O'Donnell, 1994). Konačan odgo­vor dalo bi podrobno praćenje štampe. S druge strane, va­lja pomenuti da uvek ima sportskih događaja koji su u to­ku, ili neposredno predstoje, ili su se upravo zbili. Sport ni­je nešto periferno u savremenom svetu; širom sveta ima re­dovnih, izdašno sponzorisanih i komercijalizovanih sport­skih takmičenja. Kao što tvrde Hajes i Daning, razvoj sporta u moderno doba izvršio je dubok uticaj na dokolicu i zaba­vu (Elias and Dunning, 1986). Strane posvećene sportu u novinama nisu povremeni dodaci, objavljivani samo pone-deljkom ili u druge dane kada ima većih takmičenja о koji-

Banalni nacionalizam 221

ma treba izveštavati. Sportskih strana ima uvek i nisu nika­da prazne. Svakoga dana milioni i milioni ljudi pažljivo čita­ju te strane, učestvujući u porazima i pobedama, osećajući se kod kuće u tom svetu zalepršanih zastava.

Sport, rat i muževnost

Čovek se može zapitati kakav značaj ima to svakodnev­no isticanje nacionalnosti koje otkriva ovaj Dnevni pregled? Pitanje muževnosti je očigledno važno. Strane о sportu su strane koje se obraćaju muškarcima, mada se to ne predsta­vlja tako. One se javljaju kao strane za celu naciju, kao što je i britanski pab prikazan kao institucija svih Britanaca. Na stranom terenu muškarci osvajaju trofeje ili gube čast, bo­reći se za svoju naciju. Čitaoci, uglavnom muškarci, podsti-ču se da te muške podvige sagledavaju u odnosu na celu domovinu, pa je tako ono čime se bave muškarci prikazano kao nešto što određuje čast cele nacije.

Paralela između sporta i ratovanja je očigledna, ali je ipak teško tačno odrediti prirodu te veze. Na prvi pogled može izgledati da je sport dobroćudno reprodukovanje rata. Lako je - i previše lako - gledati na redovna međuna­rodna sportska nadmetanja kao na zamenu za ratovanje. Nacije koje su se nekada stvarno borile, sada svoju agre­sivnu energiju sublimiraju u borbama za nadmoć na sportskom terenu (Eriksen, 1993, str. 111). Pozivajući svo­je čitaoce da mašu nacionalnom zastavom, sportske strane ponavljaju jezik rata. Često se koriste metafore povezane s oružjem (pucanje, gađanje, napadanje) (Sherrard, 1993). Ako je sport sublimacija, onda je mahanje zastavom sigur­nosni ventil koji daje oduška muškoj agresivnoj energiji i doprinosi tome da svet bude mirnije mesto.

222 Svakodnevno isticanje domovine

Treba, međutim, biti skeptičan prema tako utešnom tu­mačenju. Obilna svedočanstva о televiziji i nasilju ne poka­zuju da 'agresivna energija' deluje na taj način (Berkowitz, 1993; Cumberbatch and Howitt, 1989). Osim toga, veze iz­među sporta i politike ne dopuštaju da ono prvo bude sa­mo simbolična zamena za ovo drugo. Umberto Eko, s pri­kladnom ironijom, kaže da "sportske raspre (mislim na sportske priredbe, razgovore о tome, razgovore о novinari­ma koji govore о tome) predstavljaju najlakšu zamenu za političku raspru" (Eco, 1987, str. 170). Ali sport se ne ogra­ničava na igralište i prostor koji mu se dodeljuje u novina­ma. On se nameće i političkom diskursu. Političari često koriste metafore iz sporta, uključujući i one koje vode po­reklo iz ratovanja (Shapiro, 1990). Nikson je naročito voleo analogije s boksom (Beattie, 1988). Margareta Tačer se ra­dije služila izrazima iz kriketa, često izjavljujući da se "bori za Britaniju" i tvrdeći u poslednjim danima svoga predsed-nikovanja da je "još uvek na liniji odbrane, mada su napadi protivničkih igrača prilično žestoki u poslednje vreme" (Young, 1993; videti i Guardian, uvodnik, 26. jul 1994). Američki predsednik po tradiciji otvara sezonu bejzbola ti­me što baca prvu loptu.

Kada mašu nacionalnom zastavom, političari mogu da zastupaju sportsku politiku, tako da samo zalaganje za sport postaje još jedna zastava kojom se maše. Džon Mej­džer je, obraćajući se konferenciji svoje stranke 1994. go­dine, najavio mere za "ponovno uvođenje sportskih takmi­čenja u srce školskog života" i naglasio da je sport "deo britanskog instinkta, deo našeg karaktera" (str. 7, tekst go­vora koji je objavio Centralni odbor Konzervativne stranke 14. oktobra 1994). Osim toga, kao što je Eko primetio, sport može zameniti političku raspru u okviru politike i ti­me doprineti opasnoj politici podele na 'nas' i njih', koja

Banalni nacionalizam 223

sc čini izvan delokruga raspre. U Italiji, Silvio Berluskoni, medijski magnat i vlasnik najuspešnijeg italijanskog profe­sionalnog fudbalskog tima, s uspehom je vodio kampanju za predsednika koristeći simbole povezane s podrškom nacionalnom fudbalskom timu. Njegove televizijske rekla­me su dostizale vrhunac u navijačkoj pesmi "Forza Italia". I'ošto je pobedio na izborima, novi predsednik je uveo fa­šiste u svoju koalicionu vladu.

Pored toga što sadrži elemente slične ratovanju, sport može pružiti i simbolične modele za razumevanje rata. Ka­da su se britanske trupe pobedonosno vratile iz Fokland-skog rata, u luci su ih sačekale ustalasane gomile, koje su pevale i mahale zastavama, kao da pozdravljaju neki fudbal-ski tim koji se vraća s osvojenim peharom. Tokom rata kari­katuristi su često prikazivah' sukob kao fudbalsku utakmicu (Aulich, 1992). Učesnici u borbama, kao američki piloti u Vijetnamskom ratu, često upotrebljavaju metafore sa sport­skih terena da bi podrobnije objasnili svoja iskustva (Ro­senberg, 1993). Tako se rat shvata preko nečega što je po­znatije.

Pitanje roda, razume se, ne može se prenebregnuti. Naj­veći deo onih koji svakodnevno čitaju nacionalno obeleže-ne izveštaje na sportskim stranicama su muškarci. Mada je stvaranje nacionalnih država uvelo žene u politički život u dotad neviđenim razmerama (Colley, 1992, šesto pogla­vlje), u građanstvu se još uvek održavaju izvesne razlike u shvatanju prava i dužnosti muškaraca i žena (Lister, 1994; Williams, 1987; Yuval-Davies, 1993, 1994). U krajnjoj liniji, muškarci su ti koji će voditi rat, ubijati i biti ubijani, silovati, ali ne i biti silovani, za dobro domovine (Jones, 1994). Kao što tvrdi Džejn Betke Elštejn, najjači motiv koji goni mlade muškarce na bojno polje nije toliko agresivnost, koliko žr­tvovanje: "Mladi muškarac ide u rat ne toliko da ubije koli-

224 Svakodnevno isticanje domovine

ко da pogine, da žrtvuje svoje posebno telo za ono veće te-lo, telo nacije" (Elshtain, 1993, str. 160).

Politička kriza koja vodi izbijanju rata može se brzo stvoriti, ali spremnost na žrtvovanje ne može. Za to mora biti prethodnih proba i podsetnika, tako da kada kucne kobni čas, muškarci - i žene - znaju kako se od njih oče­kuje da se ponašaju. Banalna priprema teče iz dana u dan. Na sportskim stranicama, dok ljudi čitaju rezultate tima za koji navijaju, oni čitaju о drugim ljudima koji se bore za stvar tog većeg tela, tima. A često taj tim je nacija, koja se bori za čast protiv stranaca. Tada je na kocki i jedna neod-redljiva dodatna vrednost časti.

Na sportskim stranicama uključenim u Dnevni pregled hvaljene su lične žrtve za stvar nacije. Jedan atletičar (razu­me se, ne atletičarka), opisan kao 'neodlučan heroj', rekao je, kaže se u izveštaju, "kako možete odbiti... kada ste po­trebni svojoj zemlji" (Mait). Isti list izveštavao je i о jed­nom herojskom igraču ragbija koji je, uprkos bolovima i povredi, nastavio da se bori za nacionalnu čast protiv No­vog Zelanda. "Poengleženi Velšanin u središtu okršaja u Velingtonu" (sam opis podseća na vojnu istoriju) kasnije se pojavio s "modricom na oku, zavijenim kolenom, nate­čene šake i obraza". On je izjavio: "Ovo je bilo pitanje živo­ta ili smrti. Turneja se morala spasti."

Čitanje rezultata u kriketu, fudbalu ili bejzbolu nije isto što i čitanje govora ministra finansija ili izveštaja о 'reagova-nju Tokija' na avionski napad na Bagdad. Nikakvo osećanje dužnosti ne nalaže praćenje sportskih rezultata. Stranice sa sportskim novostima su, da prilagodim Bartovu frazu (Bar-thes, 1975), tekstovi za uživanje. Dan za danom, milioni muškaraca nalaze uživanje čitajući te stranice, dive se heroj­skim podvizima u službi nacije, uživaju u prozi koja inter-tekstualno podseća na ratovanje. Takva zadovoljstva ne mo-

Banalni nacionalizam 225

gu biti bezazlena. Ako se ističe pripadnost naciji, onda ru­tinski podsetnici mogu biti i prethodne probe; značaj odje­ka prošlosti kao priprema za buduće vreme ne može se za­nemariti. Možda ćemo se mi - ili naši sinovi, nećaci ili unu-ci - odazvati jednog dana, bez oklevanja i s oduševljenjem, ili s nelagodnim osećanjem dužnosti, kada čujemo da smo svojoj zemlji potrebni da pobedimo ili poginemo. Poziv će već biti poznat; osećanje obaveze usađeno; reči te obaveze su već dugo deo teritorije našeg zadovoljstva.

Zaključna ispovest

Na početku ovog poglavlja napisao sam da, s obzirom na široku rasprostranjenost banalnog nacionalizma, ova analiza zahteva ispovedni ton. Tragovi nacionalizma i maha­nja nacionalnom zastavom ne mogu se naći samo kod dru­gih. I analitičari treba da se ispovede. Jezik ispovesti zahte­va prelazak s množine na jedninu. Ja čitam sportske strane i - s obzirom na vesti о patnjama na drugim stranama ­ pre­lazim na njih brže nego što bi trebalo. Redovno se odazi­vam na poziv da slavim nacionalne pobede u sportu. Ako neki građanin iz moje domovine trči brže ili skače više od stranaca, ja osećam zadovoljstvo. Zašto, ne znam. Ja želim da moj nacionalni tim pobedi timove drugih zemalja, da da više golova, stekne više poena, itd. Međunarodna nadmeta­nja izgledaju toliko važnija od domaćih: ona pružaju dodat­no takmičarsko uzbuđenje i osećanje da je na kocki nešto što se ne da definisati. Svakodnevno listam novine da sa­znam nove rezultate, ne razmišljajući о budućnosti na koju može ukazivati ta rutinska delatnost. Ja se ne pitam zašto to činim. To jednostavno činim, po navici.

226 Svakodnevno isticanje domovine

U izvesnom smislu, ta ispovest nije u potpunosti lična. Ona se nudi s punim znanjem da se to ispovedno 'ja' mo­že umnožiti mnogo miliona puta: krivica, budući da nije samo moja, skoro i ne liči na krivicu. Benedikt Anderson (Anderson, 1983) smatra da svest da širom nacije ljudi obavljaju svakodnevni obred čitanja istih novina stvara iz-vesno osećanje nacionalnog zajedništva. Ali stvar ne može biti toliko jednostavna. Muškarci znaju (ukoliko žele da budu svesni toga) da i drugi muškarci čitaju iste sportske rezultate. Taj obred, međutim, može pre da dovede do podela, nego do opšteg osećanja sportskog zajedništva.

Anderson je svakako u pravu kada naglašava značaj no­vina u reprodukovanju nacionalnosti. One više deluju ne­posredno, preko svojih poruka, stereotipa i deiktike, nego što pružaju mogućnost za ono što je Frojd nazvao 'sekun­darnom identifikacijom' ili percipiranim osećanjem slično­sti. U tom smislu, uživanje u mahanju sportskom zasta­vom nije jedina stvar koju treba priznati. Treba ponuditi još jednu ličnu ispovest, koja je i bezlična: ja s većim inte-resovanjem čitam 'domaće' vesti; ja ne zameram što je nji­ma posvećeno više prostora; ja to po navici i očekujem. Te mane imaju i drugi, kako muškarci tako i žene. .

Mahanje zastavom nije ograničeno na sportske strane, kao što ni nacija ne nestaje u intervalima između trenuta­ka kolektivnog slavlja. Nacionalna teritorija se pruža i u druge odeljke s novostima. Ni sport nije ograničen na sportske strane. Teniski turnir u Vimbldonu je suštinski jedinstven među većim britanskim sportskim priredbama po tome što se za njega žene interesuju isto toliko, ako ne i više, kao i muškarci. Karakteristično je da je novi britan­ski borbeni heroj koji je uspeo da izbegne poraz u ranoj fazi takmičenja bio upadljivo prisutan i na drugim strana­ma novina i prikazivan na fotografijama u raznim dopadlji-

Banalni nacionalizam 227

vim nesportskim pozama. "Navijačice se udvaraju gorosta­snom vimbldoncu Andiju" objavio je Mirror na jednoj strani s vestima; britanske igrače opsedaju "žene kojima se dopada kako su očvrsli tokom takmičenja". Ako se mu­škarci podstiču da podražavaju nacionalne heroje, žene se pozivaju da ih vole.

Ja se lično snalazim u novinama koje se svojim čitaoci­ma (muškim i ženskim) obraćaju kao pripadnicima domo­vine; to se odnosi čak i na 'žensku stranu' Mi, čitaoci, bez leškoća prihvatamo deiksu domovine i razdvajanje vesti na 'domaće' i strane. Nama odgovaraju novine koje pokla­njaju veću pažnju vestima s prostora unutar granica do­movine. To je važno, jer, bez obzira na to koliko je nacio­nalna država patrijarhalna i koliko je pravo ratovanje mu­ški posao, nacionalizam nije ograničen na muškarce. Od ljudi se može tražiti da žrtvuju svoja tela, ali žene treba da budu spremne da žrtvuju svoje sinove i muževe; a u Pr­vom svetskom ratu, žrtva starijeg brata imala je poseban značaj i predstavljala je naročit gubitak (Woollacott, 1993). Kao što Elštejn naglašava, ratovi se ne bi mogli vo­diti bez doprinosa žena kao rodoljubivih majki i negovate-ljica - bez žena koje odgovaraju na poziv da vole muške ratnike (Elshtain, 1987, 1993).

U vreme Zalivskog rata ispitivanja javnog mnjenja su pokazala visok stepen podrške američkih žena, koje su če­sto iskazivale svoju brigu za 'naše dečake' isticanjem žutih traka (Boose, 1993). Kao što Konover i Sapiro zaključuju na osnovu svoje analize rezultata ispitivanja javnog mnje­nja, muškarci i žene su se malo razlikovali u pogledu po­drške ratu, kao i u pogledu stava prema opštijem pitanju američkih vojnih izdataka. Što je najzanimljivije, ti autori su našli da su "feministkinje bile isto toliko sklone da po­drže rat kao i nefeministkinje" (Conover and Sapiro, 1993,

228 Svakodnevno isticanje domovine

str. 1095). Ako žene, uključujući i one s feminističkim na­zorima, daju takvu podršku u trenucima nacionalne krize, to mora značiti da su i one pripremljene da žive u svetu nacionalnih lojalnosti. Banalni podsetnici na značaj i bla­godati domovine nisu upućeni samo muškarcima, niti ih samo oni prećutno primaju. Svakodnevna deiksa domovi­ne prelazi granice roda. 'Mi' smo svakodnevno podsećani da smo 'ovde', da smo kod kuće u 'svojoj' dragocenoj do­movini.

Svest о naciji nije nešto daleko od savremenog života; ona je prisutna u 'našim' malim svetovima i u poznatim diskursima koje prihvatamo kao nešto što se samo po sebi razume. Liberali, socijalisti i feministi, bez obzira na to ka­kve ideale imaju u pogledu budućeg života, ne mogu se pretvarati da zbog neke rasejanosti u sadašnjem trenutku gube iz vida koja je 'njihova' nacija. I mi živimo u tom sve­tu nacija. I mi smo pripremljeni - ili, tačnije, i mi učestvu­jemo u tom pripremanju nas samih. I naše reči odražavaju okolnosti pod kojima su izrečene. Ne treba osuđivati novi­ne kao jedine prenosnike 'domocentričnosti'. Banalnost nacionalizma se prenosi i u analitička proučavanja. U ovom poglavlju je razmatrana štampa autorove domovine. Samo uzgred je pominjano ono što se dešava u drugim ze­mljama. Analiza je utemeljena na jednoj od domovina, iako je namenjena opštem krugu čitalaca.

Stalno isticanje nacije obezbeđuje da, bez obzira na to koliko drugih stvari zaboravljamo u ovom svetu prezasiće­nom informacijama, svoju domovinu ne zaboravljamo. Plebiscitarno iskazivanje stava, bilo posredstvom deikse koja je prešla u naviku ili preko navijanja u sportu, repro-dukuje nacionalnu državu. Ako smo rutinski pripremani za opasnosti u budućnosti, onda to nije pripremanje ko­jim se dopunjava rezervoar agresivne energije. To je oblik

Banalni nacionalizam 229

čitanja i posmatranja, razumevanja i prihvatanja bez raz­mišljanja. To je oblik života u kojem se 'mi' neprekidno pozivamo da se opustimo, da se osećamo kod kuće, unu-tar granica domovine. Taj oblik života je nacionalni identi­tet, koji se neprekidno obnavlja sa svojim opasnim poten­cijalima koji deluju tako bezazleno i umirujuće.

POSTMODERNOST I IDENTITET

Rasprostranjenost banalnog isticanja nacije, opisana u prethodnom poglavlju, može delovati iznenađujuće. Sve češće čujemo kako je nacionalna država u propadanju. Mnogi komentatori tvrde da je savremeni svet postmo-deran, a ne moderan svet. Nacionalne države, tvrde oni, bile su proizvod moderne ere i sada zastarevaju. Ako su i nacionalizam i nacionalni identitet svojstva nacionalne dr­žave, onda i oni pripadaju modernom svetu koji brzo ne­staje. Ta pramena od modernosti do postmodernosti ima, smatra se, značajne političke posledice. Staru politiku na­cionalne pripadnosti sada zamenjuje nova politika identi­teta. Nacionalistička svest sa svojim naglašavanjem granica i domovine je, navodno, stvar prošlosti. Banalno isticanje nacionalne pripadnosti stoga nije nešto što se može očeki­vati u ovom postmodernom svetu.

Teorija postmodernizma predstavlja značajnu analizu savremenih prilika. U njoj se iznosi mišljenje da u svetu deluje jedna matrica ekonomskih, kulturnih i psiholoških pramena. U ovom poglavlju će se, međutim, dokazivati da ta teza previđa banalnost nacionalizma. Pri razmatranju nacionalizma i postmodernosti nužno je preusmeriti pa­žnju. Kada su u prethodnom poglavlju izlagana svedočan-stva о banalnosti nacionalnog identiteta, to je činjeno na

232 Postmodernost i identitet

osnovu Dnevnog pregleda britanskih novina. Britanija možda ne pruža najpotpuniji uvid u nagoveštaje zbivanja u postmodernoj budućnosti. Uloga koju je u svetu imala Britanija kao nacionalna država pripada ranijoj fazi mo­dernog doba. Geopolitički, Britanija je postala sporedan igrač koji neodlučno leprša na obodu Evropske zajednice. Nacija nad čijom uticajnom sferom sunce nikada ne zalazi sada su Sjedinjene Države.

Mnoge ideje о postmodernizmu sada se razvijaju u Sje­dinjenim Državama. Moglo bi se, međutim, postaviti pita­nje da li se teorija postmodernizma uskladila s američkim nacionalizmom. Deo tog problema, kao i u slučaju orto­doksne sociologije, posledica je sklonosti da se nacionali­zam poistoveti sa svojom 'vrelom', a ne banalnom varijan­tom. Ali to nije samo pitanje definicija. Možda jedno od najzanimljivijih pitanja koja valja postaviti u vezi s postmo-dernističkim analizama jeste 'kako načelo nacije može biti naizgled tako nevidljivo u najjačoj naciji na svetu - naciji koja i dalje ističe i pozdravlja svoju zastavu?'

U pokušaju da se to pitanje donekle osvetli, treba imati na umu jedan raniji razlog. U četvrtom poglavlju je izneto mišljenje da su međunarodna pitanja uvek bila deo nacio­nalističke svesti. Pogrešno je smatrati da su nacionalističke i internacionalističke navike u mišljenju nužno suprotsta­vljene jedna drugoj. One mogu biti, a često i jesu, pome-šane. Moglo bi se očekivati da ta mešavina bude naročito izrazita u slučaju nacije koja nastoji da ostvari globalnu hegemoniju. Što izgleda internacionalno biće i nacionalno i obrnuto. To je jedno važno pitanje u vezi s teorijom postmodernizma. U jednom delu te teorije tvrdi se da je u toku razvoj globalne, transnacionalne kulture. Ako ta kul­tura ima nacionalno poreklo, onda ono što izgleda kao globalno možda i nije toliko transnacionalno. Globalna

Banalni nacionalizam 233

kultura koja nosi obeležja svog nacionalnog nasleda može isticati 'Ameriku'. Tvrdiće se da postoji identičnost identi­teta - nacionalnih i globalnih. 'Amerika' možda neće biti isticana kao neko posebno mesto: njoj će se pridavati op-šte značenje sveta. U postmoderna vremena, po mišljenju koje se ovde zastupa, nacionalne zastave nisu spuštene ni­ti pretvorene u neku vrstu ironičnih imitacija nekadašnjih znamenja. Danas Sjedinjene Države ističu svoju prisutnost tako često i tako globalno da je to skoro nevidljivo.

Teorija postmodernizma i globalna kultura

Tokom poslednjih petnaest godina u društvenim nau-kama je došlo do prave poplave tekstova na temu postmo­dernosti. Autori iz raznih akademskih disciplina i različitih teorijskih pristupa izložili su zbunjujuće mnoštvo stavova. Ima onih koji pozdravljaju postmoderan duh, a ima i onih koji ga osuđuju.

Postmodernizam je opisivan na različite načine - kao konzervativan, radikalan, konzervativno-radikalan i radi-kalno-konzervativan. Ne zna se tačno kada se moderno doba navodno završilo, a postmoderno doba počelo (vi­deti kritički prikaz u Murdock, 1993). Neki analitičari izja­vljuju da postmodernost predstavlja odlučan prekid s prethodnim razdobljima; drugi tvrde da se modernost po­stepeno pretočila u svoju post-fazu. Žan-Fransoa Liotar je u jednom značajnom delu u kojem je popularizovao po­jam 'postmodernosti' čak izneo mišljenje da je modernost uvek bila postmodernistička (Lyotard, 1984). Uprkos svim tim razlikama u tumačenju, teoretičari koji tvrde da posto­ji bitna razlika između doba modernosti i doba postmo­dernosti saglasni su u pogledu nekoliko opštih pitanja.

234 Postmodernost i identitet

Oni se uglavnom slažu da je do kraja XX veka došlo do ni­za ekonomskih, kulturnih i psiholoških promena koje su povezane sa sve većom 'globalizacijom' (Lash, 1990). U osvit XX veka klima je još uvek bila uglavnom moderni­stička. Tada je bilo mogućno imati vere u napredak i oče­kivati da nauka stvori svetao nov život nedvosmislene isti­ne. Sada, krajem XX stoleća, nade modernog pokreta se čine naivne, a svet je prepun sumnji i dvosmislenosti.

Roland Robertson, koji je mnogo pisao о globalizaciji i postmodernosti, tvrdi da je nacionalna država dostigla vr­hunac između 1880. i 1920. godine (na primer, Robert­son, 1990, 1992). Mnoge države koje su u tom razdoblju uživale suverenitet nastale su u prethodnih stotinak godi­na. Njihovo stvaranje pratio je modernistički duh. Od ključnog značaja za stvaranje država bila je jedna bitna ka­rakteristika modernosti: netrpeljivost prema razlikama. Nove države su morale biti centralizovana politička tela koja potiru tradicionalne, kulturne, jezičke i etničke razli­ke. Kao što Bauman tvrdi, "nacionalizam je bio program ujedinjavanja i preduslov homogenosti" (Bauman, 1992b, str. 683). Cilj države je bilo jedinstvo unutar omeđene te­ritorije. Zvanični jezici su nametnuti mozaiku govornih oblika (videti gore, drugo poglavlje). Očekivalo se da gra­đani imaju način mišljenja uobličen zajedničkim obrazo­vanjem, da koriste istu valutu, putuju državnim drumovi­ma i da pokazuju nepokolebljivu odanost naciji.

Rezultat toga nije bio ujednačen svet, nego svet ograni­čenih, nezavisnih jednoličnosti. Težnja za ujednačenošću podrazumeva nametanje čvrstih granica, bilo da su u pita­nju granice između istine i zablude, nauke i besmisla, raci­onalnosti i iracionalnosti. Svet nacionalnih država, budući stvoren u modernističkom raspoloženju, jeste svet grani­ca. Države su se međusobno razdelile po jedinstvenoj op-

Banalni nacionalizam 235

štoj shemi kada su između pripadnika nacije i stranaca po­vučene jasne i zakonske međe. Psihološki, modernistički svet nacionalnih država liči na stanje duha koje je Henri Taj-fel opisao u svojoj teoriji kategoričkog rasuđivanja: razlike između pripadnika kategorije se umanjuju, a razlike između kategorija preuveličavaju (Tajfel, 1981). To razgraničava­nje predstavlja, prema tezi postmodernosti, svojstvo izra­zito modernog načina mišljenja i modernog oblika života.

U doba modernosti nacije su bile ekonomski i politički nezavisne, ili se bar tako tvrdi. Industrija i kapital su imali nacionalnu bazu, pa su, zahvaljujući tome, vlade mogle da vrše neposredan uticaj na privredni život nacija. Klasična sociologija, kao što se tvrdi u trećem poglavlju, vidi svet kao nešto sastavljeno od zasebnih, omeđenih 'društava'. Takva slika, prema Volerstinu, odgovara svetskom sistemu s kraja XIX veka (Wallerstein, 1987). Od tada je, međutim, došlo do ogromne internacionalizacije kapitala. Nikle su multinacionalne korporacije koje premeštaju novac i pro­izvode s kraja na kraj planete. Naporedo sa sve većom in­ternacionalizacijom finansijskih transakcija, privrede naci­onalnih država su postajale sve tešnje međusobno poveza­ne u globalnim razmerama. Od četrdesetih godina XX ve­ka, kao što primećuje Najdžel Haris, nacionalne države su primoravane "da uveliko ublažavaju mere ekonomskog nacionalizma i oslobađaju kapital" kako bi ostvarile eko­nomski rast (Harris, 1990, str. 250). Tu internacionalizaci­ju kapitala ubrzao je razvoj globalnih sistema komunikaci­ja (Schiller, 1993). Protok informacija preko elektronskih mreža ne zna za nacionalne granice. Kapital se može pre­baciti na drugi kraj zemljine kugle s nekoliko otkucaja na kompjuteru u Tokiju ili Njujorku (Harvey, 1989). Ako se finansije prenose globalno, to važi i za radnu snagu, mada je to skopčano s više fizičkih i psiholoških poteškoća. Upr-

236 Postmodernost г identitet

kos tome, globalnu ekonomiju karakterišu velike seobe preko nacionalnih granica (Castles and Kosack, 1985; Co­hen, 1992).

Udruženo delovanje svih tih činilaca, tvrdi se, dovelo je do smanjenja autonomije i stabilnosti nacionalne države. Nije stoga čudno što se države udružuju i obrazuju nadna­cionalne ekonomske i političke organizacije, kao što je Evropska zajednica ili čak Ujedinjene nacije. Held zastupa mišljenje da jednu od glavnih karakteristika "savremenog globalnog sistema čini ogroman broj međunarodnih siste­ma i organizacija (od kojih Nato predstavlja samo jedan tip) ustanovljenih za upravljanje celim područjima transnacio­nalnih aktivnosti (trgovina, okeani, kosmički prostor, itd.)" (Held, 1989, str. 196). Godine 1905. bilo je 176 međuna­rodnih nevladinih organizacija; do 1984. godine taj broj je, prema Heldovom proučavanju, porastao na 4.615. Neke od tih organizacija postavljaju neposredne zahteve suverenim nacijama. Međunarodni monetarni fond pri odobravanju zajmova vladama koje su u teškom položaju često zahteva da te vlade smanje javnu potrošnju za programe socijalne zaštite i da devalviraju svoj novac. Nacionalne države i dalje postoje u tom globalnom svetu, ali njihov suverenitet je oslabljen.

Jedan broj teoretičara tvrdi da ekonomski uslovi po-znog kapitalizma ne stvaraju modernističke nego postmo­derne oblike osećajnosti, koji se uveliko razlikuju od stare modernističke svesti zasnovane na razgraničavanju. (Hali, 1991a, 1991b; Harvey, 1989; Jameson, 1991). Veliki'meta-narativi', čiji je cilj da jasno razgraniče istinu i laž, pripada­ju modernističkoj prošlosti, kao i uverenje u korisnost na­uke i neminovnost napretka (Lyotard, 1984). Po Bodrija-ru, podrivene su i same mogućnosti za 'istinu' i 'realnost'; savremeni svet je okarakterisan elektronskim prenose-

Banalni nacionalizam 237

njem slika, koje su kopije dragih slika, a ne predstave spo-ljašnje 'realnosti' (Baudrillard, 1983). U svetu u kojem in­formacije cirkulišu kroz 'hladne' elektronske kanale, po­stoji samo 'hiperrealnost', a ne istina i laž. Ta hiperreal-nost izgleda isto u Los Anđelesu i Tokiju, Londonu i Nju-jorku. Nekadašnje ogromne razdaljine su nestale, a infor­macije neprekidno pulsiraju u nanosekundama s kraja na kraj planete.

Na jednom nivou, logika poznog kapitalizma diktira uspostavljanje jedne homogenizovane kulture. Svet više nije mozaik omeđenih nacionalnih kultura, koje tvrde da su jedinstvene i različite od ostalih. Džorž Orvel je, pišu­ći u vreme Drugog svetskog rata, mogao da veruje da će svako ко se vraća u Englesku iz neke strane zemlje "od­mah imati utisak da udiše drukčiji vazduh". Toliko stvari će se čak i u prvih nekoliko minuta zapaziti kao osetno drukčije: "Pivo više gorči, kovani novac je teži, trava je zelenija, reklame napadnije" (Orwell, 1962, str. 64) . Sada se čini da Orvelova Engleska pripada nekom drugom svetu. Danas putnik sleće na međunarodni aerodrom ko­ji liči na onaj iz kojega je upravo poleteo. U bifeima se služi 'kontinentalni lager1'; reklame nude međunarodne proizvode; a kovani novac se smanjio na standardnu veli­činu. Britanija je samo jedno od mesta u kojima je došlo do te homogenizacije. MekDonald i кока-kola mogu se naći u raznim zemljama, a to isto se odnosi na igre nin-tendo i na slike internacionalnih zvezda. S kraja na kraj 'globalnog sela' iskustva su slična. Svet je svako veče pri­stupačan na televizijskim ekranima:

1 Vrsta penušavog lakog piva nemačkog porekla. Za razliku od britanskih piva, pije se rashlađeno. - Prim. prev.

238 Postmodernost i identitet

Ceo svet može da gleda Olimpijske igre, Svetski kup, pad nekog diktatora, sastanak na vrhu, neku strašnu nesreću ...dok masovni turizam, filmovi snimani na spektakularnim lokacijama omoguća­vaju mnogim ljudima da dozive širok raspon simuliranih ili po­srednih iskustava onoga što svet sadrži. (Harvey, 1989, str. 293).

Teoretičari postmodernizma smatraju da je život u sa-vremenom svetu okarakterisan banalnim globalizmom. Svakodnevno se ističe pojam 'globalnog sela' i taj banalni globalizam zamenjuje uslove banalnog nacionalizma.

Opadanje i usitnjavanje nacionalne države

Teza postmodernizma sadrži još jednu važnu temu. Sile globalizacije ne dovode do kulturne homogenosti u apsolut­nom smislu. One možda umanjuju razlike između nacional­nih kultura, ali one isto tako umnožavaju razlike unutar na­cija. Teoretičari postmodernizma naglašavaju značaj potro­šnje u postmodernom iskustvu (Featherstone, 1990, 1991; Sherry, 1991). Od potrošača se očekuje da kupuje različite proizvode. Ti proizvodi odražavaju toliko mnoštvo različitih ukusa i stilova da se granice neprekidno prelaze. Potrošač, naročito onaj u bogatim zapadnim zemljama, može jesti ki­nesku hranu jednoga dana, a francusku ili malajsku slede-ćeg. Obroci se mogu sastojati od različitih nacionalnih jela, kao što se u odevanju mogu mešati razni 'etnički' stilovi. Engleska porodica se može odlučiti za 'tradicionalnu engle­sku pečenu govedinu' isto onako kao što se može odlučiti za bilo koje egzotično jelo koje se nudi na tržištu.

Oblici potrošnje nisu strogo nacionalni. Potrošači ne mogu više zamišljati da su deo nacionalne zajednice, kupci iste vrste proizvoda koja se prodaje unutar nacionalnih gra­nica i koja predstavlja samosvojnu nacionalnu kulturu.

Banalni nacionalizam 239

Umesto toga, razvija se cil jana tržišna politika, usmerena na posebne grupe potrošača, ko je nisu o d r e đ e n e toliko klasom koliko 'životnim stilom'. Potrošači mogu da stvaraju vlastiti identitet m e n j a n j e m svojih potrošačkih navika. Štaviše, ti identiteti prelaze državne granice, japi j i ' , 'pankeri', 'tinejdže­ri' se nalaze š irom Evrope, Severne Amerike, Australije, pa čak i Japana. I na području komunikaci ja je došlo do promena . Televizijski programi nisu usmereni na opštu javnost naci je, nego na specijalizovane segmente , о č i jem p o s e b n o m potro­šačkom stilu oglašivači vode računa. Razvijaju se globalizova-ni satelitski odašiljači, tako da se programi prikazuju među­narodnoj javnosti (Morlev, 1992; Schlesinger, 1991). To do­vodi do smanjenja značaja zamišl jenog nacionalnog identi-teta, a povećanja značaja zamišl jenog grupnog identiteta potrošača povezanih istim 'životnim stilom'. Tako procesi globalizacije, koji umanjuju razlike i prostor između nacija, u jedno razbijaju zamišl jeno jedinstvo unutar tih nacija.

Država, či ja snaga opada, više nije kadra da n a m e t n e je­dinstveno osećan je identiteta. Prestanak pritiska za ostvare­nje nacionalne jednoobraznost i os lobađa razne druge sna­ge. U okviru nacionalne teritorije javljaju se novi stavovi i novi identiteti. Glavna pažnja pos tmoderne politike usme­rena je na lokalne, etničke i rodne identitete (Roosens , 1989). Reklo bi se da nacionalna država trpi ubitačne napa­de i odozgo i odozdo. Vihori globalizacije b e s n e na nebesi­ma iznad nje, dok seizmičke raseline cepaju nacionalno tie ispod nje . Te dve nesreće su povezane:

U suštini, nacionalizam se - kao tendencija ka centralizaciji koja prati proces nastanka država, čija je težnja da otklone razli­ke kako bi stvorile jedinstvenu i objedinjujuću kulturu nacije — povukao pred decentralizacijom i prihvatanjem lokalnih, regio­nalnih i subkulturnih razlika u Zapadnom svetu. (Featherstone, 1991, str. 142).

240 Postmodernost i identitet

Posledica toga je urušavanje suvereniteta nacionalne države pod pritiskom globalnih i lokalnih snaga. Ekonom­ska nužda goni države da deo svog suvereniteta prenesu na nadnacionalne organizacije. Evropska zajednica je do­bar primer: parlamenti zemalja članica više nemaju ovla-šćenja koja su ranije imali. Nacionalni identitet više ne uživa nekadašnji značaj kao psihološki identitet koji od pojedinca zahteva neprikosnovenu odanost. Umesto toga, on se sada mora nadmetati s drugim identitetima na slo­bodnom tržištu identiteta.

Pored nadnacionalnih identiteta, zahteve države ugro­žavaju i subnacionalni identiteti. Sada oživljavaju upravo one razlike i privrženosti koje je država nastojala da zatre u svojoj težnji za jednoobraznošću. Neki od tih novooži-vljenih identiteta su stvoreni po ugledu na naciju. Zami­šljaju se manje domovine unutar teritorija postojećih dr­žava. Separatistički pokreti, bilo da su u Kvebeku, Škot­skoj ili na Balkanu, dobijaju osamdesetih i devedesetih godina XX veka podršku kakvu nisu dobijali trideset godi­na ranije. Ima svedočanstava da osećanje vezanosti za tie dobija značaj kao sastavni deo podrške separatizmu: pri­stalice tih pokreta definišu naciju koju bi trebalo stvoriti više kao prostor (domovina), nego kao mrežu 'iskonskih veza' (Linz, 1985). Te domovine su obično sve manje, jer svaka nova domovina je odsečena od dela neke postojeće domovine.

Ako nove, manje nacije uspeju da steknu nezavisnost, one ne uživaju onaj suverenitet koje su nacije, kako se smatralo, posedovale u veliko doba nacionalizma. Te nove države moraju tražiti da ih prime u nadnacionalne organi­zacije. Osim toga, njih ugrožavaju isti oni subnacionalni procesi koji su njima dopustili da se rode. Pošto su nasta­le procesom nacionalnog usitnjavanja, one se mogu naći

Banalni nacionalizam 241

u opasnosti od izmišljanja drugih identiteta, koji bi zahte-vali vlastiti, još manji domovinski prostor. SSSR je utelovio rusku hegemoniju nad ostalih četrnaest zakonski konstitu-isanih republika s preko stotinu takođe zakonski priznatih 'nacionalnosti' (Breuilly, 1992). Isto onako kao što su te republike povele akciju za nacionalnu nezavisnost, tako se sada neke od tih 'nacionalnosti' suprotstavljaju novoosa-mostaljenim republikama. U Ukrajini tatarske manjine tvr­de da imaju prava na Krimsku Tatarsku Republiku. Rusija, sada uspostavljena kao nacionalna država, suočena je sa separatističkim pokretima u Čečeniji, Tatarstanu, Tuvi i Baškorostanu. Čehoslovačka se posle kraćeg razdoblja ne­zavisnosti od sovjetskog uticaja raspala na dva dela. Sto se Jugoslavije tiče, nije jasno koliko će se novih malih država dalje usitniti usled zahteva njihovih manjina za samoopre-deljenjem. Znaci usitnjavanja se mogu pojaviti i pre nego što se ostvari nezavisnost. Žitelji Kvebeka u Kanadi su do-živeli da njihove argumente pripadnici indijanskog pleme­na Kri upotrebljavaju protiv njih samih (Ignatieff, 1993).

Reklo bi se da se raspada ceo sistem nacija. Čini se da se pri svakom novom obrtu jedna grupa odvaja od neke države da bi u svoje ime proglasila novu državu, a onda manjinske grupe unutar te nove države traže status nacije. U izgledu je neprekidno nazadovanje i raspadanje država na beskonačno male jedinice. Te jedinice, sa svoje strane, ne mogu biti kulturno izolovane celine. One su uključene u ogromnu mrežu informacija, koja ne poštuje nikakve prirodne, političke ili jezičke međe. Tako teorija postmo­dernizma proglašava viziju budućeg sveta. U tom svetu na­cionalna teritorija nije više jedini prostor u kojem nastaju identiteti, veze i načini života. Poredak nacionalnog sveta povlači se pred jednim novim oblikom srednjovekovlja. Binarni jezik elektronike je kao novi latinski jezik koji po-

242 Postmodernost i identitet

vezuje učene ljude u svim političkim kraljevstvima. Ume-sto omeđene, nacionalne države nastaje mnoštvo terra-e. A oni koji smatraju da im je identitet određen njihovom rodnom ili seksualnom orijentacijom nisu, kao ni nekada­šnji kaluđeri, ograničeni nikakvim osećanjem vezanosti za zemaljski prostor. Tako u globalna vremena nastaju jedan nov senzibilitet i nova psihologija.

Psihologija bez dubine i sa dubinom

Slika о postmodernosti je varljiva. Čini se da ona prika­zuje tendencije uočljive u savremenom svetu i da tim ten­dencijama pridaje istorijski značaj. Ako se ima u vidu po­pularnost te teze, nije čudno što se na opadanje nacional­ne države gleda kao na truizam, kao na jednu od malo­brojnih očiglednih činjenica u postmodernom svetu. Po toj tezi, postmoderni svet je okarakterisan novim načini­ma poimanja i novim oblicima identiteta. Nažalost, mnogi analitičari savremene kulture koriste vrlo apstraktnu vrstu psihologije. Malo njih stiže da porazgovara s običnim lju­dima kako bi saznali šta takozvani subjekti postmodernog doba stvarno misle i osećaju (Brunt, 1992; Morley, 1992). To je šteta, jer se teza postmodernosti zasniva na važnim psihološkim pretpostavkama.

Dve vrlo različite psihološke teme se mogu uočiti unu­tar širokih okvira teze globalizacije. S jedne strane, to su tvrdnje о novoj postmodernoj psihi, koja se razlikuje od ra­nije moderne psihe. Ta postmoderna psiha se vrlo dobro snalazi na slobodnom tržištu identiteta. S druge strane, go­vori se о ne tako novoj (i ne tako prihvatljivoj) psihi 'vru­ćeg' nacionalizma. Globalizam, kaže se, izaziva nacionali­stičke reakcije, što je mišljenje u kojem kao da ima neke la-

Banalni nacionalizam 243

ke ironije. Kao što je prikazano u trećem poglavlju, mnogi autori koji su izučavali etničke sukobe i uspon neofašizma imaju utisak povratka nečega što je bilo potisnuto, odno­sno, oslobađanja jedne starije, okrutnije psihologije identi-teta.

Ponekad se izbegava da se ti oslobođeni identiteti nazo­vu 'nacionalističkim'. Britanska levičarska grupa stručnjaka Demos' objavila je jedan izveštaj koji je dobio širok publici­tet i u kojem se tvrdi da se "posle hladnog rata javlja jedna nova politika". Ta nova politika stiče pristalice širom sveta: "Površina može biti različita - jezik, boja, kasta, pleme ili oblast - ali podzemni izvor je isti: potvrđivanje kulturnog identiteta". U izveštaju se izričito govori da "tribalizam vlada na Balkanu, u Belgiji, Burundiju i Belfastu" (Vincent Cable, Insiders and Outsiders', Independent on Sunday, 24. janu­ar 1994). Iako se u izveštaju pominje identitet 'plemena', kaste, vere, itd., identitet nacije se ne pominje. Nacija je, pretpostavlja se, u opadanju, odumire i približava se svojoj nultoj tački: vraća se tribalizam, a ne nacionalizam.

Te dve psihološke teme su neposredno povezane s tvrdnjom da je nacionalna država u opadanju. Tu je glo­balna psihologija, koja pogađa naciju odozgo, potirući ve­ze odanosti širokom ponudom identiteta. Tu je, zatim, ekstremistička psihologija kaste ili plemena, koja napada meki trbuh države svojom emocionalnom žestinom i izra­zitom netrpeljivošću prema drugima. Nije sasvim jasno ka­ko su te dve psihologije povezane, ali uzete zajedno, one izgleda ostavljaju malo prostora za onu vrstu banalne oda­nosti naciji koja se, kao što smo videli u prethodnom po­glavlju, svakodnevno naglašava.

Razmotrimo najpre globalnu psihologiju. Zastupnici te­ze postmodernosti smatraju da nova postmoderna kultura znači pramenu u psihičkom ključu. Frederik Džejmson tvr-

244 Postmodemost i identitet

di da kulturu poznog kapitalizma obeležava stalno 'odsu­stvo dubine', jer danas "dubina je zamenjena površinom". Postmodernizam često postiže tu svedenost na površinu pomoću pastiša, podražavanja, koje je "danas jedna od naj­značajnijih karakteristika ili postupaka u postmodernizmu" (Jameson, 1991, str. 12). Po Džejmsonu, pastiš nije ni paro­dija, jer nema neki zadnji motiv, niti se zasniva na nekom programu čiji je cilj ustanovljavanje istine. Umesto toga, postmoderni proizvodi - bilo da je u pitanju umetnost, odeća ili hrana - mešaju stilove u stalno promenljivom pa-stišu. Rezultat toga je kultura koja nema čvrstu tačku oslon­ca ili jednoobraznu istinu i koja govori mnoštvom jezika (Bauman, 1992a). S obzirom na to da ta kultura potire gra­nice, to dovodi i do gubitka osećanja za mesto (Giddens, 1990; Meyrowitz, 1986).

Odsustvo dubine u kulturi praćeno je psihološkom po-vršnošću. Psihološke veze su oslabile. Džejmson, na pri­mer, piše о "gašenju osećanja" (1991, str. 10). Autonomni ego, koji unosi emocionalnu snagu u 'istine' i 'čvrste iden­titete', zamenilo je nestalno osećanje samosvesti bez dubi­ne, za koje je karakteristično neprekidno "kognitivno od­ređivanje", a ne duboka emotivna vezanost za nekoliko uporišnih tačaka (Jameson, 1991). Ako se, kao što neki tvrde, "naš identitet poistovetio sa stilom potrošnje" (Mil­ler, 1986, str. 165), onda postmoderni potrošač više nema čvrsto, usredsređeno osećanje samoga sebe, nego može sebi kupiti ceo niz identiteta. Kako se moda menja i kako se uvode različiti stilovi odevanja - ili kako novi proizvodi pristižu na tržište i zamenjuju stare - tako ego usvaja još jedan identitet (Tseelon, 1991). Autonomni ego pripada prošlosti: pojedinac u postmodernom svetu je, kao i sada­šnja kulturna klima, "fragmentovan, raspršen i decentri-ran" (Michael, 1994, str. 384; videti i Lather, 1992, 1994).

Banalni nacionalizam 245

Knjiga Keneta Gergena Zasićeni ego daje veoma tanan i pronicljiv prikaz psihologije decentriranog, postmoder-nog bića. Po Gergenu, kulturni uslovi postmodernog do­ba se psihološki reprodukuju. Ljudi su u postmodernom svetu prezasićeni informacijama i odnosima. Oni nemaju jasnu svest о sebi, jer im je biće ispunjeno tuđim glasovi­ma. Gergen to naziva 'multifrenijom', odnosno "pocepa-nošću pojedinca na mnoštvo samoodređenja" (Gergen, 1991, str. 73-74). Po Gergenu, to stanje pruža mnoge mo­gućnosti: "Kako čovek postepeno napušta ukotvljenost u svoje postojano biće i počinje da uživa u podražavanju lič­nosti, on podražavanje koje mu najviše odgovara usvaja kao svoj lik - kao sliku koja se prikazuje" (str. 156).

Ličnost zasnovana na podražavanju se razlikuje od pa­triotske psihe ranijih vremena. Ni u kakav poseban identi­tet se ne unosi neka posebna psihička sadržina, kao što je patriota unosio duboka osećanja u svoju vezanost za do­movinu. Takvo opredeljivanje bi remetilo stalno promen-ljivi karneval podražavanja. U stvari, smatra se da kosmopolitski pojedinac boravi u elektronskom, global­nom svetu, a ne u jednoj domovini. To dovodi do podri­vanja uslova za lojalnost naciji. Otuda je, piše Gergen, u postmodernom svetu "i sam pojam nezavisnih ili suvere­nih nacija doveden u pitanje" (str. 254).

Ne može svako, međutim, da uživa u glumljenoj lično­sti. Ironična distanca i površna prevrtljivost decentriranog bića ne objašnjavaju fašističkog siledžiju ih 'etničkog čista­ča', a 'tribalizam' postmodernog sveta izbacuje i jednog i drugog na površinu. Priličan broj autora smatra da se neki ljudi osećaju izgubljenim u nestalnim uslovima postmoder­nog sveta: takvi ljudi se psihološki povlače pred mogućno­stima koje nudi postmodernizam. Rušenje starih granica, gubitak izvesnosti i slabljenje osećanja vezanosti za mesto

246 Postmodernost i identitet

izazvale su ono što Gidens naziva 'ontološkom nesigurno-šću' (Giddens, 1990). Meluči veruje da je takva nesigurnost ugrađena u savremeni svet, jer današnji čovek je 'nomad uma' i pritisnut je osećanjem beskućništva (Melucci, 1989). Kao što Bauman smatra, postmoderni građanin je nomad koji tumara između nepovezanih mesta (Bauman, 1992b).

Razbaštinjeni i nesigurni ne mogu da podnesu to no­madsko beskućništvo: oni ne nalaze uživanje u višeznač-nosti. Oni su primorani da traže sigurne identitete i pri tom se često vraćaju na neku raniju razvojnu fazu. Njima se čini da im mitovi nacije, plemena i religije pružaju na­du na psihološku celovitost i da fragmentovanoj, dezori-jentisanoj ličnosti mogu uliti psihičku sigurnost. Kao što Julija Kristeva piše, "kriza vrednosti i fragmentacija pojedi­naca doveli su do toga da više ne znamo ко smo, pa traži­mo pribežište kako bismo sačuvali makar i delić ličnosti, u najmoćnijim, regresivnim zajedničkim imeniteljima: u na­cionalnom poreklu iveri predaka" (Kristeva, 1993, str. 2) .

Antoni Gidens (Giddens, 1985, 1987) zastupa slično mišljenje о regresivnim reakcijama na ontološku nesigur­nost savremenog doba. Kao što je pomenuto u trećem po­glavlju, Gidens smatra da ljudi često reaguju na ontološku nesigurnost 'regresivnim oblicima identifikovanja s objek­tom'. Oni se identifikuju sa znamenjima nacionalne pri­padnosti, ulažu veliku emocionalnu energiju u njih i. po­vode se za obećanjima snažnog vodstva. Gidensovo raz­matranje - a to se može reći i za mišljenje koje zastupa Kristeva - slično je klasičnom psihološkom objašnjenju fa­šizma koje je dao Erih From. From je u Strahu od slobode tvrdio da je kapitalizam razorio čvrst identitet tradicional­nih društava (Fromm, 1942). Ljudi su stekli slobodu da stvaraju vlastiti identitet na načine koji dotad nisu bili mo­gući. Neke ljude ta sloboda plaši. Okrećući se od neizve-

Banalni nacionalizam 247

snosti sadašnjeg vremena, oni regresivno čeznu za sigur­nošću postojanog identiteta. Otuda ih počinju privlačiti jednostavne ideje nacionalističke i fašističke propagande.

Takve vizije postmodernog sveta sadrže dva psihološka portreta: portret psihe bez dubine, koja neusmereno plu­ta nošena postmodernom plimom; i portret regresivne psihe, koja se bori protiv struje. Ta dva portreta po mno­go čemu predstavljaju dva suprotna pola. Mada teoretičari postmodernizma obično ne govore podrobno о tome šta je 'decentrirani ego', njihova predstava postmoderne psi­he izgleda skoro kao odraz u ogledalu jednog poznatog psihološkog tipa: autoritarne ličnosti, kako su je opisali Adorno i saradnici (Adorno et al., 1950). U stvari, Adorno i njegovi saradnici su pošli od Fromovih zapažanja о psi­hološkim počecima fašizma. Nesposobni da se nose s više-značnošću, autoritarni ljudi osećaju potrebu za nedvosmi­slenim istinama i jasno stepenovanim hijerarhijama. Oni traže sigurnost jasnog pogleda na svet u kojem se zli 'dru­gi' mogu mrzeti, a bezgrešni 'mi' voleti. U poslednje vreme ima svedočanstava da pristalice fundamentalističkih hri-šćanskih sekti u Severnoj Americi i pripadnici fašističkog Nacionalnog fronta u Francuskoj pokazuju karakteristike autoritarnosti (Altemeyer, 1981, 1988; Orfali, 1990).

Decentrirano, postmoderno biće, kako je prikazano u spisima teoretičara postmodernosti, predstavlja u praktič­no svakom smislu suprotnost autoritarnoj ličnosti.

1. Autoritarnim ličnostima, govorilo se, potrebno je ozbiljno osećanje reda i hijerarhije; za razliku od njih, postmodernisti potiru razlike i igraju se pojmom 'liminalnosti' (Gergen, 1991; Michael, 1992).

2. Psihu autoritarne ličnosti karakteriše emocionalna žestina; postmodernist ne uzima stvari preterano ozbiljno i drži se na ironičnoj distanci.

248 Postmodernost i identitet

3. Autoritarna ličnost je gonjena osećanjima, koja odnose prevagu nad saznanjem, što dovodi do toga da autoritarna lič­nost poima svet preko krutih stereotipa; postmodernist ima pli­ću psihu, u kojoj saznanje (ili ono što Džejmson naziva 'kognitiv­nim određivanjem') preovlađuje nad oslabljenim osećanjima.

4. Autoritarna ličnost se vezuje za samo jedan identitet, naro­čito identitet rase ili nacije; za razliku od toga, "postmoderni čo-vek ne 'investira' u neku posebnu grupu ili identitet", nego u "smenjivanje identiteta" (Michael, 1991, str. 215) .

5. Opredeljenost autoritarne ličnosti za voljenu grupu oka-rakterisana je potpunim odbacivanjem drugih grupa, koje sma­tra drukčijim od sebe; postmoderna osoba ne oseća takve pode-le jer "kako se širi svest о međuzavisnosti, smanjuje se razlika iz­među sebe i drugoga, mojega i tvojega" (Gergen, 1991, str. 254) .

Na prvi pogled se čini da se psihološka dimenzija ukla­pa u tezu postmodernizma. Ukazano je na dve suprotne psihologije: jedna ideju nacije napada odozgo, a druga odozdo. Ti psihološki napadi odgovaraju ekonomskim. Sredina je isključena uvođenjem krutog odnosa ili/ili: ili su u pitanju neizvesnosti kojima se poigrava decentrirano biće, ili žestoki besovi bića usredsređenog na samo jedan identitet. Banalni identitet nacionalne pripadnosti, smatra se, odumire zajedno s nacionalnom državom.

Pa ipak, sve to izgleda preterano jednostavno. Sredina nije nestala. Kao što se nastojalo pokazati u prethodnom poglavlju, slavne političke ličnosti u konsolidovanim de-mokratijama se i dalje obraćaju naciji kao naciji. Građani se svakodnevno susreću s nametljivim podsetnicima na nacionalnu pripadnost. Diskursi о žrtvovanju za naciju se još uvek primaju kao nešto svima prihvatljivo. Može se na­vesti jedan primer koji pokazuje koliko su oni i danas uobičajeni. Jedan Englez je razgovarao sa svojom porodi­com о britanskoj kraljevskoj porodici. On je bio jedini an-tirojalist u svojoj porodici: voleo je da se о tom pitanju

Banalni nacionalizam 249

prepire sa svojom ženom i decom, pa je zauzimao krajnje radikalan stav. Iznenada, usred razgovora, taj Robespjer iz elitnog predgrađa je izjavio, kao u odbranu od neizrečene optužbe, da je on "veliki patriota". Nemojte misliti, rekao |e on, da se on ne bi "borio za svoju zemlju" samo zato što ne voli kraljevsku porodicu; da, on bi se "do kraja borio za Britaniju" (za pojedinosti videti Billig, 1989b, 1992). Taj izliv nije izgleda zaprepastio nikoga u porodici. Ni njegova žena ni njihova ćerka tinejdžerka nisu mu rekli da presta­ne da govori besmislice. Njegova izjava je primljena kao nešto sasvim prirodno. Kako je to moguće? Kako može čo-vek, u udobnosti svoje dnevne sobe u predgrađu, koji, pri tom, nije nikada služio vojsku, izraziti spremnost da sve žrtvuje za svoju zemlju radi nekog neodređenog cilja? I kako njegova porodica može taj iskaz smatrati normalnim? Nesumnjivo, osećanje pripadnosti naciji nije toliko odu-mrlo da bi izgubilo svaki značaj.

Ne mogu se svi identiteti smatrati podjednako vrednim i zamenljivim. Možda postmoderni potrošač može kupiti ogroman asortiman identitetskih stilova. Trgovačke struk­ture su svakako spremne da dobro stojećim ljudima u za­padnom svetu omoguće da menjaju svoj stil. Nacionalni identitet se, međutim, ne može zameniti kao prošlogodi­šnja odeća. Antirojalistički otac je izjavljivao da je njegov nacionalni identitet primus inter p a r e s : on je govorio о trajnom opredeljenju. Čovek može da jede kinesku hranu sutra, a tursku prekosutra; čovek se može čak i odevati kao Kinez ili Turčin. Ali biti Kinez ili Turčin nije nešto što se može kupiti. I kosmopolitski i autoritarni ljudi su pod­jednako pod vlašću postojanosti nacionalnog identiteta.

Može se postaviti još jedno pitanje: kakav je odnos između te dve psihologije koje navodno napadaju nacio­nalnu državu iz različitih smerova? To svakako nisu potpu-

250 Postmodernost i identitet

no razdvojene svesti koje pripadaju dvema potpuno razli­čitim vrstama pojedinaca. Ostrašćenost 'vrućeg' nacionali­zma ne pokazuje samo da posebne domovine i dalje vrše snažan uticaj na političku maštu; ona pokazuje da opšti princip nacionalizma - apstraktno izraženo pravo na pose-dovanje domovine - takođe vrši svoj uticaj. Nesumnjivo je naivno verovati da je taj princip ograničen na one koji za­mišljaju da im je oduzeto ono što im pripada. Možda oni koji žive u konsolidovanim nacijama i koji gledaju na re-produkovanje svoje domovine kao na nešto što se samo po sebi razume pretpostavljaju da je taj princip dobio odgo­varajuće mesto i da deluje. U tom slučaju, takozvani post­moderni duh možda i nije toliko nezainteresovan za gra­nice i prostor; možda on previše stvari smatra nespornim.

Kroz neke verzije postmodernističke teorije provlači se razmišljanje tipa 'kao-da'. Kao da je nacionalna država već odumrla; kao da su se nacionalna opredeljenja ljudi svela na nivo potrošačkog izbora; kao da milioni dece najmoć­nije nacije na svetu ne pozdravljaju svakodnevno jedan, i samo jedan tip zastave; kao da, u ovom času i širom sveta, ogromne vojske ne izvode svoje borbene manevre pod na­cionalnim bojama.

Država u globalna vremena

Jedan od glavnih problema u vezi s tezom postmoder­nizma jeste to što se elementi nacionalističke svesti upor­no održavaju. Kao što je Dnevni pregled u prethodnom poglavlju pokazao, nije se izgubilo osećanje važnosti ome­đene domovine, kao ni razlika između 'nas' i 'stranaca'. Štaviše, te navike mišljenja opstaju, i to ne kao tragovi ne­kog bivšeg vremena koji su nadživeli svoju ulogu: one su

Banalni nacionalizam 251

ukorenjene u oblike života i ovog doba u kojem se država možda menja, ali još nije odumrla. U krajnjoj liniji, države još uvek drže ogromne količine oružja. Kao što Gidens primećuje, nema Trećeg sveta kada je oružje u pitanju (Giddens, 1900). A to oružje ostaje svojina nacija, ne poje­li inaca ili korporacija.

Teorija postmodernizma smatra da je nacionalizam iz-menio svoju funkciju. Nacionalizam više nije snaga koja stvara i reprodukuje nacionalne države: on je jedna od sila koje razaraju nacije. Tako dolazi do paradoksa: što se u borbi za osnivanje vlastitih domovina 'vrući' nacionalisti vi­še zalažu za ideal nacije, to više doprinose njegovom kraju. Zbog toga neki teoretičari nerado opisuju današnje pokrete za nacionalnu nezavisnost kao istinski nacionalističke. Kao što se pokazalo u izveštaju britanskih stručnjaka, može se izbeći i sam pomen te reči. Ponekad se reč 'nacionalizam' i koristi, ali autori stavljaju do znanja da to nije pravi nacio­nalizam. Predskazujući kraj nacionalizma, Hobsbaum piše da će u XXI veku svet "biti uglavnom supranacionalan i in-franacionalan, ali čak će i infranacionalizam, zaodenut ili ne u neko ruho nacionalizma, odražavati opadanje stare nacio­nalne države kao delotvorne celine" (Hobsbawm, 1992, str. 191). Čak i kada se javi nacionalizam, to je samo doteran 'infranacionalizam': on nije stvarno nacionalistički. Stjuart Hol i Dejvid Held tvrde da je "nacionalna država svuda...na­grizena i dovedena u pitanje". Ne samo da globalizacija na­griza državu odozgo, nego "regionalni i lokalni 'nacionali­zmi' u usponu počinju da je nagrizaju odozdo" (S. Hall and D. Held, 1989, str. 183). Autori stavljaju nacionalizam u na­vodnice, kao da time hoće da stave do znanja da njegovi te­kući oblici nisu autentični.

Zigmunt Bauman, jedan od najznačajnijih i najtemeljni-jih sociologa koji proučavaju postmodernost, tvrdi da se

252 Postmodernost i identitet

nacije nastale u savremenom postmodernom svetu toliko razlikuju od nacija koje je nacionalizam stvorio u doba mo-dernosti, da izraz nacija nije stvarno primenljiv na njih: "Iz­lazi nacionalna država, ulazi pleme", izjavljuje Bauman (1993, str. 141). Novim nacijama nedostaje "održivost", jer je nacionalna održivost uopšte podrivena u današnjem sve­tu; one su premale da bi bile suverene, a državni suvereni­tet u svakom slučaju odumire (1992b, 1993). Ta retorika podrazumeva da su Francuska i Sjedinjene Države, koje su uspostavljene u vreme kada je načelo nacije suvereno vla­dalo, bile (a možda još uvek jesu) 'prave' nacije. Ali Sloveni­ja i Belorusija su napadni došljaci, koji bi da uđu i pošto su sve ulaznice za krug istinskih nacija rasprodate.

Možda je suviše lako odbaciti nacionalizam na taj na­čin. U krajnjoj liniji, pokreti za nacionalnu nezavisnost tra­že omeđene, domovinske države; njihova politička vizija je ograničena nacionalnim idealom, koji se i dalje ceni iz­nad života. A kako pokazuju svedočanstva iz Linča, pokreti se češće određuju u odnosu na teritoriju, nego u odnosu na 'plemenske' ili 'iskonske' veze. Osim toga, ne vode sve društvene tendencije usitnjavanju i podeli država. Dva de-la Nemačke su se ujedinila. Irski nacionalisti u Severnoj Ir­skoj bore se za ujedinjenu Irsku; Ruska nacionalistička stranka Jurija Meškova vodi kampanju za odvajanje od ne­davno odvojene Ukrajine da bi se prisajedinila Rusiji. Ma­lo je svedočanstava da se zemlje u Africi razjedinjuju (Brown, 1989). Osim toga, sociologija ne zna za zakon po kojem se nove države moraju raspasti kada dostignu neku pretpostavljenu tačku održivosti.

Što se tiče tvrdnje da su nove države suviše male da bi se održale, mora se reći da je svet nacija uvek imao mikro-države koje su tavorile u senci supersila željnih da svojoj vlasti daju međunarodne razmere i upravljaju svetom.

Banalni nacionalizam 253

shvatanje da se u vreme kada je razdoblje modernosti bilo na vrhuncu svet sastojao od država koje su bile i de jure i de facto suvereno nezavisne u stvari je mit. Mnoge male države, kao Nepal, Andora i Gvatemala, ne samo da su pr­kosile logičnim pretpostavkama о 'održivosti' nego nisu nikada ni posedovale slobodu i nezavisnost većih, snažni-jih država. Čak i u pretpostavljeno zlatno doba nacional­nih država, države kao Srbija i Crna Gora su mogle nestati ako bi se njihov suverenitet našao na putu moćnih nacio­nalnih činilaca. Hinsli je svakako u pravu kada upozorava da nacionalni suverenitet ne treba brkati sa slobodom na­cionalne države da deluje nezavisno od neke nadmoćnije sile: ovo drugo je, istorijski posmatrano, "stanje kojem su mnoge države često težile, ali ga nisu nikada stvarno po­stigle" (Hinsley, 1986, str. 226).

Jedan od razloga zbog kojih Bauman i drugi tvrde da nove države nisu prave nacionalne države jeste to što se one suočavaju s pritiscima da se utope u nadnacionalne organizacije. Na Evropsku zajednicu se često gleda kao na tipičan primer nadnacionalne organizacije koja nagriza načelo države. Nije uopšte uočljivo, međutim, da u toj or­ganizaciji neka nova predstava о zajednici zamenjuje ideal nacije (Smith, 1990). Unutar Evropske zajednice postoje razmimoilaženja u shvatanju prirode te organizacije. Ta rasprava se ne vodi između onih koji se drže načela nacije i onih koji se zalažu za neku radikalno drukčiju viziju za­jednice. Neki predviđaju da će se Evropska zajednica raz­viti u federalnu državu - neku vrstu Sjedinjenih Evropskih Država po ugledu na Sjedinjene Američke Države. Već su usvojeni i neki zajednički državni simboli. Evropska zajed­nica ima svoju zastavu i himnu. Diči se i svojim 'parlamen­tom'. Zagovornici federalizma pokušavaju da izgrade, ili zamisle, neki oblik zajedništva. Na primer, Žak Delor je u

254 Postmodernost i identitet

vreme kada je predsedavao Evropskom komisijom predlo­žio da se Evropljani ujedine pod nazivom 'Hrišćanska evrop­ska civilizacija' (Hagendoorn, 1993b). Taj naziv ukazuje na neku bezobličnu 'dragost' - na nehrišćansko, neevropsko odsustvo civilizacije koje se gomila izvan granica.

Zamisli о federaciji opiru se oni koji žele labavije pove­zivanje suverenih država članica. Kao što je navedeno u četvrtom poglavlju, britanski premijer Džon Mejdžer je iz­javio da će se suprotstaviti svim nastojanjima da se britan­ska zastava spusti, a na njeno mesto podigne zastava sa zvezdicama Sjedinjenih Evropskih Država. Po tom shvata-nju, Evropska unija bi trebalo da postane neka vrsta stal­nog saveza i trgovinskog sporazuma između država, koje ljubomorno čuvaju svoju istorijsku nezavisnost. Obe vizije - federalislička i antifederalistička - zadržavaju pojam na­cije. Federalistička vizija prenosi ideju nacije na jedan širi entitet, sačinjen od država koje se udružuju u neku vrstu superdržave. Nefederalistička vizija članstvo u zajednici zasniva na poštovanju postojeće nacionalne pripadnosti i nacionalnih granica.

Sto je naročito značajno, pojam granica je i dalje važan u obe vizije: Evropska zajednica će i dalje biti jasno ispre-secana granicama, a njen opseg će biti određen postoje­ćim nacionalnim granicama. Tako će Evropa biti zamišlje­na kao celina, bilo kao sama domovina bilo kao domovina domovina. Ni u jednom ni u dragom slučaju ideološke tradicije nacionalne države, uključujući i njenu osetljivost na granice, neće biti prevazidene.

Unutar Evropske zajednice nacionalne granice možda postaju manje čvrste jer se podstiče slobodan protok rad­ne snage, dobara i novca unutar zajednice. Ali kako unu­trašnje granice postaju propusnije, spoljašnji opseg se utvrđuje. Useljavanje (ili pre njegovo sprečavanje) jedna

Banalni nacionalizam 255

je od glavnih briga Evropske zajednice. 'Tvrđava Evropa' se gradi da bi se držalo na odstojanju ono što je po Delo-rovoj slici nehrišćanski, neevropski i necivilizovan svet. U javnost je dospelo da su 1991- godine ministri za imigraci­ju zemalja članica odobrili u načelu jedan dokument na­zvan "Konvencija о spoljašnjim granicama, čiji je cilj bio da se oko Evropske zajednice podigne bedem koji bi bio dovoljno visok da omogući ukidanje unutrašnjih granica" (izveštaj u Guardian, 27. maj 1993).

Problem imigracije pokazuje, više od bilo kojeg drugog pitanja, da država nije odumrla u doba poznog kapitali­zma. U svetu nema slobodnog tržišta radne snage, jer sve države nastoje da regulišu protok ljudi preko svojih grani­ca. Kao što Haris kaže, države zadržavaju nadzor nad use­ljavanjem i definisanjem državljanstva (Harris, 1990). Te vrlo važne funkcije države ne pokazuju vidnije znakove slabljenja. Dve stvari se mogu ukratko pomenuti. Prvo, ne­ma mnogo razloga da se misli da kretanje stanovništva preko državnih granica samo po sebi dovodi do gubitka značaja država (mada desničarski političari često tvrde da to jeste slučaj). Istorijski posmatrano, velikoj eri stvaranja država u Evropi prethodila su dotad nezabeležena kreta­nja stanovništva kako unutar Evrope tako i iz Evrope (Bailyn, 1988). Drugo, danas se zabrinutost zbog useljava­nja skoro uvek pominje u okviru nacionalističkog načina govora, kada se govornici pitaju šta se to dešava s 'našom' zemljom, 'našom' domovinom.

Taj način govora nije ograničen samo na margine de­sničarske politike. Postoji i banalan diskurs о granicama i seobama. U stvari, i mora ga biti: svaka država ima sop­stveni zakonodavni aparat, u čije nadležnosti spada ogra­ničavanje tržišta radne snage i utvrđivanje prava na drža­vljanstvo. U četvrtom poglavlju dati su primeri takvog dis-

256 Postmodernost i identitet

kursa. Jedan nemački ministar je pravdao zabranu uselja­vanja brigom za zaštitu 'našeg' društva i 'našeg' osećanja pravičnosti. Slična retorika može se čuti širom Evrope (Van Dijk, 1991, 1993). To nije samo evropski problem. Sirom sveta vlade, suočene s useljenicima ili izbeglicama, pooštravaju zakone, ističući vrednost vlastite (ugrožene) nacionalne suštine. Na primer, vlada Bahama u svom iz­bornom proglasu pominje probleme ilegalnog useljavanja i obećava "jačanje procesa bahamizacije" (Guardian, 3- ja­nuar 1994). Predsednik malezijske vlade dr Mahatir Moha­mad tvrdi da Malajci imaju "prvenstveno pravo" na Malezi­ju i da od indijskih i kineskih doseljenika treba zahtevati da usvoje malajsku kulturu (navedeno u listu Indepen­dent, 5. decembar 1993)- Čak se i u Sjedinjenim Država­ma, navodno istorijskoj zemlji useljenika, čuje antiimigra-ciona retorika - protiv Meksikanaca, protiv Kineza*, a 1993. godine - u akciji jedne dvostranačke grupe od 75 članova Kongresa - i protiv Iračana. Ponekad se teme granica, 'nas' i stranaca, mešaju s emocionalno evokativnim temama či-stote i prljavštine. Te dve stvari naročito često povezuju fašistički propagandisti (Hainsworth, 1992; Orfali, 1990). Ali tema 'čiste' nacije i ljudi iz inostranstva koji je zagađuju ne može se ograničiti na margine. Ima ona i svoje poznati­je, pa čak i banalne verzije. U Švedskoj, na primer, politi­čari koji pripadaju glavnoj struji redovno se zalažu za oja­čavanje granica kako bi se onemogućio priliv narkotika, koji su, smatra se, strani 'nama' i 'našem' identitetu i koji kvare naciju (videti Gould, 1993; Tham, 1993). Takvim na­činom govora mogu se širom planete pridobiti glasači.

Još jedan činilac treba uzeti u obzir kada se razmatra te­za postomodernizma. Po toj tezi, ideja nacije se rastače. Ma­le nacije ne mogu više potvrđivati vlastiti nezavisan suvere­nitet. To pitanje, međutim, ne zavisi samo od 'održivosti'

Banalni nacionalizam 257

jedne Slovenije ili Moldavije. Ta teza se navodi u trenutku kada se jedna nacija postavlja iznad svih i nastoji da se stavi na čelo svetskog poretka nacija. Izjave da je došao kraj naci­onalne države delovale bi uverljivije kada bi i ta nacija po­kazivala znake rastakanja - ili raspadanjem na manje oblasti Ili utapanjem svog suvereniteta u neke Sjedinjene Države Svih Amerika. Ako se izuzme mali pokret Ka Lahui Hawai na čudno smeštenim Havajima, u Sjedinjenim Državama nema separatističkih pokreta. Čak ni države kao što je Tek-sas, koje su nekada bile nezavisne države, nemaju populi­stičkih pokreta za ponovno uspostavljanje nekadašnje neza­visnosti. Ako se najmoćnija nacija sveta, čiji se kulturni i po­litički uticaj prostire s kraja na kraj takozvanog 'globalnog sela', ne rastače na taj način, onda je svakako preuranjeno proglašavati nestanak nacionalne države sa svetske scene. Imajući u vidu globalnu moć Sjedinjenih Država, čovek se zaista može čuditi šta se sve u takvim izjavama zaboravlja.

Širom zemlje

Sjedinjene Države zauzimaju središnje mesto u analiza­ma postmoderne kulture. Grubo rečeno, veruje se da su Sjedinjene Države mesto na kojem se budućnost može naj­jasnije sagledati. Žan Bodrijar, na primer, vidi u Diznilendu mikrokozam celog Zapada, jer pruža savršen primer pore­daka hiperrealne simulacije koji predstavljaju blisku buduć­nost sveta (Baudrillard, 1983, 1988). Banalni nacionalizam mora reprodukovati SAD kao SAD, mesto budućnosti. Ako je budućnost američka, i ako Sjedinjene Države uspevaju da odole razornim silama koje razbijaju manje moćne naci­onalne države, onda je možda preuranjeno rezervisati naci­onalizmu mesto u domu za ostarele ideologije.

258 Postmodernost i identitet

Izgleda da se u toj jednačini lako previđaju nacionali­stički činioci. Kao što je pomenuto u trećem poglavlju, za­boravljanje je sastavni deo delovanja banalnog nacionali­zma. Nacija se ističe, ali samo to isticanje se zaboravlja dok se nacija nesvesno pamti. U prethodnom poglavlju pokazano je kako svakodnevna deiksa malih reči može ukazivati na domovinu, reprodukujući je kao domovinu na razne banalne načine koji se lako zaboravljaju. Ta stal­na deiksa ukazuje na stalno prisustvo domovine, kao i na lakoću s kojom se ona može shvatati kao nešto što se sa­mo po sebi razume. Može se dati jedan primer koji poka­zuje koliko je ta deiksa važna, koliko je sveprožimajuća i koliko se lako zaboravlja: i sami postmodernistički teksto­vi često koriste deiksu koja učvršćuje svest о domovini. Čak i kada autori nastoje da opišu današnji kosmopolitski, globalni svet, oni mogu podrazumevati, koristeći poznatu, a ipak banalnu deiksu, prostor Sjedinjenih Država.

Džošua Mejrovic u svom delu Bez osećanja za mesto (Meyrowitz, 1986) razmatra teme koje su u osnovi postmo­derne teze. Mada sam Mejrovic ne koristi izraz 'postmoder-nizam', njegovo delo je tumačeno kao prikaz 'postmoderne geografije' (Morley, 1992, str. 279) i kao opis postmoderne fenomenologije (Michael, 1994). U svom izvanredno imagi-nativnom razmatranju, Mejrovic iznosi mišljenje da fizički omeđen prostor postaje manje značajan u doba elektron­skih informacija. Televizija je oslabila tradicionalne granice, kako društvene tako i fizičke, tako da se mnoge društvene sfere koje su nekada bile odvojene sada preklapaju. To se zapaža u "većoj neodređenosti pojmova detinjstva i zrelosti, stapanju shvatanja muškosti i ženskosti i spuštanju politič­kih heroja na nivo prosečnih građana" (1986, str. 5). Dubo­ko osećanje povezanosti tradicionalnim sponama zamenju-

Banalni nacionalizam 259

je se osećajnošću koja smanjuje razlike. Ukratko, po Mejro­vicu 'gubi se osećanje za mesto'.

Uprkos tom više puta naglašavanom mišljenju, kroz ce­li delo Bez osećanja za mesto provlači se, mada se to ret-ko i priznaje, uticaj osećanja za mesto. Tekst, i ono što on opisuje, smešten je u određen prostor - Sjedinjene Ame­ričke Države. Oseća se svest о 'nama', koji smo Amerikan­ci. U predgovoru, Mejrovic kaže da su "elektronski mediji prisutni u skoro svim fizičkim sredinama u našoj zemlji". Kontekst jasno pokazuje koja zemlja je 'naša': "skoro svaki američki dom ima bar jedan telefon i televizor" (str. viii). (ilavni tekst knjige je pun takvih primera nacionalnog pr­vog lica množine: "sve naše predsednike su u poslednje vreme mučili problemi 'kredibiliteta'" (str. 268); "televizija nas je podstakla da ističemo kandidate koji se, kao Džimi Karter, Ronald Regan i Volter Mondejl, trude da se ne po­našaju kao 'velike vođe'" (str. 304, kurziv moj).

Mejrovic čak nagoveštava da svest о Americi mogu po­jačati upravo elektronski mediji, koji navodno uništavaju prostor. Na primer, on piše da "preko televizije Amerikan­ci mogu steći neko čudno osećanje zajedništva" (str. 90) . Tako njegova argumentacija sadrži vlastiti paradoks. Mej­rovic tvrdi da se osećanje za mesto izgubilo, a ukazuje na mesto na kojem se događa to odsustvo mesta. To mesto je nacija - Amerika. Njegov tekst ukazuje na njegovo vlastito osećanje pripadnosti tom mestu.

Drugi primer takve deikse pruža Gergenovo delo Zasi­ćeni ego. Živo prikazujući život koji vode decentrirana, postmoderna bića, Gergen govori о svom ličnom životu. Prva rečenica knjige nas uvodi u mesto radnje; "Upravo sam se vratio u Svortmor sa dvodnevne konferencije u Va-šingtonu, na kojoj se okupilo pedeset naučnika iz cele ze­mlje" (Gergen, 1991, str. 1). Po povratku zatiče "hitan faks

260 Postmodernost i identitet

iz Španije"; Gergenuva sekretarica ima "ceo svežanj tele­fonskih poruka i nešto prispele pošte, uključujući i jedno obaveštenje iz IRS-a2 о obračunu poreza"; tu su i pozivi jednog londonskog izdavača, poruka u vezi s odlaskom u Holandiju u toku leta, itd. Slika koju dobijamo svedoči о kratkotrajnim, plitkim, globalnim međusobnim vezama.

Ali tekst isto tako govori čitaocima da je pisac u Ameri­ci kod kuće. Već u prvoj rečenici deiktički se ističe domo­vina: "iz cele zemlje" - 'zemlja' (the country) je nacionalna država pisca, pedesetorice naučnika i Vašingtona. Tako je pažnja odmah skrenuta na Ameriku u celini - kao na celu domovinu - mada nije i imenovana kao takva. Očekuje se da čitalac i pisac prihvate svet u kojem ljudi žive u raznim zemljama i plaćaju porez nacionalnim državama kao nešto što se samo po sebi razume. Gergen ne smatra da je po­trebno da objasni inicijale Poreske uprave (niti da naznači na koju se to unutrašnjost to odnosi). Da nema tog zajed­ničkog znanja, tekst bi bio nerazumljiv. Kako to nije slu­čaj, tekst glatko prenosi svoj podtekst. Fraza 'iz cele ze­mlje' uvlači se neprimetno u prvu rečenicu knjige dok se pisac bavi nečim drugim - dok njegova stvaralačka mašta opisuje svet iz kojega nacije navodno nestaju.

Sve to daje izvesnu dubinu opisanom svetu. Ta dubina je banalna, jer dublji slojevi nisu ni skriveni ni nepoznati. Ovlašćenja vlade Sjedinjenih Država, kojoj se plaća porez, i vojska, koja se izdržava od tih poreza, nisu prikrivane taj­ne: one su svima poznate. One su suštinski deo oblika ži­vota na koji ukazuju reči teksta. Te reči, međutim, ne go­vore napadno о nacionalnim oblicima: oni su sadržani u njima i ne zadržavaju se u sećanju.

2 Američka poreska uprava (Internal Revenue Service). Prim, prev.

Banalni nacionalizam 261

Identiteti i politika

Primeri iz Gergena i Mejrovica pokazuju koliko se lako nacionalni kontekst može uzeti kao nešto što se samo po sebi razume. Postoji i jedan širi problem, a on se odnosi na onu vrstu nove politike koja navodno ugrožava načelo nacije. Čak i kada se čini da subnacionalni oblici politike razjedaju nacionalnu državu, ti oblici mogu u stvari pri-hvatati naciju kao nešto prirodno i deiktički se uklapati u domovinu. Tu mogućnost valja ozbiljno razmotriti, s obzi­rom na to da se za 'politiku identiteta' tvrdi i da je politika budućnosti i da je politika koja podriva nacionalnu drža­vu. Slučaj Sjedinjenih Država, kao naročiti prostor bez prostora, zahteva posebnu pažnju.

Neki autori smatraju da politika identiteta u Sjedinjenim Državama - kao što su pokreti za prava Španaca, homosek­sualaca ili žena - odgovara 'subnacionalnim' glasovima se­paratizma na drugim mestima (videti, na primer, Friedman, 1988). Na identitete, međutim, ne treba gledati kao da su identični, kao da svi oni samo zadovoljavaju neki identični potpovršinski psihološki sloj 'potrebe za identitetom' (Bhavnani and Pheonix, 1994; Sampson, 1993). 'Politika identiteta' je politika i ta politička dimenzija je od presud­nog značaja (Roosens, 1989). Što se nacionalizma tiče, tre­ba praviti razliku između onih društvenih pokreta koji mo-bilišu 'identitete' u svrhu obezbeđivanja domovinskog pro­stora i onih koji mobilišu 'identitete' u okviru neke postoje­će političke zajednice.

Politika identiteta u Sjedinjenim Državama nije usme-rena na stvaranje posebnih nacionalnih domovina. U stva­ri, na prvi pogled se čini da politika identiteta nadilazi me­sto. Feministi, homoseksualci, Španci i tako dalje nisu ve­zani za određen prostor unutar Sjedinjenih Država. U gra-

262 Postmodernost i identitet

dovima nesumnjivo ima etničkih i rasnih geta; ali nema afričko-američke ili italijansko-američke države s vlastitom omeđenom teritorijom i s težnjom za sticanjem nacional­ne nezavisnosti. Naprotiv, politika identiteta, za razliku od nacionalističkih pokreta, okuplja one koji su geografski ra­štrkani u zamišljeno jedinstvo identifikacije: zamišlja se zajedništvo interesa nepovezano s prostorom.

Neki tvrde da ta etnička identifikacija sadrži tipično postmoderni element 'potrošačkog izbora' ih 'dobrovoljnog identifikovanja' (Levine, 1993). Solors (Sollors, 1986) navo­di primer dva brata u Sjedinjenim Državama s istim mešovi-tim poreklom, od kojih je jedan odabrao da se naziva 'Fran-ko-Amerikancem', dok se drugi smatra 'Germano-Amerikan-cem'. Po Solorsu, ta vrsta etniciteta nije pitanje prinude: čo­vek može da s police predaka odabere identitet koji odgo­vara njegovom ukusu. Teško je, međutim, pomišljati daisu siromašni crnci u Sjedinjenim Državama, ograničeni na si­romašne crnačke delove gradova, sami izabrali svoju etnič­ku sudbinu. Solors tvrdi da izabrani identiteti nemaju dubi­ne, jer s njima nisu povezani celokupni kulturni sadržaji ži­vota: "Američka etnička pripadnost... nije stvar zadovoljstva, nego značaja koji joj pojedinci pripisuju" (Sollors, 1986, str. 35; videti i Fitzgerald, 1992). Nepovezanost takvog identite­ta s mestom jače je istaknuta ako dve osobe koje su iz iste porodice i žive u istom gradu imaju različite etničke identi­tete i različito mesto rođenja.

Pitanje je da li politika identiteta i značaj koji se pridaje etničkom opredeljivanju podrivaju nacionalnu državu. Neki kritičari s oduševljenjem govore о radikalnim mogućnosti­ma politike identiteta. Ami Žiru (Giroux, 1993) tvrdi da po­litika identiteta predstavlja "borbu za konstruisanje kontra-narativa i stvaranje novih kritičkih prostora i društvene prakse" (str. 3). S druge strane, konzervativci mogu smatrati

Banalni nacionalizam 263

da novi narativi uništavaju stare, patriotske narative. Obe strane možda preteruju, jer nova politika i njeni narativi po pravilu prihvataju nacionalnu državu kao nešto što se samo po sebi razume. Ono oko čega se često vode raspre nisu ar­gumenti za i protiv načela nacije, nego pitanje prirode naci­je i koga treba smatrati predstavnikom nacije. U tome nema ničeg neobičnog: stvaranje neke nacije je "delatnost koja se ponavlja" i koja povlači za sobom "neprekidna tumačenja, ponovna otkrića i rekonstrukcije" (Smith, 1986, str. 106). Ti procesi ponovnih tumačenja po pravilu dobijaju vid raspri i svađa. Kao što je pomenuto u prethodnom poglavlju, nacio­nalizam je, da navedem Džona Šotera, "tradicija prepiranja".

Nema sumnje da politika identiteta dovodi u pitanje stare načine definisanja nacije. Oni koji su bili lišeni moći da utvrđuju definicije, sada traže pravo da stvaraju novu viziju zajednice. Slikar Norman Rokvel je za života bio mnogo hvaljen zato što je navodno slikao američke ljude i američki način života. U Rokvelovoj Americi ljudi 'prirod­no' imaju bela, anglosaksonska lica. Crnci i Spanci su isto loliko retki kao i lica s prepoznatljivo jevrejskim crtama li­ca. Oni se u najboljem slučaju javljaju kao posebne teme. Na slici "Problem s kojim se svi suočavamo" malu crnu de-vojčicu prate u školu veliki, zaštitnički beli muškarci koji nose oznake 'US Marshall'. Sada se protiv te jednostrano­sti u prikazivanju Amerike bore ona lica koja su bila dugo isključivana iz definicije nacije. Slike kao što su Rokvelove ne mogu se više slikati bez zadnje namere. U njih treba uneti više lica. Ako i budu uneta, međutim, to će još uvek biti naslikana Amerika.

Optužbe, protivoptužbe i prećutno prihvatanje mogu se ukratko ilustrovati jednim člankom koji je prvobitno objavio Washington Post (a preštampao ga Guardian 10. marta 1994). On pruža dobar primer savremenih raspri о

264 Postmodernost i identitet

etničkom identitetu u Sjedinjenim Državama. Novinarka, Meri Džordan, opisivala je sve izrazitiju tendenciju medu američkim studentima da žive u etnički odvojenim domo­vima. Kratko vreme pre toga jedan od prestižnih univerzi­teta je otvorio nov dom za afro-američke studente. Taj no­vi Dom harambi3 gledao je na Španski dom, Francuski dom, Slovenski dom, itd. Prosvetne vlasti su sve zabrinuti­je, govorilo se u izveštaju: "Separatistički pokret je gorući problem u naciji kao celini." Izveštač je naveo reči pred-sednice Pensilvanijskog univerziteta:

Ulazimo u svet s mnogo, mnogo složenica. On je azijsko-američki, afričko-američki. To je tako suprotno svemu s čime sam ja odrasla - kada se svako trudio da samo bude američki.

Semantika ovde mnogo govori. 'Separatizam' se koristi, ali ti separatisti ne traže neku nezavisnu, nacionalnu teri­toriju. Oni ne zamišljaju nikakvu novu domovinu. Oni že­le posebne domove u institucijama širom nacije. Nacional­ni kontekst je naznačen - pitanje je sporno 'u naciji kao celini'. Zabrinuta protivnica tog separatizma izražava strah ugrožene hegemonije. Sa svog položaja na starom elitnom univerzitetu, ona govori u ime 'svakoga'. Za nju, ceo ame­rički identitet - samo pripadanje američkoj naciji - ugro­žen je opasnim složenicama.

Ono što ona ne pominje jeste da svi ti identiteti ozna­čeni složenicama ističu naciju isto tako očigledno kao da imaju jarbole sa zastavom. Kad čovek tvrdi da je Afro-Ame-rikanac ili Hispano-Amerikanac, to je isto kao i da tvrdi da je Amerikanac. Razume se, u retorici isticanja identiteta, kada se ona oglašava unutar nacije, zastavama se retko

3 Harambi -. "Udružimo se!", parola na jeziku svahili. Prim, prev.

Banalni nacionalizam 265

maše, retko se pozdravljaju i često ostaju nezapažene. U Ajovi ili Denveru, gde ima malo Afro-Amerikanaca, biti Afro-Amerikanac' može ukazivati na različitost od drugih za koje se pretpostavlja da su Amerikanci; u Najrobiju ili lagosu, to podrazumeva drukčiju retoriku (Eriksen, 1993; Fitzgerald, 1992). Pa ipak, taj svet sa složenicama nepre­kidno ukazuje na nacionalnu teritoriju u kojoj živi.

Ako je politika identiteta zasnovana na viziji 'multikul-luralnog društva', ta politika polazi od toga da postoji ne­ko 'društvo' koje treba da bude multikulturalno i koje tre­ba da predstavlja više različitih lica od onih koja se vide na Rokvelovim platnima. Kada je multikulturalni ideal vezan za pojam nacije, onda je 'politika identiteta' uklopljena u tradiciju raspravljanja u okviru nacijer osporavaju se iden­titeti unutar nacije, ali ne i identitet same nacije. Prividno radikalni stavovi mogu se sabiti u nacionalne međe. Na primer, S. Ganju kritikuje uske definicije australijske kul­ture, koje su zasnovane na belim, anglosaksonskim, mu­škim narativima. Ona se zalaže za alternativni "narativ na­cionalne kulture", koji predstavlja multikulturalne narati-vc (Gunew, 1990, str. 100). To dovodi do jedne iznova za­mišljene Australije: kultura je još uvek 'nacionalna' i još uvek je smeštena na prostor iste teritorijalne domovine. 'Australija' kao celina će se i dalje reprodukovati.

Mada multikulturalizam može ugroziti stare hegemoni­je, koje su tvrdile da govore u ime cele nacije, i mada može obećavati ravnopravnost identiteta, on je po pravilu još uvek ograničen na pojam nacije. Kao takav, on implicitno baštini tradiciju 'nas' i 'njih', 'nacije' i 'tuđinstva', da i ne po-minjemo prihvatanje sveta nacija u kojem se nacionalna pripadnost prihvata kao značajna i vredna definisanja. Kao što Pol Gilroj ubedljivo tvrdi, ima vidova multikulturalne ortodoksije "za koje se može dokazati da se po mnogo če-

266 Postmodemost i identitet

mu vraćaju na novodesničarsko volkish poimanje odnosa između rase, nacije i kulture" (Gilroy, 1992a, str. 57). Ukoli­ko se politika identiteta ne uzdigne iznad nacije i ne izađe izvan granica domovine, radikalizam izazova starim predsta­vama i narativima ostaće kritično sveden na skučene pret­postavke nacionalizma (videti i Gilroy, 1992b).

Treba razmotriti još nešto. Nacionalni element u slože-nicima koje označavaju pripadnost Americi je istaknut i, kao obično, zaboravljen. Predsednica elitnog univerziteta, govoreći о Americi, kaže da 'svet' počinje da dobija obeležja složenice. To je samo rečenični obrt, skoro beznačajan sam po sebi. Ali ta beznačajnost pokazuje banalnost te fraze i naviku da se posebno poistovećuje s opštim. To odgovara nekim karakteristikama politike identiteta u Sjedinjenim Državama. Nacija se javlja kao globalno selo u kojem identi­teti prevazilaze prostorne razlike, a sociolozi spremno, tu­mače te znake kao predznake za sve oblasti. Stvara se utisak kao da Sjedinjene Države sadrže ceo svet: Hispano-Ameri-kanci, Afro-Amerikanci, Franko-Amerikanci - svi su 'ovde'. Drugi deo složenice odnosi prevagu, a prvi deo, koji određu­je posebnu nacionalnost, izmiče pažnji. Univerzitetsko nase­lje sa svojim studentskim domovima je kao "Izlog sveta" u Di-znilendu: ceo svet je sadržan u jednom delu Amerike. Novi svetski poredak može se urediti 'ovde, kod kuće', u domovi­ni. U okviru nacionalne parade različitih identiteta, nudi se jedno šire, manje nametljivo poistovećivanje identiteta.

Globalizacija i Sjedinjene Države

Lako je pretpostaviti da ono što je globalno ne može biti i nacionalno, i obrnuto, kao što je lako pretpostaviti i da je nacionalizam direktno suprotan kosmopolitskom

Banalni nacionalizam 267

univerzalizmu. Nacionalizam, međut im, ima i svojih uni­verzalnih crta. Kao što se nastojalo prikazati u pre thod­nom poglavlju, američki politički nacional izam čes to predstavlja sebe kao opšti glas razuma i obraća se opš to j javnosti. S l ično t o m e , ni 'globalna kultura', ko ja navodno ugrožava tradicionalne nac ionalne kulture, ni je l išena sva­kog osećan ja nac ionalnog tla. Nju ne karakteriše p r o t o k Informacija ko je n e s m e t a n o cirkulišu s inapsama j e d n e za-ivorene e lektronske mreže . St juart Hol o š t r o u m n o prime-ćuje da globalizaci ja ni je apstraktna sila, n e g o da je global­na, t ransnacionalna kultura pretežno američka i nudi "ono što je u suštini američko viđenje sveta" (1991b, str. 28 ; videti i Hali, 1991a; Schiller, 1993).

Očigledno, globalno širenje američke kulture je v e o m a obimna tema. Farmerke i kape za be jzbol su postale opšta odeća, kao što su кока­kola i proizvodi MekDonaldsa po­

stali opšta hrana: a sve to su postali opšti simboli. Holivud­

ske zvezde se ob ično ne nazivaju 'američke zvezde', dok Depardije ili Sofija Loren uvek ostaju francuska ili italijan-ska zvezda: Kevin Kostner ili Meril Strip zanemaruju ogra­ničenja nacionalnosti i jednostavno su 'zvezde', 'mega-zve-zde', opšti simboli . Može se ovde navesti jedan mali ilustra­tivan pr imer mega-zvezde u g lobalnom svetu. Predstavnik za štampu Bari ja Maniloa oduševl jeno govori о turneji tog

pevača na Filipinima:

Svaki put kada bismo pustili radio čula se neka pesma koju peva Manilo...On je pevao za 48.000 ljudi svake večeri u toku pet dana...ti ljudi su tako potlačeni, tako siromašni da su oboža­vali Barija. Znali su sve njegove pesme. Znali su reči svake pe-sme. (Navedeno u Heller, 1993, kurzivu originalu).

Ljudi na Fil ipinima obožavaju amer ičkog pevača; o n i primaju к srcu engleske reči . Američka publika, s druge

268 Postmodernost i identitet

strane, nema nijednu filipinsku zvezdu koju bi obožavala, niti filipinske reči koje bi učila napamet.

Čini se da je poređenje globalne kulture sa zatvorenim elektronskim kolom - slika koja se može naći, na primer, u Bodrijarovim spisima - pogrešno: ono isključuje geogra­fiju i previđa hegemoniju. Globalna kultura je slična vodi, sliva se s viših predela, potapajući doline i ravnice. Taj tok je jednosmeran kao Nijagara. Na nižem zemljištu mogu se uz velike napore podići nasipi, ali onda voda, kao gnevna zbog te uvrede, nadire na bedeme pojačanom žestinom, tražeći sušna tržišta iza njih. Neki delovi islamskog sveta se okreću protiv zapadnjačkog satane i njegove kulture. Farmerke se osuđuju kao antiislamske, jer zbog tesnog kroja otežavaju klanjanje u molitvi (Ahmed, 1992). Bede­mi protiv Holivuda i MekDonaldsa se ne podižu lako u Iranu; politički pritisak spolja je neprekidan; oni koji« se odupiru nalaze da u svojoj borbi protiv modernog sveta bedeme podižu materijalom koji im pruža moderni nacio­nalizam (Zubaida, 1993).

Proizvodi globalne kulture nose obeležja višeg područ­ja, koje nije samo deo fizičke geografije. Više područje je nacionalni prostor, u stvari ovaj nacionalni prostor. Još nema podrobne studije о kvantitetu i kvalitetu raznih na­čina na koje holivudski filmovi i američki televizijski pro­grami distribuirani širom sveta ističu Sjedinjene Države. Ne samo da bi bilo potrebno izračunati koliko puta se to isticanje ponavlja u toku jednog sata gledanja nego bi, što je daleko važnije, valjalo sačiniti taksonomiju tog isticanja. Trebalo bi napraviti razliku između zastava kojima se ma­še i onih koje se samo ističu, a ta taksonomija bi iznela na videlo i razne načine pomoću kojih se na zastavu može skrenuti pažnja i bez mahanja. Ima, na primer, isticanja nacije pomoću scene koja omogućava gledaocima da pre-

Banalni nacionalizam 269

poznaju, često i pre nego što se uvodna špica završi, da će se radnja, preko koje će se izložiti priča od opšteg značaja, dešavati u Sjedinjenim Državama. A u slučaju najvećeg broja filmova, to je ukazivanje na uobičajeno, poznato mesto, koje nije posebno označeno. To je mesto s oblako-derima, ili s kućama s belom oplatom iz predgrađa, ili ka-ubojski klanac - i nijedno od njih se ne mora nametljivo oglašavati kao Amerika. Takvi scenski signali, slično frazi širom zemlje', deiktički omogućavaju gledaocima (uklju­

čujući i one koji Ameriku nisu nikada videli) da odmah shvate da se 'mi' nalazimo 'ovde' u Americi. Onda ta po­znala Amerika može nenametljivo isticati svoje 'amerikan-stvo'. Zvezdice i pruge mogu se videti na zastavama istak­nutim na prikazanim zgradama ili biti prišivene na rukav čuvara zakona. Šef policije će biti 'US Marshall'. Ta istica­nja nacije, koja se vrše u ime realističnosti, ostaće izvan područja svesnog zapažanja.

Ima i isticanja pri čemu se samo lako zaleprša zasta­vom, kao kada likovi uzgred skrenu pažnju na svoju pri­padnost američkoj naciji. Ima i isticanja u kojima su po­sebno i opšte udruženi, kao kada se izrazito američke ne­doumice s kojima su suočene glavne ličnosti predstavljaju kao opšte nedoumice. U dalje kategorije te taksonomije spadalo bi pozdravljanje zastave ili mahanje njome, kao kada se hvali 'amerikanstvo' čak i kada je prikazano u op-štem ruhu. Džejn Betke Elštejn (Elshtain, 1987) daje krat­ku, ali pronicljivu analizu popularnih filmova Redov Ben-džamin i Oficir i džentlmen. U oba filma izlažu se opšte teme (i stereotipi) о muževnom ratniku i nežnoj, ženskoj duši. Te opšte teme smeštene su u jasno određen ambi­jent američke vojske. Na platnu su se vijorile i pozdravlja­le zastave dok su se tek pristigli regruti suočavali s teškim testovima inicijacije. Hepiend, koji su gledaoci dočekali,

270 Postmodernost i identitet

zavisno od pola, glasnim pljeskanjem ili sa suzama, prika­zao je kako uspešni regruti prolaze ispod zastave da zau­zmu svoje mesto u američkoj vojsci. Gledaoci širom sveta učestvovali su u tom kreščendu sreće.

Treba zabeležiti još jedan oblik isticanja nacije. To je isticanje hegemonije, pri čemu se identitet pojedinačnog prikazuje kao opšti identitet. Ako sport ima kulturni i poli­tički značaj, kao što naglašava C. L. R. Džejms, onda po­sebna priroda američkog sporta zaslužuje pažnju. Sjedi­njene Države su čudno izolovane od etosa međunarodnih timskih takmičenja. Glavni timski sportovi u Sjedinjenim Državama - ragbi i bejzbol - jesu lokalni. 'Sjedinjene Drža­ve' se ne takmiče s drugim nacijama; mogućnost neprijat­nih poraza od manjih nacija je otklonjena. Međutim, ono što je lokalno izgleda kao da je globalno. U bejzbolu, po-bednici Nacionalne i Američke lige takmiče se svake godi­ne za "Svetsku seriju".4 Simboli bejzbola - i njihovo prika­zivanje u holivudskim filmovima - prenose se globalno. To je kulturna shema koja odlično odgovara naciji namer-noj da ostvari svetsku hegemoniju.

Nacionalizam, koji ima svoju posebnu univerzalnost ili globalizam, prisvaja teme koje se mogu činiti mitski uni­verzalne. I u ovom slučaju jedan ukratko izložen primer, ili mini studija slučaja, može ilustrovati jedno pitanje koje zahteva znatno dublju analizu. Jedan od klasičnih primera moderne analize kulture je esej "Svet u kome se kečujć" Rolana Barta, prvi put objavljen 1952. godine. Taj esej je pohvala keč ez keč kena kao moralne pantomime. Dobro i Zlo sukobljavaju se jedno s drugim u naglašeno teatral­noj borbi u neuglednim pariškim salama. To je umetnički

4 "World Series" - finalno takmičenje američkih timova u bej­zbolu. -Prim. prev.

Banalni nacionalizam 271

oblik radničke klase, koji nosi tragove ranog pozorišta. U leđnoj uzgrednoj rečenici Bart primećuje da se francuski luč razlikuje od američkog. U Francuskoj cela predstava spada u područje čiste, čak naivne etike; u američki keč se upliće politika, i "'zao' rvač je, pretpostavlja se, uvek ko­munista" (Barthes, 1983c, str. 28).

Dve generacije kasnije, takvo poređenje koje podrazu-meva sve ravnopravne kulturne tradicije keča nije više mogućno. Neugledne sale se ne mogu porediti s vesto re­klamiranim biznisom američkog keča, koji obrće milione dolara. Zvezde izvode svoje predstave na raskošnim po­zornicama kablovske i satelitske televizije. One uživaju međunarodnu slavu. Njihove figurine od plastike, izrađe­ne u Kini, kupuju deca (uglavnom dečaci) širom Zapad­nog sveta da bi se s njima igrali, suprotstavljajući ih jedne drugima u malim ringovima opremljenim odgovarajućim zvučnim efektima i američkom zastavicom. Poneki francu­ski ili britanski kečer uspe da se probije na američka tak­mičenja: to je znak njihove slave. Strogo govoreći, pogre­šno je to nazivati američkim kečom. Ono sebe naziva svetskim kečom, bilo da se takmičenja održavaju u organi­zaciji Svetske kečerske federacije ili njenog konkurenta u tom biznisu Svetskog šampionata u keču. Njegov naziv i aktivnosti su globalni, ali njegovo jezgro, kako komercijal­no tako i organizaciono, ostaje u Sjedinjenim Državama.

'Svetski keč', kao što i dolikuje njegovim komercijalnim osnovama i organizaciji, prikazuje svet kao američku mo­ralnu priču о ispoljavanju muževnosti. Element pantomi­me i dalje postoji, s tim što su mišići naduvani do razmera koje Bart nije mogao videti u salama u zabačenim delovi-ma Pariza. U jednom eseju čiji je cilj da osavremeni Barta, Linkoln primećuje da u većini mečeva "pobedu na kraju odnose oni koji su najočiglednije 'Amerikanci', a ne oni

272 Postmodernost i identitet

koji su najčestitiji " (Lincoln, 1989, str. 156). Linkoln je odabrao lik "Ubilačkog narednika" kao predstavnika "naj-hiperboličnijeg" američkog patriotizma (str. 157). Od tada vremena su se izmenila. U pravom postmodernom stilu, veštački likovi tog kečerskog sveta nisu samo neizraziti ne­go se mogu i zamenjivati. Za vreme Zalivskog rata, "Ubilač­ki narednik" je postao hiperboličan izdajnik. On je nosio iračku zastavu; njegov menadžer je govorio podrugljivom imitacijom arapskog; nosio je kamullažnu uniformu i di­čio se crnim brkovima Sadama Huseina. U finalu takmiče­nja "Wrestle Mania" te godine (koje je prenošeno uživo ši­rom Sjedinjenih Država na kanalima s plaćenim pristu­pom), protivnik "Ubilačkog narednika" je bio zreli, podob­no plav, herojski "Grdosija Hogan". Kose povezane mara­mom s prugama i zvezdicama i mašući američkom zasta­vom, ulazio je u ring Hogan, sportista ali i odlučan rodo­ljub, rešen da osujeti svaki podmukli plan koji neprijatelj ima na umu. Nikada ranije nisu Dobro i Zlo bili tako jasno označeni u rvačkom ringu. Ili odmah izvan ringa. Zahva­ljujući kamerama u garderobi, mogli smo da vidimo i za­mišljen prizor kako kukavički "Ubilački narednik" osleplju-je "Grdosiju Hogana" bacačem plamena, kao da svoju lič­nu raketu "Skad" usmerava u lice dobrog Amerikanca. Ho­gan nije branio samo čast Amerike nego i svet keča, sam svet. Nekoliko nedelja posle bitki i bombardovanja u Zali-vu, ovo je bila pantomima u kojoj je taj rat podražavan.

Mahanje zastavom u svetu keča nije ograničeno na vre­me rata. Globalnu dobrotu Amerike valja neprekidno brani­ti. U decembru 1993. godine WWF, zvanični časopis Svetske kečerske federacije, doneo je, reklamirajući jedan meč koji se održavao uoči Dana zahvalnosti, dve slike. Na prvoj je bi­la prikazana "Tradicija Dana zahvalnosti kakav čekaju strani fanatici". Ne-američki kečeri, ružni i iskeženih zuba, prete

Banalni nacionalizam 273

jednom američkom ćuranu, obavijenom trakama i zvezdica-ma. Druga je prikazivala "Tradiciju Dana zahvalnosti kakav čekaju svi Amerikanci": nasmejani, dobroćudni Amerikanci slade se ćuranom koji je zakićen japanskom zastavom. Ta­kve ideje daleko putuju. Svetska kečerska federacija gosto­vala je u britanskoj Nacionalnoj areni u septembru 1993-godine. Dobro poznate likove bodrila je, ili im zviždala, pu­na dvorana gledalaca, medu kojima je, kao obično, bilo sra-zmerno mnogo više žena i porodičnih grupa nego što je to uobičajeno na 'pristojnim' sportskim priredbama. U glav­nom meču Jokozuna (ogroman, mračan i veoma japanskog izgleda) borio se sa Džimom Daganom zvanim 'Testera' (ve­dar, manji, priprost Amerikanac). Gomila je ispravno protu­mačila simbole dobrote i zloće. Jokozuna i njegov mena­džer, koji je nosio zastavu Japana, ušli su u ring praćeni zvi­žducima i glasnim negodovanjem. Dagan je, mašući američ­kom zastavom, prostački podvriskivao i dirigovao gledaoci­ma dok su ovi oduševljeno skandirali 'Ju-Es-Ej'5.

Što se Hogana tiče, on je posle svojih pobeda stigao i do Holivuda. Njegovi filmovi po pravilu imaju povišen stepen mahanja zastavom. U filmu "Gospodin dadilja", glavni junak udružuje svoju mišićavu muževnost s poslovima dadilje. Ču­vanje dece nije jedino zanimanje glavnog junaka. Film ga pri­kazuje i kako se bori da dođe do jednog veoma važnog mi-kročipa za protivraketnu raketu, tako da 'oni' više nikada ne budu u mogućnosti da 'nam' objave rat. Ko su 'oni' ostaje neobjašnjeno, ali neprijateljski likovi govore s jakim nemač-kim naglaskom. Ko su 'mi' je očigledno, a 'mi' smo, kao uvek, moguće žrtve kukavičkog napada, nikada napadači.

Kečerski svet nema više prostu naivnost koja je privu­kla Barta. Preterivanja i plitka nerealnost današnjeg profe-

5 Engleski izgovor skraćenice USA. - Prim. prev.

274 Postmodernost i identitet

sionalnog keča čine ga prevashodno postmodernim spek­taklom. Ako je to tako, onda i keč ilustruje ideološka ogra­ničenja slobodnog protoka slika u postmodernizmu. Nisu mogućne sve kombinacije. Nezamislivo je da američki gle­daoci zvižde herojskim nosiocima američke zastave, jer pripadnost američkoj naciji je tu semantički znak šušte dobrote. Igračke u obliku ringa opremljene su širom sveta američkom zastavom; nijedna druga zastava se ne prilaže uz igračku. Mogu li gledaoci u SAD skandirati 'Džej-Pen'6

kao što strana publika skandira 'Ju-Es-Ej'? Otkud bi svet svetskog keča mogao u središtu imati bilo koju drugu na­ciju? I kako bi taj svet svetova mogao biti bez nacionalnog obeležja u svom predstavljanju hipermoralnosti?

Razume se, profesionalni keč je samo pastiš; on nema intenzitet 'pravih' sportova; on se shvata kao predstava, kao zabava. Ali u tome i jeste stvar. Te zastave i isticanje odanosti nisu bezazleni. Ako je proizvod globalizovan (međunarodna publika, igračke s kečerima rađene u Kini, satelitski prenosi), onda je takva i poruka. To nije svet američkog keča: to je američki svet keča prikazan kao ceo svet keča. Kao što je Bart shvatio, svet keča može imati smisla jedino ako su njegova značenja, preuveličana do parodije, već poznata. Svet svetskog keča koristi poznate ideje: on ne stvara svoju agresivnu hipermuževnost niti svoj nacionalizam. A uveličavajući poznato, on pokazuje koliko je u stvari banalan i koliko globalan taj američki svet svetova. Na taj način, ta pantomima nosi jednu širu poruku, ili pre ključ za razumevanje globalizovanog nacio­nalizma, koji nam je danas toliko poznat.

6 Engleski izgovor reči Japan. - Prim. prev.

FILOZOFIJA U SLUŽBI IDEJE PAX AMERICANA

Banalni nacionalizam ima nenametljiv ton i u priguše­nom je ključu. U rutinskim postupcima i svakodnevnim diskursima, naročito onim u masovnim medijima, ideja nacije se redovno ističe. To se može činiti čak i u dnevnim izveštajima о vremenskim prilikama. Zahvaljujući takvom isticanju, konsolidovane nacije se reprodukuju kao nacije, a njihovi građani se neosetno podsećaju na svoj nacional­ni identitet. To banalno isticanje čini temelje onog oseća­nja pripadnosti koje tie pretvara u domovinu. Stalna deik­sa osigurava da 'mi' stalno igramo na domaćem terenu. U skladu s time, igralište se stalno zaliva i dubri, da bude uvek spremno za nagle i ogorčene okršaje koji povreme­no izbijaju. Istovremeno, globalni nacionalizam Sjedinje­nih Država se, kao što je rečeno u prethodnom poglavlju, ističe širom sveta. To ponekad dobija grubo prenaglašene oblike kao u profesionalnom keču, ali postoji i neprekid­na deiksa u prigušenom ključu, koja stalno smešta Sjedi­njene Države u središte pozornice u svetu nacija.

Može se postaviti pitanje: čini li isticanje te vrste ono što bi se moglo nazvati 'ideologijom? To su neosporno, moglo bi se reći, samo navike mišljenja i nevezani klišei diskursa. Za razliku od toga, ideologije imaju svoju inte­lektualnu dimenziju: one ne sadrže samo trenutne reakci-

276 Filozofija u službi ideje Pax Americana

je nego i teorije. Analitičari koji su kritički ispitivali i na­stojali da objasne delovanje ideologije obraćali su veliku pažnju na istorijsku ulogu filozofije. U jednoj često citira­noj frazi iz prvog dela Nemačke ideologije, delu u kojem je izraz 'ideologija' prvi put upotrebljen u svom moder­nom kritičkom smislu, Marks i Engels kažu da su "ideje vladajuće klase u svakoj epohi vladajuće ideje" (1970, str. 64). Ideje koje su Marks i Engels imali na umu nisu bile ideje koje su se mogle naći u novinskim uvodnicima ili sportskim vestima; to sigurno nisu bile ideje odražene u stavovima profesionalnih kečera. Marks i Engels su imali na umu filozofske ideje. Oni su podrobno iznosili mišlje­nje da su ograničenja hegelijanizma odgovarala društve­nim uslovima u kojima je ta filozofija nastala i koje je ona, sa svoje strane, implicitno pravdala. Takvim razmišljanjem Marks i Engels su ukazali na to da filozofija obavlja jedan ideološki zadatak: ona formuliše apstraktna, opšta načela koja, u stvari, izražavaju i prikrivaju posebne interese vla-dajućih grupa.

Na prvi pogled izgleda da velika tradicija filozofije ne­ma mesto u banalnom nacionalizmu. U stvari, mogli bi­smo se zapitati da li banalni nacionalizam uopšte može imati neki filozofski vid: njegov znak raspoznavanja je ba­nalnost, koja, čini se, poriče svaku teorijsku svest. Banalni nacionalizam se javlja u meteorološkim izveštajima, na stranicama sa sportskim vestima i visi mlitavo na zastava­ma ispred benzinskih pumpi. Ali on se tu i ne završava. Nacionalizam se banalno javlja i u recima političara, koji upućuju 'nama' svoje klišee о 'naciji' i о 'društvu'. Njihove reči imaju intelektualne odjeke. Ako političari redovno poistovećuju 'naciju' i 'društvo', govoreći kao da se ne mo­že ni zamisliti neki drugi oblik zajednice osim nacije, onda za to postoje paralele u klasičnim sociološkim teorijskim

Banalni nacionalizam 277

razmatranjima. Kao što je pokazano u prethodnim pogla­vljima, visoko intelektualna sociološka teorija se u pogle­du tog pitanja podudarila s banalnim jezikom politike i žurnalizma. Takve podudarnosti ne pokazuju same po se­bi da banalni nacionalizam ima neprekinutu intelektualnu tradiciju. Pitanje koje treba postaviti jeste da li se razrađu­ju filozofske ideje koje odgovaraju vremenima banalnog nacionalizma: ili, da budemo određeniji, da li postoji neka nacionalistička filozofija za novi svetski poredak u kojem jedna nacija nastoji da ostvari političku i kulturnu hege­moniju?

Ako ovo vreme ne stvara nikakvu ideologiju te vrste, onda to odsustvo može biti značajno. Analitičari ideologi­je često gledaju na filozofiju kao na neku vrstu vetrokaza koji teorijski ukazuje na smer buduće prakse. Zastupnici leze postmodernizma mogli bi tvrditi da odsustvo bilo ka­kve filozofije banalnog nacionalizma možda pokazuje da su prošli uslovi u kojima su stvarani nacionalizam i nacio­nalističke ideje. U tom slučaju, položaj vetrokaza predska-zuje postmodernu budućnost u kojoj su nacije i nacional­ne države skoro potpuno odumrle. Sve što još danas po­stoji su navike i refleksi banalnog nacionalizma. Kada jed­nom nacionalizam postane banalan, onda je to znak da istorija kreće drugim pravcem, koji filozofija već predska-zuje.

Teoretičari postmodernosti su proglasili smrt filozofije u njenom starom ruhu. Više nisu mogući veliki meta-narativi i stari sistemi istine: ukazuje nam se svet razigranog mnoštva narativa. Neki kritičari tvrde da se u toj razigranosti kriju ideološki interesi. Oni otkrivaju da se između redaka antifi-lozofskih filozofija posebni uslovi Zapada prikazuju kao op­šte, globalno stanje. Takvi kritičari govore da teza postmo­dernizma pretpostavlja shemu društvenog razvoja od prein-

278 Filozofija u službi ideje Pax Americana

dustrijalizacije do modernosti, a potom do postmoderno­sti. Ta shema, po mišljenju kritičara, odgovara putu kojim su išle bogate nacije Zapada (videti, na primer, kritičke pri­kaze u Bhabha, 1992; Franco, 1988; Slater, 1994; Spivak, 1988). Takvi kritičari ukazuju na to da slavljenje postmo­dernosti i njegove navodne kulture raznolikosti predstavlja de facto slavljenje Zapada i njegove navodne kulturne sofi­sticiranosti. Na neke delove sveta koji ne pokazuju postmo-derna svojstva, kao što je osiromašeni Jug, gleda se kao na zaostale. Tako teorija postmodernosti, uprkos prividnom veličanju raznolikosti, često pokazuje težnju da nezapadne glasove žigoše kao drugorazredne.

Potrebno je ići i dalje da bi se utvrdili nacionalistički elementi u postmodernističkim teorijskim razmatranjima. Pitanje koje se postavlja jeste da li neka od antifilozofija postmoderne filozofije ima nacionalističku dimenziju, fik> zofiju koja sadrži odjeke banalnog nacionalizma svako­dnevnih rutina. Da bi se neka filozofija označila kao antifilozofija, trebalo bi da poseduje sledeće četiri karakte­ristike:

1. Ona treba da odobrava ili pravda takozvani novi, globalni poredak, bez obzira na to da li se taj poredak naziva 'postmoder-nim'. To znači da ona ne treba da bude ona vrsta romantične, konzervativne filozofije koja je zagledana u neko prošlo doba 'pravih nacija' i koja samim tim kritiku je sadašnje doba odumira­nja nacija.

2. Takva filozofija bi trebalo da obuhvati pojam nacije, mada ga ne bi morala i otvoreno pravdati. Kao što banalni vid nacionalizma nalaže, načelo nacije bi trebalo pre smatrati nečim što se samo po sebi razume nego hvaliti. Tako bi se pretpostavke načela nacije čvrsto vezivale uz takvu filozofiju, kao što se vezuju uz banalne go­vore političara i svakodnevne novinske tekstove. Time što će na nacionalizam gledati kao na nešto što se samo po sebi razume, a ne pravdati njegove principe, takva filozofija će moći da poriče via-

Banalni nacionalizam 279

stiti nacionalizam. Takva filozofija može tvrditi da pripada globali-zovanom postmodernom svetu, prećutno prihvatati postojanje na-

cija u ovom svetu i ne predlagati da se taj vid sveta promeni. 3. Pošto shvati nacionalizam kao nešto što se samo po sebi razu­

me, ta filozofija ne treba da na sve nacije gleda podjednako. Ako će filozofija sadržavati odjeke tekućeg vremena, onda bi trebalo da

se jedan glas čuje više od drugih. Sjedinjenim Državama treba i u filozofskom smislu dodeliti posebno mesto, kao što Sjedinjene Dr­žave tvrde da im pripada poseban globalni položaj u novom po-retku. To dodeljivanje posebnog mesta Sjedinjenim Državama tre­ba, međutim, da prati izvesna dvosmislenost. U politici hegemoni­je, posebno i opšte se poistovećuju, pa američke vođe, predsta­vljajući interese nacije, tvrde da predstavljaju i opšte interese, i obrnuto. Dvosmislenosti takve antifilozofske filozofije mogle bi da posluže kao idealno ruho za ideologiju koja treba da porekne i svoj univerzalizam i svoj partikularizam.

4. Ako je ta filozofija namenjena sadašnjem vremenu, ona ne neba da bude nejasna. Gramši je primetio "svaka filozofija se po pravilu prihvata u prilično ograničenoj sredini (sredini intelektu­alaca)" (Gramsci, 1971, str. 330 napomena). On je primetio i da hegemonističke filozofije izražavaju etiku koja teži da izađe iz uskog sveta filozofije u širi svet zdravog razuma. U današnjim uslovima sticanja slave, u kojima političar predstavlja znameni­tost, filozof koji izražava tekuće raspoloženje ne treba da izraža­va gledišta koja se u štampanom obliku mogu pojaviti jedino u teško razumljivim časopisima kakve čita samo nekolicina njego­vih kolega. Takav filozof bi u najmanju ruku trebalo da piše za veći krug intelektualaca, a da se povremeno preko medija obraća i javnosti izvan kruga intelektualaca.

Može se primetiti da filozofija Ričarda Rortija ispunjava te kriterije. Njegova filozofija je usklađena s tekućim vreme­nom; ona nekritički prihvata pojam nacije; Sjedinjene Drža­ve su postavljene u deiktičko središte njegovog tekstualnog i filozofskog univerzuma; i najzad, Rorti uživa u onoj vrsti slave koja izaziva zavist njegovih univerzitetskih kolega.

280 Filozofija u službi ideje Pax Americana

Mudrac za doba bez vere

Ričard Rorti naglo stiče onu vrstu slave koja je obično rezervisana za francuske philosophes. On je jedan od ma­lobrojnih mislilaca koji pišu na engleskom jeziku, a kojeg branioci postmodernizma smatraju vrednim navođenja uz kultne evropske veličine kao što su Fuko, Derida i Bodri-jar. On je, na primer, opisan kao "jedan od najznačajnijih američkih filozofa postmodernog pokreta" (Harvey, 1989, str. 52), a njegovo delo je nazvano "daleko najsimptoma-tičniji izraz tekućeg duhovnog preusmerenja" (Bauman, 1992a, str. 82). Kristofer Noris je s više kritičnosti prime­tio da "Rorti nesumnjivo pliva niz kulturnu maticu uprkos svojoj sklonosti...da uporno ponavlja istu ideju, kao da se bori protiv ogromnog i skoro nepomerljivog tereta javnog mnjenja" (Nortis, 1993, str, 285). Rortijeva slava se širi iz-,, van uskog kruga profesionalnih filozofa. Kada je 1993. godine došao u Britaniju, Guardian mu je posvetio pose­ban članak. Autor članka je tvrdio da se može pokazati da se "za nas koji živimo u doba koje je izgubilo veru u Boga, u napredak nauke, ili u bilo koju od velikih Istina, može pokazati da je fin-de-siecle našao svog najsavršenijeg filo­zofa u Rortiju". Tekst je bio naslovljen "Mudrac za doba bez vere" (Guardian, 26. februar 1993).

U ovim i drugim pohvalama Rorti se slavi kao nešto više od pojedinačnog pripadnika akademskog sveta; on postaje -predstavnik svog i 'našeg' vremena. I kritičari imaju takav stav prema Rortiju, pa njegovu filozofiju vide kao sažet izraz tekućih ideoloških strujanja. Roj Baskar, koji je veći deo svoje knjige Filozofija i ideja slobode posvetio kritici ame­ričkog filozofa, postavlja pitanje "Zašto Rorti?". Baskar odgo­vara na svoje pitanje tvrdnjom da Rortijeva filozofija sa svo­jim antirealizmom i veličanjem ironije "pruža ideologiju za

Banalni nacionalizam 281

intelektualne japije dokone elite - intelektualne japije, koje niti muče brige niti su opterećeni radom" (Bhaskar, 1992, str. 134). Teri Iglton u sličnom tonu tvrdi da će u Rortije-vom idealnom društvu "intelektualci biti 'ironisti' koji imaju prikladno snishodljiv, opušten stav prema svojim verovanji-ma, dok će mase ... nastaviti da pozdravljaju zastavu i da ži­vot shvataju ozbiljno" (Eagleton, 1991, str. 11). Šoter govori о "ljutnji i preziru" s kojima se na levici gleda na Rortijeve spise (Shotter, 1993a, str. 41). Feministički kritičari, kao što je Nensi Frejzer (Fraser, 1989) optužuju Rortija što ne pri­znaje da polazi od patrijarhalnih pretpostavki. Ričard Bern-stin iznosi mišljenje da je Rorti bio teoretičr Hladnog rata (Bernstein, 1987), a Barouz ga optužuje da se "suviše lako ljuti" (Burrows, 1990, str. 337). Sam Rorti piše "omiljen na­ziv levičara za mene je 'samozadovoljan', a desničara 'neod­govoran'" (Rorty, 1993a, str. 43).

Može se primetiti da je Rorti u velikoj rneri figura svog vremena, ali ne sasvim u onom smislu u kojem ga neki kritičari prikazuju. Da Rorti nudi neku preoblikovanu ver­ziju ideologije Hladnog rata, njegov bi značaj opadao. Po­sle propasti sovjetskog carstva, američka spoljna politika više ne mora da se zasniva na nepomirljivom antimarksi-zmu. Strah od komunizma ulivao je političarima iz vreme­na Hladnog rata, kao što su Regan ili Buš, osećanje da su na moralno ispravnom putu. Sada, novo doba - s mladim licem u Beloj kući - nudi blažu retoriku, u kojoj je razbo­rita sumnjičavost udružena s istraživanjem daljih moguć­nosti za ostvarenje globalne Pax Americana.

Rortijeva filozofija daje izraz tom raspoloženju sa svo­jim ironičnim ikonoborstvom i odbacivanjem starih gla­sno nametanih izvesnosti. Ipak, ona sadrži i hegemoni-stičke stavove koji odgovaraju ovim takozvanim postmark-sističkim, postideološkim, postmodernim vremenima.

282 Filozofija u službi ideje Pax Americana

Ključ za to leži u nacionalizmu posebne banalne, priguše­ne vrste, koji je uprkos tome duboko nacionalistički. U tom pogledu, Iglton ima pogrešnu predstavu о Rortiju. Ne podstiču se samo mase da pozdravljaju zastavu; na to se podstiču, i pored sve njihove ironije i sofisticiranosti, i kosmopolitski intelektualci. U stvari, i sami filozofski tek­stovi se mogu shvatiti kao neka vrsta zastave. Samo po se­bi je značajno da sofisticirani kritičari koji smatraju da je Rortijeva filozofija odraz svog vremena mogu prevideti njenu nacionalističku dimenziju. To pokazuje koliko naci­onalizam može biti neuočljiv zato što smo toliko navikli na njega; nacionalizam je očigledan, ali i nevidljiv zbog svoje očiglednosti. Sve se to, kao što ćemo pokazati, vidi u Rortijevom delu. Njegovo postmodernističko, antifilozof-sko filozofiranje ne odražava toliko putanju Minervine so­ve, koja mudro izleće u suton nacionalizma; ono je pre putanja Ujka Samovog gologlavog orla, koji preleće preko zemljine kugle kad god mu se prohte.

Poziv na patriotizam

Da počnemo s člankom u jednim američkim novina­ma. Trinaestog februara 1994. godine New York Times je na jednoj od unutrašnjih strana doneo kratak tekst u kojem se pozivalo na veće rodoljublje. Nije to bio neki na-" ročito dobar članak, ali on u nekim svojim pojedinostima pokazuje da filozofija nije ograničena na stručne časopise. Ona se može koristiti i da se od intelektualaca zahteva da podignu ruku u znak patriotskog odavanja pošte zvezdica-ma i prugama.

U prvoj rečenici tog članka izjavljuje se da se "većina nas još uvek identifikuje sa svojom zemljom, uprkos gnevu koji

Banalni nacionalizam 283

možda osećamo zbog kukavičluka i korumpiranosti vlade, i uprkos duboke ožalošćenosti zbog onoga što se čini najsla­bijima i najsiromašnijima medu nama". U sledećoj rečenici prelazi se s identifikovanja na ponos: "Ponosimo se što smo građani samostvorene, samopreobražavajuće, postojane konstitucionalne demokratije." U poslednjoj rečenici prvog pasusa uvodi se ime zemlje, s kojom se, kako se tvrdi, veći­na 'nas' identifikuje: "Mi mislimo da Sjedinjene Države ima­ju slavne - mada potamnele - nacionalne tradicije". Naslov članka bio je 'Nepatriotska akademija', a u krupnom podna­slovu se izjavljivalo: 'Potreban nam je naš nacionalni identi-let'. Nije bilo nikakve deiktičke zabune: 'mi' smo Amerikan­ci, 'ovde' u Americi, 'naša' domovina. Američki autor se obraćao čitaocima kao sunarodnicima.

Kao što se videlo po naslovu, cilj članka bila je kritika nepatriotskih elemenata u 'našoj' naciji. Posebna meta bila je intelektualna levica "na koledžima i univerzitetima, u akademskim ustanovama koje su postale svetilišta levičar-skih političkih gledišta". Tog pisca je brinulo "što se u vezi s tom levicom postavlja jedan problem: ona nije patriot­ska". Pisac je išao stazom koju su dobro utabali oni čija se kritika levice zasniva na veličanju patriotizma. U ovom slu­čaju, međutim, pisac nije tvrdio da govori u ime patriot­ske desnice, a nije potezao ni kartu patriotizma na njoj svojstven način.

Svojim uvodnim recima о kukavičluku vlade i о siro­mašnima, pisac je zauzeo položaj u liberalnom kampu. On je tvrdio da govori kao prijatelj levice i odavao je pri­znanje levici što brine о onima "s kojima se nepravično postupa u našem društvu". Tom svojom brigom levica do­prinosi da "naša zemlja postane mnogo bolja, tolerantnija i civilizovanija". Prvo lice množine treba shvatiti ne samo kao nacionalno 'mi'; to 'mi' smo i onaj uviđavni, liberalni

284 Filozofija u službi ideje Pax Americana

deo nacionalnog 'nas'. 'Mi' smo ti koji se brinemo о nejaki­ma i ubogima; i 'mi' (piščevo 'mi') tvrdimo da govorimo u ime svih 'nas' patriotskih Amerikanaca. Na taj način pisac, pošto se retorski distancirao od patriotske desnice i poka­zao svoje liberalne akreditive, pribavlja retorsku podršku za napad na svoju metu - nepatriotsku levicu.

Tekst ponosno i patriotski podiže nacionalnu zastavu u ime dobrote, tolerancije i reformi. Trebalo bi da levičari shva­te da se "nacija ne može reformisati ukoliko se ne ponosi so­bom". Ne bi trebalo da multikulturalizam, uključujući i onu vrstu politike identiteta о kojoj je bilo reči u prethodnom poglavlju, deli naciju, jer "nema neuskladivosti između uva­žavanja kulturnih razlika i američkog patriotizma". Levica ne pokazuje takav patriotizam zato što "odbacuje ideju na­cionalnog identiteta i osećanje nacionalnog ponosa".

Retorika tog izlaganja se poziva na zajednička patriotska osećanja koja treba suprotstaviti opasnim i ne mnogo raz­boritim intelektualcima. Za ubeđivanje su dovoljne često ponavljane fraze, a ne dokazi. U poslednjem pasusu pisac tvrdi "nepatriotska levica nije nikada ništa postigla". Taj stav je iskazan kao da će čitaoci prepoznati njegovu očiglednu istinitost: dokazi nisu potrebni. I tako autor prelazi na zavr­šnu tvrdnju: "Levica koja ne želi da se ponosi svojom ze­mljom neće imati nikakav uticaj na politiku te zemlje i vre­menom će postati predmet prezira". Retorika se lukavo iz-menila. Više nije u pitanju sudbina 'naše' zemlje, Sjedinje--nih Američkih Država. Zaključak je izrečen kao opšti zakon, koji je primenljiv na bilo koju zemlju i bilo koju levicu. Svu­da - u svim nacijama - potreban je patriotizam. To se tvrdi kao da je u pitanju zakon zdravorazumskog mišljenja.

Pisac izlaže shvatanja iskazivana mnogo puta ranije, po­nekad sa žešćom političkom oštricom, a ponekad u sličnom tonu duboke zabrinutosti. Ta retorika sadrži niz poznatih

Banalni nacionalizam 285

banalnih svojstava. Na primer, smatra se da se samo po sebi razume da je postojanje nacija prirodno. 'Društvo', 'nacija' i zeml ja ' se koriste kao sinonimi. 'Naše društvo' može nepra­vedno postupati prema nekima, ali levica, time što vodi kampanju protiv toga, pomaže da se 'naša zemlja' reformi-še 'Mi' treba da se ponosimo što pripadamo demokratiji i neba da se identifikujemo s tradicijama Amerike. U takvim tvrdnjama se pretpostavlja da nacionalna država daje osnov za demokratiju. Implicitno se podvlači razlika između 'patri­otizma' i 'nacionalizma'. Patriotizam je poželjna odlika: pri opisivanju te odlike, reč 'nacionalizam' se izbegava. Autor, međutim, priznaje da patriotski ponos može otići u nepo­željnu krajnost. Tada se u tekstu prvi i jedini put javlja reč 'nacionalizam': "takav ponos ponekad dobija vid arogant­nog, ratobornog nacionalizma". Ta razlika između naciona­lizma i patriotizma, koja je, kao što je pokazano u trećem poglavlju, tipična za mnoge sociološke spise, javlja se ovde kao da je očigledna i opšteprihvaćena. Staviše, čini se da reč 'nacionalizam' 'prirodno' privlači te kritičke prideve (arogantan', 'ratoboran'), koje 'patriotizam' izbegava. Autor ne objašnjava zašto pravi tu razliku između 'patriotizma' i nacionalizma', nego je koristi skoro uzgred, kao da je u pi­tanju nešto što je opšte prihvaćeno.

Do sada nije bilo ničeg čisto filozofskog u vezi s tim člankom. Postoje, međutim, i neke druge karakteristike. Pisac, govoreći о američkim tradicijama s kojima 'mi' treba da se identifikujemo, posebno pominje, kao što se moglo i predvideti, figuru Martina Lutera Kinga. On pominje i manje očigledne heroje: filozofe Džona Djuija i Ralfa Vol-da Emersona. Tekst tako poziva intelektualce da se pono­se američkom tradicijom u filozofiji.

To uvođenje teme filozofije i nije neočekivano, s obzi­rom na to da je pisac Ričard Rorti. Tu, na stranicama New

286 Filozofija u službi ideje Pax Americana

York Times-а., filozof ­ proslavljeni mudrac 'našeg' doba ­maše svojom nacionalnom zastavom. A u ime patriotizma on maše i zastavom američke filozofije. Ako se ima u vidu to uplitanje filozofije u Rortijevo izlaganje, ima mesta po-dozrenju da taj patriotski poziv nije stvar neke privatne opsednutosti, nezavisne od profesionalnih interesa. To ni­je nešto što goni Rortija, privatnog građanina, da piše u novinama, dok se jedan drugi Rorti, filozof, nosi s nekim drukčijim problemima u časopisima kao što su Metafizič­ki pregled ili Akta Aristotelovskog društva. Čovek podo-zreva da su te dve ličnosti sjedinjene: da možda postoji sklad između Rortijeve filozofije distancirane, postmoder-ne ironije i poziva za više patriotizma američkog tipa. Ako u onom prvom neki analitičari vide filozofiju tekućeg vre­mena, a ako njene ključne teme obuhvataju nacionalizam, onda to samo po sebi otkriva stvarnu snagu američkog na­cionalizma.

Složeni nacionalizam

Ako Rortija treba videti kao nacionalistu koji se zalaže za Pax Americana, onda to nije nacionalizam koji se kon­vencionalno prepoznaje kao 'ekstreman'. Rorti nije ro­mantičarski konzervativac koji rekonstruiše herojsku naci­onalnu prošlost, niti bi se Rorti ikako mogao zamisliti kao pristalica 'etničkog čišćenja' koje veliča 'čistu' rasu. Njegovi pogledi ne pripadaju onoj vrsti nacionalizma koje njegov članak u New York Times-u implicitno razlikuje od 'patrio­tizma'. Njegov nacionalizam je od one banalne vrste koja poriče vlastiti nacionalizam, ali zateva odanost nacional­noj državi, 'našoj' naciji. To je nacionalizam koji zamišlja da je 'naša' nacija tolerantna i nenacionalistička: 'drugi' su

Banalni nacionalizam 287

fanatici i zastupnici etničkog čišćenja. Kao što se nastojalo pokazati u prethodnim poglavljima, takva shvatanja su ra­širena u svim savremenim zapadnim demokratijama. Pori-canje 'našeg' nacionalizma je nacionalističko, jer je deo na­še prihvaćene predstave о 'nama', demokratskoj, tolerant­

noj i razboritoj naciji, koja s punim pravom boravi u 'svo­

joj domovini.

Još je jedan razlog zbog kojeg posebni nacionalizam Pax

Americana može imati složenu retoriku. Nacija koja teži da

vodi druge nacije sveta ne može ostavljati utisak da govori sa­

mo za sebe ­ ona mora govoriti u ime celog sveta. Ako treba

mahati zastavama u međunarodnom smislu, njima se mora mahati za 'sve nas'. Može se očekivati složena retorika hege­monije: stvar za koju se zalaže neka nacija koja zamišlja da nije nacionalistička i želi da predstavlja glas sveta mora iz­gledati kao da je iznad uskog nacionalizma. Posebno i op­šte će biti udruženi, kao što su bili udruženi u New York Times-u, koji se glatko - skoro nesvesno - prebacio iz 'na­šeg' posebnog patriotizma u opštu poželjnost patriotizma.

Rortijevi filozofski tekstovi mogu se videti kao zastave nacionalizma Pax Americana u novom globalnom poret­ku. Mogu se pomenuti dva vida, kao rezime izlaganja koje će uslediti. A tome se može dodati i jedna treća napomena kao uvod u glavno razmatranje.

1. Prihvatanje sveta naci ja . Rorti je oštro kritikovao, naroči­to u svojoj knjizi Eventualnost, ironija i solidarnost (1989) , uni-verzalističke tendencije filozofije prosvećenosti. On tvrdi da mo­ral i politika ne treba da se zasnivaju na idejama о 'opštoj ljud­skoj prirodi', nego da treba da polaze od posebnih zajednica ili društava. To u savremenom svetu znači da načelo nacije treba da zadrži svoj značaj. Napuštanje prosvetiteljskog sna о opštoj ljud­skoj prirodi podrazumeva u Rortijevim spisima prihvatanje sada­šnjeg podeljenog sveta nacija.

288 Filozofija u službi ideje Pax Americana

2. Propagiranje američkog načina života. U Rortijevim tekstovima se retorski konstruiše globalna američka hegemonija posrednim preporučivanjem da pragmatični, neideološki glas Amerike treba da bude glas 'svih nas'. U osnovi tog nacionalizma postoje 'ideološke dileme' (Billig et al., 1988). On se ne srne po­kazati suviše nacionalistički, a ipak ne može biti ni suviše univer-zalistički, jer mora braniti 'nas' i 'naš' način života. Otuda u Rorti-jevoj slobodoumnoj, liberalnoj filozofiji dolazi da izvesne retor-ske neodređenosti, pa čak i zamagljivanja, kada je reč о naciji.

3. Intelektualna kreativnost. Baviti se ovakvim razmatranji­

ma ne znači poricati Rortijevu kreativnost kao filozofa. To ne znači ni tvrditi da njegova filozofija ne sadrži mnoga dopadljiva svojstva. Rortijevo osećanje za humanost, jasnoća njegovih spisa i njegova spremnost da se uhvati u koštac s ozbiljnim političkim problemima zaslužuju velike pohvale. U stvari, upravo zbog du­bine i originalnosti njegove misli i zbog toga što se u svom pisa­nju ne povlači iza tekstualnih barikada neiskrenog žargona, Ror­tijevo delo i ima značaj koji mu se pridaje. Ono dodiruje strune koje imaju širi odjek; da nije tako, Rorti ne bi bio veličan kao mudrac ovog vremena.

Početi od mesta na kojem se mi nalazimo

Klasične nacionalističke teorije ne počinju od kartezi-janskog 'ja', koje može biti ego bilo kojeg ljudskog bića. One su, umesto toga, filozofija prvog lica množine. One polaze od grupa i u svom razmatranju istorije grupa izdva--jaju jednu posebnu grupu (naciju ili kulturu) kao bolju od ostalih - 'našu' grupu. I Rorti formuliše filozofiju prvog lica množine. U knjizi Eventualnost, ironija i solidarnost on tvrdi da "moramo početi od mesta na kojem se mi na­lazimo" (Rorty, 1989, str. 198, kurzivu originalu).

I sama Rortijeva retorika prenosi tu osnovnu poruku: prvo lice množine se neprekidno javlja u njegovim teksto-

Banalni nacionalizam 289

vinu. Rortijevo shvatanje 'nas' je neposredno povezano s njegovim antirealizmom, koji je najpotpunije izložen u Fi-lozofiji i ogledalu prirode (1979). Nema apsolutnog zna­nja, tvrdi Rorti: istina ne čeka negde napolju da bude ot­krivena. Svojom uslovnom upotrebom jezika, 'mi' stvara­mo iskaze za koje 'mi' tvrdimo da su istiniti. Uvek mora postojati neko 'mi', jer znanje je uslovno vezano za neku zajednicu. Kao što Rorti primećuje, "sve što se može reći о istini ili racionalnosti svodi se na opise poznatih procedu­ra opravdavanja koje dato društvo ­ naše društvo — koristi na jednom ili drugom području istraživanja" (Rorty, 1987a, str. 42, kurzivu originalu).

I moral je društveni konstrukt. Rorti tvrdi da nema apso-lutnih standarda, kao što su 'sloboda, jednakost i bratstvo", koji se mogu proglasiti kao odgovarajući za ceo ljudski rod. On smatra da treba "da nastojimo da ne želimo nešto što je Izvan istorije i institucija" (1989, str. 189, kurziv u origina­lu). Moralni sudovi dobijaju smisao u odnosu na običaje posebnih zajednica: "suštinsko značenje 'nemoralnog po­stupka' je 'ono što mi ne radimo'" (1989, str. 59, kurziv u originalu). Opet se zapaža Rortijeva retorika: prvo lice mno­žine se ne samo koristi nego se i naglašava.

Osećanje zajedničkog identiteta, ili osećanje da 'mi' znači 'mi', predstavlja preduslov za moral i za racional­nost. Kao što Rorti (1990) kaže: "Ono što se smatra razbo­ritim ili fanatičnim zavisi od grupe pred kojom smatramo da treba da se pravdamo - od korpusa zajedničkih shvata-nja koji određuje na šta se reč 'mi' odnosi" (str. 281) Tako zajednica ima veći značaj od posebnih moralnih, politič­kih ili naučnih sudova. Lojalnost prema zajednici je cilj sam po sebi. Ona se ne može pravdati u odnosu na neka druga načela, jer bi se time pretpostavio neki oblik opšteg morala koji postoji izvan 'naše' zajednice. Otuda 'našem'

290 Filozofija u službi ideje Pax Americana

društvu nije potrebno posebno ozakonjenje jer ono je iz­vor ozakonjenja. Rorti zastupa mišljenje da liberali, kao što je on, treba da nastoje da "ubede naše društvo da je lojalnost prema sebi dovoljan moral i da takvoj lojalnosti više nije potrebna neistorijska podrška" (1991, str. 199).

Filozofija prvog lica množine koja poriče da 'mi' obuhva­ta ceo ljudski rod je, podrazumeva se, i filozofija trećeg lica množine. Ako postoji 'mi', onda moraju postojati i 'oni', od kojih se 'mi' razlikujemo. Po Rortiju, svaka grupa ima svoje osobene karakteristike "koje koristi da stvori predstavu о sebi na osnovu različitosti od drugih grupa" (1991, str. 200). Nacije, dodaje on, spadaju, zajedno s crkvama i dru­štvenim pokretima, u najtipičnije primere. Preko takvih 'efekata suprotnosti' traži se priznanje vlastitog ugleda. Otu­da "osobe ne uživaju ugled zahvaljujući nekoj unutrašnjoj ozračenosti, nego zato što se ti efekti suprotnosti odnose i na njih" (200). Tako Rorti sika svet različitih društava, od kojih svako zahteva odanost svojih pripadnika, svako zastu­pa svoj moral, i svako ističe razlike između sebe i drugih. Ako 'mi' treba da počnemo od mesta na kojem se nalazimo, onda je taj svet posebnih grupa 'naš' svet.

U izlaganju tog stava Rorti menja svoju retoriku. Kao i u članku u New York Times-u, on prelazi s posebnog na opšte. S govora о 'nama' u 'našem' posebnom društvu ili naciji, on prelazi na grupe uopšte. U stvari, on razrađuje opštu socijalnu psihologiju grupa, koja je prilično slična teoriji društvenog identiteta, о kojoj je bilo reči u četvrtom poglavlju. Iznoseći svoje poglede na spone oda­nosti, predstave о sebi i grupnom identitetu, Rorti se osla­nja na psihološke pretpostavke. Tako je 'naša' posebna svest о 'sebi' kao različitim od 'drugih' opisana kao primer nečeg univerzalnog, iako 'mi' poričemo valjanost univer­zalnih iskaza.

Banalni nacionalizam 291

Odbrana etnocentrizma

Nacionalistima XIX veka bi Rortijev opis sveta kao skup razlčitih grupa bio poznat. Oni bi se složili s Rortijevim neodobravanjem prosvetiteljskih ideala, kojima se razlike potiru pozivanjem na opštu prirodu ljudskog roda. U stva­ri, klasični nacionalisti bi ideju "opšte ljudske prirode" smatrali istom takvom izmišljotinom kao i Rorti. Oni bi se složili s njegovim implicitno iskazanim mišljenjem da 'mi' moramo biti lojalni 'svom' društvu i da su druge dužnosti podređene negovanju zajedništva. I odista, oni bi oduše­vljeno dočekali Rortijevo objašnjenje da je njegov stav "et-nocentričan", kao što kaže u svom ogledu "O etnocentri­zmu: odgovor Klifordu Gercu", koji je preštampan u nje­govom delu Objektivnost, relativizam i istina (1991).

Nacionalisti starog kova bi ipak bili zbunjeni načinom na koji se Rorti zalaže za svoje mi'. On izgleda zastupa je­dan ograničen, prilično defanzivan oblik etnocentrizma: "Po mom shvatanju etnocentrizma, biti etnocentričan zna­či jednostavno postupati po vlastitom prosuđivanju" (1987a, str. 43) . Rorti naglašava da treba da se odupiremo iskušenjima kulturnog relativizma. 'Nama' ne treba da bu­de neprijatno da osudimo moralne poglede drugih kao "nepopravljivo sumanute, glupe, podle ili grešne" (1991, str. 203). Imamo pravo što smo skloni da smatramo da su neprijatelji konstitucionalne demokratije "ludi": "Oni su ludi jer su granice zdrave pameti određene onim što mi shvatamo ozbiljno" (1990, str. 288, kurziv u originalu). Лко "počnemo da gubimo svaku sposobnost za moralno ogorčenje, svaku sposobnost za preziranje", onda se "naša svest о vlastitom biću rastače" (1991, str. 203). 'Mi' više ne bismo imali samopouzdanja kada mislimo о 'sebi' kao о 'nama': 'naš' smisao za moral i racionalnost bi se izgubio.

290 Filozofija u službi ideje Pax Americana

društvu nije potrebno posebno ozakonjenje jer ono je iz­vor ozakonjenja. Rorti zastupa mišljenje da liberali, kao što je on, treba da nastoje da "ubede naše društvo da je lojalnost prema sebi dovoljan moral i da takvoj lojalnosti više nije potrebna neistorijska podrška" (1991, str. 199).

Filozofija prvog lica množine koja poriče da 'mi' obuhva­ta ceo ljudski rod je, podrazumeva se, i filozofija trećeg lica množine. Ako postoji 'mi', onda moraju postojati i 'oni', od kojih se 'mi' razlikujemo. Po Rortiju, svaka grupa ima svoje osobene karakteristike "koje koristi da stvori predstavu о sebi na osnovu različitosti od drugih grupa" (1991, str. 200). Nacije, dodaje on, spadaju, zajedno s crkvama i dru­štvenim pokretima, u najtipičnije primere. Preko takvih 'efekata suprotnosti' traži se priznanje vlastitog ugleda. Otu­da "osobe ne uživaju ugled zahvaljujući nekoj unutrašnjoj ozračenosti, nego zato što se ti efekti suprotnosti odnose i na njih" (200). Tako Rorti sika svet različitih društava, od kojih svako zahteva odanost svojih pripadnika, svako zastu­pa svoj moral, i svako ističe razlike između sebe i drugih. Ako 'mi' treba da počnemo od mesta na kojem se nalazimo, onda je taj svet posebnih grupa 'naš' svet.

U izlaganju tog stava Rorti menja svoju retoriku. Kao i u članku u New York Times-u, on prelazi s posebnog na opšte. S govora о 'nama' u 'našem' posebnom društvu ili naciji, on prelazi na grupe uopšte. U stvari, on razrađuje opštu socijalnu psihologiju grupa, koja je prilično slična" teoriji društvenog identiteta, о kojoj je bilo reči u četvrtom poglavlju. Iznoseći svoje poglede na spone oda­nosti, predstave о sebi i grupnom identitetu, Rorti se osla­nja na psihološke pretpostavke. Tako je 'naša' posebna svest о sebi' kao različitim od 'drugih' opisana kao primer nečeg univerzalnog, iako 'mi' poričemo valjanost univer­zalnih iskaza.

Banalni nacionalizam 291

Odbrana etnocentrizma

Nacionalistima XIX veka bi Rortijev opis sveta kao skup različitih grupa bio poznat. Oni bi se složili s Rortijevim neodobravanjem prosvetiteljskih ideala, kojima se razlike potiru pozivanjem na opštu prirodu ljudskog roda. U stva­ri, klasični nacionalisti bi ideju "opšte ljudske prirode" smatrali istom takvom izmišljotinom kao i Rorti. Oni bi se složili s njegovim implicitno iskazanim mišljenjem da 'mi' moramo biti lojalni 'svom' društvu i da su druge dužnosti podređene negovanju zajedništva. I odista, oni bi oduše­vljeno dočekali Rortijevo objašnjenje da je njegov stav "et-nocentričan", kao što kaže u svom ogledu "O etnocentri­zmu: odgovor Klifordu Gercu", koji je preštampan u nje­govom delu Objektivnost, relativizam i istina (1991).

Nacionalisti starog kova bi ipak bili zbunjeni načinom na koji se Rorti zalaže za svoje 'mi'. On izgleda zastupa je­dan ograničen, prilično defanzivan oblik etnocentrizma: Po mom shvatanju etnocentrizma, biti etnocentričan zna­či jednostavno postupati po vlastitom prosuđivanju" (1987a, str. 43). Rorti naglašava da treba da se odupiremo iskušenjima kulturnog relativizma. 'Nama' ne treba da bu­de neprijatno da osudimo moralne poglede drugih kao "nepopravljivo sumanute, glupe, podle ili grešne" (1991, str. 203). Imamo pravo što smo skloni da smatramo da su neprijatelji konstitucionalne demokratije "ludi": "Oni su ludi jer su granice zdrave pameti određene onim što mi shvatamo ozbiljno" (1990, str. 288, kurziv u originalu). Лко "počnemo da gubimo svaku sposobnost za moralno ogorčenje, svaku sposobnost za preziranje", onda se "naša svest о vlastitom biću rastače" (1991, str. 203). 'Mi' više ne bismo imali samopouzdanja kada mislimo о 'sebi' kao о 'nama': 'naš' smisao za moral i racionalnost bi se izgubio.

292 Filozofija u službi ideje Pax Americana

Rorti primećuje da se liberal koji brani etnocentrizam suočava s jednim posebnim problemom: liberalizam bi trebalo da se suprotstavlja etnocentričnoj uskogrudosti. Zar kada nazivamo 'druge' ludim ili lošim, 'mi' ne ispolja-vamo upravo onaj etnocentrizam koji zameramo 'drugi­ma'? Suočeni smo s paradoksom: "Radije bismo umrli ne­go bili etnocentrični, ali etnocentrizam je upravo uverenje da bi čovek radije umro nego prihvatio izvesna zajednička uverenja" (1991, str. 203).

Rortijev odgovor na taj paradoks je da moramo poći od 'sebe'. 'Naš' etnocentrizam je različit, prvenstveno zato što ga 'mi' možemo prepoznati kao etnocentrizam. Dok su drugi uvereni u apsolutnu istinitost svojih uverenja, 'mi' uviđamo da smo kulturno uslovljeni. Kada Rorti uvodi iz­raz 'etnocentrizam' da opiše svoja (ili, pre, 'naša') uvere­nja, on koristi pažljivo smišljenu semantiku: on ukazuje i na jedan ekstremniji etnocentrizam (onaj kojem se 'mi' su­protstavljamo). Na primer, on tvrdi da "reći da moramo biti etnocentrični može izazvati podozrenje, ali to će se desiti samo ako etnocentrizam poistovetimo s tvrdoglavim odbijanjem da razgovaramo s predstavnicima drugih za­jednica" (1987a, str. 43) . 'Naša' kultura podstiče toleranci­ju, a "medu neprijateljima koje ona satanizuje su zli etno-centrici - ljudi koji nastoje da tu toleranciju umanje" (1991, str. 204).

Rortijevim priznanjem 'našeg' etnocentrizma retorski-se postižu tri stvari. Prvo, on kaže da je etnocentrizam ne-izbežan: 'mi' (svako, svi ljudi) moramo početi od 'svoje' posebne grupe, od onoga kako 'mi' vidimo stvari. Izjavlju­jući da smo svi 'mi' etnocentrični, Rorti iznosi upravo onu vrstu tvrdnje о opštoj ljudskoj prirodi koju zamera pro­svetiteljskim filozofima. Dok su ti filozofi pretpostavljali da je ljudska priroda usavršiva, Rorti smatra da je 'naša'

Banalni nacionalizam 293

neusavršivost činjenica. Njihovo verovanje u opštu usavrišivost za Rortija predstavlja problem, ali ne i njegovo vlastito verovanje u opštu neusavršivost. Drugo, Rorti isti­če 'našu' (zapadnu) uverenost da smo tolerantni, jer 'naš' etnocentrizam je širokogrud: 'mi' uviđamo 'svoja' ograni­čenja; mi' smo ljudi koji su podozrivi prema tvrdoglavom etnocentrizmu, itd. Treće, izlažući to, Rorti poredi 'nas' s 'drugima' u 'našu' korist.

Na taj način priznata etnocentričnost (koja je istovre­meno i lukavo poreknuta etnocentričnost) omogućava nama' da hvalimo 'sebe', a da osuđujemo 'druge'. S obzi­rom na to da svi moramo biti etnocentrici, 'mi' smo najbo­lji medu entocentricima. Na poslednjoj stranici svoje knji­ge Uslovnost, ironija i solidarnost, Rorti ukazuje na po­trebu da ispoljimo solidarnost sa 'svojom' zajednicom. Лко je to etnocentrizam, onda "ono što skida kletvu s tog etnocentrizma" jeste to što smo 'mi' "narod koji je vaspitan da bude podozriv prema etnocentrizmu" (1989, str. 198). Razlika između 'našeg' razboritog etnocentrizma i 'njiho­vog' tvrdoglavog etnocentrizma može se drukčije nazvati razlikom između 'patriotizma' i 'nacionalizma', ili između nužnog ponosa' i'preteranog ponosa'. 'Naš' ponos je, razu­me se, i patriotski i nužan. Pošto je takav, 'mi' se možemo ponositi 'svojim' ponosom. 'Mi' se možemo dičiti "izuzet­nim ugledom našeg liberalnog društva" i možemo se "po­nositi što smo građanski liberali, što smo deo jedne velike tradicije, pripadnici kulture koja nije beznačajna" (1991, str. 206 i 203). Možemo se ponositi 'sobom' jer 'mi' nismo ona vrsta ljudi koja se ponosi 'sobom'.

Uprkos svoj svojoj uglađenoj sofisticiranosti, Rortijevo izlaganje je slično onim uobičajenim glasovima nacionali­zma koji govore о tome kako tolerantne 'nas' sa svih stra­na opsedaju netolerantne horde. Razume se, niko nije sa­

294 Filozofija u službi ideje Pax Americana

vršen, ali 'mi' se možemo ponositi time što nismo toliko loši kao ostali. Uostalom, 'mi' znamo 'svoja' ograničenja, za razliku od onih sumanutih i zlih koji se gomilaju izvan na­ših granica. Da, vreme je da stanemo u odbranu 'nas' sa­mih, uprkos svemu što govore oni pametnjakovići levičari. A kad je već reč о tome: krajnje je vreme da oni pokažu

malo bar pristojnog poštovanja za zastavu.

'Mi' i sintaksa hegemonije

Mada Rorti govori opširno о 'nama', nije sasvim jasno ко su to 'mi'. U skladu s njegovim mišljenjem da jezik zavisi od uslova u kojima se koristi i da opše tvrdnje ne znače ništa, Rorti kaže da prvo lice množine ne treba koristiti u opštem smislu. Umesto toga, filozofi "treba da reči 'mi' daju što konkretniji i istorijski određeniji smisao" (1989, str. 196). Sam Rorti u svojim spisima niže veliki broj različitih 'mi'. Može se navesti nekoliko primera, mada bi se verovatno na svakoj Rortijevoj stranici našlo još opisa 'mi'. On ima celu zbirku specijalizovanih liberalnih pokazatelja: "mi liberali" (1990, str. 289); "mi zapadni liberali" (1987a, str. 51); "mi li­berali XX veka" (1989, str. 196); "mi građanski liberali" (1991, str. 206); "mi postmoderni građanski liberali" (1991, str. 208); "mi pristojne, liberalne, humanitarne osobe" (1993a, str. 44) , itd., itd. Postoji i ceo niz drugih 'mi': "mi pragmatisti"; "mi neopredeljeni" (1987a, str. 41); "mi novi neopredeljeni" (1987a, str. 48); "mi naslednici prosvetitelj-stva" (1990, str. 287); "mi post-kunovci", "mi antiesencijali-sti" (1991, str. 96 i 106); "mi filozofi"; "mi profesori filozofi­je" (1993a, str. 45 i 49) ; "mi djuijevci", "mi zapadni socijal­demokrati XX veka", "mi Anglosaksonci" (1991, str. 212, 214 i 221); a isto tako i "mi Amerikanci" (1991, str. 76).

Banalni nacionalizam 295

Kao što je jedan kritičar primetio, u Rortijevim spisima 'mi' se skuplja ili širi... kako bi se uklopilo u svaki raspo­

loživi prostor" (Comay, 1986, str. 69; videti i Bernstein, 1987, str. 547-548; Bhaskar, 1992, str. 93 i dalje). 'Mi' je nekad neka filozofska škola, a nekad cela politička kultu­ra; nekada je 'mi' ograničeno vremenom i prostorom; ne­kada je 'mi' zapadno, nekada postmoderno, a nekada sa­mo anglosaksonsko. U drugim prilikama 'mi' je ostavljeno da nesputano luta širom ljudskog roda: "Svet ne govori. Samo mi govorimo" (Rorti, 1989, str. 6) . Sva ljudska bića, svi 'mi' - ne samo djuijevci, građani i Anglosaksonci - go­vorimo. Tu 'mi' govorimo za sve 'nas'.

Čovek bi se mogao zapitati šta se to dešava u Rortije­vim tekstovima? Šta se postiže tom retorikom prvog lica množine? Na prvom mestu, može se protumačiti da mno­štvo toga 'mi' ukazuje na postmodernističko mnoštvo bića koje svako od 'nas' danas poseduje (na primer, Heller, 1991). Može se, međutim, primetiti još nešto. 'Mi' je zna­čajna karakteristika sintakse hegemonije jer može pružiti podesno retorsko sredstvo pomoću kojeg se interesi jed­nog dela mogu predstaviti kao opšti. 'Mi', koji se zalažemo za interese jednog dela, pozivamo se na 'sve nas', u ime kojih navodno govorimo. Takva poistovećivanja 'nas' su karakteristična za hegemonistički diskurs. Kao što se vide-lo u prethodnim poglavljima, sintaksa hegemonije se mo­že koristiti da se stvori svest о istovetnosti identiteta. Poli­tički govornici rutinski poistovećuju prvo lice množine: mi govornik i slušaoci, mi stranka, mi vlada, mi nacija, mi ljudi desničarskih opredeljenja, mi zapadni svet, mi opšta javnost - sve se to sjedinjuje. Granice između jednog i drugog 'mi' preklapaju se rutinski i retorski dok govornici vesto prikazuju jedan skladan svet u kojem svi razni 'mi' govore jednim glasom - glasom samog govornika. Na taj

296 Filozofija u službi ideje Pax Americana

način 'mi' smo integrisani i usmeravani jednom zameni-com koja semantički integriše i usmerava (videti, na pri­mer, Mühlhäusler and Harre, 1990).

Nešto sllično dešava se u Rortijevim tekstovima. 'Mi' ni­kada ne miruje: svaki čas se pojavljuje u novom pridev-skom ruhu. Posebno i opšte 'mi' mogu se smenjivati čak i u okviru samo jedne rečenice. 'Mi' pragmatisti, neoprede­ljeni ili djuijevci, shvatili smo kako 'mi', svi ljudi, upotre­bljavamo jezik. 'Naša' antirealistična poruka ne odnosi se samo na 'nas' nego na 'sve nas'. Rorti tvrdi da jedina real­nost na koju se filozofi mogu pozivati jeste "način na koji mi živimo sada, ono što mi činimo sada, kako mi govori­mo sada - a ne nešto izvan našeg malog trenutka svetske istorije" (1991, str. 158, kurzivu originalu). On ne kaže da smo samo 'mi' (možda ljudi iz zapadnog sveta, Amerikan­ci, liberali) u ovom malom trenutku svetske istorije ogra­ničeni u tom smislu. On ne stavlja kritičku primedbu da nam je 'naše' savremeno društvo onemogućilo da budemo u kontaktu sa stvarnošću (u stvari, on teoretičare kao što je Adorno izričito kritikuje što pokušavaju da to dokažu -Rorty, 1990). U takvim odeljcima Rortijevo 'mi' nije zavi­sno od istorije. To je opšte 'mi': svako 'mi', bez obzira na to u kakvim se malim trenucima istorije nalazi, ograniče­no je tim malim trenucima. Na taj način Rortijevo 'mi' se proširuje s lokalnog 'mi' na zamišljeno 'opšte mi', pa se na taj način on retorski obraća 'opštoj javnosti', a sebe smešta u zajednicu svih racionalnih ljudi koji shvataju šta 'mi' go­vorimo (Perelman and Olbrechts-Tyteca, 1971).

To pomeranje značenja 'mi' ne otežava razumevanje tekstova, kao što ni rutinska neodređena upotreba zame-nica u političkim govorima ne zbunjuje slušaoce. Sintaksa hegemonije je retorski toliko poznata da se prihvata po navici. Zahvaljujući njoj, Rorti može tvrditi da je više od

Banalni nacionalizam 297

Rortija pisca. 'Mi pragmatičari' ili 'mi djuijevci' nešto smo više od nekog malog pokreta u savremenoj filozofiji: 'mi' govorimo za 'nas' liberale, demokrate, građane Zapada i za ljudski rod.

Povratak potisnutog osećanja nacionalne pripadnosti

Postoji jedan identitet koji se skoro i ne javlja u Rortije-vim filozofskim 'mi', ali koji je napadno isturen u prvi plan u njegovom članku u New York Times-u: nacionalni iden-titet. 'Mi Amerikanci' nije jedna od njegovih važnijih filo­zofskih zastava, iako i nju ponekad ističe. U svojim filozof­skim tekstovima Rorti više piše 'naše društvo' nego 'naša nacija'. U ranije navedenom odeljku iz knjige Objektiv­nost, relativizam i istina, Rorti tvrdi da je lojalnost prema našem društvu' (pre nego 'naciji') cilj sam po sebi. Rorti piše kao da pojam 'društvo' nije problematičan: on se zala­že za lojalnost prema 'našem društvu', a ne objašnjava šta je 'društvo'. Što je najvažnije, on ne kaže kako se to dru­štvo ('naše') razlikuje od drugih 'društava' u svetu različitih društava i 'efekata suprotnosti'.

Iako Rorti tvrdi da je nužno da smestimo 'sebe' u kon­kretan istorijski kontekst, on često zanemaruje činjenicu da je nacionalna država oblik zavisan od toga šta se u sa-vremenom svetu podrazumeva pod 'društvom'. Tekstual­nim poistovećivanjem 'nacije' s 'društvom' obezbeđuje se da načelo nacije ostane izvan kritike; ono čini osnovu pri­hvaćenu kao nešto što se samo po sebi razume, dok tekst (zajedno sa svojim piscem, svojim čitaocima i svojom kon-struisanom zajednicom 'nas') deluje kao da nije nacionali­stički jer prisvaja realnost 'društava'. Sintaksa samoga Ror-

298 Filozofija u službi ideje Pax Americana

tija pokazuje da iza 'društava' stoji nacija. Nekada je to ne­posredno kazano, naročito kada Rorti piše о Sjedinjenim Državama. Na primer, on primećuje: "Ja mislim da je naša zemlja...najbolja vrsta društva koja je do sada stvorena" (1993a, str. 33). Prema tome, 'najbolja vrsta društva' je jedna nacionalna država, koju njeni građani smatraju 'svo­jom državom' - i to je država prema kojoj 'mi' treba da po­kazujemo patriotsku odanost. To isto osećanje, i poistove-ćivanje društva i nacije, javlja se i u članku u New York Times-u. Ponekad se ono iskazuje na manje neposredan način. Na primer, Rorti kaže da 'mi postmoderni građan­ski liberali' treba da pokušamo "da odbranimo institucije i praksu bogatih severnoatlantskih demokratija" (1991, str. 198). Upotreba množine - 'demokratije' - nije bez znača­ja. Ta množina se ne odnosi na mnoštvo demokratskih oblika, nego na mnoštvo nezavisnih 'društava' u kojima se nalaze demokratske institucije. Ono što tekst ne objašnja­va - niti bi mogao objasniti bez ulaženja u pitanje nacio­nalne pripadnosti - jeste zašto ima mnogo 'društava', pa, prema tome, i mnogo raznih 'mi', koji uporno ističu razli­ke između sebe i drugih 'mi'.

Osim toga, u frazi 'demokratske institucije' (koju Rorti često koristi) izostavljeno je nešto od ključnog značaja. U moderno doba, demokratske institucije su se razvijale unutar nacionalne države, pa se, prema tome, i načelo na­cionalne pripadnosti može shvatiti kao jedna od instituci­ja demokratije (Harris, 1990). Ako je to tako, onda Rortije­vo razmatranje sadrži jednu neiskazanu tezu: da bismo za­štitili demokratije i njihove institucije, moraju se ('mi' mo­ramo) štititi 'društva' u kojima se one nalaze. Ukoliko nije drukčije naglašeno, to znači štititi institucije nacije ('naše' nacije). Štititi naciju znači štititi neki nacionalni identitet, po kojem se, kao što Rorti priznaje, ta zajednica razlikuje

Banalni nacionalizam 299

od drugih zajednica. To u kontekstu nacija znači održava­nje nacionalnih mitova pomoću kojih nacije opisuju sebe Kao jedinstvene 'zamišljene zajednice' - kao 'našu zemlju'

njenom pretpostavljenom mističnom povezanošću s ne­kom omeđenom teritorijom. Na taj način Rortijevo razma-tranje sadrži u sebi implicitnu odbranu sveta nacija, pa, prema tome, i sveta nacionalizama.

Upotrebom reči 'društvo' prikriva se pravi smisao, a ne­prijatne implikacije ovog razmatranja potiskuju se na tek­stualne margine. One se mogu izneti na videlo jednostav­nim tehničkim sredstvom zamene reči 'društvo' rečju 'naci-ja.Ta zamena se može opravdati preporukom samoga Rortija da treba što više voditi računa о vezanosti za isto-rijsku situaciju, jer 'nacija' ima jasnije istorijsko određenje od opšteg izraza 'društvo'. Primer takve tekstualne zamene reči može se naći u jednom već navedenom citatu:

Nadam se da ću time pokazati kako takvi liberali mogu da ubede našu naciju da je lojalnost prema sebi dovoljan moral.

To je možda neprijatan odjek, ali on je sadržan u Rorti-jevom vlastitom delu. Napuštanje snova о univerzalnosti, udruženo s odbranom etnocentrizma i od njega zavisnih 'naših' institucija, ne pružaju Rortiju uporište za kritiku nacionalizma. Umesto toga, njegovi pogledi su prilagođe­ni ovom svetu nacija.

Pax Americana i filozofija

Mnoge od Rortijevih fraza ukazuju na to da 'mi' pripada­mo 'bogatim severnoatlantskim demokratijama' kao celini, a ne pojedinoj naciji. Sintaksa hegemonije nagoveštava da mi pragmatičari' ne govorimo samo u ime 'svog društva',

300 Filozofija u službi ideje Pax Americana

nego u ime neko g saveza 'društava'. U toj evokaciji hegemoni­je ima nekol iko tema. Tri vida se mogu ukratko pomenut i : (a) jedinstvo unutar Amerike, (b) retorsko konstruisanje zapad­nog saveza; i (c) odnosi između 'našeg' b loka i ostatka sveta.

Američko društvo

Kada Rorti opisuje zbog čega je 'naša zemlja' najbol ja vr­sta društva, on piše kao liberal. U tom pogledu, njegova vi­še akademska dela su u saglasnosti s č lankom u New York Times-u. On kaže: "'naprednjaci' definišu jedinu Ameriku do koje je meni stalo" (1993a, str. 46). Konzervativna desni­ca, tvrdi on , ugrožava tu Ameriku. Rortijeva politička retori­ka je m n o g o više klintonovska nego bušovska. U stvari, Ror­ti je u j e d n o m novinskom intervjuu izjavio da podržava Klintonovu kandidaturu za predsednika, a da su "Regan i Buš bili nesreća za zemlju" (Guardian, 26. februar 1993).

U tom 'naprednjaštvu' posto j i i j edan snažan antimark-sistički e l ement : n a p a d na levičarske, nepatr iotske univer­zitetske nastavnike u New York Times-u ima svoju intelek­tualnu predistori ju. Rorti o b i č n o za sebe kaže da pr ipada "anti ideološkom liberalizmu", koji je pragmatičan i antite-orijski. Po n j e g o v o m miš l jen ju , pragmatizam je "najdrago-ceni ja tradicija a m e r i č k o g intelektualnog života" (1991, str. 64). Antimarksistički e l e m e n t te tradicije vidljiv je u Rorti jevoj pohvali f i lozofa Sidnija Huka. Po Rorti ju, Huk je u p o r n o m b o r b o m protiv marksizma u svojim kasni j im go­dinama o n e m o g u ć i o "marksistima da u n e s u p o m e t n j u " među američke levičare kao celinu (str. 49) . Rorti hvali Hukov napad na 'refleksni liberalizam', naroči to o n a j koji krivicu za "sve loše š to se dešava svaljuje na američke vla­dajuće krugove" (1991, str. 76). Rorti se distancira i od makartizma, či j im su zagovornikom Huka poče l i smatrati .

Banalni nacionalizam 301

Pri tome Rorti koristi blažu retoriku i za kritiku izdvaja pre Hukovu taktiku nego njegove principe.

Prikazujući svoj liberalan stav, Rorti koristi više retoriku jedinstva nego retoriku podeljenosti. On želi da razvija ose­ćanje zajedništva, a ne da razjedini zajednicu. On žali što su marginalne grupe isključene iz 'našeg' društva i zalaže se za politiku njihovog integrisanja. Retorika nacionalnog identi­teta može korisno poslužiti u izgradnji liberalne zajednice. U svom delu Uslovnost, ironija i solidarnost on postavlja pitanje kako "američki liberali" treba da razgovaraju s mla­dim crncima iz gradskih sredina (u tekstu se podrazumeva da su ovi drugi Amerikanci, a da su liberali belci). Bilo bi đelotvornije ne obraćati se "tim ljudima" kao 'našim bližnji­ma', nego razgovarati s njima kao s "našim američkim su­građanima - tvrditi da je sramotno da jedan Amerikanac ži­vi bez nade" (1989, str. 191, kurziv u originalu).

U istom odeljku dolazi do zanimljivog retorskog obrta. Rorti razmišlja о tome kakav je način mišljenja navodio Dance i Italijane da spašavaju Jevreje za vreme nacističke okupacije. Delotvornije od pozivanja na zajedničku pripad­nost ljudskom rodu bilo bi, smatra on, da se о posebnim Jevrejima mislilo kao о "sugrađaninu iz Milana, ili zemljaku iz Jitlanda, ili pripadniku istog udruženja ili struke, ili čove-ku s kojim smo igrali boće, ili roditelju koji, kao i mi, ima malu decu" (1989, str. 190-191). Neobično je što Rorti ne kaže da je trebalo da Danci i Italijani misle о određenim Je­vrejima kao о 'danskom sugrađaninu' ili 'italijanskom sugra­đaninu'. U ovom savetu koji Rorti hipotetično daje Danci­ma i Italijanima upadljivo nedostaje ona vrsta nacionalne identifikacije koju on preporučuje svojim američkim sugra­đanima. Možda je nacionalizam 'drugih' - danski ili talijanski - manje prihvatljiv: on budi izvesna osećanja koja 'naš' nacio­nalizam ne izaziva; i, razume se, on isključuje 'nas'. Štaviše,

302 Filozofija u službi ideje Pax Americana

problemi Jevreja, koje je trebalo smatrati sugrađanima iz Milana ili Jitlanda, nastali su upravo zbog toga što su ih na­cionalističke ideologije označava kao tuđine.

Preporučujući svojim istomišljenicima liberalima da se mladim (američkim) crncima obraćaju kao "američkim su­građanima", Rorti se služi nacionalističkom retorikom ame­ričke mitologije - slikom zemlje nade. Ta slika, koja je tako poznata kako u liberalnoj tako i u konzervativnoj američkoj politici, stvara predstavu о Americi kao posebnoj naciji, po­sebnoj zajednici 'nas'. Time što preporučuje tu retoriku, Rorti čuva nacionalističku mitologiju za 'našu' upotrebu, za ostvarenje 'našeg' jedinstva. Sledstveno tome, nacionalizam podržava 'naš' liberalizam, kao što podržava Klintonovu de­mokratsku politiku. U stvari, u svom eseju 'Divlje orhideje i Trocki' Rorti otvoreno izjavljuje: "mi djuijevci imamo senti­mentalno patriotska osećanja prema Americi" (1993a, str. 47). Tako, ako 'nam' Rorti preporučuje da počnemo od mesta na kojem se mi nalazimo, onda 'mi' počinjemo od 'svoje' domovine. A tu domovinu treba voleti s patriotskim ponosom kao najbolje od svih društava.

Zapadni savez

Rorti smatra da bi jedan poseban način bavljenja filo­zofijom i bavljenja politikom trebalo da bude 'naš' način - način zapadnih demokratija. 'Mi' treba da se odrekne­mo visokoparnog teoretisanja i prihvatimo neideološki pragmatizam koji odgovara 'našem' vremenu i mestu. Uostalom, "naše društvo je prećutno napustilo shvatanje da će teologija ili filozofija dati opšta pravila" za rešava-nje političkih problema (1991, str. 206-207). Ali koje je 'naše' društvo? Jesu li se sva zapadna društva odrekla filo­zofije, ili je jedno društvo u prethodnici i pokazuje osta-

Banalni nacionalizam зоз

lima put, baš kao što smo 'mi pragmatisti' predvodnici u filozofiji?

Kada Rorti hvali Džona Djuija, on svoj pragmatizam od­ređuje i u duhovnom i u nacionalnom smislu. U svom delu filozofija i ogledalo prirode (1979) Rorti je tvrdio da je Djui, zajedno s Vitgenštajnom i Hajdegerom, jedan od troji-ce najznačajnijih filozofa XX veka. U poslednje vreme Djui je izgleda pretekao svoju dvojicu evropskih suparnika (1991, str. 16). On je sada opisan jednostavnije kao "moj heroj" (1993b, str. 3). Nije stvar u tome što Rorti bira jed­nog Amerikanca za svog filozofskog heroja, nego što hvali Djuija kao čoveka koji predstavlja posebne američke karak­teristike. U napisu 'Divlje orhideje i Trocki' Rorti neposred­no povezuje sebe s Djuijevom vizijom Amerike: "Ja Ameriku vidim vrlo slično onome kako su je videli Vitman i Djui, kao zemlju koja otvara pogled na demokratske predele bez gra­nica" (str. 32). I ovde vidimo da se ideje iz članka u New York Times-u ponavljaju u okviru stručnijih tekstova.

Jedna od glavnih Rortijevih preporuka je da filozofiju tre­ba svrgnuti s uzvišenog mesta na kojem se ustoličila. On tvrdi da 'mi' treba da stavimo filozofiju na drugo mesto, po­sle demokratije, jer ništa nije toliko važno kao očuvanje li­beralnih institucija (videti, na primer, 1987b, str. 567-568). U svom ogledu 'Prednost demokratije nad filozofijom' Rorti podseća čitaoce na intelektualnu i kulturnu istoriju koju podrazumeva naslov njegovog spisa. Djui se "divio američkoj navici da demokratiji daje prednost nad filozofijom"; Rorti ukazuje i da je Emerson smatrao da je Djuijev pragmatizam "tipično američki" (1900, str. 294). Po Rortiju, Djuija su op­tuživali da je "optimizam i prilagodljivost" američkog načina života "naduvao" u ceo jedan filozofski sistem. Rorti primeću­je: "I jeste tako, ali njegov odgovor je bio da će svaki filozofski sistem biti pokušaj da se izraze životni ideali neke zajednice".

304 Filozofija u službi ideje Pax Americana

Tako je Djui mogao da naširoko govori о "posebnim prei­mućstvima" svoje zajednice "u odnosu na druge zajednice" (Rorty, 1987a, str. 49-50, kurzivu originalu).

Ovde Rorti za svoje veličanje Djuija koristi složenu reto­riku, primereniju filozofskim delima, koja se, za razliku od New York Times-a, obraćaju multinacionalnoj publici. Lepe reči о Djuiju (i navođenje, s očiglednim odobravanjem, onoga što su drugi rekli о Djuijevom amerikanizmu) omo­gućavaju Rortiju da ponovi hvale za način na koji se u Ame­rici rešavaju stvari, a da te hvale ne izgovori sam. Prema drugima (Emersonu, neimenovanim kritičarima, samom Djuiju), Djuijev pragmatizam je tipično američki, a prema Rortiju, 'mi', djuijevci, hvalimo takav pragmatizam. Da je Rorti sam izveo zaključak koji se time podrazumeva, on bi tvrdio da je njegova vlastita filozofija pragmatizma tipično američka i da on, Rorti, hvaleći (američki) pragmatizam, hvali posebna preimućstva koja njegova zajednica (nacija) ima u odnosu na druge zajednice (nacije). Ta misao je suvi­še nacionalistička da bi se neposredno izrazila, bar ne u fi­lozofskim tekstovima upućenim preko nacionalnih granica čitalačkoj publici sastavljenoj od 'nas filozofa' ili 'nas post-modernista'. To bi podrilo hegemonističku težnju da se go­vori u ime 'nas' liberala u drugim zapadnim demokratijama. Pa ipak, sastavni delovi te misli ostaju raštrkani u filozof­skom tekstu i čekaju da bude prikupljeni u celinu.

Govor u ime celog sveta

Glas hegemonije mora tražiti širi auditorijum 'nas'. Rorti neprekidno govori da 'mi' treba da se proširimo. On tvrdi da ta težnja za uključivanjem 'drugih' čini u stvari raz­liku između njegovog tolerantnog etnocentrizma i netrpe­ljivih varijanti. 'Naš' etnocentrizam podrazumeva uključi-

Banalni nacionalizam 305

vanje, a ne isključivanje. On smatra da 'mi' treba da se "uporno trudimo da što više proširimo naše osećanje 'nas': trebalo bi da se trudimo da uočimo sličnosti između nas' i marginalizovanih ljudi, "o kojima još uvek instinktiv­no mislimo kao о 'njima', a ne kao о 'nama'" (1991, str. 196). Dobre namere i humanitarna tolerancija su neo­sporne, naročito u odnosu na američku unutrašnju politi­ku, u kojoj, kao što smo videli, proširivanje osećanja 'nas' podrazumeva naglašavanje osećanja nacionalne pripadno­sti. Uprkos tome, Rorti izričito kaže da se njegova poruka odnosi na svet uopšte (videti, na primer, Rorty, 1991, str. 21 2-212). Značajne su promene u kategorisanju. 'Mi' me-njamo 'njih' tako da 'oni' postaju 'mi'. 'Oni' su ti koje treba inkorporirati i izmeniti im kategoriju, dok 'mi' ostajemo 'mi' s istim ličnim identitetom. U stvari, 'mi' se možda i ne moramo menjati, jer je "zapadna društvena i politička mi­sao možda prošla kroz poslednju konceptualnu revoluci­ju koja joj je potrebna" (1991, str. 63).

'Mi' imamo ambicija da proširimo 'sebe' - 'svoju' poruku, svoj način vođenja politike - s kraja na kraj planete. 'Naše' vreme je došlo, jer 'mi pragmatičari' treba da vidimo "istori-ju ljudskog roda...kao postepeno širenje izvesnih vrlina svojstvenih demokratskom Zapadu" (1991, str. 216). 'Mi' se nadamo da ćemo sve 'druge' uključiti u 'svoj' način delova-nja: "Djuijevski pragmatičari nas podstiču da mislimo о sebi kao о učesnicima sjajne parade istorijskog napretka, koji će postepeno obuhvatiti ceo ljudski rod" (1991, str. 219). Ako je Rorti (1993b, str. 3) pisao о "velikoj društvenoj nadi koja prožima demokratska društva ­ nadi u ostvarenje globalne utopije zasnovane na globalnoj saradnji", onda ćemo toj utopiji biti potrebni 'mi' da doprinesemo njenom ostvare­nju: a za to je potrebno da 'mi' ostanemo 'mi', ponosni na 'svoju' posebnu naciju i njenu baštinu.

306 Filozofija u službi ideje Pax Americana

U takvim spisima mogućno je prepoznati ton usaglašen s tom novom idejom Pax Americana. Ta filozofija se dis­tancira od retorike Hladnog rata. Ona odbacuje izvesnost, pa čak i poriče da predstavlja filozofiju u starom smislu re­či. Ona tvrdi da ima navodno neideološku poruku za na­vodno neideološka vremena. Američki stav - stav neideolo-škog pragmatizma - preporučuje se svima. U mnogo prilika Rorti je kritikovao francusku filozofiju, zamerajući joj da je suviše teorijska, suviše vezana za univerzalizam prosvećeno-sti. Ali, kao što on kaže, problem je širi od filozofije, jer ono о čemu on govori jeste jedan "krupan fenomen", a to je "posleratno slabljenje američke odlučnosti" i "gubitak nade da će Amerika predvoditi nacije" (1991, str. 77).

Mada Rorti ne zahteva izričito da se ta uloga vrati nje­govoj naciji, njegova retorika podrazumeva takav zahtev. 'Mi' se nadamo da proširimo 'sebe' i 'svoje' stavove širom planete, jer 'mi' predstavljamo snagu istorijskog napretka. Ako uspemo, 'mi' ćemo predvoditi nacije. Tako Rorti piše о svojoj nadi da će "Amerika i dalje pružati primer sve ve­će tolerancije i ravnopravnosti" (1993a, str. 45) . On ne ka­že određeno kome se taj primer pruža, niti ко bi trebalo da budu 'oni' koji će slediti 'naš' primer. Ali može se pret­postaviti da je to ostatak sveta.

Tekst kao zastava

Takav je, u filozofskom pregledu, nacionalizam Pax Americana. Poznatim klišeima političara ili novinskih uvodnika, kojima se poziva na veći patriotizam može se, ako je potrebno, dodati i intelektualno opravdanje iz pera 'mudraca' ovog vremena. Taj filozofski nacionalizam, za razliku od nekih drugih oblika, ne odiše uskogrudom že-

Banalni nacionalizam 3 0 7

st inom. Umesto toga, on mora lnu snagu za predvođenje na-ci ja izvodi iz svoje racionalnosti , ko ju je sam proklamovao. Globalne ambici je valja predstaviti kao glas toleranci je ('na­še' to leranci je ) , čak i sumnje ('naša' sumnja , 'naša' skrom­nost) . Sve to vreme, 'mi' t reba da čuvamo svest о 'sebi sa­

mima'. I svest о 'drugima': ludim i zlim, koji se drže opa­

snih apsolutnih vrednosti i suprotstavljaju se 'našoj ' prag­

matičnoj , ne ideo loško j politici. Valja zapaziti kako lako novi nepri jatel j i - verski fundamentalist i , naroči to islamski fundamentalisti , a isto tako i zabludeli ekstremisti u 'našoj ' vlastitoj domovini - mogu u toj ideološko j matrici zameni-t i stare sovjetske d e m o n e .

Postalo je u o b i č a j e n o da analitičari kulture gledaju na predmete kao što su zastave kao da su tekstovi. Ta j postu­pak se m o ž e i obrnut i , pa da se tekst javi kao zastava. Ror-tijevi tekstovi, sa svojim 'mi' ko je se ponavl ja kao r i tmično udaranje d o b o š a , nasto je da 'nas', n jegove č i taoce , uvuku u svoj diskurzivan marš. Rorti jeva zastava (ili n jegova zbir­ka zastava za svako 'mi') možda je daleko prihvatljivija od nekih drugih zastava kao što su zastave verskih fundamen­talista ili učesnika u e tn ičkom čišćenju . Međutim, ako je tekst zastava, o n d a se njegovi s imboli mora ju protumači t i . Između štampanih redaka su be le pruge; ako, metaforički rečeno , p o g l e d a m o iskosa, pruge između Rortijevih reči će se oboj i t i upozorava juće crveno. B e l e zvezdice na pla­voj pozadini zasvetlucaće između njegovih marginali ja . A uzete za jedno, o n e 'nas' m a m e , dovodeć i nas u iskušenje da 'svoje' snove ostavimo za s o b o m .

ZAVRŠNE NAPOMENE

Ova knjiga je neprekidno pozivala: 'Pogledajte i imajte u vidu stalna isticanja nacionalne pripadnosti'. Mada su rešio neprimećena, ta isticanja nisu prikrivena. Ona delu-ju kao poruke iz podsvesti koje su, po frojdovskoj teoriji, potisnute iz naše svesti i ostavljaju samo varljive spoljašnje tragove. Kao što je poznato, Frojd je govorio da je potreb­na složena obuka da bi se ljudi osposobili da čitaju znake podsvesti. Isticanja nacionalne pripadnosti sasvim su drukčija. Njihova neupadljivost je delimično posledica upravo toga što su nam dobro poznata. Iz područja svesti ih nisu proterale sramne želje. Nije potrebna nikakva stručna obuka da bi se ta isticanja uočila. U stvari, treba samo imati svesnu želju da se baci pogled na pozadinu ili da se obrati pažnja na male reči.

U prethodnim poglavljima skrenuta je pažnja na razne vrste takvog isticanja. Filozofija Ričarda Rortija, koja se u pr­vi mah može učiniti kao glas sofisticirane kosmopolitske ironije, opisana je kao tekstualna zastava: ako se pažljivo pogleda, može se zapaziti kako se stranice njegove filozofije lako vijore u znak podrške Sjedinjenim Državama. Tu je za­tim i svet profesionalnog keča, dve generacije posle čuve­nog eseja Rolana Barta. Danas kečerski mečevi mogu delo-vati, zavisno od ličnog ukusa, kao groteskna parada hiper-

310 Završne napomene

muževnosti ili pak samo kao dobra zabava. Ali to nije sve. Deo tog spektakla su nacionalne zastave. Naročito se ame­ričkim zvezdicama i prugama može mahati u taktu s global­nim bodrenjem takmičara; druga je mogućnost da se one samo istaknu kao neophodan deo takmičarske scene.

Isticanje nacionalnosti nije ograničeno na filozofske okršaje ili na silogizme keča. Ono se širi izvan takvih uskih, specijalizovanih područja. Sredstva masovnih ko­munikacija unose zastavu u savremene domove. Dnevne novine i logomanični političari neprekidno skreću pažnju na svet nacija. Oni rutinski koriste deiksu malih reči. 'Ov­de', 'mi' i 'nas' se tako lako mogu prevideti. To nisu reči koje se nameću pažnji, ali one obavljaju važan zadatak u ćelom poslu isticanja nacije. One se na banalan način obraćaju 'nama' kao nacionalno prvo lice množine i one 'nas' smeštaju u domovinu u okviru sveta nacija. Pripad­nost naciji je kontekst koji se mora pretpostaviti da bi se razumeli svi ti banalni iskazi. Čak se i 'vremenske prilike', tako poznat i konkretan pojam, rutinski nacionalizuju na taj način. Uzeta zajedno, ta isticanja predstavljaju svako­dnevne, nesvesne podsetnike na pripadnost naciji u savre-menoj konsolidovanoj nacionalnoj državi. Nije stoga čud­no što se nacionalni identitet retko zaboravlja.

Kada jednom čovek počne da traži isticanje nacionalno­sti, ono se čini sveprisutno. Kada u televizijskim vestima spiker pomene neku stranu zemlju, na ekranu zatreperi simbolična zastava. Kada holivudski saobraćajac zaustavi kola koja voze junaka i junakinju kroz njihove pustolovine, on na gornjem delu rukava ima prišiven državni amblem. Novine se obraćaju 'nama', svojim čitaocima, kao da smo svi državljani iste države: one 'nas' obaveštavaju о 'domaćim' novostima. Primeri isticanja nacionalnosti dati u ranijim po­glavljima su skupljeni skoro nasumce, kao kada se brzo

Banalni nacionalizam 311

ubere šaka voća s ruba nekog voćnjaka. Tek treba obaviti mnogo sistematskog empirijskog rada. Mogle bi se izraditi taksonomije isticanja, u kojima bi bili popisani različiti žan-rovi i njihove retorske strategije, a mogao bi se utvrditi i stepen isticanja nacije u raznim područjima i u raznim naci-jama. I, što je najvažnije, trebalo bi izraditi profd života gra­đana u konsolidovanim nacijama, s ciljem da se utvrdi pri­roda i broj isticanja s kojima se prosečna osoba susreće u i oku jednog tipičnog dana. Ukratko, ozbiljan rad na klasifi-kovanju i proračunavanju je tek na početku.

Možemo se upitati u čemu bi bila svrha izrade svih tih tabela. Zašto se truditi da zapazimo znakove koji se ne na­meću pažnji i koji su često sredstva za upućivanje na mno­go zanimljivije stvari? Zar ne bi pre trebalo da slušamo ono о čemu govori spiker umesto što se usredsređujemo na rutinske grafičke simbole? Zašto gubiti vreme zagleda­jući policajčev rukav kada možemo da gledamo očaravaju­ću lepotu junaka i junakinje? I zašto kvariti kečersko tak­mičenje time što ćemo se usredsrediti na zastave, kada ima toliko drugih stvari koje su vredne pažnje ili zamerki?

Kratak odgovor bi bio da time što zapažamo isticanje nacionalne pripadnosti mi zapažamo nešto о sebi samima. Postajemo svesni rutina društvenog života i s njima sraslih dubina i mehanizama našeg identiteta. Te retorske epizo­de nas stalno podsećaju da smo mi 'mi' i samim tim nam dopuštaju da zaboravimo da smo podsećani. I ako pažlji­vo pogledamo, mi ne vidimo samo ono što nas podseća na 'nas' nego i ono što nas podseća na 'njih' i na pripad­nost drugim nacijama. Ono što je toliko poznato da skoro i ne zaslužuje da se pogled zadrži na njemu može tada po­četi da izgleda neobično. Ne samo što se ističe nacional­nost 'nas' (i 'njih') nego se naglašava i domovina; a stvara se i predstava о svetu kao svetu domovina. Izvestan banal-

312 Završne napomene

ni misticizam, koji je toliko banalan da se čini da je sav mi­sticizam davno ispario, vezuje 'nas' za domovinu - za taj poseban prostor koji je više nego samo prostor, više nego puka geofizička površina. Pri svemu tome, о domovini se stvara slika kao о nečem toplom i prisnom, nečem što se ne može dovoditi u pitanje i što je, ukoliko se ukaže po­treba, vredno žrtvovanja. Muškarcima se namenjuju po­sebni podsetnici, u obliku koji je naročito privlačan za njih, na mogućnost žrtve.

Postoji još jedan razlog zbog kojeg treba pažljivo po-smatrati. Ne primećujemo samo vlastiti identitet, ili identi­tet drugih. Ti identiteti ne lebde u nekoj vrsti slobodnog psihološkog prostora. Identiteti su oblici društvenog živo­ta. Nacionalni identiteti su ukorenjeni u moćnu društvenu strukturu, koja reprodukuje hegemonističke odnose ne­pravičnosti. Osim toga, nacionalna država je ukorenjena u svet takvih država. Da navedem Antonija Gidensa, nacio­nalna država ostaje 'rezervoar moći'. Ta moć je u svom ko­načnom obliku neposredna fizička moć narasla do dosad neviđenih razmera. Nacije zajednički poseduju dovoljno oružja da unište planetu. Čak i u vremenima ekonomskih kriza države nastavljaju da troše ogromna sredstva na nao­ružanje. Trenutno je, na primer, javna potrošnja Britanije na ono što se konvencionalno naziva 'odbrana' dvostruko veća od potrošnje na obrazovanje (Guardian, 30. novem­bar 1994). U tom odnosu nema ničeg izuzetnog: on se po­navlja od nacije do nacije širom zemljine kugle. 'Odbrana' u tom kontekstu znači nacionalna odbrana i oružje za od-branu pod kontrolom i u vlasništvu nacije.

To valja imati na umu kada posmatramo banalne sim­bole nacionalne pripadnosti. Toga se takođe treba setiti kada se razmišlja о tvrdnji da nacionalna država odumire naporedo s prelaskom sveta iz sistema suverenih država u

Banalni nacionalizam 313

neku vrstu globalnog, postmodernog sela; ili kada se za­mišlja da se svet kreće od muških patrijarhalnih država

prema neomeđenoj ženskoj budućnosti. Ima, nesumnjivo, znakova promene i stare granice se otvaraju. Informacije

se elektronski prenose preko državnih granica bez zausta-vljanja ili prepreka. Na prvi pogled se čini da nova politika ideniteta dovodi u pitanje nacionalističke hegemonije;

nova lica i nove raznolikosti počinju se javljati u shvatanju nacionalnog identiteta. Čak i američki predsednici govore

o novom svetskom poretku. Ali taj poslednji primer i upo­zorava da se načelo nacije nije ni u kom slučaju izgubilo. I sam novi svetski poredak se ističe kao nacionalni poredak u kojem će jedna nacija biti primus inter pares, a njena kultura će se doživljavati kao opšta kultura.

Nacionalizam nije nikada govorio neposrednim i jed­nostavnim jezikom, kao što se ovde i pokušalo dokazati. On je uvek koristio sintaksu hegemonije, ističući zahtev za poistovećivanjem identiteta. Danas se tvrdnje о 'svetskoj zajednici' ili 'novom globalnom poretku' iznose u ime naj­moćnije nacije. Njihovim iznošenjem natura se poistoveći-vanje interesa: 'naši' interesi su interesi celoga sveta. U potporu tih interesa izvode se vojne snage koje nose naci­onalna znamenja. To se navodi kao upozorenje da ne tre­ba verovati tvrdnjama da u postmodernom svetu globalni procesi zamenjuju zastarele nacionalne procese. Tehnolo­gija informacija, koja navodno doprinosi slabljenju oseća­nja nacionalne pripadnosti, danas se usavršava u vojne svrhe i dovodi do izrade sve složenijeg oružja. Oni koji proglašavaju smrt načela nacije ne kažu šta će biti sa svim onim naoružanjem koje države poseduju. Teorijska pri-željkivanja neće uništiti to načelo. Rakete, bombe i tenko­vi neće biti iznenada bačeni na gomilu pod vedrim nebom

i ostavljeni da rđaju na kiši.

314 Završne napomene

Do nekih pramena u strukturi nacija će nesumnjivo do­ći. Današnje države nisu iste kao one s kraja XLX veka. Isto tako je nesumnjivo da će se razdoblje nacija u neko vreme okončati. Istorija je stvorila nacije, ona će ih vremenom i ukinuti. Pojaviće se novi oblici zajednica, jer prošlost se ni­kada potpuno ne ponavlja. Možda će univerzalni oblici, ko­je bi po Rortijevoj filozofiji trebalo da zaboravimo, doživeti svoj procvat u budućnosti. Možda su nacije već prešle svoj zenit i možda je njihovo opadanje već počelo. Ali to ne zna­či da se princip nacije već može otpisati, a njegovo isticanje odbaciti kao podražavanje ili nostalgija.

Budućnost danas izgleda sve nejasnija. Krajem XX veka došlo je na međunarodnom planu do dubokih pramena koje su iznenadile i većinu stručnjaka za predviđanje in­ternacionalnih zbivanja. Pad komunizma, okončanje aparthejda, priznanje Izraela od strane arapskih zemalja -događaji su koji su bili nezamislivi deset godina pre nego što su se desili. A ako promene u odnosu snaga stvaraju vakuume, onda njih izgleda popunjavaju oni koji su voljni da se late oružja za stvar nacije. A Sjedinjene Američke Dr­žave, koje pokazuju malo znakova da će u skorije vreme slediti Sveto Rimsko Carstvo ili actečke političke zajednice i otići na groblje istorije, ističu svoje globalne ambicije. One nalaze izraz u okvirima jedne globalne kulture, koja ima čak i svoje filozofske specijalitete.

Ideal nacije neosporno i danas ima snažan uticaj na političku maštu; on se i dalje reprodukuje kao ideal vred­niji od pojedinačnog života; i on čini okvir delokruga poli­tičke demokratije. Čak i ako se strukure nacije počnu kru­niti, kao što teoretičari postmodernosti predskazuju, suvi­še je optimistički verovati da će ogromno naoružanje leža­ti neupotrebljeno dok se entiteti, koje ono navodno bra­ni, zamenjuju nečim drugim. Možda će u tom trenutku

Banalni nacionalizam 315

nacionalizam biti i najopasni j i . Tada će se zatražiti povra-tak svega o n o g a što je b i lo ulagano rutinskim ist icanjem nacije.

Uprkos svoj to j neizvesnosti , j e d n o se m o ž e tvrditi sa sigurnošću. Danas se ističu n e b r o j e n i znaci pripadnost i nacij i . I sutra će š irom sveta biti dal jeg isticanja. B e z b r o j n e nacionalne zastave će biti bez velikih c e r e m o n i j a podizane i spuštane. B a r toliko znamo. Ali ni je j a s n o kuda u kra jn jo j liniji sve to vodi i kakvi će dalji pozivi na žrtvovanje biti upućivani. Ako b u d u ć n o s t osta je neizvesna, prošlu istori ju nacionalizma z n a m o . A to bi trebalo da bude dovol jno da nam ukaže na potrebu stalne budnost i i podozren ja .

LITERATURA

Abrams, D. and Hogg, M. A. (cds) (1991). Social Identity Theory. New York: Springer Verlag.

Achard, P. (1993). Discourse and social praxis in the construction of nation and state, Discourse and Society, 4, 75-98.

Adorno, T. W., Frenkel-Brunswik, E., Levinson, D . J . and Sanford, R. N. (1950). The Authoritarian Personality. New York: Har­per and Row.

Agnew, J. (1989) . Nationalism: autonomous force or practical politics? Place and nationalism in Scotland. In C. H. Williams and E. Kofman (eds)., Community Conflict, Partition and Nationalism. London: Routledge.

Ahmed, A. S. (1992). Postmodernism and Islam. London: Rout-ledge.

Akioye, A. (1994) . The rhetorical construction of radical Africa­nism at the United Nations, Discourse and Society, 5, 7-32.

Allemeyer, B. (1981). Right-Wing Authoritarianism. Winnipeg: University of Manitoba Press.

Altcmeyer, B. (1988). Enemies of Freedom. San Francisco: Jossey Bass.

Anderson, B. (1983). Imagined Communities. London: Verso. Anderson, B. (2005) . Sam's club: Benedict Anderson on anti-

Americanisms. Book Forum, January. http://www.bookfo-rum.com/archive/dec_04/anderson.html

Anderson, P. (1992). Science, politics, enchantment. I n j . A. Hall and I. C. Jarvie (eds), Transition to Modernity. Cambridge: Cambridge University Press.

318 Literatura

Anonymous (1916). British Historical and Political Orations. London: J. M. Dent.

Arendt, H. (1963). Eichmann in Jerusalem: A Report on the Banality of Evil. New York: Viking Press.

Aristotle. (1909). Rhetorica. Cambridge: Cambridge University Press.

Ashmore, M., Edwards, D. and Potter, J. (1994). The bottom line: the rhetoric of reality demonstrations, Configurations, 2, 1-14.

Atkinson,J. M. (1984). Our Masters'Voices. London: Methuen. Augoustinos, M. (1993). 'Celebration of a Nation': representations

of Australian national identity Papers on Social Representations, 2, 33-39.

Aulich, J. (1992). Wildlife in the South Atlantic: graphic satire, patriotism and the Fourth Estate. In J. Aulich (ed.), Framing the Falklands War. Buckingham: Open University Press.

Bachelard, G. (1969). The Poetics of Space. Boston: Beacon Press. Bagehot, W. (1873). Physics and Politics. London: Henry S. King. Bailyn, B. (1988). The Peopling of North America: An Introduction.

New York: Vintage Books. Bairstow, T. (1985). Fourth-Rate Estate. London-. Comedia. Bakhtin, M. M. (1981). The Dialogic Imagination. Austin: Univer­

sity of Texas. Bakhtin, M. M. (1986). Speech Genres and Other Late Essays. Aus­

tin-. University of Texas. Baldwin, S. (1937). On England. Harmondsworth: Penguin. Balibar, E. (1991). 'Is there a neo-racism'? In E. Balibar and I. Wal-

lerstein, Race, Nation, Class. London: Verso. Banton, M. (1994). Modelling ethnic and national relations,

Ethnic and Racial Studies, 17, 1-20. Bar-Tal, D. (1989). Delegitimization: the extreme case of stereo­

typing and prejudice. In D. Bar-Tal, C. Graumann, A. W. Krug-lanski and W. Stroebe (eds), Stereotyping and Prejudice. New York: Springer Verlag.

Bar-Tal, D. (1990). Group Beliefs. New York: Springer Verlag. Bar-Tal, D. (1993). Patriotism as fundamental beliefs of group

members, Politics and the Individual, 3, 45-62.

318 Literatura

Anonymous (1916). British Historical and Political Orations. London: J. M. Dent.

Arendt, H. (1963). Eichmann in Jerusalem: A Report on the Banality of Evil. New York: Viking Press.

Aristotle. (1909). Rhetorica. Cambridge: Cambridge University Press.

Ashmore, M., Edwards, D. and Potter, J. (1994) . The bottom line: the rhetoric of reality demonstrations, Configurations, 2, 1-14.

Atkinson, J. M. (1984). Our Masters' Voices. London: Methuen. Augoustinos, M. (1993). 'Celebration of a Nation': representations

of Australian national identity Papers on Social Representations, 2, 33-39.

Aulich, J. (1992). Wildlife in the South Atlantic: graphic satire, patriotism and the Fourth Estate. In J. Aulich (ed.), Framing the Falklands War. Buckingham: Open University Press.

Bachelard, G. (1969). The Poetics of Space. Boston: Beacon Press. Bagehot, W. (1873). Physics and Politics. London: Henry S. King. Bailyn, B. (1988). The Peopling of North America: An Introduction.

New York: Vintage Books. Bairstow, T. (1985). Fourth-Rate Estate. London: Comedia. Bakhtin, M. M. (1981). The Dialogic Imagination. Austin: Univer­

sity of Texas. Bakhtin, M. M. (1986). Speech Genres and Other Late Essays. Aus­

tin: University of Texas. Baldwin, S. (1937). On England. Harmondsworth: Penguin. Balibar, E. (1991). 'Is there a neo-racism'? In E. Balibar and I. Wal-

lerstein, Race, Nation, Class. London: Verso. Banton, M. (1994). Modelling ethnic and national relations,

Ethnic and Racial Studies, 17, 1-20. Bar-Tal, D. (1989). Delegitimization: the extreme case of stereo­

typing and prejudice. In D. Bar-Tal, C. Graumann, A. W. Krug-lanski and W. Stroebe (eds), Stereotyping and Prejudice. New York: Springer Verlag.

Bar-Tal, D. (1990). Group Beliefs. New York: Springer Verlag. Bar-Tal, D. (1993). Patriotism as fundamental beliefs of group

members, Politics and the Individual, 3, 45-62.

Banalni nacionalizam 319

Barker, M. (1981). The New Racism. London: Junction Books. Barnett, A. (1982). Iron Britannia. London: Allison and Busby. Barthes, R. (1975). The Pleasure of the Text. New York: Farrar,

Straus and Giroux. Barthes, R. (1977). Roland Barthes. Basingstoke: Macmillan. Barthes, R. (1983a). Inaugural lecture, College de France. In S.

Sontag (ed.), Barthes: Selected Writings. London: Fontana. Barthes, R. (1983b). Myth today. In S. Sontag (ed.), Barthes: Selec­

ted Writings. London: Fontana. Barthes, R. (1983c). The world of wrestling. In S. Sontag (cd.),

Barthes: Selected Writings. London: Fontana. Baudrillard, J. (1983). Simulations. New York: Semiotext(e). Baudrillard, J. (1988). America. Harmondsworth: Penguin. Bauman, Z. (1992a). Intimations of Postmodernity. London:

Routledge. Bauman, Z. (1992b). Soil, blood and identity, Sociological Review,

40, 675-701. Bauman, Z. (1993). Postmodern Ethics. London: Routledge. Beattie, G. (1988). All Talk. London: Weidenfeld & Nicolson. Beattie, G. (1993). We Are the People. London: Mandarin. Beck, U. (1992). Risk Society. London: Sage. Beek, U. (2008). "This free-market farce shows how badly we need

the state". Guardian, 10. april, str. 35. Beck, U. and Willms, J. (2003). Conversations with Ulrich Beck.

Cambridge: Polity Press. Bellah, R. N., Madsen, R., Sullivan, W. M., Swidler, A. and Tipton,

S. M. (1986). Habits of the Heart. New York: Harper and Row. Benjamin, W. (1970). Illuminations. London: Fontana. Bentham, J. (1789/1982). An Introduction to the Principles of

Morals and Legislation (ed. J. H. Burns and H. L. A. Hart). London: Methuen.

Berkowitz, L. (1993). Aggression: its Causes,Consequences and Control. New York: McGraw Hill.

Berlin, I. (1991). The Crooked Timber of Humanity. New York: All-red A. Knopf.

320 Literatura

Bernstein, R. (1987). One step forward, two steps backward: Richard Rorty on liberal democracy and philosophy, Political Theory, 1987, 15, 538-563.

Bhabha, H. (1990). Introduction: narrating the nation. In H. Bha-bha (ed.), Nation and Narration. London: Routledge.

Bhabha, H. (1992). Postcolonial authority and postmodern guilt. In L. Grossberg, C. Nelson and P. Trcichler (eds), Cultural Stu­dies. London: Routledge.

Bhaskar, R. (1992). Philosophy and the Idea of Freedom. Oxford: Basil Blackwell.

Bhavnani, K.-K. and Phoenix, A. (1994). Shifting identities shifting racisms: an introduction, Feminism and Psychology, 4, 5-18.

Billig, M. (1978). Fascists: a Social Psychological View of the Na­tional Front. London: Harcourt Brace Jovanovich.

Billig, M. (1985). Prejudice, categorization and particularization: from a perceptual to a rhetorical approach, European Journal of Social Psychology, 15, 79-103.

Billig, M. (1987a). Atguing and Thinking Cambridge: Cambridge University Press.

Billig, M. (1987b). Anti-semitic themes and the British far left: some social-psychological observations on indirect aspects of the conspiracy tradition. In C. F. Graumann and S. Moscovici (eds), Changing Conceptions of Conspiracy. New York: Springer Verlag.

Billig, M. (1989a). The extreme right: continuities in the antise-mitic conspiracy tradition. In R. Eatwelland N. O'Sullivan (eds), The Nature of the Right. London: Pinter.

Billig, M. (1989b). The argumentative nature of holding strong views: acasestudy, Europeanjoumal of Social Psychology, 19, 203-222.

Billig, M. (1990a). Collective memory, ideology and the British Royal Family. InD. Middleton and D. Edwards (eds), Collective Remembering. London: Sage.

Billig, M. (1990b). Rhetoric of social psychology. In I. Parker and J. Shotter (eds), Deconstructing Social Psychology. London: Routledge.

Billig, M. (1991). Ideology and Opinions. London: Sage. Billig, M. (1992). Talking of the Royal Family. London: Routledge.

Banalni nacionalizam 321

Billig, M. and Edwards, D. (1994). La construction sociale de la memoire, La Recherche, 25, 742-745.

Billig, M. andGolding, P. (1992). The hidden factor: race, the news media and the 1992 election, Representation, 31 , 36-38.

Billig, M., Condor, S., Edwards, D., Gane, M., Middleton, D. andRad-ley, A. R. (1988). Ideological Dilemmas: A Social Psychology of Everyday Thinking. London: Sage.

Birch, A. H. (1989). Nationalism and National Integration. Lon­don: Unwin Hyman.

Bloch, M. (1973). The Royal Touch. London: Routledge and Kegan Paul.

Bocock, R. (1974). Ritual in Industrial Society. London: George Allen & Unwin.

Boose, L. E. (1993). Techno-muscularity and the 'boy eternal': from quagmire to the Gulf. In M. Cooke and A. Woollacott (eds), Gendering War Talk. Princeton, NJ: Princeton University Press.

BoswellJ . (1906). The Life ofSamuelJohnson. London: J. M. Dent. Bourdieu, P. (1990). The Logic of Practice. Cambridge: Polity Press. Bowen, G. L. (1989). Presidential action and public opinion about

U. S. Nicaraguan policy: limits to the 'Rally "Round the Flag" Syn­drome', P. S., 200, 793-800.

Bowers, J. and Iwi, K. (1993). The discursive construction of so­ciety, Discourse and Society, 4, 357-393.

Brass, P. R. (1991). Ethnicity andNationalism. New Delhi: Sage. Braudel, F. (1988). The Identity of France: vol. 1. History and Envi­

ronment. London: Collins. Breuilly, J. (1985). Reflections on nationalism, Philosophy of the

Social Sciences, 15,65-75. Breuilly, J. (1992). Nationalism and the State. Manchester: Man­

chester University Press. Brewer, M. (1979). Ingroup bias in the minimal intergroup situa­

tion: a cognitive-motivational analysis, Psychological Bulletin, 86, 307-324.

Brody, R.A. (1991).Assessing the President. Stanford, CA: Stanford University Press.

322 Literatura

Brown, D. (1989)- Ethnic revival: perspectives on state and society, Third World Quarterly, 11, 1-18.

Brown, P. and Lcvinson, S. C. (1987). Politeness: Some Universals in Language Use. Cambridge: Cambridge University Press.

Brown, R. (1988). Group Processes. Oxford: Basil Blackwell. Brown, R. H. (1977). A PoeticforSociology. Cambridge: Cambridge

University Press. Brown, R. H. (1994). Reconstructing social theory after the postmo­

dern critique. In H. W. Simons and M. Billig (eds), After Post­modernism. London: Sage.

Brunt, R. (1992). Engaging with the popular: audiences for mass culture and what to say about them. In L. Grossberg, C. Nelson and R. Trcichler (eds), Cultural Studies. London: Routledge.

Burke, K. (1969) • A Rhetoric of Motives. Berkeley, CA: University of California Press.

Burrows, J. (1990). Conversational politics: Rorty's pragmatist apology for liberalism. In A. Malachowski (ed.), ReadingRorty. Oxford: Basil Blackwell.

Cannadine, D. (1983). The context, performance and meaning of ritual: the British monarchy and 'the invention of tradition'. In E. Hobsbawm and T. Ranger (eds), The Invention of Tradition. Cambridge: Cambridge University Press.

Capitan, C. (1988). Status of women' in French revolutionary/liberal ideology. In G. Seidel (ed.), The Nature of the Right. Amsterdam: John Benjamins.

Castles, S. and Kosack, G. (1985). Immigrant Class Structure in Western Europe. Oxford: Oxford University Press.

Chaney, D. (1993). Fictions of Collective Life. London: Routledge. Chomsky, N. (1994). An island lies bleeding, Guardian (2), 5 July,

pp. 6-9. Clark, P. (1983). The English Alehouse: a Social History, 1200-

1830. London: Longman. Clifford, J. (1992). Travelling cultures. In L. Grossberg, C. Nelson

and P. Treichler (eds), Cultural Studies. London: Routledge. Coakley, J. (ed.) (1992). The Social Origins of Nationalist Move­

ments. London: Sage.

Banalni nacionalizam 323

Cohen, R. (1992). Migration and the new international division of labour. In M. Cross (ed.), Ethnic Minorities and Industrial Change in Europe and North America. Cambridge: Cambridge University Press.

Cohn, N. (1967). Warrant for Genocide. London: Chatto Heine-mann.

Colcs, R. (1986). The Political Life of Children. Boston, MA: Atlantic Monthly Press.

Colley, L. (1992). Britons. New Haven, CT: Yale University Press. Comay, R. (1986). Interrupting the conversation: notes on Rorty,

Telos, 67, 119-130. Comrie, B. (1990). The Major languages of Western Europe. Lon­

don: Routledge. Condor, S. (1989). 'Biting into the future': social change and the

social identity of women. In S. Skevington and D. Baker (eds), The Social Identity of Women. London: Sage.

Condor, S. (in press). Unimagined community? some social psycho-logycal issues concerning English national identity. In G. Breakwell and E. Lyons (eds), Changing European Identities. Oxford: Pergamon.

Connor, W. (1978). A nation is a nation, is a state, is an ethnic group, is a..., Ethnic and Racial Studies, 1, 377-400.

Connor, W. (1993). Beyond reason: the nature of the ethno-national bond, Ethnic and Racial Studies, 16, 373-389.

Conover, P.J. and Sapiro, V. (1993). Gender, feminist consciousness and war, American Journal of Political Science, 37, 1079-1099.

Csikszentmihalyi, M. and Rochberg-Halton, E. (1981). The Mea­ning of Things. Cambridge: Cambridge University Press.

Cumberbatch, G. and Howitt, D. (1989). A Measure of Uncer­tainty. London: John Libbey.

Cunningham, H. (1986). The language of patriotism, 1750-1914. I n j . Donald and S. Hall (eds), Politics and Ideology, Milton Keynes: Open University Press.

Der Derian, J. (1989). The boundaries of knowledge and power in international relations. In J. Der Derian and M. ). Shapiro

324 Literatura

(eds), International/Intertextual Relations. Lexington, MA: Lexington Books.

Der Derian, J. (1993). S/N: international theory, Balkanization and the new world order. In M. Ringrose and A. J. Lerner (eds), Reimagining the Nation. Buckingham: Open University Press.

Deutsch, K. (1966). Nationalism and Social Communication. Cambridge, MA: MIT Press.

Devine, P. G. (1989). Stereotypes and prejudice: their automatic and controlled components, Journal of Personality and Social Psychology, 56, 5-18.

Dillon, G. M. (1989). The Falklands, Politics and War. New York: St Martin's Press.

Dittmar, H. (1992). The Social Psychology of Material Possessions. Hemel Hempstead: Harvester/Wheatsheaf.

Doob, L. (1964). Patriotism and Nationalism. New Haven, CT: Yale University Press.

Dumont, L. (1992). Left versus right in French political ideology: a comparative approach. I n j . A. Hall and I. C. Jarvie (eds), Tran­sition to Modernity. Cambridge: Cambridge University Press.

Eagleton, T. (1991). Ideology, an Introduction. London: Verso. Eco, U. (1987). Travels in Hyperreality. London: Picador. Edelman, M. (1977). Political Language: Words that Succeed and

Policies that Fail. New York: Academic Press. Edwards, D. (1991). Categories are for talking, Theory and Psycho­

logy, 1, 515-542. Edwards, D. and Potter, J. (1992). Discursive Psychology. London:

Sage. Edwards, D. and Potter, J. (1993). Language and causation: a discur­

sive action model of description and attribution, Psychological Review, 100, 23-41.

Edwards, J. (1985). Language, Society and Identity. Oxford: Basil Blackwell.

Edwards, J. (1991). Gaelic in Nova Scotia. In C. H. Williams (ed.), Linguistic Minorities, Society and Territory. Clevedon: Multi­lingual Matters.

Banalni nacionalizam 325

328 Literatura

Gilroy, P. (1992b). Cultural studies and ethnic absolutism. In L. Grossberg, C. Nelson and R. Treichler (eds), Cultural Studies. London: Routledge.

Giroux, H. A. (1993). Living dangerously - identity politics and the new cultural racism, Cultural Studies, 7, 1-28.

Goffman, E. (1981). Forms of Talk. Oxford: Basil Blackwell. GolbyJ . M. and Purdue, A. W. (1984). The Civilisation of the Crowd:

Popular Culture in England, 1750-1900. London: Batsford. Gould, A. (1993). Pollution rituals in Sweden: the pursuit of a

drug-free society. Paper presented to Conference of Social Policy Association, Liverpool, July 1993.

Gramsci.A. (1971).Prison Notebooks. London: Lawrence & Wishart. Graumann, C. F. and Moscovici, S. (eds) (1987). Changing Con­

ceptions of Conspiracy. New York: Springer Verlag. Greenfeld, L. (1992). Nationalism: Five Roads to Modernity.

Cambridge, MA: Harvard University Press. Griffin, C. (1989). 'I'm not a women's libber but...': Feminism, con­

sciousness and identity. In S. Skevington and D. Baker (eds), The Social Identity of Women. London: Sage.

Grimes, B. F. (1988). Etbnologue: Languages of the World. Dallas: Sumner Institute of Linguistics.

Gruber, H. (1993). Evaluation devices in newspaper reports, Jour­nal of Pragmatics, 19, 469- 486.

Gudykunst,W.B. andTing-Toomey, S. (1990). Ethnic identity, lan­guage and communication breakdowns. In H. Giles and W. P. Robinson (eds), Handbook of Language and Social Psycho­logy. Chichester: John Wiley.

Gunew, S. (1990). Denaturalizing cultural nationalisms: multicul­tural readings of Australia. In H. K. Bhabha (ed.), Nation and Narration. London: Routledge.

Hackett, R. A. and Zhao, Y. (1994). Challenging a master narrative: peace protest and opinion/editorial discourse in the US press during the Gulf War, Discourse and Society, 5, 509-541.

Hagendoorn, L. (1993a). Ethnic categorization and outgroup exclu­sion: cultural values and social stereotypes in the construction of ethnic hierarchies, Ethnic and Racial Studies, 16, 26-49.

Banalni nacionalizam 329

I lagendoom, L. (1993b). National and cultural fragmentation alter the Cold War. Paper presented at UNESCO Conference on 'Cultural Identity and Development in Europe', June 1993, Middelburgh, Netherlands.

I l.igendoorn, L. and Hraba, J. (1987). Social distance toward Hol­land's minorities: discrimination amongst ethnic outgroups, Ethnic and Racial Studies, 10, 317-333.

Ilagendoorn, L. and Kleinpenning, G. (1991). The contribution of domain-specific stereotypes to ethnic social distance, British

Journal of Social Psychology, 30, 63-78. Ilainsworth, P. (1992). The extreme right in post-war France: the

emergence and success of the Front national. In P. Hains-worth, (ed.), The Extreme Right in Europe and the USA. Lon­don: Pinter.

Hall, C. (1992). Missionary stories: gender and ethnicity in England in the 1830s and 1840s. In L. Grossberg, C. Nelson and P. Treichler (eds), Cultural Studies. London: Routledge.

Hall, S. (1975). Introduction. In A. C. H. Smith, Paper Voices. Lon­don: Chatto & Windus.

Hall, S. (1988a). The toad in the garden: Thatcherism among the theorists. In C. Nelson and L. Grossberg (eds), Marxism and the Interpretation of Culture. London: Macmillan.

Hall, S. (1988b). Authoritarian populism. In B. Jessop, K. Bonnett, S. Bromley and T. Ling (eds), Thatcherism. Cambridge: Polity Press.

Hall, S. (1991a). Old and new identities, old and new ethnicities. In A. D. King (ed.), Culture, Globalization and the World-System. Basingstoke: Macmillan.

Hall, S. (1991b). The local and the global: globalization and ethni­city. In A. D. King (ed.), Culture, Globalization and the World-System. Basingstoke: Macmillan.

Hall, S. and Held, D. (1989). Citizens and citizenship. In S. Hall and M.Jacques (eds),New Times. London: Lawrence & Wishart.

Hallin, D. C. (1994). We Keep America on Top of the World. Lon­don: Routledge.

330 Literatura

Haralambos, M. and Holborn, M. (1991). Sociology: Themes and Perspectives, 3rd edn. London: Collins.

Harding, J . , Kutner, B., Proshansky, H. and Chein, I. (1954). Prejudice and ethnic relations. In G. Lindzey (cd.), Handbook of Social Psychology. Cambridge, MA: Addison Wesley.

Harkabi, Y. (1980). The Palestinian Covenant and its Meaning. London: Vallentine Mitchell.

Harre, R. (1991). The discursive production of selves, Theory and Psychology, 1, 51-64.

Harris, N. (1990). National Liberation. London: I. B. Taurus. Harris, R. (1985). Gotcha! The Media, the Government and the Falk-

lands Crisis. London: Faber. Hartley,J. (1992). Teleology:Studies in Television. Routledge: Lon­

don. Harvey, D. (1989). The Condition of Postmodernity. Oxford: Basil

Blackwell. Haugen, E. (1966a). Dialect, language, nation, American Anthro­

pologist, 68 ,922-935 . Haugen, E. (1966b). Language Conflict and Language Planning.

Cambridge, MA: Harvard University Press. Hawkins, J. A. (1990). German. In B. Comrie (ed.), The Major Lan­

guages of Western Europe. London: Routledge. Hazani, M. (1993). Netzah Yisracl, symbolic immortality and the Israeli-Palestinian conllict. In K. Larsen (ed.), Conflict and Social Psychology. London: Sage.

Held, D. (1989). The decline of the nation state. In S. Hall and M. Jacques (eds), New Times. London: Lawrence & Wishart.

Held, D. (1992). The development of the modern state. In S. Hall and B. Gieben, Formations of Modernity. Cambridge: Polity Press.

Heller, A. (1991). The ironies beyond philosophy: on Richard Ror-ty's Contingency, Irony and Solidarity, Thesis Eleven, 28, 105-112.

Heller, Z. (1993). Hurt Feelin's, Independent on Sunday, Review, 11 April, pp. 2-5.

Banalni nacionalizam 331

Helms, C. M. (1981). The Cohesion of Saudi Arabia. London: Cro-om Helm.

Heritage,J. (1984). Garfinkel andEthnomethodology. Cambridge: Polity Press.

Heritage, J. and Greatbach, D. (1986). Generating applause: a study of rhetoric and response in patty political conferences, American Sociological Review, 92, 110-157.

Hertz, F. (1944). Nationality in History and Politics. London: Rout­ledge & Kegan Paul.

Hewison, R. (1986). The Heritage Industry. London: Methuen. Hey, V. (1986). Patriarchy and Pub Culture. London: Tavistock. Hill, D. (1966). Fashionable Contrasts: Caricatures by James Gil­

lray. London: Phaidon Press. Hinsley, F. H. (1986). Sovereignty. Cambridge: Cambridge Universi­

ty Press. Hitler, A. (1972). Mein Kampf. London: Hutchinson. Hitler, A. (1988). Hitler's Table-Talk (ed. H. Trevor-Roper). Ox­

ford: Oxford University Press. Hobsbawm, E. J. (1992). Nations and Nationalism since 1780.

Cambridge: Cambridge University Press. Hobsbawm, E.J. and Ranger, T. (eds) (1983). The Invention of Tra­

dition. Cambridge: Cambridge University Press. Hogg, M. A. and Abrams, D. (1988). Social Identifications. London:

Routledge. Holland, P. (1983). The page three girls speak to women, too, Scre­

en, 24, 84-102. Holquist, M. (1990). Dialogism: Bakhtin and his World. London:

Routledge. Hroch, M. (1985). Social Preconditions of National Revival in

Europe. Cambridge: Cambridge University Press. Husbands, C. T. (1992). Belgium: Flemish legions on the march.

In P. Hainsworth (ed.), The Extreme Right in Europe and the USA. London: Pinter.

Hutnik, N. (1991). Ethnic Minority Identity: a Social Psycholo­gical Perspective. Oxford: Oxford University Press.

332 Literatura

Ignatieff, M. (1993). Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism. London: Chatto & Windus.

Ihonvbere, J. O. (1994). The 'irrelevant' slate, ethnicity and the quest for nationhood in Africa, Ethnic and Racial Studies, 17, 42-60.

Inglehart, R. (1991). Trust between nations: primordial ties, societal learningand economic development. InK. Reif and R. Inglehart (eds), Eurobarometer. Basingstoke: Macmillan.

James, C. L. R. (1964). Beyond a Boundary. London: The Sports-mans Book Club.

James, C. L. R. (1989). Cricket. London: Allison and Busby. Jameson, F. (1991). Postmodernism, or the Cultural Logic of Late

Capitalism. London: Sage. Jamieson, K. H. (1988). Eloquence in an Electronic Age. Oxford:

Oxford University Press. Janowitz, M. (1983). The Reconstruction of Patriotism. Chicago:

University of Chicago Press. Jennings, H. and Madge, C. (1987).May 121937: Mass Observation

Day Survey, London: Faber. Jessop, B., Bonnett, K., Bromley, S. and Ling, T. (1988). Thatche­

rism. Cambridge: Polity Press. Johnson, D. (1993). The making of the French nation. In M. Tcich

and R. Porter (eds), The National Question in Europe in Historical Context. Cambridge: Cambridge University Press.

Johnson, D. M. (1994). Who is we?: constructing communities in US-Mexico border discourse, Discourse and Society, 5, 207-232.

Johnson, G. R. (1987). In the name of the fatherland: an analysis of kin term usage in patriotic speech and literature, International Political Science Revieiv, 8, 165-174.

Jones, A. (1994). Gender and ethnic conflict in ex-Yugoslavia, Ethnic and Racial Studies, 17, 115-134.

Jowell, R., Brook, L., Prior, G. and Taylor, B. (1992). British Social Attitudes: the 9th Report. Aldershot: Dartmouth.

Jowell, R., Witherspoon, S. and Brook, L. (1987). British Social Atti­tudes: the 1978 Report. Aldershot: Gower.

Banalni nacionalizam 333

Karlins, M., Coffman, T. L. and Walters, G. (1969). On the fadingof so­cial stereotypes: studies in three generations of college suidents, Journaloj"Personality and Social Psychology, 13, 1-16.

Katz, D.andBraly, K. (1935). Racial prejudice and racial stereotypes, Journal of Abnormal and Social Psychology, 30, 175-193.

Katz, J. (1980). From Prejudice to Destruction: Anti-semitism, 1700-1933- Cambridge, MA: Harvard University Press.

Kedourie, E. (1966). Nationalism. London: Hutchinson. Kennedy, P. (1988). The Rise and Fall of the Great Powers. Lon­

don: Unwin Hyman. Kiernan, V. (1993). The British Isles: Celt and Saxon. In M. Teich

and R. Porter (eds), The National Question in Europe in Historical Context. Cambridge: Cambridge University Press.

Kitromilides, P. M. (1979). The dialectic of intolerance: ideological dimensions of ethnic conflict, Journal of the Hellenic Diaspora, 6, 5-30.

Kornblum, W. (1988). Sociology in a Changing World. New York: Holt, Rinehart & Winston.

Kosterman, R. and Feshbach, S. (1989). Toward a measure of pa­triotic and nationalistic attitudes, Political Psychology, 10, 257-274.

KristevaJ. (1991) Strangers to Ourselves. Hemel Hempstead: Har-vester/Wheatsheaf.

Kristeva, J. (1993). Nations without Nationalism. New York: Co­lumbia University Press.

Krosnick, J. A. and Brannon, L. A. (1993). The impact of the Gulf War on the ingredients of Presidential evaluations: multidimensional effects of political involvement, American Political Science Re­view, 87, 963-975.

Ladurie, E. Le R. (1978). Montaillou: Cathars and Catholics in a French Village, 1294-1324. London: Scolar Press.

Langer, E.J . (1989) .Mindfulness. Reading, MA: Addison Wesley. Lash, S. (1990). The Sociology of Postmodernism. London: Rout­

ledge. Lather, P. (1992). Postmodernism and the human sciences. In S.

Kvale (ed.), Psychology and Postmodernism. London: Sage.

334 Literatura

Lather, P. (1994). Staying dumb? feminist research and pedagogy with/in the postmodern. In H. W. Simons and M. Billig (eds), After Postmodernism. London: Sage.

Lauerbach, G. E. (1989). 'We don't want war... but:' speech act schemata and inter-schcmata inference transfer, Journal of Pragmatics, 13, 25-51.

Layton-Henry, Z. (1984). The Politics of Race in Britain. London: George Allen & Unwin.

Levine, H. B. (1993). Making sense of Jewish ethnicity: identification patterns of New Zealanders of mixed parentage, Ethnic and Racial Studies, 6, 323-344.

LeVine, R. A. and Campbell, D. T. (1970). Ethnocentrism-. Theories of Conflict, Ethnic Attitudes and Group Behavior. New York: John Wiley.

Lincoln, B. (1989). Discourse and the Construction of Society. New York: Oxford University Press.

Linell, P. (1990). The power of dialogue dynamics. In I. Markova and K. Foppa (eds), The Dynamics of Dialogue, New York: Harvester/Wheatsheaf.

LinzJ . J . (1985). From primordialism to nationalism. In E. A. Tirya-kin and R. Rogowski (eds), New Nationalisms of the Developed West. Boston, MA: Allen & Unwin.

Lipset, S. M. and Raab, E. (1970). The Politics of Unreason. London: Heinemann.

Lister, R. (1994). Dilemmas in engendering citizenship. Paper pre­sented at Crossing Borders Conference, Stockholm, May 1994.

Lyotard,J.-F. (1984). The Postmodern Condition. Manchester: Man­chester University Press.

MacionisJ.J. (1989). Sociology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Magnusson, W. (1990). The reification of political community. In R.

B. J. Walker and S. H. Mendlovitz (eds), Contending Sovereign­ties. Boulder, CO: Lynne Rcinner.

Maitland, K. and Wilson, J. (1987). Pronominal selection and ideo­logical conflict, Journal of Pragmatics, 11, 495-512.

Mann, M. (1986). The Sources of Social Power, vol. 1. Cambridge: Cambridge University Press.

Banalni nacionalizam 335

Mann, M. (1988). European development: approaching a historical explanation. I n j . Bacchler et al. (eds), Europe and the Rise of (capitalism. Oxford: Basil Blackwell.

Mann, M. (1992). The emergence of modern European nationalism. In (. A. Hall and I. C. Jatvie (eds), Transition to Modernity. Cambridge: Cambridge University Press.

Marvin, C. (1991). Theorizing the flagbody: symbolic dimensions of the Hag, Critical Studies in Mass Communication, 8, 119-138.

Marx, K. and Engels, F. (1968). The Communist Manifesto. In Selec­ted Works of Marx and Engels. London: Lawrence & Wishart.

Marx, K. and Engels, F. (1970). The German Ideology. London: Law­rence & Wishart.

Mass Observation (1987). The Pub and the People (first published 1943). London: Cresset Library.

Maynard, S. K. (1994). Images of invotvement and integrity: rheto­rical style of a Japanese politician, Discourse and Society, 5, 233-261.

McCaulcy, C, Stitt, C. L. and Segal, M. (1980). Stereotyping: from prejudice to prediction, Psychological Bulletin, 87, 195-208.

McCloskey, D. (1985). The Rhetoric of Economics. Brighton: Har-vester/Whcatsheaf.

McCrone, D. (1992). Understanding Scotland: the Sociology of a Stateless Nation. London: Routledge.

McDonald, M. (1993). The construction of difference: an anthro­pological approach to stereotypes. In S. Macdonald (ed.), Inside European Identities. Providence, RI: Berg.

McKinlay, A., Potter,J. and Wetherell, M. (1993). Discourse analysis and social representations. In G. M. Breakwell and D. V. Canter (eds), Empirical Approaches to Social Representations. Oxford: Clarendon Press.

McLellan, D. (1986). Ideology. Milton Keynes: Open University. Melucci, A. (1989). Nomads of the Present. London: Hutchinson

Radius. Mercer, K. (1992). '1968': periodizing postmodern politics and iden­

tity. In L. Grossberg, C. Nelson and R. Treichler (eds), Cul­tural Studies. London: Routledge.

336 Literatura

Meyrowitz.J. (1986). No Sense of Place. Oxford: Oxford University Press.

Michael, M. (1991). Some postmodern reilections on social psycho­logy, Theory and Psychology, 1 ,203-221.

Michael, M. (1992). Postmodern subjects: towards a transgress ive social psychology. In S. Kvalc (cd.), Psychology and Postmo­dernism. London: Sage.

Michael, M. (1994). Discourse and uncertainly: postmodern varia­tions, Theory and Psychology, 4, 383-404.

Miliband, R. (1987). Class analysis. I n j . H. Turner and A. Giddens (eds), Social Theory Today. Cambridge: Polity Press.

Miller, D. (1986). Material Culture and Mass Consumption. Oxford: Basil Blackwell.

Monimambo, S. (1971). In MPLA liberated areas. In J. Gcrassi (ed.), Towards Revolution. London: Wcidcnfeld & Nicolson.

Monopolies and Mergers Commission (1993). The Supply of National Newspapers. London: HMSO.

Morley, D. (1992). Television, Audiences and Cultural Studies. London: Routledge.

Moscovici, S. (1983). The phenomenon of social representations. In R. Farr and S. Moscovici (eds), Social Representations. Cam­bridge: Cambridge University Press.

Moscovici, S. (1987). Answers and questions,/o«m«/for the Theo­ry of Social Behaviour, 17, 513-529.

Mühlhaüsler, P. and Harre, R. (1990). Pronouns and People. Ox­ford: Basil Blackwell.

Murdock, G. (1993). Communications and the constitution of mo­dernity. Media, Culture and Society, 15, 521-539.

Murphy, J. J. (1974). Rhetoric in the Middle Ages. Berkeley, CA: University of California Press.

Nairn,T. (1977). The Break-Up of Britain. London: New Left Books. Nairn, T. (1988). The Enchanted Glass. London: Radius. Nelson, J. S., Megill, A. and McCloskey, D. N. (eds) (1987). The Rhe­

toric of the Human Sciences. Madison: University of Wisconsin. Nofsinger, R. E. (1991). Everyday Conversation. Newbury Park,

CA: Sage.

Banalni nacionalizam 337

338 Literatura

Potter, J. and Wetherell, M. (1987). Discourse and Social Psycho­logy. London: Sage.

Potter, J . , Edwards, D. and Wetherell, M. (1993). A model of discour­se in action, American Behavioral Scientist, 36,383-401.

Quattrone, G. A. (1986). On the perception of a group's variabili­ty. In S. Worchel and W. G. Austin (eds), Psychology of Inter-group Relations. Chicago: Nelson Hall.

Rae, J. and Drury, J. (1993). Reiflcation and evidence in rhetoric on economic recession: some methods used in the UK press, final quarter 1990, Discourse and Society, 4, 357-394.

Rathzel, H. (1994). Harmonious 'Heimat' and disturbing 'Auslän­der', Feminism and Psychology, 4, 81-98.

Reader, W. J. (1988). At Duty's Call: a Study in Obsolete Patrio­tism. Manchester: Manchester University Press.

Reich, W. (1990). Understanding terrorist behavior: the limits and opportunities of psychological inquiry. In W. Reich (ed.), Origins of Terrorism. Cambridge: Cambridge University Press.

Reicher, S. (1993). Stating the nation: an argumentative approach to the definition and salience of national identities. Paper deli­vered at Conference of European Association of Experimental Social Psychology, Lisbon, September, 1993.

Renan, E. (1990). What is a nation? In H. K. Bhabha (ed.), Nation and Narration. London: Routledge.

Retzinger, S. M. (1991) .Violent Emotions. Newbury Park, CA: Sage. Ricoeur, P. (1986). Lectures on Ideology and Utopia. New York:

Columbia University Press. Riddell, P. (1993). Honest Opportunism. London: Hamish Hamil­

ton. Roberts, J. M. (1974). The Mythology of the Secret Societies. St Al­

bans: Paladin. Roberts, J. M. (1985). The Triumph of the West. London: British

Broadcasting Corporation. Robertson, R. (1990). After nostalgia? Wilful nostalgia and the pha­

ses of globalization. In B. S. Turner (ed.), Theories of Moder­nity and Postmodernity. London: Sage.

Banalni nacionalizam 339

Robertson, R. (1991)- Social theory, cultural relativity and the problem of globality. In A. D. King (cd) , Culture, Globaliza­tion and the World-System. Basingstoke: Macmillan.

Robertson, R. (1992). Globalization: Social Theory and Global Cul­ture. London: Sage.

Rogowski, R. (1985). Causes and varieties of nationalism: a rationa­list account. In E. A. Tiryakian and R. Rogowski (eds), New Na­tionalisms of the Developed West. Boston, MA: Allen & Unwin.

Roosens, E. E. (1989). Creating Ethnicity. London: Sage. Rorty, R. (1979). Philosophy and the Mirror of Nature. Princeton, NJ: Princeton University Press.

Rorty, R. (1987a). Science as solidarity. In J. S. Nelson, A. Megill and D. N. McCloskey (eds), The Rhetoric of the Human Sciences. Madison: University of Wisconsin.

Rorty, R. (1987b). Thugs and theorists: a reply to Bernstein, Political Theory, 15, 564-580.

Rorty, R. (1989). Contingency, Irony and Solidarity. Cambridge: Cambridge University Press.

Rorty, R. (1990) .The priority of democracy to philosophy. In A. Malachowski (cd.), Reading Rorty. Oxford: Basil Blackwell.

Rorty, R. (1991). Objectivity, Relativism, and Truth. Cambridge: Cambridge University Press.

Rorty, R. (1993a). Wild orchids and Trotsky. In M. Edmundson (ed.), Wild Orchids and Trotsky. New York: Penguin Books.

Rorty, R. (1993b). In a flattened world, London Review of Books, 8 April, p. 3.

Rorty, R. (1994). The unpatriotic academy, New York Times, 13 February, p. E15.

Rosch, E. (1978). Principles of categorization. In-E. Rosch and B. Lloyd (eds), Cognition and Categorization. Hillsdale, NJ: Erl­bau m.

Rosenberg, S. D. (1993). The threshold of thrill: life stories in the skies over South-East Asia. In M. Cooke and A. Woollacott (eds), Gendering War Talk. Princeton, NJ: Princeton University Press.

Rotberg, R. I. (1966). African nationalism: concept or confusion, Journal of Modem African Studies, 4, 33-46.

340 Literatura

Rothbart, M. and Hallmark, W. (1988). Ingroup-outgroup differen­ces in the perceived efficacy of coercion and conciliation in resolving social conflict,Journal of Personality and Social Psy­chology, 55, 248-257.

Ruhlen, A. (1987). A Guide to the World's Languages, vol. I: Clas­sification. Stanford, CA: Stanford University Press.

Ruzza, C. E. (1993). Collective identity formation and community integration in the Lega Lombarda. Paper delivered at Changing European Identities Conference, Farnham, Surrey, April 1993.

Said, E.W. (1983). The World, the Text and the Critic. London: Verso. Sampson, E. E. (1993). Celebrating the Other. Hemel Hempstead:

Harvester/Wheatsheaf. Sanders, D., Ward, H., Marsh, D. and Fletcher, T. (1987). Govern­

ment popularity and the Falklands War, British Journal of Political Science, 17, 281-313.

Scheff, T. J. (1990). Microsociology: Discourse, Emotion and So­cial Structure. Chicago: Chicago University.

Scheff, T.J . (1995). Bloody Revenge: Nationalism, War and Emo­tion. Boulder, CO: Westvicw Press.

Schiller, H. (1993). Not yet the postimperialistera. In C. Roach (ed.), Communication and Culture in War and Peace. Newbury Park, CA: Sage.

Schlesinger, P. (1991). Media, State and Nation. London: Sage. Schmidt, W. (1993). The nation in German histoiy. In M. Teich and

R. Porter (eds), The National Question in Europe in Historical Context. Cambridge: Cambridge University Press.

Schwartz, B. (1986). Conservatism, nationalism and imperialism. In J. Donald and S. Hall (eds), Politics and Ideology. Milton Keynes: Open University Press.

Schwartz, B. (1987). George Washington: the Making of an Ame­rican Symbol. New York: Free Press.

Schwartzmantel, J. (1992). Nation versus class: nationalism and socialism in theory and practice. I n j . Coakley (ed.), The Social Origins of Nationalist Movements. London: Sage.

Seton-Watson, H. (1977). Nations and States. Boulder, CO: West-view Press.

Banalni nacionalizam 341

Shapiro, M.J . (1990) . Representing world politics: the sport/war intertext. I n j . Der Derian and M. J. Shapiro (eds), Intematio-nal/Intertextual Relations. Lexington, MA: Lexington Books.

Sheffer, G. (1988). Modern Diasporas in International Politics. Aldershot: Croom Helm.

Sherrard, C. (1993). Gender and aesthetic response: sports repor­ting. Paper presented at conference of British Psychological Society, London, December 1993-

Sherry, J. F. (1991). Postmodern alternative: the interpretive turn in consumer research. In T. Robertson and H. Kassarjian (eds), Handbook of Consumer Research. Englewood Cliffs, NJ. Pren­tice Hall.

Shils, E. (1985). Sociology. In A. Kupcr and J. Kuper (eds), The So­cial Science Encyclopedia, London: Routledge.

Shotter, J. (1993a). The Cultural Politics of Everyday Life. Milton Keynes: Open University Press.

Shotter, J. (1993b). Conversational Realities: Studies in Social Con­structionism. London: Sage.

Shotter, J. (1995). In conversation: joint action, shared intention-nality and ethics, Theory and Psychology, 5, 49-74.

Shotter, J. and Gergen, K. (eds) (1989). Texts of Identity. London: Sage.

Sifry, M. L. and Cerf, C. (eds) (1991). The Gulf War Reader: History, Documents, Opinions. New York: Times Books.

Sigelman, L. and Conover, P . J . (1981). Dynamics of presidential support during international conflict situations, Political Be­havior, 3, 303-318.

Silverstein, B. and Flamenbaum, C. (1989). Biases in the perception and cognition of the actions ofenemies Journal ofSocial Issues, 45, 51-72.

Slater, D. (1994). Exploring other zones of the post-modern: prob­lems of ethnocentrism and differences across the North-South divide. In A. Rattansi and S. Westwood (eds), Modernity, Identity and Racism. Cambridge: Polity Press.

Smith, A. D. (1981). The Ethnic Revival. Cambridge: Cambridge University Press.

342 Literatura

Smith, A. D. (1986). The Ethnic Origins of Nations. Oxford: Basil Blackwell.

Smith, A. D. (1990). Towards a global culture?, Theory, Culture and Society, 7, 171-191.

Smith, A. D. (1994). The problem of national identity: ancient, mediaeval and modern, Ethnic and Racial Studies, 17, 374-399.

Smith, M. (1982). Modernization, globalization and the nation-state. In A. G. McGrew (cd.), Global Politics. Cambridge: Po­lity Press.

Snyder, L. L. (1976). Varieties of Nationalism: a Comparative Stu­dy. Hinsdale, IL: Dryden Press.

Sollors, W. (1986). Beyond Ethnicity. Oxford: Oxford University Press.

Sparks, C. (1992). The popular press and political democracy. In P. Scannell, P. Schlesinger and C. Sparks (eds), Culture and Power. London: Sage.

Sparks, C. and Campbell, M. (1987). The inscribed reader of the British quality press, European Journal of Communication, 2, 455-472.

Spivak, G. C. (1988). Can the subaltern speak? In C. Nelson and L. Grossberg (eds), Marxism and the Interpretation of Culture. London: Macmillan.

Stälenheim, P. Perdomo, C. and Sköns, E. (2007). Military expen­diture. In SIPRI Yearbook on Armaments, Disarmament and International Security. Stockholm: Stockholm International Peace Research Institute.

Stangor, C. and Ford, T. E. (1992). Accuracy and expectancy-con­firming processing orientations and the development of stereotypes and prejudice, European Review of Social Psycho­logy, 3, 57-90.

Stringer, P. (1990). Prefacing social psychology: a textbook exam-pic. In I. Parker and J. Shotter (eds), Deconstructing Social Psychology. London: Routledge.

Sumner, W.G. (1906). Folkways. Boston, MA: Ginn.

Banalni nacionalizam 343

Surel, J. (1989). John Bull. In R. Samuel (ed.). Patriotism, vol. III: National Fictions. London: Routledge.

Taguieff, P.-A. (1988). La Force du Prejuge. La Decouverte: Paris. Tajfel, H. (1969). The formation of national attitudes: a social

psychological perspective. In M. Sherif (ed.), Interdisciplinary Relationships in the Social Sciences. Chicago: Aldine.

Tajfel, H. (1970). Aspects of ethnic and national loyalty, Social Science Information, 9, 119-144.

Tajfel, H. (1974). Social identity and intergroup behaviour, Social Science Information, 13, 65-93.

Tajfel, H. (1981). Human Groups and Social Categories. Cam­bridge: Cambridge University Press.

Tajfel, H. (ed.) (1982). Social Identity ana'Intergroup Relations. Cambridge: Cambridge University Press.

Taylor, D. M. and Moghaddam, F. M. (1994). Theories of Intergroup Relations. Westport, CT: Praeger.

Taylor, J. (1992). Touched with glory: heroes and humans in the news. I n j . Aulich (ed.), Framing the Falklands War. Bucking­ham: Open University Press.

Taylor, P. M. (1992). War and the Media: Propaganda and Persua­sion in the Gulf War. Manchester: Manchester University Press.

Taylor, S. J. (1991). Shock! Horror! The Tabloids in Action. \xm-don: Corgi Books.

Tehranian, M. (1993). Ethnic discourse and the new world dysor-der: a communitarian perspective. In C. Roach (ed.), Commu­nication and Culture in War and Peace. Newbury Park, CA: Sage.

Tham, H. (1993). Drug control as a national project. Paper pre­sented at Fourth International Conference of Drug Related Harm, Rotterdam, March 1993.

Thompson, J. B. (1984). Studies in the Theory of Ideology. Cam­bridge: Polity Press.

Touraine, A. (1985). Sociological intervention and the internal dynamics of the Occitanist Movement. In E. A. Tiryakian and R. Rogowski (eds), New Nationalisms of the Developed West. Boston, MA: Allen & Unwin.

344 Literatura

Trevor-Roper, H. (1983). The invention of tradition: the Highland tradition of Scotland. In E. Hobsbawm and T. Ranger (eds), The Invention of Tradition. Cambridge: Cambridge University Press.

Tseelon, E. (1991). The method is the message: on the meaning of methods as ideologies, Theory and Psychology, 1, 299-316.

Tulviste, P. and wcrtsch.J. V. (in press). Official and unofficial histo­ries: the case of Estonia ,Journal of 'Narrative and Life History.

Turner, B. S. (1987). A note on nostalgia, Theory, Culture and So­ciety, 4, 147-156.

Turner, B. S. (1990). The two faces of sociology: global or nation-nal, Theory, Culture and Society, 1, 343-358.

Turner, J. C. (1984). Social identification and psychological group formation. In H. Tajfel (ed.), The Social Dimension. Cam­bridge: Cambridge University Press.

Turner, J. C, Hogg, M. A., Oakes, P. J . , Reicher, S. D. and Wethe­rell, M. (1987). Rediscovering the Social Group. Oxford: Basil Blackwell.

Turner, J. H. and Giddens, A. (eds) (1987). Social Theory Today. Cambridge: Polity Press.

Van Dijk, T. A. (1988a). News Analysis. Hillsdale, NJ: Lawrence Erl­bau m.

Van Dijk, T. A. (1988b). News as Discourse. Hillsdale, NJ: Lawren­ce Erlbaum.

Van Dijk, T. A. (1991). Racism and the Press. London: Routledge. Van Dijk, T. A. (1992). Discourse and the denial of racism, Dis­

course and Society, 3, 87-118. Van Dijk, T. A. (1993). Elite Discourse and Racism. Newbury Park,

CA: Sage. Vincent, N. (1987). Italian. In B. Comrie (ed.), The World's Major

Languages. London: Routledge. Voloshinov, V. N. (1973). Marxism and the Philosophy of Lan­

guage. New York: Seminar Press. Vos, L. (1993). Shifting nationalism: Belgians, Flemings and Wal­

loons. In M. Tcich and R. Porter (eds), The National Question

Banalni nacionalizam 3 4 5

in Europe in Historical Context. Cambridge: Cambridge Uni­versity Press.

Voutat, B. (1992). Interpreting national conflict in Switzerland: the Jura question. I n j . Coakley (ed.), The Social Origins of Natio­nalist Movements. London: Sage.

Walker, R. B. J. (1990). Sovereignty, identity, community: reflec­tions on the horizons of contemporary political practice. InR. B. J. Walker and S. H. Mendlovitz (eds), Contending Sovereignties. Boulder, CO: Lynne Reinner.

Wallerstein, I. (1987). World-systems analysis. I n j . H. Turner and A. Giddens (eds), Social Theory Today. Cambridge: Polity Press.

Wallerstein, I. (1991). The construction of peoplehood: racism, nationalism, ethnicity. In E. Balibar and I. Wallerstein, Race, Nation, Class. London: Verso.

Waterman, S. (1989). Partition and modern nationalism. In C. H. Williams and E. Kofman (eds), Community Conflict, Partition and Nationalism. London: Routledge.

Wertsch, J. V. (in press). Struggling with the past: some dynamics of historical representation. In M. Carretero and J. Voss (eds), Cognitive and Instructional Processes in History and the Social Sciences. Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum.

Wertsch, J. V. and O'Connor, K. (in press). Multivoicedness in histo­rical representation: American college students' accounts of the origins of the US, Journal of Narrative and Life History.

Wetherell, M. and Potter, J. (1992). Mapping the Language of Ra­cism. Hemel Hempstead: Harvester/Wheatsheaf.

White, P. (1991). Geographic aspects of minority language situa­tions in Italy. In C. H. Williams (ed.), Linguistic Minorities, Society and Territory. Clevedon: Multilingual Matters.

Wilkins, D. P. (1992). Interjections as deictics, Journal of Pragma­tics, 18, 119-158.

Williams, F. (1987). Racism and the discipline of social policy: a critique of welfare theory, Critical Social Policy, 20, 4-29.

Williams, G. (1991). The Welsh in Patagonia. Cardiff: University of Wales Press.

346 Literatura

Williams, J. A. (1984). Gender and intergroup behaviour: towards an integration, British Journal of Social Psychology, 23, 311-316.

Wilson, J. (1990). Politically Speaking. Oxford: Basil Blackwell. Windisch, U. (1985). Le Raisonnement et le Parier Quotidiens.

Lausanne: L'Age d'Homme. Windisch, U. (1990). Le Pret-ä-Penser. Lausanne: L'Age d'Homme. Woodiwiss, A. (1993). Postmodemity USA. London: Sage. Woollacott, A. (1993). Sisters and brothers in arms: family, class and

gendering in World War I Britain. In M. Cooke and A. Woollacott (eds), Gendering War Talk. Princeton, NJ: Princeton University Press.

Yatani, C. and Bramel, D. (1989). Trends and patterns in Americans' attitude toward the Soviet Union, Journal of Social Issues, 45, 13-32.

Young, H. (1993). One of Us: a Biography of Margaret Thatcher. London: Pan Books.

Yuval-Davies, N. (1993). Gender and nation, Ethnic and Racial Stu­dies, 16, 621-632.

Yuval-Davies, N. (1994). Women, ethnicity and empowerment, Fe­minism and Psychology, 4, 179-197.

Zavalloni, M. (1993a). Ascribed identities and the social identity space: an ego/ecological analysis. Paper delivered at Changing European Identities Conference, Farnham, Surrey, April 1993-

Zavalloni, M. (1993b). Identity and hyperidentities: the represent-tational foundation of self and culture, Papers on Social Representations, 2, 218-235.

Zelizer, B. (1989). Saying as collective practice: quoting and dif­ferential address in the news, Text, 9, 369-388.

Zelizer, B. (1990). Where is the author in American TV news? On the construction and presentation of proximity, authorship and journalistic authority, Semiotica, 80, 37-48.

Ziegler, P. (1977). Crown and People. London: Collins. Zubaida, S. (1993). Islam, the People and the State. London: I. B.

Tau ris.

Indeks

Achard, P. 194, 209 Adorno, Teodor (Adorno, Theo­

dor W.) 146, 247, 296 Ahmed, A. S. 268 Akioye, A. 156 Altemeyer, B. 247 Anderson, B. (Anderson, Bene­

dict) 226 Anderson, P. (Anderson, Perry)

101 Arafat, Jaser (Arafat, Yassar) 80-

81 , 121 Arent, Hana (Arendt, Hannah)

23 Aiistotel 177 Ašmor, Malkolm (Ashmore, Mal­

colm) 5, 193 Atkinson, J. M. 191 Augoustinos, M. 129 Aulich, J. 17, 164, 223 Bachelard, Gaston 196 Bahtin, Mihailo (Bakhtin, M. M.)

41, 160,175 Bailyn, B. 255 Bairstow, T. 198, 255 Baladir (Balladur) 79

Balibar, Etjen (Balibar, Elienne) 118, 132

Banton, Mišel (Banton, Michael) 119

Barijel (Barrucl, Auguste de) 154 Barker, Martin 132, 150 Barnett, A. 16, 164, 181 Bart, Rolan (Barthes, Roland) 73,

78, 114, 185, 224, 270, 271, 273, 274, 309

Bar-Tal, Delinel. (Bar-Tal, Daniel) 107, 108, 125, 149

Bauman, Zigmunt (Bauman, Zyg-munt) 251-253, 280

Beattie, G. 80, 222 Bedžet, Volter (Bagehot, Wal­

ter) 55, 61 Bek, Ulrih (Beck, U.) 11, 100 Bellah, R. N. 104 Bentam (Bentham, Jeremy) 154 Benjamin, Valter (Benjamin,

Walter) 132 Berkowitz, L. 222 Berlin, Isaija (Berlin, Isaiah) 13 Berluskoni, Silvio (Berlusconi,

Silvio) 90, 222

348 Indeks

Bernstein, Richard 281, 295 Bhabha, H. 23, 278 Bhaskar, Roy 280, 281, 295 Bhavnani, K. K. 114, 261 Bilig, Majkl (Billig, Michael) 4 1 ,

73, 87, 99, 108, 115, 121, 132, 133, 151, 155, 159, 164, 198, 249, 288

Birch, A. H. 49 Bizmark, Oto (Bismarck, Otto)

106 Blair, Tony 189, 193, 194, 196 Bloch, M. 60 Bocock, R. 87 Bodrijar, (Baudrillard, Jean) 236,

237, 257, Boldvin, Stenli (Baldwin, Stan­

ley) 131 Bolivar, Simon 55, 131 Boose, L. E. 227 Borman, Martin (Bormann, Mar­

tin) 147 Bowen, G. L. 15 Bowers, J. 101 Bozvel (Boswell, J . ) 41 , 42 Brajli (Braly, K.) 148-149 Bramel, D. 91, 149 Brannon, L. A. 15 Brass, P. R. 117 Breji (Breuilly, J .) 126, 241 Brewer, M. 123 Brodel, Feman (Braudel, Fer­

nand) 46, 54, 62, 69 Brody, R. A. 15 Brown, D. 57, 252 Brown, P. 191

Brown, R. 123 Brown, R. H. 99 Brunt, R. 242 Bul, Džon (Bull, John) 150 Burdjc, Pjer (Bourdieu, Pierre)

82 Burke, Kenet (Burke, Kenneth)

177 Burrows,J. 281 Buš, Džordž (Bush, George) 10,

14-15, 17, 19, 24, 27, 139, 162, 165-167, 177, 187, 193-194, 281, 300

Cable, Vincent 243 Campbell, D. T. 146 Campbell, M. 200, 215 Cannadine, D. 54, 150 Capitan, C, 53 Carter, Jimmy 261 Castles, S. 236 Cerf, C. 14, 17, 19, 167 Chaney, D. 87 Chirac, Jacques 187 Chomsky, N. 18 Clark, P. 215 Clinton, Bill 162, 165, 176-177,

187, 193-194, 201-202, 300, 302

CoakleyJ. 84 Cohen, R. 236 Cohn, N. 155 Colley, L.43, 131 ,150 , 223 Comay, R. 295 Comric, B. 65, 68 Condor, S. 73, 125 Conovcr, P.J. 15, 227

Banalni nacionalizam 349

Csikszentmihalyi, M. 195 Cumberbatch, G. 222 Cunningham, H. 161 Čerčil, Vinston (Churchill, Win­

ston) 17 Cilembve, Džon (Chilembwe,

John) 156 d'Aceljo, Mašimo (D'Azeglio,

Massimo) 54, 56 Delors, Jacques 253, 255 Depardieu 267 Derijen (Der Derian, J .) 153,

164-165 Derrida, Jacques 280 Devine, P. G. 148 Dili (Duly) 42-43, 303-304 Dillon, G. M. 16 Dirkem, Emil (Durkheim, Emi­

le) 96, 100 Disraeli, Benjamin 175,177-178,

194 Dittmar, H. 195 Djui (Dewey, John) 303-304 Dojč, Karl (Deutsch, K.) 84 Doob, L. 107 DruryJ . 194 Duggan, Jim 273 Dumont, L. 53, 161 Dunning, E. 220 Džeferson, Tomas (Jefferson,

Thomas) 106, 174 Džejms C. L. R. (James, C. L. R.)

215-216, 220, 270 Džekil (Jekyll) 23 Džonson, Daglas johnson, Dou­

glas) 44, 53, 62

Edelman, M. 167 Edwards, D. 41 , 87, 126 Edwards, John 34, 126 Egnju (AgnewJ.) 137, 181 Eiser ,J. R. 122 Ejbrams (Abrams, D.) 123-125 Eko, Umberto (Eco, Umberto)

222 Elias, Norbert 102, 220 Elklit, J. 51 Eller, J. D. 24, 107 Elstejn, Žan Bekl (Elshtain, Jean

Bethke 44, 110, 223-224, 227, 269

Emerson, Ralph Waldo 285, 303-304

Engels, Fridrih (Engels, Frie­drich) 146, 276

Entessar, N. 58, 68 Eriksen, T. H. 65, 87, 221 , 265 Essed, P. 128 Fairclough, N. 73 Fair, R. 114 Fauler, Rodžer (Fowler, R.) 192,

203, 208, 212 Federstoun, Majkl (Feather­

stone, Mike) 238-239 Fert, Rajmond (Firth, Raymond)

77-78, 8 3 , 1 5 8 Fešbah (Feshbach, S.) 109-110,

146 Fihte, Johan (Fichte, Johann G.)

35 Finn, G. 155 Fiori, G. 188

350 Indeks

Fišmen, Džošua (Fishman, J. A.) 35, 116-117, 137

Fitzgerald, T. K. 262, 265 Flamenbaum, C. 149, 167 Fleischman, S. 192 Forbes, H. D. 23, 146 Ford, T. E. 150 Foster, Endru (Foster, Andrew)

216-217 Franco, J . 278 Freeman, M. 23, 53 Frejzer (Fraser, Nancy) 281 Fridmen, Džonatan (Friedman,

Jonathan) 261 Frojd, Zigmund (Freud, Sig­

mund) 95 From, Erih (Fromm, Erich) 246-

247 Fuko, Mišel (Foucault, Michel)

62 ,280 Fukuyama, Frensis 170-171 Fut, Majkl (Foot, Michael) 16 Geli (Gallie, W. B.) 120 Gelner, Ernst (Gellner, E.) 28,

43 -44 ,48 ,52 ,55 ,73 ,140 , 146 Gere, Kliford (Geertz, Clifford)

291 Gergen, Kenet J. 25, 114, 245,

247-248, 259, 261 Gidens,Antoni (Giddens, Antho­

ny) 23, 28, 44-45, 47, 85-86, 99-101, 116, 154, 157, 174-175, 244, 246, 251 , 312

Gilbert, G. M. 148 Giles, H. 128

Gilrej, Džejms (Gillray, James) 154-155, 167

Gilroy, Paul 266, 265 Giljone, Rodolf (Ghiglione, R.)

187 Giroux, Henry A. 262 Goffman, Erring 190-191 Golby.J. M. 215 Golding, Piter (Golding, Peter)

5, 198 Gould, A. 256 Gramši (Gramsci, Antonio) 188,

279 Graumann, C. F. 155 Greatbach, D. 191 Greenfeld, L. 133 Grcjs Viljcm Gilbert (Grace

William Gilbert) 55 Grimes, B. F. 70 Gruber, H. 202 Gudykunst, W. B. 35 Gunew, Sneja 265 Hackett, R. A. 15, 184 Hagen (Haugen, E) 65-67, 150 Hagendoorn, L. 148, 254 Hainsworth, P. 90, 100 Hajd (Hyde) 23 Hall, C. 144 Hall, Suart 113-114, 144, 170-

171, 185, 198, 206, 214, 236, 251, 267

Hallin, D. C. 15 Hallmark, W. 151 Haralambos, M. 99-100, 103 Harding, J. 149

Banalni nacionalizam 351

Haris, Najdžel (Harris, Nigel) 137-138, 179, 235, 255

Harkabi, Y. 119 Harre, R. 17, 41 , 191-192, 296 Harris, R. 149, 156-157, 186 Hartley, J. 192 Harvey, D. 235-236, 238, 280 Hatnik (Hutnik, N.) 128 Hawkins, J. A. 67 Hazani, M. 142 Heidegger, Martin 303 Held, David 170-171, 174-175,

236, 251 Heller, A. 295 Heller, Z. 267 Helms, CM. 117 Here, Frederik (Hertz, Frede­

rich) 108 Herder, J. G. 35-36, 66 Heritage, J. 191, 195 Hewison, R. 205 Hey, Valerie 215 Hill, D. 154 Hinsley, F. H. 47, 118, 155 Hider, Adolph 106,108,147-148 Hobsbaum, Erik (Hobsbawm,

Eric.J.) 35-36, 44, 54, 131 Hog (Hogg, M. A.) 123-125 Hogan, Hulk Hojl, Martin (Hoyle, Martin) 204 Hoi, Stjuart (Hall, Stuart) 113-

114, 144, 170-171, 185, 198, 206, 214, 236, 251, 267

Holborn, M. 99-100, 103 Holland, P. 201 Holquist, M. 41

Hook, Sydney 300-301 Howitt, D. 222 Hraba.J. 148 Hroč (Hroch, M.) 48, 84, 143 Husbands, C. T. 36, 90 Iglton, Teri (Eagleton, Tcny) 36,

73,281-282 Ignjatijev, Majkl (Ignatieff, Mi­

chael) 88-92,94, 143, 241 Ihonvbere, J. O). 156 Ihonvberc, J. O. Inglhart (Inglehart, R.) 148-149 Iwi, K. 101 Jameson, Frederic 236, 243-

244, 248 Jamicson, Kathllen 174-275, 191 Janovic (Janowitz, Morris) 107 Jennings, H. 87 Jcssop, B. 43, 198 Johnson, D. M. 192 Johnson, G. R. 133 Johnson, S. Jones, A. Jordan, M. 264 Jowell, R. 199-200 Kac (Katz, D.) 148-149 Kac (KatzJ.) 155 Karlins, M. 148 Kastro, Fidel 136 Keduri, Eli (Kedourie, Elie) 44,

53, 160 Kencdi, Džon F. (Kennedy, John

F.) 127 Kennedy, P. 48 Ketl, Martin (Kettle) 212 Kiernan, V. 58

352 Indeks

King, Martin Luther 285 Kitromilides, P. M. 161 Kitzinger, Silija (Kitzinger, Ce­

ha) 5 Kleinpenning, G. 148 Kliford (Clifford, J .) 64 Koflend (Coughlan, R. M. 24, 107 Kondor, Suzan (Condor, Su­

san), 5 Konor, Voker (Connor, Walker)

35, 57, 105-106 Kornblum, W. 99-100, 102-103 Kosack, G. 236 Kosterman, R. 109-110, 146 Koulz, Robert (Coles, R.) 97-98 Kristevajulia 133 ,145 ,150 , 246 Krosnick, J. A. 15 Ladurie, E. Le R. 63, 137 Langer, E.J. 75 Lash, S. 234 Lather, P. 244 Lauerbach, G. E. 108 Layton-Henry, Z. 198 Levine, H. B. 262 LeVine, R. A. 146 Levinson, S. C. 191 Lincoln, B. 271 LineU, P. 195 Linz,J.J. 240 Liotar, Žan Fransoa (Lyotard,

Jean Fransoa) 233, 236 Lipset, S. M. 155 Lister, R. 223 Loren, Sophia, 267 Madge, C. 87 Magnusson, W. 175

Maitland, K. 164, 192 Man (Mann, M.) 45, 48, 101 Mandela, Nelson 176-177, 192,

194 Manilow, Barry 267 Mao Ce Tung 106 Marks, Karl (Marx, Karl) 146,276 Marvin, C. 77 Maynard, S. K. 192 McCauley, C. 150 McCloskey, D. 99 McCrone, D. 101 McDonald, M. 148 McKinlay, A. 114 McLellan, D. 73 Mejdžer, Džon (Majorjohn) 134-

135, 179-180, 182-185, 188, 193,196, 198, 203, 222, 254

Mejrovic, Džošua (Meyrowitz, J .) 174, 244, 258-259, 261

Mejsionis (MacionisJ. J .) 99-101 Meklenan, Greg (McLennan) 5 Meluči (Melucci, A.) 246 Mercer, K. 156 Meshkov, Yuri 252 Michael, M. 244, 247-248, 258 Midlton, Dejv (Middleton, Da­

ve) 5 Mikhalkov, Sergei 157-158 Milcr, Danijel (Miller, D.) 244 Miliband, R. 100 Milosevic, Slobodan 93 Moghaddam, F. M. 123 Mohamad, Mahathir 256 Mondejl Valter (Mondalc, Wal­

ler) 259

Banalni nacionalizam 353

Monimambo, Spartacus 156 Morley, D. 239, 242, 258 Moskovisi, Scrž (Moscovici, Ser­

ge) 27, 40, 82, 114, 155 Mühlhäusler, P. 191-192, 296 Murdoch, Rupert 199 Murdock, G. 233 Muq)hy, J . J . 62 Napoleon Bonaparta, 154-155,

165 Nelson, J. S. 99 Nerm (Nairn, T.) 48, 139, 144 Nikson, Ricard (Nixon, Richard)

222 Nofsinger, R. E. 195 Norris, Cristhoper 280 O'Connor, K. 131 O'Donnell, H. 216, 220 Oathail, G. 181 Olbrechts-Tytcca, L. 162, 203,

296 Orfali, B. 247. 256 Orvel, Džordž (Orwell, George)

185, 237 Pauel (Powell, Colin) 166 Pedic, F. 205 Perelman, C. 162, 203, 296 Perrin, W. G. 77 Petrosino, D. 68 Pettigrew, T. F. 151 Phoenix, A. 114, 261 Pilger, J. 18, 58 Pit, Vilijam Mlađi (Pitt William,

the Younger) 154-155, 165 Plotnicov, L. 129 Poliakov, L. 155

Postman, Neil 175 Poter, Džonatan (Potter, Jonat­

han) 5, 25, 41, 126, 132, 151 Purdue, A. W. 215 Quattrone, G. A. 150 Raab, E. 155 Rabin. Jicak (Rabin, Yitzhak) 121 Ranger, T. 131 Rathzel, H. 138 Reader, W.J . 47, 108 Reagan, Ronald 181-183, 203,

259, 2 8 1 , 2 3 0 Reich,, W. 167 Reicher, S. 184 Rej (RaeJ . ) 194 Renan, Ernest 73, 75, 77, 83, 96,

172-173 Retzinger, S. M. 183 Ricoeur, P. 73 Riddell, P. 175 Riga od Fere (Rhigas Velestinlis)

161 Roberts, J. M. 45, 155 Robertson, R. 153, 205, 234 Robespierre, Maximilien 249 Robisonjohn 154-155. Rochberg Halton, E. 195 Rockwell, Norman 263, 265 Roda, Džon (Rodda, John) 218 Rogovski Ronald (Rogowski, Ro­

nald) 84 Rorti, Ricard (Rorty, Richard) 5,

31,279-282,285-307, 309, 314 Rosch, E. 123 Rosenberg, S. D. 223 Rosens (Roosens, E. E.) 239, 261

354 Indeks

Rotberg, R. I. 156 Rothbart, M. 151 Rulen (Ruhlen, A.) 65-68 Ruzza, C. E. 70-71 Sadam, Husein (Saddam, Hus­

sein) 14,18,166-167,201-203 Said, Edward W. 131 Sampson, E. E. 40, 261 Sanders, D. 16 Sapiro, V. 227 Schiller, H. 235, 267 Schlesinger, P. 84, 239 Schmidt, W. 67 Schwartz, B. Schwartzmantel, J . Sevidž, Ricard (Savage, Richard)

41 Shapiro, M J . 222 Shcffer, G. 142 Sherrard, C. 221 Sherry, J. F. 238 Sifry, M. L. 14, 17, 19, 166-167 Sigelman, L. 15 Sikr, Arno (Sicre, Arnand) 63 Silverman, M. 129 Silvcrstcin, B. 149, 167 Simons, Herb 5 Silon-Votson, Hju (Seton-Wat-

son, Hugh) 44 ,46 , 49, 59, 120 Skef (Scheff, T.J . ) 183 Slater, D. 278 Smit, Antoni (Smith, Anthony.

D.) 56-57,59 ,137,253, 263 Smithjohn 188 Smith, M. 23 Šnajder (Snyder, L. L.) 107

Sollors, W. 139, 262 Somner (Sumncr, William Gra­

ham) 146-147 Sparks, C. 199-200, 215 Spivak, G. C. 278 Stangor, C. 150 Stringer, P. 99 Surel, J. 150 Šauble, Volfgang (Schäuble, Wolf­

gang) 181-183 Šils (Shils, Edward 100 Šils (Shils, Edward) 100 Sonekan (Shonekan, Ernest) 60 Šoter, Džon (Shotter, John) 5,

25 ,40 ,113-114 ,162 ,173 , 263, 281

Taguieff, P. A. 132 Tajfel, Henri 122-124, 135, 145,

235 Taylor, D. M. 123 Taylor, John 17 Taylor, P. M. 15 Taylor, S.J . 93 Tehranian, M. 23, 90 Tham, H. 256 Thatcher, Margaret 16-17, 22,

163, 181-184, 186-187, 198, 222

Thompson, J. B. 66 Ting-Toomcy, S. 35 Tonsgaard, O. 51 Touraine, A. 59 Trevor-Roper, H. 54 Tseelon, E. 244 Tuđman, Franjo 81-82 Tulviste, P. 132

Banalni nacionalizam 355

Turner, B. S. 101, 205 Turner, J. C. 99, 123, 126, 128-

129 Turner, J. H. 99 Van Dijk, T. A. 132, 150-151,

174, 198, 256 Veber, Maks (Weber, Max) 100-

101 Velestinlis, Rhigas 161 Vilks (Wilkes, .lohn) 161 Viljem I, vojvoda OD Norman­

dije (William, duke) 13, 18 Vincent, N. 70 Vorošilov (Voloshinov, V. N.) 41 Vos, I. 51 Voutat, B. 51 Walker, R. B . J . 175 Wallerstein, I. 59, 101-102, 121.

154, 235 Washington, George 55,106, 131 Waterman, S. 140 Wertsch, J. V. 131-132 Wetherell, M. 25, 41 , 132

White, P. 67, 70 Whitman, Walter 303 Wilkins, D. P. 191 Williams, F. 223 Williams, G. 58 Williams, J. A. 125 Wilson, J. 164, 192 Windisch, U. 133 Wittgenstein, Ludvig 303 Woodiwiss, A. 104 Woollacott, A. 227 Yatani, C. 91 , 149 Yokozuma 273 Young, H. 149, 181, 222 Yuval Davics, N. 133, 223 Zavalloni, M. 73 Zelizer, B. 202 Zhao, Y. 15, 18 Zhirinovsky 32 Ziegler, P. 87 Zubaida, S. 127, 268 Žile (Gillett, G.) 41

Sadržaj

Zahvalnost 5

Predgovor za srpsko izdanje 7

Uvod 13

NACIJE I JEZICI 33

SVEST O BANALNOM NACIONALIZMU 73

NACIONALNI IDENTITET U SVETU NACIJA 113

SVAKODNEVNO ISTICANJE DOMOVINE 169

POSTMODERNOST I IDENTITET 231

FILOZOFIJA U SLUŽBI IDEJE PAX AMERICANA .... 275

ZAVRŠNE NAPOMENE 309

Literatura 317

Indeks 347

1