БИБЛИОТЕКА СВЕТОВИ

ХАНС-УЛРИХ ВЕЛЕР

НАЦИОНАЛИЗАМ ИСТОРИЈА - ФОРМЕ - ПОСЛЕДИЦЕ

Превео с немачког

ТОМИСЛАВ БЕКИЋ

СВЕТОВИ / НОВИ САД

Оригинал: Hans-Ulrich Wehler

NATIONALISMUS. Geschichte - Formen - Folgen © Verlag C.H. Beck, Munchen 2001

,,'Слике света' створене на основу 'идеја' често су попут скретничара одређивале правце кретања дина-мике интереса".

(Мах Weber, Gesammelte Aufsatze zur Religionssoziologie, I, Tubingen 1988

5, 252)

ПРЕДГОВОР

ПРОБЛЕМИ С НАЦИОНАЛИЗМОМ

Национализам, као нови феномен, почео je тек од средине 19. века интензивније да заокупља паж-њу савремених коментатора. Нација, националност, национално осећање - према свим тим појмовима, рана историјска и социјална истраживања односила су се као према нечему само no себи разумљивом, na отуда готово и нису подвргавани критичкој ре-флексији. A онда се, наравно, пробудио интерес ко-ји je подстакао истраживачки рад, те се у том скло-пу конституисало посебно истраживачко подручје под називом „психологија народа", која се од самог почетка служила једним конструктом какав je по-јам „национални карактер". Међутим, научно ис-траживање национализма наишло je на већи опјек тек после Првог светског рата, када су настале мно-гобројне нове националне државе, при чему су Ву-дро Вилсон (Woodrow Wilson) и Лењин заговарали право на самоопредељење народа. Са све већом и бржом диференцијацијом резултата, ова научна ди-сциплина се одржала све до после Другог светског

7

рата, али се тек шездесетих година развила у раз-гранату интернационалну ,,Community" of Scholars (Заједница истраживача). После више од сто го-дина дошло je до прекретнице у развоју овог истра-живања.

Старије истраживање национализма одликовало се, како то постаје посве јасно када се целокупан раз-вој посматра из птичје перспективе, неколиким за-једничким премисама, које су се углавном сматрале обавезним.

1. Нација je за представнике тог правца истражи-вања национализма представљала једно квази-при-родно јединство у европској историји.

Они су стајали на становишту да се тај развој мо-же пратити од сеобе народа или, пак, најкасније до средњег века, тако да су прве нације - како je то че-сто исказивано биолошким метафорама - у пуној мери могле да се развију и доживе пун процват у склопу органског раста. Често je коришћен и аргу-мент о „чаробном пољупцу"; захваљујући њему на-ције утонуле у сан почеле су да се „буде" или су „буђене из сна" и почеле да живе „новим животом". Генеза тих нација већином je замишљена као божан-ски стваралачки чин, али никада се није помно ис-траживала.

2. Једна од фундаменталних претпоставки гла-сила je: свака нација поседује право на сопствену државу. Нове нације могу себи да je изборе, a старе нације, које су неко време егзистирале без државе, морају поново да je стекну. У том смислу су нарочи-

8

то немачки историчари аргументовали у вези са не-мачком националном државом, како пре тако и no­ćne 1871. године.

3. Нација, поготово она која поседује државну форму, ствара сопствене идеје и системе вредности који утемељују егзистенцију нације, тумаче њену про-шлост и зацртавају њену будућност. Te идеје се озна-чавају као национална свест, патриотизам или родо-љубље и национално осећање. Појам „национализам" се превасходно схватао као пежоративан израз који заговара ексцесивно потенцирани, неприхватљиво са-мољубиви патриотизам.

4. У основи je преовлађивала мисаона представа марксовске провенијенције: одређена политичка и језичка „база" нације генерира идејну „надградњу" у обличју национализма. Ова карактеризација није мо-гла да се допадне експертима попут Фридриха Мајне-ка (Friedrich Meinecke), Карлтона Хејса (Carlton Hayes) и Ханса Кона (Hans Kohn), a поготово историчарима наредне генерације попут Ханса Ротфелса (Hans Rothfels), Теодора Шидера (Theodor Schieder) или Вер-нера Концеа (Werner Conze). Али она погађа суштину тог односа зависности.

Новија истраживања национализма, од осамде-сетих година надаље, развијала су се у знаку све ја-снијег дистанцирања од основних претпоставки и идеја њихових претходника. „Annus mirabilis" je 1983. године, када су се истовремено појавиле три изу-зетно подстицајне књиге о тој проблематици, a чији су аутори Ернест Гелнер (Ernest Gellner), Бенедикт Андерсон (Benedict Anderson) и Ерик Хобсбом (Eric

9

Hobsbawm). Од тада се у делокругу интернационалне историјске и социјалне науке запажа задивљујућа активност. Но, о каквим се то особеностима у скло-пу ове дискусије ради, које нам дају право да говори-мо о прекретници?

1. Ta дискусија се - сазнајнотеоријски - темељи на идејама новог конструктивизма, који разлаже и растаче наводни есенцијализам историјских појава, да би их у први мах концептуализовао као конструк-те људског духа и његових категорија. To се за сада сматра темељном иновацијом. Уистину се, пак, ра-ди о ренесанси, будући да тај конструктивизам зна-чи повратак неокантовској теорији сазнања, која je развијана и заступана све до прелома између два ве-ка. Чувени текст Макса Вебера „Објективност соци-јалнонаучног сазнања" (Objektivitat sozialwissenschaft-licher Erkenntnisse, 1904) управо je, својом ненадма-шном јасноћом, парадигматичан за могућности те школе.

2. Нова научноистраживачка оријентација инси-стира, као наследница „лингвистичког преокрета" у културним наукама, на примату језика и идеја. Отуда полази од утопијског концепта нације као најпре са-мо „замишљеног устројства" (Е. Францис). Ту се већ због тога ради о „имагинарној" националној заједни-ци јер већина осталих чланова, чак и у склопу најма-ње нације, не упознаје оне друге, иако у глави сваког појединца постоји представа о његовој нацији. Ta ви-зија се онда постепено конкретизује са социо-поли-тичким утемељењем њених идеја. Класичну форму-лацију овог приступа дао je Ернест Гелнер: „Не ства-

10

рају тежње нације национализам, већ национализам ствара нације".

3. Старији приступ у истраживању национализма, у целини посматрано, још увек има превагу, погото-во када се ради о анализи подстицајних и реструктив-них услова, na и социјалне базе, у оквиру које се на-ционализам остварио. Међутим, нови истраживачки приступ национализму поседује, како то показује од-меравање трошкова и добити, такође одређене јасне предности. Он пре свега настоји да разбије привид природности национализма и нације, a тиме и есен-цијалистичку социјалну онтологију старије школа, јер доводи у питање приоритет национализма у си-стему идеја и у процесима уобличавања идентитета. Taj приступ пре свега заговара генуино историјски стил мишљења, na отуда консеквентно инсистира на трајној историчности национализма и нације. Он ефектно поткопава став национализма у погледу вечног трајања нације и насупрот томе истиче карак-тер конструкта, a тиме и невероватну флексибил-ност и унутарњу разноликост национализма, који увек наново може да буде дефинисан и испуњаван новим садржајима.

У целини посматрано, нов истраживачки приступ се на многим местима више приближава прошлој стварности, али и феноменима национализма наше непосредне садашњости, и то много више и успешни-је него што je то успевало старијем есенцијалистич-ком тумачењу. Он анализира нове утопије национа-лизма, њихову способност да се наметну, њихову променљивост, na и њихов камелеонски карактер,

11

док се далеко мање бави евентуално јаснијим и са-знатљивим елементима трајнијег карактера. Он уоп-ште, што je условљено особеном 'заслепљеношћу', има тешкоћа са укључивањем и праведним просуђи-вањем и прецизном анализом „реалноисторијских", a што значи и нејезичких услова, као на пример када се ради о доживљају рата и револуције.

Нова струја у склопу научног истраживања мо-же, сходно томе, добро да се понесе са проблемом легитимације, пошто то лако успева у категоријама „замишљеног рада" националне утопије, која je по-стављена као циљ који треба досећи. Али je она у ме-тодском погледу релативно слаба, поготово када се ради о распаду старијих образаца легитимитета и подстицајним изванјезичким факторима за успон но-вих образаца легитимитета.

4. Национализам се отуда може схватити као јед-на обухватна „слика света" (Макс Вебер) - као јед-на „мисаона визија" (Пјер Бурдије), помоћу које се модерни свет може разумети и разделити. Нација коју je он створио јесте зачуђујући резултат кон-струкције, али зато морамо да се запитамо у чему се састоје његове преднационалне основе. И високо развијени национализам у оформљеним национал-ним државама остаје у пластичном, променљивом агрегатном стању. Он никада не достиже коначно стање „довршене" нације. To агрегатно стање пове-зује стабилне елементе дуготрајног карактера, који су, као свест о одређеној нацији, увереност у будућ-ност, уобличена слика историје, дубоко укотвљени у идејном благу национализма и - поврх свих типич-

12

них колебања - имају трајног утицаја, с тим што у гом склопу делују и одређене за одређену епоху спе-цифичне ствари. У граничном случају они чак могу наново да дефинишу традиране елементе дуготрај-ног карактера, да их из темеља измене или чак и са-свим одбаце.

Национализам често остварује чврсту или прола-зну везу са другим видовима лојалности, на пример са конфесијама или историјским регијама, са град-ским традицијама или идејним системима као што je неохуманизам. Он делом из тих алијанси црпи своју динамику и зачуђујућу дуговечност.

Одвајкада je национализму стало и до „легитим-ног реда" друштвене заједнице, na самим тиме и до легитимитета националног поретка. При томе се са-ма нација хипостазира као давалац легитимитета, при чему се позива на историјску традицију, природно--правне идеје, „провиђење" божански инспирисаног гтлана света - она постаје „врховни принцип легити-митета" (Рајнер Лепсиус). Ta фикција легитимитета je језгро аргумента да je национализам политички феномен новог времена.

Иако се национализам у последња два столећа показао као феномен који мења свет, ипак још увек не постоји теоретичар национализма који би се Mo­rao упоредити са аналитичким способностима јед-ног Макијавелија, једног Хобса, једног Хегела, јед-ног Маркса или једног Вебера. Но, у сваком случају Макс Вебер je, савременик Немачког Рајха и сам страстан националиста, у интелектуалном чину са-модисциплине који импонује, довео у питање осно-

13

ваност национализма и нациЈе, те je тиме отворио важне перспективе за модерно истраживање тих фе-номена. Нација се, каже он у свом монументалном делу „Привреда и друштво", које je остало торзо, не да објаснити као „емпиријски стечени квалитет", ни-ти je она идентична са „државним народом" или „је-зичком заједницом"; додуше, национализам се често надовезује на „масовна културна добра" као што су језик и вера, као и на социјално-културне и етничке елементе, на „сећање заједнице на заједничке борбе на живот и смрт". Али у основи се темељи на из „сфере вредности" потеклог утопијског плана јед-ног владајућег савеза, који - заснован на специфич-ним осећањима солидарности" и „престижним инте-ресима" - полази од мита о заједничком пореклу и визији заједничког политичког пројекта: национал-не државе. У новије време уобичајени појам „зами-шљеног реда" отуда води натраг на Веберoв кон-структивистички идејни принцип, који потхрањује критичку дистанцу. У последње две деценије je ова критичка дистанца порасла. Можда се стога она ан-тичка мудрост да Минервина сова полеће тек када се спусти мрак може применити и на научно истра-живање национализма. Убедљиви разлози који го-воре у прилог краја национализма биће разматрани тек на крају (гл. X).

За сада ћемо се овде на првом месту посветити историји национализма у Европи и Северној Амери-ци, будући да се његов настанак тамо најбоље може пратити, a уз то je и његов развој тамо уродио најве-ћим последицама. Тек после тога he наш поглед би-

14

ти усмерен на ваневропски свет. Због ограниченог простора одлучили смо се за птичју перспективу. Јер, само се са одређене дистанце дају повезати системат-с к а л историјска анализа, као што je то овде наш циљ, како бисмо no могућству оштро извукли основ-не линије.

При томе су нам неопходни јасноћа и прецизан суд, будући да се код национализма ради о помод-ној речи са потпуно аморфним пољем значења. Kao особени феномени национализма обично се сматра-ју фашизам и националсоцијализам, развој језика и политичка религија, етнички конфликти и протек-ционизам, питања мањина и миграције, геноцид и рат. Поврх тога се управо сада воде расправе о мно-штву појавних облика национализма: религијском, конзервативном, либералном, фашистичком, кому-нистичком, културалном, политичком, протекцио-нистичком, интеграционистичком, сепаратистич-ком, иредентистичком, регионалистичком...

Међутим, у овој књизи се национализам не упо-требљава у негативном, пежоративном смислу, него - како je то у интернационалној стручној дискусији већ одавно уобичајено - као једна од могућих скра-ћеница за један екстремно утицајан систем идеја.

Најпре ћемо дати две кратке дефиниције како би на тај начин олакшали разумевање текста:

Национализам значи: систем идеја, доктрина, сли-ка света која служи стварању, мобилизацији и инте-грацији веће солидарне заједнице (зване нација), али пре свега легитимацији нововремене политичке вла-давине. Отуда национална држава са пo могућству хо-

15

могеном нацијом постаје кардинални проблем нацио-нализма.

Нација значи: онај испрва „замишљени ред" који се ствара враћањем на традицију етничког устројства владавине и постепено путем национализма и њего-вих следбеника остварује суверено јединствено дело-вање. Стога схватање да нација продукује национа-лизам води у заблуду. Управо ствари обрнуто стоје: национализам je демијург нове стварности.*

* Сваки иоле упућени читалац лако he спознати колико ова раз-матрања дугују значајним познаваоцима национализма - од Ханса Кона (Hans Kohn) и Теодора Шидера (Theodor Schieder) преко Ерика Хобсбома (Eric Hobsbawm) и Мирослава Хроха (Mi­roslav Hroch), Ернеста Гелнера (Emest Gellner) и Бенедикта Ан-дерсона (Benedict Anderson), Рајнера Лепсиуса (Rainer Lepsius) и Џона Бревилија (John Brevilly) све до Антони Д. Смита (Anthony D. Smith) и Роџерса Брубејкера (Rogers Brubaker). Поврх тога, ми увек као патуљци стојимо на раменима џинова. Овде je то поно-во Макс Вебер са својом социологијом владавине, његовим уче-њу о легитимитету и његовом теоријом модернизације Запада.

16

I. НАЦИОНАЛИЗАМ: ЈЕДИНСТВЕНА ПОЈАВА ЗАПАДА

Национализам je дуже време, све до друге поло-вине 19. века, пре свега био политички и социокул-турни феномен европског света, укључујући и њего-ве колонијалне огранке у Америци. Изван Запада национализам није настао ни у једном другом кул-турном кругу: ни у преколумбовској Америци, ни у Кини или Јапану, ни у Индији и југоисточној Азији, нити на острвима Пацифика, укључујући и Аустра-лију, a ни у Африци или на Блиском Истоку!

Чим су се национализам и нација као његова тво-ревина на Западу показали успешнима, постали су еминентно извозна добра. Приликом преузимања и адаптирања претрпели су одређене промене, али су, као што ћe се показати, наилазили и на непремости-ве баријере. Изван Запада су ти проблеми наступили тек у каснијој фази национализма, када je у 20. веку постао глобална сила.

Ha основу те констатације намеће се прво пи-тање:

Зашто je национализам настао само у западном културном кругу? Очигледно je за време своје гене-

17

зе и прве фазе успона спадао у оне универзално--историјске појаве које je само Запад изнедрио. Са тиме je, наравно, повезано и друго питање, које се од-мах само од себе намеће: због чега je национализам постао тако атрактиван извозни артикал, иако су у земљама које су га прихватале преовлађивали друга-чији социокултурни и политички услови?

Отуда најпре морају да буду разјашњени карак-тер и значај западних услова за развој национализма.

18

II. HACTAHAK И ПРВИ РАЗВОЈ НАЦИОНАЛИЗМА

Национализам нипошто није нешто само no се-би разумљиво у развоју народа и култура. A погото-во je све друго него вечна супстанца независна од то-ка историје, како то тврди такозвано примордијално тумачење. Штавише, најпре се мора начинити пре-цизна разлика. Одувек су постојале споне лојално-сти које су људе везивале за веће институције власти и солидарности. Њихова упоришна тачка могла je да буде породични клан, племе, кнежевска династија, антички полис или касније град, религија или pera­ja. Такво осећање лојалности или припадности мо-же се узети као социјалнопсихичка штавише: антро-полошка константа. Нема сумње да снажи свест о сопственој вредности и јача осећање идентитета, ка-да су у оквиру солидарне заједнице којој се припа-да, поред заштите и помоћи, зајемчени и углед и престиж.

Такви старији видови лојалности немају a limine никакве везе са национализмом. Они могу, додуше, касније да се користе у склопу нове слике света за конструкцију једне националне прошлости. Они рет-

19

ко кад потпуно нестају, већ се дуго одржавају као конфесионалне, породичне или регионалне везе, Ko­je и даље опстојавају и поред националне свести о идентитету или се, пак, обједињују с њом. Међутим, увек када попусти обавезност таквог вида лојално-сти, онда се у конкуренцију обавезујућих веза или спона убацују, и то у доминантном облику, неки нови видови лојалности и везаности. Тако je, на пример, нововековна кнежевска држава на силу издејствова-ла лојалност која je у први мах функционисала зајед-но са лојалношћу према земаљском господару или некој урбаној заједници, да би онда настојала да ове постепено потисне; на крају су TOKOM унутарњег про-цеса стварања државе такви некада аутономни но-сиоци власти постајали зависни интермедијални но-сиоци власти, да би у 19. веку били коначно сасвим развлашћени.

Пошто национализам представља један нови вид лојалности, то се неумитно намеће питање о специ-фично историјском контексту и делотворним сна-гама његове генезе: када, где, како и пре свега зашто je настао национализам? Пошто национализам прво ствара своју нацију на тај начин што преобликује већ постојеће форме власти, онда се у том смислу прво поставља то питање. Ha њега се онда надовезује дру-го питање о природи „сировог материјала" из које се уобличила национална слика света.

Прво питање полази од тога да национализам није само феномен западног културног круга, него да je феномен само нове европске епохе. Ако би се придржавали опробаног мисаоног модела о „Chal-

20

lenge" и „Response" тј. од схватања да на „изазов" од-ређене историјске ситуације следи и одређени „одго-нор", онда се у овом случају поставља питање: који je то изазов условио одговор који je национализам одвео на његов победоносни пут. Ha какве je опције, које су биле ускладиштене у арсеналу епохе, наишао тај изазов?

Национализам настаје као одговор на структу-ралне кризе раних модерних западних друштава и њихових некада обавезујућих и неприкосновених сли-ка света; језиком модерне социјалне науке речено: он происходи из критичне фазе „фундаменталног поре-мећаја поверења у правила и прописе". Класични за-оштрени вид тих криза модернизације je револуција. Револуције претпостављају ерозију старог поретка са последицом у виду делегитимације традиционалног институционалног устројства, посебно система вла-сти. Често се борба води око политичке аутономије, a није редак случај да je усмерена против фактичке или потенцијалне стране владавине. Религијски кон-фликти подгрејавају сукоб, као, на пример, између традиционалног католичанства и у своју победу уве-реног протестантизма, посебно у радикалној вари-јанти калвинизма, али и између месијанске религије и секуларизације као последице „научне револуције" или просветитељства. Будући да капитализам нади-ре, то онда „тржишно условљене класе" (Макс Ве-бер) доводе у питање освештану хијерархију сталеш-ки устројеног друштва. Нове елите моћи најављују своје аспирације. Доводи се у сумњу традицијом ос-вештано учење о кнежевској власти no милости Бо-

21

жијој, те оно, изложено притиску, мора да брани сво-ју веродостојност.

Државни удари са циљем да се преузме моћ, пот-падање под страну власт, обарање тиранина - таквих цезура било je у многим културним круговима. Али само je на Западу све до у 20. век било те врсте рево-луције као „класичног" облика кризе у склопу мо-дернизације; само су тамо постојале претпоставке, идеје, социјалне снаге и борбе за легитимитет, као предуслов за победу нових снага. Управо због тога je тамо и настао национализам.

Први пут се револуционарна констелација поја-вила у борби за независност северних провинција Холандије против шпанске владавине у доба Фили-па II. Te провинције су почев од епохе бургундске моћи развиле осећање заједништва које се ослањало на далекосежна сталешка аутономна права. Калви-низам, који се тамо наметнуо уместо лутеранства, супротставио се ортодоксном католичанству агре-сивне противреформације. Шпанска војска Лредво-ђена војводом Албом настојала je од 1567. надаље да терором поново потчини бунтовно становништво, али je то 1568. племство и патриције Холандије на-гнало на отворену побуну, која се претворила у ду-готрајан рат за сецесију. Године 1581. су се северне провинције одвојиле од Шпаније: једним формалним оснивачким актом северне провинције су образова-ле и прогласиле самосталну протестантску републи-ку уједињених холандских провинција као федера-ција седам регионалних јединица, које су заједнички деловале на основи добровољног удруживања, a не у

22

ггилу бирократизоване апсолутистичке централизо-мане државе.

Први пут je тиме једна периферија у борби про-тив центра однела победу над премоћном централ-пом државом. Захваљујући високо развијеном трго-иачком капитализму, ресурсима и поморској моћи, „Холандија" je и иначе у очима савременика била једно европско „пионирско друштво", којем се, с јед-пе стране, завидело на достигнућима у политичком и социјално-структуралном подручју, a с друге стране се подражавало. Ha ту победу у револуционарној борби за независност, у којој су се ујединили отпор према страној власти, тежња за релитијском супре-матијом и губитак аутономије, као и на модерност једног „пионирског друштва", надовезала се горда самосвест, која се већ одликовала цртама будућег на-ционализма. Монархистички свет старе Европе Te­limo се тиме да једна република, како je то показивао и швајцарски пример, може да фунгира само као устројство малих државних творевина.

Обе следеће „класичне револуције" Запада - ен-глеска и америчка - показале су нешто сасвим су-протно. У универзалноисторијском смислу одсудну цезуру представљала je енглеска револуција између 1642. и 1659. године. Kao што je касније представља-ла модел прве индустријске револуције, тако je Ен-глеска сада привремено постала и политичко „пио-нирско друштво". Из опозиције против краљевског апсолутизма и са њиме повезаног обезвређења само-свесног парламента, као и из отпора пруженог кра-љу Јакову I (1603-1625) и Чарлсу I (1625-1649) и њи-

23

ховим наводно богомданим крунским правима и њи-хове тежње за измирење са римском куријом, проис-текао je тврдокоран отпор самосвесног племства и протестантско-автликанске државне цркве, који je захваљујући религијском фундаментализму калвини-стичких протестаната само још добијао у снази. По-литичка пуританска опозиција прешла je од 1642. го-дине у отворени сукоб са круном и њеним следбени-цима и присталицама.

Овај грађански рат добио je услед бескомпро-мисног одбојног става у вези са настојањем да се врати католичанство додатну димензију у смислу по-ларизације пријатељ-непријатељ, која je потхрањи-вана ратничким ривалством са католичком велеси-лом Шпанијом, које je започело већ 1585. године. Када je победничка опозиција у јануару 1649. погу-била краља, у Енглеској je под „протекторатом" Оливера Кромвела створена република под називом Commonwealth. Taj режим Commonwealth-a и „протек-торат" Оливера Кромвела и његовог сина одржали су се десет година, na су за то време изазвали дубо-ки потрес у монархијском систему Европе, поготово што je „лево" крило пуританаца око Levellers и Dig-gers отворено заступало републиканизам са демо-кратско-егалитарним циљевима.

Нема никакве сумње да су револуционарни гра-ђански рат, насилно ослобађање од освештане мо-нархијске власти, антикатолицизам и тежња за про-меном света, заснивање републике на сагласности „светих" и понос на сопствени успех, ишли на руку стварању енглеског национализма. „Самоосећање сва-

24

ке нације (...)", каже Макс Вебер, „добро je дошло, када je отказана послушност легитимним моћници-ма". Taj национализам се легитимисао позивајући се na столећима старе традиције једног етничког скло-иа владавине у изолованом острвском оквиру, али upe свега и на вери, утемељеној у Старом завету, у изабраност страсних пуританаца.

Следећи корак учинила je америчка револуција из 1776. године и са свим што joj je претходило од 1765. надаље. У трансатлантским насељеничким ко-лонијама краљевска власт je већ у време Седмогоди-шњег рата (1755-1763) увелико била доспела у кри-чу. Мале заједнице самосвесних Енглеза са високим степеном локалне и регионалне самоуправе нашле су се у положају да немају утицаја на све веће финан-сијско оптерећење и на рат против индијанских пле-мена или пак између ривалских сила Француске и Шпаније. Насупрот томе, танки слој америчких инте-лектуалаца - касније названи „генерација очева ро-доначелника" - био je добро упознат са политичком теоријом европског просветитељства.

Када je дошло до првих борби западних колонија за еманципацију од њихових метропола, убрзо je кон-ципирано ново државно устројство на основи сувере-нитета народа, које je онда реализовано са Републи-ком Уједињених Држава Америке, na je ова већ 1783. године међународно-правно призната као самостална држава. Конзервативни историчар Леополд фон Ран-ке je 1854. године као политички саветник баварског краља следећим речима окарактерисао светскоисто-ријски значај овог оснивачког чина: „То je била рево-

25

луција какве раније у свету није било; био je то чин са којим су до тада владајући принципи постављени на-главачке. Раније je владао краљ no милости Божјој (...), a сада je преовладала идеја да моћ долази од до-ле". „Сада je теорија репрезентације добила своје пу-но значење тиме што je створила државу".

Амерички револуционари оправдавали су свој рат за независност одбраном старих енглеских права од лондонске деспотије краља Џорџа, a мисионар-ском свешћу пуританских челника хтели су да створе „Нови Сион", узорну републику која би целом свету требала да послужи као узор. Ta мисионарска идеја ојачана je даљим развојем политичке теорије еволу-ције, no којој се седиште царстава света са Блиског истока преко Рима и Енглеске селило даље на запад, да би сада у Северној Америци нашло своје онтоло-шко место. Из таквих елемената уобличио се изван-редно самосвестан национализам, за који je превласт империјалне Републике у „западној хемисфери" била исто тако природна ствар као и историјски задатак да као „светионик" републиканске демократије це-лом глобусу предочи слику његове сопствене будућ-ности (упор. гл. VIII).

Само шест година после признања на „суверено-сти народа" засноване америчке републике, Францу-ска револуција 1789. представљала je, најпре за кон-тиненталну Европу, a потом и за велики део света, својеврстан сигнал: штавише, она je преузела улогу узора и за конституисање национализма. Финансиј-ски проблеми земље, застој у реформама, безуспеш-ност краљева на плану спољне и унутрашње полити-

26

ке - све je то довело до фаталне кризе легитимитета Ancien Regime-a. До тада делотворна и стабилизатор-ска слика света више није била у стању да у довољној мери очува привилегије престола, цркве и племства. Генерални сталежи, који су се окупили у Версају, убрзо су поставили питање уставног устројства, a ти-ме и питање моћи. Међутим, ситуација je постала опасна у тренутку када су се спојила три социјална покрета: протест сталешких представника, побуна градских и других нижих слојева и аграрна побуна против феудалног система на селу.

Представници као опат Сије су у начелним деба-тама у народној скупштини „трећи сталеж", градско грађанство, уздигли у право језгро нације; на њиховој вољи je убудуће требало да почива Француска. Kao и кратко време пре тога приликом оснивања америчке републике проистекле из борбе за власт, која je поно-IIO, као у Енглеској, била повезана са погубљењем монарха, прва француска република утемељена je на повом квалитету суверености њеног народа.

Она je била тесно повезана са новим идејама мо-билизације и интеграције француског национализма. Он je заговарао јединство нације против многоброј-пих унутрашњих противника и спољашње опасности оличене у конзервативним снагама и силама. Макси-мум аутономије je и за њега био зајемчен само с нео-граниченом сувереношћу националне државе. Ha место мноштва конкурентских лојалности у Ancien Regime-y требало je да ступи један једини, свеобу-хватан национални идентитет. Отуда су, на пример, представници француских Јевреја пред законом о

27

еманципацији из 1791. морали да изјаве да „Јевреји више нису нација". У свим својим захтевима апосто-ли национализма или национално опредељени по-литичари - као пре тога у Северној Америци - пози-вали су се на природно право, које je увек изузетно прикладно за легитимисање револуционарног порет-ка. Додуше, револуција je најпре била обуздана од стране Наполеона, a затим и од стране реституисане монархије. Али je темељ национализма из деведесе-тих година 18. века остао очуван.

Од времена великих револуција у Енглеској, Аме-рици и Француској уобличила се интернационална констелација која би се могла означити као решење са магичном моћи зрачења и деловања. Амерички историчар привреде Александар Гершенкрон (Ale-xander Gerschenkron) извео je из сродне констелације модерне историје индустријализације специфичан од-нос између „пионирских земаља" и „потоњих земаља следбеника". Код успешне индустријске револуције, сва за развој способна друштва бивају захваћена про-цесом подражавања изазван упечатљивом привред-ном снагом предводника и конкурентском принудом у склопу државног система. Она зато морају да изгра-де исте ресурсе какве поседује предводник или, шта-више, да иновацијом и супституцијом створе сличне потенцијале.

У погледу на национализам постојао je од краја 18. века демонстрациони ефекат три таква пионирска или узорна друштва, од којих je потекла фасцинација еволуцијско-историјске предности. Или су постојеће територијалне државе као Енглеска и Француска би-

28

ле национализоване путем унутардржавне револуци-је или je савез држава с оне стране Атлантика од по-четка на основу суверености народа себе сматрао за the first new nation (прву нову нацију).

Оно што се у Енглеској манифестовало само као захтев левог крила пуританаца, то je у Северној Аме-рици и Француској већ постало реалноисторијска си-ла: за нацију су сви припадници нације имали да буду равноправни, како би интендирана сувереност наро-да била лишена сваког правног и сталешког огра-ничења. Али тиме je егалитарна демократија - како he се испоставити - у смислу духовног афинитета ступила у неразлучиву везу са национализмом. И та спрега повећала je атрактивност новог модела за унутардржавне - било да се ради о раним либерар-ним или демократским - опозиционе покрете. Пре свега су већ конституисана друштва за своју околину представљала модел модерности. Њихово државно устројство изазивало je дивљење, свеједно да ли je то за једне била федералистичка република у Америци или, за друге, бирократизована територијална држа-ва у Француској или енглеска парламентарна монар-хија на бази локалне самоуправе. Њихов привредни напредак условио je, поготово после енглеске победе над холандским ривалом, да се предочавају као не-прикосновени врхунски трио.

Укратко: њихова способност да се модернизују начинила je од њих узоре, a национализам, који je већ био у стању да у конфликтним ситуацијама развије нечувене творачке снаге, као да je сада ишао уз тај синдром успеха и то као обележје истинске модерно-

29

сти. Тако су то видели савремени интелектуалци и политичари у Европи. Али, и независно од њиховог суда национализам се може разумети као ингениозни социјални проналазак, који се уобличио као одговор на револуционарне кризе у склопу западног процеса модернизације. Но, како се национализам у неким земљама консолидовао, тако je створио духовну кли-му која ће задуго у њима владати. Наравно да се од самог почетка могла запазити амбивалентност, јер његова снага за мобилизацију масе није га учинила атрактивним само као интеграциона доктрина, него je истовремено - како се то одмах показало и у Француској револуцији - постао и опасно жариште из којег су потицале снаге погубне no друштвену и политичку стабилност.

Главни, строго функционалистички аргумент Ер-неста Гелнера, који на неке делује веома заводљиво, a no којем потребе модерних индустријских друштава захтевају медијум заједничког језика или уоппгге ре-чено: стандардизовану националну културу, na отуда и ефективан национализам, оповргнуће чињеница да су се сви провобитни национализми етаблирали пре индустријализације и да незападни национализам ни-је затекао никакву индустријализацију, нити je могао брзо да je иницира.

У свим пионирским земљама je суверена нацио-нална држава, интегрисана и легитимисана од стране национализма, била главни циљ њихових национал-них покрета. Ту je нововремени процес стварања државе настављен у форми националне државе, док je национализам подстицао стварање нације са ци-

30

л.ем да се оствари потпуна хомогеност и неоспорни пационали идентитет. Али оба процеса морају ана-литички да се разлуче један од другог.

To je већ због тога нужно јер енглеско-америчка језичка пракса изједначава nation-building са state-bil-ding, што често доводи до погрешних представа о ка-рактеру ова два самостална процеса. Beh средином 17. века у Енглеској je nation потиснуо традиционални појам body politic и добио значење државног народа, тако да су nation и state постали конгруентна поља значења.

Спољашњи процес стварања државе - као кон-солидације за живот способних мањих држава - од-вија се од краја 15. века у Европи и довео je услед неумољивог ривалитета до тога да je од око 450 не-кадашњих самосталних државица до 1914. преостало једно туце држава.

Унутрашње уобличење државе било je саставни део тог процеса, пошто су настајале финансијске, војне и управне институције као државни апарат, ка-ко би се на тај начин обезбедили ресурси без којих не би могли опстати у борби за опстанак. У за живот способним европским државама те неопходне инсти-туције су изграђене још пре него што je национали-зам приступио трансформацији друштва и државне организације. У дужој перспективи та предност у унутрашњем и спољашњем уобличењу државе, која je потом довела до стварања нововековне државе, показала се као битна, можда чак и одсудна претпо-ставка за успех национализма у западном свету; и обрнуто: национализам без државне традиције водио je до кобне трајне лабилности.

31

III. ИДЕЈНИ АРСЕНАЛ НАЦИОНАЛИЗМА- ПОТЕНЦИРАЊЕ

У „ПОЛИТИЧКУ РЕЛИГИЈУ"

AKO je национализам био у стању да у револуци-онарним кризама модернизације понуди нову основу за легитимитет и застареле слике света замени сво-јом сопственом, онда се поставља питање о арсеналу или репертоару идеја, чулних ресурса и симболич-ких знамења традиције на која je могао да се позове да би прецизно одредио правац и смер деловања. Али са тиме je повезано и друго питање: какву je то специфичну селекцију морао да обави и да из бо-гатог арсенала идеја издвоји оне њему адекватне и прихватљиве. И коначно: које су се то представе показале као атрактивне и потом омогућиле да се оствари победа.

У свим западним пионирским државама утемеље-ним на национализму може се запазити једна сасвим природна појава - све се оне ослањају на јеврејско-хришћанску традицију. Јер она je у прошлом милени-јуму делотворно утицала на уобличење менталите-та и уједно одредила духовни или идејни видокруг. Осим тога преломна времена представљају повољан

32

тренутак за мит, који обећава стабилизацију и леги-тимитет, али истовремено са својим драматичним ту-мачењем прелома захтева дубоку промену. Отуда су се рани репрезентанти национализма окренули хри-шћанском наслеђу, укључујући и његову митологију, и то већином његовој модерној варијанти: проте-стантизму, и то највише калвинизму са његовом упа-дљивом фиксацијом на Стари завет, који je у хриш-ћанској традицији, природно, генерално узев увек био присутан. Kao што су се за експанзију национа-лизма уобличила одређена друштва, тако се ослањао и на одређену религију: на хришћанску религију са њеним јеврејским традицијским језгром.

Свуда се дају запазити четири старозаветна еле-мента. Ha првом месту je адаптирана представа о „изабраном народу" - свака нација требала je да бу-де сигурна у обећано спасење. Ha то се надовезује представа о „обећаној" и „светој земљи" као при-мордијалном завичају. Са тим двема суштинским идејама била je, наравно, повезана и опасна предста-ва да сваки опасни противник може да постане смрт-ни непријатељ, јер доводи у питање привилеговани месијански народ на његовој светој територији. Kao што су Израелићани Хананце и Голијатове Фили-стејце стилизовали у егзистенцијалне непријатеље, тако je касније уз национализам ишло неумитно не-пријатељство, које није само драматизовало однос према појединим противницима, него je оправдавало примену силе. Отуда je од самог почетка у аутоде-финицију нације била укључена мржња према сва-ком могућем непријатељу.

33

И на крају je дошло до надовезивања на традици-ју месијанизма у смислу историјске мисије, која je за-јемчена секуларизованим учењем о предестинацији. Али то je истовремено потхрањивало поверење у будућег Месију или Спаситеља, који ће нацију одве-сти до њеног унапред одређеног циља - на свето тло будуће националне државе. Из хришћанског учења Новог завета, пак, преузета je идеја братства, која je онда омогућила да се нација, no узору на црквене Communio sanctorum, схвати као једна, конвивијом и конубијом обједињено заједништво - аналогно по-знатој хришћанској заједници или заједништву сред-њовековних градских општина. Ти делови јеврејско-хришћанског предања учвршћени су помоћу при-родног права са позивањем на позитивне правне принципе и просветитељство, које je истицало право индивидуе на слободно самоодређење.

AKO себи предочимо победоносни пут национа-лизма, онда ћемо видети да у идејном репертоару времена није било друге алтернативе која би с успе-хом могла да потисне симболе јеврејско-хришћан-ске традиције. Пошто je национализам у својој ра-ној фази увек најпре један „замишљени поредак", то je ово посезање за јеврејско-хришћанском традици-јом у великој мери морало да утиче на његов идејни склоп. Из арсенала секуларизованих идеја-водиља западног национализма онда су у све друге национа-лизме продрле те национално-теолошке мисаоне фигуре и делом се. спојиле са домаћим традицијама. Ha тај начин су секулариз^цијом религијских тради-

34

циja настајали важни елементи национализма зачу-ђујуће трајности.

Свуда се, најпре у земљама у којима се изнедрио национализам, a затим и у потоњим земљама нацио-нализма, у националној заједници видео привилего-вани и културни оквир. Ha место старозаветног саве-sa између Јехове и његовог народа Израела ступио je савез између „провиђења", „духа света", „историје" и одговарајуће нације. Али увек je ту провејавао ста-розаветни однос између ексклузивног бога и њего-вог „изабраног народа". Taj савез je уједно омогућио и оштро разграничење као што су се Израелци раз-ликовали од необрезаних, Грци од варвара, тако су се сада припадници нације разликовали од „других". To je повећавало унутрашњу хомогеност и одређива-ло симболички продубљене спољне границе новог „изабраног народа" у односу на заклете непријатеље. Његове вредности и његови интереси су стога имали статус апсолутне предности.

Често се порекло нације поткрепљује једним ли-неарним и телеолошким родословним митом, као што je то чинила и стара израелска легенда са Мојси-јем или као што je Вергилије у својој „Енеиди" избе-гле Тројанце уздигао у родоначелнике Рима. Тако су касније Тројанци проглашавани за претке Франака, који су наводно основали прво „немачко" царство. A расно чисти аријевци могли су да се узму за народ-ску супстанцу Немаца, али (у новије време) и Индуса. У сваком случају мит о прецима je у хаотичном свету брзих социјалних промена стабилизовао етничко братство и националну заједницу. При томе се ника-

35

ко не може пренебрећи да je ексклузивност „изабра-ног народа" у односу на заклете непријатеље услови-ла однос напетости са егалитарном амбицијом нацио-налне демократије, што je касније често разрешавано издвајањем свих оних елемената који угрожавају же-љену хомогеност. Његове вредности и његови инте-реси су стога имали статус апсолутне предности.

„Обећана земља" мојсијевског обећања мутира-ла je у Homeland, односно у отаџбину или свету мате-ринску земљу. Увек je национализам наводно приро-ђену територију нације проглашавао за посвећено боравиште, коју му je судбина доделила. У Европи су понекад социјалнокултурне границе биле довољне да се омеђи „обећана земља". Иначе су се брзо на-лазиле „природне границе" које наводно - као Рајна за Французе, алпски превоји за Италију - обележа-вају судбински предодређену националну територи-ју. Другачије речено: национализам je реконструисао унапред дато етничко подручје, свето наслеђе преда-ка, које je као „обећана земља" добила високо место у хијерархији вредности. Она je уједно сматрана уто-чиштем народне културе, која je убрзо затим „нацио-нализована", али и као залога ресурса за коју се онда често везивао сан о аутаркији.

У већини некадашњих колонијалних земаља, Ko­je су у склопу деколонизације после 1945. године сте-кле независност, такво јасно повлачење етничке и социокултурне границе више није било могуће, по-што су проистекле из самовољно и произвољно из-двојених управних јединица некадашњих колонијал-них сила. Отуда су тамо не ретко конструисане неке

36

мистериозне културе и велика царства из ранијих времена - као на пример Зимбабве или Гана - и он-да проглашавани за темеље модерних „националних држава". Како год да je перципирана прошлост „обе-ћане земље", у садашњости je морала да буде потпу-но аутономна и апсолутно суверена да би могла да сачува своју независност.

Док je и за национализам надовезивање на јевреј-ско-хришћанску традицију отварало један хоризонт очекивања, месијанизам староизраелске традиције и новозаветна варијанта путујућег харизматичара из Назарета потхрањивали су националну мисионарску свест у такорећи секуларизованој форми, која je соп-ственој нацији одређивала привилеговано место у свету. Хегелово учење о историјској мисији западних народа само je делотворно канонизовало тај тип ми-шљења. Енглеској je, на пример, додељен задатак да као „нови Рим" усрећи цео свет. Америка je као узор-на република добила глобалну функцију узора и об-разаца. Француска je као grande nation такође тре-бала да буде један такав модел. A Немачкој je било намењено да допринесе оздрављењу света.

Уз месијанизам je ишла и појава Спаситеља који he или утемељити ново царство или he огласити крај времена. Под тим се без тешкоћа могао замислити један оснивач или спаситељ нације. У сваком случају je и у националној обради месијанизам био повезан са ароганцијом аксиоматски постављеног сопстве-ног примата.

Идеја о братству или заједништву павловског хри-шћанства, која обухвата и све необрезане, преоблико-

37

вана je у представу о једној братско-егалитарној наци-оналној заједници. И иначе се хришћанска идеја да су све душе пред Богом једнаке лако дала преобликова-ти у секуларизовану варијанту, no којој сви људи на земљи треба да буду једнаки и равноправни. Ту се, као што je познато, налазе религијски корени модерне егалитарне демократије, која je од самог почетка сту-пила у тесну везу („по изборном сродству", како каже Макс Вебер) са национализмом. Неоспорно je да je егалитарна идеја братства често била осуђена на не-успех због крутости конкретне социјалне хијерархије. Али no својој тежњи потхрањивала je својеврстан де-мократски и демократизирајући елеменат који je представљао опасност за традиционалне носиоце мо-ћи, док je његовим следбеницима прибавио ореол бораца за земаљску равноправност у оквиру нације. Упоредно проучавање показује свеприсутност ових некада религијских елемената у национализмима, при чему je увек преовлађивала дијалектика егалитарног мишљења и истовременог искључивања. И у нацио-налсоцијалистичкој варијанти радикално расистичког национализма, и управо у њој, још једном се у пер-верзној отуђености јављају мотиви о изабраном наро-ду којег на његовој земљи предводи његов Месија.

Већ због секуларизације религијских традиција национализам je показивао највећи афинитет према религији. Имајући у виду чињеницу да се национали-зам развио у политичку религију (у цивилну или се-куларну), мора се рећи да су такви појмови сасвим примерени. '(Насупрот томе се појам идеологије са његовом претензијом да разлучује истинито од лаж-

38

ног чини непримереним, пошто национализам дале-ко пре један велики културни систем отеловљује као једну религију). Јер, ти појмови уистину погађају сре-дишњу моћ деловања национализма.

Појам религије се најпре мора одвојити од исто-ријских садржаја познатих учења о спасењу и уједно строго одредити као један културни систем тумаче-ња. У његова неразлучива својства спада следећих девет елемената:

- обећање превазилажења случајности и свеобу-хватног тумачења смисла егзистенције у овоземаљ-ском животу;

- обећање утемељења смисла као једног непогре-шивог тумачења света све до захтева мученичке смр-ти за највише вредности;

- бескомпромисно заговарање монопола тумаче-ња над излагањем правог учења у односу на конку-ренцију;

- стварање свеобухватне слике света са нормама и императивима понашања за све могуће ситуације;

- висок степен еластичности да би се упркос дог-матском језгру могло удовољити новим околностима;

- удруживање у солидарну заједницу са строгом одређеношћу in group и строгом разграниченошћу од out groups;

- јачање путем ритуала и обреда који омогућава-ју спознајну моћ вере, тумачење света, осећање за-једничке припадности и континуирано моделирање образаца мишљења и начина понашања;

- обезбеђење утешних компензација за земаљске мањкавости било индивидуалним било колективним

39

успесима или помоћу утопије једног коначџог стања, као на пример „сакрални трансфер" (Марк Блох) на секуларизовани рај „довршене нације";

- премошћавање генерацијског јаза путем учења о вери у смислу обавезног и обавезујућег генерациј-ског уговора који превазилази границе појединачног живота;

- однос према трансцеденцији која смисао с оне стране земаљског чини недокучивим, као на пример жртвовање живота за нацију.

Само се no себи разуме да ти елементи не стоје изоловани једни поред других, него да се, као и код ре-лигијских ритуала, међусобно преплићу и преклапају. Можемо се спорити о томе да ли велике религије спа-сења, које се одликују и неким другим својствима, по-седују и неке додатне особености, те да ли се може говорити и о другим светим текстовима и корпусу чу-вара светиња. Дакако, неки национализми имају, с јед-не стране, своје „свете" текстове, као што je то на пример америчка уставна повеља, a, с друге стране опет, и неке функционалне еквиваленте за ликове спаситеља у обличју врховног националистичког вође и учитеља или пак удружења као „Свенемачки савез" или „Удружење источне марке".

Велики писци су тај религијски карактер нацио-нализма сагледали далеко пре професионалних исто-ричара. „Народ више не иде у цркву", каже један ре-зигнирани аристократа у носталгичном ц.к. роману Радецки марш Јозефа Рота - „Нова религија je наци-онализам". Један тако значајан социолог културе као Норберт Елијас констатовао je да je национали-

40

зам један од најмоћнијих, ако не и најмоћнији соци-јални верски систем 19. и 20. века, али je исто тако могао да говори и о религији.

У идејни склоп национализма спадају још три еле-мента. У склопу стилизације претпостављене нацио-налне прошлости, одређени заточници национализма позивали су се на древна херојска времена као неку врсту лучоноша за модерни национализам. Свеједно je да ли je реч о Мојсијевом изласку из Египта, о кључној улози Атине у очувању и одбрани Средозе-мља и његове културе од персијске тираније, о Риму и стицању слободе протеривањем последњег краља, де-спотског Тарквинија, о Арминијевом подвигу и спаса-вању од римске деспотије - такви херојски подвизи служили су национализму како за одређено уобличе-ње прошлости тако и као исходиште и полазиште по-носа на древну „националну" велику прошлост. По-некада je континуитет херојских подвига приказан у облику националног епа, као, на пример, исландској Еди, финској Калевали или обради мита о Нибелунзи-ма и Дитриху, као генуино раној немачкој повесници.

Често су са освртом на златно доба јединствених подвига светскоисторијског значаја повезиване пред-ставе о специфичној слободи. Класични узор je опет идеја слободе која je изабраном народу старог Изра-ела, за разлику од деспотија земаља Дворечја и Егип-та, првобитно била подарена од Јахвеа, да би je потом преузела религијска традиција. Освајање и одбрана слободне Атине и Рима je са хуманизмом, a онда ка-сније још силније са новохуманизмом као извориш-тем идеја, постала саставни део национализма. У Ен-глеској се одржала поносна традиција јединствених

41

права free-born Englishman (слободно рођени Енглез) као национално јемство слободе. У Средњој Европи немачког језичког подручја деловала je идеја срећне мешавине лутерански одређене унутрашње суверене и државно зајемчене слободе, која je потхрањивала патос немачког национализма.

У национализму свеприсутни мит о националној регенерацији могао je отуда да се позива на херојске епохе великих подвига, на трајна достигнућа целих „нација", на надљудско деловање херојских вођа (као Херман Керушћанин или Огуз Кан, прадревни јунак Турака), на драгоцено благо некадашњих слобода, када су национални покрети започињали борбу за независност и суверену националну државу, na се у том склопу с непоколебљивим уверењем радило на ренесанси некадашње древне величине.

42

IV. HOBA УТОПИЈА KAO ЦИЉ: „ПРОНАЛАЖЕЊЕ НАЦИЈЕ" И

ИСТОРИЈСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ЕТНИЈА

Конвенционално поимање нације - a оно je ду-боко укотвљено у колективно историјско памћење припадника савремених националних држава - инси-стира на становишту да управо та нација постоји од архаичних времена. Она je, додуше, једном била пре-кривена, поклопљена, успавана, све док се није поно-во пробудила или није пробуђена и тиме поново до-шла до свести о себи. Она се, сходно томе, узима као ахисторијски, социјално-онтолошки колектив.

Ново поимање национализма види у њему, како je то већ у уводу истакнуто, један апсолутно модер-ни феномен који се принципијелно разликује од на-чела лојалности који je био карактеристичан за ра-није облике владавине. Због те начелне разлике до-имају се покушаји неких медијависта и историчара, који се баве раним раздобљима историје и сматрају да у раном средњем веку или у раној модерни могу да утврде ране националне или протонационалне појаве, као подухвати који су унапред осуђени на не-успех. Јер између племена, племенских и клијенте-

43

листичких савеза, те „народа", нација створених на бази национализма постоји дубок јаз. Појам нације у средњем веку и у рано ново доба односи се само на завичајна удружења студената, трговаца, занатлија, која су тежила да остваре репрезентативну улогу отприлике онако како je то био случај са племић-ким елитама; али тај појам нације нема ама баш ни-какве везе са сувереном аутономном јединицом мо-дерне нације.

Тек са национализмом нација се уздиже у врхов-ну „инстанцу која оправдава и подарује смисао" (Хајнрих Аугуст Винклер); он потискује друге полу-богове: било да су то племенске поглавице, краљеви или пак папе; он сам добија карактер политичке ре-лигије. Држава мора да се темељи на нацији тј. она своју легитимацију захваљује вољи нације. Нацио-нална држава се примарно више не управља према традиционалном „државном резону" него према „на-ционалним интересима", a не ретко и према „исто-ријској мисији" своје нације. Национални идентитет допушта, додуше, коегзистенцију са конфесионал-ним, регионалним идентитетима, али у принципу он представља највишу вредност. Национална завичај-на земља je сада нешто свето, na се трампа (после спора око наслеђа) или одступања делова те земље више ни на који начин не може легитимисати. Све ове неспорне особености не чине садржај предна-ционалне лојалности. Отуда нови карактер национа-лизма и нације не сме да буде замагљен или потрт погрешно усмереним тврдњама о неким раним мо-дерним фазама развоја.

44

Новија културноисторијска школа je, истражују-ћи феномен национализма, уверљиво показала кон-структивни карактер нације. „Природна", „вечна" супстанца нације je при томе исто тако расточена као што je доведена у питање и ваљаност појма „класа". Уместо тога je доказано да je нација један од национализма остварени флексибилни продукт модерне историје. Код те интерпретације je „прона-лажење традиције" које je у међувремену постало помодно, одиграло важну улогу. Она чак допушта да се нације опишу као „проналазак" националистич-ких интелектуалаца. У екстремним случајевима се нација чак узима као измишљена прича, „мајсторска прича", као пуко ткање приписаних својстава. (Заго-ворници таквог мишљења одричу се тиме сваког ка-узално-функционалног објашњења, na сходно томе пренебрегавају и један од битних задатака историј-ске науке). Иако се с правом указивало на сликови-ту природу национализма и нације, на њихову каме-леонску промену на основу сваке нове дефиниције и одређења у склопу крутих есенцијалистичких ми-саоних схема, ипак погрешно вођени конструктиви-зам и вера у пуко измишљање једног „замишљеног поретка" нације и свих у њој садржаних традиција, води у заблуду.

Иако су национализам и његов циљ - нација у су-вереној националној држави - уистину модерни фе-номени, ипак се не може рећи да су заговорници на-ционализма целу конструкцију „измислили", него су je великим делом сачинили од елемената историјске традиције, враћајући се, дакле, на историју оних об-

45

лика владавине у коЈима се национализам развиЈао. Тако je, на пример, национализам у Енглеској, Се-верној Америци (где су пресељени Енглези живели у „Новој Енглеској") и Француској затекао етничке заједнице (етније) са обиљем очуваних традиција.

Етнија овде значи: самостална форма заједнице коју карактерише стабилно поимање солидарности и уз то се одликује заједничким симболичким митом о пореклу (који опет у великој мери почива на „изми-шљеним традицијама"), живом свешћу о заједнич-ким историјским искуствима и изразитом везаношћу за одређену територију. Етнички отуда нема расно значење, него се тим појмом обухвата једна у соци-јалнокултурном смислу дистинктна популација са сопственим обликом друштвеног живота.

Из те већ одавно постојеће „сировине", из те историјске масе етнија, могли су предводници и за-точеници национализма да црпе добар део елемената за своје конструкције. Тамо су већ столећима посто-јали ефективни облици друштвеног живота све до нововековне државе: постојали су заједнички језик и заједничка култура, заједничка сећања на победе и поразе, заједнички обичаји, заједнички стил градње, одевања, исхране, али и измишљена или аранжирана етничка прошлост. Отуда je нова „ментална гео-графска карта" национализма на многим местима поседовала посве познате црте сопствених етнија.

Горе разматрано преузимање јеврејско-хришћан-ских представа и њихова секуларизација само су по-тврда и доказ за тај процес. Kao и све утопије, ни „замишљени поредак" нације није био настањен у

46

безваздушном простору. Уистину промућурни трик национализма састојао се у томе да je другачију про-шлост етнија преобразио у националну прошлост, тако да je могла да настане илузија о беспрекорном, дуготрајном континуитету традиције. Неодговарају-he традиције су изостављане или преобликоване та-ко да je настала одговарајућа прошлост. Због тих то-боже дубоких корена у древној прошлости могли су и кризе и ратови да се схвате као егзистенцијална ис-кушења традицијом освештаних формација, чије je превладавање захтевало чак и жртве у крви и уједно их оправдавало. Јер тежња за потврдом прастарих „нација" je несебична, говорило се; она нипошто ни-је одређена материјалним интересом и управо због тога има право да захтева жртве. Такве жртве су, на пример, прави мученици за праву ствар, a мученици доприносе, као што je то било и у раном хришћан-ству или код милитантног марксизма, веродостојно-сти, штавише: сакрализацији правог учења.

При томе се не дају превидети два парадокса: на-име, национализам и нација су (објективно), с једне стране, апсолутно нововрсни феномени модерне, али су за њихове протагонисте (субјективно) били прастари. A с друге стране je национализам тежио да буде признат као универзални принцип, али je инси-стирао на јединствености свог конкретног уобличе-ња. To je само још један доказ у којој мери се његова политичка моћ одликовала - и још увек одликује -идејним сиромаштвом. У сваком случају се конструк-ција нације, уз ослонац на традицију, у кризним ситу-ацијама, које су ишле за новим тумачењем света, од-

47

ликовале великом привлачном снагом, пошто je су-герисала постојање непобитног континуитета, na отуда није деловала само као утопија „замишљеног поретка".

Из везе национализма и етнија дају се извести че-тири тезе:

1. Тамо где je национализам код етнија са соп-ственом државом деловао на једној већ у кнежевској држави хомогенизованој територији, обезбедио je нацији и њеној националној држави за дуже време солидну основу.

2. Тамо где je национализам успео да продре у ет-нички традиционално солидарна друштва (као, на пример, у Немачкој или Италији 19. века), могао je да мобилише сећање на „државе" из славне прошло-сти и тиме створи фикцију о само краткотрајно пре-кинутом континуитету.

3. Тамо где je национализам деловао у некада-шњим колонијалним подручјима са етничким плура-лизмом, лишеног традиционалног етничког склопа и поготово модерног државног апарата, очувала се екстремна и неугодна лабилност као знамење тих но-вих „националних држава".

4. Мада je веома сродна са етнијама, нација се у неколико елемената разликује од њих:

- И нација се конституише на историјској тери-торији, али се она надограђује као прирођена, „све-та" земља.

- Она се, као заједница са својим сећањем, инте-грише помоћу заједничке митологије и поетизованог порекла, али неупоредиво више зависи од свести о

48

диференцији у односу на „другог", пре свега од вере у своју мисију са специфичним обећањем среће.

- Она живи у оквиру једног опште прихваћеног система владавине, који no могућству треба да почи-ва на вољи суверене нације.

- Она поседује особеност заједничке popular cul-ture, али тежи за национализацијом свих подручја живота.

- Она поседује привредни систем у којем слобода кретања важи за све чланове који се одликују зајед-ничким „унутрашњим моралом", док „други" наила-зе на дискриминаторски третман и потпадају под „спољашњи морал" (Макс Вебер) који се примењује на странце. Законска права и обавезе повезују све припаднике нације, док мере ексклузије искључују оне „друге".

- Али пре свега нација се разликује од етније ти-ме што као највиша инстанца и врхунац вредносне хијерархије претендује на апсолутни приоритет, док je њен национализам масовни феномен (који у прин-ципу обухвата све без изузетка) са тенденцијом ка секуларизацији.

49

V. СОЦИЈАЛНИ СЛОЈЕВИ KAO НОСИОЦИ НАЦИОНАЛИЗМА

Дуго je успон грађанства напросто изједначаван с развојем национализма. To грађанство je, тврдило се, у свом начелном конфликту са монархијом и племством изнедрило национализам као конгени-јалну идеологију, како би помоћу ње у основи изме-нило социополитичке односе моћи, na je онда консе-квентно створило националну државу под грађан-ском хегемонијом. To тумачење у тако упрошћеној форми je посве погрешно. Јер, не постоји социјални слој, класа или елита која би prima facie била преде-стинирана за национализам или би пак била зашти-ћена од њега. Фасцинантна je, штавише, код нацио-нализма његова најпре у Европи, a затим и широм света потврђена способност да превазиђе или пре-скочи све социјалне, конфесионалне и регионалне границе. Отуда се он не може без даљњега изједна-чити са једном једином социјалном формацијом; уп-раво на том питању постају очевидне границе суви-ше уског, социјално-историјског приступа у интер-претацији ове проблематике. Али се исто тако не може пренебрећи задуго доминантна улога европ-

5 0

ских интелектуалаца, na и свеукупног европског об-разовног и привредног грађанства.

Ha основу свега реченога дају се разликовати три типичне фазе у развоју национализма и стварању на-ције, како je то први учинио Мирослав Хрох (Miroslav Hroch).

1. У првој фази литерарни, уметнички, историј-ски интереси интелектуалаца усмеравају пажњу на „национални" језик, „националну" уметност, „нацио-налну" прошлост. To се пре свега предочава у лекси-конима, граматикама, речницима, али и уметничким делима, као и у приређивању и издавању изворне грађе. Међутим, сва та дела имају само ограничени домет.

2. У другој фази развија се генуини национализам интелектуалаца и друштвене елите. При томе прео-влађују симпатизанти грађанског порекла, али je приметан и не баш незнатан удео племића, на при-мер у Мађарској, у Пољској подељеној на три дела; у немачким државама су млађи племићи захваћени но-вохуманистичком идејом образовања. У мањим кру-говима развијају се, уз ослонац на наводне традиције етнички одређених друштвених форми, али и на ре-лигијску и природноправну традицију, програматске визије. Ти кругови се подухватају и рискантних поли-тичких активности са циљем да остваре своје идејне интересе. (Типичан пример представља немачки ра-ни национализам између 1790. и 1820. године; о томе у гл. VII).

3. Представе национализма постепено све више шире поље свог утицаја, тако да ће на крају бити у

51

стању да мобилишу масовне покрете у којима he гра-ћански интелектуалци као opinion leaders и надаље имати водећу улогу. Најпре ће бити обухваћен део писменог граћанства no градовима, иако национали-зација рано захвата и друге социјалне формације. Се-љачко становништво ће у тај процес бити доста ка-сно укључено.

Национални покрети 19. века веома ретко су се темељили на некој обухватној и чврстој организаци-ји. Они су, штавише, представљали релативно лабав и хетероген скуп индивидуа, асоцијација и публици-стичких органа. Њихов „аутентични нуклеус" (Хаген Шулце) чинила су богата издиференцирана граћан-ска друштва, која су no правилу окупљала мушкарце са најразличитијим интересима са циљем да их усме-ре на националну визију.

AKO, на пример, погледамо немачки национални покрет до 1870. године, видећемо да су ту потпуно до-минирали мушкарци из делокруга образовног и при-вредног граћанског света, којима би се ту и тамо при-дружили одушевљени млаћи племићи; али исто тако све више расте број присталица из малограђанских слојева друштва. И не на последњем месту je и мла-ди немачки раднички покрет који се развијао у окви-ру радничких, шегртских и занатлијских удружења, посве пригрлио представу о слободној заједници рав-ноправних држављана у једној будућној конституци-оналној националној држави. To се у сваком случају односи на фазу од такозваног „Формерца" до оснива-ња Рајха - после тога je за више деценија, услед ре-пресије „закона о социјалистима" и разних других

52

дискриминација, био лишен сваке илузије у погледу равноправног политичког деловања.

Чим би национална држава, као у Немачкој и Италији, после победоносног рата била установљена, деснолибералне или конзервативне грађанске соци-јалне формације би постале аутентични носиоци на-ционализма, који би убрзо одбацио универзалистич-ке црте и уместо њега заступао ускогрудни егоизам. Радничка класа je путем праксе искључивања држана подаље од средишњих подручја нације. Аристократи-ја je на основу својих наднационалних традиција и своје аверзије према владарској амбицији национали-зма коју je отеловљавала грађанска већина била још више уздржана од сељачког становништва. Међутим, у мери у којој je национална држава процесе соција-лизације у образовном систему и војсци потчинила националним императивима, при чему je у медијима и многобројним удружењима национализам постао природна религија, остваривао се општи тренд наци-онализације, који je за време спољнополитичких кри-за, као на пример приликом избијања рата 1914. годи-не, изузетним интензитетом захватио све социјалне слојеве и класе.

У земљама, пак, у којима je црна епоха „нацио-налне потчињености" дуже трајала, као на пример у подељеној Пољској и Ирској, национализам je оче-видно био у стању да захвати веће друштвене сег-менте: од ситног племства преко грађана све до ру-дара и сељака. У оба ова случаја je његов упадљиво различит успех у битној мери био повезан са чиње-ницом да се у отпору, у конфесионалном погледу,

53

страној - протестантској или ортодоксној - сили, сопствена религија преобразила у националну рели-гију, рецимо у национално католичанство, које je с непоколебљивом самоувереношћу своје верске док-трине одбрану повезало са остварењем националне самосталности, обједињујући те две ствари у дво-струки свети циљ. Још у осамдесетим годинама 20. века се успех пољског покрета „Солидарност" те-шко може замислити без те, од првог пољског папе изричито учвршћене, националнокатоличке цркве.

У САД je опет успела да се наметне мешавина од религијски утемељене вере у изабраништво, де-мократске мисије у свету и непоколебљиво заступа-них природнонационалних интереса, за које су се подједнако одлучно залагали и велики землопосед-ници и мали пољопривредници на својим фармама. Историјски оптерећен појам европског грађанства не може се, као што je познато, без даљњега прене-ти на северноамеричку социјалну хијерархију, али ни у Сједињеним Државама грађанске средње класе до сада нису биле једини или главни носиоци нацио-нализма.

A у земљама које се одликују трансфер-нацио-нализмом се с једноставном једначином: „Национа-лизам = грађанска доктрина" ионако не да захвати-ти реалност. Јер код водећих елита тих земаља, које наступају са интегративним и мобилизаторским на-ционализмом, може се доста дуго говорити о функ-ционалном еквиваленту грађанским елитама мо-дернизације у процесу национализације Европе и Северне Америке. Тек постепено су се у начину жи-

54

вота и социјалном положају уобличиле формације са грађанским елементима (на пример у Јапану и Индији).

Али да се после ове неизбежне диференцијације проблема у вези са социјалним слојевима на којима почива цео тај процес, вратимо питању од којег смо кренули:

Због чега je успео подухват раних националних интелектуалаца? Због чега je утопија етничког и елитног национализма успела да оствари своју ма-совну делотворност?

55

VI. KAKO И ЗАШТО JE УСПЕЛО ШИРЕЊЕ НАЦИОНАЛИЗМА?

„Замишљени поредак", „имагинарна заједница" (Бенедикт Андерсон) нације морала je из света иде-ја, следећи интересе легитимитета и власти, да бу-де транспонована у свет реалности. „Ако je царство представа револуционисано", рекао je Хегел после Француске револуције, „онда стварност о то не мо-же да се оглуши". „Идеја", гласи прегнантна форму-лација Хајнриха Хајнеа, „претходи делу као муња грмљавини". „Отуда je идеја", придружио им се педе-сет година касније теоретичар „реалне политике" Лудвиг Аугуст фон Рохау (Ludwig August von Rochau), „свеједно да ли с правом или не када освоји цео један народ или цело једно доба, најреалнија од свих поли-тичких моћи". Међутим, за историјско-систематско истраживање je од одсудног значаја да утврди како се одвија трансформација таквих идеја, у овом слу-чају: како се идеје национализма трансформише у „реалност".

AKO се национализам у некој револуционарној кризи модернизације појавио као доктрина легити-мације и интеграције, онда он нипошто неће остати

56

само дело писмених и ангажованих интелектуала-ца. Ту, штавише, барем шест момената играју одсуд-ну улогу.

1. Заслуга je америчког политиколога Карла В. Дојча (Karl W. Deutsch), који потиче из Прага, да се данас далеко боље него раније види значај развијене комуникације као саставног дела процеса модерни-зације, тиме и национализације. Постоје ваљани раз-лози због којих се у модерној привредној историји „револуција саобраћаја" узима као посебан динамич-ки процес у склопу индустријске револуције. Са мо-дерном мрежом саобраћајница тј. железничких пру-га и аутопутева, са телеграфијом и свеприсутном државном поштом, створене су комуникацијске везе које су још у првим деценијама 19. века биле незами-сливе. A онда je убрзо већ у време немачког „Фор-мерца", дакле уочи револуције 1848. године на хиља-де људи железницом похрлило на разне музичке, спортске и стрељачке светковине, да би се онда у још већем броју новим превозним средством упутили на протестне демонстрације у склопу револуционарних збивања 1848. године.

Ha стотине хиљада новина, часописа, писама и разних пошиљки достављала je пошта већ у оно време, тако да je убрзо постала и разгранатија и де-лотворнија. Уопште je публицистичко-литерарно тржиште почело веома брзо да се шири. Ha хиљаде агенција, књижара и колпортера, који су својим јефтиним списима доспевали и до најудаљенијег ма-јура, опскбрљивали су све бројнију читалачку пу-блику.

5 7

Раширена способност да се чита била je резултат нововременог система образовања, који je са својом обавезом похађања школе ступио у оштру борбу про-тив аналфабетизма. Све до средине столећа je више од осамдесет процената становништва у протестант-ским државама било писмено, што je одговарало ни-воу описмењености у Шкотској и Новој Енглеској. Свуда се развио издиференцирани систем виших шко-ла и универзитета, у оквиру којег су млади од десет до двадесет и пет година били укључени у дуготрајан процес образовања; том процесу образовања има да се захвали да су ти млади људи постали заинтересова-ни читаоци, али и за политику заинтересовани савре-меници.

Захваљујући тим предностима у густој мрежи ко-муникација могле су битне представе национализма да доспеју до све већег броја људи. Стога нам ово „подсећање" на „револуцију у делокругу комуника-ција" омогућава и олакшава да национализам не по-сматрамо само као самосталан процес, него да његов развој историјски реконструишемо у склопу опште и културнотехничке модернизације.

2. Други битан фактор била je раширеност зајед-ничког „народног језика", али и то треба видети у најтешњој спрези са густом мрежом комуникација. Ta експанзија се у основи темељила на Гутенберго-вом проналаску штампарије. Без те прекретничке технолошке иновације био би незамислив побед-нички поход домородачких језика. Јер они нигде нису постојали као „прајезик", како je то машта ста-

58

ријих германиста замишљала и о немачком језику. Он je, штавише, проистекао из одређеног језичког стила високе културе и настао je на тај начин да je привилегисан један дијалекат (међу многим другим) и што се неговао један посебно издвојен језик.

Међутим, било би сувише ускогрудо, ако би се у штампи и у њеној примени у интересу нововековног капитализма видела одсудна погонска снага. He мо-же се, додуше, порећи да je „логика" примене капи-тала снажно подстицала тежњу да се искористи огроман читалачки потенцијал, који je све више узимао маха, a уз то je био упућен на комуникацију на његовом вернакуларном језику. Али je далеко важнији био захтев свих реформатора да сваки при-сталица нове вере мора да уме да чита Свето писмо на свом сопственом, a не на латинском језику. no­ćne Лутеровог спектакуларног наступа на историј-ској сцени између 1520. и 1540. године, продато je три пута више књига на немачком (у варијанти сак-сонског канцеларијског језика) него у обе две прет-ходне деценије. Описмењавање на протестантским територијама у склопу Старог царства, у Холанди-ји, Енглеској и Шкотској, наводно je у другој поло-вини 16. века обухватало већ четрдесет процената одраслих припадника евангеличке цркве. Лутерова Библија je из године у годину објављивана у све ве-ћим тиражима. Дела Мартина Лутера, првог немач-ког аутора бестселера са масовном читалачком пу-бликом, објављивана су до 1550. године у тиражима који су чинили трећину свих књига објављених на немачком језику.

59

Велики лексикографи и филолози 17. и 18. века су већ рачунали с тим „бумом" штампарских произ-вода и спретно га искористили за ширење својих спи-са. Филозофске главе међу њима су у међувремену вернакуларне језике у повоју надградили у свете је-зике својих народа.

Једна генерација за другом тежила je да постигне што већу делотворност својих списа, све док са уџбе-ницима у склопу државног школског система није утврђен обавезни стандард.

Очигледно су управо ти језици отворили могућ-ност да се користе и као нови језици моћи. Али увек су вернакуларни језици тиме што су стварали соли-дарност до тада „имагинарну" заједницу приближа-вали једној реално постојећој нацији.

Отуда je вернакуларни језик као делотворно средство, na и покретач националних представа, али и као индикатор језичконационалног и културног је-динства, створен, a није, да тако кажемо, вегетатив-но растао (као што се етногенеза одвија у процесу стварања власти - a не обрнуто).

У Француској je, на пример, само тринаест проце-ната свих поданика, пре свега у средишњем делу Француске, у време велике револуције, говорило мо-дерни француски језик. У Бретањи, пак, Окситанији и Лангедоку, али и у многим другим регионима, били су у пуном повоју дијалекти. У години остварења италијанског националног јединства (1861. наводно je само 2,5% припадника нове државе говорило мо-дерни италијански језик, док je углавном преовлађи-вало збуњујуће мноштво, делом чак и страних дија-

60

леката, да би ово било превладано или потиснуто принудном акцијом хомогенизације, у оквиру држав-ног школског система.

Ни у Немачком Рајху од 1871. године није пре-владао за све држављане обавезни високо немачки књижевни језик. Штавише, Мазури и Хамбуржани, Баварци и Алемани, упражњавали су провинцијал-не језике, који су за говорнике немачког језика го-тово били неразумљиви. И ту je тек држава помоћу уређеног школског система са канонизацијом висо-конемачког језика насилно издејствовала језичко јединство или барем двојезичност: јер, и у 20. веку студент из Бадена или Доње Баварске говори код куће другачије него у свом универзитетском семи-нару.

Нигде није неки прастари национални језик про-извео нацију; no правилу je, штавише, тек национал-на држава довела до установљења националног је-зика. Другим речима речено: није културна тра-диција једног језика створила националну државу, него je тек ова „културни артефакт" националног језика начинила опште обавезним средством кому-никације.

3. Нема сумње да je и делотворност национали-зма морала да буде очувана. Споменици, светковине, славља и разне химне служили су његовом очувању и јачању, али су истовремено служили и његовом укот-вљењу у дубљим емоциналним слојевима. Безброј удружења трудило се да очува и увећа „национално наслеђе". Позивање на у националну традицију прео-бражену прошлост сопствене етничке заједнице мо-

61

рало je исто тако да буде веродостојно као што je и националистичко тумачење кризе и нормалности морало да буде надмоћно у односу на друге слике света. Управо та демонстрација национализма - да поседује обухватнију, узвишенију и реалности ближу слику света - може се запазити у склопу генезе сва-ке нације.

4. Раширеност национализма зависила je од ак-тивности и спремности на жртве репрезентаната елитног национализма, a потом националног покре-та. Ништа није могло да развије толику пропагандну снагу као спремност да се преузме улога мученика за интересе своје нације. За то постоје многобројни упечатљиви примери из делокруга пољског, мађар-ског, немачког, ирског и прекоокеанских национал-них покрета.

5. При томе je национализација друштва морала да учини видљиви напредак: уметничка дела интер-претирана су као израз националног карактера. Су-веренитет националне државе постао je несумњива упоришна тачка, као и националнодемократска рав-ноправност припадника нације. Општи интереси -манифестовани у благостању, угледу и општем раз-воју - сада су се предочавали као „национални ин-тереси" и као такви су енергично настојали и да се реализују. Национално тржиште, општа обавеза похађања школе и служења војске - усмерани су и подређени интересима националне државе. Украт-ко: из прогресивне национализације требало je да проистекне кумулативно дејство - отприлике као код грудве снега.

62

6. И коначно: национализам je морао да продуби разлику између „нас" и свих „осталих", као и да je оправда арсеналом својих аргумената. Спољне гра-нице попримиле су национално дистинктивне обри-се, док je унутрашња хомогеност доживела осетно интензивирање. Непријатељства према странцима било je одувек у најразличитијим интересним група-ма с најразличитијим социјалним устројством, али сада су чак и ексцеси ксенофобије могли да буду оправдани као национални императив са изопште-њем оних „других". Сведено на формулу: национал-ни идентитет морао je у надметању са другим (пар-тикуларнодржавним, регионалним, конфесионал-ним) идентитетима да добије предност. Ta предност je и на тај начин потхрањивана свим што je припад-ницима нације стављено у изглед да ће имати удела у формулисању политике и обављању власти, као и тиме да je будуће национално заједништво прогла-шено за њихову личну ствар. Ta националнодемо-кратска максима партиципације у смислу tua res agi-tur омогућила je да ce ангажују енормне мобилиза-торске енергије.

У политичкој пракси ce национализам, упркос понекој идеолошкој крутости и склоности ка нацио-налдемократији, показао као необично флексиби-лан, пошто je био у стању да улази у савезе са сасвим различитим друштвеним снагама. При томе je не ретко морао да прави компромисе, који су некада деловали веома непринципијелно. У немачким др-жавама ce, на пример, повезивао са касним облици-ма апсолутистичке или просвећене кнежевске вла-

63

сти, са царевином, са републиком, na и са диктату-ром; у Француској ce повезивао и улазио у савез са републиком, са Наполеоновом монархијом, са мо-нархијом, као и са ауторитарним председничким си-стемом Де Гола. Нарочито je 20. столеће потврдило његову политичку поливаленцију. Сада je национа-лизам поготово показао да je у стању да прескочи све политичке границе и да буде свачији слуга или господар.

64

VII. ТИПОЛОГИЈЕ НАЦИОНАЛИЗМА

У последњих сто година ce увек наново покуша-ло да ce у збуњујуће мноштво националистичких фе-номена са становишта типологије унесе неки ред; уједно су ти покушаји били повезани са разним раз-војним фазама и регионалним тежиштима. Показало ce, наиме, да ce стари идеални типови попут „култур-на нација" и „државна нација", које je Фридрих Мај-неке развио у свом делу „Светско грађанство и наци-онална држава" (Friedrich Meinecke, Weltbiirgertum und Nationalstaat, 1908), дају само у ограниченом обиму применити. Ханс Кон, пак, у свом класичном делу „О идеји национализма" (Ham Коп, Zur Idee des Nationali-smus, 1944), разликује просвећени, на индивидуалној слободи засновани, грађанским друштвом инспири-сани, посве светли западноевропскосеверноамерич-ки национализам, с једне стране, и ауторитарни, ет-ничко-расистички, посве мрачан средње- и источно-европски национализам, с друге стране, при чему je то своје становиште идејнотеоријски засновао на ве-ома широкој основи, али je оно ипак у сублимној форми одражавало супротстављене позиције оба светска рата. To, додуше, није спречило Лију Грин-

65

фелд да у свом делу „Национализам" (Liah Greenfeld, Nationalism, 1992) још једном сакупи све клишее о ху-маном енглеском и америчком национализму насу-прот варварском расистичком немачком национали-зму („од Хердера до холокауста") и то са амбицијом да са тим својим делом пружи нешто ново.

Међутим, аналитички би ce дали излучити најма-ње четири типа национализма, с тиме да ce могу до-вести у везу са одређеним развојним фазама и регио-налном делотворношћу.

1. У Европи, Северној Америци и Француској je „интегрирајући" национализам у својој првој фази пу-тем „унутрашње државне револуције" (Теодор Ши-дер) створио националну државу, при чему je један већ раније постојећи облик владавине постављен на нову основу која му je дала неопходан легитимитет.

2. Од тога ce може лучити она варијанта која je као „унифицирајући", односно ујединитељски или препородитељски национализам у другој фази од по-себних делова једне „нације", уистину од различитих етнија, створила националну државу, као што су то Немачки Рајх и Италија.

3. Kao „сецесионистички" национализам може ce, у трећој фази, издвојити она врста национализма који je нарочито после 1918. године убрзао распад мултинационалних царстава на истоку и југоистоку Европе и потом на развалинама царистичког, Ау-строугарског и Османског царства створио нове на-ционалне државе.

Ова три типа, реализована у различитим регио-нима и раздобљима, треба да послуже само као прва

66

овлашћена информација и оријентација. У историј-ској стварности ce, природно, јављају разноврсне мешовите форме. Тако ce, на пример, у Италији (о којој ce као имену и појму говори тек после Францу-ске револуције!) рисорђименто-национализам пове-зао са сецесионистичким национализмом. У Пољ-ској je од 1916/18. г. поред сецесионистичког нацио-нализма деловао и један несумњиво ујединитељски национализам. Мирно одвајање Норвешке од Швед-ске (1905/1907) догодило ce као процес сецесије рав-но петнаест година пре настанка источних и југои-сточних националних држава.

4. Постоји, коначно, и трансфер-национализам, који je европско-амерички модел увелико пренео и на друге етније, пре свега на некадашње колоније. Преображај Јапана после меијиских реформи 1868. године представља први упечатљиви пример за пре-ношење атрактивног и успешног западног модела. Са политиком деколонизације после 1945. ce онда на то надовезао прави талас трансферних национализа-ма. Само у посебним случајевима, као, на пример, у Јапану, Кини, Јужној Африци, пак, трансферни на-ционализам ce суочио са релативном стабилношћу преднационалних етнија, тако да je могао да ce по-служи њиховим традицијама за „увоз" нације. По правилу je - као у раном 19. веку у латиноамеричким колонијалним провинцијама, које су ce путем сецеси-је од метрополе готово све претвориле у националне републике - тај национализам затицао шаролико мноштво од управних округа, које су колонијални го-сподари, још у време старијег европског колонијали-

67

зма или империјализма, за своје потребе скројили на географској карти, не хајући ни за какве племенске, језичке и религијске границе. Ha крупне проблеме, који су настали услед експортног национализма и „експортне националне државе", вратићемо ce ка-сније (упор. г. VIII, 3).

И предности и границе алтернативне типологије могу емпиријски да буду проверени. У том смислу мо-же ce констатовати:

1. Етаблиране етничке институције власти нацио-нализују ce изнутра (Енглеска, Француска, Шпанија).

2. Држава и нација настају истовремено (Италија, Немачка).

3. Усељеничке државе стварају посредством доми-нантне културе хетерогену нацију држављана (САД, Аргентина, Аустралија).

4. Посебну улогу играју новонастале државе на некадашњим колонијалним подручјима.

Истини за вољу, ова типологија, која само под 3. уноси један додатни елеменат, не делује тако увер-љиво да би ce могло рећи да њоме много добијамо.

Али, имајући у виду пре свега полазну тезу у гл. I, могло би ce рећи да je једна ствар постала јасна из гл. II до IV. Наиме, нововремени национализам могао je као јединствена појава да настане на Западу само због тога јер су једино тамо биле дате неопходне претпоставке. Конкретније речено:

- Само je тамо у унутрашњем процесу стварања државе било довољно консолидованих држава и тра-дицијама утврђених етнија, где су ови, у егзистенци-јалним кризама изазваним процесима модернизаци-

68

je, ослонац потражили у НОВОЈ СЛИЦИ света КОЈУ je до-носио национализам.

- Само je тамо за време таквих криза модерниза-ције једна утопија као што je национализам у својој тежњи за „замишљеним поретком" могао да ce осло-ни на елементе политичке теорије као што су сувере-нитет народа и право на самоопредељење.

- Само je тамо постојао фундус представа је-врејске традиције и хришћанског учења о спасењу, који je дозвољавао да ce нуминозним појмовима као „изабрани народ", „света земља" и „Месија" снабде арсенал појмова национализма и на тај начин му прибави атрактивност познатог религијског света представа.

- Само je тамо постојало друштво у покрету са све израженијом социјалном структуром зависном од тржишта, са високом мобилношћу, са све већим бро-јем разних удружења и све бројнијом школованом интелигенцијом, од којих су ce могли формирати на-ционални покрети.

- Само je тамо политичка опозиција која je на-ступала као национални покрет јавно могла да про-кламује да joj je циљ да преузме власт у држави и да реорганизује државу, користећи просторе толеран-ције и либералности, али и ризикујући да дође у отворени конфликт, при чему je победу идеја о реду и поретку могла да оправда својом историјском ми-сијом.

Укратко: само су тамо постојали јединствени ус-лови који су омогућили генезу и потом победоносни

69

поход национализма све до установљења национал-них држава. Повремено je ореол његовог успеха де-ловао и зрачио тако снажно да je тај национализам постао тражена извозна роба у свету. Али није ли ти-ме истовремено, као што je пре тога учинио и у за-падним државама и народима, отворио Пандорину кутију и за друштва са сасвим другачијим социокул-турним и политичким склопом?

70

VIII. ИСТОРИЈА РАЗВОЈА НАЦИОНАЛИЗМА

Напред изложени нацрт општих карактеристика национализма добиће у уверљивости, ако ce историј-ски конкретизују са неколико примера. Отуда ћемо у ту сврху размотрити амерички и немачки национали-зам, као и неке проблеме трансферног национали-зма у незападним земљама, пре свега у некадашњим колонијалним подручјима.

1. Амерички национализам

Са Сједињеним Државама настала je република која je себе од самог почетка схватала и као нацију. Пошто je била снажно изражена потреба да ce за вре-ме револуционарне кризе и рата за незавиност против Енглеске развију сопствене представе легитимитета, то није било тешко позивати ce на ваљане аргументе, поготово што je у том тренутку већ постојала више од сто година стара предисторија тежње за самосвојно-шћу у трансатлантским колонијама.

Јер, са првим насељеницима на „новоенглеској" обали приспела je и пуританска вера о изабраности,

71

Koja ce прво у религиЈСкоЈ догматици, касније у секу-ларизованој форми друштвене заједнице у настајању предочавала као „амерички Израел", „Нови Сион", „Нови Јерусалим", „светли град на брду". За изабра-ни народ, коме у завичају није било живота, требало je да буде створен завичај у којем he доживети своју регенерацију и уједно ce ослободити порока Старога света.

Овом окретању лећа Европи одговарало je при-клањање подручјима западне обале као новом „врту Едену", у којем je невино и нетакнуто тло на неки на-чин олакшавало да ce очува артифицијелно девичан-ство племенитих схватања. Са таквим надама било je повезано очекивање да he ce, захваљујући тој једин-ствености, постати делотворни узор за цео глобус. У складу са том свешћу о светској мисији утицајни тео-лог Џонатан Едвардс (Jonathan Edwards) означио je америчке колоније као Renovator of the World. И у ту рану националну самосвест уклопио ce од почетка револуције мисионарски задатак - да je „Бог Амери-ку изабрао да оствари своје планове". У службеном печату Сједињених Држава требало je првобитно -уз ослањање на Вергилијеву „Енеиду" - да стоји: Magnus ab integro seclorum nascitur ordo, a онда je одлу-чено да у печату стоји - na тако и данас стоји - Novus Ordo Seclorum. Нова држава требала je попут каквог светионика да показује пут „пониженом и угњетеном човечанству". Taj топос ce онда увек наново јавља у безброј расправа, проповеди и публицистичким ви-довима он ce провлачи кроз све изјаве и списе „ота-ца-оснивача"; он je писце као Ралф Емерсон и Волт

72

Витмен учврстио у уверењу да je Сједињеним Држа-вама намењена спасилачка мисија, a сенатор Бенкс je, у складу са осећањем надмоћи, сматрао да Сједи-њене Државе треба да „просветле и цивилизују пре-остали свет". Идеја да ce издвојено од исквареног света делује као узор овоземаљске савршености оду-век je била у опреци са склоношћу да ce та мисија оствари у крајње активној форми и изван тог повуче-ног положаја у свету.

Ta религијски утемељена доктрина супериор-ности оснажена je идејама природног права и про-гресивног просветитељства, под чијим je утицајем и остварен акт еманципације тринаест колонија. Пури-тански Covenant (Савез/уговор) „светаца, савез начи-њен no узору на Јахвеов савез са Израелом, преина-чен je у световни савез узорних републиканаца. Тиме je направљена копча помоћу које je калвинистичка свест о предестинацији обједињена са секуларизова-ним месијанизмом. Истовремено je универзалистич-ка порука природног права такорећи американизо-вана - један процес којем je ишао на руку донесени Соттоп law (обичајно право), будући да je ово, због свог преценденцијалног права у колонијалном дру-штву, поготово после одвајања од Енглеске, омогу-ћило враћање на природно право као оруће легити-мације.

Идеали врлине и слободе, природног раста и уса-вршавања људске врсте, онако како су заговарани управо у склопу републиканске просветитељске ми-сли 18. века, ушли су у декалог америчке уније. По-што су закони моралне и политичке гравитације, на-

73

водно са механичком неумитношћу, деловали у при-лог ове узорне републике, то je и континентална екс-панзија могла да буде схваћена као једна, да тако ка-жемо, породитељска испомоћ тој наводно природној тенденцији. Отуда je парк Годвин (Parke Goochvin) уо-чи самог грађанског рата још увек говорио о „при-родном закону и закономерности" тог ширења, које, no Теодору Паркеру (Theodor Parker), Американци морају да остваре и то „ненамерно као инструменти Божји".

Са религијском традицијом и лаицистички уоб-личеном тежњом за савршеношћу неразлучиво су ce спојиле и оне идеје које су Англосаксонцима одре-диле глобални колонизаторски задатак. У Америци, где je и после 150 година био тако очевидан, та пред-става није оправдавала само тежњу за новом насеље-ничком земљом, него и тврдњу да ce тиме подручје „англосаксонске слободе" шири и у њеној „узорној земљи - у Америчкој Републици". To обећање да ће англосаксонска раса својом снагом неумитно потчи-нити цео свет надовезивало ce само на наводно обно-вљени императив Старог завета. Оно je, штавише, могло да поприми и расистичке призвуке, na je спе-цифично „англосаксонство" 19. и раног 20. века са-свим јасно и поседовало ту компоненту.

AKO ce мистика експанзије ослањала и надовези-вала на успешну праксу и библијске заповести, онда je један други елеменат, код којег ce радило о типич-ном „проналаску традиције", потекао из античког света идеја. Када je бискуп Беркли (Berkley) 1726, ус-кликнуо: Westward the course ofempire takes its way (Пут

74

империје води на запад), онда ce он, као и сви Амери-канци који су прихватили ту мисао, свесно вратио на грчко-римско учење о провиденцијалном центру мо-ћи, no којем ce седиште светских царевина контину-ирано помера са истока на запад. Средином 18. века један je смотрени енглески путник открио да je та фигура „опште раширена" у колонијама. „Очеви-ос-нивачи", који су превасходно аргументовали у сти-лу помодног класицизма и римског новохуманизма, увек наново су том покрету као коначни циљ одрећи-вали Америку.

И Једидије Морзе (Jedidiah Morse) унео je у своју касније чувену „Америчку географију" из 1792. го-дине ту слику као саму no себи разумљиву ствар: „Вероватно he", прогнозирао je, „америчка империја бити последња станица и уједно и највећа империја која je икада постојала" - тј. да he бити „краљица светских царстава", no мишљењу Новоенглеза Џона Трамбала (John Trambull), изнесено 1820. године. To учење о непрекидном развоју провлачи ce кроз аме-ричку политичку теорију и идеологију национализма TOKOM целог 19. века. Ha крају века je Брукс Адамс (Brooks Adams), Хенријев мудрији брат, поново засту-пао то пророчанско становиште, када га je спојио са у међувремену оствареном индустријском супрема-тијом Сједињених Држава.

Национална држава „прве нове нације" je сходно томе од 18. века имала у виду „империју" која he за-премати целокупни северноамерички континент. „Континентални конгрес", састављен од репрезента-ната уских приобалских колонија, супротставио ce

75

енглеској колонијалној владавини, присвојивши се-би изузетно амбициозно име, код којег адјектив де-лује колико неодмерено толико и агресивно. Beh одавно су Бенџамин Франклин (Benjamin Franklin), Џон Адамс (John Adams) и Џејмс Медисон (James Ма-dison) конципирали своју American Empire (америчку империју) у континенталним размерама, a неки, као Томас Џеферсон (Thomas Jefferson), укључивали су у ту империју чак и „јужни континент", јер „Америка сама за себе поседује целу једну хемисферу".

Друга генерација одговорних вашингтонских по-литичара je са изузетним успехом заступала тај став, који у први мах делује неодмерено. Министар спољ-них послова Џон Квинси Адамс (John Quincy Adams), на пример, инсистирао je 1819. године на томе да свет мора коначно да се помири с „идејом да амерички континент представља подручје које нама припада"; енглеском министру спољних послова Џорџу Канин-гу (George Canning) je, додуше, великодушно препу-стио Канаду - пошто ју je млада Унија седамдесетих година 18. века тражила за себе као „14. колонију" -али je његов „трансконтинентални уговор" био кру-пан корак напред на том путу као што je и Монроова доктрина, коју je заправо он конципирао, и која je представљала идеолошко утемељење тог захтева. Његови наследници остварили су ове свеобухватне планове, који су стално проширивали homeland „Но-вог Сиона, отприлике до средине столећа.

The principle of our institutions is expansion (Принцип наших институција je експанзија) - ca том упечатљи-вом формулацијом, коју je у то време дао министар

76

спољних послова Еверет (Everett), није дошло до из-ражаја само реалноисторијско искуство континуира-ног ширења Америке, него je њоме, штавише, јасно исказана и централна идеја његовог национализма потхрањиваног свешћу о светској мисији. Од оства-рења независности императиви национализма усме-равали су све снаге на привредно благостање и оп-шту друштвену солидарност, али и на беспрекорно функционисање републиканских институција у циљу постојане континенталне и комерцијалне експанзије.

Медисон (Madison) и Џеферсон (Jefferson) су вео-ма рано и видовито у прегнантном виду описали ову функционалну зависност благостања „Новог Сиона" од разних форми континуиране експанзије. Обузда-вање ривалски супротстављених странака и великих интересних група - a то ће рећи консензус раних ели-та моћи - зависило je у знатној мери и не на послед-њем месту и од нагомиланих енергија. Тада преовла-ђујуће уверење да су само мале друштвене заједнице подесне за државну форму републике одбачено je у прилог идеје о пространој ,,expanding empire" (импе-рији у експанзији). Елите моћи су при томе пред очи-ма имале очување функционалне способности све-укупног друштвеног система. Свеједно да ли су у пи-тању биле градске елите, јужна фармерска аристо-кратија или функционарски слој после Грађанског рата - сви су они били свесни предности, штавише: наводне нужности експанзионистичке политике за очување система и легитимације једне такве полити-ке посредством континенталног, na и глобалног на-ционализма. Сагласност у кругу „decision-makers" (до-

77

носилаца одлуке) условила je проблематичан конти-нуитет, пошто je на такав начин остварено ширење и у 20. веку било потхрањивано експанзионистичким национализмом.

Израз тих настојања да се no могућству цела „за-падна хемисфера" обезбеди за „Нови Сион", предста-вљала je већ поменута Монроова доктрина из 1823. године. Њена хегемонијална тежна била je увек импе-ријалне природе. У њој су се геополитички детерми-низам и антиевропски изолационизам повезивали са представом о једном American System (америчком си-стему), у оквиру којег je Сједињеним Државама при-падала све већа национална територија. Постепено се доктрина развила у растегљиви заштитни знак са ме-ђународним квалитетом, који je био подобан да се под њим развију интереси САД. Јер, у Вашингтону су доношене одлуке које су манифестовале амерички потенцијал у „западној хемисфери".

Централни елементи америчког национализма и све идеје које су оправдавале реалноисторијски про-цес експанзије сливале су се у Manifest Destiny, no ко-јем je Сједињеним Државама судбина наменила да доминирају не само својим континентом него и це-лим светом. Следећи мисионарски мисију пуритан-ског порекла, ова узорна земља републиканско-де-мократске слободе, отеловљење прогресивне мисли и империјалне силе, обелоданила je своју самосвест управо у том колико амфорном толико и ефектном документу какав je Manifest Destiny.

Taj појам je као у каквој жижи сабрао америчко самоосећање и потребу за самопотврдом његовог

78

национализма. И надаље je од осамдесетих година 19. века, попут какве погонске снаге, деловао тај „судбински задатак", за чије су остварење биле одре-ђене САД.

Тако je истакнути новинар Вилијам Ален Вајт (William Allen White) на преласку између два века го-ворио о „англосаксонском задатку да освоји свет", јер je тако записано „за изабрани народ у Америци". A сенатор Алберт Бевериџ (Albert Beveridge) сматрао je истовремено да je „Божји велики план обзнањен" у виду три елемента - „благостања Америке, супре-матије Америке и империје Америке". У тој „импе-ријалној републици" настаје „нови рај за препород човечанства". Дакако, у првој фази се ради и о мате-ријалном профиту, али на дуже стазе посматрано, ту je реч о узвишеном циљу - о спасењу света путем ње-гове „американизације".

Сходно томе, лајтмотиви америчког национали-зма били су увелико дубоко утемељени на почетку 20. века. И од тада се увек, дакле у раздобљу послед-ња два велика рата, као и у време кризних ситуација после тога, радило о „новом светском поретку" под америчком хегемонијом". To се лако може видети и пратити no визијама Вудроа Вилсона (Woodrow Wil-son), Франклина Д. Рузвелта (Franklin D. Roosevelt), Џона Ф. Кенедија (John F. Kennedy) и Џорџа Буша (George Bush), и то увек у новим варијантама, али увек и са истим основним елементима. Непромењено je заступано уверење да he се свет опоравити прих-ватањем American way of live (амерички начин живо-та), a са тиме je, природно, био повезан и свестан

79

амерички привредни национализам, који je своје уну-трашње тржиште штитио високим заштитним ца-ринама. У том склопу je од 1865. године поседовао ауторско право на ултрапротекционизам и заступао паролу Виу American (купуј америчку робу), док je према вани оставио отворена врата за слободно тр-жиште у корист премоћног привредног потенцијала, пре свега у делокругу аграрне и индустријске при-вреде.

TOM непоколебљивом уверењу у изабраност и судбински одређену историјску мисију одвајкада je -и још je увек тако - одговарала својеврсна екстерна-лизација зла, с једне стране, и стилизација противни-ка у смртног непријатеља, који мора бити уништен или присиљен на „безусловну капитулацију", с друге стране. To фундаменталистичко непријатељство по-казало се најпре према „Сатаниној деци", како су пуританци често називали Индијанце, затим према Енглезима краља Џорџа од седамдесетих година 18. века надаље, те „Хунима" цара Вилхелма II, „наци-стима" Адолфа Хитлера, „Азијатима" Хо Ши Ми-на, „хордама" Садама Хусеина или Слободана Ми-лошевића. Али таква радикална стигматизација вео-ма отежава прагматичко деловање на успоставља-њу мира.

С друге стране опет, екстернализација зла расте-рећује сопствено осећање вредности и сопствену са-мосвест. Непрекидно измишљање нових исконских непријатеља онемогућава сагледавање сопствених слабости, као и критику тих слабости. Не постоји ни на савезном ни на нивоу појединих држава споменик

80

или спомен-обележје или музеј посвећен геноциду над Индијанцима или над милионима Црнаца, који би се могли упоредити са вашингтонским спомеником посвећен жртвама холокауста. Управо je та „амери-канизација холокауста" (Peter Novick) у склопу помод-не „културе жртве" посвећене страдањима мањина још један нов, упадљив пример за ту екстернализаци-ју, која се у међувремену може запазити на много-бројним спомен-обележјима новог култа мртвих, као и у многим музејима. Јер сећање и подсећање на зло-чин према човечанству, који су Немци починили под Хитлеровим режимом, масовно убијање европских Јевреја, потврђује беспорочност сопственог друштва и учвршћује га у његовој вери у спаситељску улогу у једном свету, коме je потребан „изабрани народ" у „Новом Сиону" с оне стране Атлантика.

2. Немачки национализам

Ha почетку немачког национализма не стоји ни-каква револуција. A ипак се тешка криза у коју je Средња Европа немачког језичког подручја у скло-пу процеса модернизације доспела од 18. века на-даље, и то не само због зрачења идеја Француске револуције, структурално може упоредити са уну-трашњом државном револуцијом национализације у Енглеској и Француској, као и са револуционарним утемељењем националне државе у трансатлантској Новој земљи. Делегитимација традиционалне вла-сти била je већ увелико узнапредовала, сталешка социјална хијерархија поткопана, док je обавезност

81

хришћанског тумачења света била доведено у пи-тање деловањем просветитељства и „теолошког ра-ционализма" са ефектима секуларизације; старе спо-не лојалности биле су у толикој мери олабављене да je надирање револуционарних војски под вођством Наполеона довело до разарања традиционалног плуралистичког система немачких држава и облика власти, тако да je на крају дошло до распада тради-цијом освешталог, готово хиљадугодишњег „Светог Римског царства" (1806). У склопу силног „рашчи-шћавања терена" у раздобљу од 1802. до 1815. године сведен je број ових политичких јединица од 1789, ко-лико их je било још 1789. године, на око четрдесет! Уједно je на многим местима темељно измењена со-цијална структура: најпре у делокругу духовне орга-низације власти, a затим у склопу многих радикал-них реформских мера, којима су јужнонемачке др-жаве и Пруска настојале да ригорозно модернизују социјално устројство, како би могли да се одупру притиску француске пионирске земље и остану кон-курентни у систему држава.

Са том дубоком кризом модернизације, у оквиру које су се некада на тегобан начин преклапали држав-ни, социјалнокритички и културни процеси транс-формације, повезан je и „изазов" на који je млади не-мачки национализам дао свој „одговор", и то на тај начин што je no угледу на већ национализоване за-падне пионирске земље развио своју идеологију леги-тимитета, интеграције и мобилизације.

Наравно да je ту било феномена који се могу сма-трати неком врстом претходнице. Тако се, на при-

82

мер, од 1770/80. године надаље води дискусија о јед-ној немачкој националној литератури, о једном не-мачком националном позоришту, a уз то се све више ширила идеја о потреби неговања немачког језика. Култ личности Фридриха Великог у Северној Не-мачкој добио je протонационалне црте. Национално-револуционарна збивања у Северној Америци и Француској образована политичка јавност je прати-ла с највећим занимањем. Тако се, на пример, 6000 публикација, објављених само у неколико година, ба-вило значајем Америчке револуције, a о Француској револуцији je ускоро било много више списа сличне врсте.

Нарочито су се у танком социјалном слоју обра-зовног грађанства, у склопу којег су многобројни ин-телектуалци са материјално несигурном и социјално необезбеђеном егзистенцијом на рубу друштва посе-довали онај за marginal тап („маргиналног човека") типични оштри аутсајдерски поглед за преломне си-туације, јављали за реч рани протагонисти немачког национализма. У њих je спадао и не мали број ака-демски образованих реформских чиновника и ари-стократских реформских политичара, који су у првој деценији новог столећа дошли до уверења да њихове државе, у склопу дефанзивне модернизације са ци-љем да се превазиђе релативно заостајање, морају да се преобразе у националне државе, како би се осло-бодиле нужне мобилизаторске и интегративне енер-гије и доспеле до новог легитимитета и стекле право на сопствени идентитет са драстично измењеним те-риторијалним саставом, a што се све, свеједно да ли с

83

дивљењем или с мржњом, могло на делу видети на примеру надмоћне суседне Француске.

Постепено су се у затвореном политичком дис-курсу међу истомишљеницима, који су били повезани заједничким идејама и језичким обртима, почеле ука-зивати контуре малог немачког националистичког покрета. Taj покрет поседовао je одлике национа-лизма интелектуалаца и друштвене елите, a у њего-вом арсеналу идеја играли су централну улогу кла-сични топоси као, на пример: „изабрани народ", „све-та отаџбина", „историјска мисија", „смртни неприја-тељ". Истовремено je на насилан начин прошлост ту-мачена у национално-немачком духу, a уз то je само-свесно потхрањиван мит о регенерацији. Такође се истовремено са тим новим системом идеја уобличио превасходно образовно-грађански социјални слој, ко-ји je био повезан мрежом разноврсних комуникација. Све je њих обједињавала девиза и поклич да немачка нација треба да буде унапређена у оквиру једне наци-оналне државе, која ће joj јемчити то јединство. И по-ред тог јасног приоритета, њен „сложени идентитет" апсолутно je допуштао и опредељење за пруску или баварску „нацију". Уопште je тај национализам до ду-боко у 19. век задржао федералне елементе, пошто су његови протагонисти, из респекта према појединим државним традицијама и из страха од републике, уни-тарно-централистички уређену јединствену државу сматрали непримереном.

Оно што je за амерички и пре тога енглески на-ционализам било исказано језиком пуританско-ста-розаветног обећања, то се на сличан начин нашло и

84

у мисионарској свести заточника мале немачке наци-оналне заједнице, која се окупила око нове политич-ке религије. „Чврсто верујем у то", огласио се, на пример, Фридрих Шлајермахер (Friedrich Schleiermac-her), први политички проповедник великог стила и предводник новог теолошког национализма и потом најзначајнији протестантски теолог 19. века, „да je немачка нација изабрано оруђе Божје и да je Божји народ". „Ми Немци смо", сагласио се с њиме издавач Фридрих Пертес (Friedrich Perthes), „изабрани народ (...) који репрезентује човечанство". „Дух Европе се угасио", констатовао je Фридрих Шлегел (Friedrich Schlegel), десетак година пре Француске револуције, „у Немачкој тече извор новог времена". Одиста, „све што je велико, темељно и вечно у европским инсти-туцијама", устврдио je Адам Милер (Adam Miiller), је-дан од водећих глава политичког романтизма, „јесте немачко". A no Хајнриху фон Клајсту (Heinrich von Kleist), „у Немцима су богови више него игде другде сачували праслику човечанства", na већ због тога мора да буде опевана „дивота и светост" њихове отаџбине.

У сличном духовном контексту Фридрих Шилер (Friedrich Schiller) наводи исте мотиве. „Пошто су ко-начно доспели на циљ времена", Немци би сада као „најспособнији народ" да стигну све остале; штавише, „ако постоји неки Божји план", онда би чак морали и да их престигну. Јер, Немац, који саобраћа са „свет-ским духом", напросто je предодређен за оно најви-ше... „Он je изабран од светског духа". „Сваки народ има свој дан у историји", пророковао je Шилер, један

85

Хегел avant la lettre; a за „народ човечанства" ce чак каже: „Дан Немаца je дан жетве целог времена". И „отац спорта и гимнастике" Фридрих Лудвиг Јан (Fri­edrich Ludwig Jahn) величао je својим бизарним јези-ком Немце као „велики народ", „који ће у повесници човечанства... постати бесмртан". „Који то народ сто-ји највише?" упитао je Јан и одмах проговорио: Нем-ци, један од „светих народа човечанства". По њего-вом уверењу, немачком народу je пало у део да обави свети задатак „усрећитеља човечанства", те да сна-гом своје „људске божанствености" као Месија „бла-гослови земљу". „Има ли тог народа, има ли тог чове-ка", питао je Ернст Мориц Арнт (Ernst Moritz Arndt), један од најпопуларнијих заточника раног немачког национализма, „који неће пред немачким именом па-сти на колена", јер je Немачка „пупак европске зем-ље", „срце нашег дела света".

Наравно, секуларизована политичка теологија и очевидна језичка неодмереност, који су обележили рани национални credo, не смеју да нас заварају и да превидимо потенцирану самосвест припадника ново-хуманистичког образовног грађанства, које je нацију хтело да стави у службу оплемењивања људске вр-сте. За „Грке новог доба", како су Шилер и Шлегел више пута називали Немце, радило ce на неки начин о културном национализму. У тој савременој форму-лацији да ће „на немачком бићу оздравити свет" до-лази додуше до изражаја ароганција немачке обра-зовне идеје, али то још увек није програм национал-ног империјализма. Мада je филозоф Јохан Готлиб Фихте (Johann Gottlieb Fichte) Немцима одредио да

86

„управљају и владају светом", „јер би иначе светом завладали Турци, Црнци, северноамеричка племена и тиме учинили крај садашњој цивилизацији", ипак je при томе пре свега имао на уму „њихову филозофи-ју". Међутим, посматрано у ширем склопу, такве тврдње доприносиле су миту о супериорности немач-ке нације.

Било je посве консеквентно да тај изабрани народ није био само одређен да обави историјску мисију усрећивања човечанства, него да je за њега била при-премљена и „обећана земља": „најлепши посвећени дар" - „отаџбина", како je говорио Јан. „Немство" за-служује да коначно добије своје велико национално царство, те ћемо ce стога „весела срца молити: да до-ђе царство наше". Код Арнта je национализам од са-мог почетка постао нека врста надокнаде за религи-ју; тако je, на пример, једном емфатички ускликнуо: „То je највиша религија - више волети отаџбину него господаре и кнежеве, очеве и мајке, жене и децу". A када једном буде постојала национално уједињена отаџбина, „онда he најдивније и највише вредности човечанства моћи да израсту из таквих земаљских ко-ренова". У мирнијем тону, без икакве религијске ме-тафорике, рекао je Вилхелм фом Хумболт (Wilhelm von Humdoldt), у своје време један од пруских реформ-ских политичара: „Не постоји отаџбина којој би чо-век радије да припадне него што je то Немачка". „Из немачких груди ce не да истиснути осећање да Немач-ка чини једну целину". Отуда за његову генерацију Немачка „увек остаје једна нација, један народ, једна држава".

87

Али и у том његовом разборитом признању садр-жано je питање границе будуће јединствене нацио-налне државе. За већину припадника националног покрета та држава je требала да обухвати све оне ко-ји у срцу Средње Европе говоре немачким језиком; само ce no себи разуме да ce то односило и на Аус-тријанце. Строго узев, то би значило да бечка вели-ка сила треба да ce одрекне највећег дела своје импе-рије, a Пруска опет да ce одрекне својих аспирација на пољска подручја. Међутим, тако доследно „народ-ски национално" готово да нико није хтео да аргу-ментује; штавише, консолидовано национално цар-ство требало je да обухвати и територије које су му већ припадале, односно које су већ припадале ње-говим државама-чланицама. Прецизне границе no правилу су, упркос свим заклињањима у свенемачко јединство, остале неодређене. За Арнта ce питање граница додуше лако могло решити: „Све док ce чује немачки језик (...). Од Северног мора до Карпата, од Балтичког мора до Алпа, од Висле до Шелде".

To je, нема сумње, био великонемачки приступ решавању немачког националног устројства; међу-тим, још даље je отишао са својом визијом будуће немачке државе, јер његова „Велика Немачка" тре-бала je да обухвати још и Швајцарску, Холандију и Данску. Тим великим царством требало je да буде управљано из нове престонице - „Теутоније", a она je требала да ce налази у средишњем делу Тиринги-је: на раскрсници путева између немачких погранич-них градова Женеве и Мемела, Ријеке и Копенхаге-на, Денкерка и Сендомира. Откако ce на историјској

88

сцени појавио националистички покрет, увек наново ce постављао проблем будућих националнодржав-них граница. Када ce 1849. године Франкфуртска На-ционална скупштина позабавила питањем будуће територије јединствене националне државе, прихва-ћена je концепција да она обухвати: Немачки савез, Источну и Западну Пруску, немачки део Аустрије са Чешком и Моравском, али без Галиције, Мађарске и Венеције. Али и то решење представљало je ком-промис који je у себи носио клице будућих бескрај-них конфликата.

To ce исто односило и на стереотипе непријатеља, насталим и култивисаним под француском влашћу, с тим што су ce ови одликовали страсном мржњом ко-ју je тешко било надмашити. Kao и у другим нацио-нализмима, тако je од самог почетка у немачки наци-онализам, који ce, захваљујући тесној повезаности са раним либерализмом и националнодемократским иде-јама, доживљавао као хуманистички реформски по-крет, конститутивно био уграђен елеменат фундамен-талистичког непријатељства према наводно „искон-ском" непријатељу.

Импулисивни барон фон Штајн (Freiherr von Stein), на пример, обрушавао ce на „моралну прљавштину одвратне француске нације". По њему би требало по-вести прави крсташки рат против те „бестидне и не-моралне француске расе", с тим да тај рат буде кру-нисан разарањем Париза. Карл фон Клаузевиц (Carl von Clausewitz), један значајан војни историчар који ce одликовао бритким аналитичким умом, отишао je тако далеко да je затражио да с немачке стране на

89

„сујету, ароганцију, хвалисавост и надменост омра-жене нације треба одговорити само мржњом и не-пријатељством". Kao први немачки писац позвао je префињени Фридрих Шлегел (Friedrich Schlegel) на „беспоштедни рат против искварене нације Запада". Пошто je Французима циљ да униште немачку наци-ју, Немци имају право да униште тог непријатеља. Са истом радикалношћу je Клајст тражио да ce Немци покажу достојни својих предака, и то оних предака који су окупљени око Армина победили Рим, те да на исти начин немилосрдно „униште мрског, туђинског непријатеља": „Умлатите их! Светски суд вас неће питати за разлоге!"

Берлински професор историје Ф. К. Рис (F. С. Rilhs) говорио je омладини о „ђаволској покварено-сти" Француза. Заједно са другим универзитетским професорима здушно ce залагао да ce користи опака реч о „исконском непријатељу". Јозеф Герес (Joseph Gorres), који je са својим органом „Rheinischer Merkur" био један од првих великих политичких журналиста, осудио je „пакленску руљу" Француза као „отело-вљење свеколиког зла" - јер, пo њему, нико тако не „отеловљује победу зла" као Француска.

Али све њих надмашио je својом патолошком оп-седнутошћу Французима Ернст Мориц Арнт, који je у својим високотиражним списима позивао „све Нем-це" да потамане „француску гамад", да „сваког Фран-цуза напросто умлате као чудовишта". Онима који би му ce на неки начин супротставили узвратио би: „Нека je проклет хуманизам... онај светски јеврејски дух". Идеји толеранције супротстављао je свој поли-

90

тички катехизам: „Мрзим све Французе без изузетка у име Бога и мога народа... Ja мог сина подучавам у тој мржњи. Ja ћу целог мог живота радити на томе да презир и мржња према том народу захвате дубок ко-рен у немачком бићу". „Отаџбина Немца je тамо где гнев одбацује сваку страну ништарију и где сваки Француз непријатељ ce зове".

У време француске владавине од 1813. године по-стао je и Наполеон као симбол те стране власти предмет страшне мржње. За Арнта je отеловља-вао „исконског непријатеља", за Штајна je био један „тиранин пун простаклука и бестидности". „Страшни Бонапарта" на челу „француске гамади", говорило ce, има сва обележја једног „узвишеног чудовишта". Наполеон je у сваком случају, будући да ce према ње-му гајио крајње амбивалентан однос, изазивао и од-ређено дивљење. Увек наново су политизовани инте-лектуалци изражавали наду да he нека слична надмо-ћна личност успешно остварити национално једин-ство Немаца. Отуда je култ Наполеона вршио силан утицај на уобличење идеја и митова немачког нацио-нализма. Јан je већ веома рано пророчански предви-ђао да he „Немци једног творца уједињења попут ње-га поштовати као Спаситеља". Управо je култ Би-змарка, који ce развио око харизматичке личности „утемељивача Рајха", своју енергију црпео из те че-жње за остварењем сна о свенемачком јединству.

Тачно узев, млади немачки национални покрет разапео je своју координатну мрежу у те две децени-је између 1795. и 1815. na je она онда и одредила об-лик његовог национализма, његове представе о на-

91

цији и националној држави. Национални покрет ce тиме што je у великој мери традиције етничких не-мачких облика владавине прихватио као своје и при томе их инструментализовао као националну прош-лост, тиме што je херојске фигуре као Хермана Хе-рушчанина, Карла Великог, Мартина Лутера, Фри-дриха Великог устоличио у национални Пантеон, ти-ме што je развио визију будућности и регенерације нације и њене државе - са свим тим ce национални покрет, дакле, у кризним фазама модернизације на фасцинантан начин предочавао као нова слика све-та, у чијем je средишту стајао национализам као се-куларна религија.

Припадници тог покрета били су, упркос свим конструкцијама прошлости, потпуно свесни тога да њихов национализам представља сасвим нов фено-мен. Готхолд Ефраим Лесинг (Gotthold Ephraim Les-sing) je 1768. сасвим тачно констатовао: „Ми Немци још нисмо нација". Пола столећа касније констато-вао je један други смотрени савременик, наиме Хајн-рих Лаубе (Heinrich Laube), који je био једна од воде-ћих фигура национално свесне „Младе Немачке": „Греши ce, када ce прави немачки патриотизам и те-жња за јединственом Немачком смештају у далеку прошлост". Осврћући ce на ту развојну фазу, он кон-статује: „То схватање и та тежња су модерне појаве".

A будући да ce код мале националне заједнице у сваком случају радило о свега неколико хиљада при-сталица, међу којима су тон давали теолози, писци, историчари, филозофи, слободни интелектуалци, то je сам покрет био посве свестан чињенице да ce ради

92

o национализму одабране елите. Национални покрет „мора за сада да буде ствар образованих", сматрао je Јанов саборац Фридрих Фризен (Friedrich Friesen), „а мање обичне гомиле". Упркос уској основи и у први мах ограниченог домета националне агитације, међу првима je оштроумни конзервативац Фридрих фон Марвиц (Friedrich von der Maрвitz) спознао делотвор-ну снагу која je зрачила из те слике света. „Идеја јед-не заједничке немачке отаџбине", констатовао je у јесен 1814. године, „ухватила je у међувремену дубо-ког корена... Онај ко буде овладао том идејом, тај ће владати у Немачкој".

Taj пророчански суд није ce ослањао на национа-листичка осећања изазвана такозваним „ослободи-лачким ратовима" против Наполеона (1813/1815), ко-ји су тек накнадно укључени у митологију немачког национализма. Последњи походи против Наполеона вођени су са професионалним војницима и регрутова-ним људством. Многи су, како je одговарајуће одеље-ње генералштаба касније утврдило, напросто приси-љавани на војну службу. Међу 25000 добровољаца било je једва 5% одушевљених и патриотски понесе-них студената. У фрајкорима (3900), о којима су no­ćne испредане правне легенде, добровољци су једва чинили седмину. У оба случаја су доминирали зана-тлије, сељачки синови и слуге.

A ипак je немачки национализам за архитекте Немачког савеза, који je 1815. у срцу Европе створио једну савезну федерацију, упркос његовој тренутној слабости, представљао изазов, na чак и троструку „претњу" (Дитер Лангевише). Kao прво, он je са сво-

93

JOM ВИЗИЈОМ националне државе директно доводио у питање интернационални поредак и државно устрој-ство у срцу Европе. Kao друго, он je и за појединачне немачке државе представљао велику опасност: наи-ме, претила им je опасност да изгубе самосталност и да ce утопе у већој целини. И, као треће, он je са сво-јим раним либералнодемократским идејама из осно-ва доводио у питање друштвену хијерархију и са њоме повезане привилегије, чиме су посебно биле погођене кнежевске династије и аристократија уоп-ште. Отуда je нарочито после Карлбадских закљу-чака (1819) уследила тешка репресија националног покрета. Немачки савез je директно изграђен као својеврсна блокада у односу на стварање националне савезне државе, a поготово унитарне националне државе. Рани немачки национализам, пак, видео je у будућој слободној, либералној, уставној и национал-ној држави примерену форму самоодређења, те je и инсистирао на националнодемократској компоненти својих представа о будућности.

A како je онда ипак дошло до тога да je нацио-нални покрет само три деценије касније бројао на стотине хиљада присталица, те да je пола столећа касније настала једна немачка национална држава? У сваком случају ce мора имати у виду чињеница да су ce и поред свих репресивних мера, одржала мања упоришта и језгра из којих су и надаље зрачиле иде-је национализма. Ha неким универзитетима су про-фесори заступали националне идеје, у низу гимнази-ја су то чинили гимназијски професори, ризикујући и да доспеју пред суд и буду осуђени на вишегоди-

94

шњи затвор или тамницу, али су зато могли да буду сигурни да he бити уважавани и цењени као мучени-ци за националну ствар. Упркос повременим забра-нама, студентска удружења, гимнастичко-спортска друштва и мушка певачка друштва заступала су, испрва тајног a потом сасвим отворено, своја нацио-нална уверења. Ha скуповима удружења природња-ка, професора и учитеља, земљопоседника, герма-ниста и разних других професија, све чешће je при-зивано национално јединство. Идеје „политичког ро-мантизма" о народу и нацији ишле су на руку како национализму тако и учењу о народном духу у сми-слу историјске правне школе, која je свети дух рас-поредила у народне духове, na je тиме успоставила још једну везу с хришћанским предањем. Литерарно стваралаштво „Младе Немачке" поетизовало je на-ционалне идеале.

„Замишљени поредак" нације посебно je фасци-пирао младе интелектуалце. Он им je обећавао зна-чајну улогу у преуређењу друштва и државе, и не на носледњем месту социјални успон. Укратко, нацио-иализам je, упркос свакој начелној опозицији, своје идеје црпео са више извора.

Поврх тога су спољашњи догађаји и унутрашње кризе представљали делотворан фактор за филхеле-низам, који je устанак Грка против Турака славио као национални устанак, као и за пријатеље Пољске, који су величали устанак из 1830. године цротив цар-ског деспотског система, радило ce о ратовима за за-једничку националну ствар. Рајнска криза из 1840. го-дине, када je Француска бацала пожудне погледе на

95

леву обалу Рајне, изазвала je општенемачку хистери-ју, a стари Арнт je хистерично позивао на „општене-мачки рат" против „Француске".

Поготово спор око војводстава Шлезвиг и Хол-штајн, која су требала да буду прикључена Краљеви-ни Данској, што je у очима немачке јавности значило да ће бити изгубљена као „немачке земље", мобили-сао je све националне снаге, тако да je готово цело становништво, од занатлијских до радничких удру-жења, било захваћено националном еуфоријом. A на једном сасвим другом нивоу je за то време конфликт измећу интернационално оријентисаних слободних трговаца и цариника, који су стали у одбрану „наци-оналног рада", поларизовао интересе и мишљења у прилог националног покрета.

Отуда je у револуционарној 1848. години нацио-нализам већ поседовао замашан резервоар активи-ста и симпатизера, који су тежили за оснивањем ли-бералне, конституционалне, свенемачке националне државе. За време дебате je избио спор око алтерна-тиве: за великонемачко решење (које je укључивало и Аустрију), с једне стране, и за малонемачко реше-ње (које je искључивало Аустрију и Пруску призна-вало као гравитациони центар). Међутим, није рево-луција, барем као плод франкфуртске националне скупштине, на крају доживела пораз. Далеко више je укрштање више задатака модернизације који су били на дневном реду - успостављање либералног устав-ног апарата, утемељење националне државе, измена привредног устројства, реформа социјалне структу-ре итд. - условило да су ce створиле готово непремо-

96

стиве препреке, поготово што нше дошло до алијан-се између градског и сеоског револуционарног по-крета, na су контрареволуционарне снаге већ после неколико месеци поново стекле премоћ.

Отуда je у немачким земљама 1849. поново завла-дала оштра репресивна политика, која ce без даљње-га може упоредити са Метерниховом политиком ре-пресије. Ta и таква политика je, дакако, могла да ce одржи око десет година. A онда je политика либера-лизације у важнијим немачким државама отворила сигурносни вентил. Отада je зачуђујуће брзо нацио-нални покрет поново почео да делује у јавности, предвођен истакнутим личностима из 1848/49. годи-не, али и знатним бројем нових људи. Готово непре-гледан низ светковина у част Гутенберга, Дирера, Лутера, Шилера, градње Келнске катедрале, привла-чио je на стотине хиљада људи, који су на њима де-монстрирали националну свест. Италијански рат за уједињење са стварањем нове националне државе у непосредном суседству давао je крила политичкој фантазији - na je „Немачко национално удружење" са својом мрежом елитних кружока на себе преузело задатак да no италијанском узору координира нацио-налне снаге. Национализам и његов циљ - остварење националне државе - све су ce јасније, из године у го-дину, предочавали као недвосмислена и делотворна сила јавног живота. О политичкој трезвености и сми-слу за реалност једног ултраконзервативца какав je био Ото фон Бизмарк (Otto von Bismarck) сведочи чи-њеница да je већ 1858. године једном либералу из 1848. године, којег je до тада сматрао жестоким про-

97

тивником, рекао да ce будућа пруска политика вели-ког стила може водити само у кооперацији са нацио-налним покретом.

A ипак немачку националну државу није створио моћни и популарни национални покрет, него je она била дело великопруске политике кнеза Бизмарка, која je у том циљу водила и три хегемонијална рата. По својој делотворности су ти ратови били интегра-цијски и ујединитељски, a неформална алијанса са либералним националним покретом пружила им je делотворну масовну подршку. Одлукама из 1866. и 1871. године пресечене су столећима старе везе изме-ђу Немаца Средње Европе и њихових различитих владарских савеза. Тако посматрано, великопруски Рајх био je апсолутно револуционарна творевина. И поред неких привредних и културних припрема и предрадњи, и нација Рајха из 1871. године била je но-вина. Тек je сада, наиме, строго узев, почео процес стварања нације и њено усмеравање на нове иденти-тете и лојалности.

Поново ce показало да стварању нације претходи утемељење власти. Посланик Дазељо (DAzeglio) je на првом заседању италијанског парламента 1861. године изјавио: „Створили смо Италију, сада морамо да створимо Италијане". Taj задатак националне ин-теграције Источне Пруске и Горње Баварске, Ханзе-ата и Виртембержана у нову немачку националну др-жаву такође je тек морао да буде обављен. „Немачко уједињење нипошто није ствар која лежи на срцу на-ције", судио je тада један тако изванредан познавалац ствари какав je био либерал Фон Рохау (von Rochau),

98

„не постоји немачки национални дух у политичком смислу речи".

Стварање нације имало je три димензије. Kao пр-во, требало je изградити низ институција које би ра-диле на стварању националне државе и укотвиле je у јавној свести. Taj задатак су обавили Рајхстаг, војска, универзитети и велики број различитих удружења. Истовремено je морало да ce остваре и унапреде со-цијалнопсихичке претпоставке за прихватање наци-оналног става. Taj део остварен je у склопу разновр-сних процеса политичке социјализације: полазећи од породице, преко школа, универзитета и „штампаних медија" све до војних организација, студентских уд-ружења, удружења ратника-ветерана и националних друштава. И, коначно, тај нови национални свет мо-рао je да буде симболички делотворно предочен, a нације да у менталном и емоционалном погледу по-стану нешто што ce може доживети. За то су служи-ле светковине, параде, песме, говори у част царевог рођендана све до свакодневних прича no кућама са сликама Бизмарка, Молткеа и Вилхелма I.

И немачки национализам je од самог почетка представљао мешавину од „партиципације и агреси-је" (Д. Лангевише), пошто je идеал равноправности свих припадника нације у склопу националне целине обједињавао с тежњом за туђом земљом и опаке сте-реотипе непријатеља. Kao што су то већ 1806. године чиниле Арнт и његови истомишљеници, тако je и 1848. године страсно заговарана великонемачка по-литика експанзије; око деценију касније, социјалде-мократа Фердинанд Ласал (Ferdinand Lassal) открио

99

je у ширењу до Босфора „историјску мисију" своје „Велике Немачке" на путу до „импозантне позиције у свету".

Међутим, у целини посматрано, пре 1871. године je преовлађивао карактер либералног реформског покрета: оно што ce у Немачком савезу и у поједи-ним државама - поготово у оним моћнијим као што су Пруска и Аустрија - чинило недокучивим, то je требало да донесе бољу будућност у склопу једне за реформе способне националне државе. Никако ce не може превидети присна спрега између националног покрета и либерализма, a на левом крилу либерали-зма су задуго TOKOM раних четрдесетих година нашле уточиште и оне политичке идеје које су тежиле за националном демократијом: анахроно друштво пода-ника требало je коначно да буде одмењено савезом држава у оквиру либералне националне државе.

Утемељење Рајха и живот у малонемачкој наци-оналној држави довели су до промена које ce нису сводиле само на промену функције национализма. За само неколико година, од немачког национализма настала je политичка, социјалноконзервативна, де-лом и либерално дефанзивна идеологија, која je са експанзионистичким циљевима убрзо допринела да ce измени status quo. Онај одвајкада постојећи (и у либералном национализму) притајени агресивни по-тенцијал ојачао je TOKOM седамдесетих година 19. ве-ка и почео je политички да ce тумачи. Зашто?

Године 1871. je са утемељењем немачке нацио-налне државе био остварен циљ, na ce тиме био исцр-пио ујединитељски национализам. Али новостворе-

100

ни Рајх није у свом уставу као даваоца легитимите-та укотвио народни суверенитет; штавише, он je по-чивао на легитимитету који никако није одговарао представама старијег либералног национализма. У темеље тог суверенитета спадала je и успешно стаби-лизована кнежевска власт, коју je цар као „монарх Рајха" на симболичан начин репрезентовао. У то су спадали и блистави успеси војске, која je и за нови на-ционализам Рајха, како то показују одређена интер-национална компаративна истраживања, уживала посебан углед и била од посебног значаја. У то je, ко-начно, спадао и елеменат харизматичке владавине Бизмарка као јединствене историјске појаве и једин-ственог вође - напросто ce сматрало да je национал-na држава „дело оснивача Рајха".

Национални покрет није успео ни путем револу-ционарног деловања ни путем национализације једне већ у етничко-кнежевском погледу хомогенизоване територије да створи националну државу. „Воља на-ције" могла je само да ce изрази у Рајхстагу, који je, међутим, будући да су га странке држале у предворју моћи, тек касније добио у значају. Отуда не изнена-ђyje да су уместо устава и парламента монарх Рајха, војска и „велике индивидуе" били ти који су у том свенемачком национализму стекли превасходну моћ.

Захваљујући снажном економском процвату и ду-боким социјалним променама, који су no први пут омогућили стварање једне „немачке" привреде и јед-ног „немачког" друштва у дословном смислу речи, у „Новом Рајху" су ce национализму указале нове ди-мензије. Али, истовремено je појам нације доживео

101

je у ширењу до Босфора „историјску мисију" своје „Велике Немачке" на путу до „импозантне позиције у свету".

Међутим, у целини посматрано, пре 1871. године je преовлађивао карактер либералног реформског покрета: оно што ce у Немачком савезу и у поједи-ним државама - поготово у оним моћнијим као што су Пруска и Аустрија - чинило недокучивим, то je требало да донесе бољу будућност у склопу једне за реформе способне националне државе. Никако ce не може превидети присна спрега између националног покрета и либерализма, a на левом крилу либерали-зма су задуго TOKOM раних четрдесетих година нашле уточиште и оне политичке идеје које су тежиле за националном демократијом: анахроно друштво пода-ника требало je коначно да буде одмењено савезом држава у оквиру либералне националне државе.

Утемељење Рајха и живот у малонемачкој наци-оналној држави довели су до промена које ce нису сводиле само на промену функције национализма. За само неколико година, од немачког национализма настала je политичка, социјалноконзервативна, де-лом и либерално дефанзивна идеологија, која je са експанзионистичким циљевима убрзо допринела да ce измени status quo. Онај одвајкада постојећи (и у либералном национализму) притајени агресивни по-тенцијал ојачао je TOKOM седамдесетих година 19. ве-ка и почео je политички да ce тумачи. Зашто?

Године 1871. je са утемељењем немачке нацио-налне државе био остварен циљ, na ce тиме био исцр-пио ујединитељски национализам. Али новостворе-

100

ни Рајх није у свом уставу као даваоца легитимите-та укотвио народни суверенитет; штавише, он je по-чивао на легитимитету који никако није одговарао представама старијег либералног национализма. У темеље тог суверенитета спадала je и успешно стаби-лизована кнежевска власт, коју je цар као „монарх Рајха" на симболичан начин репрезентовао. У то су спадали и блистави успеси војске, која je и за нови на-ционализам Рајха, како то показују одређена интер-национална компаративна истраживања, уживала посебан углед и била од посебног значаја. У то je, ко-начно, спадао и елеменат харизматичке владавине Визмарка као јединствене историјске појаве и једин-ственог вође - напросто ce сматрало да je национал-на држава „дело оснивача Рајха".

Национални покрет није успео ни путем револу-ционарног деловања ни путем национализације једне већ у етничко-кнежевском погледу хомогенизоване територије да створи националну државу. „Воља на-ције" могла je само да ce изрази у Рајхстагу, који je, међутим, будући да су га странке држале у предворју моћи, тек касније добио у значају. Отуда не изнена-ђује да су уместо устава и парламента монарх Рајха, војска и „велике индивидуе" били ти који су у том свенемачком национализму стекли превасходну моћ.

Захваљујући снажном економском процвату и ду-боким социјалним променама, који су no први пут омогућили стварање једне „немачке" привреде и јед-пог „немачког" друштва у дословном смислу речи, у „Новом Рајху" су ce национализму указале нове ди-мензије. Али, истовремено je појам нације доживео

101

далекосежно сужење. Јер после спољних ратова усле-дили су Бизмаркови унутрашњи ратови за уједињење: прво против католичког свештенства, a затим против социјалдемократије. И католичко свештенство и со-цијалдемократија су годинама као наводни „неприја-тељи Рајха" били искључени из делокруга свете нације­je. Чинило ce као да je само догматско-протестантски, ултрамонтани и антисоцијалистички образовни и по-седнички грађанин једино прихватљиви тип нацио-нално опредељеног Немца. Тиме су толико призива-ном јединству нације нанесене такве ране, да ове чак ни до средине наредног столећа нису биле потпуно за-цељене. Тријумф на ванредним законима засноване политике дискриминације био je у великој мери усло-вљен сломом либерализма као погледа на свет, као отеловљења националне мисли и политичке снаге. Преласком на конзервативну коалицију, на којој ce темељио Бизмарков режим од 1878/79. године, нада-ље je био запечаћен тај „заокрет".

Али још теже последице донео je са собом поку-шај новог политичког и расизмом прожетог антисе-митизма да ce немачки Јевреји путем биолошке стиг-матизације искључе из састава нације. Додуше, тој сулудости je још пружан одлучан отпор, a уз то разне антисемитске странке нису никада успеле да придо-бију више од 350.000 бирача. Мећутим, та идеја изоп-штења ипак je, као врста државног национализма са идеалом прочишћене нације, потајно успела да ce увуче у конзервативне странке и удружења, na je вре-меном продрла и у академски миље и у тадашњи де-сно-либерални центар.

102

Док je у прве две деценије после 1871. године но-востечени статус националне државе представљао најсветије национално добро, млада генерација, која ce TOKOM осамдесетих година појавила на политичкој сцени Рајха, више није била задовољна границама које je Бизмарк тако љубоморно и брижљиво чувао. Поново je постала актуелна великонемачка идеја, која са 1866. годином никако није била занавек по-копана, na ce опет чуо захтев да путем прикључења Аустрије треба „довршити" утемељење великог не-мачког царства. Поново су на себе почела да привла-че пажњу многобројна немачка насељеничка под-ручја на истоку и југоистоку Европе - и то као „не-мачке народне групе у иностранству". Поред тежње за привредном експанзијом у склопу „новог импери-јализма" деловао je и експанзионистички национали-зам, који je на своје барјаке исписао „светску полити-ку" као немачку мисију. Отуда je национализам Рајха већ у раздобљу до Првог светског рата прошао про-цес радикализације који ce може пратити и у другим западним националним државама тог времена. Где треба потражити његове узроке?

Ту je био на делу цео прегршт фактора, a најва-жнија су била три. Радикални национализам може ce разумети као реакција на болна искуства у склопу процеса модернизације. Ha „изазов" депримирајућих конјунктурних флуктуација индустријског и аграр-ног капитализма, на опоре класне конфликте, на гу-битак драгих слика света и успон нових система ту-мачења света, као на пример фундаменталистичког марксизма и ултрамонтанства - до екстрема разви-

103

јени национализам дао je свој „одговор". Невољама индивидуа и класа супротставио je своју терапију превладавања напетости путем унутрашњег доврше-ња националног јединства: сви непријатељи Рајха и странци требали су да буду изопштени како би на тај начин прочишћена нација као какав монолитни блок могла да одговори захтевима и задацима дана.

Ta функција je појачана његовом доктрином о су-периорности: западној „цивилизацији" и словенском „азијатству" супротставио je надмоћну немачку „кул-туру" и „образовање" под знамењем јаке милитари-стичке државе. У европској хегемонији видео je исто тако једну мисију Рајха као и у тежњи да постане „светска сила". Узвишени и мајестетични циљеви нудили су ce као надокнада за суру и тегобну свако-дневицу, за животне недаће и невоље, које je социјал-но-привредни процес трансформације непрестано доносио са собом. У том погледу je интегрални на-ционализам поседовао компензациону функцију: да са „психичким добитком" надокнади трошкове за прилагсфавање модернизацији. (Могућа je и против-теза: у временима социјалног и политичког примир-ја тешко да може да буде мобилизован радикални на-ционализам).

Друга погонска снага у прилог радикализације национализма Рајха имала je своје извориште у нату-рализацији појма нације и то помоћу од Дарвина ин-спирисане биологије и популарнонаучно скраћеног социјалдарвинизма. Нације, народи и „расе" схватани су, аналогно природи, као жива бића која су у непре-станој борби за опстанак изнедрила најјачег, коме je

104

онда с правом припало првенство. Ha тај начин je не-мачкој нацији на основу њене вредносне „народно-сти" и - како ce убрзо објашњавало - надмоћне ра-спе супстанце приписивана виша вредност која joj даје право на радикално чишћење „народног орга-низма" и ригорозно заступање интереса према вани. Ta стратегија натурализације може ce на више начи-на илустровати и доказати: о њој сведочи готово не-ирегледна литература и публицистика, заснована на осећању, на научним сазнањима, на националним удружењима, али и на закону о држављанству из 1913. године (који je остао на снази све до 1999. годи-ие) са његовом „народском" дефиницијом нације. Идеја о мисији и позваности немачког народа могла je отада да буде поткрепљена аргументом о еволуци-оно-историјској и расно-биолошкој надмоћи немач-ког народа.

И коначно: Царство je почивало на систему ри-валских националних држава, чији су интереси - ко-лико год да су били економске, стратегијске и поли-тичке природе - махом предочавани као освештани, неприкосновени „национални интереси". Отуда ce увек радило о части, престижу, добру и злу целе на-ције. Околност да су увек била у питању највиша добра довела je до тога да je, поготово у раздобљу жестоких конкурентских борби, долазило до радика-лизације и иначе жестоког национализма.

У склопу тог радикалног национализма који je све више узимао маха може поново да ce размотри питање о односу национализма и конзервативизма. Пре 1870. године немачки конзервативци су прете-

105

жно спадали у критичаре таквог опаког и опасног помодног феномена, какав je за њих још увек пред-стављао национализам. И после утемељења нацио-налне државе, страначки и државно-политички ор-ганизовани конзервативизам остао je и надаље на дистанци у односу на национализам, иако je из тех-ничких и разлога моћи и те како умео да ra инстру-ментализује и користи против тадашњег „антинаци-оналног табора" својих прбтивника. Спремно je по-државао на војној сили утемељену државу и државу моћи, али je симпатисао и са амбицијама да буде ве-лика сила у континенталној Европи, при чему je за-држао отворену скепсу у односу на неодмерени нови национализам Рајха, a поготово у односу на пројекат као што je била изградња „одвратне флоте" и коло-нијална експанзија.

AKO ce национализму Рајха као бранитељу оства-реног status quo-а из 1871. године припишу конзерва-тивне црте, онда то још увек не значи да су његови проминенти носиоци били „конзервативци". Напро-тив: прави добитници у склопу процеса модернизаци-је и у економском погледу успешно образовни и посе-довни граћани махом су ce идентификовали са нацио-налном доктрином, која je наступала као довршење политичке модерне, с тим што су и иначе у кризним периодима настојали да je радикализују. Они са ста-новишта свог социјалног положаја и no свом социјал-ном менталитету никако нису били конзервативци с погледом окренутим унатраг већ више репрезентан-ти једног новог света, обележеног научним достигну-ћима и индустријскокапиталистичким напретком.

106

C друге стране, пак, мерено нормативним крите-ријумима демократизације и либерализације, плура-лизације и парламентаризације, они су, поготово у радикалнонационалистичком миљеу, заговарали ци-л,еве који су представљали особену мешавину реак-ционарних и опасних елемената, који су неким дело-иима били окренути будућности. У то je, на пример, снадао захтев за ауторитарним системом владавине све до позива за „националном диктатуром", за хеге-монијалним статусом који би a la longue угрозио оства-рење из 1871. године, за „народном заједницом", која би смирила друштвене конфликте, као и за наводно научно оправданом пурификацијом нације од „стра-них елемената" и Јевреја. Такви циљеви не могу ce на-просто назвати конзервативним, иако су, нема сумње, доводили у питање основне вредности либерално-де-мократске политичке културе, која je и у Рајху посте-иено почела да ce шири; али нови десни радикализам који ce у томе најављивао могао je да представља и снажну опозицију против конзервативног естаблиш-мента. Штавише, ти циљеви садржавали су за многе иристалице модерне нешто што их je уверавало да предстоји лепа будућност, да би онда реализацијом тих циљева у „Трећем Рајху" та уверења била темељ-но изневерена и демантована. Пошто национализам у [тринципу није поседовао посве недвосмислену духов-ну структуру, то je са том опсењујућом мешавином могао за себе да веже модерну визију будућности, Ko­ja je била у стању да ослободи далеко већу и динамич-нију разорну снагу него што je то могао било који ор-тодоксни конзерватизам.

107

Сличном амбиваленцијом одликују ce и народске идеје које су крајем деведесетих година почеле да ce шире у делокругу радикалног национализма. С једне стране су оне народ и нацију у некој врсти хиперкон-зервативности поставили у континуитет који траје од архаичних времена. С друге стране су њихови заточ-ници хтели да превазићу утемељење нације, које ce позивало на дуготрајну „судбинску заједницу" са за-једничким језиком и заједничком културом. Отуда ce посезало за у склопу модерне науке елаборираним и непоколебљивим начелима расне и крвне заједнице, како би на тај начин доказали вечни карактер своје нације, тј. да она постоји од прадавних времена. На-родска нација je тиме на неки начин постала један вид непромењиве природе у склопу историјског света ко-ји je подложан непрестаном преображају.

У поређењу са конвенционалном хришћанском вером већине конзервативаца то народско-расистич-ко сујеверје било je посве модерно, na чак и у својој спремности да примени силу против свих оних који као „странци" представљају опасност no народско, аријевско јединство, те као такви могу нацију да угрозе у њеној сржи. За народски национализам ce такође чинило консеквентним да ce освајањем „жи-вотног простора" путем рата поспеши процес екс-панзије, који има своје природно научно оправдање да je легитиман и природан. Са тим радикализованим народским, псеудонаучним национализмом суочава-мо ce са коренима из којих je само неколико година касније националсоцијализам извео своје расистичко учење о спасењу.

108

Готово да не може да нас зачуди да je једно такво нелико искушење као што je био Први светски рат још једном довело до снажне радикализације. Чини-ло ce да je у питању егзистенција нације у „одбрамбе-ној борби" са снагама велике алијансе. У еуфорич-ним обртима призивана je премоћ немачког „посеб-ног пута" у модерни свет: нацији која je свесна своје мисије у срцу Европе морала je због њених посебних квалитета да буде обезбеђена победа. Стереотипи непријатеља, према којима ce гајила необуздана мр-жња, бујали су на све стране до тада невиђеним ин-тензитетом. Међутим, ратни национализам није само интегрисао нацију него ју je и располутио. Јер њего-ви ексцесивни ратни циљеви, његова блокада свих покушаја да ce успостави примирје, његово тврдо-корно залагање за „победнички мир", потхрањивали су и опозицију која je све више узимала маха. Ha кра-ју je на стотине хиљада људи учествовало у масовним штрајковима, на стотине хиљада људи je напустило режимску Социјалистичку партију Немачке и при-ступило „Независној Социјалистичкој партији", која je била критички настројена према рату. Уместо да буде прочишћен од узаврелог ратног национализма, Рајх je, баш због њега, од 1917. године био дубоко по-дељен.

Пораз je условио да je убрзо спласнула национа-листичка ратна и победничка еуфорија. Уместо реа-лизације огромног анексионог програма, уследио je губитак територија на Истоку и Западу; уместо по-беде на војном пољу, народ ce суочио са тугом за ми-лионима мртвих и рањених. Версајски мир - далеко

109

одмеренији од Брест-Литовског мира који je Рајх на-метнуо младом Совјетском Савезу - одбацивале су, као пуки диктат, све десне и све леве партије. Тиме су положени темељи за трауму пониженог национа-лизма која ce, услед „репарационог ропства", хипер-инфлације, демилитаризације, те светске привредне кризе из 1929. године, развила у прави синдром гото-во непремостивих потешкоћа no и онако не нарочи-то популарну републику.

Ha хипотетичко питање да ли je Вајмарска Репу-блика под повољнијим условима могла да опстане, апсолутно je могућ позитиван одговор - да je уместо четири године (1924-1928) доживела 24 године висо-ке конјунктуре, какву je од 1949. године доживела Савезна Република Немачка, да je постојала нека делотворна нормативна снага и да je потрајало раз-добље мира, апсолутно je могло доћи до стабилиза-ције и тиме до очувања Републике. Али депресија из 1929. године, најдубља криза не само немачког него западног капитализма уопште, уништила je све у основи реалне наде. Осим колапса целих индустриј-ских грана, наглог пада производње и стопа раста, дошло je до беспримерне пауперизације радника, ко-ја je уродила неопозивом цезуром: социјалностати-стички посматрано, сваки трећи житељ остао je без посла, a уз то ce велики део становништва суочио са трајном незапосленошћу. Силна безнадежност и бесперспективност, удружена са национализмом, стварала je управо идеално хранљиво тло за ради-кално националистички масовни и протестни по-крет, који je у харизматичком народном трибуну

110

Адолфу Хитлеру добио неприкосновеног вођу и три-буна. Taj покрет je невероватном брзином за време фаталне кризе израстао у највећу странку у Рајх-стагу, пa je та странка постала нада многих милио-na људи.

Није особени конгломерат националсоцијали-стичког „погледа на свет" представљао први елеме-нат који je чинио мобилизациону окосницу за бира-че, чланове и симпатизере. Штавише, Националсо-цијалистичка партија била je, као и сви ауторитарни и фашистички покрети у међуратном раздобљу, при-марно радикално националистички масовни покрет, којем су његов „вођа" и његови следбеници увек на-ново утувљивали да ваља поново стећи част, углед и моћ нације, како би ce могло изаћи из долине суза и доспети до заслуженог водећег положаја. Национал-на „народска заједница" мора изопштењем свих Је-вреја, свих страних елемената, марксиста и њима сличних деструктивних фактора, поново да стекну аријевску чистоту и тако поврати своју несаломиву и убојиту снагу. По том уверењу ћe ce са остварењем расне чистоте нације истовремено коначно превази-ћи и све социјалне супротности.

Одавно je у Немачкој национализам доказао сво-ју моћ и способност да превазиђе све класне, конфе-сионалне и регионалне границе. Доживљај светског рата и кризни синдром који je настао као последица рата подарили су му додатну динамику, што je мно-ге присталице навело да говоре о „новом национали-зму". Ернст и Фридрих Јингер (Ernst und Friedrich Jun-ger) говорили су: „Родитељ тог национализма je рат;

111

али он je роћен и из свести о заједници заснованој на крви; он жели да крв дође на власт". Пошто полази од дубоког уверења у „изабраност" немачког народа, тај национализам ће на унутрашњем плану превази-ћи класну борбу, a на спољашњем он неумитно има „империјалистички карактер".

Taj нови национализам имао je своје извориште и у проблемима с оне стране државних граница. Вели-ке немачке мањине у државама насталим 1919. годи-не осећале су ce до сада као саставни део једне моћне државне нације, a сада су одједном потпали под поли-тичку власт Пољака, Литванаца, Чеха, који су пре тога били потчињени, a сада су постали већински на-род. Уз унутрашњенемачки синдром узрока радика-лизованог национализма ишао je проблем изазван бескрајним спором око „народнонемачких" мањина, које су форсираном „народносном политиком", и „на-родносном повесницом" младих немачких конзерва-тиваца толико високо вредноване да су постале нека врста отеловљења „чистог Немства", јер су остале поштеђене утицаја западне цивилизације и свих опа-ких последица индустријализације.

Из свих тих струја и емоција црпео je Хитлеров покрет добар део своје мобилизаторске и интеграци-оне енергије. И пошто су ce старе елите моћи 1933. упустиле у ризичну игру са Хитлером, испоставило ce да су осим политике запослења представници но-вог режима свој легитимитет могли да учврсте посеб-но захваљујући „националним успесима". Ремнлита-ризација, иступање из Друштва народа, запоседање Рајнске области, „прикључење" Аустрије, разбијање

112

Чехословачке, потом Пољске и онда поход на Запад - у свему томе су ce видели тријумфални национални успеси, a ови су приписивани политичком таленту ха-ризматичког вође на челу Рајха.

После свих тих успеха чак je и у до тада рези-стентном католичком и социјалдемократском миљеу славље било тако необуздано и раздрагано да би, no реалној процени, после „аншлуса" Аустрије и немач-ко-француског примирја у Компењу, да су којим слу-чајем одржани слободни избори и то под надзором Друштва народа, огромна већина људи гласове дала Хитлеру.

Победнички поход, који je покренуо национали-зам, трајао je до Стаљинграда, али je тај национали-зам све до краја био одговоран за „чишћење" нације од „левих" и „страних елемената". Само ce масовно уништавање европских Јевреја, који су no патолош-ки изопаченом схватању нацистичког вођства оте-ловљавали смртну опасност не само no модерни свет него и no аријевску супстанцу изабране немачке на-ције, све до краја држало у строгој тајности. Чудо-вишну представу да су сви Немци, a пре свега хи-тлеровски Немци, били опседнути „елиминаторским антисемитизмом" (Данијел Голдхаген) и да су само чекали на прилику да га и реализују, демантовали су сами нацистички властодржци тиме што су све до пролећа најстрожије забранили - чак и под претњом смртном казном - свако разматрање масовног уни-штења Јевреја. Али старе идеје о изабраном народу и његовој историјској мисији су ce и те како могле повезати са националсоцијалистичком доктрином о

113

привилегованој аријевској раси господара и њеној светскоисторијској мисији!

Међутим, за војнике су после преокрета на фрон-ту тада далеко већу улогу играли воља за преживља-вањем и страх од одмазде него пароле о потреби да ce истраје у борби до краја, коју je свакодневно заго-варала гебеловска пропаганда. Али je још увек, по-готово код млађих људи, индоктрираних после 1933. године, била јака вера у величину нације и у њену моћ, што на свој начин потврђују и меморандуми из делокруга покрета отпора пре јула 1944. године. A на „домаћем фронту" тј. у самој земљи која je све до краја била одлично снабдевена на рачун запоседнуте Европе, националистичка умишљеност ce одржала све до краја. Најмање десет милиона „страних радни-ка" давало je и оном најсиромашнијем немачком рад-нику осећање да припада изузетној нацији која стоји изнад новог субпролетаријата.

Слом „Трећег Рајха" после изгубљеног тоталног рата представља фундаменталну цезуру у историји немачког национализма. Угасио ce вулкан радикал-ног национализма. Са тим сломом била je повезана дубока и свеобухватна дезилузија. За одбојан став према миру, који je био карактеристичан за повређе-ни национализам после 1918. године, више није било простора. Национална држава ce распала, најпре у четири окупационе зоне, a потом на две нове државе настале 1949. године.

Пуне четири деценије национализам више није служио као легитимација тих држава. Пренебрегну ли ce спорадичне појаве радикалног национализма у

114

уским круговима на „рубу друштва", онда ce заиста може рећи да je мобилизациона снага национализма била сведена на занемарљиву меру. У слободан про-стор који je настао после слома националистичке слике света, сада je могао да ce настани нови вид ло-јалности и то према „Европи", a затим и према Са-иезној Републици као творевини на коју су сви због њених успеха могли да буду поносни. У источноне-мачкој сатрапији совјетске империје јадно je пропало настојање да ce од затвореног становништва НДР створи посебна „социјалистичка нација".

Међу Западним Немцима, према којима je судби-на била благонаклона, све више и више je бледела идеја о јединственој и свеобухватној немачкој наци-ји. Светска политичка констелација, која je санкцио-нисала поделу земље, чинила ce тако чврстом да ни-ко није рачунао са неким променама. Још пре него што су прошле четири деценије од „немачке ката-строфе" 1945. године, већини рођених у Савезној Ре-публици поново уједињење - како су показале одре-Нене анкете - чинило ce посве илузорним. Али зато су ce указале контуре једног постнационалног дру-штва, које je створило уставну, правну и социјалну државу. Отуда ниједној држави нија пало тако лако да ce одрекне свог суверенитета у корист „Европске чаједнице" као Савезној Републици Немачкој.

Захваљујући ерозији Совјетског Савеза и далеко-видости Горбачова, пољској „Солидарности" и пре свега источнонемачком покрету за грађанска права, могао je слом Немачке Демократске Републике, за-хваљујући и чињеници да je западна политика, посеб-

115

но у Бону и Вашингтону, правовремено реаговала, да буде искоришћен за уједињење две немачке држа-ве. У свакодневном језику ce одомаћио израз Wieder-vereinigung - поновно уједињење. Уистину ce радило о фузији две државе са дуговеким заједничким тра-дицијама, које су у мећувремену поседовале и своје посебне историје - један процес са изузетно компли-кованим последицама, тако да ће, како нам показује досадашње искуство (треба ce само сетити раздобља од три до четири деценије после америчког граћан-ског рата), бити потребна барем једна генерација да ce оне савладају. Тек после 2020. године he тај процес моћи тачније да ce просуди.

Али онај ко ce заносио надом да he остварењем јединствене државе доћи до поновног замаха немач-ког национализма, био je разочаран; a онај ко ce прибојавао да би могло доћи до оживљавања нацио-нализма; могао je да буде спокојан. И поред свих же-стоких изборних борби, и поред одређених криза у привредној сфери, и поред неизбежних фрикција у заједничком животу, до сада ce није манифестовао такав национализам. To сведочи о политичкој кул-тури некадашњих Западних Немаца и о доброј уте-мељености државног легитимитета. Али то подјед-нако сведочи и о способности и спремности Источ-них Немаца да уче, при чему ce не сме пренебрећи да ce код њих под притиском диктатура од 1933. до 1989. одржао један слој немачког провинцијализма и национализма. Колико год да сваки наступ десног радикализма делује иритирајуће, ипак једнозначно преовлађује протест који у јачању једне регионалне

116

партије као што je ПДС тражи свој систему конфор-мни вентил.

Да ли искуства постнационалног друштва могу да буду продуктивна, да ли повратак национализму, на-цији и националној држави са свим евидентним опа-сностима могу да буду избегнути - о томе ће више бити речи у гл. X.

3. Трансферни национализам у незападном свету

Ha Западу изнедрени национализам проширио ce у неколико таласа и на земље изван западног света. Пример северноамеричке националне републике по-чео je одмах да врши силан утицај и на југу, те je, чим су ce услед деловања Француске револуције олабави-ле везе са шпанском и португалском метрополом, одмах почео процес подражавања северноамеричке борбе за еманципацију. Koje су то погонске снаге подстицале и носиле ту борбу? И због чега су оне за релативно кратко време успеле да ce наметну и остваре?

У јужноамеричким колонијама иберијског полу-острва ce већ подуже нагомилало незадовољство кру-том владавином колонијалних господара. Највише су ce осећали угрожени Креоли, тј. Шпанци и Порту-галци који су ce родили у Латинској Америци, пошто су у поређењу са представницима колонијалне вла-сти и у делокругу административне управе и у под-ручју привреде били дискриминисани. Отуда je за во-дећр слојеве Креола идеја да ce no угледу на Сједи-

117

њене Државе, које су управо биле настале у истој хе-мисфери, утемељи сопствена нација, постала веома привлачна. Требало je направити само мали корак до легитимације самосвојне егзистенције, a за то ce no природи ствари наметао већ устаљени појам нације.

У Јужној Америци ce, додуше, од 16. до краја 18. века нису биле формирале никакве генуине етније са особеним карактеристикама о којима je горе било речи, него су ce била искристалисала строго хијерар-хијски стратифицирана колонијална друштва са тан-ким слојем горње класе и огромном већином меша-наца од индијанских уроћеника и увезених робова. Али ce TOKOM два и no столећа у - иначе у основи самовољно скројеним - колонијалним провинцијама у делокругу виших друштвених слојева развила од-рећена самосвест. У ратовима за независност шпан-ских и португалских прекоокеанских колонија, чијем одвајању иберијске метрополе више нису биле у ста-њу да пруже одлучан отпор, постепено je та енергија усмерена у правцу остваривања суверених република са одрећеним територијама. Све јужноамеричке „на-ционалне државе" - осим Панаме, која je настала no вољи САД - произашле су на крају из некадашњих колонијалних провинција.

Али ce убрзо указао један проблем који je задуго оптерећивао даљи развој: наиме, креолска виша кла-са успела je, додуше, да ce дефинише као нација, али joj je недостајала традицијом утврћена етничка осно-ва. To je условило изузетно опасну лабилност поли-тичког система власти, пошто му je недостајала ста-билизаторска прошлост једног одавно оформљеног

118

етнија. Из те фаталне структуралне грешке и из ди-намике мултикултуралне хетерогености резултирао je бескрајни низ успешних и безуспешних завера и државних удара, диктаторских и каудиљовских ре-жима, који су настојали да ауторитарним средствима успоставе неопходну хомогеност, које фактички ни-је било.

Бацимо ли поглед на касније драматичне зоне на-ционализма, видећемо да су ce у првој половини 19. века, поред ирског сецесионистичког и ујединитељ-ског национализма, само на северу Османског цар-ства, на Балкану и у борби за грчку независност, ја-вљали национални покрети. Али од седамдесетих година 19. века национализам je почео да хвата коре-на и у Источној Азији. Јер, после напада немачке флоте 1854. године, почело je и до тада херметички затворено острвско царство Јапан да ce отвара према свету, na су онда реформама од 1868. године поста-вљене смернице за интензивније подржавање запад-ног модела. У том склопу je заједно са елементима модернизације прихваћен и национализам. Он je у царству Цара Сунца код водећих слоја самураја спремног за стратегијске иновације, наишао на гото-во оптималне претпоставке, које на неки начин омо-гућавају да ce направи порећење са Енглеском.

Четрнаест столећа су јапанска острва уживала социокултурну и политички самосвојну аутономију лишену сваког спољашњег утицаја, тако да je из ове био проистекао готово идеално уобличен систем и начин живота и владавине. To je, како ce испостави-ло, лако могло да ce преиначи у једну традицијом бо-

119

гату нацију. Мисионарска свест о изабраном народу, којим, као јединим, влада син богиње Сунца, и који ce готово расистички надмено строго одваја од уроће-ника Ајнуа и суседних народа, затим осведочена спо-собност регенерације на његовој светој територији, као и мобилизација свих друштвених снага посред-ством деловања младе интелигенције која je напро-сто преплавила западне универзитете - све je то све-дочило у прилог оствареног успеха. A те високе шко-ле на које je одлазила млада интелигенција налазиле су ce пре свега у Пруској, којој ce као успешној, на милитаризму утемељеној држави царство Теноа ди-вило и у многом погледу je и подражавало.

Ha прелазу измећу два столећа, националнодемо-кратско-републикански покрет Сун Јат Сенз у Кини почео je национализацију Јапана да посматра као успешно остварење које заслужује да ce подражава. После пада династије Манџу започела je 1911. године у овој огромној републици огорчена борба око тога којем he од Warlord-OBa успети да, уз ослонац на ет-ничке традиције хановских Кинеза, конституише на-ционални идентитет. Извесно време ce чинило да he партија Куоминтанг Чанг Kaj Шека однети победу, али на крају ипак није био дорастао колико радикал-нокомунистичком толико и националистичком рево-луционарном покрету Мао Це Тунга.

Док je јапанска реформска олигархија наставила своју трку да стигне западна пионирска друштва и Сун Јат Сен припремао трансформацију „Небеског царства", у Британској Индији и холандској Индоне-зији су ce постепено образовала језгра национали-

120

стичких ослободилачких покрета. Њихов непосред-ни циљ био je ослобођење од колонијалних господа-ра, a даљи циљ био je утемељење суверене национал-не државе. Слични покрети оформили су ce после Првог светског рата у француској Индокини, у се-верноафричким поседима Француске и у енглеском Египту.

Мећутим, пун успех антиколонијалистички по-крети су остварили тек после Другог светског рата, када je са масивним притиском САД у прилог рас-формирања западних колонијалних империја, у спре-зи са деловањем милитантних унутарколонијалних герилских и ослободилачких покрета, започела epa деколонизације у светским размерама. Но, с тиме je био повезан и нови талас трансферног национали-зма. Јер, сва та колонијална подручја, која су такоре-ћи преко ноћи добила своје пунолетство, повела су ce за примером западних националних држава као узо-рима које треба следити. Ако су мировни уговори склопљени после Првог светског рата националну државу прогласили нормом за целокупан свет европ-ских држава, онда je она за дуже време проглашена политичком институцијом од глобалног значаја.

Иако постоји шаролико мноштво специфичних својстава која су представљала битан и незаобилазан чинилац код утемељења свих тих држава, ипак ce да-ју издвојити неколико заједничких структуралних елемената.

1. Битне претпоставке за преузимање идеје о на-ционалној држави и општег реда створило je школ-ство у самим колонијама; али, уз то ce мора имати у

121

виду да je велики део младих људи школован и на европским високим школама. Енглески, француски, холандски колонијални господари, на пример, из-градили су, мада веома касно, један рудиментарни систем народних школа и гимназија у важнијим ко-лонијама; поврх тога су перспективним питомцима који су пуно обећавали омогућили да ce даље обра-зују у Оксфорду, Кембриџу, Лондону, Паризу и Ам-стердаму, a касније и у војним академијама (у Санд-херсту, на пример), како би у својим колонијама могли да им повере одрећене административно-уп-равне послове. Свуда су no западним мерилима об-дарени ћаци најпре упућивани у неколико виших школа интернатског типа. Управо у тим институци-јама започињао je процес далекосежне политичке социјализације.

Реалност Индије, Индокине и Индонезије, као и земаља афричке западне обале, одликовала ce ве-ликом хетерогеношћу. Пацифичко острвље Индо-незије, које су Холанђани објединили у једну це-лину, поседовало je готово исто толико језика и племенских религија, негде око три хиљаде. У југо-источној Азији иод француским протекторатом преплитали су ce многобројни племенски језици, не-кадашње високе културе и разне мале друштвене установе. У Индији je британски раџа владао над стотинама етничких и језичких заједница, којима ce управљало с методом Informal Empire и сходно томе биле потчињене лабавој централизацији британске колонијалне бирократије, која je била на гласу због своје ефикасности. Из таквог амбијента je сваки ђак

122

или питомац најпре доносио само своје локално специфичне особине, na би са њима кренуо на неку вишу школу.

A тамо je он у склопу заједнице ученика који су долазили из разних делова земље посредством на-ставног програма и индоктринације од стране на-ставног особља постепено упознавао „имагинарну" заједницу своје колоније као могуће јединство. Осим локалног идентитета на Суматри, Целебесу или Ба-лију, ученик je у Џакарти доживео идентификацију са оном „Индонезијом" коју су Холанћани смислили као скупни појам за сав тај острвски свет. Исти про-цес ce одвијао и у Индији, али je тамо локални иден-титет људи из Кашмира, Бенгала, делте Ганга, про-шириван лојалношћу према Британској империји. A у Индокини су младићи са собом доносили своју пле-менску културу из камбоџанских села, лаоских варо-шица или Вијентијана, да би им онда у Сајгону била посредована представа о једном француском Вијет-наму. Ниједан од тих ученика није realiter упознао те простране творевине имагинарних колонијалних це-лина. Али у њиховој представи о свету ce од сада не-говала и лојалност према тој целини.

AKO би танки слој људи административно-управ-ног апарата, образован у западном духу, уз то још до-био прилику да студира на неком од европских уни-верзитета, онда би ce, с једне стране, недвосмислено учврстдо тај свет представа, a, с друге стране, та би елита у великој мери апсорбовала модерност Запада, не на воследњем месту и његов модерни национали-зам са његовим националним државама. Један тако

123

самосвестан брамански изданак с израженом елитар-ном свешћу какав je био млади Нехру није ни хтео ни мога да ce одупре утицају те западне модерне. A ка-да би ce млади стручњаци no повратку у свој завичај придружили неком од антиколонијалних еманципа-цијских покрета, већ je, на основу њихове дотадашње животне повеснице, био одрећен њихов животни циљ - Индија, Вијетнам, Мароко, Индонезија - сви ће они постати суверене националне државе, a њихо-во становништво нације. A каква би друга алтерна-тива, с обзиром на стечено образовање и искуство, и могла да им ce понуди?

2. Када je у четрдесетим и педесетим годинама куцнуо час независности, све водеће личности из ос-нивачке фазе определиле су ce за нацију и национал-ну државу, свеједно да ли су ce звале Нехру, Сукарно, Нкрумах, Насер или Хо Ши Мин. Али то опредеље-ње ce суочило са веома компликованим, na no прави-лу и нерешивим проблемима. Додуше, ниједна коло-нијална сила није тако бескрупулозно запост&вила образовање једног домаћег слоја који he прејузети обављање административно-управних послова као, на пример, Португал и Белгија. Али и тамо гле ce ен-глеска, француска, или холандска колонијална упра-ва из сопственог интереса потрудила да школује та-кву елиту, ипак je недостајала једна битна ствар: функционалан, способан и модеран државни апарат. Свуда тамо где je барем у заметку ваљало изгради-ти државне институције, после одласка колонијлних господара, настајали су огромни проблеми који су ce граничили са хаосом.

124

Изградња државе у буквалном смислу речи на-метнула ce као примарни и превасходни задатак. Мећутим, тај и иначе тежак процес свуда ce прекла-пао са почетком стварања нације. Јер, уз позивање на фиктивну, „имагинарну" нацију, вођена je борба за деколонизацију, na je воља нације сада требала да послужи као легитимација постколонијалног систе-ма владавине. Али како да ce за кратко време од стотину племенских и језичких скупина у Индији, Индонезији, Гани (Ашанти су тамо били само једна од 600 етничких група), Нигерији, Вијетнаму, ство-ри једна хомогена нација, како je то сугерисао идеа-лизовани европски пример? У свету у којем je хари-зматички воћа са својом елитом представљао стуб моћи очевидно није било неке друге реалне алтер-нативе.

Отуда ce у том склопу прибегавало свим располо-живим средствима: користила ce школска и језичка политика, инструментализовали су ce славна тради-ција, ритуали и симболи, те ce на тај начин аутори-тарним наступом и силом трасирао пут до нације -тегобан пут пун жртава све до данас. Kao и у социо--културно-етички различитим и мешовитим подруч-јима источне и југоисточне Европе, импорт идеја на-ције и националне државе показаће ce на крају као дебакл.

3. Већина припадника постколонијалних елита моћи дошла je код куће или на местима студирања у Европи у контакт са ортодоксним или либералним марксизмом. Он им je дао категорије помоћу којих су колонијални израбљивачки однос могли да интер-

125

претирају у ширем склопу. Томе je одговарала и оштра критика метода западног капитализма у свим колонијалним империјама. Уједно je и брзина којом ce модернизовала привреда у комунистичким земља-ма деловала привлачно. Атрактивност тих држава порасла je захваљујући и чињеници да je њихова офи-цијелна политика одлучно одбацила расизам, али и околности да су водећи кадрови владали у аутори-тарном стилу. Из тих разлога ce у многим земљама „у развоју", како je почело да ce говори, уобличио на-ционални социјализам, који je марксистичку идеоло-гију еманципације прилагодио сопственим потреба-ма. Taj национални социјализам надовезао ce на домаће традиције колективног приврећивања и опш-тег колективно-племенског интереса. Тиме je новим државама прибавио једну за континуитет важну ос-нову, на којој je из прошлости могло да ce крене у бу-дућност. Ha тај начин ce национализам није предо-чавао само као западни модел за остварење успеха који заслужује да ce подражава, него и као савреме-ни, модернизовани продужетак древних сопствених традиција.

Нећемо ce приклонити политичком сујеверју неолиберализма, ако кажемо да je прелазак „земаља трећег света" на неограничену либералну, приватно-капиталистичку привреду представљао nonplusultra једне мудре стратегије развоја. Очигледно je свака земља морала да наће своју сопствену мешовиту форму сачињену од тржишне привреде и државног управљања привредом. Али исто тако je у мећувре-мену постало јасно да je опредељење за национали-

126

стичко-социјалистички режим било повезано са за-машним тешкоћама и проблемима.

По узору на комунистичке - a прећутно и запад-не - земље, инвестициони токови усмеравани су на изградњу великих индустријских постројења. A онда су неопходна средства недостајала за инвестиције у делокругу образовања и школства, инфраструктуре, пољопривреде, од које je и надаље живела огромна већина становништва. С друге стране, пак, под ути-цајем замаха Совјетског Савеза, прихваћено je наче-ло ауторитарног управљања и регулисања целокуп-ног друштвеног и политичког живота. После крат-котрајне еуфорије због ослобоћења од колонијалног старатељства, у многим земљама су ce као no пра-вилу конституисале конвенционалне диктатуре. За припаднике тих монократија или за елите моћи бла-гих ауторитарних система, околност да je истовреме-но требало створити и државу и нацију, показало ce готово као нерешив задатак. Поново ce показало да нема друге атрактивне алтернативе политици ства-рања нације. Тежњи за моћи појединих племена, је-зичких и религијских заједница, морало je очевидно да буде супротстављена једна како тако формулиса-на интеграциона и мобилизациона идеологија, како би са процесом стварања државе и консолидације власти уопште кренуло напред.

Са неуспехом прво сопственог националног соци-јализма, a затим са распадом Совјетског Савеза и ње-гове империје увелико je ослабила привлачна снага подржављеног марксизма, тако да je готово свуда до-шло до нових политичких опредељења. Али за све

127

земље које су после 1945. године прихватиле тран-сферни национализам и надаље остаје актуелно пи-тање: могу ли те екстремно мултинационалне и по-лицентричне нове државе да буду хомогенизоване и изграћене у националне државе, a да при томе не мо-рају да плате велику цену у жртвама, које управо указују на непримереност тог трансфера? Није ли, сходно томе, вишеструко обзнањивана, наводно у свету увелико етаблирана превласт националне др-жаве - суд који претпоставља омнипрезентност кон-солидоване западне националне државе - можда ипак само једна „оптичка варка" (Е. Гелнер)?

128

IX. УСПЕСИ НАЦИОНАЛИЗМА - НЕЗАСЛУЖЕНА СЛАВА НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ

Упркос критици не може ce порећи да национали-зам ипак може да ce похвали не баш малим успесима. Национални језици, као и покретачке идеје национа-лизма, ишли су на руку образовању националних ли-тература са врхунским остварењима, којих нико не би смео да ce одрекне. Такве врхунце представљају Шек-спир и Милтон у Енглеској, Монтењ и Волтер у Француској, Гете и Лесинг у Немачкој; сви су они по-том представљали велике узоре у развоју одрећене националне литературе, али сами не потичу из идеј-ног света национализма. Али у ери западног национа-лизма, његова доктрина je често на литерарни живот и уопште на"медије" деловала веома стимулативно.

Основни аргумент Ернеста Гелнера да национа-лизам са својим творевинама - нацијом, стандарди-зованом националном културом и националном др-жавом - чини неопходан предуслов за функциониса-ње модерних историјских друштава, поседује, због тог свог крутог функционализма, само ограничену вредност. A ипак су ce од стране државе организова-

129

ни национални језици показали као неопходан меди-јум за modus operandi високо комплексних индустриј-ских, потрошачких и услужних друштава. Само je захваљујући стандардизованом језику било могуће опште разумевање, које у лавиринту дијалеката или помоћу неког вештачког језика као, на пример, еспе-ранто, не би било могуће.

He може ce пренебрећи чињеница да јединство модерних националних држава почива на великим законским делима, која су ce no правилу схватала као еманација „народног духа" (историјске правне шко-ле) или „националних правних обичаја", na су свако-ме били доступни на националном језику, предста-вљајући обавезну правну смерницу државног прав-ног система.

Фикција легитимитета модерних република, на-родни суверенитет као извор свих закона и парла-ментарних одлука, добила je свој конкретни садржај образовањем нације. Уопште je функционална спо-собност политичког система претпостављала култур-ну хомогеност, која je, манифестујући ce у општем изборном праву, страначкој демократији и парламен-таризму, у бити била производ национализма.

Али с друге стране je национализам, нарочито у свету политике, показивао своје јанусовско лице. Јер, представа о хомогеној нацији водила je до ригид-не праксе искључивања националних мањина. У не-ком погледу je и опаки модерни антисемитизам једна расизмом прожета подврста национализма, јер већ традиционално инкриминисану мањину искључује из „тела" нације.

130

Такоће ce не може превидети да je и идеал наци-оналног јединства отежавао проналажење решења које би олакшало заједнички живот у мултинацио-налним друштвима, будући да би такво решење прет-иостављало да ce призна равноправност оног „дру-гог". A да ce уопште не говори о томе до каквих су тешких последица водили нови измишљени „нацио-иални интереси"!

Национална држава представљала je крајњи циљ националних покрета. Отуда je она за њих и нацио-иалне социјализоване припаднике етаблираних нација представљала највишу вредност. Чак je и за један та-ко широк ум какав je био Макс Вебер национална др-жава поседовала нормативни приоритет. Мећутим, поред овог временом условљеног осећања о остваре-ности постављеног циља, постојала су још и нека дру-га искуства, која су ишла на руку обавезности нацио-нализма као секуларне религије и потхрањивала идо-лопоклонички однос према националној држави.

1. Са националном државом je у западним држа-вама била повезана индустријска револуција; a са том индустријском револуцијом ишли су крајње успешна индустријализација и модеран привредни раст са беспримерним порастом благостања, што he ce тек у дужој временској перспективи - уз прекиде са два тотална рата и привредном светском кризом 1929. године - показати да ce ради о појавама трајног карактера. Тај полет приписиван je и националној држави са њеним великим унутрашњим тржиштем, са њеним конјунктурним импулсима и новим економ-ским димензијама.

131

2. Национална држава je no правилу била и мо-дерна уставна и правна држава. Неписани устав Ен-глеске, земље са иначе највећом правном сигурнош-ћу мећу западним земљама, поседовао je барем исту нормативну вредност као и писана конституција. Гра-ћанима тих држава зајемчена je до тада непозната мера политичких права и правне сигурности. Правна основа граћанског друштва почива на законодавству које мора да изазове дивљење, те ce за њега може ре-ћи да je у правом смислу створило текстуру модерне уставне државе. И овај драгоцени добитак приписа-ло je колективно памћење националној држави, иако су управо у немачким државама пре националне др-жаве били настали конституционализам и парламен-таризам.

3. После мучног и тегобног процеса учења раз-вила ce, као реакција на економске кризе и социјал-не невоље индустријског света, модерна интервен-ционистичка и социјална држава, чија ce генеза да пратити од седамдесетих година 19. века - на првом месту у Немачком Рајху, Аустрији и Швајцарској. Kao баштиник енглеског типа социјалне политике са приватним и корпоративним осигурањем држава je са својом густом мрежом „социјалне сигурности" преузела неку врсту јемства у случају социјалних недаћа. И та врста продужетка унутрашње изград-ње државе у социјалну државу, која je у Немачкој поседовала важне корене у комуналној и територи-јално-државној „политици благостања", сматрана je доприносом за реформе способне националне др-жаве.

132

4. Најзад je успело - да наведемо само још неке контигентне успехе - да ce, после тешких распри Ko­je су понекада водиле до граница граћанског рата, со-цијални конфликти, корак no корак, институциона-лизују. Ha место отвореног класног антагонизма из-мећу табора предузимача и табора радника ступио je иравно омећени конфликт, и то у форми тарифне по-литике са својим ритуалом од претњи и противпрет-њи пре него што ce постигне компромис.

Међутим, сви ти успеси нису унутрашњом нужно-шћу везани за егзистенцију националне државе. При-вредни успон постигло je и ауторитарно царство као што je Јапан, који ce тек налазио на путу формирања нације. Једна уставна и правна држава par excellence била je пре 1990. године и стара Савезна Република Немачка, a да при томе није била национална држа-ва. Сједињене Државе, због мећусобно супротстав-љених традиција, још увек нису постале социјална држава у европском смислу решавања проблема. Со-цијални конфликти ce обуздавају и у мултинационал-ним државама, које само у спољашњем смислу имају етикету националне државе.

Укратко, изванредно далекосежни и позитивни развојни токови у склопу западног света: привредни раст и повећање општег благостања, уставна држав-ност и правна сигурност, осигурање живота и обузда-вање конфликата, одвијају ce, историјски посматра-но, у епохи националних држава, иако као „одговор" на „изазове" модернизације нису ни мало случајно остварени. Али у колективном памћењу су очувани као генуине тековине националне државе. Kao упе-

133

чатљива потврда њене економске и политичке мо-дерности, такви успеси, колико год да су тешко ос-тварени, повећали су атрактивност национализма и националне државе коју je он изнедрио - na ce отуда предочава као прави пут за садашњицу, a поготово за будућност. Безрезервно прихватити националну др-жаву значило je, очевидно, ићи у корак с временом, бити истински модеран и живети у складу са најмоћ-нијом сликом света овог времена. Отуда ce нацио-нална држава већ одавно прси успесима који у су-штини немају никакве везе са том политичком устав-ном формом.

134

r I

X. КРАЈ НАЦИОНАЛИЗМА?

Новија истраживања о национализму и дискусије о идентитету допринели су превазилажењу конвенци-оналне представе да од национализма и националне државе створени национални идентитет поседује мо-нополски положај у менталном свету индивидуе. Ha место те једноставне идеје, која je увек више била по-стулат него стварност, ступила je коезгистенција Bu­rne идентитета (multiple Identitat). Отуда, као no каквом либералном моделу конкуренције, један поред других или једни против других агирају различити идентите-ти. Јер, у зависности од животног контекста приори-тет добија идентитет католика, Пруса, оца породице, занатлије, Рајнланћанина - и сви ти идентитети могу да пребивају у једној те истој особи. У некој кризној ситуацији, као на пример у августу 1918. године, при-мат може да стекне национални идентитет, na онда сви остали идентитети ступају привремено у други план или ce обједињују са националним идентитетом и подарују му додатну пробојну снагу.

Овакво прихватање плурализма идентитета, не-ма сумње, додирује ce са старијом социолошком тео-ријом улога, no којој индивидуа може да игра више

135

улога. Али она иде корак даље од концепта социо-културне личности, који je развила америчка култур-на антропологија, na поред физиолошких својстава личности настоји да утврди и no њу релевантне соци-окултурне унутрашње инстанце. С друге ce она без даљњега може довести у везу са теоријом хабитуса француског социолога Пјера Бурдијеа (Pierre Bour-dieau), који сматра да увек постоји више хабитуса: професионални, класни, полни итд.

To схватање о „вишеструком идентитету" делује на свој начин „ослободилачки": јер, оно радикално доводи у питање догматску аксиоматику свих нацио-нализама, no којој националном идентитету припада апсолутни и свеобухватни примат. Само ce no себи разуме да ce и надаље признаје један национално обележени идентитет, један национални хабитус, али ce његово значење у одсудној мери релативира.

Новија истраживања национализма су, сходно то-ме, изрекла начелне сумње у тоталитет национали-зма. Она су на свој начин допринела томе да једно од основних уверења историзма - наиме, да сви историј-ски феномени долазе и пролазе и да никада не поста-ју трајне вредности - коначно буде примедљено и на национализам. Кроз то ce огледа и опште станови-ште о наводној апсолутној обавезности национали-стичке слике света и националне државе уопште.

AKO ce не прецењује предводничка улога нацио-налних држава, онда ce може рећи да епоха нацио-налних држава траје тек добрих 220 година. У мећу-времену су њихови организациони принципи - како они њихове слике света тако и они њихових институ-

136

ционалних решења - у великој мери доведени у сум-њу. Откуда, пак, та фундаментална сумња?

1. У фази свог успона национализам je садржао обећање да he ce, пошто буду уклоњене социјално-структуралне хијерархије привилегија и монархијско друштво са својом кнежевском богомданошћу буде замењено сувереном нацијом, успоставити хармони-чан заједнички живот равноправних припадника на-ције. Тим обећањем хранио ce рано-либерални наци-онализам у свим западним земљама, али и трансфер-ни национализам у свим новим незападним државама, a његов афинитет према националној демократији са-мо je још појачао његову привлачну снагу.

Уистину je, међутим, национализам свуда водио до успостављења једне круте, немилосрдне и не баш братске заједнице са праксом искључивања оних „других" на унутрашњем плану. Свеједно да ли ce ра-дило о Индијанцима или о црним Африканцима -обојени су столећима ефективно искључивани из аме-ричке нације. To je исто тако дуго било и са Ирцима и католицима у Великој Британији. У немачкој наци-оналној држави воћена je непомирљива политика ис-кључивања Пољака из пруског анектираног подруч-ја, a пре свега, на крају још и са катастрофалним по-следицама, против јеврејских Немаца. Иако немачко уништавање Јевреја и надаље представља јединстве-ну појаву, ипак ce без већих тешкоћа може саставити депримирајући негативан биланс за све старе, a у ме-ћувремену и све нове националне државе. Поће ли ce од првобитног обећања, онда ce мора констатовати да je национализам тотално омашио и изневерио сва

137

очекивања. Штавише, апсолутистички захтеви са ко-јима je наступио изазвао je нове погубне конфликте у националним државама, на пример у облику нацио-налних конфликата, али и измећу њих самих.

2. У хуману утопију национализма у успону спада-ло je и обећање да ће, пошто буду уклоњени досада-шњи доминантни узроци конфликата - пре свега мо-нархистичко частољубље, које je увек хтело да углед династије и кнежевске државе повећа путем ратова, као и уопште аристократско схватање о ривалитету - створити у принципу мирољубиви свет граћанских припадника нације. Помирењу интереса у оквиру са-ме државе одговара, аргументовало ce, мирна коег-зистенција свих националних држава, које су лишене кнежевске тежње за одмеравањем снага у ратним су-кобима. Европски национални либерализам je неви-ност такве мирољубивости изгубио већ у 19. веку. Она je само живела у Вилсоновој утопији Leage of Nations, која je на немачки погрешно преведена са „Друштво народа", a потом наставила да живи у Uni­ted Nations Франклина Рузвелта.

Међутим, национализам своје творевине - наци-оналне државе - које су требало да потврде његову успешност, никако није васпитао као мирољубиве актере у склопу интернационалног система. Штави-ше, претежни део националних држава проистекао je из националних ратова за уједињење, из граћанских или сецесионистичких ратова. Миран настанак наци-оналних држава напросто je реткост. При томе ce најпре има на уму Норвешка, Исланд, Канада, Јапан, државе Карибске уније - и онда већ застајемо и не

138

знамо које бисмо још државе навели. Ако, дакле, већ сама историја стварања држава демантује принципи-јелни пацифизам, онда ce за такозвану епоху нацио-налних држава може рећи да je епоха испуњена рато-вима тј. да je епоха у којој борбе за „националну ег-зистенцију" могу да ce разбуктају до тоталног рата и при томе умеју на беспримеран начин да мобилизују све расположиве ресурсе. Порази продубљују ресен-тимане као плодно тло за следећи рат. Прагматичка калкулација моћи je понекада у стању да обузда те-жњу да ce ратом остваре „национални интереси". Међутим, no својој природи свет националних држа-ва остаје конфликтима бременит систем.

Другим речима речено: фундаментални дефицит национализма и националне државе као његове тво-ревине састоји ce у њиховој неспособности да на за-довољавајући начин реше унутрашње и спољне про-блеме и успоставе трајан мир - или барем да их боље реше него што су то чинили досадашњи државни и идејни системи. Напротив: у склопу настојања за уну-трашњом интеграцијом и заступањем интереса пре-ма вани, обоје изазивају екстремно заоштрене кон-фликте. Али ако ипак дође до неког унутрашњег и спољнополитичког компромиса, онда ce такви ком-промиси обично темеље на обуздавању национали-зма и националнодржавног егоизма. Скромну утеху у том погледу пружа осведочена чињеница да демо-кратије саме од себе не изазивају ратове. Али коли-ко je број таквих демократија данас који без икаквих резерви заслужују то име?

3. Западну, још од времена просветитељства ду-боко укорењену традицију, no којој ce праву на само-

139

опредељење индивидуе приписује квалитет природ-но-правног аксиома, пренео je, измећу осталог на-ционализам на нације. Отада „право на самоопреде-љење народа" спада у погонску снагу и психомотори-ку сецесијског и трансферног национализма. Вудро Вилсон и Лењин су то право истовремено прогласи-ли мећународно-правном максимом и основном иде-јом политичког морала. Оно je послужило као по-литичка норма приликом утемељења националних држава у париском предграђу после Првог светског рата. Са тог становишта посматрано, оно je дожи-вљавано и као победа прочишћеног правног мишље-ња. Мећутим, фактички je на тлу три разорена мул-тинационална царства довело до конфликтима бре-мените „балканизације". (Могу ли исте идеје после 1991. године да доведу до репризе?). Мада ни Лењи-нова влада није била спремна да толерише сецесио-нистичке тежње неруских народа, као што ни Савез-ници нису поштовали то начело, на пример, у односу на Аустрију, Јужни Тирол, Горњу Шлезију, ипак то није могло да нанесе већу штету праву народа на са-моодређење, које je иначе загарантовано као при-родноправно начело.

У међувремену je, пак, примена овог принципа уродила катастрофалним последицама, које намећу потребу да ce он прецизира и прагматично омеђи. Чини ce да тај принцип захтева да ce одреди праг до којег ce може и сме ићи у признавању малих народа и њихових суверених права на националну државу, која представља коначни циљ права на самоопреде-љење. Тако би на Балкану, у Баскији и у региону

140

Кавказа, као и у Африци и Индонезији, могле да на-стану многобројне патуљасте државе без реалних шанси да економски и политички опстану као само-сталне државе, na би зацело биле упућене на интер-националну помоћ и бригу.

Овакво заговарање увођења прага - a у практич-ној политици би утврћивање висине тог прага иначе представљало компликован проблем - подсећа, да-како, на ароганцију великих и моћних сила. Мећу-тим, важније од утврђивања тог прага било би друга-чије утврђивање приоритета, који he као део алтер-нативе уз национализам још бити размотрен. Стога ћемо овде о томе рећи само оволико: Неограничена загарантованост и зајемченост свих основних права, као и право на регионалну и културну аутономију у склопу федералистичког државног устројства, тре-бало би да уживају приоритет и заузму место оног иначе у доба глобализације избледелог идеала суве-рене националне државе. Обезбећење тих права при-бавило би људима ону меру аутономије, коју je про-вобитно собом отеловљавало право на самоопреде-љење народа.

4. Даљу опасност која ce не сме превидети пред-ставља могућност да ce национализам у некој кри-зној ситуацији претвори у радикални национализам са ексцесивном прагматиком и политиком. Јер од са-мог почетка у национализму су садржани изузетно екстремни циљеви и садржаји: „изабрани народ" и његови смртни непријатељи, „обећана земља" и ње-на егзистенцијална угроженост, „историјска мисија" са њеним неограниченим аспирацијама. Носиоци тих

141

тежњи, који су прагматички схватили своје интересе, могу, додуше, да изграде неку врсту заштитних беде-ма који ће ce испречити превише ригорозним насто-јањима да ce ти циљеви остваре. Али та динамика у сваком случају остаје уграћена у унутрашње језгро национализма, na у одрећеним ситуацијама може да доће до њеног пражњења. Национализам свуда жели да успостави јединство система вредности и норми са својом догматиком. Његова догматика у тежњи да превлада преовлађујућу хетерогеност склона je ни-подаштавању правних баријера, насилном изопаче-њу и деспотији своје „политичке религије".

Поред ове ендогене моторике, мора ce имати у виду још једна веома важна ствар: наиме, једна изу-зетно бризантна кризна ситуација може тако да ce заоштри да ce унижења, повреде и увреде обједине у опаку целину из које ce као једино решење намеће радикално националистичка политика. Присетимо ce само још једном немачког кризног синдрома који je настао измећу 1914. и 1933: први тотални рат, тежак пораз после ратне еуфорије, милиони мртвих и ра-њених, губитак територија на истоку и западу, „ре-парационо ропство", омражени Версајски мировни уговор, хиперинфлација, светска привредна депреси-ја 1929. године. Под притиском тих екстремних кон-стелација развило ce осећање егзистенцијалне кризе, која je дала невероватан замах радикално национа-листичком масовном покрету предвоћеним једним тако харизматичким воћом као што je Хитлер.

У структуралном погледу сродне појаве радика-лизације на основу егзогених фактора дају ce утврди-

142

ти и у енглеском и француском шовинизму, у „совјет-ском патриотизму" из 1941. године и у многим дру-гим национализмима. Мало je изама уродило тако катастрофалним последицама као што je то био слу-чај са радикалним национализмом у разним његовим (поменутим) видовима.

5. Ha више регионалних експерименталних поља национализам je са својом националном државом у мећувремену пропао. Ако je сакросанктни идеал хо-могене нације већ у западним земљама, које су послу-жиле као узор у првих сто и педесет година, морао да ce суочи са додуше дуго прикривеним проблемима (као, на пример, код Шкотланћана, Ираца, Велшана у Енглеској; Корзиканаца и Бретонаца у Француској; Пољака и Јевреја у Немачкој), онда je преношење представе о хомогеној националној држави у источну и југоисточну Европу и једну такву мултиетничку тво-ревину као што je Русија неизбежно морало да изазо-ве најтеже проблеме. Настојање да ce та идеја консе-квентно реализује водило je до акција протеривања у великом стилу и немилосрдног „етничког чишћења" -СС-овском жаргону ce већ од јесени 1939. године гово-рило о „чишћењу терена" (Flurbereinigung) - било je неминовна последица реализације идеализованог ци-ља хомогенизације."Неопходно je", констатовао je не-давно хладно и делом резигнирано Ернест Гелнер, „да ce људи тамо убеде да треба да одустану од реализаци-је националистичког идеала, иначе he етничка чишће-ња бити неизбежна. Трећег пута нема".

Онај ко je пораз хомогене националне државе у источним земљама сматрао изузетком вредним жа-

143

љења, томе су морале да ce отворе очи после аналог-них збивања у Африци, на индијском потконтиненту, на југоистоку Азије и у Океанији. Очевидно ce наци-онализам са његовом идејом о националној држави не да пренети на мултиетничке и полицентричне за-једнице без чврстих државних традиција. Ако под де-ловањем западног узора ипак доћу до његовог тран-сфера, онда су свуда - како то показује реалност -неизбежни страшни масакри, ускогруди партикулар-ни национализам, огорчени отпор насиљу које прети од нове централне власти.

Народи веома ретко, ако уопште, уче из својих грешака, a поготово из злочина почињених у про-шлости. Али ко неће да ce одрекне вере у човекову способност да извуче одрећене поуке из свог иску-ства, мора да ce нада да he досадашња искуства са на-ционализмом у већини западних земаља, али и у свим незападним земљама, што ]е могуће пре дискредито-вати национализам као политичку утопију.

Онај ко на овакав начин заоштри критику, не мо-же да избегне да ce не суочи с питањем о некој дру-гој надмоћнијој алтернативи. О томе још неколико додатних разматрања.

Максимум аутономије мора бити обједињен са мирољубивом коегзистенцијом људи различитих кул-турних својстава. Да би тај амбициозни пројекат Mo­rao да ce реализује, требало би најпре - то само no себи происходи из искустава са национализмом -признати примат неких циљева. Највиши циљ не тре-ба да буде фетиш суверене националне државе, него уставом утврћена гаранција људских и основних пра-

144

ва у добро урећеној демократији, na сходно томе и политичка пракса која следи тај канон вредности. Унутар демократске државе право на аутономију -како су то од краја 19. мудро и далековидо проми-шљали аустријски теоретичари Карл Ренер (Karl Renner) и Ото Бауер (Otto Bauer) - треба начелно у двоструком смислу да буду укотвљено у уставу.

Наиме, с једне стране ce ради о праву на регио-налну аутономију, na самим тиме и о зајемченом пра-ву да мањина располаже својом неотуђивом имови-ном на територији већине. A с друге стране ce ради о културној аутономији, што значи да мањина поседу-је право на школовање, на јавну комуникацију, на бо-гослужење - на свом матерњем језику. Језик мањине у том смислу ужива равноправан положај са језиком већине, a доследна примена тог права значи образо-вање на основи двојезичности.

Обезбећење таквих права аутономије повезано je, нема сумње, са знатним издацима. Али таква финан-сијска оптерећења заједнице су мала у порећењу са материјалним и социјалним трошковима отвореног конфликта, поготово ако ce у граничном случају иде за тим да ce свим средствима путем сецесије доће до сопствене државе.

Логична консеквенца таквих аутономних права, али пре свега резултат историјског искуства са цен-тралистички организованим националним држава-ма, јесте прелазак на федералистички систем децен-трализације власти. Премоћ тог система потврћује неколико успелих подухвата. Тако je, на пример, у Северној Америци политичка мудрост „отаца-осни-

145

вача" од самог почетка условила изградњу таквог федерализма, који je обезбедио кооперацију свих равноправних савезних држава, и то посредством да-лековиде, схематизоване регулације. У Немачкој ce захваљујући моћној традицији етничких целина и из њих проистеклих појединачних држава, столећима очувао федералистички систем, којем ce Савезна Ре-публика вратила после централистичког директори-јалног режима „Трећег Рајха". Више од пола столећа ce потврдила ваљаност тог принципа.

По свом „Великом плану" (Grand Design) ни Ев-ропа није замишљена као савезна држава него као савез држава. Она своје упориште има не само у при-вредном јединству него и у политичкој координацији у склопу федералистичког система, који би no свом опсегу могао да ce упореди са системом САД. Међу-тим, њена унутрашња хетерогеност, условљена на-ционално-државним прошлостима њених чланица, до-води до крупних проблема. У принципу, чини ce, да ce својим еволуционим трендом Европска унија кре-ће у правцу обезврећења њених националних држа-ва, које би временом добиле статус историјских pera­ja, с тим што би задржале бројне самосвојности -као, на пример, немачке савезне државе. Једна европ-ска политика са изгледима на успех може у принци-пу, ако хоће да буде мудра и прагматичка, да подржи само тај тренд, који ce супротставља сваком етати-зму и централизму.

Сви ти институционализовани нови прописи, који су морали да буду преточени у обавезне правне фор-ме, условљавају да ce Европа већ сада суочава са

146

крупним проблемима. Централизована традиција у Француској, на пример, супротставља ce неизбежним аутономним концесијама Корзици. Италијански цен-трализам je тек после крвавих конфликата пристао на јужноиталијанску аутономију. Егзекутивна дикта-тура, уграћена у енглески систем владавине којем ce сви диве, иако ce супротстављао аутономним прави-ма Шкота и Велшана, тек je недавно уступила место политичком разуму, a отворена рана у Северној Ир-ској подсећа на цену која увек мора да ce плати због пропуштене шансе да ce правовремено удовољи ос-нованом захтеву за аутономијом. С друге стране ce у Европи најпре може подсетити на кобна искуства са ексцесима национализма, a ипак he источноевропске земље које су ce ослободиле притиска бољшевизаци-је тешко пристати да ce постепено одрекну тешко стеченог суверенитета.

Мећутим, са далеко тежим проблемима ce у Африци, Индонезији и Индији суочавају захтеви за аутономним правима у склопу федералне демокра-тије. Позивање на нову „националну" територију у Африци служи одбрани самовољно повучених и у мећувремену освештаних колонијалних граница, a позивање на „нацију" служи слабашној легитимацији ауторитарних владара и елита моћи. Прелазак на ау-тономне статуте и федералистичку децентрализаци-ју донели би тешке проблеме Индији, Индонезији и југоисточној Азији. A ипак ce поставља питање: где да ce нађе нека друга, делотворнија и боља алтерна-тива? Што ce више продужава фатални притисак са-дашњег status quo-а са централистичком национал-

147

ном државом без већих мањинских права, утолико he теже ићи с променама.

Сва та правно-институционална организациона питања сударају ce, чак и када ce храбро и смотрено разматрају, са тежњом за супериорношћу национа-лизма да отеловљује ненадмашни градилачки прин-цип модерног света. Али управо то језгро национа-лизма може и мора с добрим разлозима да буде дове-дено у питање.

Ha место национализма треба да ступи нова праг-матика која може да послужи као основа за легити-мизацију модерних држава. Реч je о демократској уставној држави, правној држави, социјалној држави и држави с еколошки обузданим привредним растом. To би, сходно томе, била нека врста комбинација оних домета, који су остварени од краја 18. века нада-ље у склопу политичко-историјске „двојаке револу-ције" Запада, али би то на неки начин био и резултат свих оних традицијских тежњи које су после Другог светског рата изнедриле онај у западним земљама преовлаћујући тип државе. У својој свечарској ре-торици политичари још могу да изразе своје пошто-вање према национализму. Такоће je могуће да у не-ким кризним временима (као у рату Енглеза против Аргентине због Фокландских острва) поново узаври вулгарни радикални национализам. Међутим, no пра-вилу ce западне земље у таквим случајевима више не позивају на нацију и националне интересе. Спремност њихових грађана да следе државу много више у од-судној мери зависи од:

- функционалне способности демократских ин-ституција, система власти, a понегде и федерализма;

148

- од правне сигурности коју je социјална држава у стању да пружи својим граћанима;

- од благостања које je једна напредна, еколошки урећена привреда у стању да генерира.

Ти домети и та остварења фигурирају у свету као нов образац и модел деловања, с изузетком послед-њих комунистичких диктатура, које су у мећувреме-ну такоће захваћене западним бацилом. Фактички су нови извори легитимизације одавно ступили на ме-сто оног монопола за којим je национализам од са-мог почетка тежио. Европске државе, на пример, више не бивају захваћене леталним кризама јер су своја света права суверенитета пренели на Европску унију. Али би повратак на ауторитарну политику или правну несигурност, као и од неолибералних догма-тичара изазвани прекид у функционисању социјалне државе или нека дуготрајна деспресија могла да их уведе у далекосежну кризу.

Отуда je изузетно важно да сва четири нова изво-ра легитимизације буду очувана и да ваљано функци-онишу. Но, пре свега морају да буду признати као но-ва основа, пошто су већ одавно надрасли ранг прови-зорне прагматике. Што ce дуже буде сачувао мир и што ce дуже буде потврдила ваљаност нове прагмати-ке, утолико више ће национализам изгубити од своје социјално-интегративне и политичко-легитимне сна-ге. Отуда би ce на новије истраживање национализма, које принципијелно доводи у питање сам национали-зам, no свој прилици могла применити слика са Ми-нервином совом: пре него што je полетела, почео je сумрак национализма.

149

КОМЕНТАРИСАНА БИБЛИОГРАФИЈА

С обзиром на универзално историјско значење национализма у модерном свету, помислило би ce да постоје целе библиотеке са стручном литературом. Често ce може прочитати флоскула о готово правој поплави литературе о национализму. Мећутим, уи-стину постоји само прилично мали број студија које су на нивоу у овом тренутку могућих рефлексија о том проблему и пружају поуздану информацију о ва-жним питањима везаним за национализам. Из скло-па те још увек прегледне литературе овде дајемо је-дан избор, који заинтересованом читаоцу може да помогне да ce поближе позабави општим проблеми-ма национализма, a онда пре свега питањима немач-ког национализма.

Најопсежнији увод у проблематику национали-зма потиче од једног од најбољих познавалаца наци-онализма, енглеског социолога Антони Смита: Ant-hony D. Smith, Nations und Nationalism in a Global Era, Oxford 1995; исти, National Identitv, London 1991/1993; исти, The Ethnic Origins of Nations, Oxford 1986; (упор. i W. Connor, Ethnonationalism, Princeton 1994 i J. A.

151

Armstrong, Nations Before Nationalism, Chapel Hill 1982); исти, Theories of Nationalism, London 1983; исти, Natio­nalism in the 20th Centurv, Oxford 1979. - У класике у склопу новије дискусије спадају: Е. Gellner, Nationali-smus und Modeme, Berlin 1990 (енгл. изд. 1983); исти, Encounters with Nationalism, London 1995; исти, Nationa-lismus, Berlin 1999 (енгл. изд. 1997); B. Anderson, Die Er-findung der Nation, Frankfurt 1993

2 (енгл. изд. Лондон

1983); E. J. Hobsbawm, Nationen und Nationalismus, Frank­furt 1992

2 (енгл. изд. 1990). - Упор. и због изванредних

подстицаја и књигу истог аутора и Т. Ranger, The In-vention of Tradition, Cambridge 1983, 15. издање 2000! -Постицајна и инспиративна су дела: R. Brubaker, Na­tionalism Reframed, Cambridge 1996; J. Breuillv, Natio­nalism and the State, Manchester 1993

2; D. Langevviesche,

Nation, Nationalismus, Nationalstaat in Deutschland und Europa, Munchen 2000; H. Schulze Staat und Nation in der europaischen Geschichte, Munchen 1995

2; R Alter, Nationa­

lismus, Frankfurt 1985; H.-J. Puhle, Staaten, Nationen und Regionen in Europa, Wien 1995.

Прецизни чланци o централним питањима; на пр-вом месту бриљантни есеј: F. W. Graf, Die Nation - von Gott „erfunden"? Zum Theologiebedarf der historischeh Na-tionalismusforschung, u: G. Krumeich - H. Lehmann, „Gott mit uns". Nation, Religion und Gewalt im 19. und fruhen 20. Jarhhundert, Gottingen 2000, 202-31; B. Estel, Grundaspek-te der Nation, у књизи T. Рауег (Hrsg), Das Prinzip Na­tion in modernen Gesellschaften, Opladen 1994, 13-81; H. Mommsen, Nationalismus у књизи од истог аутора Arbe-iterbevvegung und nationale Frage, Gottingen 1979, 15-60; исти, Nation und Nationalismus in sozialgeschichtlicher

152

Perspektive, у књизи W. Schieder - V. Sellin (Hrsg.), Sozi-algeschichte in Deutschland, I. Gottingen 1980, 162-183; H. G. Haupt-C. Tačke, Die Kultur des Nationalen. Sozial- und kulturgeschichtliche Ansatze bei der Erforschung des eu-ropaischen Nationalismus im 19. und 20. Jahrhundert, у: W. Hardtvvig - H. - U. Wehler (hrsg.), Kulturgeschichte Heute, 257-285; R. Stauber, Nationalismus vor dem Nationali­smus? „Nation" und „Nationalismus" in der friihen Neuzeit, у: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 47, 1996, 139-165; A. Suter, Nationalstaat und „Tradition der Erfin-dung", у: Geschichte und Gesellschaft 25, 1999, 480-503.

И надаље су веома корисни: Е. Rosenstock-Huessv, Die europaischen Revolutionen und der Charakter der Nati­onen (1932), Stuttgart 1960. - Класично дело o идејној историји национализма je још увек: Н. Kohn, Die Idee des Nationalismus, Frankfurt 1962

2 (енгл. изд. 1944). -

Нова сазнања могу ce наћи у: Е. Lemberg, Nationali­smus I—II, Reinbek 1964; упор. исти, Geschichte des Nati­onalismus in Europa, Stuttgart 1950 и у: T. Schieder, Natio­nalismus und Nationalstaat, Gottingen 1992

2.

Веома стимулативно je деловало K. W. Deutsch, Nationalism and Social Communication. N. Y. 1953/ Cam-bridge/Mass, 1966

2. - Подстицајно je било G. I. Mosse,

Die Nationalisierung der Massen, Berlin 1976. - И поред свих догматских црта остаје утицајна компаративна студија М. Hroch, Die Vodkampfer der nationalen Bewe-gung bei den kleinen Volkern Europas Prag 1968 (upor. isti, Social Preconditions of National Revival in Europe. Cam­bridge 1985). - O настанку појма и раној историји: A. Kemilainen, Nationalism, Jyvaskyla 1964. - Подстицајно за принципијелну Критику национализма: Ј. Haber-

153

mas, Die postnationale Konstelation. Frankfurt 1998; isti, In-klusion vs. Unabhangigkeit. Zum Verhaltnis von Nation, Rechtstsaat und Demokratie, у: M. Hettling - R Nolte (Hrsg) Nation und Gesellschaft in Deutschland, Munchen 1996, 115-127; исти, Der europaische Nationalstaat, у: исти, Die Einbeziehung des Anderen, Frankfurt 1996, 128-153; исти, Staatsbtigerschaft und nationale Identitat у: исти, Faktizitat und Geltung, Frankfurt 1992, 632-660.

O разноврсним аспектима национализма објавље-но je неколико зборника радова, у којима ce пре могу наћи обавештења о готово свим проблемима него у многобројним монографијама и чланцима објавље-ним на мање доступним местима. - Препоручују ce: Ј. Hutchinson - A. D. Smith, Nationalism, Oxford 1994; A. D. Smith, Nationalist Movements, London 1976; H. Berding (Hg.), Mvthos und Nation, Frankfurt 1996; isti, Nationales Bewu6stsein und kollektive Identitat, Frankfurt 1994; R Bir-nbaum, Soziologie des Nationalismus, Pariš 1997; G. Kru-meich-H- Lehmann (Hg), „Gott mit uns". Nation, Religion und Gewalt im 19. und fruhen 20. Jahrhundert, Gottingen 2000; H.-G. Haupt, Regional and National Identities in 19th and 20th Century Europe, Leiden 1996; J. G. Beramendi, Na­tionalism in Europe, 2 књиге, Santiago de Compostela 1994; H. Timmermann, Die Entstehung der Nationalbevregungen 1750-1850, Берлин 1993; исти, Nationalismus und Natio-nalbewegung in Europa 1914-45, Berlin 1999; U. Hermann, Volk-Nation-Vaterland. Hamburg 1996; P. Alter u.a. Die Konstruktion der Nation. Munchen 1999; исти, Nationalis­mus, Munchen 1995; E. Francois u.a., Nation und Emotion, Gottingen 1995; S. Perivval (Hrgs.), Theories of Nationalism, Budapest 1995; G. Eley-R. Suny, Becoming National, N. Y.

154

1995; E. Schmidt-Hartmann, Formen des nationalen Be-wusstseins im Lichte zeitgenossischer Nationalismustheori-en, Munchen 1994; H. A. Winkler - H. Kalble, Nationali-smus-Nationalitaten-Supramationalitat, Stuttgart 1993; исти, Nationalismus, Konigstein 1985

2; M. Jeismann-H.

Ritter, Grenzfalle. Uber alten und neuen Nationalismus, Leip-zig 1993; M. Porter-M. Teich, The National Question in Eu­rope, Cambridge 1993; B. Giesen, Nationale und kulturelle Identitat, Frankfurt 1991; P. Boerner, Concepts of National Identitv, Baden-Baden 1980; H. Schulze (Hg), Nation-Buli-ding in Central Europe, Oxford 1987; исти, The Course of German Nationalism 1763-1867, Cambridge 1990; T. Schie-der-O. Dann (Hg), Vergleichende Studien zur nationalen Ve-reinsbewegung in Europa, Munchen 1978; исти, Sozialstruk-tur und Organisation europaischer Nationalbewegungen, Munchen 1971; U. Puschner u.a. Handbuch zur „volkischen Bevvegung" 1871-1918, Munchen 1996; O. Dann (Hg), Na­tionalismus und sozialer Wandel, Hamburg 1978.

O немачком национализму су најподстицајнија следећа дела: М. R. Lepsius, Nation un Nationalismus in Deutschland, у: H. A. Winkler (Hg), Nationalismus in der Welt von heute, Gottingen 1982, 12-27; исти, Extremer Na­tionalismus (1966), у: исти, Demokratie in Deutschland, Gottingen 1993, 511-57; исти, Der europaische Nationalsta­at, Opladen 1990; J. J. Sheehan, Nation und Staat. De­utschland als „imaginierte Gemeinschaft у: Hettling-Nolte, Nation und Gesellschaft in Deutschland, Munchen 1996, 33-45; исти, The Problem of the Nation in German Hi-story, у: O. Biisch i isti, Die Rolle der Nation in der deut-schen Geschichte, Berlin 1985, 3-20; D. Langewiesche-G. Schmidt (Hg), Foderative Nation, Munchen 2000; W. Hardt-

155

wig, Nationalismus und Biirgerkultur in Deutschland 1500--1914, Gottingen 1994; исти, Geschichtskultur und Wissen-schaft, Munchen 1992; B. Giesen, Die Intellektuellen und die Nation, Frankfurt 1993; исти, Kollektive Identitat. Die Intel­lektuellen und die Nation, II, Frankfurt 1999; O. Dann, Nationalismus in Deutschland, Munchen 1996. - Свеобу-хватно o историји појма код R. Koselleck, Volk Nation, Nationalismus, Masse, у: Geschichtliche Grandbegriffe, VII, Stutgart 1992, 141-431 (у овом делу бриљантно о на-ционалистичким погрешним конструкцијама медија-валиста посебно аутор Karl Friedrich Werner).

Најбољи општи преглед доба 'Formerca': Ј. Ech-ternkamp, Der Aufstieg des deutschen Nationalismus 1770--1840, Frankfurt 1998. Важни су: M. Jeismann, Das Vater-land der Feinde. Studien zum nationalen Feindbegriff und Selbstverstandnis in Deutschland und Frankreich 1792--1918, Stuttgart 1992; A. Kemilainen, Auffassungen uber die Sendung des deutschen Volkes um 1800, Helsinki 1965; H. Gramlev, Propheten des deutschen Nationalismus: Histo-riker, Theologen, Nationalokonomen in Deutschland 1830--1880, Frankfurt 2001; H. Schulze, Der Weg zum Nationali-staat bis 1871, Munchen 1995; D. Diiding, Organisierter ge-sellschaflitcher Nationalismus in Deutschland 1808-1847; D. Gosewinkel, Staat-Nation-Volk. Staatsangehorigkeit und Einbiirgerangspolitik vom Deutschen Bund bis zur Bunde-srepublik, Gottingen 2001. - Исцрпно o тој проблемати-ци и код H.-U. Wehler, Deutsche Gesellschaftsgeschichte I: 1700-1815, Munchen 1996, 508-530; II: 1815-1849, 394-412; III: 1849-1914, 228-251; вид. и чланке истог аутора у: Krisenherde des Kaiserreichs 1871-1918, Gottin­gen 1979, 23-29, 184-248; исти, Historische Sozialwissen-

156

schaft und Geschichtsschreibung, Gottingen 1980; исти, Die Gegemvart als Geschichte, Munchen 1995; исти, Umbruch und Kontinuitat. Essavs zum 20. Jahrhundert, Munchen 2000; C. Tačke, Denkmal im sozialen Raum. Nationale Svmbole in Deutschland und Frankreich im 19. Jahrhundert. Gottingen 1995; S.-L. Hoffmann, Die Politik der Geselligkeit. Die Fre-imaurer in Deutschland 1840-1914, Gottingen 2000; H. W. Smith, German Nationalism and Religious Conflict. Culture, Politics, Ideology 1870-1914, Princeton 1995; A. Confino, The Nation as Local Metapher. Chapel НШ 1997. - O наци-онализму после 1918: H. Mommsen, Nationalismus in der Weimarer Republik, у: O. Dann (Hg), Die deutsche Nation, Vierow 1994, 83-95; S. Breuer, Der neue Nationalismus in Weimar, у: H. Berding (Hg), Mvthos und Nation, Frankfurt 1996,257-274. - O општим питањима i W. J. Mommsen, Nation und Geschichte, Munchen 1990. Још увек не по-стоји монографија о национализму у „Трећем Рајху".

157

САДРЖАЈ

Предговор - Проблеми с национализмом 7

I. Национализам: Јединствена појава запада 17 II. Настанак и први развој национализма 19 III. Идејни арсенал национализма - потенцирање

у „политичку религију" 32 IV. Нова утопија као циљ: „Проналажење нације"

и историјске традиције етнија 43 V. Социјални слојеви као носиоци

национализма 50 VI. Како и зашто je успело ширење

национализма? 56 VII. Типологије национализма 65 VIII. Историја развоја национализма 71

1. Амерички национализам 71

2. Немачки национализам 81

3. Трансферни национализам у незападном свету ... 117

IX. Успеси национализма - незаслужена слава националне државе 129

X. Крај национализма? 135

Коментарисана библиографија 151

159

Ханс Улрих-Велер НАЦИОНАЛИЗАМ Историја - форме - последице

прво издање

Главни уредник Јован Зивлак

Рецензенти Никола Страјнић Јован Зивлак

Ликовна опрема Д.К.

Коректура Јованка Николић

Издавачко предузеће СВЕТОВИ Нови Сад

Арсе Теодоровића 11

Припрема

Александар Карајовић Штампа „МБМ плас" Нови Сад

2002.