ANALIZA UTICAJA FAKTORA RADNE SNAGE NA OBIM PROIZVODNJE I NATROŠKOVE PROIZVODNJE

Nakon analize ostvarenih rezultata poslovanja preeluzeća u sferi prometa i njegove profitabilnosti, u sferi proizvodnje i njene ekonomičnosti, prirodno sledi analiza uticaja osnovnih faktora proizvodnje, poslovanja na te rezultate, u postavljenoj (teži se optimalnoj) kombinaciji angažovanja.

Medu ta tri osnovna faktora je i ocenjivanje racionalnosti njenog ulicaja na ostvareni obim proizvodnje i troškove proizvodnje. Uticaj na troškove proizvodnje ovog osnovnog faktora proizvodnje je temelj nije razmotren u sklopu analize troškova i ekonomisanja sa sva tri faktora proizvodnje, poslovanja. U ovom deki analize je predmet ispitivanja i ocenjivanja skoncentrisan na produktivnost radne snage, kao najvažniji i ekonomski opravdani zadatak koji se izvršava angažovanjem radne snage, uz data druga dva materijalna činioca proizvodnje.

Samim prilazom u sistemu za analizu celokupnog poslovanja se u prvi plan ističe produktivnost radne snage, ali i jasno definiše mesto analize radne snage i produktivnosti koju ona svojom aktivnošću ostvaruje.

Dakle, kada je reč o nicslu analize radne snage i produktivnosti, i usvojenom sistemu za analizu celokupnog poslovanja, odgovor se nedvosmisleno nameće. Meslo analize radne snage i produktivnosti je, u dalom sistemu analize, odmah nakon analize ostvarenog obima prometa, profitabilnosti i ostvarenog obima proizvodnje i ekonomičnosti. Time se analiza radne snage sa svojim produktivnosti stavlja direktno u funkciju ostvarivanja obima proizvodnje i troškova (ekonomičnosti) te proizvodnje.

Praktična primena analize radne snage, produktivnosti, i njenog uticaja a ostvareni obim proizvodnje i troškove te proizvodnje, podrazumeva jasno opredel jenje metodologije analize i njenog predmeta, u sklopu postavljenog sistema za analizu celokupnog poslovanja preduzeća.

1. Opredeljenje za određenu metodološku koncepciju predmeta analize radne snage i produktivnosti

Analizirati tj. ispitati i ocenili uticaja angažovane radne snage na ostvarivanje obimaproizvodnje, kao i na troškove proizvodnje, znači jasno se opredelili za određene teorijsko-metodološke postavke po kojima se razvija i zaokružuje predmet i l i sadržaj analize radnesnage i ostvarene produktivnosti. To znači, deflnisati od čega startovali u analizi radne snageodnosno čemu podrediti kompletnu dalju analizu radne snage, kojim redosledom je logično iracionalno razvijati i čime je konačno zaokružiti. )

Dosledno usvojenoj koncepciji (sistemu) za analizu celokupnog poslovanja, mestu i uticaju radne snage na ostvareni obim proizvodnje i troškove proizvodnje, jasno se nameće razvijanje predmeta (ili sadržaja) analize radne snage i produktivnosti, po sledećim metodološkim postavkama:

Prvo: Polazi se od analize nivoa i dinamike ostvarene produktivnosti kao ekonomskog efekta koji se postiže angažovanjem radne snage i najvažnijim zadatkom i merilom racionalnosti tog angažovanja.

1

Drugo: Potom, sledi analiza relevantnih faktora koji neposredno deluju na ostvarivanje nivoa i dinamike produktivnosti.

Različita je sistematizacija tih faktora. Ali, se njihov redosled i značaj, u teoriji i praksi razmatranja produktivnosti, može sistematski i respektivno ispitivati i ocenjivati:

A. Obezbeđenje preduzeća odgovarajućom radnom snagom i to sa gledišta:a) brojnog stanja zaposlenih,b) dinamike zaposlenih,c) fluktuacije zaposlenih,d) sastava ili strukture zaposlenih.

B. Kao drugi faktor na produktivnost radne snage jeste obezbeđenje radnika odgovarajućomtehnikom, ili bolje: analiza tehničke opremljenosti rada na nivo produktivnosti rada.

C. Treći faktor koji zatim zaslužuje posebnu pažnju jeste analiza organizacije radnogvremena ili tzv. analiza iskorišćenja radnog vremena radnika.

D. Četvrti faktor koji treba ispitati jeste analiza izvršenja normi; rada (ili zalaganja na raduradnika). -

E. Peto, analizu faktora zaokružujemo analizom faktora materijalnog stimuliranja radnika.Ovde se, u stvari analiza ne srne zaustaviti samo na zaradama radnika kao faktoruproduktivnosti, nego se one moraju staviti i analizirati u širem sklopu tzv. motivacionihfaktora za rad i povećanje produktivnosti. Dakle, tu je šira lepeza faktora.

Treće Nakon izvršene analize svih pomenutih faktora koji deluju na nivo i dinamiku ostvarene produktivnosti rada, prelazi se na sumiranje rezervi (unutrašnjih mogućnosti) za povećavanje produktivnosti. To znači, da se te rezerve uočavaju kod svakog od analiziranih faktora i njihovog ispoljavanja na nivo i dinamiku produktivnosti rada. One se samo, u ovom delu produktivnosti, sistematizuju i rangiraju po značaju.

Četvrto: Nakon sumiranja svih rezervi i njihovog rangiranja po potencijalno mogućem uticaju na buduće povećavanje produktivnosti, utvrđuje se uticaj ostvarene i potencijalne (moguće, planirane) produktivnosti radne snage na nivo i dinamiku proizvodnje i troškova proizvodnje.

Peto: 1 najzad, iz ovako sistematske i kompleksne analize radne snage i produktivnosti, selekcioniraju se informacije o produktivnosti za odgovarajuće nivoe menadžmenta preduzeća, u svrhu upravljanja produktivnosti.Dakle, sa naznačenih pet područja analize produktivnosti odredili smo u celini njen predmet ili sadržaj, držeći se, u osnovi, koncepcijskog opredeljenja za sistem odnosno koncepciju analize celokupnog poslovanja preduzeća. Ali, istovremeno, uvažavajući naučnu zasnovanost i racionalnost postavljanja izložene koncepcije analize produktivnosti.

2. Merenje i analiza produktivnosti rada

Već u samom startu analize produktivnosti analitičar mora imati u vidu daje ekonomska teorija nejedinstvena u pogledu merenja produktivnosti. Suština jeste u tome što se produktivnost kao kvalitet ekonomije preduzeća (ili šire) nastoji vezati kao izraz sva tri

2

osnovna faktora proizvodnje, po jednim gledištima (teorijskim opredeljenjima), a po drugima se produktivnost primarno vezuje za efekat koga ostvaruje radna snaga (živi rad, ili uobičajeni termin rad). Ne ulazeći u argumente za i protiv jednog i l i drugo opredeljenja iskazivanja produktivnosti, za potrebe praktične analize prihvatljivije je (i u teoriji i praksi analize) raširenije) poimanje i merenje produktivnosti faktora radne snage odnosno rada.

Izboru pravog merila produktivnosti se mora poklonili posebna pažnja, iz prostog razloga, što odabrano merilo, pokazatelji od koga se polazi u dalju dublju, temeljniju analizu produktivnosti, postaje "instrument dijagnoze i terapije"' 2 odnosno ispitivanja i ocenjivanja produktivnosti u preduzeću. Otuda se postavlja i posebna briga, odnosno naučni prilaz izboru osnovnih modela pokazatelja produktivnosti i spoznaji njihovih karakteristika. Pokazatelji i metode merenja produktivnosti su opredeljeni usvojenim koncepcijama i pojmovnim određenjima zastupljenim u ekonomici preduzeća. Od t i h opredeljenja se i polazi u izboru merila za analizu produktivnosti.

Teorija ekonomike preduzeća nas uči da se produktivnost radne snage i l i rada (uobičajeniji termin) izražava:1) količinom učinaka (proizvoda, usluga) i l i upotrebnih vrednosti i2) utrošcima konkretnog rada izraženog u jedinicama vremena potrebnog /.a ostvarivanje tihučinaka.

Primat je na naturalnom iskazivanju produktivnosti, a l i ne izostaje i njeno vrednosno iskazivanje, s tim što dati elementi dobijaju i svoj vrednosni izraz putem umnožaka količina i odgovarajućih cena učinaka odnosno rada.

Dovođenjem u odnose datih veličina dobijaju se pokazatelji i l i , merila nivoa produktivnosti rada, čiji količnici izražavaju produktivnost u različitim jedinicama mere.

Prvi uobičajeni i u teoriji ekonomike preduzeća prihvaćeni pokazatelj produktivnosti rada (P) izraz je odnosa obima proizvodnje (Q) i količine utrošenog vremena za tu proizvodnju (T):

„ . .,. A . ,n . Obim proizvodnje učinaka (Q)Produktivnost rada (1\,) =----------A-------—---------------——

Kolicinu utrošenog vremena (T)

Po ovom pokazatelju nivo produktivnosti rada se iskazuje u količini i l i vrednosti proizvodnje, koja je ostvarena u jedinici vremena rada i l i vrednosno izraženoj jedinici utrošenog rada za izradu jedinice proizvoda, usluge (učinka).

Drugi, takode, u ekonomici usvojeni izraz nivoa produktivnosti rada jeste recipročni izraz odnosa prethodnog pokazatelja:

„ . . . , , n . Utrošeno vreme(kol. i l i vred.)Produktivnost (P()=

Ostvareni obim proizvodnje (ko l . i l i vrednosno iskazan)

Po ovom pokazatelju produktivnost rada se izražava u utrošenom vremenu (količinski iskazanom) i l i vrednosno (vreme rada x cena rada) po jedinici učinka (proizvoda, usluge), količinski il i vrednosno iskazanih.

Zašto prihvatiti oba pokazatelja iskazivanja produktivnosti rada odnosno radne snage? Jednostavno iz razloga što oni iskazuju na različite načine racionalnost angažovanja, odnosno trošenja rada. Prvi je izraz efikasnosti (konkretnog učinka) radne snage (rada), a drugi je izraz

n Dr. D. Radunović: Produktivnost mila u teoriji i praksi, Znvod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1987, str. 232.

3

produktivnosti presudno je da kategorija proizvodnje (različitog asortimana i kvaliteta) bude izražena jedinstvenom (metodološki prihvatljivom) jedinicom mere. To, nimalo nije jednostavan zadatak. U tu svrhu, u teoriji i praksi merenja i iskazivanje proizvodnje za potrebe merenja produktivnosti se više metoda merenja, iskazivanja veličine proizvodnje. Osnovni metodi iskazivanja proizvodnje, pri merenju produktivnosti, koji se najčešće u praksi analize produktivnosti koriste jesu:a) naturalni metod,b) naturalno-uslovni metod,c) radni metod id) vrednosni ili novčani metod.

Izbor određenog metoda zavisi od metodoloških mogućnosti njegove primene u datom slučaju i cilja analize koji se postiže takvim iskazivanjem proizvodnje u izrazu produktivnosti.Principijelno uzev, uvek treba nastojati koristiti metode naturalnog iskazivanja proizvodnje, kada je to god moguće. Međutim, korišćenje bilo koga od navedenih metoda merenja i iskazivanja proizvodnje, pred analitičara postavlja zahtev prethodnog poznavanja karakteristika svakog od njih.

Naturalni metod je usmeren na "prirodno" merenje i iskazivanje proizvodnje u fizičkim (naturalnim) jedinicama mere (metar, kilogram, tona, litar i dr.). Moguće gaje primeniti kod jednorodne proizvodnje, ustaljenog asortimana i kvaliteta, ustaljenog udela nedovršene proizvodnje u ukupnoj proizvodnji i ustaljene integrisanosti proizvodnje. Potpuna primena ovog metoda je realna kod proizvodnje jednog proizvoda, stoje redi slučaj. Ipak, udovoljavanjem ovim minimalnim zahtevima moguće je primeniti naturalni metod merenja i iskazivanja proizvodnje i putem tako izražene veličine objektivno izrazili produktivnost.

Nesporna je činjenica, da različiti asortimani proizvoda ne mogu da se izraze istom naturalnom jedinicom mere. Promene u kvalitetu mogu da znače veće trošenje rada a ne i povećavanje broja jedinica učinaka. U kooperantskim oblicima proizvodnje integrisanost proizvodnje je neophodna, jer je teško ili nemoguće istim naturalnim jedinicama mere različiti "fiktivno" povećavanje proizvodnje finaliste od stvarnog, uzrokovano proizvodnjom iz prethodnih kooperantskih faza. Nedovršena proizvodnja iz prethodnih perioda preneta u tekući svojim promenama bitno otežava naturalno iskazivanje proizvodnje, posebno ako je veličina nedovršene proizvodnje promenljiva.

Očigledno, primena naturalnog metoda je veoma ograničena. Ipak se, u praksi analize produktivnosti za merenje proizvodnje po ovom metodu, koristi njegova varijanta tzv. metoda reprezentativnog proizvoda. Uslov je da je odabrani proizvod i l i proizvodi stalno zastupljen u proizvodnom programu i značajan po obimu učešća.

Na taj način se nastoji zadržati celishodna primena ovog metoda merenja i iskazivanja proizvodnje u izrazu produktivnosti i, posebno, obezbediti meduupoređivanje sa srodnim preduzećima.Naturalno-uslovni metod merenja i iskazivanja proizvodnje se primenjuje kod jednorodne proizvodnje, odnosno kod proizvodnje sa više veoma srodnih proizvoda, usluga, ali dovoljno raznovrsnog asortimana da se on ne može izraziti u fizičkom obimu prirodnim naturalnim metodom. Tada se obim proizvodnje nastoji svesti na jedan proizvod iskazan u uslovnim jedinicama proizvodnje. Svođenje na "uslovne proizvode" vrši se na razne načine, zavisno od specifičnosti svakog proizvoda, usluge.

Kod primene naturalno-uslovnog metoda najčešće se za uslovni proizvod - na koga se svodi odnosilo preračunavaju svi ostali proizvodi - uzima proizvod sa izraženim karakterističnim obeležjem i značajnom zastupljenošću u proizvodnji. Proizvod koji može da reprezentuje proizvodnju. Preračunavanje se vrši pomoću koeficijenata (ekvivalentnih

4

brojeva) koji odražavaju odnose svakog od proizvoda zastupljenog u programu proizvodnje prema uslovnom proizvodu na bazi odabranog karakterističnog obeležja. tako kod proizvodnje alkoholnih pića za karakteristično obeležje uzima se sadržaj alkohola, kod uglja kalorična vrednost, kod proizvodnje limova debljina lima i tome si.

Način preračunavanja odnosno svođenja proizvodnje na uslovni izraz može se prezentovati sledećim zaglavljem tabele:

Asortiman proizvoda

Karakter, obel. za prerač.

Koeficijent ekvivalencije

Natur. izr. proizvod, po jed. asortimana

Uslovni izraz, as. proiz. "X" (3x4)

1 2 3 4 5

Postupak preračunavanja je jednostavan. Na bazi podataka iz kol. 2. vrši seizračunavanje koeficijenata ekvivalencije (kol.3.)......ostalih karakterističnih obeležja sakarakterističnim obeležjem proizvoda izabranog za uslovni proizvod "X", iz kol. 1., čija je izračunata ekvivalentna vrednost koeficijenta 1 svaka vrednost podeljena sama sa sobom jeste jedan). Tako dobijenim koeficijentima se može izražene veličine proizvoda u kol. 4 i dobija "uslovni izraz asortimana proizvodnje za odabrani proizvod "X", iskazan u jedinstvenoj uslovnoj jedinici mere za ukupan obim i asortiman proizvodnje (kol.5.).

Svrsishodnost ovog metoda merenja i iskazivanja proizvodnje jeste da on, ipak, omogućava iskazivanje proizvodnje u naturalnom obimu, iako aproksimira uslovne jedinice mere proizvodnje njihovom prirodom (fizičkom, naturalnom) izrazu.

Radni mctod merenja i iskazivanja proizvodnje za potrebe merenja produktivnosti je dosta zastupljen u praksi analize. Činjenica je da se prethodna dva metoda (naturalni i naturalno-uslovni veoma ograničeno mogu primenjivati i da se, uglavnom, tim metodima meri i iskazuje dovršena (finalna) proizvodnja, ovim metodom se proširuje mogućnost realnijeg iskazivanja ukupne proizvodnje.

Naime, suština ovog metoda menja i iskazivanja proizvodnje je što se za jedinstveno merilo uzimaju normirani ili standardizovani časovi prosečno potrebnog rada za izradu jedinice proizvoda, usluge.

Po ovom metodu norma-časovima rada može da se izrazi ne samo finalna proizvodnja, nego i poluproizvodi i nezavršena proizvodnja, zbog čega je ovaj metod veoma prikladan za izražavanje ukupne proizvodnje.

Činjenica da se za svaki proizvod, uslugu u zastupljenom asortimanu znaju norma-časovi njihove izrade, činjenja, to ovaj metod eliminiše moguće uticaje na izraz ostvarene proizvodnje zbog promena asortimana, pa i kvaliteta proizvoda - ako je rezultat dodatnog rada.Budući da se normirani časovi rada sastoje iz rada raziličitih kvalifikacija radnika (znanja i umcnja), to svaka promena u kvalifikacijama radnika može da čini smetnju realnoj primeni ovog metoda. Za eliminisanje tog uticaja koristi se "uslovni norma - čas rada" koji bi približno odgovarao prosečno potrebnom vremenu rada (istog znanja i umenja) za izradu jedinice proizvoda, usluge.

Dok se kod naturalnog i naturalno-uslovnog metoda iskazivanja produktivnosti rad iskazuje utrošcima vremena za izradu učinaka, odnosno datog obima proizvodnje, kod radnog metoda se za iskazivanje rada koriste efektivni časovi rada za ostvareni obim proizvodnje. Dakle, po ovom metodu produktivnost bi se izrazila:

Produktivnost — Obim proizvodnje izražen u NCUtrošeni rad izražen u EC

5

Rezultat ovog pokazatelja pokazuje, u stvari, proscčno izvršenje normi rada zadati obim proizvodnje. Otuda je za njegovu primenu uslov postojanje tehničkih (standardizovanih) iioriualiva nula i njihova stalnost primene. Promena normi pod uticajem bilo kog faktora (povećanja kvalifikacije radnika, tehnička opremljenost i si.) utiču i na realnost, a posebno uporedivost datog merila produktivnosti, korišćenjeni izraza proizvodnje u norma časovima. Posebno je to važno kada je u pitanju nieduuporedivanje sa srodnim preduzećima, jer su norme individualne (svako preduzeće ih utvrđuje za sebe). Tada se uporedivost može obezbediti primenom jednih normi (određenog preduzeća) za sve u grupaciji srodnih preduzeća, uz uslov da se raspolaže količinama po asortimanima proizvoda, usluga.

Kako se normirali može samo rad radnika u neposrednom proizvodjenju učinaka, to se, faktički, primena ovog metoda oslanja samo na izraz u norma časovima direktnih radnika, dok se rad indirektnih radnika i radnika u administraciji u funkciji izračunavanja proizvodnje primenom norma časova rada, ne uzima u obzir. U tome je, u izvesnom smislu, manjkavost iskazivanja produktivnosti u odnosu na ukupan broj zaposlenih.

Konačno, ovaj melod merenja i iskazivanja proizvodnje se označava varijantom naturalnog izražavanja produktivnosti, veoma je pogodan za svođenje proizvodnje na uslovni izraz korišćenjem norma časova kao osobenog obeležja, pri izradi jedinice učinka, za izračunavanje koeficijenata ekvivalencije za prevođenje proizvodnje na "uslovne NC" odabranog proizvoda.

Tabelarno prikazano to izgleda;Asort. NC/jed. Koeficijent Količ. Uslovni izraz Ukupnaproiz. proizvoda ekvival. pio i zv. proizv. u "X" proizv. u

(NČx=t) as.u j.n.j.m. NC N.Č.J3 x4 (2x4)

1 2 4 5 6

Izraz proizvodnje je dat u sumi norma časova (kol. 6) bez preračunavanja na uslovni proizvod, i, sa preračunavanjem na uslovni izraz norma časova za odabrani proizvod "X" iz asortimana (kol.5.).

Vrednosni ili novčani tnctocl iskazivanja proizvodnje je najviše u primeni. Sama činjenica, da se heterogeni proizvodi, usluge mogu putem novčanog merila svesti na jedinstveni izraz-vrednost. Konkretnije, proizvod količina proizvoda i l i usluga i cene. bez. obzira na asortiman i kvalitet, daje izraženu vrednosl proizvodnje meren istim merilom. U težnji da se isključi uticaj promena cena na promene vrednosti proizvodnje, a time i nerealno iskazivanje produktivnosti, kod primene ovog metoda koriste se stalne cene, najčešće su to cene koštanja iz planskih kalkulacija i l i prodajne cene bazične ili planske. Primena vrednosnog metoda, istina, koristi novčano merilo puteni stalne cene kao univerzalno merilo za sve učinke (proizvode, usluge). Ovaj metod, dakle, ne isključuje uticaja promena asortimana i kvaliteta na obim proizvodnje i produktivnost. On, samo. isključuje promene u fluktuaciji cena koristeći stalne cene. Tako, porast proizvodnje će izazvali skuplji materijali, sirovine, kao i dodatni rad u 'c i l ju poboljšavanja kvaliteta proizvoda, usluga, a da neće doći do njihovog naturalnog (količinskog) povećanja. Taj porast vrednosti proizvodnje kao elemenat (kategorija) iskazivanja produktivnosti logično dovodi do njenog "fiktivnog" povećavanja i nerealnog merenja.

6

Merilo produktivnosti po ovom metodu je:

n , . . Ukupna proiz. x Stalne cene po jed. učinkaProduktivnost =------- — -----------------------— - — — —

Utrošeni rad ;

2.2. Merenje i iskazivanje veličine uloženog rada u izrazu produktivnosti

Nisu samo metodološki problemi iskazivanja produktivnosti rada vezani za načine iskazivanja proizvodnje nego i za merenje i iskazivanje rada. Suština problema je u traženju pravog odgovora na pitanje: kako izraziti uloženi (odnosno utrošeni) rad kao kategoriju koja se ugrađuje u pokazatelj (merilo) produktivnosti rada? I, tu su rešenja različita. Za potrebe merenja produktivnosti rada u teoriji i praksi analize, za izražavanje kategorije rada, prihvataju se i koriste metode koje preferiraju merila rada u:a) vremenu trajanja rada kao univerzalnom merilu odnosno radnom vremenu radnika,b) angažovanoj radnoj snazi ili, bolje rečeno, broju radnika,c) vrcdnosnom izrazu - zaradama, platama, ličnim dohocima.

Vreme trajanja ili radno vreme radnika je merilo za izražavanje angažovane radne snage kao faktora u merenju produktivnosti rada opšte primenljive u svim preduzećima bez obzira na raznovrsnost delatnosti, tehnološke, organizacione i druge karakteristike. Ta osobenost daje ovom merilu kategorije rada univerzalan karakter, a vreme kao jedinica mere "naturalno" iskazivanje rada i produktivnosti.

Za merenje produktivnosti količinsko iskazivanje kategorije rada (angažovane radne snage) u radnom vremenu operiše se: efektivnim časovima rada ili radnik-časovi, radnik -danima, radnik - mesecom, radnik-godinom.

Efektivni čas rada jeste vremenska jedinica mere koja obuhvata vreme rada sa uobičajenim, neophodnim prekidima koje zahteva organizacija rada i tehnološki proces. Radnik - dan se po svom trajanju poklapa sa trajanjem rada u jednoj smeni. Izračunava se deobom zbira efektivnih Časova rada sa brojem časova u jednoj smeni. Broj radnika kao merilo iskazivanja kategorije rada u merenju produktivnosti rada se prema klasičnoj ekonomskoj teoriji klasifikuje na proizvodne i neproizvodne. Prednost u merilu produktivnosti se daje proizvodnim radnicima. Ali, i neproizvodni radnici utiču, iako, posredno na produktivnost. Savremenija shvatanja u sve više naglašavaju pomeranje broja zaposlenih ka "neproizvodnim radnicima", jer to diktira i omogućuje savremeni tehnički razvoj, a intelektualnom radu daje veći značaj u povećanju produktivnosti rada.

Kategorija neproizvodnih radnika je dosta heterogena i obuhvata radnike čiji je rad indirektan u samom procesu proizvodnje, ali, i radnike koji obavljaju poslove koji se najčešće dellnišu "administrativnim" (tzv. pogonska i upravno-prodajna režija). Ni ovi radnici ne mogu da budu isključeni iz merenja i analize produktivnosti rada.

Da bi se otklonile razlike u razvrstavanju radnika pri merenju produktivnosti se danas najčešće koriste pojmovi35:

- direktnih radnika (ili proizvodnih radnika),- indirektnih radnika,- radnika u administraciji (režijski radnici).

Dakle, u pokazatelj produktivnosti rada ugrađuje se kategorija rada, iskazana po ovoj metodi: - prosečnim brojem zaposlenih gde se efekat produktivnosti izražava po zaposlenom radniku, bez obzira na njegovu prethodnu kategorizaciju;

33 Videti detaljnije, dr D. Radunović: Ibid, str. 255.

7

- prosečan broj direktnih i indirektnih rad ni kn u proizvodnji;- prosečan broj direktnih (proizvodnih) radnika.

Vrednosno merilo iskazivanja kategorije rada u nierenju produktivnosti je takođe prisutno i često se koristi. Za to merilo se najčešće uzimaju "ukalkulisane zarade" (ukalkulisane plate, ukalkulisani lični dohoci), ekonomski one (ukalkulisane zarade) su meia vi odnosnog izraza utrošenog rada radnika, neophodnog za stvaranje određenih učinaka i l i obavljanje određenih operacija radi učinaka. Stoga im se pripisuje, pored mere tekućeg rada, još i integrativna i alokativna funkcija u procesu rada odnosno proizvodnje. 11 praksi analize se koristi veličina "ukalkulisane zarade" u neto i bruto iznosu. Treba je koristiti u bruto iznosu jer su doprinosi na ukalkulisanu neto zaradu neodvojivi sastavni elemenal cene koštanja učinka. Razmatranje kategorija proizvodnje i radne snage odnosno uloženog rada i metoda njihovog mogućeg obračunavanja (merenja i iskazivanja) u izrazu-mcrilu produktivnosti rada, za racionalnu analizu je od teorijske i metodološke važnosti. Od stava koga analitičar zauzima prema izboru ovih kategorija pri nierenju i iskazivanju produktivnosti zavisi će dalje razvijanje samog predmeta i l i sadržaja produktivnosti, mogućnosti njenog ispitivanja i zaključivanja o ostvarenom nivou i dinamici promena produktivnosti rada. Ako sada pokušamo, na bazi izloženih metoda, kako za utvrđivanje veličine ostvarene proizvodnje (kategorija u brojiocu), tako i za utvrđivanje veličine uloženog rada (kategorija u imeniocu), definisati osnovne polci/atcljc za merenjc produktivnosti rada koji se mogu racionalno koristiti u analizi, opredeljenje bi moglo da se skoncentrišc na sledeće pokazatelje:

Ukupna proizvodnja

2) Broj časova (vreme rada)

Ukupna proizvodnja Broj zaposlenih radnika)

Ukupna proizvodnja

Ukalkulisane zarade

U svom konačnom izrazu produktivnosti datih polaznih, osnovnih pokazatelja (indikatora),produktivnost se u "materijalnom značenju" ispoljava kao:ad 1) prosečna proizvodnja po jedinici vremena rada,ad 2) prosečna proizvodnja po zaposlenom,ad 3) prosečna vrednost ukupne proizvodnje (u određenom iznosu j . j . ) po ukalkulisanojvrednosti zarade radnika (iskazane u određenom iznosu n j . ) .Naravno, samo drugi pokazatelj produktivnosti rada je smisleno koristili kao recipročnuvrednost odnosa, pri izrazu iskazivanja produktivnosti:

Broj časova (vreme rada) Ukupna proizvodnja

Reč je, zapravo, o iskazivanju produktivnosti rada u njenom "radnom merilu" i l i radnomizrazu.Korišćenje u analizi datih pokazatelja produktivnosti rad. polazi, najprc. ispitivanjemkvantitativnih odstupanja ostvarene produktivnosti preduzeća od proseene- ostvarene ugrupaciji srodnih preduzeća, i od planirane (predviđene, projeklovanc) produktivnostipreduzeća. Potom, ispitivanjem dinamike pomeranja ostvarene produktivnosti preduzeća u

8

odnosu na dinamiku prošeka, najboljih i najslabije ostvarenih rezultata produktivnosti -relativno iskazane u grupaciji srodnih grupacija, odnosno ostvarene u preduzeću u prethodnom periodu, periodima.U valjanoj primeni metodike analize produktivnosti po datih pokazateljima, posebno, kod međuupoređivanja srodnih preduzeća, može koristiti samo isti pokazatelj merenja produktivnosti, dakle, u tom uporedivanju se pridržavamo dosledno principa uporedivosti veličina, pokazatelja.

3. Analiza faktura uticaja na produktivnost rada

Kada smo izmerili nivo produktivnosti rada u njenom apsolutnom izrazu i dinamiku u relativnom izrazu veličina odnosa proizvodnje i uloženog rada, prema odabranim pokazateljima, upuštamo se dublje u ispitivanje i ocenjivanje relevantnih uticaja faktora na ostvarenu produktivnost. Pri tome, u žiži analize su negativni i pozitivni uticaji ispitivanih faktora na uočena kvantitativna odstupanja u ostvarenoj produktivnosti rada. Krajnji cilj je, uočiti i izdiferencirati one relevantne faktore koji su negativno delovali na ostvarenje produktivnosti rada, i, posebno otkriti i interpretirati raspoložive mogućnosti preusmeravanja dejstava tih faktora u pozitivnom smeru uticaja na ostvarivanje produktivnosti, uz potenciranje pozitivnih uticaja onih faktora koji su i do sada imali udeo u povećavanju produktivnosti rada.Brojni su faktori koji utiču na nivo i dinamiku produktivnosti. Njihova sistematizacija i rangiranje su obrađivani i dati u literaturi koja se bavi ovom problematikom. O kojim se to faktorima radi i kakav im je redosled rangiranja i sistematizacije dato je u usvojenom predmetu analize produktivnosti. Ovde ćemo ih samo temelj nije pojedinačno razmotriti.

3.1. Analiza obezbeclenja preduzeća odgovarajućom radnom snagom

Radna snaga kao kreativni odnos subjektivni faktor proizvodnje, sa svojim potrebnim znanjem i umenjem, neposredni je faktor relevantnog uticaja na nivo i dinamiku produktivnosti rada. S toga, u analizi uticaja faktora na produktivnost, najpre analiziramo obezbedenje preduzeća odgovarajućom radnom snagom (broja zaposlenih). Unutar toga se analiza usmerava na ispitivanje:- izvršenje plana brojnog stanja zaposlenih,- dinamike broja zaposlenih- strukture ili sastava broja zaposlenih.a) Izvršenje plana brojnog stanja zaposlenih se meri pokazateljem (indikatorom):

Ostvareni broj zaposlenih Planirani broj zaposlenih

Iz ovog indikatora, očigledno, saznajemo da lije postavljeni plan brojnog stanja zaposlenih ostvaren, premašen ili podbačen.Korišćenjem ovog pokazatelja ispituje se, u stvari, uticaj, pozitivan ili negativan, zapaženih odstupanja od plana broja zaposlenih na nivo produktivnosti rada.

b) Ispitivanje dinamike broja zaposlenih je drugo, što odmah sledi nakon ispitivanja brojazaposlenih sa gledišta plana. Reč je o ispitivanju brojnog stanja zaposlenih u kretanju,razvojnoj tendenciji, putem pokazatelja:

9

Broj zaposlenih tekućeg perioda Broj zaposlenih prethodnog perioda

Svrha korišćenja ovog pokazatelja je da se kvanti likuju promenc povećanja, smanjenja, broja zaposlenih i sagledaju uticaji t ih promena na promcne obima proizvodnje.

Planiranom obimu proizvodnje primerava se odgovarajući planirani broj zaposlenih, pri čemu je mera vrednovanja izražena odgovarajućom planiranom produktivnosti rada. Takođe, povećavanje i smanjivanje proizvodnje praćeno je povećavanjem i smanjivanjem broja zaposlenih, mera je dinamika ostvarene produktivnosti.

Dok se ostvarenje plana broja zaposlenih vezuje za ostvarenje plana proizvodnje, dotle se, dinamika broja zaposlenih povezuje sa dinamikom ukupne proizvodnje i dinamikom ukupnih sredstava. Na osnovu takvog povezivanja ostvarenja plana broja zaposlenih i dinamike broja zaposlenih, u procesu analize se rasuđuje o ekonomskoj opravdanosti većeg ili manjeg broja zaposlenih, dovodeći te promenc uticaja na nivo i dinamiku produktivnosti, kao izraz efikasnosti zaposlenih. Ekonomski je opravdano povećavanje broja zaposlenih samo ako rezultira većim nivoom i dinamikom produktivnosti rada, odnosno, ako je u funkciji povećanja obima i dinamike proizvodnje.

c) U sklopu analize obezbedenja preduzeća brojem zaposlenih, jeste i proučavanje tzv.fluktuacije radnika (zaposlenih).Ispitivanje ove pojave započinje sledećim pokazateljima (indikatorima):

Broj novoprimljenih Ukupan broj zaposlenih

. Broj izaslih

3) Ukupan broj zaposlenih

Broj zamenjenih Ukupan broj zaposlenih

Prvi pokazatelj nas informiše o broju novih primljenih radnika (zaposlenih) u odnosu na ukupan broj zaposlenih, drugi pokazatelj nas, pak, informiše o broju zaposlenih koji su napustili preduzeće. Konačno, treći indikator (pokazatelj) utvrđuje odnosno iskazuje stepen fluktuacije zaposlenih u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Broj zamenjenih se dobija uporedenjem i izborom između broja novoprimljenih i broja izašlih. Broj zamenjenih je kvantitativno uvek manji broj i loje broj radnika koji fluktuira. Tako, ako je broj novoprimljenih manji od broja izašlih, onda broj zamenjenih jednak je broju novoprimljenih i obrnuto.

Nema sumnje daje povećanje fluktuacije radnika od negativnog uticaja na učinak, na produktivnost rada, jer novopritnljeni radnici zahtevaju izvesno obučavanje, izvestan period uvežbavanja u poslu, pa, i prilagodavanje novoj sredini. Posledica toga je smanjivanje obima proizvodnje, učinka po radniku i, ne samo to. nego se to odražava i na povećanje troškova i slabljenje kvaliteta učinaka (proizvoda, usluga).

Brižljivom ispitivanju pojave fluktuacije zaposlenih podvrgavaju se uzroci istupanja radnika iz preduzeća. Eliminisanjem i l i , bar smanjivanjem t ih uzroka eliminiše se ili

10

smanjuje fluktuacija sa njenim posledicama po produktivnost, ekonomičnost i kvalitetproizvodnje.Brojni su uzroci fluktuacije i o njima se pomno vodi računa u savremeno organizovanimpreduzećima. Primera radi, uzroci fluktuacije mogu biti: nezadovoljstvo nagrađivanjem za rad(zaradom, platom), nemogućnost napredovanja u poslu, neodgovarajući posao s obzirom nastručnost i umešnost radnika, loši međuljudski odnosi i dr.

d) Adekvatna struktura ili sastav broja zaposlenih je bitno obeležje angažovane radne snage preduzeća, a njene promene od uticaja na ostvarivanje nivoa i dinamike produktivnosti rada. Analiza strukture (sastava) zaposlenih pruža jasniji uvid u kvalitet broja zaposlenih. Dakle, ispitujemo ne samo koliko nego i kakvih zaposlenih imamo u preduzeću.

Svrha ispitivanja strukture zaposlenih je sagledavanje pravca, smera i odnosa pomeranja u sastavu zaposlenih i njihovih uticaja na produktivnost rada. Analiza strukture započinje primenom određenih kriterijuma za razvrstavanje sastava zaposlenih i građenje odgovarajućih merila - pokazatelja strukture.

Kao prvo, ispituje se struktura zaposlenih prema odnosima broja radnika i broja službenika unutar ukupnog broja zaposlenih. Polazi se od toga da prevaga broja radnika nad brojem službenika u procentualnom učešću unutar ukupnog broja zaposlenih preduzeća ima povoljniji uticaj na produktivnost i obrnuto. Ova postavka se može uzeti delimično tačnom, jer savremena visoka tehnologija ima za posledicu smanjivanja broja tzv. proizvodnih radnika.

Za primenu ovog kriterijuma ispitivanja strukture broja zaposlenih prihvatljiviji je savremenije razvrstavanje zaposlenih na:- direktne radnike u proizvodnji,- indirektne radnike u proizvodnji,- radnike u administraciji i režiji.Pokazatelji strukture se iskazuju odnosima svake od ovih grupa radnika prema ukupnom broju zaposlenih. Pri tome, grupa radnika u administraciji se nastoji bliže odrediti i istaći u strukturi shodno radu koga obavlja: marketing i razvoj, upravljanje preduzećem, upravljanje nabavkom, proizvodnjom, prodajom, finansijama, integralna sistemska informaciona podrška, režijski rad i dr. Sve su to poslovi i zadaci koje obavlja radna snaga, zaposlenih, koji sve više postaju dominantni, kako se kreće savremenih razvoj organizacije i primene visokih tehnologija proizvodnje u preduzećima.

Zapravo, ovakva struktura i njeno razlaganje u analizi pružaju jasniju predstavu uočavanja pravih uticaja na nivo i dinamiku produktivnosti svake od navedenih struktura (grupa radnika.

Drugi uobičajeni kriterij um jeste ispitivanje strukture zaposlenih po kvalifikacijama. Suština ovog kriterijuma razvrstavanja broja zaposlenih jeste da se stvori prestava o nivou znanja i njegovom pomeranju unutar broja zaposlenih. To znanje je izraženo odgovarajućim stepenom kvalifikacije. Razume se da pomeranja ka višim kvalifikacijama u strukturi zaposlenih znači veće raspolaganje znanjem i obrnuto. Za potrebe analize grade se sledeći pokazatelji:- broj visoko kvalifikovanih prema ukupnom broju zaposlenih,- broj kvalifikovanih prema ukupnom broju zaposlenih,- broj nekvalifikovanih prema ukupnom broju zaposlenih.

Svakako da se ova gradacija detaljnije razvija i bliže određuje prema stepenu školske spreme ili stepenu obrazovanja zaposlenih, čije se procentualni učešće kvantificira u odnosu na ukupan broj zaposlenih.

11

Odstupanja od planirane kvalifikacione strukture zaposlenih negativno se odražava na produktivnost, troškove i kvalitet učinaka (proizvoda i usluga).

Treći kriterijum po kome razvrstavamo strukturu ili sastav zaposlenih jeste dužina radnog staža. Tome kriterijumu se dodaje i razvrstavanje zaposlenih prema neprekidnosti radnog staža u istom preduzeću.Dužina radnog staža se prirodno vezuje za iskustvo koje povećava umešnost radnika, podiže rutinu u radu, što se direktno odražava na produktivnost i kvalitet učinaka radnika. Doda li se k tome i neprekidnost radnog staža u istom preduzeću, onda se stiče i afirmiše poverenje kupaca (potrošača) u održavanju kvaliteta proizvoda, usluga preduzeća, obezbeđuje permanentno održavanje nivoa i dinamike produktivnosti rada.

Četvrti kriterijum za ispitivanje strukture zaposlenih jeste razvrstavanje po polu (broj zaposlenih muških i broj zaposlenih ženskih). Ova struktura ima bitnog uticaja na produktivnost zavisno o kakvoj se proizvodnji radi i s obzirom na različite uzroke i njihov pojavni oblik izostajanja sa posla, odnosno propise obavljanja posla u smenama.

I najzad, peti kriterijum koji se često spominje i koristi u analizi strukture zaposlenih jeste starosna dob radnika. Svakako daje ovaj kriterijum važan i od uticaja na produktivnost, ako se ima u vidu da su radnici u poznijim godinama sa faktičkim završavanjem radnog veka manje zainteresovani za rad i radne efekte od mladih radnika koji su u poletu ili zamahu radne aktivnosti (radnog veka i starosne dobi). Dakle, mlada struktura zaposlenih je povoljnija od starije.

Svi navedeni aspekti sastava zaposlenih osvelljavaju drugu, kvalitativnu stranu brojnog slanja zaposlenih, nasuprot kvantitativnoj, brojčanoj strani zaposlenih i njihovom uticaju na nivo i dinamiku produktivnosti rada.

3.2. Analiza tehničke opremljenosti radne snage

Broj zaposlenih sa svojim znanjem i umenjem (zanatom) jeste bitan i prvi po značaju faktor produktivnosti rada, ali "bez alata nema zanata", kaže narod. Ekonomski je uticaj broja zaposlenih na nivo i dinamiku produktivnosti rada neposredno je uslovljcn snabdevenošću osnovnim sredstvima, odnosno opremom i njenim stepenom tehničke savršenosti. Poznato je da se povećavanjem stepena mehanizovanosti, automatizovanosti opreme kojim je opremljen broj zaposlenih, uz dato znanje i umenje, postiže veći stepen produktivnosti. Stoje ta usavršenost opreme, tehnike veća, veća je i produktivnost rada. Podrazumeva se, da oprema deluje direktno na produktivnost, a da smeštajni uslovi i transportni kapaciteti koji čine osnovna sredstva i povećavaju tehničku snabdevenost (opremljenost) rada, čine tu opremu efikasnom.Sta podiazumevamo pod tehničkom opremljenosti rada?loje u stvari odnos koji vlada između broja zaposlenih i njihove ekipiranosti i l i opremljenosti osnovnim sredstvima, opremom. Taj odnos se najjasnije vidi kroz pokazatelj:

Osnovna sredstva Broj zaposlenih

Drugim recima, ovaj pokazatelj bi informisao o stepenu snabdevenosti radne snage osnovnim sredstvima koja obuhvataju i tehniku (opremu) koja direktno utiče na produktivnost rada, ali, i ona osnovna sredstva koja indirektno u vidu smeštajnih i transportnih kapaciteta stvaraju uslove da se ta oprema koristi efikasnije u povećavanju produktivnosti rada.

12

Prema tome, još izrazitiji pokazatelj merenja i iskazivanja tehničke opremljenosti kao faktora neposrednog delovanja na produktivnost rada, jeste:

_______________Oprema (oruđa rada)___________Broj zaposlenih ili još bolje, broj radnika

Naravno, da se ovde pod brojem radnika podrazumevaju radnici u direktnom ostvarivanju učinaka, prošireni za broj indirektnih radnika. No, ne treba ispustiti činjenicu, da se u savremeno organizovanini preduzećima broj "administrativnih" radnika ili "neproizvodnih radnika" svodi na racionalno prihvatljiv broj angažovanja boljom tehničkom opremljenosti.Sasvim je jasno da određena tehnička snabdevenost ili tehnička opremljenost rada odnosno radne snage, pri datim prostornim i u njima rešenim transportnim uslovima povezivanja i korišćenja opreme po radniku, omogućuje veći ili manji nivo i dinamiku produktivnosti rada. U tom kontekstu ispitivanja mora se imati u vidu daje produktivnost rada zavisna i od stepena korišćenja kapaciteta po radniku. Stoga, treći izraz za ispitivanje i ocenjivanje uticaja tehničke opremljenosti rada na produktivnost iskazujemo odnosom:

Izraženi kapacitet opreme (MĆ) Broj radnika (u dir. radu)

Reč je o pokazatelju kojim se iskazuje raspoloživost kapaciteta opreme (u mašinskim časovima ili drugim adekvatnim jedinicama mere) po jednom direktnom radniku u proizvodnji, ili

Svi ovi indikatori (pokazatelji) tehničke opremljenosti rada, samo su merila od kojih se polazi i kojima se ispituje, od šireg ka užem uočavanju, uticajna promena u stepenu tehničke opremljenosti rada na promene u nivou i dinamici produktivnosti rada.

Ipak, svi ovi pokazatelji, po svojoj konstrukciji i metodološkim rešenjima, su vrednosni pokazatelji. Osnovna sredstva ili oprema se uzimaju po nabavnoj vrednosti. Tu je uvek prisutno pitanje: da li sadašnja ili nabavna vrednost. Prevaga je na nabavnoj, jer se smatra da bliže odražava funkcionalno-tehničke osobine opreme. Naime, sadašnja vrednost bi trebalo da odgovara funkcionalnoj upotrebi osnovnih sredstava, ali se otpisivanje i funkcionalna - tehnička mogućnost upotrebe sredstava (opreme) ne poklapa.

Nastojanje da se manjkavosti vrednosnog iskazivanja, merenja tehničke opremljenosti preste, sve više se u savremeno organizovanini preduzećima pribegava korišćenju pokazatelja cncrgooprcmljcnosti rada:

Ukupno instalisana snaga opreme (u KWh) Broj radnika

Dodatno ovaj pokazatelj energoopremljenosti se iskazuje odnosom: stvarno utrošene energije (u KWh) po radniku, u datom vremenskom periodu.

Osnovni smisao, očigledno, merenja tehničpke i energo opremljenosti radne snage jeste u ispitivanju i ocenjivanju uticaja promena u njima na nivo i dinamiku produktivnosti rada.

Svakako, po svim iznetim pokazateljima ispituje se tehnička opremljenost u odnosu na: prošek grupacije, plan i dinamiku ovog faktora uticaja na produktivnost u preduzeću.

13

3.3. Analiza organizacije koriščenja radnog vremena radnika

U procesu ostvarivanja planiranog nivoa i dinamike produktivnosti rada, radna snaga (broj zaposlenih) sa svojini znanjima i umenjima, uz odgovarajuću tehničku opremljenost, postaju efikasni tek ako je organizacija iskorišćenja radnog vremena optimalno postavljena. Sve aktivnosti, pa i ostvarivanje produktivnosti događaja se u vremenu. Drugim recima, racionalno iskorišćenje raspoloživog radnog vremena u funkciji mere iskorišćenja raspoloživih uslova, broj radnika, njihovog sastava i njihove tehničke opremljenosti. Uopšte, u organizaciji angažovanja radne snage potrebno je, sjedne strane, obezbediti preduzeće odgovarajućom radnom snagom (brojem i strukturom zaposlenih), a s druge strane obezbediti njihovu tehničku opremljenost.

Kada su ta dva preduslova odnosno faktora već obezvredena u preduzeću, na organizatorima je da kroz odgovarajuću racionalizaciju radnog procesa, optimalnim iskorišćenjem radnog vremena radnika omoguće što veću produktivnost rada, što veći radni efekat. Otuda, analiza iskorišćenja radnog vremena ili analiza organizacije radnog vremena ima izvanredno veliki značaj kao instrument ispitivanja i ocenjivanja uticaja ovog relevantnog faktora na nivo i dinamiku produktivnosti rada.

Sistematska analiza iskorišćenja radnog vremena, tj. analiza organizacije radnog vremena radnika, polazi od poznavanja strukture fonda radnog vremena , koja se može videti iz sledećih kategorija:- kalendarski fond radnog vremena - to je celokupno radno vreme, sem neradnih subota inedelja i praznika;- ostvareni radni dani to je onaj fond radnog vremena koji dobijamo ako iz kalendarskogfonda radnog vremena isključimo sva stajanja preko celog dana i izostanke sa posla prekocelog dana;- ostvareni radni sati - ovaj fond radnog vremena dobija se ako se iz fonda radnih danaisključuje stajanja kraća od čitavog radnog dana, pauze, čekanja i si., što se može videti izisplatnih lista ili evidencija gubitaka radnog vremena, plus ako se na to dodaju prekovremeniradni časovi;- korisni fond radnog vremena, dobija se kada se iz fonda ostvarenih radnih sati isključegubici radnog vremena zbog škarta, jer se vreme utrošeno na škart proizvode ocenjuje kaoizgubljeno (upropašćeno) radno vreme.Imajući u vidu ove kategorije radnog vremena grade se indikatori (pokazatelji) za merenje produktivnosti. Zapravo, ugrađivanje u pokazatelj produktivnosti kategorije radnog vremena oslanja se i polazi od izloženih kategorija radnog vremena. Pri tome, može se uzimati bilo koja kategorija iz fonda radnog vremena, zavisno od cilja analize. Ali, pri izražavanju "novododatog živog rada" odnosno angažovane radne snage u funkciji merila produktivnosti, najčešće se koriste radni sati kao izraz vremena trajanja na proizvodnji učinaka. Shodno tome, radno vreme radnika možemo, u globalu, grubo, izraziti na sledeći način:

1) vreme rada i predviđeni redovni odmori,2) + vreme čekanja i stajanja bez krivice radnika .3) = vreme prisutnosti radnika na radu u radnim satima,4) - vreme izostank a s posla.5) = vreme zaposlenosti radnika izraženo u radn im danima.Očigledno, analizi iskorišćenja fonda radnog vremena, saglasno iznetim kategorijama radnog vremena, prilazi se putem određenih indikatora (pokazatelja) stepena iskorišćenja radnog vremena iz raznih aspekata. Ti pokazatelji su:

Pokazatelj stepena naprezanja koji nalaže plan iskorišćenja kalendarskog fonda radnog vremena:

14

Planirani fond radnog vremena Kalendarski fond radnog vremena

Potom, odmah pokazatelj stepena planiranog iskorišćenja fonda radnog vremena:

Ostvareni fond radnih sati Planirani fond radnih

sati

Posebnu pažnju zaslužuje neostvareno planirano, odnosno, izgubljeno radno vreme radnika. U tu svrhu se meri procentualni udeo izgubljenih radnih sati prema planiranom fondu radnih sati:

Izgubljeni radni sati Planirani radni sati x 100

i, procenat izgubljenih radnih sati (ili radnog vremena) u odnosu na ukupno ostvareno radno vreme izraženo radnim satima (ili ukupnim radnim vremenom u drugim jedinicama mere):

Izgubljeni radni sati Ukupno ostvareni radni sati x 100

Kvantifikacijom izgubljenog radnog vremena (radnih sati ili časova) u odnosu na planirani fond i ostvareni fond radnog vremena (radnih sati, časova) je u funkciji usmeravanja težišta analize radnog vremena. Predmetom analize, su gubici radnog vremena i, naročito, uzroci tih gubitaka radnog vremena.

Sve gubitke radnog vremena sa gledišta uzroka nastajanja možemo podeliti u dve grupe:prvu grupu čine gubici radnog vremena prouzrokovanih nedolaskom radnika na posao. Drugu grupu čine gubici radnog vremena prouzrokovani na samom poslu, za vreme rada. Gubici zbog nedolaska na posao radnika su različite prirode:

a) gubici radnog vremena zbog bolovanja, vanrednih i redovnih odmora radnika suobjektivni ili organizacijski uslovljeni;

b) dok gubici zbog nedolaska na posao uzrokovani većim zakašnjenjima, odsustvo sarada iz "samovolje" radnika, imaju težinu nediscipline i odgovornosti u ispunjavanju redovnihradnih obaveza.

Gubici radnog vremena na samom poslu, za vreme trajanja radnog procesa, su teže prirode. Oni, po pravilu, nastaju bez krivice radnika i, sem što utiču direktno na smanjivanje produktivnosti rada, povećavaju i neproduktivne troškove rada, stajanja mašina i si. Ti gubici radnog vremena imaju širu lepezu različitih uzroka: nejasni crteži i konstrukcije, nemanje odgovarajućeg materijala, nepravilno dodeljeni zadaci (docnja u terminiranju i lansiranju naloga za proizvodnju, rad), prekidi u snabdevanju energijom i si.

Sasvim je jasno, da za analizu u ovom domenu predstavlja najvažniji zadatak ispitivanje i ocenjivanje gubitaka radnog vremena i uzroka njihovog nastajanja, odnosno, njihovog uticaja na nivo i dinamiku produktivnosti.Primenom metoda trenutnih zapažanja i evidentiranjem gubitka radnog vremena i njihovih uzroka, može se ilustrovati sledeća struktura radnog dana u preduzeću: Nominalno radno vreme je 8 sati rada dnevno. Od toga gubici respektivno se javljaju uzrokovani: • redovnim godišnjim odmorima,

15

• vanredno plaćenim kraćim odmorima,• vanredno neplaćenim kraćim odmorima,• bolovanjima preko 30 dana,• bolovanjima do 30 dana,• opravdanim izostancima,• neopravdanim izostancima,• čekanjem na materijal, sirovine, alat i dr.,• čekanjem zbog kvara mašina,• sastancima,• samovoljnim prekidima rada,• prekidima rada zbog organizovanog štrajka,• ostalim prekidima rada.

Isključenjem svih ovih izostanaka iz osmočasovnog radnog dana dobija se vremc koje je utrošeno na aktivnosti u procesu rada, proizvodnje.Isključenjem iz ovog vremena, vremena koja se troše na: neophodne informacije, planiranje, pripremu rada i kontrolu kvaliteta, dobija se produktivno radno vreme izraženo u korisnom fondu radnih časova.

3.4. Analiza izvršenja radnih normi kao faktora uticaja na produktivnost rada

Poznato je, da bez normi rada u izvršavanju određenih proizvodnih, poslovnih zadataka skoro je nemoguće planomerno i racionalno uticati na ostvarivanje planski postavljenog nivoa i dinamike produktivnosti rada. Norme rada (individualne i l i grupne) su u suštini planski zadatak učinka, koga u datom planskom vremenu treba da ostvari pojedinca ili grupa radnika, zavisno od tipa postavljanja normativa rada.Nije retko da se iz vršenje normi rada poistovećuje sa produktivnosti radnog mesta ili grupe obavljanja zadataka u procesu stvaranja učinaka, imajući u vidu tezu: da se produktivnost rada pouzdano meri i iskazuje vezujući je za radno mesto ili grupu istorodnih operacija pri stvaranju učinka. Otuda i njen izraz u pokazatelju izvršenja normi:

Ostvareni norma časovi rada učinka Efektivni časovi rada za dati učinak

Činjenica da norme rada za ostvarivanje određenog učinka (individualne ili grupne) predstavljaju izraz prosečno potrebnog rada (prosečnog znanja i umenja radnika) za obavljanje planskog učinka, stepen njihovog izvršavanja jasno ukazuje na veće ili manje ostvarivanje ukupne produktivnosti rada. Naime, na nivou pogona, faza proizvodnje, preduzeća, norme rada su za date učinke, individualne i l i grupne, različite, te stoga one imaju rezultantsko dejstvo na produktivnost rada. One se, pojedinačno ili grupno po učincima razlikuju i stoga su faktor uticaja na nivo i dinamiku produktivnosti rada, a ne njen izraz na nivou faza, pogona, preduzeća.

Izvršenje normi je izvršenje planskog zadatka koji se reperkutuje u planskom ostvarenju produktivnosti, a podbačaj (neizvršenje normi rada) indicira na podbačaj u izvršenju plana produktivnosti i, moguće, na unutrašnje rezerve za povećavanjem produktivnosti putem stimuliranja radnika na izvršavanje radnih normi pri stvaranju učinaka.

16

3.5. Analizu motivacionih faktora uticaja na produktivnost rada

Brojni su motivacioni faktori, ili, tzv. motivatori kojima se koristi preduzeće u cilju povećavanja, stimuliranja aktivnosti radne snage (radnika) na povećavanje nivoa i dinamike produktivnosti rada. Za potrebe ove analize mi ćemo ukazati na neke, najznačajnije. Jedan od izrazito naglašavanih motivatora jeste zarada, plata ili lični dohodak radnika, koji se naznačava, definiše faktorom materijalnog stimuliranja radnika ha povećavanje produktivnosti rada.

Neosporiva je činjenica da povećavanje zarade radnika direktno ima uticaja na povećavanje produktivnosti rada.Ali, ekonomsko opravdanje ovog stimulatora je u funkciji tendencije povećavanja produktivnosti rada tako, da tendencija povećavanja zarada ima ekonomskog opravdanja ako je u tendenciji porasta produktivnosti ova relativno veća od porasta zarada. U suprotnom, ona se nalazi svoje ekonomsko opravdanje.

Međutim, rast zarada kao motivator na povećanje produktivnosti rada ima svoje granice slabljenja, kada se zarade dovedu na nivo, ne narušavajući produktivnost, da radom može sebi priuštiti. Tada na scenu, posebno, stupaju drugi motivatori. Oni se ne zapostavljaju ni u periodu kada je izraženiji motivator materijalnog stimuliranja rada (zarada). Ti motivatori su:a) dobri radni uslovi i, bezbednost pri radu,b) dobra organizacija rada,c) dobri međuljudski odnosi,d) dobre mogućnosti u rešavanju svojih ličnih interesa (stambenog pitanja, školovanja dece,zapošljavanja dece i si.),e) mogućnost sudelovanja (participacije) u upravljanju preduzećem,f) dobre mogućnosti usavršavanja u struci,g) dobre mogućnosti napredovanja ("promicanja") u poslu, i dr.Svi ovi motivatori povećanja produktivnosti su jasni sami po sebi i nije ih neophodno posebno tumačiti.

4. Sumiranje rezervi za povećanje produktivnosti rada

Kada smo tako prošli kroz sve metodološki izloženo etape analize radne snage i produktivnosti rada, sada je na redu sumiranje svih rezervi za povećanje produktivnosti rada koje postoje i koje smo tokom analize pojedinih relevantnih faktora uticaja na nivo i dinamiku produktivnosti zapazili.

Nema sumnje da su u svakom preduzeću, bez razlike na poslovnu aktivnost, neograničene i neiscrpne rezerve za povećavanje produktivnosti rada i to u svakoj oblasti bez izuzetaka, bilo da se radi o ma kom faktoru racionalnog korišćenja i uticaja na nivo i dinamiku produktivnosti rada.

Potrebna je samo sistematska i temeljna analiza uticaja svih relevantnih faktora, prevashodno usmerena na uočavanje neiskorišćenih mogućnosti za povećavanje produktivnosti, preusmeravanjem u pozitivnom smeru delovanja svakog od analiziranih faktora.

Analitičar produktivnosti rada ovom problemu mora da priđe sa sigurnošću i ubeđenjem da dejstvo svih faktora na ostvarivanje produktivnosti nije optimalno iskorišćeno. Istovremeno, njegove ambicije u otkrivanju mogućnosti povećavanja produktivnosti rada ne smeju biti "megalomanske". One moraju biti usmerene sistematskom ispitivanju mogućnosti

17

povećavanja produktivnosti rada i uverenju da se otkrivanjem "malih" mogućnosti, korak po korak doprinosi permanentnom povećavanju nivoa i dinamike produktivnosti rada.

Rezultati će, bez sumnje, doći do izražaja, samo ako se imaju sistematizovane sve uočene mogućnosti, kao u ponekoj nomenklaturi potsetnika zabeležene, o povećanju produktivnosti rada. Sumiranje tih rezervi je njihov izraz i on se, primera radi, odnosi na:• povećavanje broja smena,• smanjenje neradnih dana, a naročito izostanaka sa posla,• usavršavanje i poboljšavanje higijensko-lehničke zaštite,• poboljšavanje discipline rada, odnosno, borba protiv svih vidova rasipanja i gubitaka

radnog vremena,• poboljšavanje posluživanja radnih mesta radnika,• povećavanje kvalifikacije radnika,• poboljšavanje i osavremenjavanje tehnike sa kojom se radi,• sprovodenje specijalizacije rada,• osposobljavanje radnika da rade na više radnih operacija, više mašina,• ustaljivanje radnika na radnim mestima,• poboljšavanje održavanja i opravke mašina, opreme,• bolja snabdevenost energijom,• poboljšavanje konstrukcija proizvoda,• sprečavanje fluktuacija radnika,• usavršavanje i osavremenjavanje tehnoloških procesa,• eliminisanje prekovremenog rada i dr.

Sve su to faktori putem kojih se permanentno može povećavati nivo i dinamika produktivnosti rada, samo ako se podvrgavaju permanentnoj i sistematskoj analizi sa svrhom uočavanja mogućnosti daljeg njenog poboljšavanja, ovi i drugi nenabrojani faktori su brojni, dejstvo na produktivnost im je stalno prisutno, a njihovo potpuno iskorišćenje je, po pravilu, nepotpuno, zavisno od stepena iskorišćenja, te oni pružaju permanentne i neiscrpne rezerve povećavanja produktivnosti rada, korak po korak.

5. O utvrđivanju uticnja ostvarene i potencijalne produktivnosti rada na obim proizvodnje i na troškove proizvodnje

U završnom poglavlju predmeta analize faktora uloženog rada (radne snage) kvantificiraju se uticaji ostvarene i potencijalne tj. moguće produktivnosti rada na obim proizvodnje i troškove proizvodnje.utvrđivanje toga uticaja vrši se primenom određenih računskih operacija, polazeći od merila produktivnosti.

Primera radi, navešćemo - po uprošćenom računskom postupku - utvrđivanje, kvantificiranje uticaja odstupanja od planiranog broja radnika na obim proizvodnje.

Da bismo izračunali uticaj većeg ili manjeg broja radnika nego stoje planirano na obim proizvodnje, postupamo na sledeći jednostavan način: planirana proizvodnja u brojiocu, planirani broj radnika u imeniocu. To je u stvari planirani izraz (merilo) produktivnost rada. Rezultat toga odnosa množimo sa razlikom između stvarnog i planiranog broja radnika, tj. planiranu produktivnost množimo sa većim ili manjim brojem radnika nego što je planirano. Na taj način utvrđujemo uticaj odstupanja od planiranog broja zaposlenih na planiranu produktivnost, odnosno planirani obim proizvodnje po radniku. Ako je planirana produktivnost, recimo, 20 jedinica učinaka po zaposlenom, a pri tome je došlo do povećanja

18

broja zaposlenih za 5 radnika u odnosu na planirani broj, uticaj broja zaposlenih (zbog povećanja) očekivao bi se u povećanju učinaka za 5 puta 20 jedinica.

Jer svih pet radnika ima svoje ekonomsko opravdanje samo ako se srazmerno povećava i produktivnost, odnosno obim proizvodnje prema planiranoj produktivnosti.

Isto tako merilo uticaj odstupanja od planirane produktivnosti na obim proizvodnje. Ako smo planirali 20 jedinica po zaposlenom, a ostvarili 22 jedinice po zaposlenom (čiji je broj u granicama planiranog broja zaposlenih), onda razlika po zaposlenom od 2 jedinice puta planirani (ujedno i ostvareni broj) zaposlenih daje broj jedinica učinaka povećavanja obima proizvodnje pod utieajeni promena ostvarenja produktivnosti rada.

S druge strane, produktivnost rada utiče i na troškove odnosno ekonomičnost proizvodnje. Veća produktivnost smanjuje troškove proizvodnje i obratno. Naime, povećavanjem obima proizvodnje i smanjivanjem uloženog rada po oba osnova dolazi do promene troškova u pravcu njihovog smanjivanja. Suprotna tendencija smanjenja produktivnosti ima za posledicu povećavanje troškova uz smanjivanje obima proizvodnje i isti ili veće angažovanje rada.

Svakako, neposrednim težištem analize biće ispitivanje i mogućnost eliminisanja uzroka koji negativno utiču na obim proizvodnje i troškove proizvodnje, posmatranih iz ugla uticaja ostvarene i potencijalne produktivnosti rada i angažovanja faktora radne snage.

19