„МАНАСТИР ТВРОДОШ“ (Б. Радун)

Увод

Требињски манастир, познатији као Тврдош налази се 4,5 километара од Требиња,

на десној страни ријеке Требишњице. Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице

и данас је сједиште Захумско – херцеговачке и Приморске епархије. Само име Тврдош

потиче од назива двају околних села и не спомиње се у старијим споменицима. Данашњи

манастир је подигнут на темељима старе цркве. Стара црква, страдала 1694. године,

обновљена је тек 1928. године. Интезивнију обнову и велики препород манастир је

доживо тек 1955. године. Од старе тробродне цркве са кубетом, до данас су сачувани

темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остаци ма

фресака. Тврдош је око 200 година био средиште Требињске (Хумско – Херцеговачке)

митрополије. Печат манастира Тврдош се данас чува у Архиву црквене општине у

Требињу.

Некада се вјеровало, на основу неких извора, да се сам манастир налазио у

Требињу. Један такав извор је и писмо из 1620. године, гдје стоји да се Тврдош налазио „в

жупи Требиње“. Међутим, професор Ћоровић је доказао нетачност ове тврдње.

Легенде о оснивању

Народно предање манастир Тврдош, као и друге манастире на Балкану веже уз

личност цара Константина и његове мајке Јелене, дакле IV вијек. На повратку из Рима,

они су се ту одморили и саградили манастир, којем су име Тврдош дали по тврдини терена

на којем је основан. Ту традицију је забиљежио 1701. године славонски владика Стефан

Љубибратић. Та традиција, иако стара није истинита. По другом предању, које се налази у

манастиру Дужима, манастир Тврдош је обновио године 1270. краљ Милутин, за вријеме

митрополита кир Василија. Професор Ћоровић је показао да и ова теорија није тачна,

доказујући да је Милутин постао краљ тек 1282. године. Међу осталим традицијама,

важна помена је и она која помиње Стјепана Вукчића Косачу као градитеља Тврдоша, а

која је као и претходне двије, нетачна.

Оснивање и почеци Тврдоша

Први писани помен датира са почетка XVI вијека. Овај поуздани запис о почецима

манастира се налази у савинском октоиху. Запис је написао Марко Требињац 31. марта

1509. године, по наредби архијереја кир Висариона, при архиепископу кир Јовану. Може

се закључити да су кир Висарион и кир Јован, обојица означени као херцеговачке владике

основали и сазидали манастир Тврдош. Манастир се спомиње и у дубровачким уговорима

из 1501. и 1510. године, гдје се говори да је из Дубровника допремљен цријеп за манастир.

На основу овог податка, не треба искључити могућност да су га они сазидали, свакако

прије 1510. године. По документима, манастир је постојао и прије 1501. године, а црква је

саграђена прије 1510. године.

Вијести о Требињском манастиру из XVI вијека су оскудне. Један документ говори

да је манастир године 1517. купио једну њиву. Могуће је да су се преговори о устанку

свих Хришћана против Турака, а који би помогла Аустрије водили управо у Тврдошу

крајем овог вијека. Не може се ни тачније утврдити када је Тврдош постао сједиште

херцеговачког владике. Вјероватно је да се то догодило крајем XVI вијека, јер се

херцеговачки митрополити и епископи помињу у Тврдошу 1580., 1615. и 1619. године. У

ово вријеме манастир постаје и ценатар дипломатских активности.

Манастир у XVII вијеку

Вијести о манастиру из XVII вијека су чешће и разноврсније. Добијајући њиве и

винограде, имање манастира се знатно проширило. Манастир је добијао богате и скупе

дарове и прилоге, као што су сребрни крстови, рипиди, петохљебнице, законици, књиге,

јеванђеља и друге, а и сам Тврдош је имао богату ризницу и средстава. Калуђери су

понекад ишли у Влашку и Русију да траже средства за манастир. Угро – влашки господар

Јован М. Басараба је наредио хрисовуљом из 1646. године да се Тврдошу даје годишње

1800 аспри. Године 1602/3. збирку црквених закона „Савину крмчију“ Требињском

2

манастиру је даровао владика Силвестар, а међу важније драгоцијености спада и

хронограф (љетопис) из 1654. године.

У то вријеме најквалитетније златарске радионице су се налазиле у Босни и

Хецеговини. Град Чајниче је представљао важан златарски центар, а у њему су се

истицала три златара: Иван Милић, те Ђуро и Павле Чајничани. На радовима ових

мајстора су се укрштали елементи Истока и Запада, што је одговарало оном временском

периоду. Иван Милић је године 1637., по наруџби јеромонаха Тимотија, Нићифора и

Јанићије направио рипиде и два дискоса за манастир Тврдош. Они су остали у Тврдошу

све до 1694. године, кад је манастир разрушен. На овим рипидима су приказане сцене

серафима, па су због тога они личили на рипиде из манастира Дечана.

Центар отопора – уништавање Тврдоша

Године 1667. манастир је страдао приликом земљотреса. Током XVI и XVII вијека

играо је важну улогу у животу тамошњег српског становништва, а од краја XVI вијека,

Тврдош је постао центар српских побуна против Турака, због чега је доцније и уништен.

Манастир се нарочито истакао у вријеме митрополита и острошког светитеља, Василија

Јовановића (1639 – 1671). Он је обновио манастир након земљотреса и овај период се

сматра златним добом Тврдоша. Василије је заједно са босанским митрополитом

Епифанијем и бањским епископом Исаијом покренуо старо питање о унији православне и

католичке цркве. На овај начин, Василије се уз помоћ Аустрије, Млетака и папе

намјеравао ослободити османске власти. Године 1661. игуман Ћирил је однио Василијево

писмо папи Александру VII. У писму се тражила помоћ у борби против Турака. Писмо је

код папе наишло на одобравање, па се он обратио Млецима. Може се закључити да је

политичка активност требињских калуђера и владика била велика на територији Млетачке

републике и Дубровника. Они су се упетљали у рат Светог Савеза који је трајао од 1684.

до 1699. године. Видну улогу је имао владика Нектарије Злотовић. Таква политика

Требињског манастира довела је до његовог пада у турске руке 1693. године. Игуман

Теофило Радуловић је био принуђен да са 34 остала калуђера пређе на млетачку

теритотију у Херцег – Новом. Идуће године су Млечани успјели да преотму Тврдош од

3

Турака. Међутим, због турске опасности Млечани се нису могли дуго задржати у

манастиру и ускоро су се морали повући. Приликом повлачења, манастир који је имао

фортификацијске елементе је уништен, да га доцније Турци не би могли искористити као

утврђење.

Овај догађај је послужио као мотив за народну пјесму „Рушење манастира

Тврдоша“, гдје се говори да је мостарски Осман – паша хтио у потпуности уништити

манастир, али су га спријечили громови и муње, тачније свети Василије.

Кратак опис рушевина Требињског манастира даје 1864. године Вук Врчевић. Он

говори како су сељаци искрчили пут до храма и саме рушевине. Пронађени су тада остаци

зидова с фрескама, а граница самог манастира су биле добро очуване.

Покушај обнове

Требињски калуђери су молили православни свијет да им помогне да обнове

манастир. Требињски владика Нектарије Злотовић је покушао да обнови манастир већ

почетком XVIII вијека, те је у ту сврху путовао у Москву и Букурешт. Млеци су уступили

калуђерима земљу и винограде које је раније манастир посједовао, а које су они у то

вријеме освојили од Турака. Године 1695. у рушевине манастира се вратио дио калуђера.

Помоћ им је стизала од стране угро – влашког војводе Константина Басарабе, код кога је

ишао Нектарије Злотовић. Осим од Басарабе, Злотовић је добио и помоћ од руског цара.

Могло би се претпоставити да су средства за обнову манастира била прикупљена.

Међутим, до обнове Тврдоша није дошло, јер Турци нису дозволили да се зида и

поправља стари и бунтовни манастир, већ су за религијске потребе дали одобење за

градњу малог манастира у Дужима, гдје се склонио један дио монаха. Други дио монаха се

склонио у манастир Савину. Након рушења Тврдоша, многе високовриједне светиње и

драгоцијености су пренесене управо у манастир Савину. Међу њима су се налазили и

рипиди које је направио Иван Милић, док су дискоси изгубљени. У Савини се налази и

кивот донешен из Тврдоша. Иако је стари манастир био уништен, манастири Дужи и

Савина су наставили његову традицију, све до његовог потпуног обнављања у XX вијеку.

4

Закључак

Дакле, могло би се закључити да је овај стари манастир, смјештен између планина

и мора одиграо врло битну улогу у животу тамошњег становништва и њиховој

националној свијести. Дуго времена је био средиште епархије, а и представљао је центар

отпора против Османлија. Неколико пута је уништаван и обнављан. Тврдош је кроз

историју био један од најважнијих правoславних манастира у том дијелу Балканског

полуострва. О томе свиједоче многобројне легенде о стварању манастира. Турци су

увидјели његову важност и због тога нису дозволили да се обнови, тако да је манастир око

300 година био скоро пуст. Манастир је остао специфичан и по својим виноградима и

винарском угледу који је сачувао и до данашњих дана.

„МАНАСТИР ДОБРУН“ (С. Савић)

Увод

Добрун је најстарији православни манастир на територији Босне и Херцеговине.

Налази се на дванаест километара удаљености од Вишеграда, на Рзаву, недалеко од

истоименог средњовјековног утврђеног града. У овом раду, и поред оскудности података,

приказећемо историју манастира, његов значај, навести неке занимљивости, затим

податке археолошких истраживања, али и обратити пажњу на зидно сликарство.

Манастир Успења Пресвете Богородице

5

Манастир су почетком XIV вијека подигли жупан Прибил и његови синови Стефан

и Петар. Жупан Прибил, у вријеме краља Душана, вршио је дужност чувара границе

српске државе са сједиштем у Добруну. У периоду око 1340-1343. године поред

жупанског двора саградио је и манастир. Манастирска црква била је скромна, зидана од

камена и сиге. Имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе, док су

унутрашњост храма живописали зографи из јужне Србије. Послије монашења жупана

Прибила, који је добио име Варнава, на жупанском пријестолу наслиједили су га синови

Стефан, а потом и Петар. За вријеме Петра дозидана је спољна припрата и ризница са

сјеверне стране, које су живописане 1383. године. Под утицајем босанске властеле

Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, жупан Петар био је приморан да

се повуче. Слиједећи примјер свога оца замонашио се добивши име Јован. У његово

вријеме у манастиру је било око 720 монаха.

Добрун је пао под Турке 1462. године издајом како то наводи једна легенда. Град је

разрушен, док је манастир био оштећен. Монаси су се разбјежали по непириступачним

испосницама добрунске области, док су у манастиру остали само старији монаси.

Манастир су обновили, према народном казивању, деспот Стефан Лазаревић и његова

мајка кнегиња Милица. Овоме би се могло вјеровати и придодати на важности ако се у

обзир узму обновитељске дјелатности, деспотове и кнегињине, других црквених и

манастирских посједа. Послије смрти преосталих монаха, манастирска црква је отварана

само о великим празницима, док манастир није потпуно запустио и био порушен. У XVI

вијеку су га обновили монаси, који су после напуштања добрунског манастира основали

метох у мјесту Ваган. Крајем XVII вијека манастир су поново опустошили и порушили

Турци, док су монаси потражили уточишта по старим неприступачним испосницама.

Народ добрунског краја обновио је манастир, али у њему више није било монашког

живота. Богослужење је вршено три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог

броја православних богомоља, није поштеђен ни добрунски манастир. Одлукама

Берлинског конгреса 1878. године Босна и Херцеговина добила је новог господара, турску

упараву замијенила је аустроугарска. Нова власт донијела је Српској православној цркви

извијесне олакшице по питању изградње нових и обнове старих цркава. Напорима

митрополита Саве Косановића, али захваљујући и добрунском народу и бароници

6

Вилхелмини Николић, 1884. године манастир Добрун је обновљен. Док Т. Краљачић

наводи да је нова влада, сопственом иницијативом, обновила добрунску цркву. Обновљен

је првобитни манастирски храм жупана Прибила, али не и припрата и ризница жупана

Петра.

Поново, током Првог свјетског рата, манастир је страдао. Обнова је почела 1921.

године. Обновњени храм поново је задесила несрећа. За вријеме Другог свјетског рата

њемачка војска користила га је као магацин за мине. Јануара 1945.године мине су

активиране, а манастир разрушен до темеља. Послије овог, свакако најтежег разарања,

остали су само припрата и звоник. Воља народа за обновом светиње ни овога пута није

изостала. За само годину дана храм је обновљен и освећен у недељу по Митровдану 1946.

године. У посљедњем грађанаском рату у Босни и Херцеговини, на сву срећу, манастир

није разорен. Године 1994., након 250 година, одлуком митрополита дабробосанског

Николаја у манастиру је обновљен монашки живот.

Стари град ДобрунНакада се манастир називао Крушево, али је постепено, током XVII и XVIII вијека,

прузео назив Добрун, који се налази нешто источније. Таква замјена имена није

уобичајена пракса у нашим крајевима, па се намеће питање зашто се то десило и да ли је

старији истоимени град или манастир. О граду Добруну нема сачуваних података прије

XV вијека, тако да до археолошких истраживања остаје отворено питање када је град

подигнут и ко га је подигао.

Град Добрун налази се у непосредној близини манастира, 150 метара високо у

стијенама. Некада је био најпознатији град у овој области. Састојао се од тврђаве са

жупским двором и три куле- стражарнице, и имао је своје подграђе.

Према народном предању град је око 1440. године подигла „проклета Јерина“, жена

деспота Ђурђа Бранковића, али се то не може поткријепити историјским чињеницама.

Једна друга легенда биљежи да је град подигао Ђурађ Смедеревац послије Косовске

битке. Легенду је забиљежио свештеник Алекса Ђуровић из Бијелог брда у „Истоку“ 1887.

године.Такође описује и турско заузеће Добруна: „Турски султан Селим одлучио је да

освоји град и довео је бројну војску из Санџака. Војска опколи град, али не могне да га

7

освоји, јер је подигнут у стијенама па му се није могло прићи ни са једне стране. У то

вријеме је у Добрунском пољу живио манастирски кмет Јован Калауз. Он оде султану и

изјави да је дошао да изда град. Султан обећа Јовану награду и затражи од њега да каже

како је замислио да освоји град. Јован исприча да ће одређеног дана из града изаћи сватови

и отићи по ђевојку у Хисарџик крај Пријепоља. Султан треба да поврати војску, да

сачека сватове кад се буду враћали са ђевојком, разбије их и упути се натраг у Добрун.

Пред сватове ће изаћи сва војска и господа Добрунска, тако да неће бити муке да се град

освоји. Султан прими Јованов савјет. Ниже Прибоја разбије Добрунске сватове. Била је

велика битка и проливено је доста крви. На мјесту окршаја остало је доста гробова, а

гробље се и данас назива „сватовским“. Умјесто сватова низ ријеку Будимљу ка Добруну

се кретала турска војска, пјевајући сватовске пјесме. На ћуприји пред градом сви

похиташе сватовима у сусрет. Ту је настала крвава сјеча. Турци заузму град, разоре га до

темеља, варош похарају и спале. И добрунска црква ја настрадала. Султан ферманом

потврди да је Јован Калауз добио читаво Добрунско поље које народ и сада зове

„Калаузовина“. Код ћуприје на Добруну, ђе се одиграла велика битка,султан Селим

подигне џамију која и данас постоји. Од некадашњег града Добруна остале су рушевине и

гробови посијани око његових утврђења.“

Евлија Челеби о граду ДобрунуУ свом „Путопису“ Евлија Челеби, турски путописац, забиљежио је податке о

многим градовина Босне, међу њима и Добруну.

„Основао га је Србин Милош Кобилић, а освојио га је Ахмед-паша Херцеговић по

налогу султана Освајача. То је била сјајна побједа споменутог везира.

То је мали град на стрменитој стијени, са кршевитим и бреговитим залеђем. На

узвишицама које доминирају градом налази се по једна велика кула. То је тако красна

тврђава да би човјек помислио као да је истом саграђена. У унутрашњости тврђаве има

неколико трошних војничких кућа, а нема градског заповједника, посаде, нити складишта

муниције.

Варош је под градом, међутим, украшена је са сто педесетак кућа које су

покривене ћеремитом, а окружене су виноградима и башчама.

8

Сулејман-ханова џамија бијеше руинирана, па ју је Мелек Ахмед-паша обновио. Он

је подигао, такође, и неколико дућана.

Идући одатле даље према југоистоку кроз напредна насеља дошли смо у град

Прибој.“

Географски и стратешки положај манастира

За тумачење историје манастира Добруна неопходно је у обзир узети и његов

географски положај. Налази се на великој раскрсници средњовјековних и савремених

путева, који би се могли означити као изузетно важни. Неколико путних праваца своди се

око Добруна. Са југоистока долази пут из правца Скопља, Косова и Раса, преко Пријепоља

и Прибоја. Даље се наставља ка сјеверозападу и средњовјековним Солима, долини Спрече,

Добоју и долини Саве. У средњем вијеку од важности је сигурно био и пут који од

Дубровника води долином Дрине, преко Горажда, града Бродара до Вишеграда и преко

Добруна до Ужица, затим преко Ваљева за Београд или преко Чачка у Поморавље.

Међународни пут који из Италије води преко Сарајева до Вишеграда и Добруна, такође је

значајан. Даље се настављао преко Ужица и Чачка за Ниш и Цариград.

На погодан и значајан положај манастира указује и постојање испосница у његовој

непоредној близини. До данас су истражене само двије, док се за трећу претпоставља да ју

је уништио каменолом, који је био опасност и за сам манастир.

Археолошка истраживања

Археолошка ископавања и истраживања од пресудног су значаја за детаљније

изучавање добрунског манастира, те стварање и уобличавање, ако не потпуне онда бар

дјелимичне, слике монашког живота и саме улоге коју је манастир имао.

Ископавања манастира Добруна у 1997. години дала су податке о праисторијском

добу, обујмном зиду, једној средњовјековној грађевини, гробљу са стећцима и грнчарији

XV-XX вијека.

Најстарији установљени археолошки слој припада Гвозденом добу. За пронађену

средњовјековну грађевину претпоставља се та је то Трап, дубок око два метра. Гробље је

9

позносредњовјековно о чему свједочи неколико откривених стећака, који се оквирно могу

датовати у XIV и у прву половину XV вијека, односну турског освајања Вишеграда.

Пронађени уломци грнчарије заступљени су у свим фазама. Већина их је рађена на спорум

ручном витлу и има сличности са грначаријом пронађеном у позносредњовјековним

слојевима манастира Милешеве, али и Студенице. То указује на традиционални рад

грнчарских радионица, али и на континуитет становништва. Такође, нађена је велика

глинена пећ, какве се употребљавају за печење хљеба.

Зидно сликарство и фреске у манастиру

Стара црква грађена је у првобитноме романскоме стилу. То је једнобродна

засведена грађевина, без куполе, скромне и једноставне архитектуре. Грађена је од

притесаног камена, а довратници и прагови су сачињени од једне врсте црвенкастог

мермера.

Сачуване добрунске фреске приказују портрете краља Душана, краљице Јелене и

њиховог сина Уроша, и датоване су у 1343. годину. Поред ових сачувани су и портрети

жупана Прибила који држи ктиторски модел, његових синова Стефана и Петра, и његовог

таста протовестијара Стана. До минирања 1945. године био је видљив и портрет

добрунског игумана из Прибиловог времена- Јефросима. Историјски и културни значај

ових живописа је огроман. Одјећа у којој су приказане историјске личности- дугачке

чохане доламе опшивене окер траком са златом стилизованом палметом и ковани метални

опасачи, састављени од низа медаљона или правоугаоника- пружа податке о ношњама

српског племства у XIV вијеку.

Поједине стилске карактеристике зидног сликарства, као и неке језичке

појединости на натписима уз ликовне композиције наводе на претпоставку да су храм

живописали зографи из западних крајева српске краљевине. Године 1605/1606. добрунску

припрату живописао је поп Страхиња из Будимља, један од најплоднијих сликара

тадашњег времена.

Закључак

10

Иако је током свог постојања много пута разаран и изнова обнављан, манастир

Добрун необорив је стуб православља у Босни и Херцеговини. Сам географски положај

одредио је његову историјску улогу. Будући да се налази на раскрсници важних путева

повезивао је матичне српске земље и Босну, те у великој мјери придодао очувању српске

традиције. Археолошка ископавања и савучавни подаци помажу при стварању слике

континуираног живота и дјелатности православног народа у Босни, његових страдања али

и непоколебљиве вјере. Манастир и очуване фреске у њему претстављају културно-

историјски споменик од непроцјењиве вриједности.

„МАНАСТИР СТУПЉЕ“ (Ђ. Радујковић)

Увод

Прошлост крајишких манастира и цркава је тек дјелимично позната, знамо за нека

дешавања у појединим раздобљима, али о времену њиховог оснивања и о ктиторима

постоје само претпоставке. Писани извори из периода прије пада Босне под Турке су

ријетки, а материјали остаци недовољни и непоуздани. С друге стране, народна предања и

легенде које оснивање манастира вежу за неког од српских краљева из лозе Немањића

нису утемељна али се не могу ни побити. Но и поред недовољно података о тачном

времену оснивања манастира и ктиторима, само њихово постојање на неком локалитету

свједочи о постојању народа који их је градио и окупљао се око њих. Као нијеми свједоци

историје манастири дијеле судбину народа. Покушаћемо да објаснимо нераскидиву везу

између народа и његовог манастира, јер и кад је манастир био спаљен, камен однешен а

темељи затрпани, сјећање на светињу је било итекако живо. Кроз топониме, легенде и

приче које су се преносиле кроз покољења манастир је опстао у суштини народног бића и

на крају васкрсао.

Положај и помени манастира

11

Манастир Ступље са црквом посвећеном светом арханђелу Михаилу налази се

између Челинца и Прњавора у селу Горњи Вијачани, на рјечици Манастирици. Први пут

се помиње у запису из Крушевског поменика, односно поменика манастира Добрун. У

њему се, у дијелу Поменика датованог у другу половину XV вијека, помињу монаси

манастира Ступља и Липља. Наредни поуздан помен овог манастира је из 1629. године. То

је запис у једном Типику који се налазио у манастиру Ораховици у ком записивач наводи

да је књига писана у манастиру Светог архистратига Михаила, званом Ступа. Запис

наводи и имена тадашњег митрополита босанског, кир Исаије и пећког патријарха Пајсија.

Овај запис уз још неке друге књиге које су се чувале у манастиру Ораховица , свједоче да

су се Ступњански монаси током XVII вијека старали да свој манастир опреме

богослужбеним књигама и то нам даје основу за претпоставку да је у манастиру Ступље

током XVII вијека била организована већа преписивачка дјелатност на шта нас може и

упутити и величина конака. У једном другом ораховичком рукопису се у биљешци наводи

да је у Ораховац из Ступља пренесена та књига за вријеме игумана кир Исаије 1691.

године. Желећи да се спасе што више добара, на самом крају XVII вијека велики број

књига је пренесен у Ораховицу, а како каже још један извор из 1696. године: ”У та

времена многи манастири опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агаренских

чеда.. тада манастири Липље и Ступље сагорјеше и опустјеше коначно.“

Оснивање, живот и страдање манастира

Ко су били ктитори и када је заправо настало Ступље су питања на која за сада

нема одговора. Вријеме оснивања манастира је прије помена његових калуђера у

Крушевски поменик, дакле прије средине XV вијека, односно предтурско доба. У

народном вјеровању је устаљена теорија да су сви свјеверобосански манастири задужбине

краља Драгутина који је од мађарског краља Ладислава IV добио на управу Београд,

Мачву, а у Босни Усору и Соли ( до 1284. године ову област држи мајка краља Ладислава

Јелисавета као maior regina ). Тако је сјеверна граница његове области ишла низ Саву од

ушћа Врбаса па све до Београда и нешто источније. Градио је православне задужбине у

сјеверним дијеловима Србије, уз Дрину и по сјеверној Босни, од којих су неке опстале до

данас, попут оне у Ариљу, манастира Раче (код Бајине Баште), Тавна (код Бијељине) и

12

других. Драгутинов биограф, архиепископ Данило биљежи и да је босанске богумиле

приводио хришћанској вјери, о чему је обавјештавао и папу који му је на његов захтјев

послао два фрањевца који су знали словенски језик да покрштавају патарене у његовом

дијелу Босне. Да ли је та мисионарска активност сремског краља обухватала и веће

грађење цркава и манастира у тој области, краљев биограф не наводи. Он само говори о

црквама и манастирима о којима се краљ Драгутин старао не помињујући њихова имена.

Сигурно је да се у преобраћању дуалистичких јеретика важно средство било оснивање

цркава и манастира, али који су од манастира ове области управо његове задужбине није

могуће утврдити. Стога, док се не открије неки поуздан извор који би довео краља

Драгутина у везу са оснивањем сјеверобосанских манастира, па тако и Ступља све то

остаје само слабо поткрепљена претпоставка.

Оно што се зна је да се у манастиру Ступљу од средине XV па до краја XVII вијека

одвија организован монашки живот. О томе свједочи велики број рукописних књига

насталих у Ступљу, које су се након Велике сеобе, обрели на аустријској теритирији у

манастиру Ораховици. Сачувани рукописи дају основу за претпоставку да је постојао

много већи фонд књига за чији настанак је било потребно ангажовање бројних монаха.

Помен пет ступљанских јеромонаха и један старац који су избјегли испред турске одмазде

у манастир Ораховици након рата 1683-1690. у ком су Аустријанци поражени од Турака

нам то посредно потврђује. Претпоставља се да је био далеко већи број монаха , да је један

број је страдао са манастиром, дио у путу а да се дио спасао. Немамо података колико је

ступљанских монаха страдало кад је манастир срушен и запаљен, нити колико их је

страдало у путу за Ораховицу. Да је велики број православних цркава и манастира страдао

у том и наредном времену видимо из свједочења руског конзула у Сарајеву Александра

Ф. Гиљфердинга који у периоду од 1857/58. године уочава се да се тада у Босни налазе у

функцији само два манастира, Гомионица и Моштаница. Он истина, помиње још Озрен и

Папраћу који се подижу из рушевина али нису освећени.

Проналажење остатака манастира и реконструкција

13

Како се у два од пет познатих помена манастира Ступље помиње уз манастир

Липље, претпостављало се у вријеме док је тачно мјесто манастира Ступље било

непознато, да су оба манстира у непосредној близини. Будући да се након турског

разарања изгубио траг манастиру Ступље, 1994. године утврђена је његова локација на

Црквишту и установљено је да је у близини манастира Липље, на неких двадесет пет

километара. На локалитету Црквиште, у Горњим Вијечанима, на лијевој обали потока

Манастирице су прво откопани темељи цркве а потом конака и спољњег зида. Нађени

темељи су од необрађеног камена , “љутца” на дубини од око 30 сантиметара под земљом.

На основу темеља утврђено је да је црква Светог Михајла имала једнобродну основу са

правоугаоним бочним пијевницама, са једном доста широком полукружном апсидом на

истоку. Какав сводни облик је био над припратом остаће непознато. На западном

простору, у припрати, откривени су остаци поднице од набијене иловаче, запечене

пожаром. У подници су пронађени бројни ковани клинови , вјероватно из кровне

конструкције која је пала кад је манастир изгорио. Свуда око темеља су пронађени трагови

слоја паљевине, уз дијелове нагорјелих града. То је свакако најбоље свједочанство о

начину страдања богомоље.

Како на читавом локалитету готово да нема трагова обрађеног камена, нити

остатака каквог грађевинског материја нити других грађевина намеће се претпоставка да

је грађа од крајем XVII вијека порушеног манастира утрошена за зидање других објеката

Турака, који су Ступље и порушили. Тако, постоји велика вјероватноћа да су остаци

Ступља уграђени у неки исламски вјерски објекат, што опет говори о квалитету и лијепој

обради камена којим је била грађена црква Светог Михаила. Остаци конака великих

димензија свједоче о бројности, економској моћи и значају ступљанског братства у

времену прије рушења манастира и избјеглиштва монаха преко Саве у Ораховицу.

Темељи порушеног манастира откривени су 1994. године а недуго потом је

отпочела изградња на реконструисаним темељима. Данас је манастир са црквом у служби

вјерника.

Из доступних легенди о манастиру Ступље, у периоду прије него је његова

локација откривена, јасно је да он у народу никада и није био порушен јер се је сјећање на

њега било живо. Наиме, локалитет манастира и његова околина носе имена који указују на

14

богомољу. Осим имена потока- Манастирица , на постојање манастира указивали су и

други топоними- сам локалитет се звао Црквиште, као и Калуђерско брдо у близини. Осим

топонима, мјештани су свједочили да су још као дјеца од старијих чули приче о манастиру

и знали су прилично тачно његову локацију.

Закључак

Из наведеног долазимо до закључка да у доба након пропасти српских држава и

њиховог пада под туђинску власт, цркве и манастири су остали као једни од ријетких

чувара народног памћења и идентитета. И поред њиховог рушења као чина одмазде над

народом ипак је опстало колективно сјећање. Тежња нам је била да у овом раду покажемо

да су у Босни и прије доласка Турака постојале православн цркве и манастири и да су и

поред вандалског рушења и скрнављења узидавањем у вјерске и друге објекте завојевача

опстале као тапија на земљу. Живо сјећање становништва на три стољећа прије порушен

манастир нам указује на континуитет битисања Срба на овом подручју. А манастири и

цркве, самим својим постојањем овом подручју показују да је народ који их је правио

аутохтон.

„МАНАСТИР ЗАВАЛА“ (Н. Шпирић)

Увод

Манастир Завала се налази на рубу Поповог поља, у истоименом селу у

Херцеговини. Око 50 км је западно од Требиња. Под планином је Острог и сјеверни дио

манастира је усјечен у стјену. Црква манастира Завала је посвећена Ваведењу Пресвете

Богородице. Манастир Завала, поред манастира Тврдош и Житомислић, спада у

најзначајнија културна средишта у Херцеговини. Манастир је вјероватно подигнут у XIV

15

или XV вијеку, али се може са сигурношћу рећи да постоји од 1514. године, када је о њему

забиљежен први помен. Црква је 1619. године осликана иконама. Током XVII вијека у

манастиру је било развијено писање црквених књига. Манастир је одржавао и живе везе са

осталим манастирима у Херцеговини, као и са Св. Гором и манастиром Хиландаром. У

манастиру Завали је Св. Василије Острошки ступио у монаштво.

Настанак манастира

О настанку манастира Завала имамо народно вјеровање које се везује за најстаријег

хришћанског цара Константина. Према вјеровању цар Константин се искрцао у Сланом и

ту саградио велику цркву. Потом је стигао у Завалу, и видјевши велику побожност

локалног становништва, одлучио је да и ту сагради храм. На брежуљку Петковица, између

пећине Вјетренице и мјеста гдје се налази садашњи манастир, цар је оставио икону

Богородице, канећи да му задужбина буде ту подигнута. Другог дана ујутру, икону су

затекли испред улаза у пећину на коју се наслања постојећа црква и манастир Завала.

Икону су вратили на првобитно мјесто, али се то чудесно поновило и наредна два јутра.

Цар Константин је након овога схватио да му је задужбину дизати на мјесту које му је

указала сама икона.

Имамо такође и народно предање о ктиторству Немањића. Народно казивање

помиње и манастирски печат који у натпису носи годину 1271., али се ово не чини

поузданим за датовање Завале.

Најстарији писани документ о Завали је уговор из 1514. године о продаји једног

винограда у Ораховом Долу манастиру. Ту сазнајемо и име игумана манастира

Серафиона. Година из овог уговора нам је уједно и најсигурнији доказ о постојању

манастира почетком XVI вијека.

Историја манастира

Уговор из 1514. године је први помен манастира Завала. Стара црква се први пут

обнавља крајем XVI вијека. Ферман за обнову цркве је издат 1587. године уз услов да

16

црква не буде већа него раније. У завалском поменику се наводе имена војвода из лозе

Храбрен – Милорадовић. Претпоставља се да су ови православни племићи били ктитори

обнове манастира, међутим разлог обнове нам је непознат. Манастирска црква је 1718.

године препокривена од прилога. Завалски калуђери су одлазили и у скупљање прилога,

ткз. писанију, у далеке крајеве, до Руме и Сомбора, али и даље у Влашку. Манастир је

страдао током млетачко – турског рата, када је 1722. године „вас осим цркве срушен“.

О добром имовинском стању манастира свједочи и то што су ангажовали 1619.

године најбољег српског сликара Георгија Митрофановића да им ослика цркву. Да

манастир има земљу у готово читавом Поповом пољу свједочи и попис из 1811. године.

Игуман завалски Исаија Шојић (1816-1839) родом из Гацка, покрио је цркву,

оградио авлију, подигао помоћне просторије, обновио ћелије, и у Ораховом Долу засадио

виноград. Нови конаци су подигнути 1876. године када су обновљене ћелије, озидана и

проширена порта, набављене нове иконе. Српска школа је при манастиру отворена 1886.

године.

У XVI вијеку активна је и преписивачка радионица у манастиру Завали. Тако је

1560. године преписан један минеј за фебруар, а постојала су још три оштећена рукописа

из XVI вијека: панегирик, минеј за јануар и псалтир са синаксаром. Јеромонах Мардарије

1566. године по наруџби јеромонаха Григорија преписао један богородичник. Међу

манастирским старинама налазила су се и издања старих српских штампарија: Октоих

(1534) и Службеник (1554) Божидара Вуковића; Триод Стефана Маринковића из Скадра;

Јевањђеље из Мркшине цркве; Псалтир из цетињске штампарије Ђурђа Црнојевића.

Триод књига штампана у Трговишту у Влашкој 1648. године, такође се налазила у

манастирској библиотеци. До једног дијела књига манастир је дошао и везама са другим

манастирима. Из Св. Горе је тако 1627. године јеромонах Јоаникије приложио дио једног

пролога. У XVIII вијеку манастир Завала је примао богате поклоне у књигама, па се у

библиотеци налазило и мноштво руских штампаних издања.

Готово читава збирка несразмјерне вриједности је уништена усташким злодјелима

током Другог свјетског рата. Манастир је оскрвњављен и демолиран од стране хрватске

војске током рата 1991-1995. Конаци су веома оштећени, а манастирска капела је

уништена. У току је обнова манастира.

17

Изглед манастира

Манастир Завала је мала црквица од камена, једнобродна, полуобличасто

засведена, са апсидом и споља и изнутра полукружном. Улаз у цркву је са југа, у дио који

у ствари чини припрату. Њу раздваја од главног простора цркве велики полукружни

отвор, односно зидана преграда, са два мања улаза са стране, такође полукружно

завршена. Исти такав отвор-преграда дијели главни дио од олтарског дијела цркве.

Иконостас се налази убачен у средњи, велики полукружни отвор те преграде. Од камена

је, висине приближно два метра. Олтарски простор је доста простран, јер се на југу налази

већа ниша полуобличасто засведена, а на сјеверној страни је врло плитка и нешто

деформисана ниша, јер је са те стране црква приљубљена уз стјену. Црква је поплочана

четвртастим каменим плочама, дијагонално постављеним, величине 20 Х 20 цм. Улазна

врата су правоугаона, као и прозори, који су уоквирени каменим гредама. Квадери, од

којих је изграђена фасада су доста велики, 30 Х 20 цм. Црква је мале висине, а покривена

је каменим плочама са падом крова само на једну страну, од стјене према југу цркве.

Апсида је такође прекривена каменим плочама. Сјевероисточно од цркве, на стијени,

изнад цркве, налази се звоник од камена, изграђен 1899. године.

Фреске

Манастир је 1619. године осликао најбољи српски сликар Георгије Трифуновић,

који се потписао на фрескама и оставио датум. Цијела унутрашњост цркве је украшена

фрескама. На сјеверном дијелу цркве који је под стијеном, фреске су нарочито влажне.

Репертоар фресака у манастиру је разноврстан и богат. Избор тема завалског мајстора

указује на његово добро познавање иконографије. Циклус Мука Христових је дат

опширно уз неке илустроване сцене које се код нас рјеђе сликају. Христово Распеће је

насликано у тренутку пробадања копљем, што се код нас ријетко виђа. Низ сцена садржи у

себи архаизме који су карактером слични онима из XIV вијека. Сликарска техника у

Завали је истовјетна са техником фресака морачке фасаде. Заједничко им је припремање

малтерне подлоге (два танка слоја малтера прилично слабо међусобно везана),

18

постављање цртежа (танко изгравираног потом извученог црвеном бојом), и употреба исте

скале боја која је у Завали сасвим природно далеко богатија.

Завалске фреске су слабо очуване. На ово је утицала влага у цркви јер се налази под

стијеном. Такође фреске се налазе на подлози од три слоја малтера, а ови слојеви су

међусобно слабо повезани, што доводи до њиховог одвајања.

Закључак

Манастир Завала са својим узвишеним положајем доминира околином. Његов

значај је сигурно велик за српски народ у Херцеговини, како духовно, тако и културно. То

видимо и из легенде о његовом настанку која се везује са цара Константина, којом је

народ желио још више да да на његовом значају. Развијена преписивачка радиност у

манастиру је свакако доприносила очувању старих списа и књига. Иконе манастира, као и

он сам, представљају значајну културну баштину српског народа.

„МАНАСТИР МОШТАНИЦА“ (Д. Ђукелић)

Увод

У овом раду бавићемо се манастиром Моштаницом, дијелом православне културне

баштине на подручју данашње Бањолучке епархије, проучити историјски ток овог здања и

догађаје који су имали непосредне везе са њим. Обратићемо пажњу на улогу и значај

манастира, као и на заоставштину коју је посједовао или посједује још и данас.

Манастир Моштаница, као и остала православна културна баштина ових крајева,

веома је слабо истражена. Старији радови су непотпуни, методолошки неприхватљиви и

пуни романтичарских заноса. Они настали нешто касније углавном су ограничени на

краће текстове и брошуре. Истиче се једино монографија Љиљане Шево, „Манастири и

цркве брвнаре Бањолучке епархије‟. Ауторка је суочена са истим проблемом недостатка

ранијих радова, као и аутор овог семинарског рада.

19

Манастир Моштаница

Моштаница са храмом посвећеним светом арханђелу Михаилу, смјештена је у

сјеверозападно подножје Козаре, 12 км од Козарске Дубице, а уз њу тече истоимени

поток.

Систематска археолошка истраживања манастира Моштаница нису спроведена и

није могуће утврдити тачан датум оснивања, као ни других манастира ових крајева, али се

готово сваком од њих назиру обриси крајем 15. или у првим деценијама 16. вијека. Велики

број српско-православног народа насељен је с обје стране ријеке Уне, послије Турског

освајања Костајнице 1556. године. Знајући да је већ 1557. обновљена Пећка патријаршија

проширила своју јурисдикцију и на просторе Босанске Крајине, можда би у годинама које

су услиједиле требало тражити оснивање Моштанице.

Легенда каже да је Моштаница подигнута 1113. године, и то на мјесту погибије

светог Теодора Тирона, а коју поткрепљује казивање о неком црквеном кључу на којем је

наводно била урезана година 1111, а који је ископан 1882. године. Није потребно улазити

у дубљу разраду ове легенде, јер иста нема историјско упориште. Споменућемо још и

предање према којем је манастир Моштаницу подигао, а манастир Рмањ као столицу свом

брату калуђеру Гаврилу Предојевићу обновио Хасан-паша Предојевић. Предводећи турска

освајања Хасан-паша је 1575. године освојио Петрињу, а 1592. Бихаћ. Ово предање такође

није историјски доказиво, али је хронолошки блиско првом писаном помену манастира. У

питању је запис из 1579. у Отачнику преписаном те године у Моштаници.

Манастир Моштаница је вјероватно подигнут на постојећем старијем култном

мјесту. То је могло да буде гробље или црква од дрвета. Археолошка ископавања вршена у

Гомионици и Крупи, гдје су оваква здања пронађена, иду у прилог ове тврдње.

20

Ни за један од крајишких манастира не постоје извори који би свједочили о

ктиторима. Монументалност и раскош архитектуре у Моштаници говори о ктитору

великих материјалних могућности, што упућује на црквене великодостојнике или на

добростојећу монашку заједницу коју је помагао неки спахија хришћанин или имућнији

варошанин. Сасвим је јасно да су такви услови могли постојати тек након обнове Пећке

патријаршије 1557. године.

Манастир Моштаница се налазио на самој граници двију зараћених царевина,

Аустрије и Турске, па је и велики број пута страдао. У времену од средине 16. до средине

20. вијека обнављан је чак девет пута. За многе од невоља које су задесиле манастир

немамо потврду у историјским изворима. Поуздано знамо да је Моштаница страдала око

1638. године, а монаси су се разишли у манастир Марчу и основали манастир Лепавину.

Четири године касније аустријски генерал Франкопан пише да је „...у његов ђенералитет

дошло што из манастира Рмња што из манастира Моштанице сто калуђера...‟.

Моштанички монаси су негдје између 1638. и 1693. године, заједно са сарајевским

митрополитом, који је 1687. пребјегао на Банију, основали манастир Комоговину код

Костајнице, о чему свједочи запис у старом протоколу манастира Комоговине, који

помиње калуђере Јову Свилокоса и Силвестра Продановића, јеромонахе који су основали

овај манастир. Ова два калуђера су, како саопштава преписивач, дошли у Комоговину из

Моштанице, да нови манастир оснују и службу у њему започну. У поменутом периоду

Моштаницу није напустило цјелокупно братство, јер знамо да се у манастиру одвијао

редован монашки живот након његове треће обнове.

Моштаница је страдала у још једном аустро-турском рату, негдје послије 1716.

године, након чега је доживјела своју четврту обнову. Манастири Рмањ и Моштаница су

горјели поново 1788. године, након буне у Поуњу, коју је искористио аустријски генерал

Лаудон, прешавши са својом војском у Босну и заузевши Дубицу, након чега је 17

калуђера и 46 свештеника склонио одавде преко Саве. Четири године касније Моштаница

је пети пут обнављана, за вријеме игумана Венијамина Влајнића, о чему нас обавјештава

запис урезан на јужном ступцу у цркви. Не зна се када и како је манастир задесило

следеће страдање, али натпис из 1833. године на јужној фасади, као и графит урезан на

сјеверном ступцу у припрати, доносе вијест о шестој обнови, за вријеме игумана Герасима

21

Гвојића, а о њој свједочи и ферман султана Махмуд Халида из исте године, којим се

обнова дозвољава. Четврт вијека касније, 1858. године, као одмазду за кнежопољску буну

Петра Поповића Пеције, Турци поново спалише манастир. Уз манастирску цркву и данас

стоји биста овог славног устаника. Монах Кирило Хаџић, који нам је оставио запис о овом

страдању, обновио је Моштаницу осми пут. Последње обнове изведене су непосредно

након Другог свјетског рата, у којем је манастир страдао од њемачких бомби (послије

1996, године у којој је објављена цитирана монографија Љиљане Шево, обављена је још

једна санација манастирског комплекса, прим. аут.).

Црква манастира Моштанице, по свом изгледу и грађевинским карактеристикама,

припада типу црквених грађевина из последњих деценија српске самосталности -

моравске школе. То је развијени триконхос са једном куполом, олтарском апсидом и

бочним конхама, изнутра полукружним, а извана петостраним. У исто вријеме кад и црква

подигнута је и правоугаона припрата, ступцима подијељена на шест травеја.

Четверострани ступци са по два фиктивна капитела носе сводове који се постепено

надвишавају. Моштаничка купола има споља и изнутра осмостран тамбур са осам

прозора, а висином је усклађена са осталим димензијама храма.

Архитектонски украс моштаничке цркве концентрисан је око портала, прозора и

ниша. Треба нагласити да ова грађевина уопште нема отвора на западној фасади, већ само

репрезентативни портал са јужне стране. Ова појава је честа код црквених грађевина у

Влашкој и Молдавији, али се не може говорити о директном угледању моштаничких

градитеља на влашке и молдавске цркве, већ је вјероватније да се ради о посредном

заједничком узору. Учестало присуство тзв. сараценског лука у декорацијама наводило је

истраживаче да у архитектонском украсу Моштанице препознају утицаје исламског

градитељства. Међутим, сараценски лук среће се у српској умјетности знатно прије

турског освајања Балкана и његово поријекло треба тражити у Моштаници блиском,

моравском градитељству.

Моштаница је имала фрескама украшене зидове, али се тај живопис није сачувао.

Старији истраживачи оставили су нам податак да је последњи траг моштаничког

живописа био смјештен у ниши на западној фасади и да је то највјероватније био

ружичасти балчак пламеног мача светог арханђела Михаила, којем је и посвећена

22

моштаничка црква. Вријеме настанка моштаничког живописа није могуће одредити, осим

ако је оно извршено непосредно послије градње, што би га смјестило негдје у 16. вијек.

Манастир Моштаница, након десетак паљевина, пљачки и разарања, више не

посједује ни једну своју стару књигу. Неколико примјерака расутих по збиркама од

Хиландара до Карловаца, увјерава нас да је моштаничка збирка морала бити богата,

снабдјевена прилозима и трудом властитих преписивача. Године 1607. монах Теодор је

преписао у Моштаници једно Јеванђеље које је доспјело у манастир Ковиљ и ту се и данас

налази, а јеромонах Гаврило преписао је 1635. један Златоуст, који се налази у збирци

рукописа Српске академије наука. У Патријаршијској библиотеци у Карловцима налази се

једна стара моштаничка штампана књига, са записом из 1698. године.

Закључак

Манастир Моштаница, иако данас не посједује заоставштину попут других

крајишких манастира, прије свега Гомионице, сасвим сигурно је имао велики значај за

православно становништво послије његовог доласка у ове крајеве у XVI вијеку. У

вијековима под туђинском влашћу, без своје државе и њених институција, свештенство је

било главни, можда и једини чинилац опстанка и очувања Срба. Ту улогу су испунили и

монаси манастира Моштанице, између осталог, преписивачком дјелатношћу и оснивањем

других манастира. Нека о значају манастира свједочи и број пута колико је спаљиван,

пљачкан, рушен, бомбардован и са још већом енергијом и страшћу обнављан. Данас је

Моштаница трајна заоставштина и препознатљив симбол опстанка, отпорности и

издржљивости православних житеља на овим просторима. Мали примјер за то је и овај

семинарски рад који је за тему имао поменути манастир. Историјски пут Моштанице би

већ поодавно имао свој крај, да није значаја који је имала и има за православно

становништво Босанске Крајине.

„МАНАСТИР ВОЗУЋА“ (П. Лончар)

23

Увод

У овом семинарском раду потрудићемо се да укратко прикажемо историју и значај

манастира Возућа. Усљед недостатка извора за историју манастира и дјела која се баве

самим манастиром овај рад неће бити веома обиман. Манастир Возућа налази се измећу

Олова и Завидовића у долини ријеке Криваје. У близини манастира налази се истоимено

село и ријечица названа Возућица по имену манастира. Манастиру су припадала још

четири села чија нам имена нису позната.

Оснивање манастира

Народна легенада о оснивању манастира везује манастир за краља Драгутина и

његову владавину на простору Срема и сјеверних дијелова данашње Босне. Ова легенда

нема историјско упориште из веома простог разлога. Наиме, Олово је све вријеме

постојања, до доласка Османлија, било под управом босанских владара и самим тим краљ

Драгутин није могао основати манастир Возућу.

Прави датум оснивања манстира није познат, али се сматра да је изграђен након

обнове Пећке патријаршије заједно са другим манастирима који су обновљени или

подигнути. Први писани помен манастира срећемо 1617. године у препису једне књиге

преписане управо у манастиру Возући. Занимљива је чињеница да се у манастиру

временом развила обимна преписивачка дјелатност. Захваљујући сачуваним преписима

књига дјелимично можемо да пратимо развој манастира.

Историја манастира

Као што сам већ напоменуо извори за историју манастира су малобројни и често

нам дају само наговјештај о манастиру или га узгред спомињу. Од ових извора издвајају се

два извора црквеног поријекла и један извор аустријског поријекла. „Поменик манастира

Рача“ и „Крушевски поменик“ дају нам листу са именима великог броја монаха са

24

простора Босне уз напомену о манастиру из кога долазе. Оба поменика су извори за 17.

вијек. Аустријски извор који помиње манастир Возућу је извјештај једног шпијуна који

описује простор око планине Озрен и помиње манастире Озрен и Возућу. Након овога

немамо писани траг о постојању манастира све до 1856. године, када је обновљен.

У народу је сачувана легенда о пропасти манастира. По овом предању управник

околине манастира по имену Јован Клисур отишао је у Истанбул по султанову потврду о

положају. У повратку је у Херцеговини нашао жену и позвао је возућке монахе да обаве

обред вјенчања. Монаси су га одговарали од брака будући да су вјеровали да ће од њега

доћи велика несрећа по манастир. Брак је ипак склопљен и Јован Клисур је добио два сина

који су се одметнули у хајдуке и придружили се војсци Еугена Савојског при његовом

походу на Босну. Када се аустријска војска повукла преко Саве синови Јована Клисура су

отишли са њом. Приликом проласка крај манастира Озрен поклонили су тамошњим

монасима чоху коју су заплијенили од Турака. По завршетку рата озренски монаси су

однијели чоху у Маглај да сашију мантије, али су локални трговци препознали украдену

чоху и монаси су затворени.

Уплашени за своју будућност возућки монаси су послали локалног кнеза у Маглај

да им јави шта се догодило са њиховом браћом. Кнез је лажно јавио монасима да су

озренски монаси објешени и да ће се њима догодити исто за седам дана. Када су сазнали

ово возућки монаси су побјегли у Срем и манастир је напуштен. Манастир је 1697. године

прешао у руке парохијског свештенства, али је усљед недостатка новца за одржавање

почео да се урушава убрзо након напуштања. Манастирска села и посједе су почели да

заузимају Турци и све до обнове манастира налазила су се под управом потомака Сефер-

паше из Вареша и породице Градашчевић.

Године 1851. добијена је дозвола за обнову манастира. Сама обнова почела је 1856.

године и трајала је до 1859. године. Новац за обнову манастира прикупили су становници

околних села који су учествовали и у самим радовима. Први сет звона за цркву купљен је

1894. године уз помоћ аустро-угарских власти. У модерном периоду манастир је оштећен

у току Другог свјетског рата, а разрушен за вријеме распада Југославије.

25

Закључак

Манастир Возућа није оставио велики траг у историји српског народа из два

разлога. Велики број година је био напуштен и није играо никакву улогу у свијести

народа. Други разлог је постојање манастира Озрен у непосредној близини. Манастир

Озрен је имао дужу традицију и већи утицај на народ и на тај начин је потиснуо Возућу. У

данашње вријеме поставља се питање сврхе постојања манастира, будући да у општини

Завидовићи живи мање од стотину српских повратника, углавном старијих особа.

„МАНАСТИР ПАПРАЋА“ (М. Шекеровић)

Увод

Манастири су одувијек били препрека освајачима, чували су народ и вјеру од оних

који су на њих насртали. Били су уточишта за невољнике и мјеста за Богу најоданије.

Међу таквим манастирима стоји ево пет вијекова манастир Папраћа који уједно

представља највећу манастирску цркву у Босни и Херцеговини. Налази се недалеко од

Зворника у истоименом селу Папраћа. Од мјеста Шековићи удаљен је десет док је од

манастира Ломнице удаљен око дванаест километара. Храм је посвећен Благовјештењу

Пресвете Богородице и припада Зворничко – Тузланској епархији.

Легенде о настанку манастира

Постоји неколико верзија о настанку поменутог манастира. Тако се у Пећком и

Троношком љетопису из XVIII вијека наводи да су Папраћу подигли краљ Драгутин и

његови синови Владислав и Урошиц. Народна поезија такође помиње Папраћу у пјесми

26

„Милош у Латинима“ гдје се говори да је манастир задужбина жупана Вукана, који је

подигао манастир у знак покајања што је хтио промијенити вјеру. У другој пјесми која

говори о задужбинама Стефана Немање каже се да је „Папраћу близу Борогова“ подигао

српски велики жупан, а постоје и стихови који говоре о четири сестре српског „цар

Шћепана“ од којих је једна подигла манастир Папраћу. Постоји још једна народна пјесма

коју је забиљежио Василије Чуковић а која се такође односи на оснивање манастира

Папраће, наиме у пјесми се саопштава да је Папраћу заједно са Пивом и Тавном саградио

Сава Немањић са приморским мајсторима.

Историја манастира

Најранији писани помен Папраће је запис на јеванђељу које је 1550–1551. године

поклонио руски протопрезвитер Јаков игуману Папраће Григорију. Претпоставља се да је

манастир настао у вријеме турске управе, односно нешто прије првог помена у другој

четвртини XVI вијека. Црква у Папраћи једна је од ријетких која је настала прије 1557.

године. када је обновљена Патријаршија у Пећи што нам говори да ова врховна

институција није утицала на њено грађење. Постоји неколико доказа да је данашњи

манастир настао у турском времену: један стећак узидан је у темеље спољног нартекса

што се користи као доказ да је то урађено послије замирања традиције стећака, друго, у

олтарском простору изведене су скривнице највјероватније како би се сакрио вриједнији

инвентар од Турака али ово није толико сигуран доказ за датацију манастира и треће

постојање оријенталног исламског лука изнад прозора на апсиди. У турском попису

становништва из 1528. године није забиљежена црква у Папараћи али се спомиње

извијесни поп Радица из Папраће. Највјероватније да је црква постојала и 1513. год. јер је

тад поп Оливер преписао једно јеванђеље које се до 1578. године налазило у Папраћи, а

потом је пренешено у чајничку православну цркву гдје се још увијек налази. Помињањем

ова два свештена лица, да се претпоставити да је тих година у Папраћи била обична црква

а не манастир. Манастир је највјероватније основан тек тридесетих или четрдесетих

година XVI вијека. Важно је поменути да су турски документи регистровали цркву у

Папраћи 1540. године, а 1547. наводе се и „њени становници“ што је доказ да се ради о

27

манастиру. Послије 1551. године када се наводи први податак о везама овог манастира са

Русијом, услиједиће нови контакти током XVI и XVII вијека. Папраћки монаси одлазили

су у Русију гдје су добијали помоћ у новцу, књигама и црквеним тканинама. Братство

папраће добија 1588. године од руског цара новчану помоћ и тканине а Папраћки игуман

Лонгин путује у Русију 1592. и 1607 године и добија рукописне књиге. У току 1621.

године у Русији је боравио монах Данил из Папраће зна се да је тад старијешина био

игуман Партеније. Игуман Симеон такође је боравио у Москви у току 1645. године када је

од руског цара Алексија Михаиловича добио повељу којом се одобрава боравак папраћких

монаха у Русији једном годишње ради сакупљања прилога. По повратку из Русије игуман

Симеон боравио је на двору влашког војводе Матеје Басарабе од кога је добио новчану

помоћ за манастир у износу од 4.000 аспри. Постоје извори који показују да су приходи од

неких мајдана сребра у Сребреници припадали овом манастиру, а Папраћа је, изгледа

имала имања у источној Херцеговини.

Манастир је доста запустио између 1717. и 1723. године да би послије аустријско-

турског сукоба око Зворника 1717. манастирско напуштено имање добио је турски

спахија Ферхат – бег. Наиме, овај спахија уз помоћ и подршку султана погубио је у

догледно вријеме папраћке монахе а манастир је турска војска опљачкала и спалила. Тако

се и велики дио становништва раселио из ових крајева у Посавину коју је тада држала

Аустрија. Манастир је потпуно запустио, квалитетнији грађевински материјал однешен је

у Травник и тамо је послужио за изградњу једне џамије. Обнова манастира почела је

средином XIX вијека када се један талас избјеглица из Црне Горе населио у просторима

сјевероисточне Босне. Цркву је 1853. године обновио свештеник Хаџи Захарија Поповић

који је из Русије набавио мало звоно за цркву. Важну улогу у обнови манастирског

комплекса имала је и Стака Скендерова која се залагала за добијање дозволе за изградњу.

Обновљену цркву 1869. године освештао је дабробосански митрополит Дионисије II. У

току 1901. год. у Папраћу је дошао архимандрит Данило Билбија који је 1905. саградио

конак, јер је стари конак изгорио 1717. године. Архимандрит Данило урадио је још неке

поправке, поставио је нови под на цркви и саградио нову школу 1907. године. На велику

штету манастир је претрпио пустошења и разарања у пероду Другог свијетског рата (1941-

1945) када је црква кориштена као коњушница, а претрпјела је и оштећења од метака.

Међутим, послије рата манастирски комплекс поново је обновљен.

28

Архитектура манастира

Црква манастира Папраће има триконхосну основу и тродијелни олтарски простор

што је везује за архитектуру моравске школе. Црква има наос, олтар унутрашњу и вањску

припрату, купола цркве стоји на ступцима док тамбур куполе има осам прозора,

уоквирених слијепим аркадама. Олтар је изнутра полукружан, а споља полигоналан.

Протезис и ђаконикон одвојени су од олатара зидовима и имају на источној страни

изнутра полукружне а споља тростране апсиде. Пијевнице су изнутра полукружне а споља

седмостране. Сви отвори украшени су степенастом профилацијом, неки су завршени

полукружним, а неки витичастим такозваним „сараценским луком“. Споља гледано црква

манастира Папраће дјелује нескалдно, огромне зидине, равне, нису разрађене а од

декорације истиче се само унутрашљи портал, неколико исламских лукова и вијенац

слијепих аркада на поткровљу пјевница.

Живопис

На истраживању фресака у цркви манастира Папраће 1968. године пронађени су

изнад улазних врата у наосу остаци ктиторског натписа о осликавању цркве. Натпис је

исписан смеђом бојом на свијетлој позадини. Овај натпис, највјероватније како је то

уобичајено, говорио је о времену у коме је објављено живописање, о ктитору а можда је

било забиљежено и име сликара. На жалост није у потпуности сачуван, али ипак су

читљиви дијелови двије ријечи „...ФАНА ПРВ...“ Утврђено је да се прва ријеч односи на

име Теофан док друга ријеч претставља почетак придјева ПРВАГО. Наиме Један Теофан

забиљежен је као први зворнички епископ. Веза са моравском умјетношћу увиђа се и на

дјелимично сачуваним фрескама у Папраћи. Најбоље су се сачували ликови светих

архијереја у олтару и елегантни ликови светих ратника у јужној пјевници као и дијелови

29

једне од композиција из циклуса Христових страдања и композиције Богородичног

успења.

У манастирској цркви и конаку чува се велики број драгоцијених икона, углавном

из XIX вијека. Збирци икона припадају иконе Христа Пантократора и Богородице са

Христом – дјететом рађене уљем на платну. Из XIX вијека је и икона Свете Тројице са

Богородицом такође рађена уљем на платну, а три „Јерусалима“ већих димензија датују се

у XVIII – XIX вијек.

Закључак

Кроз минуле вијекове манастир Папраћа био је рушен, паљен, од силника и нељуди

скрнављен, од монаха напуштан усљед гадна времена, напуштан али је опет из пепела

дизан да би потом сијао јачим сјајем.

Мало тога о њему записаног је сачувано. Манастир се спомиње у једном љетопису, у

неколико народних пјесама, сачувано је нешто и у фрескама, нешто изнад улазних врата у

наосу, нешто у турском попису становништва и у другим турским документима. Запустио

је дуг временски период 1717 – 1850 али трагове његовог постојања, колико год

покушавао нико и никада није успио нити ће убудуће успјети да уништи.

Манастир је одолио свим недаћама које су га пратиле током његове бурне

вишевијековне историје, остао је као пркос и инат свим оним који су хтјели да затру

његово постојање. Напокон, данас у миру стоји обновљен и очуван у цјелини, као

јединствен манастирски комплекс. Он ће и даље бити уточиште за невољнике, мјесто

окупљања и сабирања, тихе туге, радости и весеља.

„МАНАСТИР ТАВНА“ (Д. Јанковић)

30

Увод

Покушаћу, као што је случај са темама овог и сличног садржаја да прикажем изглед

самог манастира али и да покажем значај који је ова светиња имала за српски народ. Исто

као и други манастири и у овом се укорјенила историја кроз вријеме и простор.

Радећи на овој теми закључио сам да се историја манастира Тавне у огромном дијелу

поклапа са историјом српског народа. Поготово је дијелила његову страдалничку судбину

за вријеме турског периода али и касније. Окупља је народ и била му утјеха онда када

нико други није био.

Основни подаци

На почетку излагања рећемо неколико ствари о географском положају манастира и

о легендама везаним за њега. Манастир Тавна налази се под Мајевицом, у селу Бањица,

град Бијељина. Припада Зворничко-тузланској епархији, посвећен је Св. Тројици.

Древни манастир Тавна саграђен је у вријеме владавине Немањића. Изградња овог

манастира почела је за вријеме власти краља Драгутина. Љетописи манастира Троноше и

манастира Пећке патријаршије, свједоче да су га подигли синови краља Драгутина –

Владисла и Урошиц. Након проспасти српског царства, страндалничку судбину свога

народа подјелио је и овај манастир.

Постоји легенда да је црква почела да се гради на другој локацији, Почивалима удаљеним

око пола сата хода од мјеста гдје се данас манастир налази. Све што се дању саградило

овдје, преко ноћи је само прелазило на садашње мјесто. У Даборбосанском источнику за

1878 годину објављена је народна пјесма према којој је манастир подигао Св. Сава са

приморским мајсторима.

Хронологија манастира

На питомим обронцима Мајевице живјело је братство манастира све до 1461.

године, када ови крајеви падају под турску власт. Народно предање каже да су Турци у

суровом налету при заузимању града Теочака разрушили и манастир Тавну. Од тог

31

догађаја из 1461. Године живот у манастиру је потпуно замро. Помоње се манастир Тавна

већ у најранијим турским дефтерима из 1533. и 1548. године. Од обнове манастира дуго

времена није било писаних података о наставку живота у манастиру и збивањима у вези с

њим.

Тек 1627. године у једном запису на рукописном Четворојеванђелу у Цетињском

манастиру, забиљежено је 31. јануара 1627. године умро владика Гаврило у манастиру

Тројици на ријеци Тамни. Изузев ова два помена, за сада нису откривни други извори о

манастиру све до великог бечког рата 1683 – 1699. године. Из стог периода поново имамо

два помена о манстиру.

Први је помен језуите Рудолфа Бзенског, аустријског свештеника који се у Тавни нашао

1689. године. Намјеравао је да служи католичку мису али му то тавањски калуђери нису

дозволили. Други помен је из 1697. када се у манстиру, на једној књизи, потписао

будимски епископ Евтимије.

Из 18. вијека имамо такођер два свједочанства о манастиру. Један је из 1716. из

пера анонимног аустријског извјештавача. Други је рукописна књижица из 1750. године

од извјесног попа из Бања Луке. Долазимо до 19. вијека који обилује писаним

документима о манастиру. Из њих се види не само црквени, духовни и културни већ и

политички значај манстира у вријеме крваве борбе за опстанак српског народа на подручју

данашње Семберије. Манстир је страдао, тј. дијелио је судбину српског народа. Тако је

настрадао за вријеме Првог српског устанка, у манастир је уселио 1807 године неки

харачлија Китовица. Тек након ослобођења 1814. године, игуман Јевтимије вратио се у

манастир и почео обнову. Међутим, овај период је кратко потрајао. Већ 1821. године

манастир је напао и опљачкао Осман – паша. Калуђери тада нису напуштали манастир већ

су одмах наставили са обновом. Турци су манастир поново напали током

босанскохерцеговачког устанка, и тада је манастир три године остао пуст. Манастир је

поново обновљен 1879. године. Већ од 1895. године, манстир је примао сирочад на

издржавање, а од 1907. године, манастир је о свом строшку издржавао српску основну

школу. Током 19. вијека постоје писани подаци да је у манстиру радила богословија у

којој су се спремали кандидати за свештеничко звање. Пред крај 19-ог и почетком 20-ог

32

вијека богословија у манстиру Тавни почела је да губи значај, јер се почело одлазити на

школовање у београдску богословију.

Важно је споменути да су у манстиру Тавни оджана два велика сабора хришћанске

заједнице. Први је 1936. а други 1939. године. Манастир је 1936. године посјетио Николај

Велимировић, епископ жички. Код манастира је постојала и амбуланта, те школа за

домаћинство и појачки курс.

Манастир је током другог свјетског рата доживио велико страдање. Спаљен је заједно са

манстирксом библиотеком и свим осталим пратећим објектима. Након рата је наставио са

животом али сада као женски манастир. Манстир је 1990. године посјетио цариградски

патријарх Димитрије.

Изглед и живот манастира

Након овог хронолошког прегледа манстирске историје прелазимо на изглед самог

манастира. Сигурно је да је у другој половини 16-ог и током 17-ог вијека и у Тавни, као и

у другим манстирима зпадно од Дрине, монашки живот бујао стварајући добре услове за

процват умјетничког стваралштва. Неки старији истаживачи забиљежили су постојање

зидног сликарства у Тамни. Украшавање манстирсог храма фрескама био је велики

подухват, а у тим временима био је праћен и преписивачком дјелатношћу. О везама

мајевичког манастира са српским духовним центрима на десној обали Дрине говори

податак да је 1809. године игуман манастира Ћелије код Ваљева, Филимон, монашки

постриг примио у Тавни. Манастирска црква је једнобродна, са пјевницама на бочним

странама. Спада у ред споменика чије је рјешење изведено по угледу на задужбине рашке

школе. Црква је замишљена као грађевина са три травеја по дужини и још једном

пространијом предвиђеном за припрату, на западној страни. Купола на пандантифима

постављена је изнад средњег травеја. На источној и западној страни купола лежи на

луковима који се услањају на дубоке пиластре.

Археолошка истраживања

33

У манастиру су 1994. године. вршена археолошка истраживања, археолог Мирко

Бабић, који је вршио та истраживања закључио је да је првобитна црква била без

припрате, да се јасно уочавају разлике у изради темеља и начину градње зидова између

првобитне грађевине и накднадно дозидане припрате. Приликом радова унутар цркве

откривено је да су пиластри који дјелује западни травеј од припрате, заправо остаци

старијег зида који се налазио на том мјесту. За разлику од пиластра који су зидани од

правилно тесаних камених квадара, у пиластре у западном дијелу уграђена је и опека.

Примјећено је и да је лук који се ослања на те пиластре различите профилације од осталих

лукова унутар грађевине. То је протумачено тиме да је на мијесту на којем се у садашњој

цркви пиластри одвајају западни травеј од припрате првобитни стајао чеони зид који је у

другој фази градње пробијен да би са на првом здању дозидала припрата. Навео је да нема

разлога у сумњу старијих љетописа који настанак Тавне везују за синове краља

Драгутина. Бабићев закључак о више фаза градње тавне је непобитан, међутим питање

њеног датовања није завршено. Тај дио подриња је у првој половини 15-ог вијека у више

наврата и у доста дугим интервалима био под влашћу српских деспота, те се и прва и

друга градња могу довести под тај период. Најновије откриће је одказало да је Тавна

настала прије турске окупације.

Закључак

Трудио сам се да у раду прикажем наважније трнутке из историје овог манстира.

Најважније је било приказати улогу коју је манастир одиграо у најтежим тренуцима

историје српског народа, поготово оне под Турцима. Као и други православни манастири

и она је мјесто окупљања вјерујућег народа како у тешким ратним, тако и у мирнодобски

временима. Манастир је једна од најстаријих грађевина у овој регији, и представља

духовни и културни центар овога краја (Семберије и Мајевице). Са сигурношћу

закључити да је манастир Тавна значајан манастир, наравно и поред осталих, али је самом

својом локацијом био увијек спас за српски народ мајевичког и семберског краја, али и

свих оних којима је био уточиште.

34

„СТАРА СРПСКА ЦРКВА У САРАЈЕВУ“ (А. Вучковић)

Увод

Тема са којом смо суочени у овом раду нагони нас да размишљамо о три феномена

који су међусобно испреплетни и који на тај начин позиционирају и одређују статус онога

о чему ћемо мислити на наредних неколико страница. Наиме, ради се о међусобном

односу простора и времена као два одређујућа феномена и на другој страни грађевине која

трпи оно што јој доносе простор и вријеме. Грађевина носи печат времена и времена, како

надања оних који се око ње окупљају тако и оних који долазе као странци на простор на

којем је она укоријњена и која кроз себе произноси тековине оних који су такође

укоријењени у исти простор. Из исте укоријењености настаје и потреба за грађевином која

је одређена њеном намјеном у неком друштву. Постоје многе грађевине на којим се

импозантно укоријенила историја као вријеме и простор.

С обзиром да је тема нашег рада Стара српска црква у Сарајеву, она је уједно и

најбољи доказ горе наведених ријечи о односу грађевине, простора и времена. С обзиром

да је ријеч о грађевини која оцртава простор сакралног, тако што га кроз литургију и

заједницу вјерних упућује на трансценденцију, њено свједочење времена и простора је још

израженије.

Покушаћемо да кроз саопштавање најзначајнијих карактеристика и историјски

ситуација прикажемо живот Старе српске цркве у Сарајеву. То ће нам омогућити да боље

разумијемо простор на којем се налази наша грађевина и вријеме које је похранила у своје

постојање.

35

Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила

Стара српска црква у Сарајеву спада у ред оних грађевина која своје посјетиоце не

оставља равнодушним. Није могуће посјетити ову цркву а да се након те посјете не

размишља дуго о њој. Није то случај само са нама који живимо у овом времену, можда

није погрешно рећи, да је храм од својих почетака тако дјеловао на своје посјетиоце.

Потрудићемо да ову тезу образложимо у наставку текста.

Црква се налази на Башчаршији и представља најбоље сачувани храм из средњег

вијека на простору Босне и Херцеговине. Црква је посвеђена Св. арханђелима Михаилу и

Гаврилу. Легенда њен настанак везује за Димитрија ( или Андрију), брата Марка

Краљевића. Обично је случај да народно предање смијешта настанак појединих догађаја и

грађевина дубље у прошлост, које се након изведених истраживања прикажу као

погрешна. У овом случају, вриједи супротно начело, модерна истраживања показују да је

црква много старија него што то народно предање казује. Због необичне архитектуре

храма, истраживачи архитектуру храма смијештају у рани средњи вијек. Архитектонски

распоред храма потпуно одговара распореду ранохришћанских базилика, једноставног

типа и као такав не одговара градитељском типу православних средњовјековних цркава.

То се прије свега примјети по њеној спољашњости. Кров је четверосливен и има облик

четверостране пирамиде. Није другачије ни са њеном унутрашњошћу; основа је

правоугаона, без истакнуте олтарске апсиде. Изостанак апсиде је сврстава у период раног

хришћанства, неки сматрају да је то прво била стара римска зграда која је служила у

профане сврхе, па да је касније претворена у цркву. На основу изнесених чињеница,

сматрамо да су изнесене претпоставке у великој мјери тачне.

Једна од занимљивих чињеница је и то да је под укопан више од пола метра у

односу на околни терен. Не постоји јасно објашњење због чега је то тако. У црквеном

дворишту се налази и бунар, који је специфичан из разлога што се усталио обичај да у

њега пролазници убацују новчиће надајући се да ће им се жеље испунити. За воду из

бунара, код вјерујућих људи, важи увјерење да је љековита.

Познато је да је црква више пута у току свога постојања, што од људске руке, што

од посљедица природних катастрофа, била девастирана. Црква је била порушена и у

36

периоду турског освајања средњовјековне босанске државе. Турске власти су дале дозволу

за обнову затечене цркве у другој половини XV вијека, а темељну обнову је доживјела

након обнове Пећке патријаршије 1557. године. Такође, црква је неколико пута страдала

од пожара, познати су нам они из 1616.,1644. и 1656. године. Да нису само турске власти и

несрећни случајеви утицали на цркву, говори нам у прилог чињеница да је у походу

Еугена Савојског из 1697. године, црква опљачкана. Тада су однесене мошти светитеља

које су се налазиле у цркви. Колико су православни Срби мислили на своју светињу,

показује и поступак Срба који након поменутог похода отишли у Угарску, пронашли

мошти и вратили их назад у храм. Иако је храм много пута био поправљан, није се

дозвољавало да се суштинске карактеристике грађевине мијењају. Многе ствари су

дозидаване, храм је прошириван, али се његов изглед, који подсјећа на ранохришћанске

базилике задржао до дана данашњег. Сматра се да је храм садашњи изглед добио у

поправкама из 1730. године.

Богата историја и дуго постојање утицало је да ризница Старе српске цркве у

Сарајеву буде испуњена старим и ријетким књигама и црквеним сасудима. Најстарија

књига у њеној ризници је Номоканон из средине XIV вијека, на чијој посљедњој страници

пише да је писан за деспотицу Јелену. Један од најзначајнијих рукописа је и Силоаново

четреројеванђеље с краја XIV вијека, израженим орнаментима и минијатурама.

Храм је имао занимљиву историју у XIX вијеку. Наиме, ради се о томе да је у храм

долазио прота Матија Ненадовић, тражећи новчану помоћ за устанике у Србији. Друга

занимљива ситуација везана је за период након што је Омер-паша Латас сломио самовољу

босанских бегова 60-их и 70-их године XIX вијека. Срби су након тога лакше добијали

дозволе за изградњу цркава. Тада су сарајевски Срби размишљали да сруше храм и да на

истом мјесту направе већи. На срећу, одустали су од тих планова. Као посљедица њиховог

наума да се изгради већа и љепша црква, била је изградња Саборне цркве 1863. године.

Закључак

У раду смо се трудили да прикажемо оне специфичне тренутке из историје цркве

(вријеме) у њиховој испереплетености са политичком ситуацијом у којој су се одвијали ти

37

специфични моменти (простор). Прије свега, мислимо на период од друге половине XV

вијека и на њено исламско окружење које од тог периода постаје стално окружење храма,

повлачећи паралеле до данашњих дана. Све говори о посебности Старе српске цркве у

Сарајеву, како њена архитектура, тако народно предање које се веже за њу. Њена

дуговјечност само јој придаје још више на важности. Она као грађевина и као сакрални

простор је опет ,,доживјела“ да се ситуација у њеној околини радикално измијенила.

Како некад, тако и сада, она је стуб око кога се окупљају они православни који данас

живе у Сарајеву, исто тако је и сад свједок неких прошлих времена која су била другачија.

Као да је њена судбина да свједочи на нека прошла времена, која су била знатно

другачија. И данас она са својим специфичним изгледом стоји и опстаје ненаметљиво,

одупирући се времену (историји) и простору (политици). Након свега можемо потврдити

наш став с почетка нашег текста о специфичности храма од настанка до дана данашњег.

Зидови који су направљени за неку другу намјену, преиначени након неког времена да

служе у сакралне сврхе, су на стоички начин опстали до данас.

„МАНАСТИР ЛОМНИЦА“ (Д. Нешић)

Увод

Историја српског народа нераскидиво је везана за његову цркву, која је током

историје као и њен народ пролазила кроз разна искушења и невоље. Подижући цркве и

манастире средњовјековни српски владари оставили су нам велелепне културно-духовне

центре у којима ће српски народ тражити и налазити ослонац у тешким временима

проведеним под туђинским јармом.

За владавину краља Драгутина везује се подизање великог броја манастира на

подручју сјевероисточне Босне. Велики број манастира који се налазе на простору

зворничко-тузланске епархије по предању је подигнуто за вријеме владавине краља

38

Драгутина. Манастире Ломницу, Тавну, Папраћу, Озрен предање везује за вријеме краља

Драгутина.

Пошто је тема овога рада манастир Ломница настојаћу да прикажем историјат

овога манастира, који и данас послије неколико стољећа од свога настанка и даље изазива

интересовања. Он је и даље предмет интересовања историчара због своје прошлости и

велелепних фресака које представљају велики домет једног од најпознатијих сликара

зографа Лонгина, као и бројног народа који свакодневно посјећује ову велику светињу.

Фрагментарност података који се своде на записе и натписе о манастиру не омогућава да у

потпуности сагледамо историјат манастира, али нам ипак у одређеној мјери освјетљава

његову прошлост.

Легенде о настанку манастира

Као што је случај и са другим нашим црквама и манастирима и за настанак

манастира Ломнице везује се неко предање. Према једном предању манастир је подигао

краљ Драгутин који је лов ловио и пролазећи тим крајем свидјео му се тај простор па је на

том мјесту сазидао манастир. Према другом предању манастир је добио име јер је мјесто

на коме се налази ломно и сломно. Постоји још једна прича која говори да све што је дању

саграђено ноћу нестајало . Онда су наишли неки ловци и показали мјесто на које се црква

преко ноћи селила па манастир по тим ловцима доби име Ловница. Ова два облика имена

манастира резултат су народног предања које није само карактеристика за овај манастир,

јер постоје и други манастири и цркве за које се везује нека легенда. Оба облика и

Ловница и Ломница имају коријен у старој земљорадничкој терминологији и ријеч

заправо значи навиљак или малени пласт.

Историја манастира

Манастир Ломница са црквом посвећеном светом Георгију налази се у области

Бирач недалеко од Шековића. Предпоставља се да је на мјесту садашње цркве постојала

старија. Као ктитори манастира помињу се монаси Генадије и Акакије. Не постоји много

39

података о раном периоду постојања манастира, а и оно што постоји доста је оскудно и

фрагментарно. Најстарији писани податци о Ломници су записи из 1577/78. године у

Типику писаном у овом манастиру. Те године манастир је по први пут живописао један

од најпознатијих наших сликара тога доба зограф Лонгин, а тридесетак година касније

манастир су живописала четворица мајстора. У манастиру је 1592. године писано

јеванђеље које је до Другог свјетског рата чувано у манастиру Бешеневу на Фрушкој Гори.

Из 17. вијека постоји један податак што га даје натпис изнад врата у наосу онај о страху

сликара од софти. Половином 17. вијека у Крушевском поменику помињу се имена

петорице ломничких монаха и презвитера Николе из Шековића. Крајем 17. вијека (1693)

манастир је посјетио дабробосански митрополит Висарион о чему свједочи и натпис на

западном зиду наоса, а нешто касније у првим деценијама 18. вијека манастир је у два

наврата посјетио митрополит Мелетије први пут још као егзарх,а други пут као

митрополит. Манастир је запустио почетком 18. вијека одласком братства из њега након

аустријско-турског рата и од тада је служио као парохијка црква. Манастир су у 18. вијеку

посјећивали и монаси других манастира Свете Тројице у Пљевљима, херцеговачки,

рмањски па и хиландарски монаси. О овоме свједоче њихова имена забиљежена на

зидовима цркве. Почетком 19. вијека ријетки су помени Ломнице. Године 1823 црква је

покривена залагањем попова Јована и Стевана из Осмака. Црква је пре тога била огољена

што би можда могло да значи да је једно вријеме била без крова. Крајем вијека тачније

1890. године промијењен је кров из 1823. године и овога пута кров је трајао до Другог

свјетског рата. Манастир је оба свјетска рата прошао без већих оштећења. Послије

рестаурације живописа и иконостаса, који су започели још 1952. године, окупљена је 1979.

заједница монахиња и обновљен манастирски живот у Ломници.

До 1875. године са сјеверне стране цркве постојали су темељи старог конака. Нови

конак је подигнут за вријеме попа Ристе Савића, у првој половини 19. вијека.

Архитектура

Ломница је једнобродна црква са једном апсидом и са слијепом куполом

ослоњеном на паластре. Грађена је од ломљеног камена, а портали и допрозорници су

40

клесани од бољег камена. Посебност архитектуре чини слијепа купола споља невидљива

уклопљена у двосекли кров храма. Наос је подијељен у три травеја од којих је централни

најдужи, око три метра, а источни најкраћи 1,65 м. О првобитном изгледу ломничке цркве

понешто говори и модел цркве који између себе држе ктитори Акакије и Генадије

насликани 1607/08. године на западном зиду припрате.

Живопис

Манастир Ломница је живописан у два наврата при чему је старији живопис квалитетнији

за разлику од нешто познијег живописа који представља рад четворице мајстора. Старији

живопис дјело је једног од најчувенијих наших сликара тога доба зографа Лонгина који је

у овоме манастиру исказао свој највећи домет. Ктитори манастира монаси Генадије и

Акакије насликани су у припрати, а Акакија као ктитора помиње и зограф Лонгин на

Богородичиној икони. Фреске у куполи, горњим површинама олтара и наоса осликао је

Лонгин 1577/78. године, а исте године се потписао на иконама ломничког иконостаса. На

Лонгиновим фрескама осјећа се утицај идеја о програму сликарства које су се шириле из

обновљене Пећке патријаршије. У пропорционалности фигура он је сигуран, вјешт и

досљедан , фигуре су нешто издужене обавијене драпираном одјећом грациозних покрета.

У његовим ломничким иконама палета садржи више свјетла, прозрачна је и профињена.

Иконостас на коме се Лонгин потписао веома је успјело иконописно рјешење. Поред

његових икона на иконостасу се налазе и млађе иконе икона Богородице и Светог Јована

Крститеља рађене на дасци одрезаној од веће и старије слике која је преполовљена.

Поред овога живописа с краја осме деценије 16. вијека постоји и живопис из прве

деценије 17. вијека који нема исту умјетничку вриједност као Лонгинов, али свакако има

свој квалитет и оличава сликарство тога периода. Манастир су 1607/08. године

живописала четворица мајстора два Јована, Никола и Георгије. Натпис на западном зиду

наоса саопштава да је манастир живописан залагањем јеромонаха игумана Прохора са

братијом и уз помоћ неког Вујана. Овај живопис је типичан за рад необразованих сеоских

сликара широм Балкана. На основу неких особености у програму и иконографији грчких

натписа уз неке сцене и фигуре можемо предпоставити да су ови сликари били Грци.

41

Ризница манастира

Ризница манастира Ломнице није богата и обимна као што су ризнице неких већих

и познатијих наших манастира. Садржај ризнице указује на историјски континуитет

постојања манастира и показује њено богатство. Поред добро очуваног иконостаса

манастир посједује веома скромну збирку књига, икона и предмета умјетничког занатства.

Од старих књига у манастиру се налази само Октоих Божидара Вуковића штампан у

Венецији 1537. године, који је још половином 18. вијека био својина попа кир Николе у

манастиру Рачи на Дрини , као што свједочи запис из 1722/1723. године у њему. У цркви

се налазило још неколико листова од започетог Љетописа у рукопису, а поред овог у

манастиру је постојао и примјерак рукописа Душановог законика. Манастир је посједовао

и више штампаних књига које су стизале као поклони из Русије. У манастиру Ремети

налазио се дискос са натписом у коме се помиње име манастира. Међу предмете

умјетничког занатства спадају два пјевничка украшена стола.

Закључак

О историји манастира Ломнице немамо тако исцрпне податке што не значи да их

није било. Овај манастир је прије свега драгоцјен због свога живописа, посебно оног који

се везује за име зографа Лонгина. Манастир је пратила судбина његовог народа, јер како је

народ напуштао своја огњишта и одлазио у туђину остављајући за собом своја огњишта

таква је била судбина и монаштва овог манастира.

О значају манастира говори и велика дјелатност посебно примијетна у току 16.

вијека. Осликавање иконостаса и живописа, као и постојање Типика и рукописа који су из

ове светиње стизали у друге манастире свакако иде у прилог тој чињенци. Ово све може

навести на закључак да је монашка заједница била значајна и активна, а самим тим да је и

манастир имао велики значај. Бројне посјете монаха других манастира у току 18. вијека у

вријеме кад је ова светиња била претворена у парохијску цркву, као и посјете двојице

42

дабробосанских митрополита крајем 17. односно у првим деценијама 18. вијека свједоче

нам колики је значај имао овај манастир у времену и прије, али и послије одласка

манастирског братства.

Овај културно-историјски споменик је својим постојањем свједочио судбину

народа којем је припадао, а љепота његовог живописа свједочила је и свједочи велике

домете српског фрескосликарства. У вријеме владавине Немањића подигнути су многи

манастири који љепотом своје архитектуре и живописа и данас свједоче славни период

српске прошлости. И као што је ранији период био доба градње период који је дошао

послије тога био је период борбе за очување стеченог,а понекад и подизања новог. У

годинама турског робовања српски народ је обнављао и украшавао своје светиње које су

у данима када није постојала српска држава требале да свједоче континуитет постојања и

историјско право тога народа на те просторе.

Манастир Ломница представља велико културно благо посебно због свога

живописа и иконостаса који су најзначајније драгоцјености које манастир посједује.

Обновом монашког живота у манастиру у другој половини прошлог вијека почео је нови

период у историји манастира Ломнице.

„MANASTIR DOBRIĆEVO“ (J. Majstorović – која не зна ћирилицу )

Uvod

Manastir Dobrićevo se nalazi u Hercegovini, između Trebinja i Bileće. Prvobitno se

nalazio uz rijeku Trebišnjicu ali je, zbog izgradnje akumulacije za hidrocentralu (Bilećko jezero),

1965. godine izmješten u obližnje selo Orah. Manastirska crkva je posvećena Vavedenju

Bogorodice.

Legende o osnivanju manastira

43

Narodno predanje kaže da su prvi hrišćanski car Konstantin i njegova majka Jelena tu

počinuli vraćajući se iz Rima, da su vidjeli da je mjesto ''dobro'' pa su tu podigli manastir i

nazvali ga Dobrićevo. Drugo kazivanje vezuje postanak Dobrićeva za vladare iz loze Nemanjića.

Postoje dva manastirska pečata, od kojih jedan nosi godinu 1232, a drugi 1283. Vrlo je

vjerovatno da su ovi datumi netačni, budući da su zabilježene godine računate od Hristovog

rođenja, a ne od postanka svijeta, 5508. godina prije Hristovog rođenja.

Prvi podaci o manastiri i njegovo stradanje

Prvi pisani dokument koji pominje Dobrićevo je iz 1661. godine, ali postoji predanje po

kojem je crkva stradala još 1644. Dobrićevo je pljačkano i paljeno i 1672, odnosno 1680. godine,

a ta stradanja zapamćena su u predanju. Po prvom predanju kaluđeri i manastir su nastradali

nakon što su zatrazili pomoć od spahije Jakupovića protiv zulumćara ali je tom prilikom i sam

spahija poginuo pa je u znak odmazde vezir u Travniku naredio da se manastir spali. Dobrićevski

monasi su, prema priči, tada napustili svoj manastir, koji je narednih sedam decenija bio pust.

Obnovio ga je neki monah iz Nikšićke župe, koji se zatekao u skuplanju priloga po Hercegovini.

Turci su i dalje nasrtali na Dobrićevo i u tome su se isticali Nikšićki Turci i Korjenići, pred

kojima su monasi često morali da bježe i stoku sklanjaju u brda. Drugo predanje govori da je

iguman manastira nastradao od strane Turaka Korjenića kad su ovi jedne prilike tražili konak u

manastiru.

Sva ta kazivanja vezana za događaje u drugoj polovini XVII vijeka teško je provjeriti

zbog nedostatka pisanih izvora. Međutim, pouzdanije podatke o nastanku Dobrićeva, dva vijeka

prije tih stradanja, pružila su otkrića do kojih je došlo prilikom preseljenja manastira. Tada su

ispod postojeće crkve pronađeni temelji starije građevine iz XIV vijeka, čime se sadašnja

dobrićevska crkva datuje najkasnije u rani XV vijek. Prilikom preseljenja crkve ispod jednog

sloja slika pronađeni su djelovi starijeg živopisa iz ranog XVI vijeka. Tako se može utvrditi

prilično pouzdana hronologija prema kojoj je crkva postojala na tom mjestu još u XIV vijeku. Ta

građevina je najkasnije početkom XV vijeka obnovljena, a u ranom XVI vijeku ukrašena

freskama. Stariji živopis je stradao, te je krajem XVI ili, vjerovatnije, početkom XVII vijeka bilo

potrebno ponovo oslikati crkvu. Za posao je angažaovan veliki srpski slikar XVII vijeka

44

Georgije Mitrofanović. Kasnija istorija Dobrićeva je poznata iz pomenutih legendi, ali i iz

nekoliko istorijskih izvora.

U dva navrata 1649. i 1680. godine Dobrićevo je opljačkano a 1672. u manastiru je izbio

požar koji je zahvatio čitavu crkvu i u kojem su stradale Mitrofanovićeve freske. Narednih 70

godina manastir je bio napušten. Prvi podatak o obnovi manastira potiče iz 1730. godine. Pećki

patrijarh Joanikije (1737-1746) je tu dolazio u vrijeme igumana Dionisija, a 1745. godine u

Dobrićevu je boravio zahumsko-hecegovački mitropolit Filotej.

Dobrićevo je veoma stradalo u vrijeme ustanka 1875-1878. godine, a u Prvom svjetskom

ratu. 1914. godine, austrijske trupe su zapalile crkvu. Tada je izgorio ikonostas i mnoge

manastirske dragocjenosti, a oštećene su i freske.

Izgled crkve i zidno slikarstvo

Crkva manastira Dobrićevo je jednobrodna građevina sa tri traveja po dužini, na istočnoj

strani završena polukružnom apsidom. Prilikom preseljenja utvrđeno je da je krstobrazna

gradjevina iz XIV početkom XVI vijeka dobila bočne kapele koje su joj dale trobrodan izgled.

Crkva je građena od kamenih kvadera u pravilnim redovima, a krov je od kamenih ploča.

Kasnije je dozidana priprata, a 1863. godine i zvonik. Ulaz u crkvu se nalazio u zapadnom zidu,

ali je on uklonjen prilikom dogradnje priprate. Crkva je građena u srpskom srednjovjekovnom

arhitektonsko stilu sa primjesama primorskog graditeljstva.

U krug fresko-slikarstva koje su po pravoslavnim crkvama radili dubrovački slikari ulazi

i stariji sloj živopisa prinađen u dobrićevskoj crkvi. Prilikom prenosa manastira Dobrićevo, na

istočnom zidu naosa, ispod Mitrofanovićeve kompozicije Duhovi, pronađeni su ostaci jedne

veće, starije freske, koju je Mitrofanović obio da bi postavio svoj živopis. Fragmenti stare freske

sačuvani su samo u uskoj pantljici uz bočne ivice istočnog zida. Pozadina na kojoj su bile

izvedene starije freske u manastiru bila je tamnoplava, potpuno slična u tonu pozadini na kojoj

slika Georgije Mitrofanović.

Polijelej u crkvi je bio iz 1754. godine, a zna se da je popravljen 1765. Jedan krst iz

Dobrićeva pominje se 1770. godine, a prilozi u knjigama zabiljženi su 1771. 1773. i 1784.

45

godine. Kivot i orar priloženi su 1778. U XVIII vijeku je pored manastirske crkve postojala i tzv.

Sarajevska kelija, koju su prema predanju, podigli Sarajlije iz porodice Selakovića. Manastir je

posjedovao i srebrnu kutiju iz 1784. i srebrnu ploču na oraru iz 1778. godine. Srebrna kadionica

je bila poklon jeromonaha Stefana Lazarevića.

Freske Georgija Mitrofanovića u Dobrićevu sačuvane su u velikoj mjeri i predstavljaju

jednu od najljepših cjelina srpskog živopisa iz XVII vijeka. To slikarstvo ima izuzetnu likovnu,

stilsku i ikonografsku vrijednost. Posebne zanimljvosti i tajne srednjovjekovnog slikarskog

umjeća pokazale su se prilikom preseljenja dobrićevske crkve. Tada su na donjem groblju u

sloju maltera otkrivene sačuvane vježbe velikog slikarskog majstora, skice, improvizacije i

pribilješke. U južnoj pjevnici, na istočnom zidu, Mitrofanović je skicirao na donjem sloju

maltera sliku Svete Trojice, koju je na finalnom sloju izveo na južnom zidu te pjevnice. Može da

se predpostavi da je Georgije Mitrofanović za vrijeme oslikavanja zidova dobrićevske crkve,

naslikao i ikonostas ili bar neku značajniju ikonu za taj manastir, budući da se istakao kao viješt i

plodan ikonopisac.

Zaključak

Manastir Dobrićevo svojom arhitekturom i živopisom spada u red najznačajnijih srpskih

srednjovjekovnih manastira. Crkva manastira Dobrićevo posebno je interesantna za proučavanja

istorije arhitekture, jer slikovito ilustruje preplitanje dva stila: raškog u osnovi crkve i gotskog u

nadogradnji, nastalih pod uticajem raške arhitekture i dubrovačke zakašnjele gotike. Posebnu

vrijednost ove crkve predstavljaju freske nastajale jedne preko drugih različitim tehnikama. U

dugoj i burnoj istoriji manastir je bio centar duhovnosti i pismenosti, a istovremeno je služio i

kao mjesto pomirenja zaraćenih naroda. Sve se to dešavalo pod ''Dobrićevskim kolom'', tj. pod

manastirskim polijelejom. Sačuvano je danas u još živoj narodnoj zakletvi: "Tako mi kola

Dobrićevskog i kubeta Kosijerevskog''! A za vrijeme Dobrićevskog sabora na Troičin dan, oko

manastira se skupi vise hiljada posjetilaca i učesnika različitih kulturnih sadržaja.

46

„МАНАСТИ РМАЊ“ (О. Борковић)

Манастир Рмањ, посвећен је светом Николи , налази се у Мартин Броду, код Кулен

Вакуфа, на водопадима поред ушћа Унца у Уну. Међу најстарије вијести о Рмњу спадају

упис имена његових монаха у Крушевски споменик крајем XV вијека, те податак који

каже да је војвода Петар са Петрашином и Вудрагом 1498. године платио израду једне

иконе намјењене Рмњу. Из 1515. године су кивот и путир, а из 1516. кадионица манастира

Рмња, доцније доспјели у манастир Марчу. Црква је спаљена први пут 1563. године.

Владика Гаврило, који је у то вријеме столовао у Рмњу, 1578. је са калуђерима пребјегао

преко Саве, гдје су основали манастир Марчу. На основу тих података донекле може да се

реконструише историја Рмња у 15. и 16. вијеку. Манастир је , судећи према најстаријим

изворима, основан прије краја 15. вијека, а у првим деценијама 16. вијека је вјероватно у

успону, будучи да је снадбјеван сасудима. Даље историја Рмња се везује за турска

ратовања на западу, те у седмој и сомој еценији вијека манастир трпи страдања која се

завршавају бијегом калуђера на аустријску територију.

У 17. вијеку у Рмњу се преписују књиге, црква добија нов кров и под. Године 1612.

монах Теодосије поклонио је том манастиру један панегирик, а 1615. старац Макарије

даровао је Рмњу једну сребрну кутију, која се доцније налазила у манастиру Лепавини. Уз

меморандум вараждинских Срба, из 1750. приложен је и списак ствари које су из Рмња

пренсен у Марчу, а међу њима је и јеванђеље преписано у Рмњу 1621. године. Исте године

манастирска црква је добила нови кров од клиса, шиндре. Између 1632-33 постављена је

нова подница. Исте године су два рмањска крста окована сребром и златом. Око 1638.

настају поново неповољна времена и монаси Рмња бјеже опет у Марчу и Лепавину.

Године 1663. Турци су запалили манастир тако да се не може утврдити да ли је било у то

вријеме монаха. Из 18. вијека бројни су подаци о прилозима манастру. Један минеј је

приложен Рмњу 1735. године, а ирмологија 1741, када су једну књигу даровали и

јеромонах Атанасије и његов син.

47

Игуман Рмња, Василије и монах Гаврил помињу се 1737. године, а игуман са истим

именом и јеромонах Малентије поменути су у једном запису из 1754. године. Исти

јеромонах Малентије, житељ Рмња, поклонио је једну књигу свом манастиру 1755. године,

а 1762. су поклоњене још двије књиге. Јеромонах Василије је тражио 1780. поврат

привилегија које је цар дао манастиру, а 1784. су му даровали путир и киват. У току рата

између Аустрије и Турске 1785. године Рмањ је спаљен. Манастир је био напуштен у

првој половини 19. вијека, а црква је у том времену вјероватно била без крова. Године

1858. султан је издао ферман да се црква обнови, а уз помоћ православних вјерника из

околине купљено је имање за манастир, у вриједности од 200 дуката. Рмањ је оновљен

1863. и 1874, а само годину касније 1875. Туци су опет напали манастир, оштетили фреске

и запалили кров, Посљедња обнвоа извршена је 1883. године. Рмањ је порушен у

бомбардовању 1944. године. Након 1984. год. извршена је потпуна реконструкција храма.

Приликом те обнове веома корисни су били подаци о изгледу цркве који су пружали

оригиналан цртеж манастира из 1794, пронађен у ратном архиву у Бечу, једна гравира из

средине 19. вијека, и један опис Рмња објављен у Босанксо – херцеговачком источнику за

1894. год. Црква манастира Рмањ је једнобродна, са полукружном опсидом, куполом на

пиластриам, дубоким луковима прислоњеним уз подужне зидове и припратом. Занимљиво

је да између наоса и олтара стоји зидана олтарска преграда, са три пролаза, не тако честа

појава у српским православним црквама из времена робовања под Турцима. Овај храм

припада типу куполних црквених грађевина са полукружним луковима прислоњеним уз

подужне зидове. На цртежу из Бечког Ратног архива приказана је основа читавог

манастирског комплекса. Ту је зграда великих габорита, са основом у облику слова Г која

је смјештена сјеверно и ситочно од храма, а служила је за монашке ћелије, оставу, кухињу

и амбар. Претпоставља се да је зграда конак имала дрвену конструкцију спрата.

Вјероватно је да је рмањски живопис страдао и уклоњен у обнови 1863. год.

Најочуванија цјелина бившег фреско-асамбла у Рмњу сачувана је а сјеверном зиду

протезиса. Ту је откривен дио фигуре арханђела Михаила, негдје до висине рамена.

Натписи нису нигдје били сачувани. На жалост, у Рмњу није очувано ни једно лице, на

основу којег би јасније могле да се сагледају сликарске особености аутора фресака.

Сигурно је једино да је он био способан калориста кји је користио широку палету боја...

Има једна претпоставка, коју је на основу уочених сличности између рмањских и

48

гомионичких фресака, изрекао истраживач зидног сликарства у БиХ, Здравко Кајмаковић,

о евентуалном постојању издвојене групе српских сликара, који су крајем 15. или

почетком 16. вијека стварали далеко на западу српског националног простора, изградивши

специфичан умјетнички језик у оквирима старог српског сликарства.

49