БЕЛА ГРИВА

Рене Гијо

Јован Јовановић ОШ „Стеван Синђелић“ Београд

У овој књизи описано је чудесно

пријатељство једног прелепог дивљег

коња и једног храброг дечака.Ова сјајна

прича смештена је у предео непрегледних мочвара француског

југа , по којима галопирају дивљи

коњи. Ова необична прича нас учи да слобода и љубав

немају цену.

Рене Гијо - рођен је у Куркури 1.1. 1900. а након студија одлази у Сенегал

где ради као учитељ.Познати француски писац за децу 1964.године добио је

књижевну награду”Х.К.Андерсен”.Умро је у Паризу 1969.

ЛОКАЛИЗАЦИЈА РАДЊЕ РОМАНА “БЕЛА ГРИВА”

Радња романа дешава се у мочварној

области КАМАРГА у делти реке Роне на југу

Француске, на њеном ушћу у

Средоземно море

ТЕМА ДЕЛА :

Ово епско прозно дело говори о

пријатељству дечака и коња, дело које нас учи љубави уопште кроз однос дечака према дивљем коњу. Једна од пишчевих идеја је да покаже

младим читаоцима да некад животиње могу бити бољи пријатељи него што то могу бити

људи. Они заједно одрастају, уче радују се животу.Уживају у

пријатељству без икакве користи и то је

оно што их чини срећним и води их

кроз живот

Ликови у роману :

ЛИКОВИ :

Фолко, Бела

Грива, Антонио, Деда Еузебио, газда

манаде,млађи

Фолков брат,

гардијани.

Живот у колиби на крају мочваре:

ФОЛКО је био сиромашан дечак који је живео на крају мочваре са дедом и млађим братом. Често је чамцем пловио по мочвари и разгледао природу.

Једног дана док је лутао мочваром у води је видео одраз

малог белог коња.Погледи су им се срели. Коњић је побегао, а Фолко је кренуо за њим. На

ливади је видео кобилу која је мирно пасла. Пришао јој је и

помиловао је, а затим се окренуо ждребету.Гледао га је одушевљено. Помисли да би му

одговарало име Бела Грива (Crin Blanc). Знао је да је то

право име за њега и знао је да ће постати добри пријатељи.

Падао је мрак и дечак је пошао кући. Међутим није он био

једини који је угледао кобилу и ждребе. Два чергара су на

превару ухватили кобилу али им је мало ждребе ипак

побегло

Неочекивани сусрет:

Када се вратио кући, Фолко је затекао старог гардијана Антонија. Причао му је о Белој Гриви јер је знао да и Антонио воли коње као и он. Он је радио је за за газду Манаде – ловио је дивље коње. Једног дана док Фолко није био ту Антони је дошао код деде Еузебија и поверио му да са газдом одлази у лов на једног посебног ждрепца. То је био Бела Грива. Гардијани су га ухватили и затворили у корал. Али Бела Грива није трпео заробљеништво, потпуно ван себе јурнуо је преко ограде и побегао у дивљину.

У заробљеништ

ву:

Следећег јутра, Фолко је узео мрежу и нешто хране и кренуо ка пашњацима да потражи свог пријатеља. Док се возио чамцем кроз трску је препознао познату белу прилику. Изгледао је уморно од борбе претходног дана, али је препознао Фолка и није ни покушао да побегне.

Потрага за пријатељем:

Изненада су се чули узвици и

граја гардијана. Фолко није знао шта да ради Бели пастув се

разбеснео и јурнуо на газду Манаде. Бесан, газда је рекао

да му такав коњ није

потребан и да га узме когод

хоће. Фолко га је замолио да

га да њему и он је пристао.

Фолко је био пресрећан.

Повео је Белу Гриву кући.

Фолко добија Белу Гриву:

Фолко се старао о Белој Гриви као о правом

пријатељу, са пуно љубави неговао је младог пастува.

Али када је осетио зов чопора он је побегао у дивљину.

Зов чопора:

Када је његов бес спласнуо газда Манаде

се предомислио,

крши дато обећање и планира да

Белу Гриву да циркусу.

Фолко креће у мочвару да

спасе пријатеља из

невоље...

Обећање је прекршено:

Пошто су били окружени са свих страна и излаза није било, Фолко је зајахао Белу Гриву....

Бег :

Али то је пут који не

води никуда,

окружени непријатељима и злим

људима, они бирају

смрт у дубини реке.

Крај пута :