Почеци Византије;

- римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера – извори развитка;- победа хришћанства и премештање државног средишта на Исток – почетак византијске ере;- византијски владар – римски цар и поглавар целе хришћанске васељене; хијерархија држава;- полазна тачка Византије – Римско царство изашло после велике економске кризе III века; Исток показао већу издржљивост у односу на Запад, али и у њему је дошло до привредног опадања, недостатка радне снаге и назадовања трговине и занатства; пораст броја латифундија, на рачун државних поседа и ситних поседника; сељаци се везују за родну груду;- римски принципат замењује доминат; цела државна управа је у рукама цара и бирократије; царско достојанство више није врховна магистратура, већ деспотска власт, која се заснива на вољи Божјој;- сенат, војска и градско становништво (деме) у рановизантијском периоду ограничавају царски апсолутизам;- црква добија све већи значај у држави – тесна и присна веза државе и цркве; цар има моћ над црквом;- цар је врховни војни командант, врховни судија и законодавац, и бранилац цркве и праве вере; ствара се верско-политички култ цара као Божјег изабраника и живог симбола царства које му је Бог поверио; сви поданици су његове слуге, и у његовом присуству ничице падају пред њега (проскинеза);- Византија је водећи светски културно-просветни центар; у њој се стапају римско уређење (римско право), грчка култура (филозофија,песништво,историографија) и хришћанство у синтезу;- византијска моћ се заснива на новцу, у њој влада новчана привреда, за разлику од остатка света; надмоћна је управно, војно и финансијски у односу на окружење;

2. Реформе управе Диоклецијана и Константина;

- царска аутократија, централизам и бирократизам – основни принципи;- учвршћује се царски ауторитет, спречава се већа концентрација власти; раздвајају се цивилна и војна, централна и провинцијска управа;- због величине царства, постоји потреба за поделом државне територије, па и саме царске власти; Диоклецијан ствара владалачки колегијум од 4 члана (тетрархија): 2 августа (Диоклецијан и Максимијан) и 2 цезара (Констанције и Галерије); један август је управљао источним (Никомедија), а други западним делом царства (Медиоланум-Милано), а уз сваког августа је стајао по један цезар (Сирмијум-С.Митровица и Тревери-Трир), који није био у крвном сродству, већ је усвојен и биран по заслузи; Константин Велики је напустио систем адопције, већ је царство поделио члановима породице;- Диоклецијан је преуредио провинцијску управу укинувши Италији привилегован положај, и укинуо је разлику између царских и сенатских провинција; Царство је подељено на 12 дијецеза;

- Константин је поделио царство на префектуре, па је свака префектура обухватала неколико дијецеза, а свака дијецеза већи број провинција;- Источна префектура (Praefectura praetorio per Orientem): 1.Египатска, 2.Источна, 3.Понтијска, 4.Азијска и 5.Трачка дијецеза (Египат, Либија, предња Азија и Тракија)- Илирска префектура (Praefectura praetorio per Illyricum): 1.Дачка, 2.Македонска дијецеза (од Грчке на југу до Дунава на северу)- Италијанска префектура (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae): Италија, Латинска Африка, Далмација, Панонија, Норик и Реција- Галска префектура (Praefectura praetorio Galliarum): Галија, Британија, Иберијско пол. и зап.Мавретанија;- на челу префектура су се налазили преторијски префекти; префект Истока (Цариград) и префект Италије су били највиши достојанственици, иза њих су префект Илирика (Солун) и префект Галије;- одвајање војне и цивилне власти: цивилна управа провинције је у рукама намесника, док војну управу има дукс (dux), који је врши у једној или више провинција;- преторијски префекти настоје да увећају моћ, тако да царска власт даје већу надлежност намесницима дијецеза, викарима;- Рим и Цариград су изузети из надлежности преторијских префеката и потчињени су својим градским префектима; цариградски префект-епарх је имао водећу улогу у престоници, и био је највиши представник сената; једини је од високих функционера који није носио војничку униформу већ грађанску римску тогу; потчињено му је судство, снабдевање града, као и привредни живот;- у време Константина, власт преторијских префеката је још више ограничена изграђивањем централне управе; најутицајнији њен представник био је magister officiorum, чијем надзору су потчињена сва officia у држави, практично цела државна администрација; његов officium су чинили аgentes in rebus, царски курири, који обављају и обавештајну службу; он брине и о царевој безбедности, јер је заповедник царске гарде, scholae palatinae; с обзиром да је руководио целим дворским церемонијалом, проистиче да је био задужен за примање страних посланстава и односе са спољним силама («шеф дипломатије»); од IV века руководи и поштанским саобраћајем;- од времена Константина Великог, један од најважнијих чиновника био је quaestor sacri palatii, који стоји на челу правосуђа, редигује законе, и контрасигнира царске указе;- на челу финансијске управе стоје шефови државне благајне (fiscus) и приватне царске благајне (res privatae), који се зову comes sacrarum largitionum и comes rerum privatarum; њихова функција је била ограничена тиме што се основна дажбина, анона, плаћала директно префектури преторија;- пошто све везано за цареву сакралну личност добија посебан значај, једна од најважнијих установа постаје sacrum cubiculum, која брине о приватној царској имовини, нарочито о царској гардероби, а њен управитељ, praepositus sacri cubiculi, је један од најважнијих достојанственика Царства; за време слабих царева је надзорник царске ложнице често био најмоћнији човек у Царству; под оријенталним утицајем praepositi су били махом евнуси, као и царска послуга;

- Цариградски сенат је био саветодавно тело, јер је у свему одлучивала царска воља; ипак, сенат је приликом промена владара имао право избора и потврђивања новог цара, у случају да цар себи није одредио наследника; његови чланови су били потомци римских сенаторских породица, чији је већи део Константин успео да привуче у Цариград; поред њих, у сенат су улазили царски чиновници из 3 највише класе: illustres, spectabiles и clarissimi; чланови сената су пре свега били богати земљопоседници, и ту је лежала њихова снага; активно су иступали само illustres; у VI веку, највиши достојанственици су носили нов назив, gloriosi (пример деградирања титуле);- поред сената, као ужи савет је постојао тзв. sacrum consistorium (од лат.consistere – стајати), чији су стални чланови, comites consistorii, били највиши чиновници централне управе, а осим њих су састанцима могли присуствовати и сенатори; њихове седнице су се звале silentium (σιλέντιον – силентион), и овај назив је постао касније званично име царског савета, који није био сталан орган, већ га је цар сазивао по потреби, при решавању важнијих државних и црквених питања;- колони, који чине већину сељаштва, све више падају у наследну зависност од својих господара; Диоклецијанов порески систем је то убрзао; пошто је новац изгубио вредност, новчане дажбине су постале безначајне, па је много већи значај имало давање у натури; Диоклецијан је сва та ванредна натурална давања озаконио и претворио у сталан порез, анону, која сада постаје основни порез и приход државе, али сав њен терет пада на сеоско становништво;- Диоклецијанов систем, звани capitatio-iugatio, усклађује основне компоненте аноне, главарину и земљарину; јединице опорезивања су: комад земље одређене величине и квалитета (iugum), и човек који га обрађује (caput); при разрезивању пореза, они се броје одвојено, али као што iugum не може бити опорезован ако не постоји caput који га обрађује, тако не може ни caput бити опорезован ако не поседује iugum, тако да је за сваки iugum тражен по један caput;- градско становништво без земљишних поседа није плаћало анону, али су већ од Константина трговци и занатлије плаћали посебне високе дажбине у злату, аuri lustralis collatio (хрисаргирон);- због недостатка радне снаге у пољопривреди, настао је систем έπιβολη (епиволе), који се појавио најпре у Египту за време Птолемеја, а састојао се у томе да је државна угарена земља принудно додељивана приватним власницима, велепоседницима, који су имали задатак да га обрађују и плаћали су на њега порез;- римски новац у III веку потпуно губи своју вредност и прелази се на натуралну размену добара, што у западном делу Царства остаје на снази више векова, док на Истоку новчана привреда опет добија превагу, што се огледа у плаћању аноне и других дажбина у новцу; Константин је успео да створи нов и солидан новчани систем, а основну јединицу тог система чинио је златни solidus, νόμισμα - номизма (4,48 g, 1 фунта=72 златника); сребрни новац, seliqua (2,24 g, 1/24 златника,злато 12 пута скупље од сребра);- у доба Диоклецијана и Константина је и војска доживела дубок преображај; римска армија је до тад била погранична војска, развучена широм бескрајних граница Царства, није било мобилних трупа унутар Царства сем преторијанске гарде; показала се потреба за стварањем мобилне јаке војске која би служила као резерва против спољних непријатеља и као ослонац цара против унутрашњих; то је

требало да обезбеди exercitus comitatensis, који замењује стару преторијанску гарду, али и прераста њену улогу, а и погранична војска добија специјални карактер, тако да војници на лимесу, limitanei, добијају за своју службу земљишне поседе, и постају врста сеоске милиције која живи од свог имања, а са задатком да брани границу;- као врховни војни команданти јављају се за време Константина magistri militum, при чему пешадијом заповеда magister peditum, а коњицом magister equitum; узрок ове поделе је страх од јачања једне личности као заповедника војске; ускоро се од ове поделе одустало, па је уведено да се на царском двору, и на Истоку и на Западу, поставе 2 војна заповедника истог ранга, са титулом magister equitum et peditum praesentalis; на Истоку су постојала 3 команданта са регионално ограниченом командом: magistri militum per: 1.Orientem, 2.Thracias, 3.Illyricum, који су заповедали над comitatenses, а потчињени су им били и duces пограничних трупа (limitanei);- војска се све више варваризује, па њен најважнији елеменат чине Германи, а од становника царства Илири; све је више страних најамника, а све већу улогу одиграва коњица;

3. Оснивање Цариграда;

- померање тежишта државе на Исток било је условљено не само већом развијеношћу источног дела Царства, већ и новим војним задацима: надирању варвара са севера преко Дунава, и сталном опасношћу од јачајућег Сасанидског царства у Персији;- већ је Диоклецијан уочио ту потребу, па је оставио свом савладару Максимијану западни део Царства, док је источни задржао за себе и боравио у Никомедији;- ипак, тек је Константин на Истоку створио нов државни центар изградивши стару грчку варошицу Византион на Босфору, и претворивши је у нову престоницу Царства;- зидање је отпочело после победе над Лицинијем, којом је Константин постао и господар Истока, новембра 324., а већ је нова престоница свечано инаугурисана 11.маја 330.- положај је генијално изабран, с обзиром да је нова престоница лежала на граници два континента, била с копна приступачна само с једне стране, окружена Босфором са истока, Златним Рогом са севера и Мраморним морем с југа, и контролисала је трговину и саобраћај између Европе и Азије, као и поморски пут између Егејског и Црног мора; развила се у најважнији трговачки и саобраћајни центар тадашњег света;- док је број становника Рима стално опадао, Цариград је непрекидно растао, па је непуних 100 година по оснивању надмашио Рим, а у VI веку је имао преко 500.000 становника; чак је и у свом плану нова престоница у свему подражавала стару; на њу су пренете све традиције везане за стари Рим, као и привилегије;- Константин је настојао да подигне сјај и богатство свога града украсивши га велелепним зградама и уметничким споменицима скупљеним по целом Царству; нарочито замашно било је зидање цркава, тако да је Цариград од почетка имао

изразит хришћански карактер; становништво је по језику и култури било претежно грчко;

4. Христолошке распре IV века;

- најјача манифестација христијанизације Римског царства у Константиново доба била је сазивање I васељенског сабора у Никеји (325); цар је сазвао сабор и управљао њиме, утичући и на његове одлуке; на сабору се рсправљало о учењу александријског презвитера Арија који је, полазећи од монотеистичких схватања, одбијао да призна једнакост Оца и Сина, и није прихватао Христа за бога; Аријева наука је осуђена, и усвојено је да је Син јединосуштан Оцу (όμοούσιος), што је постала догма и уз допуне са II васељенског сабора чини «символ вере»;- пресудом Никејског сабора, аријанство још није било савладано; Константин је издејствовао да Арије буде поново примљен у хришћанску заједницу, али је тиме ушао у сукоб са александријским патријархом Атанасијем Великим, који је водио непопустљиву борбу за никејску догму, без обзира на многа прогонства и сукобе са царском влашћу;- верски проблем је пооштрио неслогу између Константиновим синовима и јаз између Истока и Запада; Констанције (337-361), који је управљао Истоком, био је аријанац, док је млади Констанс (337-350), на Западу, био присталица никејског учења; сабор у Сердици (343) није донео измирење, али је надмоћ млађег брата натерала Констанција да врати протеране православне епископе; због овога се аријанство, политички побеђено, поцепало се на 2 табора: семиаријанце, који нису признали јединосушност, али су признали подобносушност (όμοιούσιος) Оца и Сина, и радикалну струју, која се држала аријанске науке; међутим, ситуација се променила када је Констанс погинуо у борби са узурпатором Магном Магненцијем (350), а Констанције га савладао у бици код Мурсе (351);- Констанцијева победа је значила уједно и тријумф аријанства, а опозиција, на челу са Атанасијем Великим, је силом сузбијена на саборима у Сирмијуму и Риминију (359), те је аријанство проглашено за државну веру; настао је расцеп и међу семиаријанцима, па су умеренији пришли опозицији, а остали су се приближили радикалној струји и цару;- велики историјски значај има то што је у доба аријанске превласти почело покрштавање Гота, па су германска племена примила хришћанство у његовом аријанском виду; преводилац Светог Писма на готски језик, Улфила, рукоположен је за епископа од стране аријанаца, и још дуго су се после слома германска племена ипак држала аријанства; аријанство је доживело слом после погибије источноримског цара Валенса (378), а победа православља је потврђена на II васељенском сабору у Цариграду (381), потврдама и допунама одредби Никејског сабора и стварањем «символа вере»;

5. Јулијан Апостата (361-363);

- после верских превирања под Констанцијем, дошло је до паганске реакције под Јулијаном; очаран сјајем антике и њене културе, науке и уметности, а разочаран безбројним хришћанским распрама, Јулијан је припадао слоју неоплатоничара и

ретора, и желео да врати паганске обичаје и религију, која је имала упориште на Западу, поготово у Риму, као и међу варваризованом војском; на Истоку покушај паганске реакције није имао одјека, поготово што је код организовања новог паганског клера копирао устројство хришћанске цркве; после његове смрти при походу на Персију, и његов покушај реакције је закопан с њим;

6. Подела Римског царства 395. године (Готи и Византија);

- после трагичне погибије Јулијана, побожни Јовијан (363-364) је пожурио да са Персијом склопи мир, којим је Византија изгубила извесне области у Месопотамији и Јерменији; у то време је почела и Сеоба народа, тако да се Византији отворила борба на два фронта, која је трајала све до краја Византијског царства;- први цар који је водио рат на два фронта био је Валенс (364-378), који је био аријанац, док је његов брат Валентинијан I (364-375), који је владао на Западу, био присталица никејског учења; на Дунаву се ратовало са Сарматима и Квадима, на Рајни са Аламанима, у Британију су упали Сакси и Ирци; ипак, највећа криза је настала кад су Западни Готи (Визиготи) под притиском Хуна упали преко Дунава у дунавске покрајине, тражећи да се населе, што им је влада и омогућила у Тракијској дијецези; за Визиготима су дошли и Источни Готи (Остроготи) и Хуни, и заједно су пљачкали околне провинције; цар Валенс је похитао са персијског бојишта, али је погинуо у бици код Једрена (378), где су Визиготи потпомогнути Остроготима потукли царску војску;- држава је из очајног положаја могла да се извуче само погодбама и споразумом; у међувремену је у Сирмијуму Грацијан (375-383), син Валентинијана, прогласио Теодосија I за августа (379);- цареви су по одласку Гота са Балкана склопили са њима савез, foedus, па су Остроготи насељени у Панонији, а Визиготи у северном делу Тракије; Готи су уживали потпуну аутономију и примали високе плате, а заузврат су били дужни да као федерати пруже Царству војну помоћ; дошло је до изражаја варваризовање војске, па су Готи чинили већину царских трупа, а и заузимали су највише командне положаје;- Теодосије је био ватрени присталица православља, и после II васељенског сабора (381) је свим средствима подржавао православље и прогонио јеретике; за његове владе је довршена христијанизација државе, а православље је постало једина допуштена вера;- пошто је после грађанских ратова успео да уједини Царство, Теодосије га је ипак на самрти (395) поделио својим синовима Аркадију, који је добио Исток (припале му и Дакија и Македонија, које чине префектуру Илирик) и Хонорију (припала му од илирских провинција само Панонска дијецеза); отада је повучена историјска граница Истока и Запада, а и после ове поделе је све до пропасти Западноримског царства остала подела на два дела;- Визиготи су се дигли под Аларихом и пустошили цео Балкан, све до Цариграда и јужне Грчке, а мир је успостављен кад је источноримска влада поверила Алариху команду над војском на Балкану, поставивши га за magister militum per Illyricum,

док је Гајна постављен за magister militum praesentalis и са војском је ушао у Цариград;- у Цариграду је превладала антигерманска странка (400), па је византијска војска реорганизована, а Германи (Готи) су из ње потиснути, мада су се убрзо вратили; Исток се ослободио Алариха пошто је овај кренуо са својим трупама у Италију и заузео Рим (410);

7. Кодификација V века (Codex Theodosianus);

- слаби цар Теодосије II (408-450) владао је у почетку под утицајем своје енергичне сестре Пулхерије, а затим је био под утицајем супруге Атенаиде-Евдокије, чијем утицају треба приписати оснивање Цариградског универзитета (425), на ком се изучавала граматика, реторика, право и филозофија, са грчким и латинским професорима;- објављивање Теодосијевог Кодекса – Codex Theodosianus (438) је било од огромне важности за правни развитак Царства; то је прва збирка царских закона издатих од Константина Великог; снажно је наглашен принцип државног јединства, јер је законик обнародован и на Истоку и на Западу, у име царева Теодосија II и Валентинијана III; после тога су још изузетно слати закони источноримских царева на Запад, док тога више није било у супротном смеру, подела међу њима је била све дубља;- 40-их година V века Византија је доживела нову навалу са севера; Хуни, на челу са Атилом, су створили огромну државу, и почели да пљачкају византијску територију, страдали су многи градови на Балкану (Сирмиум, Наисус, Сингидунум, Емона); - византијска влада је склапала с Атилом уговоре о миру обавезујући се на плаћање данка; Атила је кренуо на запад, при упаду у Галију је поражен од стране западноримског војсковође Ајеција у бици на Каталунском пољу (451); идуће године су Хуни опљачкали Италију, али се после смрти Атиле (453) њихова држава распала;- после убиства Ајеција и Валентинијана III (454/5) у Западноримском царству је настао хаос, док су области изван Италије већ држали варвари: у северној Африци - Вандали, а у Галији и Шпанији – Визиготи;

8. Христолошке распре V века;

- изнад хаоса у ком се нашао Запад, издигла се нова сила: римска црква; папа Лав I (440-461) је истакао примат римске цркве; - после победе над аријанством, установљена је догма о једносуштности Сина са Оцем, али се сада постављало питање начела божанског и човечанског у Христу; према представницима антиохијске школе, у Христу су постојале две одвојене природе: божанство се оваплотило у Христу, човеку рођеном од Марије, па она не може бити Богородица, већ само Христородица; насупрот томе, представници александријске школе су имали учење о Богочовеку, у ком се стопила божанска природа са човечанском;

- на цариградску епископску столицу је дошао Несторије (438), представник антиохијске школе; међутим, супротставио му се александријски патријарх Кирило, на чију су страну стали Рим и богато египатско монаштво; на III васељенском сабору у Ефесу (431) је Несторије подлегао и био проглашен за јеретика;- за време Диоскора, Кириловог наследника, Александрија је задржала примат, а представник њене странке на царском двору, Eвтихије, је био свемоћан; међутим, сада су се Рим и Цариград удружили против Александрије;- Евтихије је полазећи од Кирилове науке отишао даље и тврдио да су се две природе у Христу слиле у једну, божанску природу, тако да је супротно несторијанству настао монофизитизам; Цариград и Рим су осудили Евтихија као јеретика; александријска странка је још једном тријумфовала на тзв. Разбојничком сабору у Ефесу (449), где је сузбијањем опозиције монофизитизам проглашен за државну веру;- до наглог преокрета је дошло кад је на престо у Византији ступио Маркијан (450-457); он је сазвао IV васељенски сабор у Халкедону (451), прихвативши догму о двема природама у Христу, «недељивим, али и неспојивим», одбацивши тако и несторијанску и монофизитску јерес; ово је била потпуна победа Цариграда, који је преузео примат међу источним црквама, док је са Римом био скоро потпуно изједначен;- ипак, након овога је створен јаз између централних покрајина и источних провинција, које су прихватиле монофизитизам, и тиме заправо исказивале своју тежњу за осамостаљењем;

Германи (Готи). Исавријанци;

- после распада Хунског царства дошао је на Исток нов германски талас; утицај германских елемената у византијској држави почиње поново да расте, па је средином V века одлучујући утицај у Цариграду имао Алан Аспар који се ослањао на германске трупе, а на власт су захваљујући њему дошли и Маркијан, а још више Лав I (457-474);- Лав I је био први цар који је примио круну од стране цариградског патријарха, што је показивало моћни положај који је цариградска црква добила на Халкедонском сабору, и отад су сви цареви примали круну из руку престоничког патријарха;- ради ослобађања од Аспаровог туторства, Лав се обратио за помоћ малоазијском племену Исавријанаца; исавријански поглавица Тарасикодиса је дошао са јаком четом у Цариград, узео грчко име Зенон и оженио се царевом ћерком; после потискивања Аспара, Лав I је одлучио да помогне западноримској влади и послао је јаку флоту против Вандалске државе у сев.Африци на челу са Василиском (468), али је она поражена; после тога је дошло до новог уздизања Германа, па је Аспаров син Патрикије ожењен другом царевом ћерком и уздигнут у ранг цезара; у Цариграду је опет избио јак антигермански покрет (471), Аспар је убијен, а Патрикије разведен и рашчињен;

- када је Лав I умро (474), на престо је дошао његов унук, Зенонов и Аријаднин син, Лав II, a Зенон је постављен за савладара малолетном сину, а после смрти Лава II, Зенон је преузео престо, тако да је исавријски талас заменио германски;- већ 475. је дошло до завере која је оборила Зенонову владу, и на престо је доведен Василиск, али је Зенон након 20 месеци успео поново да се дочепа власти (476-491);- Зенонов долазак на власт се поклопио са падом Западног Римског царства, па је Византија стављена пред свршен чин; ипак, нови господар Италије, Одоакар, је признао врховну власт византијског цара, и постављен је за magister militum per Italiam;- ускоро се Византија коначно ослободила Германа; на Балкану су постојали још увек јаки остроготски контигенти, у Тракији по Теодерихом Страбоном, а у Мезији под Теодерихом Амалијцем; Теодерих Страбон је умро (481), па је византијска влада наговорила Теодериха Амалијца да крене у Италију против Одоакра, с ким се Византија завадила; борба је завршена у корист Теодериха, па је у Италији настала Остроготска краљевина (493), а Византија се заувек ослободила обесних Германа;

- верски проблем није био решен; све више је монофизитизам узимао маха у источним провинцијама, и долазило је до заоштравања између њих и централне власти; Василиск је за време своје кратке владе стао на страну монофизита и осудио одлуке Халкедонског сабора; - Зенон је покушао да реши проблем компромисом између источних монофизита и православаца, па је издао Хенотикон (482), који није бранио ни монофизитску ни диофизитску науку, и заобилазио је саме изразе «једна природа» и «две природе»; то није довело до решења проблема, већ га је само продубило јер су се створиле три странке: монофизити, диофизити и они који подржавају царску политику; папа је осудио Хенотикон и бацио анатему на цариградског патријарха, а овај му је одговорио брисањем папиног имена из диптиха, тако да је дошло да првог већег раскола између Рима и Цариграда;

9. Деме;

- деме или странке «плавих» и «зелених» нису биле само спортске, већ и политичке организације; њихова имена су потицала од боја хиподромских кочијаша; првобитно су биле 4 странке, али су се «бели» спојили са «плавима», а «црвени» са «зеленима»;- Хиподром је био главна позорница тежњи народа; странке плавих и зелених, чије је вође (демархе) именовала царска влада, вршиле су важне јавне функције служећи као градска милиција и учествујући у градњи зидина; језгро дема чиннили су припадници градске милиције;- водеће елементе странке плавих чинили су представници старе грчкоримске сенатске аристократије, док су странку зелених водили припадници новог чиновничког сталежа и сталежа крупних трговаца пореклом из источних области;- из тог разлога су плави били представници грчког православља, а зелени представници источног монофизитизма;

- Aнастасије I (491-518) је био добар администратор, који се посебно бавио вођењем финансија; консолидовао је бакрени новац (follis) и утврдио његову вредност према злату и сребру; убирање пореза је пренео на преторијске префектуре, укинуо је хрисаргирон, али се анона више није убирала у натури већ у новцу; потребе државе је задовољавао coemptio, принудни откуп по утврђеним ниским ценама;- Анастасије је водио прави рат против Исавријанаца, и сломио је њихов отпор (498); - био је присталица монофизитизма; у почетку се држао Хенотикона, али је све више водио монофизитску политику, што је довело до огорчења међу православцима и сукоба између дема; Анастасије је био присталица странке зелених, па су плави иступали против његове владе, палили јавне зграде, вређали цара у Хиподрому; због монофизитске реченице која је унета у песму Тројесветих, избила је побуна (512), а врхунац кризе био је устанак заповедника трачке војске Виталијана (513), који је три пута долазио пред зидине Цариграда и преговарао са царем; иако верски сукоб није био једини узрок Виталијановог устанка, сам чин иступања Виталијана као браниоца православља имао је посебан значај;- за време владавине Јустинијана I (527-565) je дошло до борбе између дема и централне власти, па је 532. избила побуна «Ника» (по лозинки побуњеника: νικα – побеђуј); Јустинијан је желео да се коначно разрачуна са демама, па је због тога дошло до уједињења странака плавих и зелених у борби против царске власти; побуна је узела огромне размере, а престоница је била у пламену; у Хиподрому је Ипатије, синовац Анастасија I,крунисан за цара; Јустинијан је већ био спреман да побегне, али га је од тога одвукла Теодора, као и одлучност и вештина Велизара и Нарзеса; Нарзес је почео преговоре са плавима, што је довело до раскола у побуњеничким редовима, а Велизар је упао са четом у Хиподром и извршио масакр, побивши више десетина хиљада људи, тако да је побуна угушена; ово је била победа виз.аристократије над демама; - за време Фоке (602-610), који је крваво прогањао монофизите, побунила се странка зелених, тако да је њеним представницима било забрањено свако вршење државне службе, а Фоку су подржавали плави; у земљи је дошло до грађанског рата; Персијанци на истоку и Словени на северу су претили да сруше Царство; картагински егзарх је послао свог истоименог сина Ираклија са флотом против Фокине страховладе, а овај је стигао 610. под зидине Цариграда и преузео власт, уз помоћ странке зелених;

10. Јустинијанова спољна политика;

- уз Јустинијана (527-565) је нераскидиво везано име његовог највећег војсковође, Велизара; Јустинијан 533. шаље у Африку војску од 15.000 до 16.000 пешака и коњаника под командом Велизара, једног од најбољих војсковођа старог света; две битке недалеко од Картагине (Ad Decimum, септембра, и Tricamarun, децембра 533) као и заробљавањем вандалског краља, Гелимера (пролеће 534) учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје префектура;

- одмах затим 535, са свега 9.000 људи, Велизар започиње освајање Италије; загосподаривши Сицилијом крајем 535, он осваја Напуљ и Рим (536); остроготски владар, Витигес, опседа га са огромном војском (фебруар 537—март 538); с јесени или у зиму 539—540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана, Велизар опседа Равену, улази на препад у град, 540, и заробљава Витигеса; Италија (која касније постаје префектура под заповедништвом равенског егзарха) враћена је империји;- у походима на север, император Јустинијан стиже до Саве и Дунава, и око 535. године реновира град Сингидунум;- у Шпанији Јустинијан ослобађа само Андалузију и приморску област на југоистоку од Визигота, са веома оскудним средствима, заслугом патриција Либерија од 550-554. године; Византија у њој организује војно заповедништво;- Јустинијанова обнова није спасла царство од опасности које су му претиле са истока; кршећи "вечити мир" из 532, Персијанци, на челу са Хозројем I Ануширваном, почетком 540. нападају Антиохију, град разарају а становништво расељавају; Велизар ће их потући на Еуфрату, али је Јустинијан приморан да с њима, 546, затим 562, обнови мир који га све скупље стаје;- тешкоће у којим се налази Исток одражавају се и на Запад где се јављају побуне; у Италији енергични краљ Тотила поново осваја скоро цело полуострво, укључујући Рим, између 542-547. године; Велизаров наследник Нарзес, коме Јустинијан поверава, уз знатно појачање, врховно заповедништво над Италијом, стао је на пут Тотили (552). После пораза и смрти Тејаса (552), Византији се враћа опустошена ослабљена земља, унапред предодређена за деобе. У Африци само благодарећи енергији гувернера Јована Троглите, угушена је побуна Бербера (546—548);11. Кодификација VI века;

- настојећи да поврати моћ и славу Римске Империје, Јустинијан oбразује комисију од 16 правника, на челу са Трибонијем (Tribonius) и налаже им да прикупе и кодификују целокупну правну заоставштину класичног периода римског права (ius) и све прописе које су издали императори пре њега (leges);- резултат њиховог рада, Corpus Iuris Civilis (Зборник грађанског права) састоји се из четири дела: Јустинијанов кодекс – Codex (збирка императорских одредаба из времена од Хадријана до Јустинијана, објављен 529.); Digestаe (Пандекте) (збирка списа римских правника, први пут скупљени списи и систематски сређени, објављена 533.); Institutiones (изводи из два претходна дела, са коментарима, конципиран као уџбеник) и Novellаe (нове одредбе и прописи објављени за време владавине Јустинијана); Кодекс, Дигесте и Институције су објављене на латинском, док је већи број Новела обкављен на грчком;- кодификовано римско право регулише јавни и приватни живот, живот друштва, појединца, породице, пословне и имовинске везе; Јустинијанови правници су вршили и неке измене римског права у складу са хришћанским моралом и обичајним правом хеленизованог Истока; породично право је човечније под утицајем хришћанства, али догматска искључивост искључује могућност сваке правне заштите нехришћана; карактеристична црта је и истицање царског апсолутизма;

12. Словени и Авари;

- на северне границе Византије Словени стижу почетком VI века, али не сами, већ у склопу низа племена (Бугара, остатака Хуна); византијски писци VI века разликују 2 словенске групе: Словене и Анте; Словени су живели на самој обали Дунава и уз реку Прут, док су Анти били источно од њих, између Дњепра и Дњестра;- први напад на византијске области су предузели Анти за владавине Јустина I (518-527), али је царска војска под командом Германа успела да га сузбије; Јустинијан I је на дунавској граници за команданта поставио Хилвуда, који је све до смрти (533) успевао да спречи словенске упаде;- за ток византијско-словенских борби је била кобна политика Јустинијана који је мало пажње усмерио одбрани балканских провинција, иако је на читавој територији Балканског полуострва подигао низ утврђења, ипак, није било довољно војне посаде у њима, јер је скоро сва војска била усмерена на Запад; - Словени су провалили 548. до Драча; 550. је велика маса Словена прешла Дунав и преко провинције Тракије стигла све до обала Егејског мора, и заузела град Топер на ушћу Месте; непосредно после тога, Словени су прешли опет Дунав и кренули у два правца, према Тракији и Далмацији, и нанели Византинцима тежак пораз код Адријанопоља (Једрена); Словени се нису одмах вратили преко Дунава, већ су остали да презиме у Византији са све опљачкним пленом; следећи напад је био заједно са Кутригурима (558), кад су провалили до Цариграда и Термопила; Словени нису у почетку желели да се трајно населе, већ да само пљачкају и воде заробљенике;- средином VI века је долазак Авара изазвао велике промене северно од Дунава; Авари, племе сродно Хунима, су живели до средине VI века у Туркестану, одакле су их потисли западни Турци, па су они ишли на запад преко области северно од Црног мора и Кавказа и дошли до ушћа Дунава где су покорили словенска и антска племена; и Авари су желели на запад, али су били поражени од Франака, те су остали у Панонији, где су се умешали у борбу између Лангобарда и Гепида; пошто су пристали уз Лангобарде, Авари су уништили гепидску државу (567); кад су Лангобарди уочили да су им Авари незгоднији противник, иселили су се у Италију (568), па су Авари остали једини господари Паноније;- учвршћивањем Авара, Византија је на северу добила новог непријатеља; прва аварска мета је био Сирмијум, који су Византинци заузели искористивши тешкоће Гепида (567), али нису били у стању да бране град и област око њега, па су вршили територијалне уступке Аварима и плаћали им данак;- после мировања од две деценије Словени су почели да прелазе Дунав и пустоше Балканско полуострво (578-579), па је Византија позвала Аваре у помоћ, и они су на челу са хаганом Бајаном напали Словене на доњем Дунаву и имали делимично успеха у томе; ратовање Авара на страни Византије је само одложило пад Сирмијума (582), када је Бајан после опсаде града и изгладњивања становништва ипак успео да га освоји; Византија и Авари су потписали мир уз обавезу годишњег данка од 80.000 златника (582), али је већ 584. Бајан тражио да се та сума повећа на 100.000, на шта Маврикије (582-602) није пристао, па су Авари освојили Сингидунум, Виминацијум и Августе;

- Словени су пустошили Тракију, Тесалију и Грчку (579-583), а 584. Словени и Авари први пут заједно нападају Солун; Словени су 585. пустошили Тракију све до испред самог Цариграда, а 586. је уследио нови, много јачи напад на Солун, али без успеха;- после склапања мира са Персијом (591-592), Маврикије је могао да се окрене ратовању против Словена, па је послао војсковођу Приска (594) против Словена северно од доњег Дунава, који је однео победе у борбама против словенског кнеза Мусокија; ипак, у Цариграду су почеле да се плету интриге око Приска, па је он опозван и на његово место доведен његов брат Петар, који је после почетне победе против словенског кнеза Пирагаста доживео страховит пораз, па је смењен, а Приск враћен;- Приск је 596. ослободио аварске опсаде Сингидунум; Авари су 599-600. дошли до самог Цариграда, али је изненадна епидемија куге међу Аварима спасла престоницу, али је Византија морала да потпише мир и да увећа данак на 120.000 златника;- словенско-аварске чете су продирале и у Далмацију, па је Маврикије одлучио да Аваро-Словене нападне на њиховој територији; византијска војска је прешла Дунав код Сингидунума и водила успешне борбе на Тиси (600); Маврикије је издао наредбу да војска презими на непријатељском тлу, што је довело до побуне, па је војска кренула ка Цариграду, где је збачен Маврикије, а за цара проглашен вођа побуне Фока (602-610);- Фока је обновио ратове са Персијанцима, тако да није имао довољно трупа за одбрану Балканског полуострва, а словенско-аварски упади преко Дунава су имали свој врхунац; Словени више нису ишли због пљачке, већ су желели да се трајно населе на Балкану;- у таласима словенских напада су срушени богати градови (Сингидунум, Виминацијум, Наисус, Сердика) у унутрашњости, као и они на Јадрану (Салона 614., Епидаурус);- Словени су прелазили Дунав на данашњој румунско-бугарској граници, а код Сингидунума су се пребацивали из Паноније преко Дунава и Саве; са обала доњег Дунава су дуж обале Црног мора ишли до самог Цариграда, а и у крајеве између Дунава и планине Балкан, затим долином Мораве и Вардара до Солуна, одакле су ишли ка југу (Тесалија, Пелопонез, Епир) и истоку (Цариград);- у Македонији и сев.Грчкој имамо следећа словенска племена: Драговићи-Другувити (зап. од Солуна, у долини Бистрице), Велегезити, Брсјаци-Верзити (између Охрида и Велеса), Сагудати (ист. од Солуна), Ринхини, Струмљани (у долини Струме), Смољани (преко реке Месте), Вајунити (у Епиру), Мелинзи и Језерити (на Пелопонезу);- Словени су са великом војском, са копна и са мора, опсели Солун (614-616), на челу са кнезом Хацоном, али безуспешно; поново су покушали са Аварима (618), такође без успеха;- Ираклије (610-641) је покушао да приволи аварског хагана на мир, и у томе успео (619), али је хаган већ 622. тражио повећање данка; Византија је покушала да покрене на акцију Словене против Авара, користећи њихово незадовољство потчињеним положајем; 623. су се побунили Словени на територији данашње

Чешке, на челу са франачким трговцем Самом, и овај савез, иако кратког века, се знатно проширио (Моравска, Аустрија и неке словеначке земље);- док је Ираклије ратовао на истоку против Персијанаца, дошло је до опсаде Цариграда (626), са копна и са мора; са копна је аварски каган довео велику војску састављену од Авара, Словена, Бугара, Гепида, док су с мора примећени Персијанци, који су одмах ступили у контакт са каганом ради заједничког обостраног напада; Словени су служили и као лака пешадија и као флота; ипак, аварско-словенски напад је доживео катастрофу и с копна и с мора, тако да се Персијанци нису ни умешали у борбу;- овај пораз Авара је битан због тога што они више никад нису представљали претњу за Византију, а и међу Аварима и Словенима је дошло до неслоге јер су Словени настојали да се ослободе потчињености од Авара;- Словени су напали Солун и 626. и 630.године, али оба пута без успеха;

13. Егзархати;

Равенски егзархат

Увод

Равена је постала престоница Западноримског царства 404. под Хоноријем захваљујући одличном положају своје луке са прилазом Јадранском мору и идеалном одбрамбеном положају. Равена је остала престоница све до пропасти Западноримског царства 476., када је постала престоница Одоакра, а касније Острогота под краљем Теодорихом. Она је остала престоница Остроготске краљевине све до 539., када је заузета од стране великог византијског војсковође Велизара, и тада је остала под управом провинцијског намесника.Касније, под притиском лангобардске инвазије која је почела 568, Равена је постала седиште царског егзархата. Равенски егзархат је формиран и организован 584. за време владавине Маврикија (582-602), када је византијска влада препознала потребу за вођењем нове и дуге борбе.

Егзархат

Егзархат је организован од више дуката (нпр. дукат Рима, дукат Венеција, дукат Калабрија итд.) који су углавном били приморски градови Апенинског полуострва, док су Лангобарди држали примат у унутрашњости, залеђу.Цивилни и војни заповедник ових царских поседа, егзарх лично, био је представник византијског цара у Равени. Околна територија се простирала од Венеције на северу до Риминија на југу, и обухватала је и неке градове који нису били уз обалу. Цела ова територија је лежала на источној страни Апенина, и била је под

директном управом егзарха и чинила егзархат у правом смислу. Околне територије су биле под управом дука и magistri militum и мање или више су биле предмет његове власти. Из перспективе Цариграда, егзархат је чинила провинција Италија. Равенски егзархат није био једина византијска провинција у Италији; византијска Сицилија је формирала своју управу, а Корзика и Сардинија, док су биле византијске, припале су Картагинском егзархату.Лангобардска престоница је била Павија и они су контролисали велику долину реке По. Лангобардски утицај се проширио на југ, где су успоставили кнежевине у Сполету и Беневенту; Лангобарди су контролисали унутрашњост, док су византијски намесници мање или више контролисали обале.Пијемонт, Ломбардија, унутрашњост копна Венеције, Тоскана и унутрашњост Напуља су припали Лангобардима, и мало по мало царски намесник у Италији је изгубио сву истинску моћ, мада је номинално контролисао области као што је Лигурија (потпуно припала 640. Лангобардима), или Напуљ и Калабрија. У Риму је папа био прави господар.При крају, око 740., егзархат се састојао од Истре, Венеције (изузев саме венецијанске лагуне, која је постала независан заштићени град-држава, претеча касније Млетачке републике), Фераре, Равене (егзархат у ужем смислу), са Пентаполисом и Перуђом;Ови делови провинције Италије, као што их је Јустинијан заузео, били су скоро сви изгубљени, што од Лангобарда који су коначно покорили саму Равену 751., што побуном папе, који се коначно одвојио од Царства због спора око иконокластичких реформи.Однос између папе и егзарха био је динамичан, тако да је могао да повреди интересе Царства, или да му помогне. Папство је могло бити покретач локалног незадовољства. Стара римска сенатска аристократија је била увређена што је њоме владао један егзарх који је биран између многих наметљивих странаца. Већ ту се егзарх суочавао са претњама како споља, тако и изнутра, што је спречавало стварни развој и напредак.У својој унутрашњој историји, егзархат је био предмет супротних интереса који су водили ка уситњавању суверенитета и успостављању феудализма широм Европе. Корак по корак, упркос напорима византијских царева, високи царски достојанственици су постали локални земљопоседници, а у порасту је био број мањих земљопоседника који су били рођаци, или у најмању руку сарадници ових чиновника, и нови чиновнички слој се наметнуо у сфери царске администрације. Међутим, потреба за одбраном царских територија од Лангобарда је довела до формирања локалних милиција, које су испрва биле припојене царским трупама, али су постепено постале независне, јер су углавном регрутовале локално становништво. Ови наоружани људи су формирали exercitus romanae militiae, који је претеча слободних наоружаних грађана италијанских градова у Средњем веку. Остали градови егзархата су организовани по истом моделу.

Крај егзархата

Током VI и VII века растућа опасност од Лангобарда и Франака, и подела између источне и западне цркве изазвана иконоклазмом и љутим ривалитетом између папе и цариградског патријарха, начинили су положај егзарха све више неодрживим.Равена је остала седиште егзархата све до побуне иконобораца (727). Последњи егзарх Равене је убијен од стране Лангобарда 751.г. Егзархат је реорганизован као катепанат Италије са центром у Барију, кога су освојили Сарацени (858). Када су Франци протерали Лангобарде (756), папа Стефан II је полагао право на егзархат. Његов савезник, Пипин Мали, франачки краљ, доделио је освојене земље бившег егзархата папи; ова донација, која је потврђена од стране Карла Великог (774), означила је почетак привремене моћи папа;Како је егзархат нестао, и мали остаци царских поседа на копну, Напуљ и Калабрија, дошли су под управу катепана Италије, а када су Арабљани освојили Сицилију у IX веку, ови остаци су претворени у теме Калабрију и Лангобардију. Истра је припојена Далмацији.----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Картагински егзархат

Формирање

Значајна независност која је пружена егзарсима допринела је заједничкој склоности ка побуни против царских власти. Понекад је побуна била резултат царске небриге, тако да су егзарси били принуђени да решавају своје проблеме уз малу или никакву помоћ из Цариграда.У Италији су Лангобарди били главни противник византијске моћи. У северној Африци берберски принчеви су били моћни захваљујући римској слабости изван приобалних градова. Проблеми везани за многе противнике на разним фронтовима (Визиготе у Шпанији, Словене и Аваре на Балкану, Сасаниде на Блиском Истоку, и Бербере у северној Африци) натерали су централну власт да децентрализује и смањи моћ у корист бивших провинција.Појам егзарх се најчешће везује за егзарха Равене. После губитка Картагинског егзархата услед арабљанских освајања, Равенски егзархат је добио значај као царски посед у борби за византијску превласт у запдном Медитерану. Ипак, појам егзарх укључује и картагинског егзарха, који влада на територији северне Африке. Егзархати су одговор слабој царској власти у провинцијма и били су део опште милитаризације царства која ће довести до стварања тема и тагми под Ираклијем.

Картагински егзарси

Картагина је постала престоница провинције Африке када је Велизар поново освојио ову област од Вандала (533), победивши вандалског краља Гелимера. Као и Равена, Картагина је имала одличну луку и бродоградилиште са прилазом Медитерану. Егзархат је укључивао провинције: Африку, Мавретанију Цезарејску, Мавретанију Тингитану, Нумидију, Сардинију и Триполитанију. Границе Тингитане су биле проширене на саму јужну тачку Шпаније (тада Монс Калпе, данас Гибралтар) и Балеарска острва која су била саставни део дијецезе Хиспаније.

Цивилна и војна власт је у почетку била подељена између преторијског префекта и magister militum-а Африке. Ова два положаја су спојена у један, тако да добијамо егзарха (591), после реформи Маврикија.Картагински егзархат је уживао релативну стабилност упркос затегнутим односима и насилним конфронтацијама с многобројним берберским племенима у VII веку. Ираклијев покушај да пренесе престоницу из Цариграда у Картагину (618) је одраз те стабилности.Визиготска краљевина у Шпанији је такође била стална претња због византијских поседа на самом јужном рубу Шпаније, и конфликт је остао нерешен све док и Равенски егзархат и Визиготска краљевина нису пали под муслиманском најездом.Током успешне побуне картагинског егзарха Ираклија (608), Бербери су узели великог учешћа у флоти која је пребацила Ираклија из Картагине у Цариград. Захваљујући религиозним и политичким амбицијама, егзарх Григорије (рођак царске породице) прогласио је независност од Цариграда (647). У то време утицај и моћ егзрхата се огледала у томе што је он у бици код Суфетуле окупио војску од 100.000 људи берберског порекла.

Арапско-муслиманско освајање Прве муслиманске експедиције су кренуле из Египта; осетивши византијску слабост, они су освојили Барку, у Киренаики, а онда су ушли у Триполитанију где су наишли на отпор. Захваљујући теолошким расправама (Максим Исповедник) које се тичу монотелитизма и моноенергизма, егзархат под Григоријем се дистанцирао од Царства отвореним устанком. Избеглице из Египта, Палестине и Сирије су преплавиле егзархат, распиривши религиозне тензије и упозоривши Григорија на арапску најезду. Григорије је окупио савезнике и сукобио се с Арабљанима код Суфетуле, која је била његова престоница, и доживео пораз, изгубивши притом живот. Егзархат се вратио под царску власт после Григоријеве смрти и после тога је постао полувазална држава под новим егзархом Генадијем. Покушај наметања трибутарног статуса изазвао је револт међу становништвом.Врхунац отпора Арабљанима била је победа у бици код Бискре (682), која је натерала муслиманске снаге да се врате у Египат. Поновна сукобљавања у егзархату довела су до опадања његове моћи. Муслимански војсковођа, Хасан ибн Нуман, је са својим снагама срушио римску Картагину (698), коју су чак бранили и Визиготи, које је њихов краљ послао у страху од муслиманске најезде.Губитак Картагинског егзархата и Египта је био тежак ударац византијским интересима у Западном Медитерану, а тиме је изгубила и главне изворе људства и богатства.

14. Византија и Персија;

- почев од средине III века, Персија је стално притискала Византију; ново Персијско царство Сасанида je полагало права на све територије старе Персијске краљевине, јер су се они сматрали наследницима Ахеменида;

- Јулијан Апостата (361-363) је погинуо у једном походу против Персије, а следећи цар, Јовијан, је пожурио да са Персијом склопи мир, којим Византија губи неке области у Месопотамији и Јерменији; цар Валенс (364-378) је по повратку са персијског бојишта погинуо у бици код Адријанопоља; за време Теодосија II (408-450) се буди национална култура у Јерменији, што Византија помаже, иако већи део Јерменије припада Персији, а Византија помаже и саме хришћане у Персији, због чега долази до сукоба; с обзиром да је Јустинијан I (527-565) више ратовао на западу, одбрана према Персији је попустила, a већ су за владе Анастасија I (491-518) Персијанци освојили Мартиропољ, Теодосиопољ, Амиду и Низибис;- Јустинијан је 532. склопио «вечни мир» са персијским владаром Хозројем I Ануширваном, али га је овај прекршио већ 540. упавши у Сирију и разоривши Антиохију, док су на северу Персијанци пустошили Јерменију и Иберију, и запосели Лазику; Јустинијан је потписао више примирја и плаћао данак, све док није потписао мир на 50 година 562., када је увећао данак;- Персијанци су ометали трговину Византије са Индијом и Кином, поготово се то одражавало на византијске потребе за свилом, и тада Византија први пут ступа у контакт са Турцима и склапа савез са њима против Персије;- после дугогодишњих исцрпљујућих борби на Западу у којима Византија доживљава неуспех, тежиште спољне политике се преноси на Персију, па Јустинијанови наследници учвршћују положај према њој; Јустин II (565-578) je одбио да плаћа данак персијском цару, па је избио рат око Јерменије; у Персији су избили немири после 20-годишњег ратовања, што је искористио Маврикије (582-602) и подржао у борби за престо Хозроја II Парвиза, с ким је потписао мир (591) по ком је велики део Јерменије припао Византији;- за време Фоке (602-610) је Персија свом снагом ударила на Византију; Персијанци су заузели тврђаву Дара (605), што је изазвало слом византијске одбране, па су Персијанци упали у Малу Азију и запосели Цезареју, а један одред је стигао све до Халкедона;- за владавине Ираклија (610-641), Византинци су покушали у почетку контраофанзиву, па су потисли Персијанце из Цезареје (611), али је покушај у Јерменији и Сирији пропао; царска војска је доживела пораз код Антиохије (613), па су после тога Персијанци заузели на југу Дамаск, а на северу су ушли у Киликију и заузели Тарс, док су истовремено Византинци потиснути из Јерменије; тежак ударац свим хришћанима био је пад Јерусалима (614), и тада је Свети крст пао у руке освајача и пренесен је у Ктесифон; од 615. су кренули нови упади у Малу Азију, па је опет један одред стигао до Халкедона; 619. је пао Египат, па је дошло у питање снабдевање престонице житом;- после склапања мира с Аварима, Ираклије је кренуо са војском у Малу Азију (622) и продро у Јерменију, што је натерало Персијанце да изађу из малоазијских кланаца и крену у потеру, па је дошло до битке у Јерменији у којој је Ираклије однео победу над персијским војсковођом Шахрабаразом и Мала Азија је ослобођена;- рат је настављен 623. па је Ираклије преко Кападокије кренуо у Јерменију, заузео Двин и још неке градове, па је кренуо на југ где је заузео и спалио Ганзак, једну од сасанидских престоница; 624. је покушао безуспешно да упадне у Персију, као и 625.године, па се морао задовољити мањим победама;

- Персијанци су прешли у офанзиву, па је Цариград 626. доживео двоструку опсаду, Персијанаца и Авара; Шахрабараз је прошао војском кроз Малу Азију и заузео Халкедон, док су Авари заједно са Словенима, Бугарима, Гепидима опсели Цариград с копна и с мора; патријарх Сергије је одржавао ентузијазам код становништва, па је у одсудној бици византијске и словенске флоте град одбрањен, док су се аварско-словенске трупе распале; Персијанци након овога нису ни покушали да нападну Цариград, већ су се повукли у Сирију;- за то време се Ираклије налазио у Лазики, где је ступио у додир са Хазарима, и склопио савез с њима против Персије; 627. је почела велика офанзива на југ, у срце Персијског царства, па је дошло до битке код Ниниве која је одлучила исход византијско-персијског рата, јер је персијска војска била потпуно уништена; 628. је Ираклије ушао у Дастагерду, резиденцију персијског цара, а у Персији су избили немири, па је Хозроје II збачен и убијен, а на престо је доведен Кавад Широје, који је потписао мир са Византијом;- Византији су поново припали Јерменија, Сирија, део Месопотамије, Палестина и Египат; Ираклије је 630. ушао у Јерусалим и поново уздигао Свети крст, повраћен од Персијанаца;

15. Teме;

- за време аваро-словенских најезди и персијског продирања са истока, у Византији је почела реорганизација војног и управног система, тј. почело је изграђивање тематског уређења; у малоазијским покрајинама које нису подлегле непријатељу се стварају војни окрузи – теме; тематско уређење наставља развој започет оснивањем егзархата под Маврикијем; као и егзархати, и теме су управне јединице војног карактера, на чијем челу су војни команданти – стратези, који врше врховну војну и цивилну власт; стара провинцијска управа није нестала одмах, и првобитно је као глава цивилне управе стајао тематски проконзул;- реч «тема» (θέμα) је значила војни одред, а затим је почела да се употребљава и за војно-административне округе, што открива да је ово уређење настало насељавањем трупа-«тема» по новоствореним окрузима и стога су се и ти окрузи почели називати темама; то нису биле само управне јединице, него и територије за насеља војника; уз вршење обавеза војне службе, војницима су додељивани земљишни поседи који се називају стратиотска имања; пошто је срушена одбрана на Лимесу, војници-граничари су насељавани у унутрашњости Мале Азије, која је остала под Византијом; поред limitanei-a, насељавани су и војници елитних јединица;- у Ираклијево доба (610-641) се стварају теме Арменијака, Анатолика и Опсикија, а можда чак и Поморска тема на јужној обали Мале Азије;- увођење тематског уређења значило је јачање домаће војске; док је у рановизантијско време војска била заснована на непоузданим страним најамницима, од VII века се заснива на стратиотима, насељеним на територији Царства; поред граничара и елитних трупа, византијска влада све више уводи Словене у војску, и пребацује их у Малу Азију као стратиоте;- нова тематска армија се састоји од војника-сељака који из војничких имања црпу средства за издржавање и наоружање; стратиот је био дужан да се појави

наоружан и на коњу, а добијао је минималну плату, што је довело до знатног смањења државних издатака према војсци; -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Реформе управе цара Ираклија;

- за време цара Ираклија је осим обнове провинцијске управе започета и реорганизација централне управе Царства; нестаје моћ преторијске префектуре увођењем тематске организације, а њене финансијске канцеларије постале су самостални органи, док су њихови управници дошли на чело нових финансијских институција као логотети τοῡ στρατιωτικοῡ, τοῡ γενικοῡ и τοῡ ίδικοῡ; поред ових логотета јавља се и логотет τοῡ δρόμου, који углавном преузима дужност старог magister officiorum;- грчки језик, језик народа и цркве, постао је званични језик византијске државе; то је изазвало промене у царској титулатури, па је Ираклије престао да се служи латинском титулатуром, већ је узео народни грчки назив василевс (βασιλεύς), који се до тада само незванично употребљавао, и он је од тада представљао званични назив византијског владара; ову титулу је Ираклије дао свом сину и савладару Ираклију Новом Константину (Константину III), aли и млађем сину Ираклони, па је тако унео нејасност у систем фунционисања институције савладарства, где је престолонаследник крунисан још за царева живота и носио титулу цара и савладара, а престо је затим остајао њему;- повратак источних провинција поново је ставио Царство пред проблем монофизитизма; патријарх Сергије се стално трудио да начини споразум, а његови покушаји су нашли потпору у науци о једној енергији Христовој, по којој је Христ имао две природе, али само једно деловање (ένέργεια), која је могла бити компромис између монофизитизма и Халкедонске догме; ступио је у преговоре са источним црквама, а и папа Хонорије се сагласио с тим; ипак, проблем је избио јер се до уједињења покушало доћи насиљем, па се створила опозиција на обе стране; вођа православне опозиције, јерусалимски патријарх Софроније, је немилосрдно шибао нову науку, тако да је Сергије, под притиском Софронија, а и папе Хонорија, који је био резервисан по питању деловања али је признавао једну вољу, ублажио своје претходно учење: учио је да је Христ поред две природе имао једну божанску вољу (θέλημ); ова нова наука, монотелитизам, лежи у основи едикта који је саставио Сергије, а Ираклије објавио под насловом Ектесис (638); ипак, није дошло до решења спора, пошто су и православни и источне цркве, као и папа, одбациле овај едикт, тако да је дошло до нових спорова и заплета;

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

- у другој половини VII века се тематско уређење све више учвршћује, а за време Константина IV (668-685) се јавља и тема Тракија, која се ствара ради зштите од новостворене бугарске државе; Јустинијан II (685-695, 705-711) ствара тему

Хелада у средњој Грчкој, а и у области Стримона он прави некакву војно-управну организацију и насељава словенске војнике; делокруг старе Илирске префектуре се свео на Солун са околином, па се она угасила, а префект Илирика је постао префект града Солуна;- за време Лава III (717-741) je извршена подела теме Анатолика, са циљем спречавања узурпација – њен западни део, који је чинио једну турму (округ) је организован у посебну тему, која је добила име по пореклу војника, па је названа тема Тракесијанаца; тема Опсикија је остала неподељена, а Лав III je на њено чело ставио свог зета Артавазда, који је касније устао против цара Константина V (741-775), који је ипак поделио тему Опсикија, па је по старим Букеларима названа Букеларија; између 710-732. је подељена Поморска тема Карависијанаца, па су два друнгаријата претворена у теме: јужна малоазијска обала са острвима је постала тема Карависијанаца, док су егејска острва, друнгаријат Егејског мора, добила своју тему;- постепена консолидација византијске власти на Балкану најјаче се одражава у изграђивању тематске организације и стварању нових тематских јединица, јер тамо где има тема, има и византијске власти; већ од краја VIII века поред Тракије, постоји тема Македонија, која не обухвата македонску област, већ западни део Тракије, њено оснивање је било последица похода логотета Ставракија на Словене (783), а негде у то време је основана тема Пелопонез; првих година IX века се јавља тема Кефаленија, која обухвата Јонска острва; у првој половини IX века су као посебне теме организовани Солун и Драч са својим областима, главна упоришта на Јадрнском и Егејском мору; нешто касније се у Епиру успоставља тема Никопољ, а солунска тема се повезује за Тракијом и Македонијом стварањем теме Стримон; у другој половини IX века се организује и тема Далмација која обухвата далматинске градове и острва;- за време владавине Теофила (829-842) јача тематска организација на истоку и северу; ради појачавања византијске позиције на Понту, створене су нове теме Пафлагонија и Халдија: Пафлагонија је обухватила североисток Букеларије, а Халдија североисток Арменијаке; затим су издвајањем извесних делова Арменијаке и Анатолике основане војно-управне јединице, «клисуре», на арабљанској граници: Харсијанон, Кападокија и Селевкија, а касније су и оне претворене у теме; у Теофилово доба су и тзв. «Климати», византијски градови на Криму, претворени у тему са седиштем у Херсону;- на прелазу из IX у X век тематско уређење добија своју дефинитивну структуру; постепеним дељењем малоазијских тема и увођењем тема у другим областима њихов број се знатно увећао; некада мањи и различити војни окрузи – клисуре, архонтије, дукати, катепанати, друнгаријати – су се временом претворили у теме; почетком X века Царство је подељено у следеће теме: у Азији: Опсикија, Букеларија, Оптимата, Пафлагонија, Арменијака, Халдија, Колонеја, Харсијанон, Кападокија, Анатолика, Тракесион, Месопотамија, Севастеја, Ликандос, Леонтокомис, Селевкија и Кивиреота; на мору: Самос и Архипелаг; у Европи: Тракија, Македонија, Стримон, Солун, Хелада, Пелопонез, Кефаленија, Никопољ, Драч, Далмација, Сицилија, Лангобардија и Херсон;- пошто је Василије II (976-1025) заузео Самуилово царство (1018) и загосподарио целим Балканом, територија Самуиловог царства је претворена у

теме; централни део је чинио тему Бугарска са седиштем у Скопљу, која је прво имала ранг катепаната, а зати и дуката; између Дунава и планине Балкан је створена тема Парадунавон (Паристрион) са седиштем у Силистрији; у пограничној обали на Дунаву и Сави је створена тема Сирмијум; јадранска обала са Задром на северу и Дубровником на југу је чинила и даље тему Далмацију, док су словенске државице (Дукља, Захумље, Травунија, Паганија, Рашка и Босна, као и Хрватска) остале под влашћу домаћих кнезова, па нису биле провинције, већ вазалне државе; теме Солун и Драч су имале ранг дуката;- за време Алексија I (1081-1118) долази до инфлације титула, тако да од три назива која су крајем X века носили тематски гувернери, задржава се само највиши, тако да за време Комнина сви тематски гувернери имају титулу дукса, док се катепанима називају помоћници дукса, а најстарији назив, некада славно звање стратега, се губи; ова деградација титула се јавља услед смањивања обима и значаја тема;- за влдавине Алексија III (1195-1203) тематско уређење остаје само привидно, па иако се територија Царства знатно смањила, број тема се увећао, али су те теме само по имену подсећале на славу старих тема;16. Арабљани у VII веку;

- када је Ираклије отпочео са победама над Персијом, Мухамед је ударао темељ верском и политичком уједињењу арапског света, и већ неколико година после његове смрти је отпочела арабљанска велика сеоба; прве жртве арабљанске најезде биле су Персија и Византија, чија је вековна борба ослабила оба царства и учинила их лаким пленом;- већ су 634. под вођством калифе Омара Арабљани упали у Византију и отпочели брзу офанзиву кроз недавно повраћене територије; у одсудној бици на Јармуку (636) су до ногу потукли византијску војску, тако да су сломили византијску одбрамбену моћ и решили питање Сирије, па им се предала престоница Антиохија без борбе; јачи отпор је пружила Палестина, али је Јерусалим пао 638.; у међувремену је пало Персијско царство, а затим је окупирана византијска Месопотамија (639/40), из које су Арабљани продрли у Јерменију и заузели најјачу тврђаву Двин (640); истовремено је почело освајање Египта (641);- за време владавине Kонстанса II (641-668) су на основу уговора византијске трупе напустиле Александрију (642) и укрцале се за Родос, а арабљански војсковођа Амр је ушао у Александрију, и одатле проширио своју власт дуж северноафричке обале све до Триполиса; после смрти калифе Омара (644), нови калифа, Отман, је опозвао Амра, што је охрабрило Византинце; на челу јаке византијске флоте војсковођа Манојло је кренуо у Египат и успео да ослободи Александрију, али је Амр, који је враћен, успео да потуче Византинце и 646. поново ушао у Александрију; овим чином је Египат изгубљен за сва времена за Византију;- још већи војсковођа од Амра био је Муавија, намесник Сирије; пошто су се учврстили у Сирији и Месопотамији, Арабљани су кренули на Јерменију (642/43), а Муавија је упао 647. у Кападокију, и заузео Цезареју; одатле је кренуо на Фригију, али није успео да освоји утврђени Аморион;

- после избијања на средоземну обалу, Арабљани су имали задатак да створе флоту, јер је Муавија схватио да без флоте не може да се супротстави Византији; он је после Омарове смрти кренуо са изградњом бродова, и спремио је прву поморску експедицију (649); арабљанска флота је напала Кипар и заузела његов главни град Констанцу, па је Византија била принуђена на примирје од 3 године, за које је Муавија наставио са градњом флоте; 654. су Арабљани опустошили Родос, и однели кип бога Сунца; ускоро затим су заузели и острво Кос, а Крит је опљачкан и опустошен; близу јужне малоазијске обале су се Византинци под царевом командом супротставили арабљанској флоти, и у тој првој византијско-арабљанској поморској бици (655) је Византија доживела катастрофу;- у Арабљанском царству су ипк избили немири; после смрти калифе Отмана (656) су у Сирији присталице прогласиле Муавију за калифу, док је у Медини уздигнут «правоверни» Али, Мухамедов зет, па је између њих дошло до грађанског рата, који је завршен победом Муавије (661); Муавија је у међувремену морао да склопи мир са Византијом (659) и да јој плаћа данак;- још у време док се Констанс II бавио на западу, Муавија је после сређивања прилика у Калифату, обновио борбе против Византије; Арабљани су упали у Малу Азију (663), и у наредних 15 година су се њихови напади понављали, па су упадали чак до Халкедона;

- Арабљани су заузели Хиос, а 670. полуострво Кизик, у непосредној близини Цариграда, док су 672. освојили Смирну; све ово је била предигра за велики напад на Цариград;- у пролеће 674. арабљанска флота је дошла пред Цариград; борбе су трајале целог лета до у јесен, што се понављало наредних година; то је трајало до 678. када су Арабљани морали да одустану од опсаде због великих губитака у поморским биткама; тада су Византинци први пут употребили «грчку ватру», проналазак Калиника из Сирије, чије је справљање било познато само њима; при повлачењу је арабљанска флота доживела даље губитке, док је истовремено арабљанска војска у Малој Азији доживела тежак пораз; Муавија је био приморан да потпише мир на 30 година, пристајући да цару плаћа данак;

17. Kонстанс II (641-668);

- Kонстанс II је на византијски престо дошао по збацивању свог стрица Ираклоне и његове мајке Мартине; наиме, Констансов отац, Константин III је био син из Ираклијевог првог брака са Фабијом Евдокијом, док је Ираклона био дете из брака са Мартином, коју Цариграђани нису подносили; ипак, Ираклије је оба сина поставио за савладаре, и оставио им да заједнички управљају Царством, али је старији син, Константин III, убрзо умро, а посумњано је да је отрован од стране Мартине и патријарха Пира; народ је тражио да Ираклона прогласи свог малолетног синовца Константина за савладара, што је овај и учинио, под притиском малоазијских трупа Валентина Аршакунија, јерменског великаша; ипак,

у Цариграду је дошло до преврата, па су Мартина и Ираклона збачени, њој је одсечен језик, а њему нос, што је први такав случај у византијској историји;- Сенат је прогласио за цара малолетног сина Константина III, који је на рођењу добио име Ираклије, при крунисању Константин, а народ га је звао Констанс; млади цар се нашао под туторством сенатора;- за време владавине Kонстанса II су на основу уговора византијске трупе напустиле Александрију (642) и укрцале се за Родос, а арабљански војсковођа Амр је ушао у Александрију, и одатле проширио своју власт дуж северноафричке обале све до Триполиса; после смрти калифе Омара (644), нови калифа, Отман, је опозвао Амра, што је охрабрило Византинце; на челу јаке византијске флоте војсковођа Манојло је кренуо у Египат и успео да ослободи Александрију, али је Амр, који је враћен, успео да потуче Византинце и 646. поново ушао у Александрију; овим чином је Египат изгубљен за сва времена за Византију;- још већи војсковођа од Амра био је Муавија, намесник Сирије; пошто су се учврстили у Сирији и Месопотамији, Арабљани су кренули на Јерменију (642/43), а Муавија је упао 647. у Кападокију, и заузео Цезареју; одатле је кренуо на Фригију, али није успео да освоји утврђени Аморион;- после избијања на средоземну обалу, Арабљани су имали задатак да створе флоту, јер је Муавија схватио да без флоте не може да се супротстави Византији; он је после Омарове смрти кренуо са изградњом бродова, и спремио је прву поморску експедицију (649); арабљанска флота је напала Кипар и заузела његов главни град Констанцу, па је Византија била принуђена на примирје од 3 године, за које је Муавија наставио са градњом флоте; 654. су Арабљани опустошили Родос, и однели кип бога Сунца; ускоро затим су заузели и острво Кос, а Крит је опљачкан и опустошен; близу јужне малоазијске обале су се Византинци под царевом командом супротставили арабљанској флоти, и у тој првој византијско-арабљанској поморској бици (655) је Византија доживела катастрофу;- у Арабљанском царству су ипк избили немири; после смрти калифе Отмана (656) су у Сирији присталице прогласиле Муавију за калифу, док је у Медини уздигнут «правоверни» Али, Мухамедов зет, па је између њих дошло до грађанског рата, који је завршен победом Муавије (661); Муавија је у међувремену морао да склопи мир са Византијом (659) и да јој плаћа данак;- ослобођен притиска са истока, Констанс је кренуо против Склавинија на Балкану (658); делу Словена у Македонији је наметнуо византијску врховну власт, а већи број Словена је пресељен у Малу Азију, и отад први пут чујемо за њих тамо;- после тога, Констанс се окренуо Западу, где је дошло до спорова око монотелитизма; латинска Африка је била у опасности због религиозних спорова; она је била уточиште православља у борби против монотелитизма, и тамо је деловао Максим Исповедник, који је 646. одржао више сабора у северноафричким градовима, на којима је монотелитизам одбачен као јерес; ова побуна против византијске власти је нашла израз у томе што се картагински егзарх Григорије прогласио за цара; Арабљани су 647. напали Картагински егзархат и однели победу код Суфетуле, коју су опљачкали, а у борбама је сам Григорије погинуо, али су се после богатог данка повукли;

- ради решавања верског питања, Констанс II је желео да направи компромис, и стога је објавио Типос (648), у ком су заобиђена сва питања везана за енергију и вољу Христову; с тим се све вратило на мртву тачку;- папа Мартин је одржао Латерански сабор (649), на коме су осуђени и Ектесис и Типос, али је одговорност за то стављена на патријархе Сергија и Павла, а не на цареве Ираклија и Констанса II; с обзиром да се Мартин уздигао на место папе без сагласности равенског егзарха, Констанс је послао равенског егзарха Олимпија да ухапси папу; Олимпије је, међутим, хтео да искористи спор Рима и Цариграда, и да одвоји Италију од византијске власти и потчини је себи; узурпатор Олимпије је кренуо на Сицилију, а побуна се завршила његовом смрћу (652);- Констанс је послао новог егзарха, који је ухапсио папу Мартина (653), и послао га у Цариград; папа је оптужен због велеиздаје и подршке Олимпију, а не због вере, и осуђен првобитно на смрт, али је затим прогнан у Херсон, где је и умро (656);- после тога је у Цариград доведен и Максим Исповедник, који је оптужен за велеиздају и непризнавање Типоса, али су њега византијске власти покушале да приволе на сарадњу, што је он одбио, па је мучен и прогнан у Лазику, где је и умро (662);- Констанс је решио да престоницу из Цариграда пренесе на Запад, али тек након завршетка најжешћих борби с Арабљанима; он је 660. наредио да се његов брат Теодосије рукоположи за свештеника, а затим убије, због велеиздајничких намера, а уствари из страха од губитка престола; он је своја три сина (Константина, Ираклија и Тиберија) крунисао за савладаре, а брата је заобишао;- Констанс је прво желео да обиђе најважније центре европског дела своје државе, па је боравио у Солуну, Атини, и на крају прешао у Таренто (663), одакле је започео рат против Лангобарда; после почетних успеха и опсаде Беневента, ипак се повукао у Напуљ због недостатка средстава за дуже ратовање;- из Напуља је отишао у Рим, где га је дочекао папа Виталијан,а што је уједно била прва посета неког од царева после пропасти Западноримског царства; одатле се упутио на Сицилију, где је у Сиракузи основао нову резиденцију; Сицилија је била добро изабрано место за резиденцију, јер је цар одатле могао да брани и италијанске области од Лангобарда и северну Африку од Арабљана; ипак, трошкови нове резиденције су погодили локално становништво, те је скована завера, а Констанс II убијен (668); војска је за цара прогласила Мезезија, али је равенски егзарх брзо угушио побуну (669);

HRISTOLOSKE RASPRE HRISTOLOSKE RASPRE

Jedna od karakteristika, pre svega rane istorije Vizantije su teolosko-hristoloske raspre. One su izazivale mnogo potresa u Vizantijskom carstvu i imale mnogo uticaja na njegov razvitak. Temelj hriscanske crkve je bio I Vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine. Car Konstantin I koji je sazvao sabor i na njemu ucestvovao je mnogo uticao na njegove odluke.

Arijanstvo

Arijanstvo je ucenje aleksandriјskog prezvitera Arija po kome ne postoji Bog Sin. On je polazeci od cisto monoteistickih shvatanja odbacio jednakost Oca i Sina, ne priznavajuci Hrista za Boga, vec samo za coveka. Arijanski vid hriscanstva su primili Goti. Ovaj vid je osudjen jos na Nikejskom saboru kao jeres, dok je to potvrdjeno dopunama na II Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. kada je konacno formulisan Simvol vere. Tako je postala opsterihvaceno pravoslavno ucenje o jednosusnosti Oca i Sina. Arijanski carevi u Vizantiji bili su Konstancije (337-361) i Valens (364-378). Posle propasti Vizigotske kraljevine od Arapa arijanstvo nestaje.

Nestorijanstvo Posle prihvatanja jednosusnosti Oca i Sina, javilo se pitanje odnosa bozanskog i covecanskog u Hristu. Prema antiohijskoj skoli, ciji je glavni predstavnik bio carigradski patrijarh Nestorije, u Hristu su postojale dve razdvojene prirode: covecanska i bozanska. Naime, bozanstvo se ovaplotilo u Hristu, coveku rodjenom od Marije, te se ona ne moze nazvati Bogorodicom, vec Hristorodicom. Medjutim, Nestorije je naisao na jakog protivnika u aleksandriskom patrijarhu Kirilu na ciju je stranu stao i Rim. Tako je nestorijanstvo na III Vaseljenskom saboru u Efesu osudjeno kao jeres. Danas ima oko 140000 nestorijanaca, uglavnom na hriscanskom istoku (Sirija, Mala Azija).

Monofizitizam Za vreme Dioskora, Kirilovog naslednika, aleksandrijska patrijarsija je dostigla najmocniji polozaj medju hriscanskim crkvama. Tada se u Aleksandriji javlja ucenje suprotno nestorijanstvu: da su se dve Hristove prirode spojle u jednu bozansku posle njegovog ovaplocenja. Drugi predstavnik ovog ucenja bio je Evtihije, arhimandrit u Carigradu. Njega je sinod u Carigradu osudio kao jeretika, kao i papa Lav I. Tako su se Carigrad i Rim udruzili protiv Aleksandrije. Aleksandrijska stranka je trijumfovala na tzv. Razbojnickom saboru u Efesu 449. Medjutim, dolaskom na vlast cara Markijana (450-457), monofizitizam je odbacen kao jeres na IV Vaseljenskom saboru u Halkedonu. Tada je usvojeno ucenje o dve nedeljive, a opet nespojive prirode u Hristu. Tako je osudjeno i nestorijanstvo i monofizitizam, te je doslo do zblizavanja predstavnika ova dva ucenja, koje je dovelo do mrznje prema pravoslavnoim Carigradu i lakog pada istocnih pokrajina Vizantije pod Persijance, a posle i pod Arabljane. Monofizitske crkve su danas aleksandriska, etiopska i jermenska patrijarsija, sto ce reci, celokupan hriscanski istok. Monofizitski carevi su bili Vasilisk (475-476) i Anastasije (491-518).

Monoenergetizam i monotelitizam Povratkom istocnih provincija carstva u doba cara Iraklija (610-641), vratili su se stari problemi sa monofizitima. Tako je carigradski patrijarh Sergije, u pokusaju da resi probleme, lansirao novu nauku o dve prirode Hristove, ali jednoj energiji (delovanju), nazvanoj monoenergetizam. Ovom ucenju su prisli i sam car Iraklije, kao i aleksandriski patrijarh Kir. Medjutim, kako su se tome suprotstavili jerusalimski patrijarh Sofronije i papa Honorije I, Sergije je ostavio po strani pitanje o energiji, vec je sproveo ucenje o dve prirode, a jednoj, bozanskoj volji u Hristu, nazvanoj monotelitizam. Ovo ucenje je obnarodovano 638. Ektesisom. Medjutim kad je Ektesis obnarodovan, istocne pokrajine su pale pod Arape i bile zauvek izgubljene. Monotelitizam je promasio svoj cilj. Car Konstans II (641-668) je pokusao da resi problem Tiposom, kojim je zabranio sve

rasprave. U sporazumu sa Rimom, car Konstantin IV (668-685) je sazvao VI Vaseljenski sabor 680-681 na kome je osudjeno monotelitsko ucenje. Jedini car monotelita bio je Iraklije (610-641).

Ikonoborstvo (ikonoklazam) Ikonoborski pokret nije bio toliko dogmatske i crkvene, koliko politicke prirode. To je bio pokusaj careva da stave crkvu pod svoju kontrolu, kao i sukob evropskog i azijskog dela carstva. Naime, u Grckoj je kult ikona predstavljao jedan od najvaznijih izraza poboznosti. S druge strane, u Maloj Aziji, taj kult je izgledao idolopoklonicki i suprotan hriscanstvu kao duhovnoj veri. Do ovog shvatanja na vizantiskom istoku je verovatno doslo pod uticajem islama. Tako je car Lav III Isavrijanac 726. godine istupio protiv kulta ikona. On je pre dolaska na vlast bio strateg teme Anatolika, te se priklonio maloazijskoj strain. Takodje je pokusao da potcini crkvu, shvatajuci sebe ne samo kao cara, vec i kao prvosvestenika. Narod u Carigradu se prvo opirao ikonoborstvu. Glavni predstavnici ikonoborskog pokreta bili su maloazijski episkopi Toma Klaudiopoljski i Konstantin Nakolejski. Najznacajniji protivnik ikonoborstva je bio Jovan Damaskin. On je odbacio optuzbe o postovanju ikona kao idolopoklonstvu, naglasavajuci da je ikona simbol u neoplatonskom smislu, a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaplocenjem. Car Lav III je 17. I 730. sazvao na carskom dvoru silention (skupstina svetovnih i duhovnih dostojanstvenika) koja je trebalo da donese edikt protiv ikona. Ovaj edikt je odbio da potpise carigradski patrijarh German koji je smenjen, a na njegovo mesto postavljen Anastasije. Izdavanjem edikta poceo je veliki progon ikonofila i unistavanje ikona. Takodje je izbio ustanak u Grckoj. Car Konstantin V je bio jos vatreniji ikonoborac od svog oca. On je nastavio i pojacao progone, a sto se tice legalizovanja ikonoborstva, otisao je korak dalje i sazvao sabor, za ciju je pripremu vrsena velika propaganda. Sabor se sastao 10. II 754. na Hijareju, a poslednju sednicu je odrzao 8. VIII u Vlahernskoj palati. Sabor je nazvan bezglavi, jer na njemu nijedan patrijarh nije poslao svoje predstavnike. Bez obzira na to, sabor se proglasio vaseljenskim. Opozicija ikonoborstvu je rasla u svim slojevima drustva, a najvise medju monastvom, kome je car oduzimao posede. Dolaskom na presto Lava IV ikonoklazam slabi, da bi bio ukinut na poslednjem, VII Vaseljenskom saboru u Nikeji 787. Medjutim, posle sabora se medju pravoslavnima javiljaju dve struje: umerena, ciji je predstavnik bio i carigradski patrijarh Nicifor i radikalna, ciji je predstavnik bio zilot Teodor Stidiski. Ovo je oslabilo pravoslavnu stranku, te je za vreme cara Lava V Jermenina doslo do obnove ikonoklazma. On je vec 815. svrgnuo patrijarha Nicifora i postavio Teodote Melisena, a zatim sazvao sabor koji je potvrdio odluke onog iz 754., a odbacio VII Vaseljenski sabor. Zbog svoje paranoje, Lav V je bio zapamcen kao najveci progonitelj ikonofila. Svrgnuo ga je car Mihailo II Mucavac koji je, iako ikonoborac, pokusao da ostane nezainteresovan zabranjujuci svaku raspravu oko ikona, ali i zaustavljajuci progone. Poslednji ikonoklasticki car koji je vrsio progone bio je Teofilo. Car Mihailo III Pijanica i njegova majka Teodora ucinili su konacni kraj ikonoklazmu: 843. je smenjen sa carigradske patrijrsijske stolice najvatreniji predstavnik ikonoborske stranke Jovan gramaticar, a doveden Teoktist, a potom je proglasena svecana restauracije kulta ikona. Ikonoborstvo danas ne postoji.

Ikonoborski carevi su bili: Lav III (717-741), Konstantin V (741-775), Lav IV (775-780), Lav V Jermenin (813-820), Mihalio II Mucavac (820-829) i Teofilo (829-842)

Raskol izmedju pravoslavlja i katolicanstva Ovaj veliki raskol nije bio kao ranije hristoloske krize. U njemu nisu postojali samo verski razlozi, niti samo verki i politicki (kao u ikonoklazmu), vec i civilizacijski. Katolicka crkva je postala simbol germanskog varvarskog zapada, dok je pravoslavna crkva postala simbol vizantijskog istoka, te se zato danas staro-hriscanske jeresi smatraju za pravoslavne, tj. varijante pravoslavlja. Katolici kao razlog raskida postavljaju vizantijski cezaropapizam, medjutim, razlozi su mnogo slozeniji i drugaciji. Koreni velikog raskola vuku jos u doba ikonoklazma. Sredinom VIII veka Langobardi su ugrozavali Rim. Papa je strahovao "da ne postane langobardski biskup". 751. pada Ravena, glavna vizantijska baza u Italiji. Papa Stefan II 754. prelazi Alpe trazeci pomoc od franackog kralja Pipina, odbijajuci da trazi pomoc od jeretickog cara Konstantina V. Konstantin je, takodje prosirio jurisdikciju Carigradske patrijarsije na Ilirik. Ova situacija se zaostrava prilikom obnove zapadnog carstva pod Karlom Velikim 800. godine. Inicijativa za krunisanje Karla je potekla od samog pape Lava III. Tako je papa stvorivsi novo carstvo na zapadu, omalovazio Vizantijsko, jer po starom shvatanju, mora da postoji samo jedno univerzalno carstvo (Vizantijsko) i jedna univerzalna crkva (Rimska). Zato su Vizantija protestovala. Ipak, slabi car Mihailo I Rangabe (811-813) je 812. u Ahenu, preko svojih izaslanika, pozdravio Karla kao vasilevsa. Kasniji vizantijski carevi su osporavali ahenski ugovor, pravdajuci se slaboscu Mihaila I. U doba patrijarha Fotija polako se javljaju i dogmatske suprotnosti: rimska crkva smatra da Sveti Duh proizilazi iz Oca i Sina, dok stara dogma iz Nikejskog sabora insistira na jednakosti Svete Trojice. Vrhunac svega predstavlja konacni raskid iz 1054. Na stolici svetog Petra je sedeo Lav IX, zestoki pobornik klinijevskog pokreta. Carigradskom patrijarsijom rukovodio je kontroverzni Mihailo Kerularije. On je u svojoj mladosti ucestvovao u zaveri protiv Mihaila IV Paflagonca, te je morao da se zamonasi. Na papu Lava IX je uticao ekstremno anti-vizantijski raspolozeni kardinal Humbert. U rasprama su uz Carigrad stale i ostale pravoslavne crkve: Antiohija, Jerusalim, Ohrid, kao i Bugari. Car Konstantin IX Monomah je naginjao na rimsku stranu. Koristeci to, papski legati su 16. jula 1054. na oltar Svete Sofije stavili bulu koja baca prokletstvo na Mihaila Kerularija i njegove pristalice. Na to je Kerularije sazvao sabor koji je bacio anatemu na rimsku crkvu. U pocetku se to nije cinilo toliko vaznim, jer to nije bio prvi takav sukob Carigrada i Rima. Ipak, ispostavilo se da je taj raskid potrajao do danas. Za ovu krizu se upotrebljava rec raskol, jer se ne moze tacno odrediti ko je naslednik starog poretka: jedna rimska crkva ili jedno vizantijsko carstvo. Ipak, polazeci od dogme, vidi se da je pravoslavlje ostalo verno starim tradicijama. Zato su oni i ostali pravoslavni, ili "ortodoksi".

Isihazam Isihasticki pokret je poceo da se siri u Vizantiji za vreme drugog gradjanskog rata 40-ih godina XIV veka. Njegov preteca je bio Simeon Novi Bogoslov, mistik iz XI veka, dok je pravi osnivac ovog pokreta tridesetih godina XIV veka bio Grigorije Sinait. Glavno uporiste ovog pokreta je bila Sveta Gora. Prema tvrdjenju isihasta, potpunom askezom i posvecenoscu, uz izgovaranje Isusove molitve ("Gospode Isuse Hriste, sine Boziji,

pomiluj me") mogla se ugledati bozanska svetlost koja se ukazala apostolima na Tavorskoj Gori. Medjutim, isihazam je naisao na opoziciju u grckom monahu iz Kalabrije Vaarlamu. On je usao u raspravu sa Niciforom Grigorom i Grigorijem Palamom. Tvrdio je da vecito postojanje ne postoji, da nista sem Boga nije vecito, te tako nije vecita ni tavorska svetlost. Palama je, sa svoje strane povlacio razliku izmedju Bozje sustine, koja je nepristupacna coveku i Bozjih energija koje deluju i vidljive su, a opet nisu stvorenja, vec vecite emanacije Boga. Iako su na saboru 1341. u Carigradu isihasti bili priznati, dolaskom na vlast carice Ane Savojske kao regenta i delovanjem patrijarha Jovana Kalekasa, protivnika ovog ucenja, isihasti su doziveli poraz. Isihasti stoga prelaze na stranu Jovana Kantakuzina. Tako je Vizantija bila podeljena ne samo politicki, vec i verski.

Padom Vizantije 1453. godine, prestale su i hristoloske raspre. Iako se na zapadu javila reformacija, koja je izazvala nove verske rasprave, pa cak i ratove, nju ne mozemo da podvedemo pod ove raspre. Pre svega zbog toga sto su razlozi reformacije bili socijalne i organizacione prirode, a kasnije su se javile i verske i dogmatske suprotnosti. Niko nije kao Vizantnci ulazio sa tako velikim zarom u verske rasprave. Zato je teologija ostala da tapka u mestu od konacnog pada jednog i jedinog carstva 1453.

Бугарско-византијски односи(литература: Г.Острогорски, Историја Византије)

1. Постанак бугарске државе;

Бугари су хунско-оногурско племе које је до VII века живело на северном Кавказу, када се под притиском Хазарског царства један део Бугара под вођством Аспаруха иселио из постојбине и населио око ушћа Дунава.До тада, Византија је гајила пријатељске односе са племеном Бугара. Ипак, византијски цар Константин IV (668-685) је повео рат против њих плашећи се њиховог присуства на самој граници Византије, али га је изгубио због неприступачног терена због ког је био присиљен на повлачење, што су Бугари искористили. Они су продрли у област данашње Варне, где су затекли 7 словенских племена, међу којима и Северце, који су им се приклонили и плаћали данак. Бугари су убрзо словенизирани, а на овом простору је настала прва држава Јужних Словена, која је у овом случају била словенско-бугарска.

2. Бугарско-византијски односи од VIII - X века;

За време владавине Филипика Вардана (711-713), бугарске хорде на челу са ханом Тервелом су допрле до зидина Цариграда и опустошиле Тракију, тако да су Византинци били принуђени да доведу војску из теме Опсикије у Малој Азији која је одбранила Цариград, а затим збацила Филипика 713.године.Период великих сукоба између Византије и Бугарске отпочео је 756.године, за владе Константина V који се по окончању сукоба са Арабљанима сукобио са Бугарима, сматрајући их главним непријатељем Византије. Бугари су ове године упали у византијске земље. Затегнутост достиже врхунац 762.године кад на

бугарски престо долази хан Телец, представник најратоборније бољарске странке, која је давала предност протобугарском елементу, а изражавала нетрпељивост према Словенима који су из тог разлога масовно напуштали Бугарску (око 200.000) и приклањали се византијском цару који их је населио у Битинији где је већ постојао словенски живаљ. Константин је повео против Бугарске офанзиву с мора и с копна. Флота је превезла коњицу на ушће Дунава, одакле је она кренула ка југу да се споји с царском коњицом која је надирала с југа. То се десило код Анхијала (Поморја) на Црном мору, где је византијска војска нанела тежак пораз бугарској, 30.јуна 763.У Бугарској су након овог пораза настала трвења,све док није 770.године на власт дошао Телериг који је енергичније кренуо против Византије.Ипак га је Константин натерао на мир поновивши двоструку офанзиву 773.године, после чега је овај због унутрашњих немира побегао у Цариград.

Византија и Крум;

У периоду од 802-811.године на византијском престолу се налазио Нићифор I, јак и способан владар, који није био ратник, али се истицао храброшћу да води ратове.Због предстојећег рата са Бугарском је пребацио малоазијске стратиоте у Склавиније.Наиме, Бугарска се знатно проширила пошто је франачки цар Карло Велики срушио аварску државу, тако да је велики број панонских Бугара ослобођен и Бугарска је избила на Тису,где се граничила са Франачком. Византија је подигла појас јаких утврђења чије су главне тачке биле: Девелт (Бургас) на Црном мору, Хадријанопољ (Једрене), Филипопољ (Пловдив) и Сердика (Софија).У пролеће 809.године бугарски хан Крум (803-814) је напао и срушио Сердику, а одговор византијског цара је стигао две године касније, после опсежних припрема, у пролеће 811.године када је Нићифор продро до Плиске, бугарске престонице,разорио је и спалио ханов дворац. Али, Нићифор је начинио кобну грешку кренувши у потеру за Крумом који се повукао у планине.У планинским кланцима Крум је дочекао византијску војску и потпуно је уништио 26.јула 811.године,а у бици је погинуо и сам Нићифор. Тежа од војног пораза била је чињеница да је византијски владар погинуо у бици са ''варварима'',што се није догодило још од погибије цара Валенса 378.године.После Нићифора на престо је дошао Михајло I Рангабе, његов зет, који је био слаб владар.За његове владавине Крум је заузео у пролеће 812. Девелт, а становништво преселио у прекодунавске земље.Понудио је Византији мир ултимативног карактера, али су у Цариграду настале недоумице око прихватања мира.За то време, Крум је заузео и Месемврију ујесен исте године. У Цариграду су преовладала два мишљења – да се настави са ратом и да се прихвати мир. Победило је прво схватање,али је због неслоге и издаје Лава Јерменина византијска војска претрпела пораз код Версиникије (у близини Једрена).После овог пораза,са престола је збачен Михајло Рангабе, а на чело државе 813.године долази Лав V Јерменин. Бугари су кренули на Цариград,али нису успели да га освоје, тако да је Крум понудио мир и састанак са царем при којем су Византинци покушали атентат на њега који није успео.Због овога, Крум је освојио Једрене, депортовао становништво преко Дунава и опет кренуо на Цариград, али је изненада умро од капи априла 814.године. После неколико

промена на бугарском престолу, на чело државе долази Омуртаг, који потписује мир са Византијом на 30 година.

Покрштавање Бугара;

Бугарска је 864.године примила хришћанство из Цариграда, мада је то покушао да учини бугарски кнез Борис (852-889) уз помоћ Рима, што је осујећено од стране византијског двора. Бугарски кнез је на крштењу добио име византијског цара који му је кумовао (Михајла III). Христијанизација је значила велики напредак у културном развитку и процесу словенизирања Бугара. Ипак, Борис је морао да угуши јаку опозицију коју су чинили бољари који су били незадовољни статусом јер су изгубили привилегије стекнуте за време паганске религије. Борис је то решио ликвидацијом 52 бољара. Али, он је био разочаран у Византију јер је ова желела да Бугарску потчини цариградској патријаршији, док је он желео самосталност за бугарску цркву. Стога се обратио поново римском папи Николи I. Због овог мешања Рима, настао је велики сукоб између Рима и Цариграда јер Византија никако није желела римски утицај скоро у срцу државе. Ипак, због тога што је Рим одбио два предлога Бориса за поглавара бугарске цркве, овај се поново окренуо Цариграду. У међувремену је на византијски престо дошао Василије I и по његовом налогу је патријарх Сергије (који је заменио Фотија, огорченог противника Рима) доделио извесну аутономију бугарској цркви. Бугарски архиепископ је признавао врховну власт цариградског патријарха, али је у односу на остале византијске архиепископе и митрополите имао виши ранг. Тако су Борис и Василије били задовољни јер је Борис користећи римско-византијски сукоб остварио свој циљ, а Василије придобио Бугарску.Велики утицај у Бугарској имао је рад Методијевих ученика, нарочито у Преславу.

Византија и Симеон. Прво бугарско царство;

После абдикације првог бугарског хришћанског владара,Бориса,889.године на престо долази Владимир који влада до 893. када бива збачен због покушаја поновне паганизације.Тада на власт долази Борисов млађи син ,Симеон, највећи владар средњевековне Бугарске.Убрзо после његовог доласка на власт избија сукоб са Византијом због тога што монопол на трговину с Бугарском добијају два трговца која центар трговине из Цариграда премештају у Солун притом знатно повећавајући дажбине што је директно погодило бугарске интересе.После безуспешних протеста Симеон упада у Византију 894.године. Византијски цар Лав VI у помоћ позива Угре, чиме се они први пут мешају у политику европских држава. Они са севера нападају Бугарску, а са југа то чини византијски војсковођа Нићифор Фока, док друнгарије (адмирал) царске флоте Евстатије блокира ушће Дунава. Симеон склапа примирје да би добио на времену, а у међувремену позива Печенеге који му помажу да савлада Угре, и са њима креће у поход против Византије и односи коначну победу 896.године код Бугарофигона, после чега је склопљен мир и Византија бива принуђена да плаћа данак.Под притиском Печенега, Угри се повлаче на запад у панонску равницу и трајно одвајају Јужне Словене од осталих Словена.

Почетком X века Византија трпи пораз за поразом од Арабљана који упадају у Јерменију, Киликију, а после 75 година борбе коначно освајају Сицилију, а упадали су и на Пелопонез и пустошили Тесалију.Велика експедиција креће на Цариград, али после заузећа Абидоса нагло окреће ка Солуну,заузима га и пустоши 31.јула 904.године.Ово се одражава и на бугарско-византијске односе, тако да се бугарска граница приближила Солуну.После смрти Лава VI маја 912.године на византијски престо долази његов брат Александар,стриц малолетног Константина.Он покушава да се ослободи наслеђа покојног брата,тако да мења његове људе својим и на патријаршијски престо уместо Евтимија враћа Николу Мистика, а царицу Зоју шаље у манастир.Ипак, најгори потез му је одбијање плаћања данка Бугарима, што Симеону даје повод за напад на Византију. Александар је умро 913.године, а у Византији избијају немири, што Симеону олакшава продор у Византију и он је већ августа 913.године на капији Цариграда. Симеон је желео царску круну,али не за Бугарску, већ је желео једно, универзално царство које би заменило Византију. Из тог разлога је отпочео преговоре са византијском владом и од патријарха Николе је добио царску круну, али не на начин на који је желео. Ипак, добио је обећање да ће млади цар Константин VII Палеолог постати његов зет чиме би он постао фактички владар Византијског царства.Задовољан тиме, Симеон се вратио у Бугарску, али је у Цариграду дошло до промене власти где је царица Зоја оповргла правну важност Симеоновог крунисања и одбацила могућност бугарско-византијског брака. Ово је разљутило Симеона и он је продро у Тракију где му се септембра 914. предало Једрене, а наредних година је пустошио области око Драча и Солуна. Византија је морала да прихвати борбу; врховну команду је имао Лав Фока, а морнарицом је командовао Роман Лакапин. Византијске снаге су продирале у Бугарску дуж црноморске обале, али је у бици на реци Ахелој код Анхијала Симеон уништио византијску војску 20.августа 917.године, a нешто касније јој нанео пораз и код Катасирта, у близини Цариграда. Упао је и у Грчку све до Коринтског залива 918.године, и тако постао владар скоро читавог Балканског полуострва.Власт у Византији је почео да преузима полако Роман I Лакапин, уклонивши прво царицу Зоју, а затим је Константина оженио својом ћерком Јеленом маја 919.године и притом добио титулу василеопатра. Већ следеће године, 24.септембра 920. добија титулу цезара, а 17.децембра 920. Константин га проглашава за цара-савладара. На овај начин Роман добија оно што је Симеон желео.Симеон је био огорчен и тражио је поништење ових одлука, али без успеха.Симеон је зато кренуо 924.године на Цариград, али му је као и многим претходницима покушај пропао, зато што није имао адекватну флоту. И он је то знао, и позвао у помоћ египатске Арабљане, али је вештином византијске дипломатије и богатим поклонима овај план осујећен. Није му остало ништа друго него да супарника позове на састанак који је остао упамћен у византијским аналима по томе што је Симеону остала само титула бугарског, али не и византијског цара.Због византијско-бугарских сукоба испаштале су и околне државе. У Србији је долазило до честих смена на престолу између византијских и бугарских штићеника. Ипак, када је на српски престо дошао кнез Захарија Прибисављевић (920-924), византијски штићеник, 924.године Симеон је одлучио да нападне Србију да би растурио легло сталних немира. Његова војска је у први мах доживела пораз, али је

после великог појачања успела да окупира и уништи Србију, тако да је избила на границе Хрватске која је била под краљем Томиславом и у рату с њом доживела 926.године пораз, па је уз посредство папе потписан мир. После ових ратова, Симеон је умро 927.године. Након његове смрти на власт долази Петар, мирољубив владар који исте године потписује мир с Византијом и узима Марију, ћерку Романа Лакапина за жену, тако да постаје зет византијског цара. Србија се обнавља после Симеонове смрти и на њено чело долази Часлав Клонимировић, који признаје суверенитет Византије, а то чини и захумски кнез Михајло који од Византије добија титулу антипата и патриција, тако да Бугарска потпуно губи свој утицај на Балкану у корист Византије.У Бугарској долази до социјалних немира изазваних богаћењем свештенства и племства под утицајем христијанизације. Под тим условима настаје секта богумила који одбацују званично учење и устројство цркве. По њима, постоје два супротстављена начела – добро и зло, бог и сатана који владају светом; цео видљиви свет је сатанина творевина и, према томе, потчињен злу.Богумилство се проширило по Византији, Србији, Босни, Италији и јужној Француској.

Византија и Свјатослав. Анектирање Бугарске;

Нићифор Фока (963-969) је као изврстан војсковођа преузео престо после смрти Романа II, сина Константина VII,иначе врло неспособног владара. Нићифор је освојио Крит после 140 година, као и неке битне градове у Азији (Германикеја,Алепо и др.), као и Киликију и Кипар. Бугарска очигледно није схватила пораст моћи Византијског царства под Нићифором, па је ујесен 965.године послала посланство да тражи данак који је Византија плаћала годинама уназад. Међутим, Нићифор је бичевао и отерао посланике, а затим упао у Бугарску и опустошио неке пограничне тврђаве. С обзиром на то да је био презаузет догађајима на Истоку, позвао је у помоћ руског кнеза Свјатослава да казни Бугаре у његово име. Овај моћни владар, који је пре тога срушио Хазарско царство, је једва дочекао тако нешто јер је желео да се реши неугодног јужног суседа. Упао је 968.године у Бугарску и освојио је, али пошто су у међувремену Печенези напали Кијев морао је да се врати у Русију. Следеће, 969.године, вратио се и поново покорио Бугарску и прогласио се њеним господаром. Нићифор Фока је схватио касно своју грешку што је уместо слабог Бориса II, бугарског кнеза, навукао на врат моћног Свјатослава. Покушао је да се исправи удајом принцеза, али га је смрт спречила у томе јер је убијен крајем 969.године. На престо Византије долази Јован I Цимискије, који увиђа опасност која му прети од Свјатослава који је чак тражио од Византије да се повуче из европског дела царства и препусти га њему. Цимискије је априла 971.године кренуо у поход на бугарску престоницу, Велики Преслав, и заузео га на јуриш, направивши један од највећих војничких подвига у византијској историји. Притом је поздравио Бориса као цара, што је изазвало жељени ефекат код Бугара који су до тада прилазили Свјатославу у борби против Византије. Свјатослав се повукао у Силистрију, на обали Дунава, где је одолевао опсади Византинаца све до јула 971.године, када се предао уз обећање да више неће нападати Бугарску, ни византијске поседе на Криму, као и да ће помагати Византији у борби са другим непријатељима.

После овога, Јован Цимискије је анектирао Бугарску, а цара Бориса II је одвео у Цариград у заробљеништво.

3. Византијско-бугарски односи у XI и XII веку;

Василије и Самуило;

Након смрти Јована Цимискија (976) и после грађанских ратова на власт 985.године долази Василије II Бугароубица (976-1025), син Романа II, који се ослободио утицаја свог ујака, паракимомена Василија. Његов први самостални подухват био је поход на Балкан 986.године, на коме је избио устанак под вођством кометопула, синова војводе-комеса Николе: Давида, Мојсија, Арона и Самуила, који су изгледа били јерменског порекла. Чим је чуо за устанак, бугарски цар Борис је побегао из Цариграда, али је убијен при преласку границе, а како је његов брат Роман био ушкопљеник, пала је одлука да вођство у устанку, а тиме и царску круну преузме најмлађи брат, енергични и храбри Самуило. Он је створио велико царство, чије је средиште било у Преспи, а затим у Охриду. Постепено је под својом влашћу ујединио целу Македонију сем Солуна, старе бугарске земље између Дунава и Балкана, Тесалију, Епир, део Албаније са Драчом, а најзад и српске земље. У овом царству је успостављена и бугарска патријаршија са седиштем у Охриду, тако да је ово царство настало на традицијама бугарског, јер је једино Бугарско царство уз Византију имало сопственог цара и патријарха. Ипак, ово је било сасвим ново царство чији је центар постала Македонија, док Самуило није показивао претерано интересовање за старе бугарске земље. Експанзија Самуилове државе била је ка југу; он је покушао да освоји Солун и Сер, али у томе није успео, па се окренуо освајању Тесалије у чему је и успео освајањем дуго брањене Ларисе 986.године. Ово је натерало Василија да крене у контранапад, али је доживео страховит пораз после безуспешне опсаде Сердике, августа 986.године.После овог пораза, у Византији је букнуо нови грађански рат почетком 987.,када су се Варда Фока и Варда Склир, смењене и поражене војсковође из времена прошлог грађанског рата, прогласиле за цара у току те године. Василије је у помоћ позвао кијевског кнеза Владимира, који је послао 6.000 војника после чије интервенције је Василије одбранио престо. У знак захвалности, Василије је обећао Владимиру своју сестру Ану за жену, што је био први пут у византијској историји да се принцеза из царске породице уда за неког страног владара, али под условом да се Владимир и његов народ покрсте. Покрштавање се догодило 988.године. После успешне тринаестогодишње борбе са домаћим племством, Василије излази као победник и он са истим жаром креће у борбу против спољашњих непријатеља, у првом реду Самуила. Изгледа да је у борби против Самуила тражио савезнике у балканским земљама, пре свега у зетском кнезу Јовану Владимиру, који је послао посланство, које је заробљено од стране арабљанских гусара, а које је стигло 992.године у Цариград док је Василије био негде на бојишту против Самуила. Ипак, прилике на Истоку нису дозволиле Василију да се обрачуна са Самуиловим царством. Арабљани из Фатимидског калифата у Египту су напали Сирију и нанели тежак пораз византијској војсци код Оронта (994), а претио је и пад Антиохије после опсаде Алепа (995) који се одржао захваљујући појављивању самог цара под

зидинама града што је уплашило Арабљане и натерало их у бекство, а и 999.године је цар спасио ситуацију у Сирији на сличан начин.За то време је Самуило искористио прилику и продро у Грчку све до Пелопонеза, али га је у повратку (997) изненадио византијски војсковођа Нићифор Уран када Самуило није умало погинуо, али је био тешко рањен. Упркос поразу, Самуило је успео да освоји Драч, као и Рашку и Зету, а Јован Владимир је постао његов вазал и зет. Василије је по повратку из Азије кренуо у велику офанзиву против Самуила 1001.године, и то лично. Најпре је продро у област Сердике где је порушио околне тврђаве и пресекао пут ка бугарским областима око Дунава, а византијски команданти заузимају старе бугарске престонице Плиску и Велики Преслав. Потом се Василије окрену ка југу где му се предао Бер, освојио је Сервију и област Тесалије, а затим се вратио и после велике борбе заузео Воден. Одједном је окренуо на север и после осмомесечне опсаде освојио Видин на Дунаву, без обзира што је Самуило упао у Једрене и освојио га. После овога, похитао је ка југу и у бици на Вардару потукао Самуилову војску, после чега му се предало Скопље 1004.године. С обзиром да је ухватио у клешта централну област Самуиловог царства освојивши Скопље и Воден, после четворогодишњег ратовања одлази на одмор у Цариград. У међувремену, Самуила су почели да напуштају команданти, тако да се Драч предао после издаје византијском цару 1005.године. Завршни ударац Самуилу је после вишегодишњих борби Василије задао јула 1014.године, када је после борбе у кланцима Беласице потпуно уништио Самуилову војску при чему је Самуило избегао смрт која га је ипак задесила 6.октобра 1014.Притом је погинуо или пао у заробљеништво огроман број Самуилових војника (око 15.000). После смрти Самуила, његово царство је трајало свега неколико година. Његовог сина и наследника престола, Гаврила Радомира, убио је брат од стрица Јован Владислав, који је то исто учинио и са зетским кнезом Јованом Владимиром. Ипак, и он је погинуо при опсади Драча, фебруара 1018. године. Рат је завршен тријумфалним уласком Василија у Охрид где су његову врховну власт признали Самуилова удовица Марија и остали представници царске куће, тако да је Василије остварио свој циљ – слом Самуиловог царства.Пошто је запосео цело Балканско полуострво, приступио је његовом уређењу као што је то учинио и са другим деловима царства, поделивши га на теме. Једна од тема била је и Бугарска, са седиштем у Скопљу; она је добила ранг катепаната, а касније и дуката. Између Дунава и планине Балкан основана је тема Парадунавон (Паристрион), са седиштем у Силистрији, а изгледа да је и гранична област на Дунаву и Сави била претворена у тему са седиштем у Сирмијуму, док је у јадранском приморју била основана тема Далмација.

4. Друго бугарско царство;

Устанак Петра и Асена;

Tруло Византијско царство под вођством неспособног Исака II Анђела (1185-1195) показало је сву своју унутрашњу слабост – било је много мање него за време Македонске династије, локални моћници су га угрожавали својим захтевима,

корупција је била присутна у свим сферама друштва, тако да се могла наслутити брза пропаст.Права срећа за Византију је што је унутрашња снага Нормана, који су заузели многе делове царства, ослабила, па су напустили Драч, Крф и Солун, а односи са суседном Угарском, с којом је Византија била у сукобу, су побољшани женидбом Исака ћерком угарског краља Беле III.Крајем 1185.године избио је у Бугарској велики устанак под вођством браће Петра и Асена, који су од Византије тражили да им да неке земље у пронију, што је ова одбила. То одбијање су ови искористили да у порезима преоптерећеној и напаћеној Бугарској подигну устанак. Током двовековне владавине Византије у Бугарској словенски елеменат је знатно ослабио под утицајем хеленизације, као и досељавања Кумана, Печенега и Влаха који су одиграли значајну улогу у устанку, а такође Јермена и Јевреја у околини Солуна. Унутрашњи проблеми су додатно погоршавали ионако слаб положај Византије у том тренутку. Наиме, Алексије Врана, војсковођа који је био послан да угуши устанак у Бугарској и победилац Нормана, окренуо се против Исака и прогласио се у Једрену за цара кренувши на Цариград, али је погинуо у борби испред цариградских зидина. У лето 1186.године Исак је на челу војске ушао у Бугарску и угушио устанак, а Петар и Асен су побегли преко Дунава. Ипак, они су се вратили већ октобра исте године појачани јаким куманским одредима и опет отпочели борбу. Исак је кренуо у сусрет непријатељу, али је једва одбио нападе. У пролеће 1187.г. је предузео акцију у области Сердике, али без успеха. Српски велики жупан, Стефан Немања, је потпомагао Бугаре притом се проширивши на рачун Византије. С обзиром да је устанак избио и у Малој Азији, Исак је одустао од даље борбе и пристао на споразум са устаницима. Тако је поново настала бугарска држава између Дунава и планине Балкан. Бугарска архиепископија се устоличила у Трнову, где је Асен проглашен за цара.

Бугарско-византијски односи крајем XII века.Први пад Цариграда;

У међувремену је проглашен крсташки рат, а Срби и Бугари су потражили помоћ од вође крсташа, немачког цара Фридриха I Барбаросе у борби против Византије. С њим су се сусрели у Нишу у пролеће 1189.г. где су му понудили вазалну заклетву и савез. Из овог разлога је Византија обновила савезништво са главним непријатељем крсташа, Саладином, и обавезала се да неће пропустити крсташку војску. Фридрих Барбароса је заузео Пловдив, и због непријатељског става Византије решио је да је покори. Пошто је запосео и Једрене, ту се поново састао са српским и бугарским посланицима. Послао је своју војску на Цариград, а сину Хенрику је наредио да са флотом уплови под зидине византијске престонице. Не имавши куд, Исак је био принуђен да попусти и фебруара 1190.г. потпише уговор по ком је Византија морала да испуни све захтеве противника. Фридрих је наставио ка Јерусалиму, победио Муслимане у биткама код Филомелиона (дан. Акшехира) и Иконијума (дан. Коње), али се удавио приликом преласка реке Каликаднус у Киликији, 10.јуна 1190.године. Овај догађај је искористио Исак II Анђео и кренуо против Бугара и Срба; Стефана Немању је победио у бици негде на Морави 1190, тако да је овај морао да призна византијску врховну власт, а његов син Стефан је добио високо

звање севастократора. Са Бугарима није имао успеха, па је његов поход 1190.г. доживео крах; његова војска је допрла до самог Трнова, али је опсада бугарске престонице била безуспешна. При повлачењу је царева војска је била потучена у кланцима планине Балкан, тако да је и сам цар једва извукао живу главу. Византинци су доживели нови пораз 1194.г. код Аркадиопоља (дан. Лилебургаса). Исак се за помоћ обратио свом тасту, угарском краљу Бели, с којим су односи захладнели после угарског упада у Србију 1192/3.г. Рачунајући на угарску помоћ, Исак је на челу јаке војске кренуо на Бугаре, али га је 8.априла 1195.г. збацио старији брат Алексије и ослепео га.Алексије III Анђео (1195-1203) је био потпуно неспособан владар и под њим је царство изгубило своју отпорну снагу. Покушао је да борбу с Бугарима избегне преговорима, али су они пропали јер се Византији учинило да су бугарски захтеви прекомерни. Бугари су после тога опустошили серску област (1195/6) и заробили њеног заповедника, севастократора Исака Комнена. Неспособна Византија није успела да се нагоди с Бугарима, а није имала снаге за отворену борбу, па је прибегла једином преосталом путу – подржавању опозиције у Бугарској. Асен је 1196.г. пао као жртва бољарске завере. Убио га је бољар Иванко, који није дошао на престо зато што му није стигла очекивана помоћ из Византије. Морао је да побегне у Цариград и уступи место Петру, који је убијен после мање од годину дана. Иванко је дочекан у Цариграду са највећим почастима, додељена му је титула намесника у Пловдиву и поверена команда над војском у борби са Бугарском. Ипак, овај препредени бољар се одметнуо и овладао у простору Родопа. У Македонији је у струмској области већ загосподарио војвода Добромир Хрс, који је своју власт проширио до Вардара, а столовао је у Просеку. Он се борио против Византије уз помоћ Бугарске; освојио је Прилеп и Битољ, а заједно са својим тастом, Манојлом Камицом који је владао Тесалијом, је продро у Грчку. Византинци су заробили Иванка, а земље Добромира Хрса су махом припале бугарском цару Калојану.За време Калојана-Јоанице (1197-1207) Бугарко царство је доживело велики успон. Калојан је свом царству обезбедио правно признање Рима, јер је круна била валидна једино ако се добије из Рима или Цариграда. После дужих преговора, Калојан је признао папину супрематију, а главни чин је извршен након слома Византије. Наиме, легат папе Иноћентија III је поставио бугарског архиепископа Василија за примаса Бугарске 7.новембра 1204.г., а Калојан је краљевском круном крунисан сутрадан. После слома Византије становништво није са одушевљењем примило нову латинску власт. Грчка аристократија је желела да се стави у службу нових завојевача под условом да задржи старе привилегије што охоли Латини нису прихватили, превидевши могућности бугарског цара. Грчко племство у Тракији је ступило у преговоре са Калојаном и позвало га да помогне њихов устанак нудећи му притом царску круну и стављајући се у његову службу. У Димотици, Једрену и другим трачким градовима латинске посаде су побијене или протеране. Калојан је упао у Тракију и сударио се с Латинима близу Једрена; 14.априла 1205.г. дошло је до битке у којој су бугарско-куманске трупе сатрле војску латинских ритера. Латински цар Балдуин I Фландријски је допао ропства из ког се никад није спасао, а многи истакнути витезови су изгинули. Балдуина је на престолу наследио

Хенрик, његов брат, који је ојачао латинске позиције у Тракији придобивши за себе део грчког племства које је раскинуло споразум са Калојаном. Ипак, Калојанови налети нису дуго трајали јер је погинуо 1207.г. при опсади Солуна.

Борба за византијско наслеђе. Јован Асен II;

Теодор Анђео (1215-1224 епирски деспот, 1224-1230 солунски цар) је око 1225.г. кренуо на Цариград да се обрачуна са главним супарником у византијском наслеђу, никејским царом Јованом III Ватацом (1222-1254). Прешавши територију Солунске краљевине дошао је у Тракију где су се већ налазиле трупе које је народ Тракије позвао из Никеје, освојио је Једрене и кренуо ка Цариграду. Чинило се да је близу коначном циљу. Али, исто је желео и бугарски цар Јован II Aсен (1218-1241), који је попут Симеона хтео да створи универзално бугарско-византјско царство са седиштем у Цариграду. Извесно време био је близу остварења ове замисли јер му је било понуђено регентство када је Роберт Куртене умро 1228.г., а на престо дошао малолетни Балдуин II. Изгледало је да само он може спасити Цариград од надирања Византинаца; требало је да постане таст младог латинског цара, чиме би он фактички владао царством.Бугарски и солунски цар су раскинули савез против Јована Ватаца и у бици код Клокотнице 1230.г. Јован Асен је сатро војску Теодора Анђела, а њега ухватио и ослепео и тиме је Солунско царство дефинитивно испало из игре за византијско наслеђе, иако је на његов престо дошао Манојло, Теодоров брат. И Србија је дошла под утицај бугарског цара, тако да је дошло до смене на престолу – збачен је Радослав, Теодоров зет, а на власт је дошао Владислав, зет Јована Асена. Ипак, уместо користи, Јован Асен је имао штете од ове победе јер су у Цариграду били уплашени од моћи Асена, а и Теодор Анђео је испао из игре. Јован Ватац је имао користи из свега; Јован Асен је склопио савез са њим против Латинског царства због тога што је на место регента доведен титуларни јерусалимски краљ Јован од Бријена. Промена политичког је значила и промену црквеног курса – тако да је Јован Асен одбацио ионако недовољно у народу прихваћену унију с римском црквом јер је био у рату против римских штићеника. Никеја је прихватила оснивање бугарске патријаршије. У Галипољу је 1235. потписан уговор о савезу, а у Лампсаку је објављена веридба између Теодора II Ласкариса, византијског престолонаследника, и Јелене, ћерке Јована Асена. Овде је проглашена и бугарска патријаршија уз сагласност источних патријараха. У пролеће 1236.г. су савезници кренули на Цариград, али је Асен тек сада схватио опасност која му прети од Ватаца, па се окренуо против њега; заједно са Латинима и Куманима га је опколио у Цурулону (1237). Али, тада је чуо страшну вест да је избио помор у Трнову и да су му умрли жена и син, као и трновски патријарх после чега је потписао споразум о миру са Ватацом. После смрти Јована II Асена и провале Монгола (1241) Бугарско царство је почело да опада.Бугарска је постала вазална држава Монгола, на челу са малолетним Коломаном (1241-1246), после чије преране смрти је на власт дошао његов још млађи полубрат Михајло (1246-1256). То је искористио Јован Ватац 1246.г. и освојио оно што је Јован Асен заузео од Солунског краљевства, тако да је држао територију од горњег тока Марице до Вардара. После смрти Јована Ватаца 1254.г. млади бугарски цар

Михајло Асен је повратио поседе у Тракији, али је са њим склопљен мир после успешне офанзиве Византинаца 1256.године. После Михајловог пада исте године и унутрашњих немира, на бугарски престо долази потомак Немањића, Константин Тих (1257-1277), који се ородио и са епирском и са никејском династијом које су нешто касније заратиле.

Византија и Бугарска од ослобођења Цариграда до турске најезде;

Михајло VIII Палеолог (1259-1282), ослободилац Цариграда, се умешао у унутрашње бугарске размирице заузевши Месемврију и Анхијал на Црном мору. Бугарска је заједно са Србијом стала на страну Карла Анжујског, господара Сицилије, с ким је Михајло заратио јер је био папин миљеник, а склопио је уговор са бившим латинским царом Балдуином II о поновном освајању Византије. Михајло је желео да укине српску и бугарску аутокефалну цркву и потчини их охридском архиепископу с којим је био у добрим односима. Тензије између Бугарске и Византије су спласле 1271, после смрти царице Ирине Ласкарис када се бугарски цар оженио Михајловом сестричином. Ипак, пошто Михајло није желео да врати Месемврију и Анхијал, Бугари су упали у византијске земље 1272.г., али су били присиљени на повлачење јер је Михајло позвао Татаре у помоћ. Mихајло је 1272.г. склопио савез са татарским каном Ногајем који је могао да сузбије антивизантијске акције у Бугарској. После Михајловог потчињења папи и покушаја унијаћења Византије, његова сестра Ирина је побегла својој ћерки Марији на бугарски двор, одакле су почеле сплетке против Цариграда. У Бугарској је услед социјалних немира избио устанак у који се Михајло умешао, и уместо народног вође Ивајла истакао Јована (Ивана) Асена III на бугарски престо 1279.године. После неуспеха уније због тога што је Карло Анжујски , византијски противник, поставио на римски престо свог човека, папу Мартина IV, који је екскомуницирао Михајла 1281.године. Карло је створио јаку коалицију против Византије у коју је ушла и Бугарска на челу са Георгијем I Тертером (1280-1292), бољаром који је збацио с трона Ивана Асена III. Ипак, покушај Карла је доживео катастрофу јер је византијска дипломатија одрадила одличан посао наговоривши арагонског краља Педра III да с леђа нападне Карла. Посредством византијских агената у Палерму је избио устанак под називом Сицилијанско вечерје, 30.марта 1282.г., који се завршио крвавим масакром, кобним по анжујску династију, јер је затим Педро ушао у Сицилију и заузео је.После смрти татарског кана Ногаја, 1299.г., Бугарска се ослободила татарског јарма и почела под управом Теодора Светослава (1300-1322) да се опоравља. Он је искористио расуло у Византији проширивши територију јужно од планине Балкан и запосевши неке градове и луке на Црном мору, међу њима Анхијал (дан. Поморје) и Месемврију, што је морала да потврди и византијска влада уговором из 1307.године.Јачање Србије је довело до зближавања, које су после периода раздора склопиле савез против Србије. Али до заједничке бугарско-византијске акције није ни дошло; наиме, Андроник III Палеолог (1328-1341) је упао у српски део Македоније, али када је чуо да је бугарска војска на челу са царем Михајлом Шишманом (1323-1330) уништена у бици код Велбужда (дан. Ћустендила) у којој је и сам цар

погинуо, 28.јула 1330.г., повукао се и вратио. Бугарски бољари су на престо довели Ивана Александра (1331-1371), а у Србији је после преврата и збацивања Стефана Дечанског на власт дошао Душан (1330-1355).Бугарска је при надирању Турака спас потражила у споразуму са њима, али је тиме покварила односе с Византијом, која ју је напала и одузела јој Анхијал, увидевши да ипак није најслабија држава. Византијског цара Јована V Палеолога (1341-1376,1379-1391) при повратку из Рима и Угарске одакле је тражио помоћ у борби против Турака заробили су Бугари и задржали га у Видину, а његов син Андроник, иначе зет бугарског цара, није учинио ништа да га извуче из ропства. То је учинио Амедео Савојски, Јованов брат од ујака, који је у лето 1366.г. дошао са флотом, отео од Турака Галипоље и приморао Бугарску да ослободи цара, врати Византији Месемврију и Созопољ, тако да су византијске позиције бар мало биле ојачане.Бугарско царство је пало после пада Трнова, 17.јула 1393.године.

VIII DEO: OPADANJE I PROPAST VIZANTIJSKOG CARSTVA 1282-1453

IZVORI:-Prvu grupu istoricara ovog vremena sacinjavaju Georgije Pahimer, Nicifor Grigora i Jovan Kantakuzin. Pahimerovo delo obuhvata vreme do 1308 god. Vezano je za vladavine Mihajla VIII i Andronika II. Delo nas obavestava o viz-srp. odnosima u doba uspona Srbije pod Milutinom, daje podatke o turskom osvajanju M. Azije, daje detaljan opis pohoda Katalanske kompanije, koji su suprotni izvestajima Katalanca Muntanera (ucesnik tih pohoda). Delo Nicifora Grigore(1290/1-1360) ‘Rimska istorija’ u 37 knjiga, obuhvata period 1204-1359 god. Period do 1320 sazet je u 7 knjiga, dok epoha u kojoj je Grigora delovao je detaljno opisana u 20 knjiga. Daje podatke o unutrasnjoj strukturi drzave i ekonomskim prilikama. Obraca paznju na odnose sa Srbijom, koja u njegovo vreme postaje vodeca sila na Balkanu. Prikazuje zivo i uglavnom verodostojno, ali kad prelazi na sporove oko isihazma (bio je istaknuti antiisihast) gubi svaku objektivnost. Pored ovog dela bitna je i njegova korespodencija, sacuvano je 161 pismo. Istorijsko delo cara Jovana VI Kantakuzina (1341-1354) pocinje izbijanjem gradjanskih ratova 1320. a zavrsava se nekoliko godina posle pisceve abdikacije. Ovo delo je neka vrsta memoara i ima apologeticke ciljeve. Kantakuzin nastoji da svoju delatnost izrazi u sto boljoj svetlosti precutkujuci i zataskujuci nezgodne cinjenice. Mora mu se prilaziti kriticki. Cinjenice koje nam daje su autenticne. Poseban znacaj njegovog dela je u tome sto prica o svom boravku u Srbiji, svojim susretima i pregovorima sa Dusanom.- Drugu grupu cine istoricari koji pisu posle propasti Viz carstva: Laonik Halkokondil, Duka i Georgije Frances. Atinjanin Laonik Halkokondil, kao istoricar ugleda se na Herodota i Tukidida, daje kratak pregled svetske istorije od starih Asiraca do postanka Osmanskog carstva. Detaljno opisuje epohu Osmanskih osvajanja i propasti Viz. Delo se zavrsava Osm. zauzecem Lemnosa 1463. a pisano je 80-ih god XV veka. U sredistu prikaza je Tursko carstvo. Halkokondil prikazuje borbe balkanskih naroda sa Turcima i prema tim

narodima ne ispoljava prezir kao raniji pisci. Mnogo godina je proveo u Moreji i opisuje dogadjaje na Peloponezu u XV veku. Duka je bio u sluzbi Djenovljana na Lezbosu. Pise narodnim grckim jezikom. Njegov prikaz je ziv i autentican. On prvo daje osvrt na svetsku istoriju, a glavno izlaganje pocinje od Kantakuzinovog proglasenja za cara 1341, detaljniji je od dolaska Bajazita na vlast 1389. i delo se zavrsava Osm zauzecem Lezbosa 1462. Dukino ime nam nije poznato. Georgije Frances (Sfrances) jos krace prikazuje Viz istoriju. Njegovo delo obuhvata period od 1413-1477. (Chronicon Minus), a prosirena redakcija (Chronicon Maius) pocinje uzdizanjem dinastije Paleologa. Bio je prijatelj carske porodice i visoki dostojanstvenik na dvoru. Njegovo delo ima karakter hronike. Redja cinjenice i hronoloske podatke. Kao dopuna izvestajima ove trojice sluzi spis Kritovula sa Imbrosa. On je napisao istoriju Mehmeda II Osvajaca. Veliki deo njegovog spisa je zauzimanje Carigrada. Dobar opis zauzeca Carigrada pruza i jedna anonimna istorija turskih sultana, koja dopire do 1512. god Sacuvana je na narodnom grckom jeziku. Izvestaj o padu Carigrada donosi i Mlecanin Nikolo Barbaro. Vazan izvor za istoriju Epira u drugoj polovini XIV veka je hronika monaha Komnina i Prokla. Hronika Mihajla Panareta prikazuje istoriju Trapezunskog carstva od 1204-1426. Toma Megistar, autor mnogih filoloskih, retorickih i teoloskih rasprava, napisao je i dva spisa: O carstvu i O drzavi, koji pruzaju vazne podatke o viz upravi u doba Androknika II i ne precutkuje njene slabosti. Teodor Metohit, drzavnik i najistaknutiji naucnik na dvoru Andronika II, ostavio je retoricke spise koji sadrze znacajne podatke. Posebnu paznju zasluzuje izvestaj o poslanstvu u Srbiji, gde se govori o sklapanju mira i braka izmedju Simonide i Milutina. Dimitrije Kidon i njegov ucenik Manojlo Kolekas obavestavaju nas o pokretu Isihasta. Bitne su njihove korespodencije. O pokretu Isihasta obavestavaju nas i osnivac tog pokreta Georgije Sinaita, Grigorije Palama, patrijarh Filotije i protivnik Isihasta Grigorije Akindina. Medju viz carevima koji su se bavili knjizevnim radom bitan je Manojlo II Paleolog (1391-1425). On je pored teoloskih rasprava ostavio niz retorickih spisa i pisama. Znacajna je i Porfirogenitova knjiga o ceremonijama i Filotejeva Kliterologija. Obavestavaju nas o obicajima na carskom dvoru, opisuju obrede carskog krunisanja, daju spiskove dvorskih i crkvenih veledostojnika. Veoma vazan spomenik pozno-viz epohe jeste delo solunskog nomofilaksa Konstantina Armenopola iz 1345. u 6 knjiga-sestoknjizje. Ono obuhvata gradjansko i krivicno pravo. Ovo delo popularno je i u slovenskim zemljama. Sintagma Matije Vlastara iz 1335. takodje je bitna, popularna kod Slovena. To je nomokanonska zbirka rasporedjena po azbucnom redu, po Dusanovom nalogu prevedena na srpski. Mlecanin Djakomo Badoero boravio je u Carigradu od 1436-1440. i napisao knjigu racuna koja govori o ekonomskom zivotu Carigrada pred njegov pad.

I VIZANTIJA KAO DRZAVA DRUGOG REDA: ANDRONIK II

Odbrambena borba Mihaila VIII (1259 – 1282) protiv Zapada zavrsila se pobedom. Postigao je skromne rezultate u nastojanju da uspostavi viz vlast u starim viz zemljama. Severni deo Balkanskog poluostrva ostao je pod vlascu Slovena i dok je Mihailo VIII uspeo da potisne Bugarsku, Srbija se sirila na racun Viz. Na moru su gospodarile italijanske republike. Jedan deo Peloponeza bio je Viz, ali veci deo pripadao je Latinima. Latini su drzali i Atiku sa Beotijom i okolna ostrva. A Tesalija i Epir sa Estolijom i Akarnanijom su bile pod upravom grckih dinasta.Naporna borba protiv Karla Anzujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama iscrpili su Viz. Politika Mihaila VIII Paleologa podseca na politiku Manojla I Komnina (1143 – 1180). Njegova politika uticala je na svetsko zbivanje na celom prostoru od prednje Azije i Egipta do Spanije. Viz odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana. Carstvo je i u vojnom i u finansijskom pogledu bilo istroseno. Viz postaje drzava drugog reda i pretvara se u objekat politike susednih sila.Kaze se da je Mihailo VIII bio genijalan drzavnik, a njegov naslednik Andronik II slab i nesposoban vladar, ali opadanje Viz od kraja XIII veka ima mnogo dubljih uzroka. Drzavni organizam bio je podriven, a pritisak spolja se neprekidno pojacavao. Pocela je snazna ekspanzija u M. Aziji i Srba na Balkanu. Andronik II (1282 – 1328) ipak nije bio toliko slab i nesposoban, ucinio je mnogo gresaka ali je preduzeo i niz vaznih mera. Bio je veoma obrazovan i interesovao se za nauku i knjizevnost. Ljudi visoke kulture, Teodor Metohit i Nicifor Grigora, bili su njegovi najblizi saradnici i savetodavci. Viz je u doba Andronika II dozivela veliki procvat nauke i umetnosti.Vec za zivota svog oca, Andronik II je kao savladar uzimao ucesca u vodjenju drzavnih poslova. Jos znacajniju politicku ulogu igrao je za vreme njegove vladavine njegov sin i savladar Mihailo IX. Sve veci znacaj savladarstva jeste karakteristika dinastije Paleologa. Savladar moze, sa carevim pristankom da nosi ne samo titulu vasilevsa nego i titulu avtokratora (samodrsca). To su poceci pretvaranja centralisticke monarhije u zajednicku vladavinu carske porodice. Javlja se i ideja deobe drzave. Irina (Jolanta) od Montferata, druga zena cara Andronika, trazila je da se carstvo podeli medju svim carevim sinovima. Caricin plan je propao. Doslo je do raskida braka. Carica je napustila prestonicu i otisla u Solun, stupila je u vezu sa svojim zetom kraljem Milutinom i pokusala je da svojim sinovima osigura presto u Srbiji, ali razmazenim princevima zivot u Srbiji se nije dopao.Struktura Viz bila je sve labavija a veza izmedju centra i provincija sve slabija. Provincije su bile vezane za centralnu vlast jos samo preko namesnika, zato su za namesnike postavljani carevi rodjaci, a ako se prekine i ova veza provincija potpada pod vlast lokalnih velikasa. Proces feudalizacije u XIV veku dostize vrhunac. Svetovni i duhovni veleposednici povecavaju svoja imanja, broj svojih parika, dobijaju privilegije i cesto uzivaju potpuni imunitet. Seljacki posedi i posedi nizeg plemstva sve vise opadaju, oni gube zemlju i radnu snagu u korist veleposednika. To uglavnom zato sto samo veliki i bogati posedi su u stanju da prezive cesta razaranja neprijateljskih najezdi. Ovakva situacija slabi drzavu u politickom, finansijskom i vojnom pogledu. Kako se veleposednici sve vise oslobadjaju poreske obaveze, poreski prihodi se sve vise smanjuju. I pronije (predstavlja uslovno dozivotno vlasnistvo, nenasledno) sticu nove privilegije. Pronijari dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. Mihailo VIII prilikom dolaska na presto, pretvorio je pronije svojih pristalica u nasledne posede. Pronija i dalje ostaje vlasnistvo posebne vrste, vezana je za obavezu vojne sluzbe.

Nasledjivanje pronijarskih poseda ukazuje na slabljenje centralnih vlasti i popustljivost prema prohtevima mocnih feudalaca.U doba Paleologa viz vojska se uglavnom sastoji od stranih najamnika. To je za drzavu bilo tesko finansijsko opterecenje. Izdrzavanje velikih najamnickih trupa Mihaila VIII finansijski je upropastilo Viz. Vojni kontigenti morali su znatno da se smanje, sto je Andronik II i ucinio. On se flote potpuno odrekao, uzdajuci se u pomorsku snagu svojih saveznika Djenovljana. Na taj nacin Viz je postala zavisna od Djenove.Vazan simptom finansijske krize bio je kvarenje viz zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. Srozavanje vrednosti viz nomizme pocev od sredine XI veka donekle je izgladjeno u XII veku. Ali, sredinom XIII veka viz zlatnik potiskuje novi zlatni novac, la buona moneta d’oro italijanskih gradova. Pocetkom XIV veka perpera je spala na polovinu svoje nekadasnje vrednosti. Doslo je do jakog porasta cena, mase stanovnistva bile su osudjene na gladovanje. Andronik II je uspeo da poveca drzavne prihode, pribegao je poreskim merama, koje su pogorsale polozaj stanovnistva. Uvedena je nova dazbina tzv. sitokriton (svaki zemljoradnik bio je obavezan da preda drzavi jedan deo zetve). Andronik II nastojao je da ogranici imunitetna prava velikih poseda. I u crkvenom pitanju politika Andronika II se razlikovala od politike Mihaila VIII. Nastavljati unionisticku politiku bilo je uzaludno, unija je bila mrtva, svakako posle Sicilijanskog vecernja. Andronik II je svojoj politici dao izrazito pravoslavni pravac. Smenio je Jovana Veka, a za patrijarha je ponovo postavljen Josif, koga je kasnije nasledio Grigorije Kipranin. Izbio je spor izmedju radikalne kaludjerske struje zilota, i umerene, vladi naklonjene stranke. Vremenom ovaj sukob je izgubio svaku aktuelnost i pocetkom XIV veka ziloti su se vratili crkvenoj zajednici. Znacaj crkve je porastao za vreme vladavine cara Andronika II. Narocito je ojacao uticaj monastva. Za viz manastire to je bila epoha cvetanja i bogacenja. Svetogorski manastiri koji su od vremena Alekseja I Komnina bili potcinjeni samom caru, predati su hrisovuljom Andronika II iz 1312. u nadleznost carigradske patrijarsije. Tako da se svetogorski prota (predsednik saveta igumana svetogorskih manastira) nije vise postavljao carevom vec patrijarhovom odlukom. Uprkos opadanju Viz drzave carigradska patrijarsija je i dalje ostala centar istocnohriscanskog sveta.Viz je postala mala drzava. Nije vise bila u stanju da brani svoj opstanak. Andronik II je vodio umerenu spoljnu politiku. Pokusao je da se na svim stranama osigura ugovorima o miru, cak i sa zapadnim silama, iako one posle Sicilijanskog vecernja nisu predstavljale ozbiljnu opasnost. Posle smrti svoje prve zene, ugarske princeze Ane, Andronik II se 1284. ozenio cerkom grofa od Montferata Jolantom-Irinom. Time su se ugasile pretenzije porodice Montferata na solunsku kraljevsku krunu, jer se grof od Montferata, titularni solunski kralj odrekao svog prava u korist svoje kceri. Andronik II zeleo je da svog sina prestolonaslednika Mihaila IX ozeni Katarinom Kurtene, unukom Balduina II, koja je na Zapadu vazila za titularnu carigradsku caricu. Ali ova namera se nije ostvarila i Mihailo IX se ozenio jednom jermenskom princezom.Stari antiviz planovi na Zapadu su jos uvek bili zivi, pogotovu u Francuskoj i Napuljskoj kraljevini. Pokretaci ovih planova bili su Filip Tarentski (sin napuljskog kralja Karla II) i Karlo Valoa (brat francuskog kralja Filipa Lepog). Filip Tarentski kome je Karlo II 1294. predao prava anzujskog doma u Romaniji, preuzeo je anzujske posade u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim knezevinama u Grckoj pa cak i nad Tesalijom. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom, cerkom epirskog despota Nicifora I,

a 1295. Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. Ali, izmedju Epira i Tesalije bili su zategnuti odnosi i dolazilo je do oruzanih sukoba. Viz je 1290. uspela da intervenise. Carska vojska prosla je kroz Tesaliju, prodrla u Epir i opsela Janjinu. Tada je zauzet i Drac, tako da se Viz opet pojavila na Jadranu. Veze Filipa Tarentskog u Epiru su samo pojacale razdor sa Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazvale veliko ogorcenje. Zaratili su 1295. Epirci su zatrazili pomoc od viz cara. 1296. umiru i epirski despot Nicifor I i tesalijski sevastokrator Jovan. Vlast u Epiru preuzela je u ime svog maloletnog sina Tome, viz princeza Ana i sa njom je dosla na vlast vizantofilska stranka.Ali, umesala se Srbija i Viz preotela nedavno osvojeni Drac. Otkako je kralj Milutin 1282. oduzeo Viz Skoplje upadi Srba vise nisu prestajali. 1297. Viz je preduzela protivnapad pod zapovednistvom istaknutog vojskovodje Mihaila Glavasa ali uzalud, bila je nemocna. Tada je Andronik II resio da se nagodi sa Srbima i ponudio je kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovicom trapezonskog cara Jovana. Veze sa Viz pruzila bi Milutinu podrsku u borbi sa bratom Dragutinom, a brak sa princezom mnogo bi podigao njegov ugled. Evdokija je odbila da se uda za Milutina i s obzirom na preteci stav koji je Milutin zauzeo, Andronik II mu je dao za zenu svoju petogodisnju cerku Simonidu (Milutin je vec bio u trecem braku sa bugarskom princezom). 1299. potpisan je ugovor o miru i proslavljena je svadba. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid-Prilep-Stip Milutin je zadrzao kao miraz. Viz obicaji se uvode na srpskom dvoru, viz institucije u drzavnu upravu, viz kultura deluje na citav javni zivot. Tada pocinje vizantinizacija u Srbiji koja dolazi do punog izrazaja u Dusanovoj polugrckoj drzavi.Slabljenje viz pozicija na Balkanu bilo je prouzrokovano dogadjajima u M. Aziji, kao i upletanje Viz u djenovljansko-mletacki rat. Andronik II se oslonio na Djenovu. Mleci su gospodarili juznim, a Djenova severnim delom Egejskog mora, Mramornim i Crnim morem. S porastom djenovljanske moci raslo je mletacko-djenovljansko suparnistvo i 1294. doslo je do rata u koji je bila uvucena i Viz.Viz car je dozvolio da se Djenovljani napadnuti u Galati sklone u Carigrad. Mleci su preduzeli represalije prema viz stanovnistvu naseljenom izvan gradskih zidina, a Vizantinci su odgovorili represalijama prema Mlecanima nastanjenim u Carigradu. To se pretvorilo u rat izmedju Mletaka i Viz, jer su Djenovljani napustili svoje saveznike i 1299. sklopili sa Mlecima vecni mir. Viz je zapala u tezak polozaj. Ugrozena Mletackim brodovima u Zlatnom Rogu morala je da izvrsi trazena placanja. Rat se zavrsio 1302. primirjem na 10 godina. Mlecima su potvrdjene stare privilegije i dodeljene su im nove kolonije u Egejskom moru. Djenovljani su Galatu opasali jakim bedemom, tako da je u neposrednoj blizini Carigrada nikla djenovljanska tvrdjava. Djenovljanin Benedeto Cakarija, gospodar Fokeje 1304. je zauzeo Hios.Mongolska invazija sredinom XIII veka uzdrmala je celu prednju Aziju, potisnula je mnogobrojna turska plemena prema M. Aziji. Velike mase su se kretale prema Viz granici i pocele su da prodiru u viz M. Aziju. Turski napadi bili su sve jaci, a Viz nije pruzala otpor.Restauracija iz 1261. znatno je oslabila viz odbranu u M. Aziji. Centar drzave se pomakao od istocne granice i sva paznja bila je okrenuta ka zapadu. Novi zadaci koji su nastali na Balkanu i nove opasnosti sa Zapada zahtevali su koncentraciju svih snaga u evropskom delu. Za vreme Mihaila VIII viz granicari na seldzuckoj granici su nedobivsi plate napustali svoje polozaje.

Turci su preplavili celo podrucje ne nailazeci na otpor. Oko 1300. citava M. Azija nalazila se pod turskom vlascu. Odrzale su se samo Nikeja, Nikomedija, Sard, Filadelfija… Osvojenu zemlju su turske poglavice podelile medju sobom. U M. Aziji nastalo je vise turskih knezevina. Bitiniju je drzao Osman. Andronik II se uzdao u Alane koji su se nudili u borbi protiv Turaka. 10.000 Alana je prebaceno u M. Aziju, oni su porazeni u prvom sudaru sa turcima, pa su se povukli i poceli da pljackaju viz zemlje.Rozer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije ponudio se caru u borbi protiv Turaka. 1303. on je sa 6.500 vojnika je stigao u Carigrad. Andronik II dao im je platu za cetiri meseca unapred a Rozera verio svojom sestricinom Marijom Asen, postavio ga za velikog duksa i dodelio mu cezarsku titulu. 1304. Katalanci su presli u M. Aziju i krenuli na Filadelfiju. U prvom naletu oni su potukli Turke. Posle ove pobede Katalanci su poceli bez razlike da pljackaju i Turke i Viz. Prestolonaslednik Mihailo IX je bio neraspolozen prema njima. 1305. Rozer je ubijen u njegovoj palati. Katalanci su hteli da osvete svog vodju pa je izbio otvoreni rat. Kod Apra u Trakiji Mihailo IX je pretrpeo poraz, bio je ranjen i spasao se bekstvom u Dimotiku.Istovremeno se pojacao bugarski pritisak sa severa. Posle Nogajeva pada 1299. Bugarska je uspela da se oslobodi Tatara i pocela je da se oporavlja pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322). Novi bugarski car je prosirio svoju teritoriju juzno od Balkanskih planina i zauzeo je vise gradova i luka na Crnom moru. Ugovorom iz 1307. viz vlada je priznala ova osvajanja. U medjuvremenu su Katalanci potpuno opustosili Trakiju, krenuli preko Rodopa i 1307. nastanili se u Kasandriji. Ni manastiri u Svetoj Gori nisu ostali postedjeni. Njihov napad na Solun 1308. godine bio je odbijen.U ovo vreme Filip Tarentski se sporazumeo sa katolickim Arbanasima i uspeo da se docepa Draca. 1301. Karlo Valoa se ozenio titularnom carigradskom caricom Katarinom Kurtene, time je istakao svoje pretenzije na carigradsku krunu. 1306. on je zakljucio sporazum sa mletackom republikom a 1308. savez sa kraljem Milutinom. Cak i medju viz velikasima Karlo je nasao pomagace. Upravnik Soluna Jovan Monomah i komandant Sarda Konstantin Duka Limpidaris bili su spremni da ga priznaju za svog suverena. 1308. njegov izaslanik Teobald Sepoa je primio od Katalanske kompanije zakletvu vernosti.Katalanci su iz Kasandrije krenuli u Tesaliju koja se nalazila na izdisaju. Godinu dana je Katalanska kompanija tu boravila. Zavadili su se sa Francima, i pobedili ih na Kefisu u Beotiji 1311. Atika i Beotija su postale Katalanska knezevina. Atina je pala pod vlast Katalanaca. Osvajacki planovi Karla Valoa izgubili su realnu osnovu, 1308. njegova zena Katarina Kurtena je umrla. Njena titula presla je na njenu cerku Katarinu Valoa koja je bila udata za Filipa Tarenskog. Postalo je ocigledno da se latinska vladavina u Carigradu nece ostvariti. Zato su Mleci 1310. sklopili primirje sa Viz na 12 godina. I kralj Milutin se ponovo okrenuo Viz 1313. poslao je caru 2.000 konjanika u borbi protiv Turaka.Polozaj Vizantije se popravio i na Peloponezu. Andronik II je 1308. sproveo vaznu promenu u upravnom sistemu Moreje. Posle toga, u Moreji je do 1316. vladao Mihailo Kantakuzin. On je zapoceo epohu preporoda viz moci na Peloponezu. Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (1316-1323), sin bivseg bugarskog cara Jovana III Asena. U borbama sa Latinima on je uspeo da prosiri viz vlast u Moreji.Vazan preokret nastupio je 1318. godine kada se dinastija Andjela ugasila u Epiru i Tesaliji. Janjina i niz drugih epirskih gradova dosli su pod vlast viz cara. U Tesaliji Viz je dobila manje nego sto je ocekivala.

II EPOHA GRADJANSKIH RATOVA. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU

Izmedju starog cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III izbio je sukob i otpoceo je dug gradjanski rat. Andronik III sin Mihaila IX nekada je bio ljubimac svoga dede. Jos u detinjstvu je proglasen za cara savladara i vazio je za drugog prestolonaslednika. Vremenom se stari car nije mirio sa zivotom mladog Andronika a on je sve teze podnosio tutorstvo. Tragican zavrsetak jedne Andronikove ljubavne afere ubrzao je raskid. Tragajuci za suparnikom svog gospodara Andronikovi ljudi ubili su njegovog brata despota Manojla. Ova vest je ubrzala smrt tesko obolelog Mihaila IX 1320. a stari car je lisio Andronika nasledstva prestola. Ali Andronik III je imao mnogo pristalica i protiv cara se stvorila jaka opozicija. Njene vodje bile su najbolji Andronikov prijatelj, Jovan Kantakuzin (mladi viz magnat) i pustolov Sirgijan (po majci rodjak carske porodice). U zaveru su bili ukljuceni i aristokrata Teodor Sinadin i Aleksije Apokavk koji su drzali vazne polozaje u Trakiji i Makedoniji. Sirgijan i Kantakuzin dobili su na upravu neke okruge u Trakiji, koje su iskoristili kao bazu za organizaciju borbe. Viz aristokratija u Trakiji okrenula se protiv carske vlade. 1321. Andronik III se pridruzio vojsci okupljenoj oko Jedrena. Davao je primamljiva obecanja, delio je posede i privilegije, Trakiju je potpuno oslobodio poreza. Tracko stanovnistvo pridruzilo se mladom caru i pod vodjstvom Sirgijana krenuli su na Carigrad. Stari car je pozurio da sklopi mir bojeci se pobune u prestonici. Andronik III dobio je celu Trakiju i neke zemlje u Makedoniji, a ostalu teritoriju i samu prestonicu zadrzao je Andronik II. Tako je ipak doslo do podele carstva.Da bi se jedinstvo drzave sacuvalo bar prema spoljnom svetu Andronik II je zadrzao pravo pregovora sa stranim silama. Ali, uskoro je svaki car poceo da vodi svoju spoljnu politiku i 1322. izbio je novi rat. U taboru mladog Andronika doslo je do neslaganja izmedju Sirgijana i Kantakuzina. Andronik III je stao na stranu Kantakuzina i Sirgijan prelazi u sluzbu starog cara i preuzima vodjstvo u borbi protiv Andronika III. Raspolozenje u carstvu je sve vise naginjalo mladom Androniku. Vise gradova u blizini prestonice prislo je njemu pa je Andronik II popustio i sklopljen je sporazum pod ranijim uslovima.Posle toga je duze vreme vladao mir. 1325. Andronik III je krunisan za cara i savladara svoga dede. Autoritet centralne vlasti bio je bas uzdrman. Solunski namesnik Jovan Paleolog, sinovac Andronika II i zet logoteta Teodora Metohita zeleo je da svoju oblast otcepi od carstva, u tome su ga podrzali Metohitovi sinovi koji su komandovali u Melniku. Jovan Paleolog je zatrazio pomoc i kralja Stefana Decanskog, svog zeta i posao je kod njega u Skoplje. Umro je na srpskom dvoru 1327. godine. U M. Aziji 1326. Orhan, Osmanov sin je osvojio Bursu i nacinio je svojom prestonicom.1327. izbija novi rat izmedju starog i novog cara. Sada su se umesale i balkanske drzave. Andronik II je sklopio savez sa Stefanom Decanskim a Andronik III sa bugarskim carem Mihailom Sismanom. Akcija Andronika II u Makedoniji propala je pre nego sto je srpski kralj uspeo da dodje. Cela viz Makedonija i Solun potcinili su se Androniku III. Andronik II je hteo da obnovi mir ali je bugarski car promenio stav i u Carigrad poslao jedan odred, koji je pod pretnjama Andronika III povukao. 1328. Andronik III je prodro u Carigrad i preuzeo vlast. Andronik II se zamonasio i 1332. umro kao monarh Antonije.

Sa Andronikom III (1328-1341) dosla je na vlast nova generacija ciji je predstavnik bio Jovan Kantakuzin koji je u svoje ruke uzeo drzavnu upravu. Puno su se pridrzavali mera predhodne vlade. Posledice gradjanskih ratova bile su finanisijske teskoce koje su se povecavale i vrednost perpere je ponovo pala.Da bi se otklonila podmitljivost sudova konstituisan je 1296. u Carigradu vrhovni sud od 12 sudija. Nisu postigli nikakve rezultate. Zato je Andronik III 1329. osnovao novi sudski kolegijum od samo 4 clana (2 svestena i 2 svetovna), cije su presude bile konacne i neopozive. Vec 1337. zbog primanja mita smenjena su trojica. Pored generalnih sudija u Carigradu javljaju se i lokalne generalne sudije. Za pozno-viz sudsku organizaciju karakteristicna je uloga klera u drzavnom sudstvu. Uticaj crkve na pravni zivot je bio veliki.Nemocna prema nadiranju Osmanlija i Srba, Viz je postigla izvesne uspehe u severnoj Grckoj i na Egejskom moru. Karakteristika nove viz vlade je Kantakuzinova saradnja sa seldzuckim emirima. Andronik III je poceo da gradi brodove jer je hteo da poboljsa flotu. Viz magnati (velikasi) su pomagali izgradnju brodova sto je dovodilo drzavu u sve vecu zavisnost od maganatskih porodica.Jacanje Srbije je dovelo do zblizavanja Viz i Bug. Ali do zajednicke akcije nije doslo. Andronik III je upao u srpski deo Makedonije ali se 1330. desila bitka kod Velbuzda. Bugarska vojska je bila unistena, Mihilo Sisman je poginuo i viz car se povukao. Na bugarski presto vracena je sestra Stefana Decanskog Ana sa sinom Ivanom Stefanom. Viz car je zaposeo vise tvrdjava u pogranicnoj oblasti sa Bugarskom i zauzeo je crnomorske gradove Anhial i Mesemvriju. Bugarski boljari oterali su Anu i njenog sina a na vlast doveli Ivana Aleksandra (1331-1371). U Srbiji je vlastela na presto dovela Stefana Dusana, sina Stefana Decanskog. Dusan i Ivan su zakljucili mir i Dusan se ozenio Ivanovom sestrom Jelenom. Ivan je uspeo da vrati sporne gradove i da osigura granicu ugovorom iz 1332. a srpski kralj je krenuo u osvajacki rat protiv Viz.1334. u sluzbu srpskog kralja je stupio Sirgijan. Pomogao je Dusanu u borbi protiv Viz. tada su pale vazne tvrdjave u Makedoniji, Ohrid, Prilep, Strumica, Kostur. Srpski kralj se zaustavio kod opsade Soluna. Carev covek je uspeo da ubije Sirgijana, pa je Dusan prihvatio carevu ponudu za mir (pretio mu je napad od Ugara). 1334 sklopljen je mir. Dusan je zadrzao Prilep, Ohrid i Strumicu.1329. Andronik III i Jovan Kantakuzin krecu da oslobode Nikeju, koju 1331. Orhan osvaja. 1337. Osmanlije su zauzele i Nikomediju. Posto su zaposeli obalu Bitinije Osm su pocele da napadaju evropske obale Carstva. Za sada su ovi napadi imali samo pljackaski karakter. Osmanlije su krstarile po sev. delu Egejskog mora, a juzni delovi su trpeli napade Seldzuka. Napadi Osm su pogadjali pre svega Latine. Viz je tada bila ogranicena na ostrva oko tracke i maloazijske obale, pa nju napadi nisu pogadjali, cak je to bila odlicna prilika da se udruzi sa Seldzucima, koji su napadali i Latine i Osm. Andronik III i Jovan Kantakuzin su pokusali da pomocu novosagradjene flote pojacaju viz pozicije na moru. 1329. flotom krecu na Hios (pod vlascu djenovljanske porodice Cakarija), osvajaju ga i sve do 1346. je ostao viz. Isto se tako i Fokeja predala Viz uz pomoc Seldzuka. Car je uspeo da spasi i Lezbos od napada Zapada.Najznacajniji uspesi postignuti su u Tesaliji i Epiru. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333. (najmocniji Tesalski velikoposednik) u Tesaliji je nastala anarahija. Solunski namesnik Jovan Monomah upao je u Tesaliju, uskoro je tamo dosao i car tako

da je sev. Tesalija sve do katalanske granice pripojena Viz. Cak su i albanska plemena, do tada nezavisna, priznala vrhovnu vlast Viz. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335), pokusao je da zaposedne zapadnu Tesaliju, ali je odbijen. U Epiru je doslo do sloma despotovine, despina Ana je otrovala svog muza i preuzela vlast sa svojim sinom Niciforom II. Stupila je u pregovore sa Viz. Andronik III i Kantakuzin su krenuli iz Tesalije u Epir da prime od Ane izjavu vernosti 1337. tako da je Epir sa Akarnanijom prisjedinjen Viz. Uprava u Epiru je poverena protostratoru Teodoru Sinadinu a Ana i Nicifor su morali da se nastane u Solunu. Zapadne sile zainteresovane za Epir pokusale su da ospore viz vlast, a kao oruzje sluzio im je despot Nicifor II. Po nalogu latinske carice Katarine Valoa (vladala ahajskom knezevinom), anzujski namesnik u Dracu je organizovao ustanak za vracanje Nicifora II. U Artiji je on proglasen za vladara, a Teodor Sinadin je bacen u zatvor, ali ustanak je ugusen 1340. Nicifor se vratio u Solun (namesnik postao Sinadin) i verio se sa Kantakuzinovom cerkom, za namesnika u Epiru je postavljen Jovan Andjeo.U trenutku kad je viz opet imala ove pokrajine, Dusanov uticaj je sve vise jacao. Nekoliko godina kasnije Dusan je osvojio albansko podrucje, Epir, Tesaliju. Andronik III umire 1341. i pocinje novi gradjanski rat. Njegov sin Jovan V (1341-1391) imao je samo 9 godina. Obzirom da je Kantakuzin bio najblizi prijatelj i saradnik pokojnog cara, polagao je pravo na vodjenje regenstva. Javila se opozicija na celu sa caricom mamom Anom Savojskom i patrijarhom Jovnom Kalekasom. Najopasniji Kantakuzinov protivnik bio je njegov doskorasnji pristalica Aleksije Apokavk. Turci su pljackali tracku obali, Srbi su ponovo prodrli do Soluna, a Bugari su pretili ratom. Kantakuzin se uspesno suprostavio svima, i ukazala mu se mogucnost da ponovo ojaca viz pozicije u Grckoj. Ahajski feudalci obavestili su ga da su spremni da priznaju viz vlast. Kantakuzin se nadao da ce potciniti Latine nastanjene na Peloponezu i da ce im se i Katalanci u Atini i Beotiji prikljuciti. Ali izbija novi gradjanski rat koji je unistio i ono malo sto je ostalo od Viz. Odlazak Jovana Kantakuzina iz Carigrada opozicija je iskoristila i izvrsila drzavni udar. Veliki domestik proglasen je sada drzavnim neprijateljem, palata mu je srusena i opljackana, a njegove pristalice su zatvorene. U dogovoru sa caricom na celo regenstva je stao patrijarh Jovan, Aleksije Apokavk je postavljen za velikog duxa i upravitelja prestonice, susednih gradova i ostrva, a njihovim pristalicama dati su visoki polozaji. Kantakuzin se u Dimotici proglasio za cara 1341. i pripremao je borbu. Postovao je princip legitimiteta i naredio je da se u svecanim aklamacijama na prvom mestu spominju imena carice Ane i legitimnog cara Jovana V, pa tek onda njegovo i ime njegove zene Irine. On je naglasavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma vec protiv Apokavka koji je postao svemocan u Carigradu. Kantakuzinova akcija se oslanjala na tracko plemstvo tako da je provincija nadjacala prestonicu. Umesale su se i strane sile, borba politickih struja se poostrila verskim raspravama i socijalnim sukobima. Zavladala je socijalna kriza. Jedna stranka su bili ziloti, a sa druge strane isihasti (kaludjeri koji su vodili pustinjski zivot u potpunoj tisini). U XIV veku isihazam je dobio karakter misticko-asketske struje. Preteca ova struje bio je misticar XI veka Simeon Bogoslov, a pravi osnivac pokreta bio je sinajski kaludjer Grigorije. On je 30-tih XIV veka obilazio viz zemlje i propovedao svoje ucenje, koje je veoma prihvaceno, narocito u Svetoj Gori. Cilj kome su oni tezili bila je vizija bozanske svetlosti (to su postizali tako sto bi zadrzali dah i izgovarali isusovu molitvu dok ga ne ugledaju nadzemaljsku svetlost (onu svetlost koja se prikazala Isusovim apostolima na

Tavorskoj gori)). Prvi je protiv ovog verovanja ustao Varlaam, grcki monah iz Kalabrije. On je dosao u Carigrad i upao je u raspravu sa Niciforom Grigorom i obzirom da je zastupao racionalisticke stavove nije naisao na odobravanje viz slusalaca. Tada je Kalabrijac krenuo protiv misticizma svetogorskih kaludjera. U odbranu isihazma je stao Grigorije Palama. Varlaam je odbijao vecito postojanje i mogucnost vidjenja tavorske svetlosti, jer sem samog bozanstva ni tavorska svetlost ne moze biti vecita, jer ako se primi postojanje vecite svetlosti onda je svetlost sam Bog. A kako je Bog nevidljiv, ne moze da se vidi ni svetlost. Nausport tome Palama je povlacio razliku izmedju Bozje sustine nepristupacne coveku i Bozjih energija koje se otkrivaju ljudima. Ta energija je Bozja ljubav, milost, mudrost a i ona vecita svetlost koja se ukazala apostolima. U ucenju isihasta se javlja teznja da se premosti jaz izmedju ovog i onog sveta. 1341. je Palama postigao da se njegova nauka prizna na Carigradskom saboru, ali sada je protiv isihazma istupio viz kaludjer Grigorije Akindin, i on je bio odbijen. Ali pobeda isihazma nije bila potpuna. Ana Savojska nije bila naklonjena isihazmu, a patrijarh Kalikas je bio odlucan protivnik. U Carigradu su isihasti bili gonjeni, a Grigorije Palama zatvoren. Zato su isihasti postali bliski sa Kantakuzinom. Viz se podelila u dva tabora, i u verskom i u politickom smislu.Sto je carstvo vise siromasilo to je bila veca beda stanovnistva. I na selu i u gradu posede je drzala aristokratija i to je izazivalo mrznju masa. U gradovima poznoviz epohe nije gospodarila klasa trgovaca i zanatlija kao na zapadu, vec lokalna zemljisna aristokratija.Zato je ona bila u ekonomskom pogledu nadmasena od strane italijanskih gradova. Socijalni anatagonizam je buknuo zbog izbijanja sukoba izmedju Kantakuzina i carigradskog regenstva. U borbi protiv Kantakuzina (oko njega je bilo okupljeno plemstvo) Aleksije Apokavk je koristio ogorcene nize slojeve. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije, a posle i u drugim trackim gradovima. Clanovi plemickih i imucnih porodica su suzbijeni svuda. Najvecu zestinu su klasne borbe dostigle u Solunu. Tu je najveca beda zivela pored najveceg bogatstva. Organizovana je narodna stranka zilota. 1342. ziloti su uspeli da uzmu vlast u svoje ruke u Solunu. Namesnik Teodor Sinadin je morao da bezi iz grada, kao i pristalice Jovana Kantakuzina. Njihova imovina je zaplenjena. Ziloti su priznavali vladu legitimnog cara Jovana V Paleologa. Najpoznatije vodje ove stranke su bile iz porodice Paleologa. Ziloti su prihvatili namesnika poslatog iz Carigrada, ali prvu rec u gradu je imao vodja a ne namesnik. Vremenom je njegov uticaj rastao a Solun je postajao samostalan. Od Soluna do Carigrada je svuda bila slomljena vlast plemstva. Kantakuzina su napustili i najblizi saradnici kako bi spasli zivot i imovinu, tako da je on krenuo sa oko 2.000 ljudi prema srpskoj granici da trazi pomoc od Dusana. Srpski kralj i kraljica su ga docekali u Pristini sa velikim pocastima. 1342. doslo je sklapanja saveza i sporazuma. Pohodi saveznika na Ser nisu imali uspeha ni 1342. ni 1343. Njegova pratnja je spala na 500 ljudi kada mu je stigla vest da je u Tesaliji priznat za cara. Dao je na dozivotnu upravu Tesaliju svom rodjaku i prijatelju Jovanu Andjelu (drzao Epir s Akarnanijom i Etoliju i Tesaliju, skoro nezavisno). Uskoro je prosirio vlast na racun katalanske oblasti u juznoj Tesaliji. Kantakuzin je nasao podrsku u povracenim grckim oblastima. Ovi uspesi su ubrzali raskid sa srpskim kraljem. Dusan napusta Kantakuzina i okrece ce carigradskom regenstvu. Njegov sin Uros veren je sestrom mladog cara Jovana V 1343. Sada su Dusan i Kantakuzin protivnici. Kantakuzin je imao i saveznika aidinskog emira Umura, obraca

mu se 1342. god i od tada pocinje da uziva podrsku Turaka (Seldzuka i Osmanlija). Ova podrska mu je osigurala pobedu. Ali ni uz pomoc Umura nije uspeo da osvoji Solun, a ostalu Makedoniju je prepustio Dusanu. Uz pomoc Seldzuka poceo je da osvaja Trakiju. 1343. Umur je usao u Dimotiku. Jovan V je ocekivao pomoc od Srbije, i od bug cara Jovana Aleksandra. Carigradskoj vladi prisao je i hajduk Momcilo koji se sa vojskom ucvrstio na viz-bug granici. Prijateljstvo juznoslovenskih zemalja je skupo kostalo Viz. Kantakuzinovi saveznici su pustosili viz zemlje, Apokavkovi saveznici su otkidali od carstva velike teritorije. Dusan je 1343. prvo kao Kantakuzinov, a posle kao Paloelogov saveznik zauzeo je Voden, Kostur, Hlerin i zavrsio osvajanje Albanije. Bug car je zaposeo oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom. Momcilo je zasnovao svoju posebnu knezevinu u juznim Rodopima. Kantakuzin mu je dao titulu sevastokratora a Ana cak i despota, i on je napadao i pljackao susedne oblasti dok ga Umur nije ubio 1345. Do 1345. Kantakuzin je pokorio citavu Trakiju. Apokavk je ubijen 1345. i tada je u Solunu doslo do prve reakcije protiv zilotske stranke. Do sukoba sa antiaristokratskom strankom dosao je Jovan Apokavk (sin Aleksija). Vodja zilota je ubijen po njegovom nalogu, a kada je stigla vest o ubistvu njegovog oca on prilazi Kantakuzinu. Ziloti su se digli pod vodjstvom Andrije Paleologa, Jovan Apokavk je savladan i ubijen sa pristalicama. Onda je pocelo obracunavanje sa pripadicima viseg staleza. Vlast zilota je uspostavljena i odrzala se jos dugo. Kantakuzin se sve vise priblizavao svom cilju, dok je carigradska vlada slabila. Umur nije mogao da mu pruza pomoc jer je bio zauzet ratovanjem sa zapadnim silama u istocnom delu Sredozemnog mora, gde i umire 1348. Kantakuzin se sporazumeo sa osm sultanom Orhanom i dao mu za zenu svoju cerku Teodoru 1346. Ranije princeze nisu davane ni za hriscanske vladare, a sada se jedna pojavljuje u haremu. Jovan Kantakuzin je krunisan za cara u Jedrenu 1346. Ovaj cin je obavio jerusalimski patrijarh. Vlast carice Ane je bila ogranicena na prestonicu sa najblizom okolinom, ali ona ne odustaje od borbe i dobija pomoc Turaka, oko 6.000 Seldzuka stize ali umesto da krenu na Kantakuzina oni upadaju u Bugarsku, a na povratku pljackaju i carigradsku okolinu. Ona je cak pruzila ruku i isihastima, smenila patrijarha Jovana Kalekasa, pustila Grigorija Palamu iz zatvora. 1347. je carigradska kapija otvorena za Kantakuzina, gradska posada je presla na njegovu stranu i Ana se predala, priznat je za cara. Prema sporazumu on bi sam upravljao 10 godina a posle bi delio vlast sa Jovanom V. Njega je ozenio svojom cerkom Jelenom, pa je obavljeno novo krunisanje od strane carigradskog patrijarha. Pravnu vaznost imalo je samo krunisanje u Carigradu. Pobeda Kantakuzina znacila je slom socijalno-revolucionarnog pokreta.Ziloti su se jos uvek odrzali u Solunu i odbijali su da priznaju Kantakuzina, ali je njihov kraj bio pitanje vremena. Stupili su u pregovore sa Srbima jer su zeleli da Solun pre predaju Dusanu nego Kantakuzinu. 1349. zilotska vlada je pala, njihov vodja Andrija Paleolog pobegao je Srbima, a namesnik Aleksije Metohit pozvao je Kantakuzina koji je u pratnji Jovana Paleologa usao u grad 1350. Kantakuzinova pobeda bila je i pobeda isihasta. Verske rasprave su se nastavile i kao protivnik isihasta istupio je Nicifor Grigora. Saborom na Vlahernskom dvoru 1351. priznata je pravovernost isihasta i bacena je anatema na Varlaama i Akindina. Isihazam je otada vazio za zvanicno priznato ucenje grcke pravoslavne crkve. Grigorije Palama je posle smrti 1357/8. proglasen za sveca. Sledbenici isihasta bili su i Nikola Kavasilas, Simeon Solunski i Mark Evgenik.

Prihvativsi isihazam Viz je zauzela stav ne samo u verskom nego i kulturnom pogledu. Posle jakog latinskog uticaja u XII i XIII veku u Viz je u XIV veku zavladao konzervativni grcki pravac protivan rimskoj crkvi i zapadnoj kulturi. Manojlo I Komnin i Mihailo VIII Paleolog bili su predstavnici latinofilskog kursa. Andronik II i Jovan VI Kantakuzin predstavnici su konzervativnog duha.Od unutrasnjih borbi u Viz najvise je koristi imao Dusan. Drzao je celu Makedoniju do Meste sem Soluna. 1345. pao je i Ser. Uskoro posle toga Dusan je uzeo titulu cara Srba i Grka. Ova titula pokazuje njegovu nameru da srusi Viz carstvo i da ga zameni novim carstvom Srba i Grka. Stvaranje novog carstva povlacilo je za sobom i osnivanje patrijarsije. 1346. novi patrijarh krunisao je Dusana za cara. Svecanom cinu krunisanja prisustvovali su trnovski patrijarh, autokefalni ohridski arhiepiskop i predstavnici svetogorskih manastira. Sveta Gora se nalazila pod Dusanovom vlascu i on je tu dugo boravio deleci im posede i privilegije.Stisavanje unutrasnjih borbi u Viz nije zaustavilo Dusanovo napredovanje. Prvih godina Kantakuzinove vladavine Dusan je osvojio epirske oblasti i zauzeo Tesaliju 1348. Upravu u Epiru dao je svom polubratu Simeonu-Sinisi a Tesaliju Preljubu. Dusan je bio zauzet ratovima u Bosni, Kantakuzin je uspeo u Makedoniji da povrati Ber i Voden 1350. ali je to Dusan ubrzo vratio. Dusan je uzeo Viz preko polovinu preostalih njenih zemalja a svoju drzavu udvostrucio. Dusan je imao vlast od Duna do Korintskog zaliva i od Jadranskog do Egejskog mora. Prema Niciforu Grigori, Dusan je kao car upravljao juznim grckim delom carstva, a upravu nad srpskim delom dao svom sinu kralju Urosu. Dusanovo carstvo se mnogo ugledalo na Viz, na celo uprave stajalo je srpsko plemstvo odlikovano viz titulama. Posle zauzeca Sera, Dusan je pisao Mletackoj republici da je postao gospodar gotovo celog Carstva Romejskog. Hteo je da osvoji i Carigrad ali mu je za to nedostajala flota. Pokusavao je da dobije pomoc Mletaka, ali njima nije odgovaralo da u Carigrad umesto slabe Viz dovedu jakog srpskog cara.Viz je cak i na moru dozivela gubitke. Djenovljani su 1346. zauzeli Hios. Viz flota je propala za vreme gradjanskih ratova. Viz je bila na kopnu pod pritiskom Turaka i Srba, a na moru Djenovljana i Mlecana. Viz je imala vlast u Trakiji, na ostrvima u severnom delu Egejskog mora, u Solunu (bio je odsecen Dusanovim osvajanjima) i na jednom delu Peloponeza. Viz je propala i privredno i finansijski. Stanovnistvo nije moglo da placa poreze. Zemljoradnja u Trakiji je bila potpuno upropastena. Opala je i trgovina, kupovna moc perpere je bila sve manja. Drzavni budzet je bio neredovan. Zbog sve vecih izdataka, vlada je morala da trazi pozajmice od imucnih gradjana ili inostranstva (carica Ana je zalozila u Mlecima carski nakit za zajam od 30.000 dukata. Dug nikad nije vracen a nakit je ostao u riznici crkve Sv. Marka. Oko 1350. moskovski knez je poslao novac za renoviranje crkve Sv. Sofije, taj novac je utrosen na placanje pomocnih turskih odreda). Beda u Viz je bila ogromna. Cak i na carskom dvoru tokom proslave Kantakuzinovog krunisanja umesto zlatnog i srebrnog posudja korisceno je bakarno i zemljano. 1348. u Carigradu izbija epidemija kuge.I pored toga sto se Viz smanjivala veca je bila potreba za deobom vrhovne vlasti. Carska vlast se zamenjuje porodicnom vladavinom carske dinastije. Za vreme Jovana VI Kantakuzina dinasticka vladavina se pretvorila u stalni sistem. Na Peloponezu je stvoreno novo uredjenje. Jovan Kantakuzin je viz oblast u Moreji pretvorio u autonomnu despotovinu i poverio je sinu Manojlu. Stariji sin Matija dobio je teritoriju u zapadnoj Trakiji koja se pruzala od Dimotike do Hristopolja (tadasnja srpska granica).

Jovan Kantakuzin je u spoljnoj politici ostao veran svojim nacelima. Sprovodio je u osnovi istu politiku kao Andronik III. Saradjivao je sa Turcima i bio je protiv Djenovljana. Zeleo je da stvori protiv njih sopstvenu pomorsku snagu ali nije mogao da izgradi flotu. Nije mogao da se pomiri sa tim da je oko 90% carinskih prihoda na Bosforu islo Djenovljanima. Na uvoznu robu je smanjio carinu u Carigradu i tako su strani brodovi zaobilazili Galatu (Djenovljanska) i ulazili u Carigradsku luku. Doslo je do borbe izmedju Djenove i Viz i viz flota je unistena 1349.Samo sto se zavrsio rat izmedju Viz i Galate, izbio je u viz vodama novi rat izmedju Djenove i Mletaka. Djenovljani su hteli da kontrolisu svu trgovinu na Crnom moru. Stranim brodovima zatvorili su prolaz kroz Dardanele i u Kafi su zaplenili vise Mletackih brodova 1350. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV i sa Kantakuzinom. 1352. doslo je do bitke u Bosforu. S jedne strane su bili djenovljanski a sa druge mletacki, aragonski i viz brodovi. Bitka je trajala do mraka i nije donela jasnu odluku tako da su obe strane pripisivale sebi pobedu. Rat je nastavljen u zapadnim vodama i doslo je do mira 1355. Odlazak mletacko aragonske flote posle bosforske bitke doveo je Kantakuzina u tezak polozaj. On je sklopio mir sa Djenovljanima koji su sklopili savez sa Orhanom. Mlecani su stupili u vezu sa Jovanom V i ponudili mu za borbu protiv Kantakuzina zajam od 20.000 dukata, a Jovan V se obavezao da ce posle preuzimanja vlasti predati Mlecima ostrvo Tenedos. Na raskid sa Kantakuzinom nagovarao je Jovana V i Dusan, nudeci mu pomoc.Oko Jovana V su se okupili protivnici Kantakuzina. Kantakuzin je pokusao da izbegne sukob tako sto je oblast Matije Kantakuzina u zapadnoj Trakiji predao Jovanu V, a Matija je dobio jos vazniju oblast u Jedrenskoj pokrajini. Doslo je do raskida sporazuma jer je izbio rat izmedju Jovana V i Matije Kantakuzina. 1352. Jovan V je upao u zemlju svog suraka, nigde nije naisao na otpor, cak se i Jedrene predalo a Matija se zatvorio u gradsku tvrdjavu. Tada je Jovan Kantakuzin prispeo u pomoc svom sinu sa turskim trupama i situacija se promenila. Jedrene i ostali gradovi koji su otkazali poslusnost Kantakuzina pretrpeli su pljackanje Turaka. Jovan V je pozvao u pomoc Srbe i Bugare, dobio je od Dusana odred od 4.000 konjanika, ali je Orhan Kantakuzinu poslao 10.000 ljudi pod zapovednistvom svog sina Sulejmana. U sustini to je bila borba izmedju Turaka i Srba. Srbi su potuceni kod Dimotike.1353. Matija Kantakuzin je proglasen za cara i savladara, a ime Jovana V Paleologa je izbaceno iz zvanicnih aklamacija i molitava. Patrijarh Kalist se usprotivio i na njegovo mesto je doveden Filotej 1354. Ali opozicija je rasla. Zahvaljujuci Turcima Jovan Kantakuzin je jos jednom pobedio svoje protivnike i pocela je epoha trajnog naseljavanja Osmanlija na evropsko tlo. 1354. Orhanov sin Sulejman je zauzeo Galipolje. Kantakuzin mu je nudio novac da se povuce ali Osmanlije nisu htele da napuste tvrdjavu koja je bila jaka baza za dalja osvajanja u Trakiji. Kantakuzinov polozaj je postao mnogo los i na pomolu je bio prevrat.Jovan V je stupio u vezu sa Djenovljanima. Djenovljanski gusar Francesko Gatiluzio trebalo je da Jovana V vrati na ocev presto. Jovan V mu je obecao ruku svoje sestre Marije i kao miraz ostrvo Lezbos. 1354. prodrli su u Carigrad, Kantakuzin je napustio presto. Zakaludjerio se, kao monah Joasaf, gde je u povucenosti napisao svoju cuvenu istoriju. Umro je 1383. Matija Kantakuzin se jos neko vreme drzao u rodopskoj oblasti, ali porazen u sukobu sa Srbima, pao je u ruke Jovanu V i odrekao se vlasti 1357. A Manojlo Kantakuzin je odrzao vlast u Moreji. Upravljao je viz oblascu na Peloponezu sve

do smrti 1380. a onda je vlast preuzeo Matija do 1382. a posle toga pobegao u Moreju. Manojlo Kantakuzin je sredio Moreju i ucvrstio svoju vlast protiv turskih upada. Moreja je predstavljala jedinu svetlu tacku. Bila je odvojena od centralne vlasti Paleologa. Viz se blizio kraj, ali je ona do poslednjeg daha odrzala svoju zilavost.

III OSMANLIJSKO OSVAJANJE BALKANSKOG POLUOSTRVA. VIZANTIJA KAO VAZALNA DRZAVA TURSKOG CARSTVA

1354. mletački poslanik u Carigradu javio je duždu Andriji Dandolu da su viz ugroženi od strane Turaka i Đenovljana spremni da se potčine bilo kojoj sili: Mlecima, Srbima ili Ugrima. 1355. Marino Falijer savetovao je Mletačkoj republici da anektira Viz jer će ona ubrzo postati plen Turaka. Bilo je jasno da se Viz carstvo nalazi pred padom.1355. iznenada je umro Dušan. Mladi car Uroš (1355 – 1371) nije bio u stanju da održi raznolike i slabo povezane delove očevog carstva. Dušanovo carstvo je počelo da se raspada. Svuda su se dizali manji samostalni ili polusamostalni vladari. Ali, Viz je bila toliko slaba da nije mogla da izvuče nikakvu korist iz sloma Srpskog carstva i da pokuša da vrati svoje teritorije. Samo je bivši epirski despot Nićifor II preduzeo veću akciju i postigao uspehe u Tesaliji i Epiru, ali je 1358. poginuo u borbi sa Arbanasima. Opasnost od Turaka znatno se povećala posle Dušanove smrti, jer sada nije bilo sile koja bi im se suprotstavila.Jovan V nije predvideo ozbiljnost situacije u kojoj se Carstvo nalazilo. Turci su stajali na pragu Trakije (jedina preostala viz provincija). Jovan V je poceo pregovore sa Rimom. Odlučio je da ostvari uniju kao sin zapadne princeze. 1355. poslao je pismo u Avinjon u kojem moli papu za pomoc. Obećavao je papi da će u roku od 6 meseci ceo svoj narod pokatoličiti. Nudio je da pošalje svog mlađeg sina Manojla (5 godina) kao taoca, u slučaju da ne ispuni svoje obećanje odrekao bi se krune u korist Manojla, a do njegovog punoletstva Carstvom bi upravljao papa. Inoćentije VI nije uzeo ozbiljno ova obećanja, poslao je svoje legate u Viz Opozicija koju car pominje u svom pismu jeste bila jaka, u Viz je vrlo uticajna bila unionistička stranka čiji je predstavnik bio Dimitrije Kidon, ali viz narod i sveštenstvo su se držali starih verskih tradicija. Na mesto patrijarha došao je Kalist koji je čuvao svoju patrijaršiju i branio svoja prava. Na srpsku patrijaršiju stvorenu mimo volje Carigrada Kalist je bacio anatemu, a postigao je i to da bugarska patrijaršija prizna vrhovna prava carigradske stolice. Viz crkva je pojačavala svoje pozicije, a država ih gubila.Uskoro posle zauzeća Galipolja Turci su počeli sa sistematskim osvajanjem Balkanskog poluostrva. 1359. Carigrad je prvi put ugledao Osmansku vojsku pred svojim zidinama. Carstvo nije pružilo efikasan otpor mada prestonica nije bila mnogo ugrožena, ali je zato Trakija bila prepuštena Turcima. 1361. Turci su osvojili Dimotiku, 1362. Jedrene. Za vreme vladavine sultana Murata I (1362 – 1389) ni južnoslovenske zemlje nisu pružile jači otpor. Srpska država je bila u raspadu, a Bugarska je bila pocepana u više zasebnih državica. Istaknuti osm vojskovođa Lalašahin ušao je 1363. u Plovdiv i tamo se učvrstio kao prvi beglerbeg Rumelije. I sultan je preneo svoju prestonicu na Balkan, prvo u Dimotiku a onda u Jedrene oko 1365. Osmansko nadiranje praćeno je sistematskom kolonizacijom. Domaće stanovništvo terano je kao roblje u M. Aziju, dok su zaposednute oblasti naseljavali turski kolonisti, deljeni su im zemljišni posedi.

Bugarska se sporazumela sa Turskom i tako pokvarila svoje odnose sa Ugarskom i Vizantijom. 1364. je doslo do oruzane borbe izmedju Bug i Viz i viz car je zauzeo Anhijal na Crnom moru.Jovan V je tražio saveznike i na drugim stranama. Patrijarh Kalist je lično otišao u Ser gde se sastao sa Dušanovom udovicom Jelenom, ali se razboleo i umro. Pregovori sa Italijanskim gradovima nisu uspeli. Car se opet obratio u Avinjon. Izgledalo je da se na Zapadu vrše ozbiljne pripreme za krstaški rat, poslata je jedna ekspedicija 1365. ali se ona uputila ka Egiptu. Tada je car Jovan V morao da 1366. lično ode u Ugarsku i potraži pomoć od kralja Ludovika I.To je bio prvi put da viz car ide u inostranstvo ne kao vojskovođa na čelu trupa već kao molilac tuđe pomoći, ali uzalud. Ostalo se pri rimskoj tezi najpre unija pa onda pomoć. Jovan V je krenuo nazad ali su ga Bugari zadržali u Vidinu. Jovanov stariji sin Andronik bio je oženjen kćerkom bugarskog cara. Nije preduzeo ništa da oslobodi oca i cara je oslobodio grof Amadeo Savojski, njegov brat od ujaka. Amadeo je 1366. je ušao u viz vode sa krstaškom vojskom. Oduzeo je Turcima Galipolje, a zatim u Bugarskoj oslobodio cara Jovana V i naterao ih da predaju Viz Mesemvriju i Sozopolj. Viz pozicije na zapadnoj obali Crnog mora su ojačale. Ali, i Amadeo Savajski nije hteo krstaški rat bez unije.Jovan V je odlučio da lično krene u Rim. Tamo je stigao 1369. Sa sobom je poveo više uglednih predstavnika viz države, ali ni jednog predstavnika crkve. Viz crkva je tražila da se radi uklanjanja verskih razmimoilaženja sazove Vaseljenski sabor. To je bilo odbačeno. Car se u Rimu odrekao vere svojih predaka, patrijarh Filotej (došao posle Kalista) pozvao je sve pravoslavne hrišćane da ostanu verni svojoj veri. Prelaz Jovana V u Rimsku veru obavljen je u Rimu 1369. ostao je njegov lični akt, tako da crkvena unija nije zaključena. Jovan V 1370. je iz Rima otplovio u Mletke. Car više nije tražio vojnu pomoć, već novac. Došlo je do pogodbe. Jovan V je pristao da proda Mletačkoj republici ostrvo Tenedos a Mleci su obećali da će mu za to vratiti nakit njegove majke carice Ane koji je ona založila pre 30 godina, da će mu dati 6 neopremljenih transportnih brodova i 25.000 dukata. Caru je isplaćen kao avans 4.000 dukata. Ali carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u njegovom odsustvu odbio je da preda Mlecima Tenedos, jer ovo ostrvo na ulazu u Dardanele su hteli i njegovi prijatelji Đenovljani. Jovan V se našao u bezizlaznoj situaciji. Nije imao novaca da se vrati u domovinu, a ni da isplati svoje dugove, a ni da vrati primljenu svotu novca. Andronik je hladno odbio njegov poziv za pomoć, ali njegov mlađi sin Manojlo mu je pomogao. Iz Soluna kojim je upravljao Manojlo je otišao u Mletke, poneo je neke dragulje i tako oslobodio oca. 1371. Jovan se napokon vratio u Carigrad.Pošto su se Osmanlije učvrstile u Trakiji našla se na udaru Makedonija. Despot Jovan Uglješa koji je vladao u Seru pripremao je akciju i pokušavao je da okupi okolne vladare. Čak je i Viz ponudio savez i osudio proglašenje Dušanovog carstva i Srpske patrijaršije i priznao prava Carigradske patrijaršije na svojoj teritoriji. Njegovom pozivu se odazvao samo kralj Vukašin njegov brat. Braća su krenula prema Jedrenu i kod Černomena na Marici sukobili se sa Turcima. Bitka se dogodila 26. septembra 1371. Turci su uništili njihovu vojsku i Vukašin i Uglješa su poginuli. Makedonske zemlje su izgubile nezavisnost. Lokalni vladari, među njima i Vukašinov sin Kraljević Marko, morali su da priznaju suverenitet sultana i da mu se obavežu na plaćanje danka i vojnu pomoć.

Iskoristivši nastalu pometnju, Manojlo je iz Soluna privremeno zaposeo Ser. Ali, posle Maričke bitke situacija se i za Viz mnogo pogoršala. Uskoro posle Maričke bitke Viz je postala vazalna država Osmanskog carstva i obavezala se da će da plaća danak i da daje vojnu pomoć. U isto vreme i Bugarska je priznala osmanski suverenitet.Već 1373. odgovarajući svojim vazalnim obavezama Jovan V pratio je sultana u jednom pohodu u M. Aziji. Njegovo odsustvo iz Carigrada iskoristio je Andronik da otvoreno krene na oca. Stupio je u vezu sa Muratovim sinom Savdži čelebijom i tako je došlo do zajedničkog ustanka dva princa. Murat je brzo suzbio pobunu, oslepeo je Savdžiju i tražio je da i Jovan na isti način kazni svog sina. Savdžija je podlegao ranama, Jovan nije smeo da se ogluši o sultanovu zapovest i kazna nad Andronikom i njegovim malim sinom Jovanom izvršena je mnogo blaže, tako da oni nisu u potpunosti izgubili vid. Andronik je stavljen u zatvor, a njegovo mesto je zauzeo Manojlo koji je određen za prestolonaslednika i 1373. krunisan za cara savladara.Da bi sprečili da Jovan V preda ostrvo Tenedos Mlecima, Đenovljani su u Carigradu izazvali promenu vlade. Pomogli su Androniku da pobegne iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv oca i brata i Mletaka. 1376. Andronik je ušao u Carigrad a oca i brata stavio u zatvor. Tenedos je ustupio Đenovi a da bi stekao blagonaklonost Turaka njima je predao Galipolje. Đenovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos, jer je stanovništvo ostalo verno Jovanu V, već su ga 1376. okupirali Mleci. Đenovljani se sa tim nisu pomirili, pa je 1377. izbio žestok rat.Jovan V i Manojlo su uz pomoć Mletaka uspeli da pobegnu iz zatvora, a uz pomoć Turaka da dođu na presto. Viz je bila samo igračka. Konačna odluka je ustvari bila sultanova volja Jovan V i Manojlo II su 1379. ušli u Carigrad i preuzeli vlast uz obavezu da će sultanu pružati vojnu pomoć i plaćati danak. Manojlo je morao svake godine da dolazi na portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama.Mleci i Đenovljani su 1381. posredovanjem Amadea Savojskog zaključili mir u Torinu. Strane su se pogodile da Tenedos ne pripadne ni jednome već da se njegova utvrđenja sruše a stanovništvo iseli na Krit i Eubeju i da se ostrvo preda Amadeu Savojskom. Ali, mletački komandant je odbio da preda ostrvo tako da su odredbe ugovora sprovedene tek 1383/4, ali su se Mleci i posle toga služili njime kao pomorskom bazom.Posle povratka na presto Jovan V je morao da prizna Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda na upravu Selimvriju, Herakleju, Radosto i Panidos. Ovo je potvrđeno ugovorom iz 1382. Tako je Viz podeljena na više posebnih oblasti pod upravom članova carske porodice: Carigradom je vladao Jovan V, gradove na Mramornom moru držao je Andronik IV, Manojlo II je upravljao Solunom, a u Moreji je od 1382. kao despot od Mistre vladao treći carev sin Teodor I.Paleolozi su uspeli da od Kantakuzinovih oduzmu oblasti na Peloponezu. To je bio njihov jedini uspeh. Teodor I (1382 – 1407) priznao je sultanov suverenit i uživao je podršku Turaka. Boreći se sa lokalnim velikašima uspeo je da znatno učvrsti viz vlast u Moreji. Pritisak spolja je bio sve jači a mir u porodici je kratko trajao. Andronik IV je pokušao da zaposedne jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Carigrada. Jovan V je suzbio Andronika IV posle čega je Andronik IV umro 1385. Na Balkanu su još samo Srbi pružali jači otpor. Najmoćniji među srpskim feudalcima bio je knez Lazar koji je uspeo da jednima nametne svoju vlast a sa drugima da se sporazume. Veliki značaj imala je njegova prisna saradnja sa bosanskim kraljem Tvrtkom

I. Povljan obrt nastao je i u odnosima i sa Viz posto je 1375. anatema bacena na srpsku crkvu opozvana, a njenom poglavaru priznata je titula patrijarha.Osmanlijska osvajanja uzimaju sve veci mah. Osvojen je 1383 Ser, 1385 Sofija, 1386 Nis, 1387 Solun. Posle pada Nisa Lazar je suzbio Muratovu vojsku kod Plocnika a 1388. bosanska vojska sa vojvodom Vlatkom Vukovicem na celu, porazila je Turke kod Bilece. Ohrbren Lazarevim uspesima, bug car Ivan Sisman otkazuje sultanu placanje danka. To je izazvalo veliki Muratov pohod. Na celu jake vojske, sultan je prodro u Bugarsku, naterao bug cara na pokornost, a zatim krenuo u odlucujucu borbu sa Srbima. Knez Lazar suprotstavio se neprijatelju sa srpskim i bosanskim trupama na Kosovu, 15 juna 1389. U pocetku su Srbi imali uspeha i sam Murat je ubijen, ali pod Bajazitovim vodjstvom, turska vojska je pobedila. Knez Lazar je pao u zarobljenistvo i pogubljen je po Bajazitovoj zapovesti. Srbija je postala vazalna drzava Osm carstva. Poslednji jaci otpor na Balkanu bio je slomljen. Kao viz i bug carevi i srpski feudalni vladari, morali su da placaju danak i da sultana pomazu vojskom. Turski danak je pritiskao celo stanovnistvo, podeljen je bio na celu zemlju i na sve zemljoposednike, bez obzira na njihove ranije privilegije. Turski harac postao je najvazniji i najtezi namet od koga ni sam vladar nije mogao nikoga osloboditi, osim ako je hteo da ga placa umesto oslobodjenog.Posle Kosovske bitke i Bajazitovog dolaska na presto, Vizantija se nasla pod jos tezim pritiskom. Njena zavisnost od sultana bila je sve veca. Bajazit je pustosio okolinu, a Carigradu je diktirao svoju volju, guseci i najmanji pokusaj osamostaljenja. Kao orudje sluzio mu je Jovan VII. Zeljan vlasti Jovan VII je, kao pravi sin Andronika IV isao sultanu na ruku. Bajazit mu je pruzio podrsku i 1390. Jovan VII je prodro u Carigrad i zauzeo presto. Kao Andronik IV i Jovan VII je uzivao naklonost Djenovljana. Jovan VII je u Carigradu imao dosta pristalica koji su mu omogucili ulazak u grad i dolazak na presto.Ali vladavina Jovana VII nije dugo trajala. Manojlo, koji je bio pobegao na Lemnos, nastavio je borbu. On je posle dva promasena napada uspeo da 1390. udje u Carigrad, otera svog suparnika, i sebi i ocu vrati presto. U Carigradu se dobro znalo da krunu moze da nosi samo onaj ko se bezuslovno potcinjava sultanu i ispunjva sve njegove zahteve. Dok je Jovan V prividno vladao u Carigradu, Manojlo se na turskom dvoru ponasao kao poslusan vazal koji bez pogovora izvrsava naredjenja. I on i njegov otac pruzali su vojnu pomoc jos Muratu, ali su tada ratovali protiv Seldzuka. Sada medjutim, Manojlo je morao da prati Bajazita u pohodu protiv vizantijske Filadelfije i da pomogne, sa viznatijskim trupama osvajanje poslednjeg vizantijskog grada u M. Aziji. Teska ponizenja je trpeo i stari car (Jovan V) u Carigradu, 1391. je umro.Cim je saznao za ocevu smrt, Manojlo je pobegao iz Burse i krenuo u Carigrad da preduhitri svog bratanca Jovana VII i osigura sebi presto. Manojlo II (1391-1425) je bio obrazovan covek i imao je razumevanja za nauku i umetnost i sam je pisao. Carigrad je sada sacinjavao celo Carstvo. Ako izostavimo Morejsku despotovinu, Vizantinci na kopnu nisu imali nista sem Carigrada, koji se odrzavao samo zahvaljujuci svojim mocnim zidinama. Ali i Carigrad se nalazio u zalosnom stanju, osiromasio je i opusteo. Bajazit je na sastanku u Seru, u zimu 1393/94. pokazao otvoreno neprijateljstvo. Odmah posle toga, pocela je blokada Carigrada. I Moreja je bila izlozena strahovitim turskim upadima. 1393. vojskovodja Evrenos pokorio je Tesaliju, pa je dosla na red srednja i juzna Grcka. Nesloga tamnosnjih vladara, olaksala je posao Osmanlijama. Vladavina Katalanaca u

Grcoj je postala proslost. 1379. Navareska kompanija im je oduzela Tebu. U Atici je od skora valadao, kao vojvoda Atine, Nerio I Acajuoli (1388-1394), i vec duze vreme je drzao Korint. Nerio i despot Teodor Paleolog, njegov zet, bili su prijatelji. Odnosi i jednog i drugog, prema Mlecima, cesto su prolazili kroz krize, a vizantijski despot Mistre u Ahaji sa Navarezanima je ratovao neprekidno. 1394. Nerio je umro, ostavivsi sve zemlje svom drugom zetu, grofu Kefalenije Karlu Toku. Teodor se osecao zaobidjen, i oruzanim sukobom pokusao je da mu oduzme Korint. Karlo Toko je pozvao u pomoc Turke. Ispred zidina Korinta, Osmanlije su potukle Teodorovu vojsku, a onda upale u Moreju i uz pomoc Navarezana zaposele Vizantijske tvrdjave Leontarion i Akovu (pocetak 1395). Nastavljala su se i Osmanlijska osvajanja na severu Balkanskog poluostrva. 1393. konacno je pokoreno Bugarsko carstvo. Do teske borbe doslo je i sa vlaskim knezom Mircom, koji je imao jak oslonac u Ugarskoj. 1395. odigrala se bitka na Rovinama. Na turskoj strani, ispunjavajuci svoje vazalne obaveze, borili su se Stefan Lazarevic, Kraljevic Marko i Konstantin Dejanovic. Marko i Konstantin su poginuli u ovoj bici. Vojnicka pobeda bila je na Mircinoj strani, ali je on ipak morao da se pokori sultanu i da se obaveze na placanje danka. Cak je i Dobrudza pala pod tursku vlast. Posle okupacije Bugarske, Ugarska se nasla ugrozena. Na Zapadu se pocelo ozbiljno razmisljati o akciji svih hriscanskih naroda protiv Turske. Pozivu ugarskog kralja Zigmunda odazvali su se vitezovi iz vise evropskih zemalja, prva Francuska. Hriscanskoj koaliciji pridruzili su se i Mleci poslavsi u Dardanele omanju flotu radi kontrole moreuza i odrzavanja veze izmedju Viz i krstaske vojske okupljene u Ugarskoj. Ali u bici kod Nikopolja 1396. velika hriscanska vojska pretrpela je tezak poraz. Kralj Zigmund spasao se bekstvom u Carigrad da bi se preko Egejskog i Jadranskog mora vratio u Ugarsku. Posle ove nove katastrofe polozaj balkanskih zemalja postao je jos bezizlazniji. Pala je i poslednja Bugarska oblast, Vidinska carevina, koja se bila odvojila od Trnovskog carstva. 1397. osvojena je Atina, privremeno, a Moreja je dozivela strahovitu tursku najezdu. Turci su presli Korinsku prevlaku, zauzeli mletacki Argos, potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli kroz vizantijske zemlje sve do jjuzne obale pustoseci sve pred sobom. Pad prestonice bio je neizbezan.

IV PROPAST VIZANTIJE

Cak ni Rusija nije vise turskog vazala smatrala naslednikom Konstantina Velikog. Ruski knez Vasilije I, naredio je da se ime vizantijskog cara vise ne spominje u ruskim crkvama. Zbog toga je protestvovao carigradski patrijarh. Do poslednjeg casa su Viz smatrali da je njihov vladar jedini zakoniti car i jedini poglavar cele hriscanske vaseljene.Posle bitke kod Nikopolja, polozaj Viz se jos pogorsao pa su 1398. upucene molbe ruskim knezovima da posalju pomoc Carigradu. Manojlo II se obracao i papi, i mletackom duzdu, i kraljevima Francuske, Engleske i Aragonije. Jovan VII je nastojao da viz presto proda francuskom kralju Karlu VI. Ali Karlo VI se priklonio Manojlu i u Vizantiju poslao odred od 1.000 ljudi pod zapovednistvom Busikoa, koji se junacki borio sa Turcima. Ali ova mala vojska nije mogla da oslobodi Viz. Manojlo je resio da licno krene na zapad i trazi pomoc. Busiko ga je izmirio sa Jovanom VII i za vreme njegovog odsustva Jovan VII je preuzeo vlast. 1399. Manojlo krece na

put, poseto je Mletke i druge italijanske gradove, onda Pariz pa London. Svuda je bio docekan sa pocastima. Boravak cara na Zapadu imao je veliki kulturno¬-istorijski znacaj, ali svoj cilj Manojlo nije ostvario. Nije dobio nista osim obecanja.Za to vreme Jovan VII je potpadao pod sve vecu zavisnost od sultana. Bajazit je podlegao Timurovim Mongolima u bitci kod Angore 1402. Timur je bio najveci Mongolski vladar posle Dzingishana i nastojao je da uspostavi njegovo carstvo. Posto je potcinio srednju Aziju i Zlatnu hordu u juznoj Rusiji preuzeo je 1398. pohod na Indiju, osvojio Persiju, Mesopotamiju, Siriju i napao Osm carstvo u M. Aziji. Bajazit je pao u zarobljenistvo gde je umro, a Timur je vec 1403. napustio Aziju. U Osm carstvu izbili su nemiri ali Viz to nije uspela da iskoristi. Ucvrstivsi se u evropskom delu i vodeci borbu protiv svoje brace u M. Aziji Bajazitov najstariji sin Sulejman sklopio je ugovor 1403. sa Stefanom Lazarevicem, Mlecima, Djenovom i Rodosom. Viz se oslobodila vazalnosti prema Turcima i prestala je da placa danak, ponovo je dobila Solun sa okolinom gradove na Mramornom moru. Ipak 1411. Sulejmana je pobedio brat Musa i Viz je zapretila kriza, Musa je opseo Carigrad. Konacnu pobedu izmedju brace izvojevao je Mehmed koji je 1413. dosao na Osm presto. Mehmed I ( 1413-1421 ) drzao se sporazuma sa viz carem i odnosi su ostali nepomuceni. Viz se cvrsto uzdala u prijateljstvo novog sultana. Manojlo II je cak 1415. napustio Carigrad i otisao na Peloponez (despotovina Mistra), gde je zivot bujao. Izgledalo je da ce ovde Viz odrzati i prosiriti svoje pozicije. Da bi se ovaj posed sacuvao, car je naredio da se na Korinskoj prevlaci izgradi dug i jak bedem Heksamilion. Manojlo je napustio Peloponez 1416, stigao u Moreju, gde je njegov sin Jovan VIII pomagao bratu despotu Teodoru II u upravljanju zemljom. Pod Jovanom VIII je pocela pobedonosna ofanziva viz trupa protiv latinske Moreje. Mehmed I umire i na njegovo presto dolazi Murat II ( 1421-1451 ) koji je vodio agresivnu politiku. Jovan VIII koji je 1421. krunisan za ocevog savladara pokusao je da protiv Murata II podupre pretendenta Mustafu koji je obecavao da ce bogato nagraditi Viz posle pobede. Jovan VIII nije postigao nista i na sebe je navukao sultanov gnev, Murat II je krenuo na Carigrad i 1422. je pocela opsada. Samo su zidovi spasli grad. 1423. Turci su ponovo upali u juznu Grcku, bedem Heksamilion je srusen, a Moreja je opustosena. Vizantija je sa Muratom sklopila mir i pristala na placanje danka 1424. U Solunu je vladao Manojlov treci sin despot Andronik. On je 1423. predao grad Mlecima. To je izazvalo reakciju sultana i posle sedam godina Mleci gube Solun, Murat II ga 1430. zauzima na juris. Manojlo II (zakaludjerio se i uzeo ime Mateja) umire 1425. Nasledio ga je Jovan VIII ( 1425-1448 ) koji je sada vladao Carigradom i njegovim predgradjem. U preostalim delovima vladala su njegova braca kao samostalni gospodari. Carstvo je bilo raskomadano i potpuno iscrpljeno. Za vreme Jovana VIII kovanje zlatnika je sasvim prestalo.U Moreji su vladali careva braca Teodor, Konstantin i Toma. Moreja je 1423. pretrpela snaznu Osm najezdu, ali ipak je nastavila borbu sa susednim latinskim drzavicama. Grof Karlo Toko ustupio je svoje posede na Peloponezu despotu Konstantinu 1428. (dao mu kao miraz za svoju bratanicu). 1430. Konstantin osvaja Patras, 1432. latinska Ahajska knezevina prestaje da postoji. Sem mletackog Korona, Modona, Nauplije i Argosa ceo Peloponez je bio pod viz vlascu.Car Jovan VIII je resio da jos jednom pokusa sa pregovorima o uniji, ne bi li tako dobio pomoc protiv Turaka, stao je na celo stranke koja zeli uniju sa Rimom, i 1431. pocinje pregovore. Zbog sukoba pape Evgenija IV i Bazelskog sabora pregovori su se otegli,

reseno je da se u Italiji sazove sabor kome bi licno car prisustvovao. Jovan VIII 1437. krece, a bratu Konstantinu ostavlja da vodi regenstvo u Carigradu.U pratnji svog brata Dimitrija, patrijarha Josifa i vise svestenih lica Jovan VIII 1438. stize u Feraru gde je poceo sabor. Iako je odluka vec bila jasna sabor se prenosi u Firencu i traju zucne rasprave. Tek je 1439. godine proglasena unija, ali nije postignuto nista, jer se viz narod usprotivio. Unija je Viz donela zestoke unutrasnje rasprave, a van granica ugled im je bio izgubljen. Rusija je prelaz viz cara u rimsku veru smatrala za izdaju. Pregovori u Ferari i Firenci izazvali su sumnje kod Murata II i car je morao da ga uverava da su se ti pregovori ticali samo verskih pitanja.Turci su napredovali na Balkanu i dosli u sukob sa Ugarskom. Erdeljski vojvoda Jovan Hunjadi (Sibinjanin Janko) nekolliko puta je pobedio Turke u Srbiji, Vlaskoj i Erdelju, sto je izazvalo odusevljenje kod hriscana, pa je papa pozvao sve hriscanske narode u krstaski rat. Uskoro se u Ugarskoj okupila sarena vojska od oko 25.000 ljudi na celu sa kraljem Poljske i Ugarske, Vladislavom III, Jovanom Hunjadijem i despotom Djurdjem Brankovicem koji je bio izgubio svoju zemlju. 1443. dok je Murat ratovao u M. Aziji sa emirom Karamana krstaska vojska prelazi Dunav kod Smedereva. Hunjadi pobedjuje Turke kod Nisa, prodire u Bugarsku zauzima Sofiju i krece prema Trakiji. Tu je turski otpor bio jaci i hriscani se povlace, kada su ponovo 1444. pobedili Turke.Osm su se odjednom nasle u defanzivi. U Albaniji se digao Skenderbeg. Kao `kapetan Albanije` ratovao je protiv Osm od 1443. do 1468.U juznoj Grckoj despot Konstantin krece u ofanzivu. Bratu Teodoru ustupa svoju apanazu na Mramornom moru, u zamenu za njegovu oblast u Moreji. Ponovo dize bedem na Korintskoj prevlaci (koji su Turci porusili 1423.), prodire u srednju Grcku, zaposeda Atinu i Tebu. Vojvoda Nerio II Acajuoli priznaje njegov suverenitet i pocinje da mu placa danak.Murat II je gledao da se nagodi sa protivnicima. 1444. u Jedrenu prima predstavnike kralja Vladislava, Djurdja Brankovica i Hunjadija i sklapa sa njima primirje na 10 god. Srpski despot je ponovo dobio svoju drzavu a zavisnost Vlaske od Osm je ublazena. Ovaj ugovor je potvrdjen ugovorom u Segedinu i izazvao je razocaranje na Zapadu. Kardinal Julijan Cezarini razresio je mladog kralja i hriscanska vojska ponovo krece u rat, ali njena snaga je bila manja. Zapadni vitezovi vratili su se kucama, otpala je srpska pomoc. Uzdajuci se u podrsku mletacke flote, vojska izbija na obalu Crnog mora, ali ipak 1444. kod Varne krstaska flota je razbijena. Poginuo je kralj Vladislav, kardinal Cezarini. Viz car je potrcao da cestita sultanu pobedu.Despot Konstantin i posle poraza kod Varne nastavlja svoje pohode u Grckoj. Prodro je u Beotiju i prosirio svoju vlast na Fokidu sve do Pinda. Izgledalo je kao da ce se stvoriti nova grcka drzava koja ce naslediti Viz. Ali 1446. Murat II krece na njega, prodire kroz srednju Grcku i na Korintskoj prevlaci Konstantin je pobedjen, pokorio se sultanu i obavezao se na placanje danka.Jovan VIII umire 1448. i kako nije imao dece, na presto dolazi despot Konstantin (Jovan, Teodor, Konstantin, Andronik, Dimitrije i Toma su deca Manojla II i Jelene Dragas, cerke Konstantina Dejanovica). 1449. je krunisan i stize u Carigrad. Vlast u Moreji preuzimaju Toma i Dimitrije, koji je vise puta pokusavao uz pomoc Turaka da se docepa carske krune.

Hrabrost i drzavnicka energija poslednjeg viz cara nisu mogle da spasu Carstvo propasti. 1451. umire Murat II, a vlast preuzima Mehmed II (1451-1481). Prvi zadatak mladog sultana bio je osvajanje Carigrada.Konstantin XI (1449-1453) se nadao u pomoc sa Zapada, pokusao je da ozivi uniju, ali viz narod se cvrsce nego ikada drzao svoje vere (Vise volim da vidim usred grada turski turban negoli latinsku mitru - Luka Notaris).Pomoc sa Zapada nije izostala samo zbog neprijateljstva viz naroda, vec i zbog protivurecnih interesa zapadnih sila. Alfons V, kralj Aragona i Napulja tezio je za carskom krunom i stvaranjem novog latinskog carstva u Carigradu. Ali to je bilo nemoguce.Aprila 1453. Mehmed II sakupio je pred Carigradom ogromnu vojsku. U Carigradu je bio mali broj grckih i latinskih branilaca. Glavni kontigent latinskih vojnika bio je sacinjen od 700 Djenovljana pod vodjstvom Djustinijanija koji su stigli malo pre pocetka opsade na dvema galijama. Snage napadaca bile su bukvalno 20 puta vece. Izvanredni strateski polozaj Carigrada i jacina njegovih zidina cesto su ga spasavali, ali Turci su bili nadmocniji u vojnoj tehnici. Mehmed II je uz pomoc zapadnih inzenjera stvorio jaku artiljeriju. Glavni juris bio je uperen na gradske zidine sa kopna pre svega na kapiju Pemptona (Turci su primetili da je to najslabija tacka utvrdjenja). Zlatni Rog bio je zatvoren debelim lancem koji Turci nisu mogli da probiju. 20. aprila doslo je do pomorske bitke gde je viz flota odnela pobedu. Ova pobeda izazvala je u Carigradu veliko odusevljenje i ulila je braniocima nove snage. Osm uspevaju da preko kopna dovuku veci broj brodova u Zlatni Rog. Pocelo je bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. Mala viz vojska se junacki borila. Sam car bio je primer odlucnosti samopozrtvovanja. Vise jakih jurisa je odbijeno i samopouzdanje napadaca pocelo je da popusta, ali su posle sedmonedeljnog jurisanja i sami zidovi poceli da popustaju. Za 29. maj Mehmed II je naredio generalni napad. Tog dana poslednji put su se Grci i Latini okupili u Svetoj Sofiji. Posle sluzbe Bozije vojnici su ponovo zauzeli svoje polozaje a car je vrsio inspekciju redova. U zoru je poceo juris na grad. Sultan u borbu ubacuje janjicare koji uspevaju da se popnu na zid, tada je ranjen Djustinijani. To je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. U borbi je poginuo car Konstantin XI Dragas (1449–1453). Uskoro je grad bio u osm rukama.Stanovnistvo koje je prezivelo opsadu i grozna masakriranja posle pada grada odvedeno je u ropstvo. Tri dana i tri noci trajalo je pljackanje u gradu koje je sultan obecao svojim vojnicima da bi podigao njihov duh. Unistena su blaga neprocenjive vrednosti, umetnicki spomenici, rukopisi, ikone, relikvije… Mehmed II je svecano usao u grad. Viz carstvo je prestalo da postoji a Carigrad je postao prestonica Osm carstva -Istambul.Morejska despotovina i Trapezuntsko carstvo posle pada Carigrada preziveli su samo nekoliko godina. Zauzece Carigrada uspostavilo je jedinstvo Osm carstva i dalo podstreka njegovoj osvajackoj snazi. Mocno Tursko carstvo brzo je potcinilo ostatke grckih, latinskih i slovenskih drzava. 1456. pala je Atina, pa je Partenon koji je pre 1.000 god pretvoren u crkvu Bogorodice, sada je postao dzamija. 1460. pala je Morejska despotovina, Toma je pobegao u Italiju a Dimitrije je otisao na sultanov dvor. 1461. pala je Trapezuntska carevina, Srpska despotovina 1459, a Bosanska kraljevina 1463. Pre kraja XV veka i ostale slovenske i albanske zemlje sve do Jadranskog mora pale su u ruke Turaka. Ponovo se jedno carstvo sirilo od Mesopotamije do Jadrana i imalo svoje srediste u Carigradu.

Viz je 1453. propala, ali su njene tradicije ostale zive. Hriscanska vera je ostala sacuvana ne samo kod Grka vec i kod Juznih Slovena i bila im je najveca svetinja u doba turske vlasti. U Rusiji je pod pravoslavljem izvrseno ujedinjenje ruskih zemalja. Ivan III oslobodilac i ujedinitelj ruskih zemalja ozenio se cerkom Tome Paleologa, bratanicom poslednjeg viz cara. Uzeo je viz grb sa dvoglavim orlom, uveo je u Moskvi viz dvorski ceremonijal i preuzeo je vocstvo nad hriscanskim istokom. Carigrad ‘Novi Rim’ zamenila je Moskva ‘Treci Rim’. Viz politicke ideje i duhovni ideali nastavili su da zive u Ruskom carstvu. I na Zapadu se osetilo delovanje viz kulture. Viz je sacuvala kulturna blaga Antike. Sacuvala je rimsko pravo, grcko pesnistvo, filozofiju i nauku i predala ih u nasledje evropskim narodima.