Episkop Nikolaj Velimirović

BESEDA O BEZBOŽNOJ EVROPI

I

Čime se hvališ, čoveče, čime se toliko ponosiš? Ko god se hvali, hvali se onim što je njegovo, a ne onim što je tuđe. Šta imaš svoje čime bi se pohvalio? Šta imaš osim pozajmice koju na kraju moraš vratiti zajmodavcu?

Hvališ li se lepotom telesnom? Idi na groblje, i vidi gde se izbacuje iz grada lepota telesna. Il se hvališ očima i ustima? Ko zna koliko si puta s dosadom otirao blato sa obuće i ne misleći da su to oči i usta onih, koji su prošli putem kojim ti sada hodiš?

Ili se hvališ bogatstvom? Aj, pomisli, čije l' nije bilo, čije l' biti neće! Ili dragim kamenjem: dijamantima i brilijantima, rubinima i topazima, ili smaragdima ili biserima? Kada te budu mrtva položili na daske, sasvim će ti svejedno biti da li će ti staviti oko vrata nizove od bisera ili od bukova žira; i da li će ti džepove napuniti dijamantima ili pepelom; i da li će ti telesinu pokriti kadifom ili rogozinom. Sve što si od zemlje pozajmio, zemlji se vraća, hteo ti ili ne hteo. Što se onda hvališ pozajmicom.

Ili se hvališ slavom i vlašću i silom? Zaista, na tvoju reč sada okreću se na levo ili na desno čitave vojske, prokopavaju se tuneli, zidaju se gradovi. Ispod tvoga prozora prolaze hiljade radoznalih ljudi koji bi hteli samo da te sagledaju svojim očima, te da mogu pričati svojima kako su videli velikog čoveka. A sutra će gamizati preko hladnoga čela tvoga stonoge i gušteri, i ti nećeš moći maknuti rukom da ih odagnaš. Il' se hvališ svojim delima, svojom kulturom? Čuvaj se, da ti se ne uzme pamet kao caru Navukodonosoru. A tu priču treba da čuješ i znaš, i da kazuješ deci svojoj i svakome kome dobra želiš. Ta priča glasi: car Navukodonosor sazida veliki grad Vavilon i mnoge vazdušne kule u njemu visoko do oblaka, - i uredi prestonicu svoju tako, da joj ne bijaše ravne u svetu. Jednoga dana šetaše car Navukodonosor po kuli svojoj, pa baci pogled po gradu Vavilonu i ispod svojih nogu i u gordosti svojoj uzviknu: Nije li to Vavilon veliki, što ga ja sazida jakom silom svojom da bude stolica carska i slava veličanstvu mojem (Dan. 4, 29). Pri tome car se ne seti Boga Stvoritelja, niti mu se kao vlada zahvali na pomoći, niti se ponizi pred svevišnjim, što je dužnost svih vladara - nego naprotiv sebe istače kao Boga nad Bogovima i cara nad carevima. Ali aj, braćo moja, šta se dogodi? Ne da se Bog ponižavati od prašine ispod nogu NJegovih. Još su se one gorde reči careve penušale u njegovim ustima a glas dođe s neba: tebi se govori, care Navukodonosore, carstvo se uze od tebe. I bićeš prognan između ljudi i živećeš sa zvijerima poljskim i hranićeš se travom kao goveče i sedam će vremena proći preko tebe da Svevišnji vladar carstvom ljudskim i daje ga kome ho će.

A onošto se dalje dogodilo zaista je strašno i za kazivanje. U tome času gordi car Navukodonosor siđe s uma i odbeže u goru, i življaše u gori kao zver među zverovima, za čitavih sedam godina. I jeđaše travu kao goveče, i naraste mu dlaka po telu i nokti kao u ptice. I, tek, posle sedam godina povrati mu se um njegov, te on kao drugi čovek ponizi

se pred Gospodom Bogom i pokloni se NJegovoj sili i NJegovom veličanstvu. I dalje do smrti carovaše skrušena srca kao sluga Boga jednoga i živoga.

Ali, reći ćete vi, to je tako daleko od nas; to je bilo pre dve i po hiljade godina; šta to ima zajedničko s nama?

O braćo moja, umrećemo svi, i ja moram da vam govorim istinu. Zaista imate pravo, to se dogodilo pre dve i po hiljade godina u dalekoj zemlji Vavilonskoj. Ali to se ponovilo i juče, i to se događa i danas usred Evrope; usred Evrope krštene, žalosti naša!

Posilili se ljudi. Pogordili se zbog dela ruku svojih: zbog svojih gradova, drumova, železnica, parobroda, parnih plugova, električnih mašina, podzemnih i podvodnih i vazdušnih mašina, pogordili se veoma. I uzdigli sebe iznad Boga Svevišnjega, i počeli obožavati sami sebe i svoju kulturu, dela ruku svojih: Aj, braćo, novi Navukodonosori digli nas iznad prestola Božjega; novi Vavilonci opijeni smrdljivim mirisom novog Vavilona. I Bog im uze pamet. I poludeše. I podeliše se. I udariše jedni na druge. I proliše krv bez mere i počiniše bezakonja bez broja. I baca ih Svevišnji u prašumski mrak među skotove, jer ispovedahu da nisu od Boga svevišnjega, nego rod skotovski, zverski i majmunski. I evo sada se hrane hranom zverskom; pasu travu i nokti im rastu kao u zverinja i u ptica. Dokle, Gospode? Dokle se ne ponize i ne priznaju kao car Navukodonosor da Svevišnji vlada carstvom ljudskim i da ga On daje kome hoće. Braćo moja, novi Vavilonci bili su zaludeli i nas Srbe i od Hrista odvojili. Zato sada idemo sa povezanom glavom i privijenim ranama. Pitanje je za nas od životne važnosti: hoćemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hoćemo li sa kulturom ili sa bogom i dušom? Birajmo, ali pazimo da ne izaberemo jučerašnje. Bogu našemu slava na vek. Amin.

II

Putnik sam i gost na ovoj zemlji. Tako su govorili stari. To je bila njihova jasna vizija i tačno osećanje ovoga života. Ta vizija zamagljena je u naše vreme; to osećanje stvarnosti otupljeno. Avaj nam, braćo! A to su važne stvari, veoma važne. Zašto smo ih zamaglili kao stakla na prozoru da se ne vidi ništa? Zašto smo ih utupili da ne mogu da pokažu što duva od istoka a što od zapada? Zaboravili smo da smo putnici pa nikog i ne pitamo za put, nego smo napravili ognjište na sred puta kao za hiljade godina; zbog toga nas uvređena sudba gazi svojim putnim kolima. Zaboravili smo da smo gosti, da smo se rasprtili u tuđoj kući kao uputnom hanu i razvikali se kao da smo mi zidali han. Zato nas šiba ruka nevidljivog Domaćina, a nas boli, pa boli. No plačući od Boga mi produžujemo svoju igru.

Reći ćete: Pa mi pitamo za put?

Koga pitate?

Kad dva putnika prvi put putuju jednim putem, pa jedan drugoga pitaju za put, vi ćete reći da su poludeli.

To vam je slučaj takozvanih modernih naroda. A to su oni narodi koji više vole da se zovu moderni nego hrišćanski. Za njih je sveti put posao kao šetalište, a ovaj svet, ovo sveto obitalište Gospodnje, kao pijani han za tobožnje veselje, ustvari za predsmrtnu igru.

Ko će nam pokazati put?

Za kakav put pitate?

U Bibliji svi su putevi nabrojani: put sveti i put nesveti, put pravi put krivi, put istine i put laži, put pravde i put nepravde, put svetlosti i put tame, put milosti i put pakosti, put spasenja i put propasti, put dece Božje i put protivnika božjih. Mi ćemo ukratko nazvati onaj prvi put sveti put, a ovaj drugi nesvesti put. Za koji put dakle vi pitate?

Ako pitate za put sveti, onda pitajte samo Gospoda. I on će vam pokazati sveti put. Ako li pitate za put nesvesti, onda pitajte sami sebe, i pitajte svoje saputnike koji znaju koliko i vi, i pitajte gatare i vračare, koj i se uče od onog otpadnika Božjeg iz večne jave i guste tame da varaju svet.

Zaista, braćo moja, naše pokolenje liči na omađijane putnike. Nije li prirodno, da putnici na nepoznatom putu pitaju za put nekoga ko zna, to jest ko je hodio tim putem s oba kraja do kraja? To je sasvim prirodno za neomađijane. Ali omađijani putuju zajedno i pitaju jedan drugoga za put, iako se njihovo zajedničko znanje toga puta potpuno poklapa sa neznanjem.

Aj, braćo moja, zašto je Evropa sišla sa pravoga puta i zalutala u neprohodnu pustaru? Zato što se odvratila od Hrista Putovođe, i počela pitati za put svoje filosofe, svoje vojvode, svoje političare, svoje književnike i sve ostale svoje neznalice i gatalice.

Odlučila se Evropa i da pita za sveti put Onoga koji je s neba sišao i opet na nebo uzišao, Onoga koji je krv svoju prolio na jevrejskom krstu za Evropu, pa se naučila da pita za put one koji se nameću za putovođe i koji svoje savete ne plaćaju nego naplaćuju.

Prorok Isaija, duhom Božjim ispunjen; duhom Božijim prozire u budućnost čovečanstva pa - šta vidi? Vidi napast i put, koji će se zvati sveti put... ko uzide njime pa ni lud neće zalutati ( Is. 35, 8). Odlučila se Evropa odavno, ima hiljadu godina, da ide tim svetim putem. Niti se može lako povratiti na taj put. Jer taj sveti put to je samo Hristos, a ona iz mržnje prema Jevrejima odbacuje i Hrista. Vrše, vrše, pa kad ovrše, onda pomeša kukolj i pšenicu, pa oboje izbacuje sa gumna.

Samo je jedan jedini sveti put, a stotine je nesvetih putova. Na svim putovima ruka Gospodnja bije a samo na jednom miluje. Na svima putovima druguje sa čovekom satana, a sa Hristom samo na jednom jedinom putu, na svetom putu.

Braćo moja, sveti put Gospodnji nije neprosečen, nenasut, neobeležen, da bi se smeli žaliti: ne vidimo ga, ne znamo ga. Jer tim putem su prošli sveti apostoli, pa sveti mučenici i ispovednici, pa sveti hrišćanski carevi i patrijarsi, pa sveti pustinjaci i

isposnici, hiljadama i hiljadama njih, milioni i milioni. Pa su tim putem prošli i svi najbolji preci vaši, od pre Svetoga Save i od Svetoga Save. Ne smete reći - ne znamo taj put. To je najpoznatiji put u hrišćanskoj istoriji i u vašoj narodnoj istoriji. Na svetome putu Bog blagosilja sveti narod svoj. Amin.

III

Šta je Hristos učinio za Evropu, i kako se Evropa zahvalila Hristu? To je, braćo, predmet za razmišljanje, i pouku:

Šta je, dakle, Hristos učinio za Evropu? Odgovor: više nego sve. Jer sve to bi bilo ono što ljudi mogu očekivati. Ali Hristos je učinio za Evropu daleko više nego što su ljudi umeli očekivati.

Hristos je razagnao u Evropi mrak neznaboštva i glupost idolopoklonstva. Time smo sve rekli za onoga ko zna šta znače te dve reči: neznaboštvo i idolopoklonstvo. A za one koji to ne znaju, bilo je isto onako mračno i glupo kao neznaboštvo i idolopoklonstvo crnačkih plemena naših dana u Africi. Ali samo još surovije, surovije u toliko u koliko je krv potomaka Jefetovih gonila ljude na veće krajnosti, nego li krv Hamova.

Religija bez pravoga Boga, brak bez morala, društvo bez milosti, država bez višeg smisla od razbojničke otmice. Jednom rečju: život bez smisla i smrt bez nade. Uz to neprekidni strah od groznih bogova, koji se moraju ublažavati krvavim žrtvama, životinjskim i ljudskim, pa gatarijama, vračarijama i bezbrojnim danonoćnim besmislenim ceremonijama. Mrak i glupost u seljačkoj kolibi, mrak i glupost u patricijskoj palati, mrak i glupost u carskom dvoru, i u poeziji, - u svemu. Satana je držao u kvrzi evropsko čovečanstvo dok se Hristos nije javio. I ceo organizam evropskog čovečanstva, celo telo i cela duša bila je ne bolesna, nego sama bolest kao gubav čovek, od glave do pete. A Hristos kad se javio u takvoj bolnici i ludnici evropskoj kroz svoje sluge kao da je rekao ono što i ženi zgrčenoj osamnaest godina: Evropo, oproštena si od bolesti svoje (Lk. 13, 12). I najednom Evropa se ispravila, osvestila, prosvetila, očistila i obrazovala. Kao kad neko na tamnici otvori prozore, i počisti, i uredi, i okadi. Uz to dao je Hristos krštenim narodima Evrope vlast nad celom kuglom zemljinom, da bi kao kršteni krštavali, kao osvećeni osveštavali, kao naučeni učili mračniju i slabiju braću svoju. Eto, to je čudo nad čudesima učinio Gospod Isus Hristos u Evropi.

Na drugo pitanje: Kako se Evropa zahvalila ili odužila Hristu, odgovor, nije svetlost nego mrak, nije radost no plač. Onako mu se zahvalila i odužila kao oni Gadarinci, koje je Hristos oslobodio od legiona zlih duhova, a koji su ga molili da ide od njih. I moli ga sav narod iz okoline Garadinske da ide od njih (Lk. 8, 37). I On ode. Ne vozrazi im ni reči, nego ode, ali prokletstvo ostade u toj zemlji. I ta zemlja Gadarinska, nekada plodna i bogata danas predstavlja oku čovečjem jednu suru i suhu i prokletu pustinju. Gadarinci su molili Hrista da ide od njih. Evropejci ga ne mole, nego ga gone. Gone ga svim načinima: - i preko škole i preko štampe i preko politike, i preko filma, i preko naučnih gatarija i preko svih kulturnih naduvenosti svojih; gone ga i mislima, i rečima i delima, i pojedinačno, i grupno, i svi skupa.

Kad je onako bilo sa Gadarom, koja je po gluposti molila Hrista da ide iz nje, kako li će biti Evropi koja ga ne moli, nego ga po zlobi tera od sebe? Kako će joj biti? Evropa, koja je odustala od Hrista i povratila se svome prastarom mračnom, glupom i smradnom paganizmu?

I to je odgovoreno posredno u Jevanđelju. Biće Evropi ono što je bilo Kapernaumu, gradu veoma kulturnom, bogatom, uređenom, veselom i oholom, na obali jezera Galilejskog. Hristos mu zapečatio sudbu ovim rečima: I ti, Kapernaume, koji si se do nebesa - podigao do pakla ćeš propasti, jer da su u Sodomu bila čudesa što su u tebi bila, ostao bi do današnjeg dana. Ali vam kažem da će zemlji sodomskoj lakše biti u dan Strašnoga Suda nego tebi. (Mat. 11, 23).

Aj, braćo moja, da su u Indiji i Kitaju bila ona čudesa koja su bila u Evropi kroz dve hiljade godina, čudesa bez mere i broja, davno bi se ova dva velika mravinjaka ljudska - polovina celog čovečanstva - okajala u prahu i pepelu i zavolela Hrista i poklonila se Hristu.

Ja ne strahujem za sudbu Indije i Kitaja. Ja strahujem za sudbu Evrope. Propašće kao Kapernaum. I tamo gde su njene ponosite kule, biće mravinjaci. I gde su njeni bulevari, biće trnjaci i zmijinjaci. I tamo gde je sada sramno kliktanje protiv Hrista biće bukanje buljina i vrisak šakala.

Jer, kad mišljaše Evropa da je kulturna, onda podivlja. I kad mišljaše da sve zna, onda oglupi. I kad mišljaše da je vrlo jaka, onda beše ništavna kao paučina.

Evo vam, braćo, predmeta za razmišljanje i pouku. Proslavite Hrista Boga, da bi i On vas proslavio u carstvu svom nebesnom. Amin.

IV

Sin nasleđuje dugove svoga oca i mora ih platiti. Ako ih on ne plati, platiće ih njegov sin ili unukl ili praunuk. Tek dug se mora platiti zajmodavcu. Takvo je pravilo svuda po svetu u pogledu društvenosti. Sin nasleđuje bolest svoga oca. Ako se ne izleči od te bolesti, onda će bolest preći na njegovog sina, ili unuka ili praunuka, do četvrtog kolena.

Ako li pak sin isplati sve dugove svoga oca, onda će njegovi potomci biti srećni. I ako sin izleči na sebi bolest svoga oca, onda će potomci njegovi biti zdravi.

Aj, braćo moja, osamnaesti vek je otac devetnaestog veka, a devetnaesti vek je otac dvadesetog veka. Otac se bio veoma zadužio. Sin nije otplatio dugove svoga oca nego se još većma zadužio, i dug je pao na unuka. Otac je bio zaražen teškom bolešću, a sin nije iscelio gadnu bolest oca svoga na sebi, nego ju je još više pozledio, i bolest je otišla i udarila po unuku trostrukom jačinom. Unuk to je dvadeseti vek u kome živimo.

Osamnaesti vek je značio bunt protiv crkve i sveštenstva rimskog pontifeksa. Devetnaesti vek je značio bunt protiv Boga. Dvadeseti vek znači savez sa đavolom. Dugovi su porasli i bolest se pogoršala. A Gospod je rekao da posećuje grehe otaca čak do trećeg i četvrtog kolena. Ne vidite li kako je Gospod posetio unuke, zbog grehova dedova evropskih. Ne vidite li šibu na unucima zbog neplaćenih dugova đedova?

Car antihrist predstavlja početak devetnaestog veka. Papa antihrist predstavlja sredinu devetnaestog veka. Evropski filosofi antihristi (iz ludnice) predstavljaju kraj devetnaestoga veka. Bonaparta, Pijus, Niče. Tri kobna imena, trojice najtežih bolesnika, nasleđene bolesti.

Jesu li oni pobedioci devetnaestog veka? Ne, oni su najteži nosioci bolesti nasleđene od osamnaestog veka. Najteži bolesnici. Cezar pontifeks i filosof... ne u paganskom starom Rimu, nego u sred krštene Evrope! Nisu oni pobednici, nego najpobeđeniji. Kad se Bonaparta nasmejao svetinjama u Kremlju, i kad se Pije proglasio nepogrešnim i kad je Niče javno objavio svoju službu Antihristu - tada je sunce pomračalo na nebu. Ne jedno, nego da ih je bilo hiljadu, pomrčali bi od tuge i sramote. Jer, gle čuda što svet nije video. Ateist car, ateist pontifeks i ateist filosof. U vreme Neronovo, bar jedan od trojice nije bio ateist filosof. Osamnaesti vek, vek je Pilatov: osudio je Hrista na smrt. Devetnaesti vek, vek je Kajafin: raspeo je Hrista ponova. Dvadeseti vek, je Sinedriona sastavljenog od Juda krštenih i od Juda nekrštenih. Taj Sinedrion je proglasio, da je Hristos mrtav za navek i da nije vaskrsao. Zašto se onda čudite, braćo, što su nastale nebivale šibe po evropskom čovečanstvu, šibe do krvi i do kostiju i do srži u kostima, od buna i revolucija i ratova?

Ko je onda pobedilac, ako ne Cezar i pontifeks i filosof odhristijanjene Evrope?

Pobedilac je ruski mužik i srpski seljak, po reči Hristovoj: koji je najmanji među vama onaj je veliki (Lk. 9, 48). Ko je bio nepoznatiji, neznatniji i manji u devetnaestom veku, u veku velikoga Bonaparte i nepogrešivoga Pija i nepristupnoga Ničea, ko, ako ne ruski mužik polomiščik "po svjatim mestam" i srpski seljak ratnik protiv polumeseca i osloboditelj Balkana?

Đavolsko ratište? Đavolsko sveštenstvo i đavolska mudrost - to je car, papa i filosof devetnaestoga veka. Srpski seljak je predstavljao ono što je suprotno svemu tome: prvo krstonosno junaštvo, drugo mučeničko sveštenstvo i treće ribarsku apostolsku mudrost. Na njega se ponovo odnose one molitvene reči Gospoda i Spasa našega Isusa: Hvalim te oče, Gospode neba i zemlje što si ovo sakrio od premudrih i razumnih, a objavio si prostima. (Mat. 11, 25). Šta je objavio Bog prostim seljacima? Objavio im je mušku hrabrost, nebesku svetost i božansku mudrost. Objavio im je ono što je suprotno zapadnom Caru i Papi i Filosofu, sasvim suprotno, kao dan i noći.

Aj, braćo moja, držite se večnih pobedioca a ne večno pobeđenih. Držimo se ribara i mučenika, a ne Iroda i Pilata i Kajafa - onda i sada - na vek veka. Amin.

V

Ako ćemo se hvaliti, kime ćemo se hvaliti? Pazite, braćo, kako ja postavljam pitanje: ne kažem čime ćemo se hvaliti, nego kime ćemo se hvaliti. Ako se neko hvali stvarima, hvali se nečim; ako li se hvali ljudima, hvali se nekim. Skuplji su ljudi od stvari, i hvaljenje ljudima bolje je od hvaljenja stvarima. Neko se hvali svojim zaslužnim precima, neko vaspitanom decom, neko vernim prijateljima, neko svojim herojskim narodom. Takvi su ljudi plemenitiji i više od onih koji se hvale čoporima svinja ili dijamantima ili biserom ili srebrom ili zlatom ili prstenjem i minđušama i skupim haljinama, ili kolima i konjima i drugim sujetnim bremenima, kojim tovare lađu svoga života da bi potonula pred kapijom Raja.

Mi, Srbi, kao narod imali bi se i kime i čime pohvaliti. Ali, ako ćemo se uzdići iznad sebe i iznad svoje imovine, pohvaliti se nekim koji je najsjajniji ukras naše istorije i najveća vrednost našega života, onda ćemo se hvaliti Spasiteljem sveta, Gospodom Isusom Hristom.Dakle, tri su stupnja hvale kojom se ljudi i narodi mogu hvaliti. Najniži je stupanj kad se neko hvali stvarima, t.j. nečim. Viši je stupanj kad se neko hvali ljudima, t.j. nekim. A najviši je kad se neko hvali Bogom stvoriteljem svojim.

Hoćemo li se mi Srbi hvaliti kulturom svojom? Šta je kultura? To su rukotvorine ljudske, dela ruku ljudskih. To su stvari. Ako se budemo hvalili kulturom, onda ćemo se hvaliti nečim, a ne nekim; hvalićemo se mrtvim stvarima, a ne razumnim bićima. Bićemo dakle na najnižem stupnju hvalisanja. A mogli bi se hvaliti svojom kulturom; vaistinu mogli bi; jer smo je imali i jer je imamo. Vaistinu mogli bi pre mnogih drugih, kad to ne bi bilo ispod stida i dostojanstva. Evropa se hvali kulturom; Srbi nikad u istoriji svojoj nisu se hvalili kulturom. Ako se dakle počnemo hvaliti kulturom, skrenućemo sa svoga puta i udariti tuđim putem. To smo bili i učinili, skrenuli smo sa svoga puta i udarili tuđim putem, zbog čega smo i postradali kao nikad i niko...

Ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ne nekim, nego nečim. Jer, i drugi narodi imaju svoju kulturu, te im evropska nije potrebna. Neki, pak, narodi kao Indijani i Kinezi imaju kulturu mnogo lepšu, razrađeniju i utabaniju, od evropske kulture, zbog čega oni i mrze i preziru evropsku kulturu. Zato kažemo: ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim...

Da je Evropa ostala hrišćanska, ona bi se hvalila Hristom, a ne kulturom. I veliki narodi Azije i Afrike, iako nekršteni, no duhovno nastrojeni, to bi razumeli i cenili. Jer, i ti narodi hvale se svaki svojom verom, svojim božanstvima, svojim verskim knjigama: neko koranom, neko Vedama, ili drugim. Ne hvale se oni, dakle, delima ruku svojih, svojom kulturom, nego nečim što smatraju višim od sebe, upravo najvišim u svetu. Samo se evropski narodi ne hvale ni Hristom, ni Hristovim Jevanđeljem, nego se hvale svojim opasnim mašinama i jeftinim fabrikama, t.j. kulturom svojom. Posledica, toga evropskog samohvalisanja nametljivom kulturom, jeste to što su svi nehrišćanski narodi omrzli Hrista i hrišćanstvo. Omrznuvši ono što je malo omrzli su i ono što je najveće. Omrznuvši evropske proizvode i ljude, omrzli su i evropskoga Boga. No, avaj, Evropu to i ne boli. Ona je prije sviju omrzla i odbacila svoga Boga. Do toga nezavidnog položaja

doveo je evropsko čovečanstvo njegov pogrešan razvoj pod uticajem jedne pogrešne crkve kroz poslednjih devet stotina godina... Nisu zato krivi evropski narodi; krivi su duhovni vođi narodni. Nije krivo stado; krivi su pastiri.

Da je sreće Evropa bi se hvalila hrišćanstvom kao svojim najdragocenijim nasleđem i najvećim dostojanstvom. To bi trebalo da bude, i to je bilo prvih vekova posle Hrista, t.j. da je Evropa bila tezoimenita hrišćanstvu, da se istovetovala sa hrišćanstvom. Slavljenje Hrista i propovedanje Hrista svima kontinentima i svima narodima, to je bila Bogom određena misija evropskog kontinenta. Van Hrista Evropa je najsiromašniji prosjak i najbezočniji pljačkaš ovoga sveta.

Srbija je sused Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi, ako hoće i može, ali neka se ne uleva u Evropu i ne gubi u Evropi. Rečju: neka bude s Hristom, neka se hvali Hristom i ničim više, pa će se nebesna svetlost prosuti pred njom na putu. I znaće kuda ide. Videće svoj pravi put. Neka proslavlja Hrista od sad kao i do sad, i neće se postideti. Neka je od Hrista Srbiji milost, a Hristu od Srbije slava i pohvala na vek veka. Amin.

* * *

Ep. Nikolaj Velimirović, rođen u selu Leliću, a upokojio se u Libertvilu (SAD). NJegovo telo preneto je u domovinu tek 11. maja 1990. god. Mnogi smatraju da je posle Sv. Save najveći srpski duhovnik. Bio je jedanod najvećih svetskih besednika, pa ga mnogi nazivaju Sv. Nikolaj Zlatousti. Iz njegovog ogromnog stvarlačkog opusa treba izdvojiti: "Srpski Teodul", "Pravoslavlje iznad Istoka i Zapada", "Besede pod Gorom", "Misionarska Pisma". Briljantan istoričar i književnik, ušao je u red najvećih svetskih mislilaca.