bojan jovanović - mafija u crkvi

8/19/2019 Bojan Jovanović - Mafija u Crkvi

1/161

AKO KAŽETEISTINU, IZAZVAĆ ETE SRDŽBU LJUDI,

A AKO NE KAŽETE, IZAZVAĆ ETE SRDŽBU BOŽJU!

Aristotel

M A F IJ A U C R K V I

ISPOVEST MONAHA


2/161

PO CENU ŽIVOTA REŠIO DA PROGOVORI O MAFIJI U SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI!

MONAH SERAFIM

(BOJAN JOVANOVIĆ)

NE MOGU VIŠE DA ĆUTIM!

MAFIJA U CRKVI

Beograd 2014


3/161

Ispovest monaha Serafima / Bojan Jovanović /

Mafija u crkvi

Lektor i urednik Stojan Mandić

Tehnička priprema Urednik u saradnji sa dizajnerima

Izdavač Misij a PRA VOSLA VLJE DANAS

Za izdavača Stojan Mandić, Beograd

ŠtampaŠtamparija Art Kum, Beograd

Tiraž 1.000


4/161

S A D R Ž A J

STRANA

Predgovor: prof. dr Dragan Radenovi ................. 5

U v o d ................................................

Kratak osvrt na monaštvo imanastire kod Srba nekad i sad .......................... 11

Detinjstvo i školovanje............................................

13

Odlazak u manastir kod Vasilija Kač avende ......... 23

ŠOK OD STRAVIČ NE SPOZNAJE: VLADIKA JE GEJ 25

BAL GEJOVA NA VLADIČ INOM DVORU ILIIGRA „VOZIĆ A: ,, i a- i u- ihi-hu“ ............... 37

GEJ-VLADIKA UOPŠTE I NE VERUJE U BOGA.......

45Monašenje .......................................................... 49Rukopoloženje ......................... 53Postao sam verouč itelj ............................................. 59Beda i užas manastira Sase ................................ 83Manastir Papraća kao Sodoma i Gomora ............. 87

KAČ AVENDIN GEJ POTEŽE KALAŠNJIKOV:

„PEDERI, SAD ĆU VAS SVE POB A SVE SE ZNA U CRKVI: Koji od episkopa je gej.Koji je oženjen. Koji ima decu. Koji se bavimutnim radnjama. Koji ima građ anski brak ........ 97

UBISTVO MILIĆ A BLAŽANOVIĆ A .......................... 111


5/161

DUH MLADOG MILIĆ A ŠETA NOĆ UPO KONAKU MANASTIRA ..................................... 115

OTAC STEFAN PRED SVETINJOM TVRDI:

,,Ja ti kažem, njega su ubili Vasilijevi ljudi!“.........

119TAJNA SAHRANA Mili a Blažanovi a .................... 119

Papra a je bila Kač avendin „GOLI OTOK“ ............ 121SPC iznedrila veliki broj zlikovaca .................. 122PLAN ZA BEKSTVO IZ MANASTIRA ...................... 124Tužni rastanak sa ocem Stefanom ...................... 129

Moj odlazak iz manastira.....................................

132Sveštenik Dragan Terzi :diler i provodadžija gejovima ....................... . 135

POD NEIZDRŽIVIM PRITISKOM KAČ AVENDEVRAĆ AM SE U MANASTIR .................................... 140

Po drugi put odlazim iz manastira ...................... 141

SVEŠTENIK KAČ AVENDI PRED OLTAROM:„Pederč ino! Što se skidaš pred Gospodom!?“ ..... 138

Z AKL JUČ AK ................................... 148

EP. JOANIKIJE: ,,MI ZNAMO DA GA JE ON UBIO!“ 151

NEVEROVATNI ODGOVOR PATRIJARHA IRINEJA 152

Napomena č itaocima..........................................

154


6/161

P R E D G O V O R

Postoje samo dve osobe na Planeti na čiji poziv bih pristao

da napišem Predgovor za knjigu gde je zlo u glavnoj ulozi: Nadine Gordimer i Dušan Tomić.

Gospođu Gor sam upoznao u Johanesburgu početkom deve-desetih godina prošlog veka, za vreme svetskog prvenstva u rag-

biju, kada je Južna Afrika slavila politički trijumf borbe protivaparthejda i građansku slobodu Nelsona Mandele. Te godine go-spođa Nadine je dobila nobelovu nagradu za književnost.

Dušan Tomić je moj biografski prijatelj. Za vreme građan-

skog rata u BiH on je, zajedno sa svojim saradnicima iz Dečijeambasade Međaši, spasio preko 38 hiljada dece svih nacionalno-sti i ostao živ.

Ispovest monaha Bojana Jovanovića u knjizi MAFIJA UCRKVI je takođe rezultat i bespoštedne borbe advokata DuškaTomića, protiv aparthejda crkvenih velikodostojnika u SPC.

Nakon čitanja pomenute knjige želim da pročistim svoje srce

preporučujući je budućim čitaocima, vemicima i svima dragimakoji zabrinuto prate zbivanja u institucijama ove hrišćanske zaje-dnice. Uveren sam da će svaki dobronamemi čovek osuditi uči-njene zločine.

Maske su pale sa neljudskih lica autoriteta u mantijama, a očekivani epilog je izbavljenje od sablazni nesreće, od zlihstrasti, od opasnosti da se lišimo korena.

Uveren sam u snagu filantropske moći ličnih primera Nadine

Gordimer i Dušana Tomića, ali i drugih ljudi poput bivšeg đako-na Bojana Jovanovića, koji svetle na horizontu nade u mraku či-njenica sadržanih u knjizi Bojana Jovanovića: M A F IJ A U C R K V I .

Prof. d r Dragan Radenović, ju li 2014, Beograd


7/161

ISPOVEST MONAHA

ZA SVE IZNESENO U OVOJ KNJIZI SPREMAN SAM NA ZAKLET- VU U OLTARU SA RUKAMA NA KRSTU I JEVANĐELJU, UKOLIKO TO SME VASILIJE KAČAVENDA ILI BILO KO IZ CRKVE!

TAKO SU NAŠI PRECI UTVRĐIVALI ISTINU, ZAKLINJUĆI SE PRED SVETIM OSTROŠKIM VASILIJEM, I NIJEDAN SUD ZEMALJ- SKI NIJE IMAO VEĆU TEŽINU.


8/161

Monah Serafim, sa čina monašenja u manastiru svetog Nikole na Ozrenu, iuna 1998. o.


9/161

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

IZNEDRILA VEUKI BROJ ZLIKOVACA!

NAJPREČI ZADATAK NAM JE DA OČISTIMO I

OKADIMO SABORI CELU CRKVU OD NEČASTIVIH U MANTIJAMA I MITRAMA.

ZMIJE SU NAM SE UVUKLE U NEDRA, A DA TOGA SVESNI NISMO!

Oni su jači od bilo koje kriminalne grupe

koja se pojavila na ovim prostorima.Odlično je organizovana i pril ično zatvorena.

SVOJ IMUNITET CRPE IZ AUTORITETA CRKVE, MITRE I MANTIJE.

TAKO, DA BILO KOJE IZNOŠENJE ISTINE IZGLEDA KAO — NAPAD NA SAMU CRKVU!

OVO JE SVEDOČANSTVO PRAVOSLAVNOG MONAHA SERAFIMA O SODOMIJII STRAŠNOM KRIMINALU EPISKO-

PA POD OMOFOROM DANAŠNJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE!


10/161

U V O D

VLADIKU VASILIJA KAČAVENDU MORAMO ZAUSTAVITI U IME

HRIŠĆANSTVA. MUČIO Ml JE I TELO I DUŠU.O TOME MORAM PROGOVORITI...KNJIGA JE SVEDOČANSTVO O KRIMINALU SRPSKE PRAVO-

SLAVNE CRKVE KOJA ĆUTANJEM ŠTITI PEDOFILE, O SRAMNOJ ULOZI PREDSEDNIKA DRŽAVE I DEMOKRATSKE STRANKE, I O MUČKOM UBISTVU I PRIKRIVANJU ZLOČINA UBISTVA BOGO- SLOVA U MANASTIRU...

Kao što je rekao sveti vladika Nikolaj, najteže je nauč iti onogko je nenauč en postao uč itelj.Ova knjiga je upravo prič a o takvim Ijudima koji su nenač eni

postali uč itelji, kao i o tome da se vidi koliko č ovek može niskopasti i kakvim podlacem može postati.

Sve što ete č itati je č ista istina i to je sudbina ne samo moja ve sudbina ko zna koliko još nesre nika koji nisu imali prilikuda kažu šta ih je snašlo, jer nisu imali snage ili ih je crna zemljapokrila.

Ovo je prič a o zloč incima obuč enim u mantiju, koji su velikanedela poč inili kriju i se iza autoriteta Crkve i lič nosti GospodaIsusa Hrista. Za te neuč itelje je sveti vladika Nikolaj rekao: č estosam video Krst u rukama njihovim, mada retko neopleten zmi-

jom. I sam đ avo zna Sveto Pismo napamet, samo ga ne tvori.Tako i neučiteljiu transu izgovaraju dela apostola, a zaboravlja-

ju da hrišćanstvo nije samo reč nego pre svega način života i da su Gospod i njegovi sledbenici upravo svojim životima

posvedočili ono što su pričali.Današnji neuč itelji žele upravo tu vekovnu tekovinu, nastalu

na žrtvama muč enika, što pre da zatru i da unište sve ono što ihmože podsetiti na njihov malo je re i nemoralan život. Što prežele zatrpati izvor č iste vode kako bi se duše Ijudske zatrovale ikako bi se uspostavio novi poredak diktiran direktno iz pakla.


11/161


12/161

KRATAK OSVRT NA MONAŠTVO I

MANASTIRE KOD SRBA NEKAD I SAD

Srbi su nekada imali hiljadu manastira i deset hiljada mona-ha koji su bili snaga koja pokre e. Manastiri su bili škole gde suse sticala znanja, prepisivale knjige, mesta odakle se vodila dr-žava. Podsetimo se samo primera manastira Bogovođ e i hadžiRuvima.

Sveti Sava je podigao manastir Hilandar gde je školovao bu-du e episkope koji su kasnije odlazili na novoustanovljene epi-skopije i branili veru i svoju zemlju verom, nadom i Ijubavlju. De-lili su pastiri sudbinu svoga naroda tako da je crkvena istorija, is-torija narodna i obrnuto.

Po narodnom predanju Sveti Sava je poduč avao Ijude u po-slu, kako da okreč e vo ke, srede ku u, namotaju klupko...

A danas neuč itelji kažu ne gledaj šta radim nego slušaj štaprič am, danas č itamo: u manastiru Pahomije silovao bogoslove;u manastiru se pod č udnim okolnostima ubio bogoslov; sumljase da pored manastira postoji deč je groblje; sveštenik opštio sa

maloletnicom; monah uhva en da onaniše kod škole; u crkvenojporti otvoren salon lepote; verouč itelj pipkao uč enice; ostraš eni

Amfilohije držao skandalozni govor; Grigorije zna ali ne e da ka-že i još mnogo toga se kuva u crkvenom loncu koji e da seobije o glavu onima koji su ga tim gadostima napunili.

Č ast pojedincima koji pokušavaju da ostanu na pravom pu-tu, i upravo je ovo pisanije moja pomo njima da se izbore saonima koji nose „obojene naoč are" da se ne vide mutne oč i nji-

hove.Ovo je objava rata i ujedno smrtni udarac pastirima neuč ite-

Ijima koji hriš ane dele na uspešne i neuspešne, koji dele č inovei odlikovanja da bi neki interes ostvarili, koji daju ne da bi dalinego da bi što više uhvatili i zahvatili. Ovo je borba protiv neuč i-telja koji pobožno proždiru blagoslovenu hranu sa uspešnim hri-š anima od kojih oč ekuju materijalno, kako bi sebi podigli još ko-

ji spomenik. A neretko se dešava da ti uspešni veoma brzo zavr-


13/161

še na policijskim poternicama i ne postavlja se pitanje kakvimparama su podignute ili ukrašene svetinje i da li je to od Bogazaista blagosloveno.

Mnogi uspešni hriš ani u svoje zadužbine sada ne smeju ni

da dođ u jer su u bekstvu od zakona, neki su stradali u mafljaš-kim obrač unima. Sve u svemu, ,,lepo“ društvo i još lepši primerbudu im generacijama. Dok uspešni prave kolekcije manastir-skih vina i rakija, dotle neuspešni č ekaju u redu da im nervoznaprodavač ica baci dve sve e koje e nabusiti crkvenjak što preda ugasi. Dok obič an narod u Crkvi moli za spas, neuč itelji sve-sno i bez trunke kajanja Crkvu potpaljuju i od najvažnijeg nosio-ca morala žele da naprave zgarište.

Ako proč itamo dnevne novine naslovi su sledeci: ubio kom-šiju; porast narkomanije; huligani divljaju; silovao dete; ubio de-te; prostitucija; korupcija itd.

Kakvi su propovednici i kome se bogu mole, jasno se vidi izprethodnog vidi, ali da i ja ne bi bio ostraš eni pljuvač i mrziteljCrkve, koga pla a eskimska tajna služba, vrati emo se glavnojprič i odnosno glavnom akteru, HUGO BOSU.

Vasiliju Kačavendi!I njegovim đavoljim pomagačima. U stvari, ovu prič u ni-

sam napisao ja, nego oni to jest njihova dela. Sve je nastalo kaonjihovo delo, bolje re i nedelo.

Zato, neka im je sveti Bog u pomo i.


14/161

DETINJSTVO I ŠKOLOVANJE

Kažu da je život sazdan od sluč ajnosti, ali da li su to sluč aj-nosti ili promisao više sile, svakako e pokazati vreme. No, dae ova pisana reč promeniti mnoge sudbine a verovatno i istorij-

ski tok SPC to je sigurno.Rođ en sam u jednoj proseč noj beogradskoj porodici.Imao sam jako lepo rano detinjstvo. Pored roditelja o meni je

brinula ponajviše pokojna baka, koja nije žalila truda da mi ugo-di. Nekada sam kao i svako dete znao tu dobrotu malo da zlo-upotrebim, ali sve je to bio deo deč jih nestašluka. Vikende smo

provodili na selu gde sam uživao u č istom vazduhu, izobilju soč -nih plodova koji su rasli samo za mene na potpuno prirodan na-č in. Još uvek mogu da osetim ukus predivne crvene jabuke kojase topila u mojim ustima, prvih trešanja, se am se č iste i hladneizvorske vode koja magli č asu, kao sneg bele kriške sira od mle-ka naše krave Šarulje...Voleo sam hlad ispod oraha koji je zasa-dio moj pradeda Mihailo, miris nagorelog drveta u pušnici, prelazpreko tarabe gde sam krišom preskakao u dvorište komšinice pa

ponovo u naše.Č esto smo odlazili i u selo u okolini Uba odakle mi je majka,gde sam se divno igrao sa bra om, šetali smo se po šumarcima,č uvali krave po pašnjacima, č itali smo lektire u hladu vinogradabreskve santelije. Uživao sam što dosta vremena provodim uprirodi kojoj sam se i tada divio kao i sada kada me podjednakoraduje i najmanja travka.

U tim seoskim sredinama susretao sam se č eš e nego ugradu sa duhovnom stranom života. Ljudi u selu su uvek poredikone držali crkveni kalendar iz koga su pratili o kom svecu sešta radi, kada se kosi, seje, žanje. U svakom pogledu njihov ži-vot je kreirala priroda i vera. Tu sam nauč io da se ujutro č im us-tanem umijem tri puta u ime Svete Trojice. Tu sam prve postoveispostio, prvi put prič estio, reč ju u svakom sluč aju ta sredina mi

je duboko u dušu zasejala kalem hriš anstva. Bez ikakve presijei nametanja prihvatio sam veru sa osobitim zadovoljstvom tako


15/161

da sam od malena voleo da proč itam deč ji crkveni č asopis ili dakrišom celivam neku ikonu.

Nažalost roditelji su mi se razveli, a ja sam ostao da živimsa majkom. Bili su to č esto dani ispunjeni velikom borbom za

opstanak, č esto smo mislili kako emo sutra, ali neka nas je silavodila i štitila, uvek je dolazilo to sre no rešenje.

Majka se lavovski borila da me odškoluje i da mi pruži, koli-ko je u našim uslovima bilo mogu e, dobre uslove za život. Brzosam preuzeo mnoge ku ne obaveze, od kupovine i sređ ivanjapa bogami i do kuvanja po maminim receptima. Zahvaljuju i ma-

jci poč eo sam da sviram gitaru. Ubrzo sam proputovao pola sve-ta po festivalima, upoznao sam znamenite gradove, lič nosti, na-

šao sam se u društvu poznatih umetnik. Ali sve to ni malo nijeumanjilo moju Ijubav prema veri i crkvi. Redovno sam obilaziomanastire, crkve, odlazio sam nedeljom na službe i vra ao sepreporođ en koliko god da mi je bilo teško. Na kraju srednje ško-le trebalo je doneti odluku kojim putem dalje, pogotovo što je tobilo vreme s poč etka devedesetih, kada se naša zemlja, SFRJ,raspadala a i sve u njoj. Moja odluka je pala na Pravni fakultet ikrenuo sam na pripreme. Ve sam sebe video kao advokata, jersam po prirodi veoma uporan pa sam i tome pristupio veomaodgovorno.

U međ uvremenu majka mi se udala. Dobio sam brata, baš uvreme velike krize u našoj zemlji, ali mi smo odluč ili da studijemoram da nastavim i da emo zajednič kim snagama tu borbuizgurati.

Jednog dana sam pred zoru došao ku i sa svirke i nešto minije dalo da legmen da odmorim, nego sam se brzo presvukao iotišao na službu u crkvu. Tog trenutka kada sam ulazio u hram

sveštenik je pojao blaženstva, a neka sila i miomiris su ispunilimoje telo. Osetio sam takvu duševnu lepotu da sam doživeopotpun duševni preobražaj...Samo sam se okrenuo, izašao idoneo odluku:

Postaću sveštenik!

Kada sam mojima saopštio odluku bili su van sebe. U redu je voleti veru, ali ipak se tako naglo odluč iti za taj poziv, to je bila


16/161

krupna odluka. Pokušali su na svaki nač in da me odgovore, alito nije bilo mogu e. Majka je otišla kod svoje prijateljice č iji jemuž bio sveštenik u nadi da e mi ona objasniti koliko je ta školateška, ali baš ona je bila oduševljena mojom odlukom i poklonila

mi je knjigu Veronauka u kući, iz koje sam poč eo da stič emznanja za upis na Teološki fakultet.

Celo leto sam sedeo i uč io, nisam mrdao od knjiga. Svi suse č udili mojoj odluci, od porodice, preko rođ aka i prijatelja. Ali janisam odustajao nego je moja odluka bila sve jač a. Priziv je biooč igledan. Od knjige se nisam odvajao. Odlazio sam na svako-dnevna bogosluženja, sedeo sam u crkvenoj porti, ponavljao de-love službi koje sam uspeo da zapamtim i sve sam č vrš e odlu-

č ivao da moram uspeti.Došao je i taj dan. I veliko razoč arenje. Pao sam na prijem-nom ispitu. Trema i neiskustvo u terminologiji doprineli su da sezbunim i padnem na prijemnom. Sve se okretalo oko mene, aliželja i odluka nisu nestali. Moram da postanem sveštenik! Rešiosam da jednu godinu radim i da se spremam za prijemni dogo-dine.

Ali jedne nedelje, kao što rekoh, život je pun sluč ajnosti ilibolje reč eno predodređ enosti, autobus mi je otišao ispred nosapa sam rešio da ku i pođ em peške. Sreo sam svoju bivšu razre-dnu iz srednje škole i nju je oduševila moja odluka. Odmah me

je uputila kod svoga oca koji je bio ugledni beogradski svešteniku penziji. Prota Milan Đ urič i je bio najmlađ i sveštenik u SPC.Rođ en je u Banatu ali u Rumuniji, i došao je u Srbiju gde je zavr-šio bogosloviju i postao sveštenik. Za vreme drugog svetskograta bio je zatoč en sa vladikom Nikolajem pre njegove deporta-cije u logor. Posle rata je službovao po Vojvodini, pa u Panč evu

i na kraju u Beogradu gde se i penzionisao. Ja sam proti Milanudošao kao životno osveženje. Prvo mi nije verovao da sam sespremio za prijemni pa me je dva dana propitivao. Onda je palaodluka. Idemo na fakultet da im on objasni da je moje znanjeviše nego solidno. Č ekao sam ispred sekretarijata skoro pun sata prota je povremeno izlazio i postavljao mi pitanja, šta je ovo,*šta je ono? A ja sam kao iz topa odgovarao, kao da mi je neka


17/161

sila ulivala znanja i kao da ja nisam govorio nego da je neko go-vorio iz mene. Odluka je pala. Upisali su me na fakultet.

Na Svetog Mratu, Sveti Stefan Deč anski, dobio sam indeks.Mojoj sre i nije bilo kraja!

Ujutro sam oko pola sedam išao da proti odnesem hleb, no-vine i mleko. Tu smo pravili kratak plan, a onda sam odlazio ucrkvu pa na fakultet. Zaista mi je ta prva godina bila talič na. Te1993. bilo je teško do i do novca, tako da sam jako teško dola-zio do knjiga, i zato sam studije otpoč eo tek 1994. godine.

Ali ja sam odlazio na predavanja, hvatao beleške, što se po-kazalo kao jako dobro. Posle podne sam provodio sa protom Mi-lanom. Sedeli smo i uč ili crkveno pojanje. Ja sam pevao crkve-

ne melodije svakim danom sve bolje, a prota je bio potpuno za-dovoljan. Veoma brzo sam zapevao i u crkvi na službi. Se am -se to je bio tropar č etvrtog glasa.

Brzo sam se uključ io i u crkveni život. Poč eo sam da poma-žem sveštenicima u crkvi, išao sam sa njima u parohiju, pomalopredavao veronauku, uč estvovao u pripremi svih crkvenih sve-č anosti. Slede e godine bez po muke položio sam prvu godinu.Moje angažovanje nije prošlo neprime eno, tako da me svešte-

nik otac Slavko Boži predložio za prvi crkveni č in. Prota i jasmo sedeli do pola no i da bi se za taj sveč ani č in pripremio.Morao sam da se pripremim da odgovorim na pitanja koja seč tecu postavljaju pre službe pred narodom.

Na Bogojavljenje u hramu Svetog Petra i Pavla, pokojni pat-rijarh Pavle me proizveo u prvi č in crkvenoslužitelja. Sašio samsebi stihar, odeždu koju č tec nosi na službi kakav je malo koimao u crkvi. Poč eo sam da obnavljam neke stvari pri hramuSvetog Georgija koji je bio moja parohijska crkva. Preko prijate-

Ija sam nabavio nove crkvene knjige iz Rusije, sredio svešteni-č ke bogoslužbene odežde koje godinama nisu videle ni vodu nipeglu.

Prota i ja smo sve više vežbali i uč ili, tako da sam crkvenopojanje sve bolje savlađ ivao. Uveč e me je prota č ekao ispredzgrade sa osmehom na licu, sedeli smo i vežbali. Jedno več eneki č ovek je ušao u zgradu i zbunjen pitao komšinicu: ,,ko ovo


18/161

peva?“ Komšinica, izrevoltirana što smo prota i ja malo glasnijepojali, je rekla kako pop i njegov uč enik sednu svako več e, na-piju se i pevaju na sav glas. A upravo tada smo prota i ja pojalinajdivniju pesmu o rođ enju Gospoda Isusa Hrista.

Nešto ranije u našu crkvu je iz Bosne došao prota otac Dra-gan Terzi . On me angažovao za svog parohijskog pomo nika.S njim sam svakodnevno odlazio u parohiju, nauč io sam sve ob-rede, bogosluženja sam pratio bez problema, aktivno uč estvo-vao u njima. Moj crkveni put je išao uzlaznom putanjom. Svesam č eš e predavao veronauku, vodio sam decu u manastiregde smo se divno provodili vreme sa monasima i monahinjamau rozgovoru o veri i svakodnevnom manastirskom životu. Ubrzo

sam zavoleo manastir i manastirski nač in života.Po upisu u tre u godinu fakulteta otišao sam u manastir De-č ane na Kosovo i Metohiju gde sam bio gost. Tada je iskušenikbio beogradski glumac Rastko Lupulovi . Bilo je po malo smeš-no videti beogradskog mladog glumca kako iz svile i kadife umanastiru č isti džakove krompira i luka, ide u gumenim č izma-ma i radi razna poslušanja.

Tu sam upoznao divnog jeromonaha oca Makarija, rodom izKruševca. Provodili smo dane u prič i, radu i jednom divnom dru-ženju. Jedno več e me je odveo u crkvu, otvorio mi mošti svetogStefana Deč anskog, u narodu nazvanog sveti Mrata. Miris mirakoji je isticalo iz njegovih mošti potpuno je ispunio moju dušu itelo. U tom trenutku u meni je sazrela odluka:

Posvetiću život Bogu i otiću u manastir!Duša mi je tada uzletela ka nebu, zač uo sam divnu pesmu

anđ ela i serafima, znao sam da sam doneo pravu odluku. Posledva dana spakovao sam svoje stvari i vratio se za Beograd da

se pripremim za odlazak u manastir. U Beograd sam doputovaou ranim jutarnjim č asovima, otišao na kratko do ku e da se poz-dravim sa mojima i brzo otišao u crkvu.

Pošto je prota Milan nešto ranije umro, nesvesno sam sevezao za protu Dragana Terzi a i sa njim sam delio svoje odlukei mišljenja. Doživeo sam ga kao zrelu lič nost od koje ima šta da’se nauč i, a i on se tako postavio prema meni, da želi da mi po-


19/161

mogne u mom duhovnom napredovanju. Kada sam mu saopštiomoju odluku, nije se mnogo iznenadio nego me je č ak i podržao.Samo me zamolio da ne žurim, nego da pustim da u meni ta od-luka sazri. Tih dana sam odluč io da se potpuno posvetim crkvi.

Osim veronauke za decu osnovao sam i veronauku za odrasle izahvaljuju i Božjoj pomo i veoma brzo se napravila velika gru-pa. Prič ali smo i obrađ ivali razne teme, putovali smo po mana-stirima, ostajali smo u crkvi pred Vaskrs, od jutra Velikog petkapa do jutra Velike subote. Kitili smo i sređ ivali hram, spremaju ise za najve i praznik Vaskrs. Uspeo sam svoju Ijubav da pre-nesem na druge mlade Ijude, tako da su poč eli da dolaze Ijudi iiz drugih parohija. Imali smo i one koji su bili uživaoci narkotika,

pa su želeli da promene svoj život. Tu je bilo Ijudi koji su pre do-laska vodili jedan nemoralni život, a onda su poč eli da studiraju irade.

Jednoga dana kada smo prota Terzi i ja bili u parohiji, do-šli smo da svetimo vodicu kod gospodina Zorana Saramandi a.Ja sam ga viđ ao u crkvi ali nisam znao ko je on. Gospodin Zo-ran je bio odlič an poznavalac hriš anstva, Dostojevskog, pisacviše knjiga a nadasve doboko pobožan č ovek. Prota Terzi i jasmo došli na ideju da napravimo duhovnu tribinu na kojoj bi go-spodin Saramandi izneo svoja životna i verska iskustva. Pošto

je u našoj crkvi sve to bila novina, plašio sam se kakva e bitipose enost. Napravio sam plakate kojim sam oblepio ceo mojkraj, objavili smo na lokalnom radiju, poslali dopise i č ekali to ve-č e. Na moje zaprepaš enje, sat vremena pre poč eka crkvenasala se napunila, tako da nije bilo mesta za stajanje a kamoli zasedenje. Puna tri'sata su Ijudi slušali, postavljali pitanja, a jednood najvažnijih je bilo, kada je slede a tribina? Svake druge ne-

delje dovodili smo po jednog predavač a koji je obrađ ivao nekuvažnu životnu temu. Bilo je tu profesora, lekara, duhovnika, epi-skopa. Crkvena sala je postala mala, tako da smo prvo prešli umalu salu obližnjeg bioskopa, a posle i u veliku salu koja je bilaispunjena do poslednjeg mesta, što taj bioskop pamti samo ka-da su bile premijere najve ih svetskih hitova.


20/161

Ja sam tad kao student tre e godine fakulteta napisao č etiriknjige koje nažalost nikada nisam objavio. Prva je bila kratka ve-ronauka kojom sam hteo vernicima na jedan jednostavan nač inda objasnim osnove hriš anstva. Druge dve su bile zbornici č la-

naka odnosno moja predavanja sa veronauke, putovanja, onošto sam pisao za fakultet i razne č asopise. Č etvrta knjiga za ko-

ju mi je najžalije jeste kratak pregled istorije Srpske PravoslavneCrkve od Svetog Save do danas. Tada sam pisao i parohijske li-sti e koje smo podelili u nekoliko hiljada primeraka u kojima samkratko obrađ ivao važne životne teme i delove iz Svetog Pisma.

Svoju Ijubav prema muzici samo sam nadgradio. Usavršiosam crkveno pojanje, tako da je profesor Predrag Miodrag hteo

da me uzme za demonstratora na fakultetu. Ja sam odbio jersam se spremao za manastir. Uz gitaru sam pevao duhovne pe-sme, što je bilo poznato samo u Rimokatolič koj crkvi ali ta inova-cija je naišla na odobrenje.

Sve u svemu moja životna odluka da postanem sveštenikpokazala se kao dobra, sebe sam potpuno pronašao u crkvi.

Pošto od svoje odluke da odem u manastir nisam odustajao, posle razgovora sa protom Terzi em on je rešio da mi po-mogne na tom putu. Dogovorili smo se da me upozna sa svojim

prijateljem episkopom zvornič ko-tuzlanskim Vasilijem Kač aven-dom. Bližilo se majsko zasedanje Arhijerejskog sabora i odluč ilismo da ga pozovemo na več eru. Ja sam se tada spremao daupišem č etvrtu godinu fakulteta.

Napisali smo mu pismo u kome smo ga pozivali na več eru.Bio je dogovor da se odvezemo do Patrijaršije, da ja izađ em izkola i da kod portira u Patrijaršiji ostavim pismo. Sve je teklo poplanu do mog ulaska u Patrijaršiju. Baš kod portira je sedeo on.

Vasilije Kačavenda!Naši su se pogledi sreli, portir me je upitao: šta želim? A ja

sam sav zbunjen samo izašao napolje. Otrč ao sam do kola i re-kao proti Terzi u da vladika sedi kod portira! Prota i ja smo otišlido portirnice gde su se njih dvojca lepo pozdravili i odluč ili daidemo na kafu. Ja sam pitao da li ipak da ostanem u kolima, ali-vladika je rekao da obavezno krenem sa njima.


21/161

Seli smo u restoran preko puta Saborne crkve. U vladikusam gledao bez reč i. Ostavio me bez teksta svojom pojavom.Uredan od glave do pete, što se nije moglo re i za mnoge sve-štenike koji su imali porodicu. Prič ali smo o neobaveznim stvari-

ma i šalili se na neke svakodnevne teme, što je kod mene budilo još jač e impresije. U svakom sluč aju ja sam ga doživeo kao je-dnu harizmatič nu lič nost, koja odlič no zna šta ho e i koja odlič noradi svoj posao. Do tada nisam imao priliku da se susretnem sanekim od episkopa na ovaj nač in i sve sam ih gledao kroz životpatrijarha Pavla.

Njegove prič e o obnavljanju manastira, građ enju crkava,mnoštvu monaha, bile su nešto što mi je izgledalo kao bajka.

Dok smo mi u Beogradu krpili odežde na ruke, i ništa se tadakod nas nije gradilo, monaha je bilo toliko da se na prste moguizbrojati, saznanje da se u Republici Srpskoj tako radi mene jefasciniralo. Ostao je dogovor da se č ujemo i da idemo na več e-ru. Oprostili smo se od vladike i krenuli put naše crkve. Na pro-tino pitanje šta mislim, nisam imao odgovor jer sam bio kaoomađ ijan.

Te no i nisam spavao. Celu no sam razmišljao o tom su-sretu i šta mi je č initi. Jednom sam bio u Republici Srpskoj uSandi ima na osve enju nove crkve, kada sam prvi put i videovladiku Vasilija, ali ni izdaleka ga nisam doživeo ovako. Na os-ve enju sam susreo jednog ozbiljnog arhijereja od č ijeg pogledase ledi krv u žilama, a u Beogradu sam susreo jednog otvore-nog nasmejanog č oveka koji voli da se našali i koji uopšte nijetako strog, ve naprotiv, veoma mek i srdač an.

Sutradan sam dobio poziv od prote da nas je vladika pozvaokod njega u Patrijaršiju na razgovor. Nisam znao šta da kažem.

Ne znam da li sam bio oduševljen ili zbunjen, da li sam se rado-vao ili ne. Prepustio sam se toku stvari iako mi se to baš i nijesvidelo. U Patrijaršiji smo sedeli kod vladike u sobi i razgovor jeodmah krenuo u pravcu moje Ijubavi prema crkvi i želji da odemu manastir. Vladika je predložio da dođ em kod njega u eparhijuda malo boravim u manastiru pa da vidim da 1i mi se sviđ a. Mo-gao sam da ostanem ili da se vratim u Beograd. Prota Terzi se


22/161

tada zaplakao, kao da je u tom trenutku izgubio sina, a ja veruju-i u iskrenost obojice pristao sam da pređ em u drugu eparhiju.

Dogovor je bio da se vladika i ja samostalno susretnemo još je-danput za vreme trajanja sabora, da ja spremim određ ene papi-

re i da polako krenemo sa realizacijom mog odlaska u Bijeljinu.Najteža stvar sa kojom sam se suoč io jeste šta re i majci ioč uhu? Majka je po prirodi oč ekivala da se oženim, stvorim po-rodicu, da se igra sa unuč i ima, a ja sam takore i odjednom od-luč io da je toga lišim i da odem u manastir. Prota mi je rekao dase i on kaje što nije otišao u manastir dok je bio mlad, da je mojaodluka priziv i Božja volja i da e se sve smiriti i do i na svojemesto. Rešio sam da svojima kažem da idem na drugo radno

mesto, ali da pre utim da ho u da se zamonašim. Daleko od to-ga da sam se upoređ ivao sa Svetim Savom, ali sam rekao, kada je jedan Rastko mogao da ode u manastir zašto ne bi mogao i ja. Ta se odluka u prvom trenutku pokazala kao ispravna, jer suse moji uku ani sikirali samo mojom odlukom da odem iz Beo-grada u Bosnu, tako da prič i o monašenju nije bilo ni govora.Oni su to prihvatili kiselo i bez oduševljenja, ponajviše sa stra-hom kako u se sna i, ali i sa strahom od nekih prič a koje su č u-li a koje su mi pre utali da ne pomislim da ho e da me odgo-vore. I zaista, da su mi to tada rekli, ja bih pomislio da nemajudobru nameru i svakako im ne bih verovao.

Vladika i ja smo se ponovo susreli u Patrijaršiji, ja sam od-neo svoju molbu, lepo se pozdravili i on mi je poželeo sre andolazak u njegovu eparhiju. Dogovor je bio da e me poslati umanastir Kaonu preko leta da malo nauč im monaški život, a on-da e me negde rasporediti. Ta mi se odluka svidela jer sammanastir Kaonu kod Šapca jako voleo i tu sam ranije upoznao

jeromonaha oca Antonija. Kada sam vladiki to rekao on je malopromenio izraz lica i rekao mi, samo ti dođ i a mi emo se sveostalo dogovoriti.


23/161


24/161

u manastir, ali vladikina je bila zadnja. Poslao me je u ku u dase raspremim pa da se vratim u kancelariju.

Tamo me je doč ekao trio koji je đ avo posebno ovlastio daunište sve što ima trunku napretka, a ujedno su i znali šta se u

ku i dešava. Mene su bez razlike odmah okarakterisali kao ta-kvog, pa je od prvog dana poč eo organizovani progon. Jasno mi

je bilo da sam upao u osinje gnezdo, ali nisam znao šta ono kri- je. Mislio sam, stvari e se vremenom srediti, vide e da nisamdošao ni sa kakvom namerom osim da služim Bogu.

Smestili su me kako ja to danas zovem u tamnič ku sobu.Naizgled sve sređ eno ali samo niko nije znao za kakvu name-nu. Ose anje tuge za mojima, iznenadne promene i nimalo ra-

dosti, sve to skupa izazvalo mi je jaku glavobolju.Spremio sam se i otišao u kancelariju gde smo popili kafu.Razgovor se uglavnom svodio na uputstva kako je to sada i mo-

ja ku a, da tako teba i da se ponašam, da za mene poč inje je-dan nov život, da u biti najsre niji na svetu i da samo slušamsvog vladiku. Prič ao mi je da me je sam Bog poslao da staromvladiki budem od pomo i, da sam mu ja sada sin i desna ruka,da emo živeti i više nego kao dva brata, da osim mene nikognema.

Otišli smo ku i na ruč ak. Pokušao sam da nešto pojedem uveoma neprijatnoj atmosferi. S jedne strane vladika koji ho e dame oraspoloži, s druge strane uku ani na dvoru koji su jasno po-kazali da nisam dobrodošao!

Posle ruč ka vladika je predložio da mi pokaže vladič anskidvor, odnosno svoje odaje. Otišli smo na prvi sprat ku e. Kadasam ušao ostao sam bez teksta. Sve je odisalo vrhunskim luk-suzom, ništa se nije moglo vezati za crkvu i monaštvo! Odjed-

nom mi je bilo jasno zašto me ostali uku ani mrze. Sigurno sumislili da sam došao zbog raskoši i da e neko mlad kao ja zasi-gurno poljuljati njihove položaje.


25/161

ŠOK OD STRAVIČNE SPOZNAJE: VLADIKA JE GEJ!

Vasilije Kačavenda u svom dvorcu, kao da je kauboj!

Za sve vreme vladika me pripremao da je ovo od sada mojaku a, da tako tu treba da živim i radim, da emo nas dvojica tuživeti kao bra a itd. Odjedanput je otvorio orman sa mitrama, iz-vadio najlepšu i rekao mi:

„Stavi je na glavu. Sam te Bog poslao meni, nisam celu nozbog tebe spavao, ti eš biti moj naslednik, ja u od tebe napra-viti najsre nijeg č oveka."

Stajao sam sa mitrom na glavi i sve mi se vrtelo!Vladika mi je prišao, skinuo mitru i snažno me zagrlio. Po-

č eo je da mi duva za vrat i da me Ijubi po obrazu. Ja sam stajaoskamenjen. Odjedanput su nam se pogledi sreli i on mi je tihorekao:

„Ajde, deder, poljubi me jednom pravski!“Priljubio me je još č vrš e uz sebe i prislonio svoja usta uz

moja. Poč eo je da me liže i pokušao da mi gurne jezik u usta. Jasam skamenjen stegnuo zube, a on je bio sve uporniji. Mozaikmi se polako sklapao, postalo mi je jasno gde sam upao i zaštosu me svi gledali sa podozrenjem. lako mi je bilo nevjerovatno,prosto nemogu e, ali mi je ipak sinulo:

Vladika je GEJ!


26/161

I svi su mislili da ja to znam! I što je još gore, ovi na dvoru sumislili da sam došao da mu budem naložnik!

Dok sam skamenjen i ošamu en stajao, matori vladika je pa-

lacao jezikom po mom vratu i trljao mi stražnjicu. Ja sam se ne-kako otrgao, a on je zajapuren stajao, gledao me sa smeškom irekao poluglasno:

„ Ajde, molim te, skini se da vidim kako si građen! Ne bojse, niko ne e nai i. Ho u da te vidim kako si građ en da ti kupim

jedan krst da ga staviš na grudi. Ho u da vidim da li si maljav,molim te skini se!“

Zgadio sam se sam sebi onako ižvaljavljen i izdrpan. Došlo

mi je da ga udarim i odem nazad ku i, ali ko bi mi verovao dame homoseksualno napastvovao jedan ugledni vladika, i to još uvladič anskom dvoru. Svakako bi pomislili da ho u da ga okleve-tam. On je odjednom stao i pozvao me da sednemo.

„Sada eš da popiješ. Ho emo li po jedan dobar konjak?“Ne pijem, rekao sam.

Kačavenda i njegov partn er u ,,l jubavn om “ zanosu


27/161

,,Ne pijem ni ja, ali za jedan ovako lep poč etak treba nazdra-viti, sipa u nam po jedan dobar konjak."

lako ne trošim alkohol, uzeo sam č ašu da sperem njegovupljuvač ku sa svojih usta.

,,Cik“ - kucnuli smo se, on se zadovoljno smejao iako je jasnovideo da za ovo nije i ne e imati moj pristanak. Nije se obazi-rao, mislio je da je pobedio i da u kad tad le i. Popio sam pi e,a on je sipao još jednom:

„Dragi, bi eš najsre niji! Niko ne e znati kako nas dvojica ži-vimo, ne e znati ni nebo ni zemlja. Razga i se, opusti se. Ja seč esto ovde šetam samo u vešu, možeš i ti slobodno. Kakav vešnosiš? Kupi u ti sve svileno da imaš kao ja. JA IMAM PROBLE- MA SA SRCEM, PA ĆU TE ZVATI NOĆU DA DOĐEŠ DA BUDEŠ

PORED MENE!“ Slušao sam matorog geja i ispijao konjake...jao, jao, a nekad sok od breskve. E proto, proto, zar sam ovako za-služio da me pošalješ u ovo gnezdo gejova!? Shvatio sam dasam ustvari žrtva mreže homoseksualaca, da sam svesno vrbo-van. Pošto su Terzi i Kač avenda decenijski prijatelji, on je mo-rao da zna da je ovaj matori gej!

Zamolio sam vladiku da odem u sobu. Legao sam na kre-vet. Sve mi se vrtelo u glavi, što od alkohola, što od gađ enja.

Ako se spremim nazad za Beograd, vratim se, šta e dalje biti?Ko e mi verovati da je jedan vladika pokušao da me obljubi.Rešio sam da vidim kako e biti narednih dana. Možda e uvide-ti da ja nisam iz te prič e i ostaviti me na miru. Uostalom, iako meostavi kako živeti sa takvim č ovekom? Onda mi je proletelo krozglavu, da li me Gospod ovde poslao da možda Kač avendu spa-sim, dam mu ukažem na spasenje duše...

No, ve sutradan sam uvideo da je ta misao pogrešna. Ta-

dašnji upravnik dvora Milan Topi mi je održao kratko ali jasno predavanje: da vladika živi jedan specifičan život, da treba da se tome prilagodim, da svoje beogradske navike ostavimispred ku e, da ovde vladaju drugi zakoni, da je vladika veoma moćan, da e biti veselja i slavlja, da se o tome nigde neprič a itd. Taj jadni č ovek, ogorč en na svoj život, takođ e se nije.slagao sa svim događ ajima u dvoru ali nije imao hrabrosti ništada preduzme. On je bio Ijubomoran na svakog, što me i ne č udi


28/161

pošto su se sva kola lomila na njemu. U poč etu sam mislio daemo nekako na i zjednič ki jezik, ali to neko prividno primirje ka-

snije je izrodilo, nažalost, veliku mržnju i ostraš enost.Slede i dan je uglavnom protekao mirno. Mislio sam sve č e

se smiriti. Vladika me pozvao da obiđ emo ceo kompleks, da mipokaže budu i duhovni centar. Prič ao mi je o sebi, nesre nomživotu, koliko je željan emocija...Prič ao je gde e biti biblioteka,sala za razgovore itd. Cele ta primirenost je bila jedna lepa na-meštaljka. Pozvao me da nešto popijemo. Umesto č aše sokaponovo je sevnuo konjak. Bilo je jasno, mislio je da me moženapiti i da u u takvom stanju pristati na seks. Rešio sam da mupokažem da od toga nema ništa. Ispijao sam č ašu za č ašom.Sve mi se vrtelo u glavi. On me je posmatrao ispod oka i gledaokako u da reagujem. Prvo je pružio ruku i poč eo da me milujepo ruci pitavši me:

,,Da li me voliš? Reci mi iskreno, ja samo tebe volim i sanjam isve u uč initi da budeš sre an. Pokaži prstom šta želiš i bi etvoje!“ Zamolio me da ga malo izmasiram jer ga boli glava. Jasam to rado prihvatio. Namerno sam ga masirao č ak i pomaloizazovno. On je stenjao i uzdisao kao napaljeni vepar i kao da je,,svršio“ odjednom je rekao:

,,Stani!“ Otišao je u svoju sobu i nije ga bilo dvadesetak minu-ta. Bilo je jasno, sigurno onaniše. Došao je presvuč en u č istubelu košulju, sav lepršav, sa idejom da idemo na več eru i u šet-nju. Ponašao se prema meni kao mužjak koji je ,,kresnuo“ ženkui ostvario pobedu. Bio je onako malo grub pa nežan, pa me kaoštipne, a ja sam samo utao, gledao i razmišljao: da li je mogu eda sam doč ekao da homoseksualci onanišu na mene?!

Sjedne strane želim da se odreknem lepih devojaka i žena

uopšte, da bi se posvetio Bogu, sa druge strane me u istoj tojcrkvi doč ekuju gejovi. Što je još gore ho e da me ubedi kako jeto normalno i Bogougodno da nas dvojica živimo kao pederi, danije Bog crna mač ka da nas ogrebe, ve pastir koji voli svoju

jagnjad. U svakom sluč aju bol, tuga i uzdisaj su ose anja kojasu poč ela da me prate. Još teže mi je bilo kad sam svaki dansve više uviđ ao da to svi znaju, ali da ute. Zar vam je to život,


29/161

bedni pacovi i gnjide, otpadi, od vere da gledate kako gejovizlostavljaju nedužne po manastirima i vladič anskim dvorovima?

Pravi šok je usledio narednih dana. Polako su do mene po-č eli da stižu glasovi da pazim šta radim, da je vladika opasan,

da on vodi specifič an život, da tu ima Ijudi iz kriminalnog mi- Ijea, da su mnogi stradali, da pazim ako imam porodicu itd.U 20. veku sam postao slobodni zarobljenik, jer je poruka bila ja-sna: ako budem zucnuo neko može da strada. Moram dobro darazmislim šta mi je č initi. Jasno je da moram da bežim i da od monaštva nema ništa, što sam jednom dobrom prijatelju krišom javio iz vladičanskog dvora. To je bila prva ozbiljna greška koju sam uradio. Telefon je prisluškivan!

Sutra ujutro je u dvor uleteo Miša (sveštenik Milan Topi ,upravnik dvora) i rekao mi da dođ em kod vladike. Otišao samkod njega, a on me je kao onako ispitivao kako sam, da li seč ujem sa mojima, da li bi malo do Beograda itd. Onda mi jerekao da se spremim i da krenem sa Mišom. Odveo me da seekspresno slikam. Potom smo seli u kola i odvezao me u MUPBrč ko. Tamo nas je č ekao sveštenik Slavko Maksimovi sa ne-koliko policajaca u civilu. Uveli su me u MUP bez mnogo razgo-vora, uzeli mi otiske, podatke i rekli mi da mogu da idem. Posle

par dana nezakonito i bez osnova dobio sam lič nu kartu Repu-blike Srpske i bio sam prijavljen kod sveštenika Slavka Maksi-movi a! Sve se desilo munevito, tako da nisam imao priliku ni zakakav otpor. Mnogo Ijudi, sve se radi javno a mnogo svedokakciji su uticajni, tako da mi je krug delovanja nikakav. Nosio samse mišlju da odem u policiju, ali je ta mogu nost potpuno otpala.Č ak je smešno i besmisleno: pa šta da tražim kod Ijudi koji miizdaju nezakonito dokumenta?

Od tada sam imao dve lič ne karte: srpsku i srbijansku! Stro-go mi je bilo naređ eno da, kada idem u Srbuju na granici Repu-blike Srpske pokažem lič nu kartu Srbije, a na granici Srbije lič nukartu Republike Srpske. To je bio poč etak ulaska u razne krimi-nalne radnje u kojima sam kasnije uč estvovao protiv svoje volje.Vladika me sve više vodao i uključ ivao u radnje koje nemaju ve-^e sa Crkvom, tako da je svima izgledalo kako sam deo cele


30/161

ekipe. Predstavljao me javno svojim prijateljima, sumljivim bizni-smenima, politič arima, policajcima, oficirima, Ijudima iz međ u-narodne zajednice. Svi su jednoglasno govorili posle mog krat-kog boravka: eto Kač avendinog naslednika...

Jednom smo sedeli u dvoru kada je vladika dobio poziv dakamioni stoje na granici. Pa zar je mogu e da neko ne da huma-nitarnoj pomo i da prođ e - pomislio sam u prvi mah. Vladika jenaredio Miši da krene na granič ni prelaz Pavlovića most i da po-vede i mene. Uz put sam pitao Mišu gde idemo i zašto, a on jesamo rekao, ne brini, kaza e ti se samo jednog dana. Došli smodo ispred granice, sve je izgledalo normalno. Pitao sam se štau ja tu bez ikakvih ovlaš enja...Do nas je polako prošetao cari-

nik. Miša je otvorio prozor, nasmejao se i rekao:„Pozdravlja Vas vladika“, a onda je cariniku pružio plavi kove-

rat u kom se jasno videlo da je ve a suma novca...U povratku smo svratili u selo Popove kod arhimandrita Benedi-kta koji se pripremao za osve enje nove crkve i zvonika. Naiz-gled jako fin č ovek koji mi je poklonio ikonicu. Ustvari to je bioozloglašeni gej koji je bio proteran iz manastira Krke u Australiju,a onda dolazi u ,,raj“ za gejove, u eparhiju zvornič ko-tuzlansku.Sav je bio zapenio i jedini komentar mu je bio - kako vladika ima

dobar ukus. Obradovao se saznanju da sam došao da se zamo-našim i odmah je poč eo da slaže prič e, kao mi monasi treba dase družimo, da se držimo zajedno protiv popova a pogotovo pro-tiv njihovih žena. Žene su u svakoj prič i okarakterisane kao veli-ko zlo koga se treba č uvati, prljavština koja donosi zlo, zato mimonasi treba da se družimo i da budemo bra a...,,Lepo“ društvo, nema šta.

Kad smo stigli u Bijeljinu stigla je i vest: kamioni su prošli.

U hotelu ,,Šico“ preko puta dvora spremala se velika fešta. Doksam sedeo i več erao, jasno mi je bilo da u kamionima sigurnonisu bile ikone i kadionice. Prestao sam uopšte da razmišljam ocrkvi, veri, samo mi je jedna stvar bila na pameti: kako da se iz-vuč em iz kriminala? Svi bi me pitali zašto nisam samo seo u au-tobus i otišao? I ta misao mi je išla kroz glavu, ali i misao da biovi kriminalci mogli da naude mojima. Kada sam prič ao sa moji-


31/161

ma, nisam dozvoljavao da išta osete. Prič ao sam da mi je mno-go lepo, da bi utešio majku, kako bi joj vratio bar malo osmehana lice. Da sam joj rekao šta mi se dešava, verovatno bi joj srceprepuklo.

Jednog jutra - novi šok. Idemo u Banjaluku. Kad smo stiglina parking vladika mi je rekao da ostanem u kolima: ,,Ne znamu ovoj situaciji da li da ulaziš." Meni je i odgovaralo da ostanemispred. Posle jednog sata vladika je izašao. Sa nama na put jeišao i đ akon koji je bio sekretar u eparhiji Slavoljub Miloševi .Njihova smrknuta lica su mi mnogo govorila...

Njegova prič a mi je ledila krv u žilama, jer sam polako skla-pao mozaik gde sam došao, odnosno gde sam gurnut. Upaosam ne samo u homoseksualni lobi nego i u dobro organizovanu

kriminalnu grupu, koja se bavila švercom, podmi ivanjem, lobi-ranjem, izdajama...

Dok sam č itao o iskušeništvu u manastiru ni izdaleka nisammogao da zamislim da e mene sna i nešto još gore. Ja sam se pripremao za iskušenja o kome su pisali Sveti Oci, a ovo nisam zamišljao ni u najcrnjim mislima. Ali Božja promisao jehtela nešto drugo. Rešio sam da se okanem monaštva i da po-kušam da nekako izvrdam tu odluku i da probam da se izvuč em

iz ovog društva. Međ utim, u tim celokupnim okolnostima jasno jeda nisam imao snage ni nač ina da tek tako odstupim i nestanemiz tog miljea. Rekoh ve da sam bio indirektno obavešten da sene igram i to me najviše plašilo zbog mojih roditelja i brata.

Sve se polako pripremalo za moje monašenje.Išli smo u manastir Žič u da mi sašiju mantije. Kač avenda meproizveo u čin ipođakona, što je zapeč atilo moju sudbinu, baršto se tič e crkve. Tako sam bar mislio. Neoženjen, a proizveden

u č in ipođ akona, što je znač ilo po crkvenim kanonima da više nemogu biti mirski sveštenik. Sve to je bilo urađ eno toliko javno dasu svi mislili da se ja tome radujem. No, nažalost, radosti kodmene nije bilo ve samo strah i jedna ogorč enost. Kod ku e me

je č ekao nazovi sveč ani ruč ak i naravno vladika. Pred uku ani-ma je glumio jednu suzdržanost i delio mi savete o manaškomživotu. Ali kada smo ostali sami odmah je skoč io na mene, iako


32/161

je video moje jasno negedovanje i navaljivao je sa pitanjima: teda li sam sre an, te da li ga volim, itd.

Došlo je vreme da se ide u manastir Žič u da se probaju ma-ntije. Vozio je đ akon Saša, vladika je sedeo napred. Ja sam se-deo nazad sa ocem Nikolajem. On je takođ e gej, ali je dobroznao da u ,,vladikino“ ne sme da dira. Nije bio agresivac kao Ka-č avenda, više se emotivno vezivao. Bez obzira što u ga pome-nuti u nekim negativnim prič ama, prema meni nije vršio nikakvebludne radnje i č ak šta više našao mi se u pomo i u nekim teš-kim trenucima.

Elem, krenuli smo rano ujutro. Kač avenda je bio raspoložen.Kako i ne, iza njega sedi jedan od njegovih naložnika, a porednjega po njegovom mišljenju i uvjerenju budu i partner, kako je

smatrao mene. Odjednom je vladika spustio ruku i poč eo da mehvata za nogu. U autu pred dva svedoka poč eo je da mi zavlač iruku ispod pantalona. Ja sam se zacrveneo od stida a on je sa-mo nastavio. Nikolaj, pored koga sam sedeo, pravio se da ništane vidi kao i đ akon koji je vozio. Ja sam pokušao da sklonim no-gu ali ništa nije vredelo. On je koristio to što ja nisam hteo sveovo javno da rešavam, a i šta da rešavam pred Ijudima koji svevide i znaju kao u ovoj situaciji.

Dolazio sam u još nezgodniju situaciju zato što se pravila sli-ka da ja na sve to pristajem, tako da su đ akoni poč eli da misleda sam i ja homi . Drugi đ akon koji je radio u eparhiji i za kogase prič a da je Kačavendin sin, bio je prema meni veoma kul-turan. Kao da je osetio šta se meni dešava i uvek je prema menibio snishodljiv i davao mi do znanja da ako zatreba u njemu mo-gu da imam podršku. Razumeo sam i jednog i drugog, sjednestrane znali su sve šta se tu dešava i utali zbog materijalne sa-

tisfakcije, a s druge strane imali su porodice i jako je teško u tojsituaciji pokušati nešto da promeniš u ustanovi kao što je SPC.Svi slučajevi koji su izašli u javnost, kao što je slučaj

Pahomije, brzo su zataškani a sveštena lica koja su ustajala protiv vladike su gubiia čin, parohiju i sve priviiegije. Bezobzira na sporadič ne napade episkopa jednih na druge ipak mo-ra se znati da vrana vrani oč i ne vadi i da se kandidat za epi-


33/161

skopa ne postaje samo zbog dobrih dela ve i zbog podobnosti iu ve ini sluč ajeva zbog neke koristi koja se preko te lič nosti mo-že ostvariti.

Č ast malom broju pojedinca, ali većina u Saboru ima ,,!e- pu“ prošlost koja omogućava da se izgiasaju stvari koje se kose sa zdravim razumom! Jasno se zna: ko je od episkopa homoseksualac; ko ima decu pa čak ima i onih koji su sklo- pili građanski brak a i dalje su ostali episkopi SPC. Jasan je iprimer đ akona Saborne crkve u Beogradu koji je ujedno i profe-sor u Bogosloviji: razveo se od jedne žene i sklopio drugi braksa operskom pevač icom. I dan danas nesmetano služi iako jeprekršio niz kanona po kojima bi trebao da bude strogo kaž-njen. Ali pošto oč igledno zna neke stvari, e zato tu niko ništa nije

č ač kao. Lepo i pouč no.U svakom sluč aju vladika se naslađ ivao „mladim mesom“

dok su se ostali u kolima pravili ludi. Ja sam utao, gutao knedlei č ekao da me pusti. Predložio je da stanemo i popijemo kafu.Otišao je u toalet verovatno da se olakša. Opet je sigurno ona-nisao, a mi smo kao sedeli i piii kafu. Kada smo stigli u Žič u do-šlo mi je da se rasplač em, da se javno izjadam, da napravim ne-ki dar mar. Gledam: celivaju mu ruku, metanišu pred tom đa-

voimanom spodobom; pa koju ruku Ijubite, jadni ne bili!?Pa sad je onanisao tom istom rukom koju Ijubite da vas blago-slovi! I pitam se: Za šta mi šijete mantiju? Da se sakrijem u okvircrkve i da budem gej. Prokletstvo, anatema za celo.

Gadio sam se sam sebi i bilo me je sramota da priđ em nekojikoni. Kako da celivam? Šta da molim? I kakav oprost i za šta datražim? Ose ao sam u dubini sebe smrad njegovih žvala...Zar je to život i kako č ovek da okaje te grehe?

Setim se svoje majke koja je č uvala neke uspomene koje ježelela dati svojoj snajki, kako se radovala da jednog dana imaunuč i e, a ja ne samo da sam je lišio te radosti nego sam skoropa postao gej, odnosno vladika je od mene svim srcem i silamato tražio i želio. Zgadio sam se sam sebi da mogu da budem toli-ko slab, takva kukavica i da gledam šta se radi. Sve mi je zvo-pilo u glavi: pederu, pederu, pederu!


34/161

I rešio sam da ovome stanem na put.Prvo sam morao da pobegnem od vladike!To je bilo u ovom trenutku nemogu e. No, ve sam bar

poč eo da razmišljam o tome planu, a posle da nađ em saradnike

koji e mi pomo i u ovoj zamisli. Naravno, potpuno svestan oko-Inosti u kojima sam, nisam rač unao da e se sve brzo desiti, alisam makar poč eo polako da se pripremam. Rešio sam da za-dobijem Kač avendino poverenje i da polako pripremim teren zamoj odlazak. Prvi u celoj prič i ko se postavio kao pravi prijateljbio je duhovnik manastira Tavne otac Lazar Krši . Videlo se da isam nosi veliku tugu. Njega je vladika odredio da mi bude duho-vnik i da me privede dverima prilikom monašenja. Neki posebankontakt nismo, imali ali se videlo da ima svašta da mi kaže.

Vladika je u međ uvremenu menjao taktike kako da mi priđ e.Zvao me u sred no i da dođ em, kao ima problema sa srcem, pae mu biti lakše ako ga uhvatim za ruku i ostanem kraj njega.

Dolazio je do moje sobe i zvao me da siđ em.Ima kao jaku glavobolju i visok pritisak. Ja siđ em kod njega,

izmerimo pritisak a on u redu:„Eto, Bog te poslao kod mene. Č im ti dođ eš meni je odmah

lakše. Ostani no as pored svog vladike, ako mi pozli.“

Spavao sam u jednom od salona na kožnom dvosedu. Kadujutro ulazi đ akon Zaro, koji me prvo gleda kao da je video č udo,pa onako kroz šalu dodaje: „Jesi li se no as naspavao?" Bila mi

je jasna poruka i šta je mislio, a i bilo mi je jasno da je namešte-no da me tu zatekne kako bi pomislio da vladika i ja zaista ima-mo odnose. Od sramote nisam mogao dam mu pogledam u oč i.Veoma brzo u, što je i bilo, postati meta potsmeha i podozre-nja. Klasič na prič a, kao ona narodna kad se kurva zakaluđ eri

ona ne ide u manastir da se moli Bogu. Kad sam odlazio u crkvuna bogosluženja video sam da svi sve znaju, ali su svi utalizbog vladike. U suprotnom mislim da bi me išibali i izbacili naulicu. Nisu ni bijeljinski sveštenici bili bez putera na glavi, č astpojedincima, ali su bili kompaktni bez obzira na međ usobnetrzavice.


35/161

Podršku sam imao u dva sveštenika koji su bili vladikini đ a-koni, u ocu Miodragu Gavri u i još jednome. Oni kao da su ose-tili moju tugu ili kao da su znali šta mi se dešava. Meni je bilo

jasno da su verovatno imali slič na iskustva i da su zato otišli na

parohije. U svakom sluč aju, njihova podrška mi je mnogo znač i-la iako ni jedna reč nije izgovorena.Crni đavo se nije smirivao!Jedno več e zove me da dođ em kod njega, kao da donesem

moje radove i knjige koje su bile u rukopisu, da on pogleda pada oštampamo. Ja sam mislio da e se zaista nešto promeniti:

„Ajmo u moju sobu, tamo emo natenane sve da pogledamo.Ali imam nešto za tebe. Đ akon mi je snimio lepu muziku da mo-žemo da se opustimo." Upalio je malu lampu da napravi atmo-

sferu i uključ io kasetofon. Poč ela je da svira prilič no lepa i ro-mantič na muzika a vladika kaže:

„Sve sam ovo napravio da ti budeš sre an, dođ i, lezi da vo-dimo ljubav.“ Istrgao mi je spise iz ruku i bacio me na krevet.Poč eo je da me Ijubi i hvata dok sam ležao skamenjen i zbunjenod šoka. Č ovek koji ima godina kao moj deda, a pritom se zave-tovao Bogu, ležao je preko mene i pokušavao da me seksualnoiskoristi. Ja sam se opirao i molio ga: nemojte, vladiko, nisam ja

za te stvari, ja ne volim da radim ovo, ali je on bio sve uporniji.Grizao me je za vrat i uvo, molio me da ga uzmem, vikao je:

„Uzmi ga, Dragane! Uzmi ga, Dragane!" Jasno mi je bilo dame sa nekim pomešao i da redovno održava ovakve odnose, danisam jedini u ovoj prici. Poč eo je da me raskopč ava i da miskida pantalone.

„Želim da ga staviš u mene!“ - groktao je kao krmak, ,,da li ti sedig'o?“ Skupio sam poslednju snagu i gurnuo matorog pedera

od sebe. On me je gledao sav zajapuren. To kao da ga je doda-tno osokolilo, kao da je mislio da ja želim grubu igru. Predložiomi je da se porvemo, da vidimo ko je jač i, ko je bolji muškarac.Mislio je da je moj gest šala, a ja sam ga gledao i mislio da murazvalim šamarč inu. Bednič e, mislio sam u sebi. Koliko je mladihIjudi ovako stradalo? Koliko je prespavalo u tvojoj sobi? Zar da


36/161

ovo radim, zar misliš da sve može da se kupi? Samo što sam topomislio, đ avo je otvorio dušu:

„Sedi pored mene, oprosti svom vladiki, napravi u od tebe naj-sre nijeg č oveka na svetu. Ti samo reci šta želiš, vladika e sveda kupi. Kupi u ti auto, da u ti stan, ako želiš parohiju, ako želišda budeš vladika, ho eš li para, samo reci.“

Bilo mi je još teže, sve sam teže disao, srce mi se stezalo...Se am se majke s kakvom me mukom gajila, se am se ulo-ženog truda u želji da postanem sveštenik, neprespavanih no i,knjiga, bdenja, krsne slave...Sada je dovoljno samo da budemgej i da sve dobijem bez truda, bez muke bez ič ega, samo da seskinem i da se predam Kač avendi, samo je to dovoljno da po-stanem šta poželim. To je trajalo nekoliko sekundi. Onda sam

rešio: Je l’ to želiš? - pitao sam ga, a on me je gledao zbunjeno.Skinuo sam košulju i majicu. On me gledao zabezeknut, prišaomi i nije verovao. Poč eo je da me miluje po grudima, da me šti-pa. Spustio je glavu na moje grudi i poč eo da me žvalavi.

Odjednom je stao i otišao u kupatilo.Ponižen i izranjavan po duši izašao sam iz predvorja pakla i

popeo se u svoju sobu. Dugo u no sam plakao nad svojom su-dbinom. Ucenjen, uplašen za sudbinu porodice, prodan u belo

roblje bio sam prepušten geju da me iskoristi, skrnavi i na krajuverovatno odbaci kao i sve druge...Dugo sam se tuširao da sasebe skinem smrad njegovih žvala. Gadio sam se sam sebi, mi-slio sam o sebi sve najgore: da sam kukavica, slabi i da moždai zaslužujem sve ovo.

Ujutro sam sišao u kuhinju, a on se ponašao kao da se ništanije desilo. Delio je savete uku anima koji su znali kakav životvodi, a tu su utali i sedeli. Blago mi je namignuo kao u stilu, ne

brini se, sve je maska. Sve mi se smuč ilo. Šta znač i č ekati ras-plet situacije? Ali bez ikakve podrške, daleko od svojih, otvorenoupozoren da vladika „vodi specifič an život“ , da se izdaja skupopla a...

Sedeo sam vezanih ruku.


37/161

BAL GEJOVA NA VLADIČINOM DVORU! Ili, igra vozića: ,,ćiha-ćihu-ćihi-hu!“

Sav u zlatu i sa stotinu mitri: ima se, može se...

U tom mi je došao Milan, upravnik dvora, kaže mi:„Poslao me vladika da ti kažem da e več eras imati društvo i

da ranije odeš u svoju sobu! Nemoj da silaziš dole, nego ako tinešto treba ponesi kod sebe.“

Prvo što sam pomislio jeste, hvala Bogu, jedno več e u namiru da spavam. Sedeo sam u sobi pored moje gde je bio tele-vizor i gledao neki doma i film kad je ušla Makrina. To je mona-hinja koja je kuvala u dvoru i koja je znala sve.

„Šta radiš, đ avole? Je I’ se tako sprema za monašenje? Ume-sto da se moliš i da č itaš ti buljiš u to. Zlo si ti veliko!" Okrenulase, izašla i zalupila vrata. Jedva sam se suzdržao da ne usta-nem i ne odem do njene sobe i da sve porazbijam, ali onda ka-žem sebi: zlu se zlim ne vra a, neka Gospod presudi.

Možda je to bila greška što sam tako razmišljao, ali pravuOdluku je bilo teško doneti. U tim trenucima društvo se polako


38/161

skupljalo. Č ula se vika i galama, muzika je postajala sve glasni- ja. Č ulo se dosta muškaraca koji su podvikivali, glasno se smejali, vrištali. E, Makrina, mislim u sebi, što sad ne izađ eš da vidiško se zaista sprema. U jednom trenutku č ulo se da se igraju„vozi a". I zaista, u jeku gej-bala orilo se: ,,ćiha-ćihu-ćihi-hu“ .

Kačavenda i njegov ,,dečko“ sa skupocenom ogrlicom

Gospode Bože, šta ako odluč e da dođ u po mene. Ko e miverovati da su me silovali u vladič anskom dvoru? Verovatno bisvi mislili da sam lud. U manastiru posve enom Svetom VasilijuOstroškom silovali budu eg monaha! Bio bi proglašen najve imklevetnikom, a crni đ avo i njegovi pomagač i bi se sigurno izvukli.

Rešio sam po svaku cenu da se te no i odbranim. Iz ku enisam mogao iza i jer je bila zaključ ana, a ja ključ nisam imao.Soba mi je bila u potkrovlju, tako da nisam mogao nikog da do-zovem u pomo . Brzo sam razmišljao i odluka je pala. Sišaosam polako u hodnik i osmotrio situaciju. Na mom spratu je svebilo u redu. Provirio sam sprat niže i vrata od vladikinih odaja subila zatvorena. Brzo sam strč ao u prizemlje. Sve je bilo tiho,

svetla u kuhinji pogašena. Plašio sam se da ne siđ u po nešto pasam napravio rezervni plan da pobegnem u podrum. Sve je biloopasno jer je u podrumu stajalo pi e. Svakog trenutka je nekomogao da siđ e i da me otkrije.

To bi verovatno bio moj kraj.Munjevito sam uleteo u kuhinju, uzeo jedan od kuhinjskih

noževa i stavio ga niz nogavicu u pantalone. Rešio sam, ako


39/161

krenu da me siluju bar u jednog da rasporim, pa posle šta bu-de, ali u bar obraz i č ast sač uvati. Kako sam sišao tako sam sei popeo. Srce mi je sve brže udaralo, mislio sam da u doživetisrč ani udar. Posle nekoliko trenutaka našao sam se u sobi. Bio

sam sav mokar ali na bezbednom.Terevenka je dostizala vrhunac. Č ula se lomljava č aša, vri-ska usljed međ usobnog hvatanja raspomaljenog gejova. Ja samležao, utao i č ekao... Da. To u da uradim. Nema druge.

Bio sam budan iako je bilo kasno u no .Oko tri ujutro se sve smirilo. Č uo sam hod. To je bio on. Lu-

pao mi je na vrata. Ja sam se pravio da spavam. Nož sam spu-stio pored sebe. Lupao je ponovo, a ja sam se javio kao buno-

van. On je ušao u sobu i seo pored mene na krevet. Bio je obu-č en u svilene teget bokserice i imao je preko svileni kratki bademantil.

„Kako sam se več eras lepo proveo, imao sam super društvo,baš smo se zabavili. Što i ti nisi došao?“

Pa Miša mi je rekao da ne silazim, rekoh.„Pusti ti Mišu, on je Ijubomoran na tebe što je ružan i debeo,

trebao si da siđ eš da se upoznaš sa mojim prijateljima. Drugi putu ja do i po tebe. Ho eš li da me poljubiš za laku no ili ako

ho eš siđ i da spavaš pored mene.“ Drugi put, vladiko, sada samumoran, rekoh. Okrenuo sam se, a on je izašao i pevao na savglas. Nije se obazirao što tu spava i monahinja, nego šta višehteo je da joj da do znanja da je bio kod mene! Gnusoba od č o-veka. Podlac. Prefigani pokvarenjak, a ne nikakav vladika.Peder Kačavenda, a ne vladika Kačavenda!

Neverovatno, ali istina, nažalost i na bruku neviđ enu.

X X X

Polako je poč eo da me vodi kod svojih prijatelja, da mepredstavlja kao đ akona, budu eg njegovog naslednika. Ludi sume gledali i ve znam šta su mislili, sve mi je bilo jasno. Takosmo jedno več e zaglavili u kafani u banji Dvorovi kod Bijeljine.Svirala je tiha muzika, kad je Kač avenda progovorio:

„Ajde da nešto zasviraš i zapevaš za svog vladiku."


40/161

Ja sam se opirao, kako da sviram i pevam u kafani punoj Ijudi, aon je sve više insistirao. Poč eše i drugi da me prozivaju, jer suvideli da se vladika Ijuti što ne ustanem i sednem za klavijature.Bio sam doveden pred svršen č in. Otišao sam, seo za klavijatu-

re i otpevao dve, tri pesme. Svi su mi pljeskali, a ja nisam mo-gao da verujem. Šta sam postao, dvorska luda, koja poč inje dazabavlja pijance i gejove.

Bože, al’ se sudba poigrala sa mnom!

Došao je trenutak da prvi put idem ku i kod roditelja. Dugome je pripremao, kada da idem, kada da mu se javim, koliko os-tajem, šta u da prič am itd. Znao sam da moram da se vratim.Mislio sam kome da se obratim u Srbiji, u kojoj je viadao potpuni-

haos. Vreme Miloševi eve vladavine, prete bombardovanjemzbog Kosova i Metohije. Ko bi mene slušao?Moji su me č ekali na autobuskoj stanici.

I sada mogu da osetim te zagrljaje, te suze radosnice. Sada vi-dim mog malog brata koji je jedva doč ekao da me vidi. Oni subili željni mene, prič e da č uju gde sam, kako mš je. Otišli smo nasplav restoran ,,Stenka“.

Svirala je lepa starogradska muzika, poruč ili smo več eru, ameni je sve stajalo u grlu. Došlo mi je da se bacim u Savu. Da

nestanem. Svi su videli da mi je nestao osmeh, ali sam se prav-dao umorom i neugodnim putem. Došao sam ku i. Gledao samsvoj pisa i sto, slič ice koje sam izlepio po njemu još kao dete.

Otvorio sam ga:Još je sve stajalo na svom mestu! Moja košarka sa ping-

pong lopticom, klovn koji se kotrijao niz stolicu...pernica iz prvograzreda...kasica...Sve je bilo na mestu...Samo sam ja nestao...Više nigde nisam pripadao...

Nestala je dečačka duša, otupeo sam od bola.lako je bilo kasno izašao sam napolje. Otišao sam da ose-

tim miris lipa, a one su bile tada u punom cvatu. Stajali su lokalnipijanci na ošku. Stvarno sam im zavidio. Oni nisu imali ništa, alisu i oni imali osmeh na licu.

Ja ni to! Ni traga od osmeha.


41/161


42/161

Svašta mi je prolazilo kroz glavu.Nastavile su se sedeljke kod sveštenika. Ređ ali smo izla-

ske svako več e. Svuda me je predstavljao, hvalio se, ose aosam se kao marva kupljena na vašaru. Svi su me kao radosnoprihvatili a u oč ima sam im č itao: ,,peder“. Još jedan, došao, imali, Ijudi, ovom kraja? - osje am da tako misle Ijudi.

,,E, Vasilije crni“ - mislim u sebi ,,zar ovako da me kompromitu- ješ? Zar ovakav beleg da navuč eš meni i mojim nedužnim rodi-teljima?"

Jednog jutra me pozvao kod sebe u kancelariju:„Treba da ideš u Žič u da probaš mantije i polako da se spre-

maš. Zamonaši u te u manastiru Ozren, no pred moj jubilejdvadeset godina episkopskog rada, a sutradan u te rukopoložiti

za đ akona." Da tu nije sedelo još par svešenika, jer je on sveove stvari radio javnp, verovatno bih ga pljunuo i rekao bih mu:Kugo Ijudska, pa zar se tako činovi dele!? Umesto da sam sepodvizavao i č ekao taj č in monašenja u postu i molitvi, ja ga č e-kam rvu i se sa ostraš enim vladikom u krevetu i po kafanamasviraju i i pevaju i.

Đ akon Saša i ja smo otišli do Žič e. U putu smo samo utali.Probao sam mantije i kamilavku. Sjedne stane mi je srce tuklo

od radosti jer sam sve ovo jako voleo, s druge strane sam biozgrožen zbog nač ina na koji sam do toga došao.Kada smo se vra ali svratili smo u Kraljevo da nešto ku-

pimo. Ja sam kupio bratu jednu trenerku pa sam zamolio đ ako-na da me u prolasku kroz Beograd odveze do ku e, samo nač as, da vidim moje.

Kada sam ušao u ku u moji su ruč ali a brat je spavao.Kad je osetio da sam ušao skoč io je na mene. Nisam imao

mnogo vremena. Kratko smo se pozdravili, morao sam da kre-nem. Gledao sam prema mojima koji su izašli da me isprate.Brat je bio sanjiv kao da nije bio svestan da sam došao, ali jeuspeo da navuč e trenerku da me u njoj isprati i pokaže mi kolikome voli. Srce mi se cepalo na hiljade komada dok sam odlazio,ali znao sam da sve moram da izdržim i verovao sam da emo


43/161

opet jednom biti sre ni. Ali takvih dana više nije bilo. Tek nastu-paju dani tuge, jada i č emera.

Svako moje svra anje ku i se dobro posmatralo, šta samprič ao, kako su moji itd. Ve pouč en, prič ao sam kao da mi nije

sve to toliko bitno, nek se bore sami, da ja volim samo...Hteo sam da otklonim svaku sumnju da sam u dvoru nesre an

jer sam se plašio da im đ avo nešta ne napakosti.Svakim danom, što se videlo jasno da je namešteno, do me-

ne su dolazile informacije da se č uvam vladike, da je opasan, daon vodi jedan život koji je specifič an. Ja sam samo slušao i do-šlo mi je da im kažem: ne brinite, neću nikom pričati da je Kačavenda peder! Ustvari ja to i ne znam, ne znam ništa o šve-

rcu, o podvođ enju...Ja ništa ne znam, slobodno me silujte, važ- no je samo da njega zaštitimo da se njemu ništa ne desi.U tom informisanju je prednjač io jedan vladikin prijatelj, bije-

Ijinski zubar Dule. Bio je niži za glavu od mene i prič ao je kaopravi gej. Jeste bio oženjen, ali videlo se da je homoseksualac.Imao je ženu u ranim pedesetim, još uvek jako lepu i privlač nu.

A njen muž druguje sa gej-vladikom i brani ga. Mislim se, šonjonesretni, pa šta e ti ovaj matori gej? Pa decu imaš, šta, zar bivoleo da se i tvom sinu desi ovako nešto? Zar bi voleo da i tvoju

decu neko napastvuje. Misliš li da si dobar roditelj, a moji da suloši pa me nisu dobro usmerili.

Kom se Bogu ti moliš i šta u crkvi tražiš?Sve u svemu bilo mi je jasno da svi znaju kako vladika živi,

ali da se to u javnost ne iznosi. To su ustvari svi znali ali nisuhteli o tome da prič aju i u to da diraju. I da sam hteo nekom dase požalim, nisam imao kome. U poč etku sam se nosio mišljuda se požalim nekom od drugih episkopa. Ali i ta ideja je brzo

pala u vodu. Ređ ali su se kod nas u gostima: Amfilohije, Vasilijesremski, Dositej, Jefrem, Longin, Konstantin, Patrijarh Pavle, mi-tropolit Nikolaj, Filaret i drugi, tako da mi je bilo sve jasno i sve

jasnije. Oni su jedni o drugima sve znali: ko je homić; ko je oženjen; ko ima vanbračnu decu, tako da o toj prič i nije bilo nigovora. Ostalo mi je samo da č ekam i da vidim šta je Božja pro-misao?


44/161

Ja sam se za sve vreme trudio da koliko toliko ostanem ve-zan za svoj poziv. Išao sam u crkvu, č itao knjige, pokušavao in-direktno i direktno da pokažem da ja nisam č ovek iz prič e u kojužele da me ubace.

Nekako sam sve gajio nadu da e Kač avenda uvideti da janisam homi , i da nisam kod njega da bih ostvario neku korist,ve zato što sam verovao da u zaista u njegovoj eparhiji datisvojim radom pun doprinos crkvi i Bogu.

Jedne več eri kada smo ostali sami i kada je on opet ok-renuo vodenicu na svoju prič u, pokušao sam sa njim da otvore-no razgovaram. Rekao sam mu da me možda Bog poslao ovdeda mu pomognem da se isč upa iz sablazni i greha koji č ini, da

možda zajedno treba da pođ emo putem pokajanja, da udruže-nim snagama započ nemo približavanje mladih crkvi, ali sam do-šao do strašnog saznanja.


45/161

GEJ-VLADIKA UOPŠTE I NE VERUJE U BOGA!

Kač avenda i njegov ,,partner“ u strasnom zanosu!

Prvo, pa on uopšte ne veruje u Boga!A njegovo približavanje mladima trebalo je da izgleda tako

da dovodimo mlade deč ki e u dvor i da sa njima opštimo. Na-merno i provokativno sam iznenada rekao crnom Kač avedi:Pa kada je ve tako, ukoliko baš ne možemo da se izborimo satim telesnim iskušenjima, hajmo onda da dovedemo žene, to e,iako je i to gadost i nedopustivo monasima, biti bar manji greh.Na to je on skoč io kao da sam mu bacio vreo žar u krilo:

„Kakve žene, one su prljave! Štrokave! Njih treba samo izje-bati i baciti, samo smo mi muškarci č isti, a ne žene sa smrdljivimpič kama." Onda mi je prič ao kako je kresao neku dok je kao

mlad živeo u manastiru. Kaže, bila je zima, a on je naslonio uzdrvo, skinuo ga e i gurnuo joj ga. Kaže, hteo je da vidi „pič kindim“, odnosno da vidi kako se ,,ona stvar puši na zimi“.Šta re i na ovo? Samo sam gledao u tu avetnu spodobu i č u-dom se č udio:

Bože, od kud ova sotra od nesoja da zaluta među vladike? Da li ga je možda neka sektaška organizacija po zave-


46/161

ri i zadatku ubacila da nam osramoti i uništi Svetosavsku Crkvu?! Još i to jedino što nam je vekovima ostalo čisto, čestito i sveto, da i to opogani i rasturi iznutra!

Prestao sam i da se krstim na to, samo sam se skamenio.

Izmeđ u ikona, knjiga, odeždi, odjekivale su mi svetogrdne i ska-radne reč i: ,,daga gurnem...pičkin dim...da spavamo...DraganDragane".

Poč eo sam polako da ludim. Nisam mogao da se prepoz-nam. Č esto sam hteo da uzmem flašu nekog alkohola i da je is-kapim. Zato što mi je bilo sve teže i neizvesnije rešenje kako jevreme odmicalo...

Ulazio sam sve dublje u mrač ne tajne Kač avendinog života.Ali nažalost i u sve ve e radnje koje su mogle dobro da me kom-promituju, pa č ak i da me odvedu u zatvor. U to vreme nisamimao kome da se požalim. KOME DA PRIČ ATE O SVIM STVARl-MA, KAD TAJ Č OVEK DRUGUJE SA PREDSEDNICOM DRŽAVE, SALJUDIMA IZ POLICIJE, GRADONAČ ELNIKOM i drugim javnim lič -nostimal?

Polako se bližio dan moga monašenja. Ozbiljno sam razmi-šljao da od svega odustanem. Šta bi se onda desilo? Ostao nadvoru, svuda hvaljen kao perspektivan, a sada odustao od sve-

ga. Da ostanem na dvoru nema razloga, da postanem mirjanskisveštenik bilo bi kao da sam došao sa umišljajem da se okori-stim, a da me on tek tako pusti da odem, ma za to nema šanse.Ja sam pripreman da tu ostanem, da polako steknem znanjakoja e me sve više vezati za vladiku. Onda sam rekao sebi,možda e posle monašenja sve biti drugač ije. Možda e uvidetimoje odbijanje, pa u zadobiti toliko željeni mir, da mogu da na-stavim svoju misiju.

Otpoč eli su za mene dani posta i molitve.To su mi bili dani predaha. Zaista je poštovao moju želju dase malo osamim i da pokušam da se pripremim za č in monaše-nja. Samo me jednom pitao da li mi se diže? Kaže njemu se naj-više diže kad posti, pa kako je jednom pitao vladiku banjaluč -kog Jefrema ,,šta on radi kad ima takvo iskušenje, da li ga drkaili nešto drugo?“ Da, i to je govor jednog vladike...

46


47/161


48/161

48


49/161

M O N A Š E N J E

Sačina monašenja u manastiru svetog Nikoie na Ozrenu, juni 1998. godine - jerođakon Serafim

Polako sam se spremao za kretanje. Trebalo je da krenemou manastir Ozren na Ozrenu. Pogledao sam kroz prozor i ostaobez daha: Došao je Dragan Terzić sa suprugom! Sveštenik koji me je poslao kod Kačavende. Sa njima je stigao i otac Ni-

kola Jovi . To je bio beogradski sveštenik iz naše crkve, gdesam radio kao student. Njegov dolazak jako me obradovao. On inije znao da sam tu, a ni da u se zamonašiti. Zatekli su meonako u ku noj varijanti, u papuč ama i trenerci. Njegov šok jebio još ve i: zar na jednom takvom mestu da tako budem obu-č en? Uveo sam ih u ku u. Seli smo u sobu za goste. Nisamznao šta da im kažem. Da li da Terzi u kažem: što me izdade,izrode, kada sam te kao rođ enog oca prihvatio, ili da se opet la-


50/161


51/161

Došao je i taj trenutak. Otišao sam u sobu da se presvuč em.Osetio sam kako nešto umire u meni, obuzela me silna tuga.Sve mi se dešavalo kao u snu. Oblač io sam crne pantalone i be-lu košulju kao da sam se spremao za klanje a ne monašenje.

Tužno sam gledao kroz prozor i tiho prozborio: zbogom, svete!Na papiri sam napisao monaško ime. Sišao sam do crkve.Tu je ve bilo par sveštenika a došli su i otac Lazar iz manastiraTavna kod Bijeljine, koji je trebao da me privede i bude moj du-hovnik, i otac Nikolaj iz Tuzle.

Zazvonila su zvona. Upalili su mi sve u, dali mi je u ruke ipriveli me oltaru. Obukli su me u monaško odjejanije. Č itane sumolitve, iz pevnice se orilo, došla je brojanica i krst...

Te večeri sam postao otac Serafim!

Prilazili su svi da mi č estitaju i prime blagoslov. Redom sucelivali krst i ruku. Neki se preobražaj desio u meni, pomisliosam da možda i nije sve tako loše. Kao da se duhovnost vratila,kao da sam se tu ispunio nekom pozitivnom energijom. Ponovosam osetio miris tamjana, ponovo č uo anđ eosku pesmu u mojimgrudima. Mislio sam da se završila muka. Možda je to bilo samoiskušenje da bi se pokolebao, a onda tuš.

No, Kač avendin glas: „Ajde, skidaj se, šta se šepuriš i dođ i

da več eramo!" - brzo me je vratio u surovu, paklenu stvarnost!Po izlasku iz crkve vladika me pozvao ,,Bojane!“, a ja sam

mu pred svima odgovorio: nisam ja više onaj Bojan, sad samotac Serafim! Hteo sam da mu skrenem pažnju da ne želim višestari život, nego da želim da idem putem onih č ije ime nosim,putem serafima...Svi su se blago i kiselo nasmejali, da izvadesituaciju. Kako sam smeo jednom Kač avendi da odgovorim?

Ali, ja sam ostao ozbiljan.

„Ajde, Serafime, raspremi se pa da več eramo. Skini sve to sasebe i ostani samo u donjoj mantiji."

Otišao sam u sobu koja je bila spremna samo za mene. Po-gledao sam se u ogledalo. Stajao sam u mantiji i nisam još biosvestan šta dalje. Sišao sam u kuhinju a tamo me je č ekala po-stavljena sofra. Bila je pripremljena več era u č ast mog monaše-nja. Bio sam iznenađ en. U drugoj situaciji možda bih bio i sre-


52/161

an, ali znao sam da se iza brda nešto valja. Seo sam odmahdo vladike. Tu je sedelo dosta sveštenika, đ akoni i drugi gosti.Posle molitve svi su poč eli da uživaju u hrani, a ja sam razmiš-Ijao kako da ga se več eras otarasim?

Pošto sam spavao u njegovoj sobi u kojoj je bio još jedankrevet, znao sam da e sigurno do i da kao prespava tu. Zar od-mah po monašenu u manastiru da provedem paklenu no ?Zamolio sam ga pred svima, da li mogu da pređ em u neku ma-nju sobu, pa da no as budem sam, jer sam hteo no pred ruko-položenje da provedem u pripremi i molitvi. VidevšiTla sam isko-ristio situaciju, rekao mi je da u biti u svakom sluč aju sam u so-bi gde sam sad. Sa mnom je do sobe došao otac Lazar i rekaomi: „Ništa se ne brini, još si mlad i imaš vremena za sve. Imaš

vremena za porodicu, decu i druge č asne poslove kojima jošmožeš da se baviš.“

Bio sam iskreno reč eno šokiran! Ali i bilo mi je jasno da č o-vek želi da mi pomogne. Mislio sam da je bolje da me ohrabri daostanem monah, aii on je znao o mome paklu i znao je da je tonemogu e.

Zaspao sam kao ošamu en.


53/161


54/161

Rukopoloženje jerođakona Serafima 1998. g. G.

Polako sam se pripremao za liturgiju. Po eli su da pristižu

sveštenici iz cele eparhije... Arhijerejska liturgija je održana napolju. Ja sam rukopolo-

žen u čin jerođakona. Na mom rukopoloženju bila su tri episko-pa i preko sto sveštenika koji su horski pevali. To je ast kojumalo ko doživi u svom životu. Svi su prišli da mi estitaju i da micelivaju ruku. Ja sam jedini izgledao kao da sam pao sa Marsa.Samo sam klimao glavom i kiselo se osmehivao. Posle besede


55/161

seli smo pod šator da se poslužimo. Svi su uživali, smejali se,šalili. Ja sam pokušao malo da se uključ im u razgovor ali mi jeteško išlo.

Došlo je vreme da se vratimo u Bijeljinu. Ja sam se vratio sa

Terzi em. Išli smo preko Tuzle gde smo svratili do bivšeg sedi-šta eparhije zvornič ko-tuzlanske. Jako mi se svidelo u Tuzli. Lepgrad sa predivnom crkvom. Tu je službovao otac Nikolaj.

Polako smo ilši prema Bijeljini a meni je bilo sve teže. Opetu kazamat. U kažnjenič ku eliju, opet međ u uku ane koji memrze i opet kod njega. Otac Dragan i otac Nikola su svratili na

još jednu kafu i morali su za Beograd. Tako sam želeo da po-đ em, da nekako pobegnem, ali od toga nije bilo ništa. Tu je sti-gao iz Rusije Moma Kari . Č esto je dolazio kod nas i vodio se

kao vladikin dobar prijatelj. Seli smo malo, razgovarali i ondasam svoje goste ispratio za Beograd. Dugo sam gledao za nji-ma. Došlo mi je da puknem od tuge, ali za mene je stvarnost utom tenutku bila neumoljiva...

Cele no i sam dugo razmišljao i kao dete se nadao da sudani tuge iza mene, a nisam ni znao da mi tek predstoji pakao...

Bio sam prepušten na milost i nemilost troje uku ana koji subili ludi a pritom i zadojeni mržnjom prema svemu što ih je po-

dse alo na mene. Poč elo je izgladnjivanje, psihič ka tortura, ra-zna podmetanja, ogovaranja, sve u svemu pakao na zemlji. Č e-sto sam ostajao bez doruč ka i ruč ka pa č ak nekada i bez več e-re. Stavljali su ispred mene tanjir sa otpacima i pitali me da liho u da jedem ili da to bace kokoškama. Poč eo sam da naglomršavim, da se povlač im i dobijam crnilo ispod oč iju. Sve je tobio pakleni plan crnog đ avola da me slomije i iskoristi. Trebalo jeda mi se pokaže: vidiš, kada nisi pokoran i kada te pustim niz

vodu kako izgleda. Vidiš kako prolaze oni koji su neposlušni.Sve što sam bio odluč niji u nameri da istrajem, napadi su bili svežeš i. Za njega je bilo najvažnije: moje dupe ili moja smrt.

Dok su me u ku i sistematski uništavali, istovremeno su svimislili kako sam ja vladikin č ovek od poverenja i kako sam janjegov tajnik i savetnik i da me sprema za svog naslednika.


56/161

Prva liturgiju koju sam služio bila je u manastiru Dragalje- vac, na njihovu slavu svetog arhangela Gavrila. Kako smo ulaziliu manastirsku portu svi su prilazili da mi celivaju ruku. Prišao je

jedan mladi monah a on mu je rekao: ,,Za tebe nema blagoslo-va.“ Nisam se iznenadio tome, a on me samo pogledao. Bio jeto otac Gavrilo. Posle službe sam iskoristio priliku i prišao mu.Pitao sam ga šta mu se desilo, a on me zamolio da prič am savladikom o njegovoj sudbini, verovatno i sam misle i kako sam

ja vladikin č ovek i kako ja mogu da utič em na njegove odluke.Kada me video sa njim, Kač avenda me mrko pogledao i po-

zvao me da dođ em. „Č uvaj se te lisice koja mnogo prič a“, rekaomi je. Kada smo se vratili u Bijeljinu pitao sam šta je zgrešio ka-da je tako kažnjen, a on mi je rekao da mnogo prič a i da je pri-

č ao nešto ružno o njemu. Bilo mi je jasno, istina se surovo kaž-njava. Ako neko pokuša da kaže nešto biva izbač en iz crkve.Lakše e vam danas u ckvi oprostiti ubistvo ili krađ u nego da ka-žete da je vladika gej. Dakle, ne smete re i istinu, a da č initesvetogrđ e, to vladiku i ne zanima!

„Pošto će on sada da priča kako nas dvojica živimo zajedno, šta misliš da platim dva tri krkana da ga dobro ispre- bijaju i nauče parneti?" Ja sam bio šokiran. Da vladika pla a

batinaše da bi mogao nesmetano da orgija. Pa gde e ti duša?Da biješ i unakaziš nedužnog č oveka koji se bori za veru i isti-nu? Da osakatiš nekog koga si ve zlostavljao da bi mogao daorgijaš?

Jadna nam majka, ko nam je vladika, ko su nam episkopi! Bolje da se ni rodili nismo kada smo ovo doživeli, kada crkva i narod ovo imaju i trpe. Ćute. Kriju!

Rekao sam, ni sluč ajno, pustite č oveka, pro i e ga. Taj mu-

č enik nije ni znao šta mu se sprema i da ve sutra može da bu-de teški invalid.U ku i je atmosfera bila paklena. Monahinja Makrina, Mišo

upravnik dvora i jedna žena koja je č istila nisu mirovali niti pre-zali da pokažu otvorenu mržnju prema meni. Kad ja uđ em u ku-hinju svi izađ u, kad ja uđ em u dnevnu sobu svi izađ u. Ako ruč ajukad uđ em svi ostavljaju ruč ak i odlaze. Pokušali su na sve nač i-


57/161

ne da pokažu da pate zbog mog prisustva. Trudio sam se da impokažem da za to nemaju razloga, ali je sve bilo uzalud. Gleda-

ju i moju patnju Kač avenda se samo naslađ ivao i u ludoj nadisokolio kada u da pokleknem i da legnem u njegov krevet. Za

to vreme kroz taj isti krevet su prolazili mnogi drugi. Više se nijeni malo krio, valjda je mislio da u biti Ijubomoran ili da u mislitikako sam u njemu izgubio oslonac.

Jedno več e su u dvor stigli iguman manastira Dajbabe, otacTeodosije i jedan bogoslov. Kada sam ih poslužio, zamolio samda se povuč em. Znao sam šta e biti, poč e e verovatno pijanka,pa onda sve ono što ide uz to. On kao da je oč ekivao da se japovuč em.

Ujutro kada sam sišao u vladikinu dnevnu sobu - imao samšta da vidim. Ispijena flaša konjaka, ostaci hrane. Krš i lom.Vladika je ve otišao u kancelariju a iza mene se pojavio onajbogoslov pa kaže: „Možeš li da mi otvoriš vladikinu sobu da uz-mem svoje stvari?“ - Pitam ga: Šta e tvoje stvari u vladikinojsobi?, a on meni: „Ajde, ne pravi se lud, kao ti ne znaš!“

Došlo mi je da ga zgromim. Pa, budalo, da sa tako malo go-dina budeš tako kvaran i da pristaješ da te podvode? Došlo mi

je da išamaram i Teodosija. On je bio duhovnik manastira gdesu se Ijudi posebno spremali na hodoč aš e, a on podvodi malo-letnu decu episkopima pederima. Gledao sam ga za doruč kom,on kao deli duhovne pouke, a meni Makrina kaže: „Slušaj kakootac prič a!“ A ja u sebi kažem: bednici i zlikovci, strvinari, vaši ignjide jedne. Duhovne ubice ste vi, a ne duhovnici. Pravda će vas Božja stići kad tad.

Dolazili su i prolazili kroz vladikin krevet: bogoslovi, duhovnici, sveštenici, kaluđeri. A on se samo naslađivao. Iznošeni su iz soba iskorišćeni prezervativi, mo- kri peškiri, čaršavi. Sve u svemu, vladika se ludo zabavljao. Niti se krio niti je neko na sve to obraćao pažnju...Ja sam se pretvarao u senku a on se trudio da svuda javno bu-dem sa njim da nas svi vide.


58/161


59/161

POSTAO SAM VEROUČITELJ

Otac Serafim sa dečjim horom u Bijeljini

Dođ e i kraj avgusta. Ja sam do tada po malo služio, a ondame zaposlio kao verouč itelja u školi „Knez Ivo od Semberije". Ponajviše me radovalo to što je škola bila daleko od ku e. Tre-balo mi je dosta vremena da dođ em do škole i da se vratim ku i.Kada je zazvonilo prvo zvono moga prvog č asa veronauke deci,mojoj sre i nije bilo kraja. Deca su me lepo prihvatila a i kolektivu kome sam radio. Sa svima sam se lepo slagao i našao samodlič an ventil za izlazak iz ku e.

Odmah se izdvojilo nekoliko Ijudi iz te škole koji su mi po-stali bliski. To su bile tri profesorke koje su se otimale za mojedruštvo, i sve je preraslo u lepo prijateljstvo. Izlazili smo posleškole na kafu ili ruč ak i ve sam mogao otvoreno sa njima daprič am. Jedna od njih je bila veoma stroga i temperamentna ikao da je znala šta mi se dešava. Ona mi je prič ala da je najbo-ije stvari rešavati oštro i bez kompromisa i nudila mi je pomoako mi nešto treba u policiji. Jedna od njih tri se izdvajala po


60/161

svojoj telesnoj lepoti. Imala je onu „starinsku" lepotu koja je izla-zila iz dubine duše. Bez šminke, bez provokativne ode e, ostav-Ijala je muškarce bez daha. Bila je razvedena i nije jurila u ava-nture. Više je volela da ima s kim da razgovara i da je razume

nego išta drugo.Vasilijje, bolje re i crni đ avo u vladič anskom odelu, nije gu-

bio nadu ni strasnu želju da e me ipak osvojiti. E ne eš, prljaviđ avolji sine, pa da si sto puta Vasilije, kao što nisi ni jednom uis-tini. Rešio sam da mu dam lažnu nadu kako bi dobio vreme, po-verenje i više slobode.

„Vladiko, nešto smo se udaljili u poslednje vreme, zar me višene volite?" Upitao sam ga tako nešto po prvi put, onako kako

njemu jed

bojan jovanović - mafija u crkvi

Documents