1/2015

9

Apstrakt

Zakon o rešavanju sukoba zakona, kao osnovni izvor međunarodnog privatnog prava Republike Srbije, ne sadrži posebnu kolizionu normu za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču. Nedostatak specijalnog kolizionog pravila koje bi odredilo mero-davno pravo za ovo pravno pitanje može se, u osnovi, prevazići na dva načina. Najpre, problem se može reši-ti kvalfi kacijom, putem koje se dolazi do primene one kolizione norme čija pravna kategorija može obuhva-titi i pitanje direktnog zahteva oštećenog (što predstav-lja uobičajeni put rešavanja ovakvih problema). Sama kvalifi kacija direktnog zahteva može biti problematič-na zbog njegove tesne povezanosti kako sa vanugovor-nom odgovornošću osiguranika, tako i sa ugovorom o osiguranju, pa se postavlja pitanje da li treba primeniti kolizionu normu za delikte (deliktni statut) ili kolizi-onu normu za ugovore (ugovorni statut). Drugi način prevazilaženja problema bio bi izgradnja novog (speci-jalnog) kolizionog pravila za pitanje direktnog zahteva oštećenog na osnovu čl. 2 Zakona o rešavanja sukoba zakona koji služi za popunjavanje pravnih praznina. U ovom radu autor analizira oba ova načina, posvećujući posebnu pažnju određivanju domašaja čl. 2 Zakona o rešavanja sukoba zakona, kreiranju novog kolizionog pravila za direktan zahtev oštećenog i utvrđivanju nje-govog polja primene. Na kraju, autor se osvrće i na ko-liziona pravila o direktnom zahtevu oštećenog iz Haške kovencije o merodavnom pravu za drumske saobraćaj-ne nezgode iz 1971. godine.

Ključne reči: čl. 2 Zakona o rešavanju sukoba zakona, kreiranje novog kolizionog pravila, Haška konvencija iz 1971.

1. UVOD

U literaturi međunarodnog privatnog prava po-deljena su mišljenja o određivanju merodavnog prava za direktan zahtev oštećenog, kao trećeg lica, protiv štetnikovog osiguravača, tj. osiguravača odgovornog lica1. Razlog ove neusaglašenosti leži u činjenici da je direktni zahtev oštećenog tesno povezan kako sa samim štetnim događajem, tako i sa ugovorom o osiguranju, pa se, u osnovi, spor svodi na pitanje, da li se na direk-tnu tužbu primenjuje deliktni statut (pravo merodav-no za građanskopravni delikt, odnosno vanugovornu odgovornost za štetu) ili ugovorni statut (pravo me-rodavno za ugovor o osiguranju) ili, pak, treba pribeći supsidijernoj ili alternativnoj primeni ova dva statuta (von Hoff mann, 2001, 615–617; Đorđević, 2010, 9–10). Kada je reč o međunarodnom privatnom pravu Srbije, domaća literatura se zanemarljivo bavila ovim proble-mom, dok Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisi-ma drugih zemalja (u daljem tektu: ZRSZ), kao osnov-ni izvor domaćeg međunarodnog privatnog prava, ne sadrži posebnu kolizionu normu za direktan zahtev oštećenog. Ipak, jedna takva norma postoji u Haškoj konvenciji o merodavnom pravu za drumske saobra-ćajne nezgode iz 1971. godine (u daljem tekstu: HK), koja ima erga omnes dejstvo i predstavlja sastavni deo pravnog poretka Srbije.

U ovom radu pokušaćemo da tumačenjem ZRSZ utvrdimo kako, tj. na osnovu koje kolizione norme, se određuje merodavno pravo za direktan zahtev ošteće-nog protiv osiguravača odgovornog lica. Nepostojanje posebnog kolizionog pravila u ZRSZ može se prevazići putem kvalifi kacije direktnog zahteva oštećenog (pod-

1 Radi pojednostavljenja, u ovom radu termine „štetnik” i „odgovorno lice” koristimo kao sinonime, iako smo potpuno svesni da u konkretnom slučaju to mogu biti i različita lica, tj. da jedno lice bude štetnik, a da drugo lice bude odgovorno za štetu.

ČLANCI

Doc. dr Slavko ĐORĐEVIĆ*

Određivanje merodavnog prava za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču

u međunarodnom privatnom pravu Republike SrbijeUDK: 341.922:368.2Primljen: 3. 2. 2015.Prihvaćen: 15. 2. 2015.Pregledni naučni rad

Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac. E-mail: slavko.djordjevic77@gmail.com.

1/2015

10 SLAVKO ĐORĐEVIĆ

naslov 2) ili kreiranjem novog (posebnog) kolizionog pravila na osnovu čl. 2 ZRSZ koji služi za popunjavanje pravnih praznina (podnaslov 3). Pored toga, osvrnuće-mo se i na odredbu čl. 9 HK, koja sadrži posebnu kolizi-onu normu za ovo pitanje (podnaslov 4).

2. KVALIFIKACIJA DIREKTNE TUŽBE OŠTEĆENOG I „PRONALAŽENJE”

ODGOVARAJUĆE KOLIZIONE NORME U ZRSZ

Kada zakon ne sadrži posebno koliziono pravilo za jedno konkretno pravno pitanje, tada se, po redovnom toku stvari, vrši „potraga” za onim kolizionim pravilom koje sadrži širu pravnu kategoriju koja može obuhvatiti i to pravno pitanje. Ova „potraga” predstavlja sastavni deo procesa kvalifi kacije u međunarodnom privatnom pravu (Jakšić, 2008, 262–267). S obzirom na to da ZRSZ ne poznaje posebnu kolizionu normu za direktan zah-tev oštećenog protiv štetnikovog osiguravača, potreb-no je izvršiti kvalifi kaciju direktnog zahteva oštećenog kako bi se „pronašla” odgovarajuća koliziona norma koju treba primeniti na ovo pitanje.

Prema preovlađujućem mišljenju u literaturi me-đunarodnog privatnog prava, kvalifi kacija2 se defi niše kao jedinstveni proces koji podrazumeva supsumpciju jednog pravnog pitanja (koje proizilazi iz činjeničnog stanja sa elementom inostranosti) pod odgovarajuću pravnu kategoriju kolizione norme, s jedne strane, i supsumpciju materijalnopravnih normi merodavnog prava, takođe, pod pravnu kategoriju odabrane kolizi-one norme, s druge strane (Kropholler, 2001, 110; Neu-haus, 1976, 112 i dalje; Weber, 1986, 230; Jakšić3, 2004, 59). Iz ove defi nicije proizilazi da se kvalifi kacija sastoji iz dve faze4. U prvoj fazi (tzv. prva kvalifi kacija) vrši se supsumpcija pravnog pitanja pod pravnu kategoriju odgovorajuće kolizione norme u skladu sa shvatanjima

2 U literaturi ne postoji jedinstvena saglasnost gotovo ni o jednom pitanju koje je vezano za problem kavalifi kacije u međunarodnom privatnom pravu. Saglasnosti, dakle, nema o pojmu, predmetu i statutu kvalifi kacije (Weber, 1986, 78 i dalje, 203 i dalje).

3 Zanimljivo je da samo prof. Jakšić u našoj literaturi kvalifi kaciju defi niše kao jedinstveni dvofazni proces (sa čime se i mi slažemo). Gotovo svi ostali domaći autori zastupaju teoriju stepenaste kvalifi kacije, prema kojoj kvalifk acija nije jedinstveni proces, već postupak podeljen u dva stepena, gde važe različita merila (Dika, Knežević, Stojanović, 1991, 35 i dalje; Varadi, Bordaš, Knežević, 99 i dalje; Varadi, Bordaš, Knežević, Pavić, 2007, 128-129; Stanivuković, Živković, 2008, 245 i dalje).

4 Kvalfi kaciju u međunarodnom privatnom pravu gotovo svi autori dele u dve osnovne faze, bez obzira da li je shvataju kao jedinstven proces ili stepenasto.

i sistematikom građanskog prava lex fori; to zapravo znači da se vrši izbor kolizione norme koju treba pri-meniti u konkretnom slučaju. U drugoj fazi (tzv. druga kvalifi kacija) vrši se izbor merodavnih materijalno-pravnih normi u skladu sa lex cause, ali i sa smislom i ciljem pravne kategorije domaće kolizione norme koja je odabrana u prvoj fazi (Jakšić, 2004, 77). Za nas je važ-na prva faza kvalifi kacije koja se vrši lege fori, tako da je potrebno utvrditi kojoj materiji domaćeg građanskog (obligacionog) prava pripada direktan zahtev ošteće-nog prema štetnikovom osiguravaču i, nakon toga, ga supsumirati pod pravnu kategoriju jedne od kolizionih normi iz ZRSZ.

U obligacionom pravu Republike Srbije direktan za-htev oštećenog protiv štetnikovog osiguravača uređen je u čl. 941 Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) koji važi za sve vrste osiguranja od od-govornosti. Odredba stava 1 ovog člana predviđa da u slučaju osiguranja od odgovornosti oštećeni može za-htevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpeo događajem za koji odgovara osiguranik, i to najviše do iznosa osiguravačeve obaveze.5 Prema tome, pravo oštećenog da direktno zahteva naknadu štete od osiguravača odgovornog lica izričito je predviđeno za-konom i to u cilju njegovog obezbeđenja. Otuda, osnov direktnog zahteva, odnosno njegov izvor nastanka nije u ugovoru o osiguranju, već se temelji na zakonu. Ipak, s pravom prof. Šulejić ističe da se svi pravni od-nosi (obligacioni odnosi) u krajnjoj liniji zasnivaju na zakonu, te je stoga potrebno pronaći „bliži imenitelj” (Šulejić, 2005, 405). Prema njegovom mišljenju (koje je vladajuće u domaćoj literaturi), direktan zahtev ošteće-nog prema osiguravaču „izvire” iz štete koju je pretprelo oštećeno lice, što znači da je iste pravne prirode kao i za-htev oštećenog za naknadu štete prema osiguraniku, tj. neposredno pravo oštećenog nastaje iz povrede nanete štetom, a zakon iz toga daje oštećenom direktnu tužbu kojom on isključivo može da koristi naknadu iz osigu-ranja (Šulejić, 2005, 405). U prilog ovom stavu može se navesti i činjenica da čl. 380 st. 5 ZOO predviđa da se na zastarelost neposrednog zahteva oštećenog prema osi-guravaču primenjuju rokovi koji važe za zastarevanje zahteva za naknadu štete. Prema tome, nema sumnje da je neposredni zahtev oštećenog prema osiguravaču vanugovorne (deliktnopravne) prirode, pri čemu se ne sme zanemariti činjenica da je obim ovog zahteva vezan za ugovor o osiguranju, jer je visina naknade oštećenog ograničena iznosom osiguravačeve obaveze.

5 Neposredni zahtev oštećenog prema osiguravaču redovno se vezuje za obavezna osiguranja. Otuda, odredbe čl. 24 i 25 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju detaljno uređuju ovaj zahtev kod obaveznog osiguranja vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.

1/2015

11

Određivanje merodavnog prava za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču...

Ako se, dakle, ima u vidu da je, prema srpskom pra-vu (lege fori), direktan materijalnopravni zahtev ošte-ćenog prema osiguravaču odgovornog lica vanugovor-ni (deliktnopravni) zahtev, nameće se zaključak da za određivanje merodavnog prava treba primeniti kolizio-nu normu iz čl. 28 st. 1 ZRSZ koja za pravnu kategoriju ima vanugovornu odgovornost za štetu. To znači da se primenjuje lex loci delicti commissi (deliktni statut) koji kod distancionih delikata, shodno pomenutom članu, može biti bilo pravo države u kojoj je preduzeta štet-na radnja, bilo pravo države u kojoj je nastupila štetna posledica, zavisno od toga koje je od ova dva prava po-voljnije za oštećenog. Ovaj stav potvrđuje i čl. 53 ZRSZ koji uređuje međunarodnu nadležnost srpskih sudo-va u sporovima o vanugovornoj odgovornosti za štetu (Dika, Knežević, Stojanović, 1991, 196–198). Prema čl. 53 st. 1 ZRSZ, sud Republike Srbije je nadležan za sporove o vanugovornoj odgovornosti za štetu, ako ta nadležnost postoji prema pravilima o opštoj nadležno-sti ili ako je šteta nastala na teritoriji Republike Srbije, a u st. 2 ovog člana je predviđeno da se na određivanje nadležnosti za sporove protiv osiguravača radi nakna-de štete na osnovu propisa o neposrednoj odgovornosti primenjuje pravilo iz st. 1. Prema tome, proizilazi da je pitanje direktnog zahteva oštećenog prema osiguravaču obuhvaćeno vanugovornom odgovornošću za štetu iz čl. 53 st. 1 ZRSZ. Otuda bi istu logiku trebalo slediti i kod primene čl. 28 ZRSZ – putem kolizione norme za vanugovornu odgovornost iz čl. 28 ZRSZ određuje se i merodavno pravo za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču.

Kod primene deliktnog statuta postavlja se pitanje njegovog obima, tj. na koja se sve pravna pitanja u vezi sa direktnim zahtevom oštećenog primenjuje deliktni statut koji se određuje primenom čl. 28 ZRSZ? Pošto odgovor na ovo pitanje nije do sada dat u domaćoj lite-raturi i sudskoj praksi, mi ćemo pokušati to da učinimo, oslanjajući se delimično i na stavove strane literature. Najpre, pitanje da li je direktni zahtev dopušten ceni se, bez ikakve sumnje, prema deliktnom statutu, s tim što pod „dopuštenošću” treba razumeti da je deliktnim statutom izričito predviđen direktni zahtev oštećenog, tj. da je on propisan zakonom ovog pravnog sistema in abstracto. Za postojanje direktnog zahteva in concreto, tj. da li oštećeni ima pravo na direktan zahtev u kon-kretnom slučaju, moraju se ostvariti uslovi za njegov nastanak, a to su vanugovorna odgovornost osigurani-ka za štetu, za koju je takođe merodavan deliktni statut, i postojanje punovažnog ugovora o osiguranju, koje se ceni prema ugovornom statutu (pravu merodavnom za ugovor o osiguranju koje se određuje na osnovu čl. 19 i 20 tač. 13 ZRSZ). Deliktni statut uređuje i pitanje za-starelosti direktnog zahteva koje se, u izvesnom smislu,

može posmatrati i kao jedan od uslova za njegovu do-puštenost. Kada je reč o prigovorima osiguravača pre-ma oštećenom kao trećem licu koji potiču iz ugovora o osiguranju, mišljenja su podeljena. Prema jednom sta-novištu (von Hoff mann, 2001, 623), na ove prigovore primenjuje se deliktni statut, prema drugom stanovi-štu ugovorni statut (Mansel, 1986, 37), a prema trećem (Micha, 2010, 202–203), za koje se i mi zalažemo, dopu-štenost ovih prigovora se ceni prema statutu merodav-nom za direktni zahtev (kod nas je to deliktni statut), dok se na pretpostavke za njihovo postojanje primenju-je ugovorni statut. Pitanje određivanja najvišeg iznosa naknade koju osiguravač treba da isplati oštećenom potpada pod ugovorni statut, s obzirom na to da se ovaj iznos obračunava na osnovu sume pokrića iz ugovora o osiguranju (Mansel, 1986, 36; Micha, 2010, 203).

Najzad, s obzirom na to da se za distancione delik-te, na osnovu čl. 28 ZRSZ, utvrđuje povoljnije pravo za oštećenog, postavlja se pitanje u pogledu kojih pravnih pitanja sud treba da upoređuje rešenja prava mesta rad-nje i prava mesta posledice da bi utvrdio koje je od ova dva prava povoljnije za oštećenog? Prema našem mi-šljenju, to su pitanja dopuštenosti direktnog zahteva, zastarelosti direktnog zahteva i dopuštenosti prigovora osiguravača prema oštećenom. Kada je reč o vanugo-vornoj odgovornosti osiguranika za štetu, merodavno pravo se, na osnovu čl. 28 ZRSZ, određuje odvojeno od prava merodavnog za direktni zahtev (iako predstavlja uslov za njegov nastanak), tako da se u krajnjem rezul-tatu može dogoditi da je za vanugovornu odgovornost povoljnije jedno (na primer, pravo mesta radnje), a za direktan zahtev oštećenog drugo pravo (na primer, pra-vo mesta posledice).

3. KREIRANJE NOVE KOLIZIONE NORME NA OSNOVU ČL. 2 ZRSZ?

Može se postaviti pitanje, da li bi srpski sud mogao da formuliše posebnu kolizionu normu za direktnu tuž-bu oštećenog protiv osiguravača odgovornog lica na osnovu čl. 2 ZRSZ, koji uređuje popunjavanje pravnih praznina?

Prema čl. 2 ZRSZ, ako za neki građanskopravni od-nos nema kolizione norme u ovom zakonu, „shodno se primenjuju odredbe i načela ovog zakona, načela do-maćeg pravnog poretka i načela međunarodnog privat-nog prava”. U pogledu tumačenja ove odredbe u doma-ćoj literaturi se, kao gotovo jedino sporno, raspravljalo pitanje redosleda korišćenja ovih izvora u popunjava-nju pravnih praznina. Zauzet je stav da čl. 2 ZRSZ tre-ba tumačiti široko, tako da se organ primene prava ne mora pridržavati navedenog redosleda, već pomenute

1/2015

12 izvore može alternativno (a mi bismo dodali i kombi-novano) koristiti u cilju pronalaženja najboljeg rešenja (Dika, Knežević, Stojanović, 1991, 12–13; Varadi, Bor-daš, Knežević, Pavić, 2007, 79–80; Stanivuković, Živko-vić, 2008, 67). Pored toga, samo su profesori M. Stani-vuković i M. Živković uložili dodatne napore da pruže nešto bliža objašnjenja u pogledu tumačenja čl. 2 ZRSZ. Oni su, najpre, utvrdili nekoliko osnovnih načela ZRSZ na kojima se temelje kolizione norme ovog zakona (na-čelo najbilže veze; načelo primene prava državljanstva u statusnim, porodičnim i naslednim odnosima; načelo in favorem negotii; načelo zaštite slabije strane i načelo zabrane diskriminacije po polu) i koja mogu poslužiti organu primene prava pri kreiranju novog kolizionog pravila koje treba da popuni pravnu prazninu (Stani-vuković, Živković, 2008, 67). Kada je reč o načelima međunarodnog privatnog prava (kao poslednjem na-vedenom izvoru u čl. 2 ZRSZ), ovi autori smatraju da pod ovim načelima treba razumeti konkretna opštepri-hvaćena koliziona pravila koja nacionalni zakonodavci predviđaju za rešenje pravnog pitanja koje nije regulisa-no u našem međunarodnom privatnom pravu (Stani-vuković, Živković, 2008, 68).

Prema našem mišljenju, izneti stavovi u domaćoj li-teraturi ne rasvetljavaju u dovoljnoj meri sve nedoumi-ce koje mogu nastati u tumačenju i primeni čl. 2 ZRSZ, te zato smatramo da je neophodno pristupiti dodatnim objašnjenjima i preciziranjima. Neupuštajući se dublje u utvrđivanje samih načela ZRSZ i načela međunarod-nog privatnog prava (koja, smatramo, nisu dovoljno istražena, tako da gore navedena lista treba da bude dopunjena), mišljenja smo da je, za potrebe naših istra-živanja u ovom radu, neophodno razgraničiti situaci-ju u kojoj se problem nepostojanja posebne kolizione norme za jedno pravno pitanje može otkloniti kvalifi -kacijom od situacije u kojoj to treba učiniti kreiranjem novog kolizionog pravila na osnovu čl. 2 ZRSZ.

U prethodnom odeljku problem nepostojanja po-sebne kolizione norme za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču rešili smo kvalifi kaci-jom, tj. kvalifi kovali smo ga kao deliktnopravno pita-nje i supsumirali pod kolizionu normu za vanugovornu odgovornost za štetu iz čl. 28 ZRSZ. Ako se ima u vidu polje primene ZRSZ koje obuhvata većinu građansko-pravnih odnosa, čini se da se u velikom broju slučajeva popunjavanje pravnih praznina upravo može otkloniti kvalifi kacijom. Pored toga, mogao bi se izvući zaključak da to nalaže i sam čl. 2 ZRSZ kada, kao jedan od izvo-ra za popunjavanje pravnih praznina, navodi analognu (shodnu) primenu odredaba ZRSZ. Naime, analogija u pravu znači da se na jedan slučaj koji nije regulisan za-konskom normom primenjuje zakonska norma koja je predviđena za neki drugi slučaj koji je sa njim sličan, i

to upravo na osnovu te sličnosti (Lukić, Košutić, 2003, 454 i dalje). Otuda, sledi da analogna primena odreda-ba ZRSZ znači da se na jedan građanskopravni odnos, odnosno građanskopravno pitanje koje nije posebno uređeno u ZRSZ primenjuje koliziona norma iz ZRSZ koja uređuje sličan građanskopravni odnos, odnosno slično građanskopravno pitanje. „Sličnost” pravnih od-nosa ili pravnih pitanja u smislu čl. 2 ZRSZ utvrđuje se, po našem mišljenu, prvenstveno na osnovu sistematike domaćeg građanskog prava i pravne prirode pravnog odnosa, odnosno pravnog pitanja (na primer, da li je u konkretnom slučaju reč o ugovornopravnom ili delik-tnopravnom odnosu itd.), pa se može zaključiti da se analogna primena odredaba ZRSZ može, u određenoj meri, poklopiti sa kvalfi kacijom, tj. njenom prvom fa-zom, jer se, u osnovi, u oba slučaja vrši supsumiranje pravnih odnosa i pravnih pitanja, za koje ne postoje po-sebne kolizione norme, pod kolizione norme ovog za-kona koje uređuju slične (tj. srodne, istovrsne) pravne odnose i pravna pitanja.

Prema tome, nepostojanje posebne kolizione nor-me za jedno konkretno pravno pitanje često se otkla-nja kvalifi kacijom. Posmatrajući striktno, to ne bi bilo moguće samo ako se radi o građanskopravnoj materiji koja uopšte nije obuhvaćena ZRSZ, kao što su na pri-mer prava intelektualne svojine. U tom slučaju, organ primene prava mora pribeći čl. 2 ZRSZ kako bi kreirao novo koliziono pravilo upotrebom navedenih izvora za popunjavanje pravnih praznina, s tim što smatramo da bi najmanje imao koristi od shodne (analogne) prime-ne ostalih odredaba ZRSZ.

Ipak, ne može se zanemariti činjenica da postoje pravni odnosi i pravna pitanja koji su u tolikoj meri postali specifi čni da je očigledno da kolizione norme ZRSZ, pod čije pravne kategorije se oni mogu podvrći putem kvalifi kacije, nisu adekvatne i pravične za odre-đivanje merodavnog prava prema čijim normama se ovi odnosi i pitanja imaju urediti. Na primer, u doma-ćoj literaturi je već iznet stav da za pitanje odgovorno-sti zbog prekida pregovora treba na osnovu čl. 2 ZRSZ formulisati posebno koliziono pravilo koje bi upućivalo na pravo prebivališta lica koje prekida pregovore, iako bi se na osnovu kvalifi kacije ovog pitanja (koje je po na-šem pravu deliktnopravne prirode) došlo do primene kolizione norme za vanugovornu odgovornost za štetu iz čl. 28 ZRSZ (Dika, Knežević, Stojanović, 1991, 81 i 97). Isto bi se moglo reći i za ugovor o doživotnom iz-državanju (kod kojeg postoji problem kvalfi kacije zbog njegovih naslednopravnih dejstava) i ugovor o nasleđi-vanju za koje bi sigurno bilo smislenije kreirati posebna koliziona pravila na osnovu čl. 2 ZRSZ, nego primeniti važeće kolizione norme za ugovore i kolizione norme za nasleđivanje. Otuda, postavlja se pitanje da li je di-

SLAVKO ĐORĐEVIĆ

1/2015

13 rektan zahtev oštećenog protiv štetnikovog osiguravača u tolikoj meri specifi čan da iziskuje kreiranje posebnog kolizionog pravila na osnovu čl. 2 ZRSZ, a ukoliko jeste, kakvo bi ovo koliziono pravilo trebalo da bude?

Odgovor na postavljeno pitanje zavisi od materijal-nopravnih karakteristika direktnog zahteva oštećenog koje mogu opravdati formulisanje posebne kolizione norme za ovo pravno pitanje, kao i od nauke i prak-se međunarodnog privatnog prava koji moraju uočiti potrebu za posebnom kolizionom normom. Već smo istakli da je u našem pravu neposredni zahtev ošteće-nog prema osiguravaču vanugovorne (deliktnopravne) prirode, ali i da se ne sme izgubiti iz vida činjenica da je on snažno povezan sa ugovorom o osiguranju koji po-stoji između štetnika i osiguravača, te da je njegova rea-lizacija uslovljena ovim ugovorom, jer se obim naknade obračunava na osnovu visine osigurane sume iz ugovo-ra o osiguranju. Takođe, važno je istaći da se direktan zahtev propisuje isključivo radi pružanja zaštite ošteće-nom licu, što ukazuje da oštećenom treba pružiti zaštitu i na kolizionopravnom nivou. Upravo zbog ovih karak-teristika, u literaturi međunarodnog privatnog prava izneto je stanovište da pitanje, da li oštećeni ima pravo na direktan zahtev prema štetnikovom osiguravaču, ne treba isključivo prepustiti deliktnom statutu, već da tre-ba pristupiti supsidijernoj ili alternativnoj primeni de-liktnog i ugovornog statuta, što je bez sumnje u interesu oštećenog (von Hoff man, 2001, 617). Supsidijerna pri-mena znači da se na pitanje dopuštenosti direktnog za-hteva protiv štetnikovog osiguravača primarno prime-njuje deliktni statut, ali ako ovaj statut ne priznaje pravo na direktni zahtev, tada treba (supsidijerno) primeniti ugovorni statut, tj. pravo merodavno za ugovor o osigu-ranju (Firsching, 1983, 188). Kod alternativne primene je dovoljno da direktan zahtev oštećenog postoji bilo prema deliktnom, bilo prema ugovornom statutu, što znači da se primenjuje povoljnije pravo za oštećenog (Grundmann, 1985, 199; Graziano, 2009, 70–71). Al-ternativno vezivanje, za koje se, zbog ostvarenja intere-sa zaštite oštećenog, nedvosmisleno zalaže savremena literatura međunarodnog privatnog prava, predviđeno je u švajcarskom Zakonu o međunarodnom privatnom pravu iz 1987. (čl. 141), nemačkom Uvodnom zakonu za Građanski zakonik (čl. 40 st. 4), a našlo je svoje me-sto i u čl. 18 Rim II Uredbe o merodavnom pravu za vanugovorne obaveze (Đorđević, 2010, 9 i dalje).

Ako se, dakle, imaju u vidu materijalnopravne ka-rakteristike direktnog zahteva oštećenog (bliska pove-zanost i sa štetnim događajem i sa ugovorom o osigu-ranju) i njegov cilj (obezbeđenje zaštite oštećenog), kao i stanovišta savremene literature o potrebi postojanja posebne kolizione norme za ovo pravno pitanje (koja su već dobila potvrdu u uporednom zakonodavstvu),

smatramo da je pitanje direktnog zahteva oštećenog u dovoljnoj meri specifi čno da se opravda kreiranje no-vog kolizionog pravila na osnovu čl. 2 ZRSZ. Novo-kre-irano pravilo bi trebalo da predvidi alternativnu prime-nu deliktnog i ugovornog statuta, koja se može smatrati opšteprihvaćenim načelom međunarodnog privatnog prava u smislu čl. 2 ZRSZ (koji u načelima vidi izvor za popunjavanje pravnih praznina), i moglo bi da gla-si slično ili isto kao i čl. 18 Rim II Uredbe ili čl. 40 st. 4 Uvodnog zakona za Građanski zakonik Nemačke: „Oštećeni može neposredno da zahteva naknadu štete od osiguravača odgovornog lica, ako je to dopušteno bilo prema pravu merodavnom za vanugovornu od-govornost za štetu, bilo prema pravu merdovanom za ugovor o osi guranju.” Ipak, može biti sporno šta se sve može podvesti pod „dopuštenost” direktnog zahteva koji treba vrednovati po oba ova prava kako bi se utvr-dilo koje je od njih povoljnije (Micha, 2010, 160–205). Na primer, da li dopuštenost znači samo apstraktno propisivanje direktnog zahteva oštećenog u zakonu jednog od ovih prava ili obuhvata i utvrđivanje vanugo-vorne odgovornosti osiguranika koje predstavlja uslov za nastanak direktnog zahteva in concreto? Ako obu-hvata i vanugovornu odgovornost osiguranika, to znači da bi se i njeno utvrđivanje cenilo prema povoljnijem pravu za oštećenog, što se nama čini ne samo nelogič-nim (mogućnost primene ugovornog statuta na vanu-govornu odgovornost!), već i poptuno nepravičnim, jer nerazumno favorizuje oštećenog (naročito ako se tome doda i određivanje povoljnijeg deliktnog statuta prema čl. 28 ZRSZ). Takođe, sporno je i da li dopuštenost di-rektnog zahteva obuhvata i pitanje njegove zastarelosti koje bi moglo da ima ključnu ulogu kod utvrđivanja po-voljnijeg prava. Imajući ovo u vidu, nama se čini da je nemačka autorka, dr Marijana Miha (Marianne Micha), u svojoj doktorskoj disertaciji, pod naslovom „Der Di-rektanspruch im europäischen internationalen Priva-trecht”, predložila pravila za direktnu tužbu oštećenog (Micha, 2010, 222–223) koja bi nama mogla poslužiti kao uzor za formulisanje posebne kolizione norme na osnovu čl. 2 ZRSZ. Iako njen predlog ne može biti do-slovno preuzet iz objektivnih razloga (jer je sastavljen za potrebe izmena i dopuna Rim II Uredbe), sigurno je da dva ključna pravila mogu. Prvo pravilo je gotovo identično onom koje smo već predložili u prvom po-kušaju – dakle, treba predvideti alternativnu primenu deliktnog i ugovornog statuta, a drugo pravilo treba da pojasni na koja se pravna pitanja primenjuje prvo pra-vilo, tj. koja se pravna pitanja vrednuju prilikom utvrđi-vanja povoljnijeg od ova dva statuta za oštećenog. Ova (novo-kreirana) pravila bi glasila ovako:

„(1) Oštećeni može neposredno da zahteva naknadu štete od osiguravača odgovornog lica, ako je to predvi -

Određivanje merodavnog prava za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču...

1/2015

14 đeno bilo prema pravu merodavnom za vanugovornu odgovornost za štetu, bilo prema pravu merdavnom za ugovor o osiguranju.

(2) Pravo merodavno na osnovu stava 1 primenjuje se na postojanje direktnog zahteva, zastarelost direk-tnog zahteva, dužnosti oštećenog prema osiguravaču, dopušte nost (postojanje) prigovora koji potiču iz od-nosa štetnika i oštećenog i dopuštenost (postojanje) prigovora osigura vača prema oštećenom koji potiču iz ugovora o osigura nju. Na pretpostavke za isticanje pri-govora primenjuje se pravo koje je merodavno za prav-ni odnos iz kojeg ti prigovori proističu.”

Na kraju, moramo istaći da, iako smatramo da se na ovaj način može popuniti pravna praznina, nismo si-gurni da će se naši sudovi upustiti u takav poduhvat. U situaciji kada se pravna praznina može zaobići kvalifi -kacijom, mišljenja smo da će se sudija radije opredeliti za ovu opciju nego da vrednovanjem materijalnoprav-nih i međunarodnopravnih interesa (koje sigurno uk-ljučuje i izvesnu dozu subjektivnosti) kreira novo koli-ziono pravilo na osnovu čl. 2 ZRSZ.

4. DIREKTAN ZAHTEV OŠTEĆENOG U HAŠKOJ KONVENCIJI O

MERODAVNOM PRAVU ZA DRUMSKE SAOBRAĆAJNE NEZGODE

Najzad, ostaje nam da se nakratko osvrnemo na HK iz 1971. godine, koja se u Srbiji primenjuje bez obzira na reciprocitet i koja, za razliku od ZRSZ, sadrži po-sebno koliziono pravilo za direktan zahtev oštećenog prema osiguravaču odgovornog lica.

HK se primenjuje na građansku vanugovornu odgo-vornost koja proistekne iz saobraćajne nezgode u kojoj učestvuje jedno ili više vozila, nezavisno od toga da li su motorna ili ne, i koja se dogodila u saobraćaju na jav-nim putevima, javnim površinama ili čak na privatnim površinama kojima određena lica imaju pristup (čl. 1). Kao opšte pravilo, čl. 3 HK predviđa da se na vanugo-vornu odgovornost koja proistekne iz ovakve nezgode primenjuje pravo države u kojoj se dogodila nezgoda (lex loci delicti commissi). Ipak, čl. 4 HK predviđa veliki broj izuzetaka od ovog pravila koji upućuju na prime-nu prava mesta registracije vozila, tako da se može reći da je HK predvidela jednu složenu kombinaciju me-sta nezgode i mesta registracije vozila za određivanje merodavnog prava. Ova koliziona pravila se dodatno komplikuju čl. 5 HK koji, služeći ce merilima čl. 3 i 4 HK, uređuje merodavno pravo za vanugovornu odgo-vornost za štetu nanetu stvarima u vozilu i van njega. U svakom slučaju, primenom odredbi čl. 3, 4 i 5 HK uvek se dolazi do primene bilo lex loci delicti commissi bilo

prava države registracije vozila, u zavisnosti od okolno-sti konkretnog slučaja.6

Čl. 9 HK sadrži posebnu kolizionu normu za pita-nje dopuštenosti direktnog zahteva oštećenog prema štetnikovom osiguravaču. Prema odredbama ovog čla-na, oštećeni ima pravo na direktan zahtev, ukoliko to predviđa pravo koje je merodavno na osnovu odredbi čl. 3, 4 ili 5 HK – dakle, pravo države nezgode, odnosno pravo države registracije vozila. Ako je shodno čl. 4 ili 5 merodavno pravo države registracije vozila, a ono ne dopušta direktan zahtev oštećenog prema osiguravaču, oštećeni će imati pravo na direktan zahtev ukoliko to predviđa pravo države u kojoj se saobraćajna nesreća dogodila (lex loci delicti commissi). Najzad, ako nijedno od prava koje bi bilo merodavno na osnovu odredaba HK ne dopušta direktan zahtev, oštećeni će imati pra-vo na ovaj zahtev ukoliko je to dopušteno prema pravu koje je merodavno za ugovor o osiguranju.

Kao što se može videti, odredbe čl. 9 HK predviđaju supsidijerne tačke vezivanja za dopuštenost direktnog zahteva oštećenog prema štetnikovom osiguravaču. Najpre se primenjuje deliktni statut koji, shodno odred-bama HK, može biti lex loci delicti commissi ili pravo dr-žave registracije vozila. Ako je merodavan lex loci delicti commissi koji ne predviđa direktan zahtev za oštećenog, supsidijerno se primenjuje ugovorni statut. Ukoliko je, pak, merodavno pravo države registracije vozila koje oštećenom ne daje pravo na direktan zahtev, supsidijar-no se primenjuje lex loci delicti commissi, a ako ni ovo pravo ne dopušta direktan zahtev, primenjuje se ugo-vorni statut (pravo merodavno za ugovor o osiguranju).

Supsidijerno vezivanje je postavljeno u interesu oštećenog, sa ciljem da se dođe do rešenja da oštećeni ima pravo na direktan zahtev prema osiguravaču odgo-vornog lica. Prema našem mišljenju, u cilju zaštite in-teresa oštećenog, najlogičnije je predvideti alternativno vezivanje za deliktni i ugovorni statut. Ipak, ni u kom slučaju ne želimo da umanjimo značaj i kvalitet čl. 9 HK koji je, u vreme kada je ova konvencija doneta (1971. godine), bez sumnje predstavljao moderno rešenje.

5. ZAKLJUČAK

S obzirom na to da ZRSZ ne sadrži specijalno kolizi-ono pravilo za direktan zahtev oštećenog prema osigu-ravaču odgovornog lica, merodavno pravo za ovo pita-nje može se odrediti na dva načina koja su razmatrana u ovom radu:

6 Zbog ograničenog obima ovog rada nećemo detaljnije analizirati ove odredbe niti je ova analiza za našu temu neophodna (Varadi, Bordaš, Knežević, Pavić, 2007, 450-456).

SLAVKO ĐORĐEVIĆ

1/2015

15 1) Prema redovnom toku stvari, nepostojanje speci-jalnog kolizionog pravila za jedno pravno pitanje otkla-nja se kvalifi kacijom, putem koje se dolazi do primene kolizione norme čija pravna kategorija može obuhvatiti to pravne pitanje. Budući da se direktan zahtev ošteće-nog, prema domaćem pravu (lex fori), kvalifi kuje kao deliktnopravno pitanje, merodavno pravo se određuje primenom kolizione norme za vanugovornu odgovor-nost za štetu iz čl. 28 ZRSZ. Primenjuje se, dakle, delik-tni statut.

2) Drugi način jeste da se na osnovu čl. 2 ZRSZ krei-ra novo koliziono pravilo za direktan zahtev oštećenog, što može biti sporno ako se ima u vidu da se kvalifi ka-cijom može rešiti problem. Prema našem mišljenju (za koje se može, doduše u pogledu nekih drugih pravnih pitanja, naći utemeljenje u domaćoj literaturi), pitanje direktnog zahteva oštećenog prema štetnikovom osi-guravaču je, imajući u vidu svoje materijalnopravne karakteristike, u dovoljnoj meri specifi čno da bi moglo imati poseban kolizionopravni tretman, tako da ima

opravdanja da se za ovo pitanje kreira posebna kolizi-ona norma na osnovu čl. 2 ZRSZ. Imajući u vidu stano-višta u savremenom međunarodnom privatnom pravu i rešenja novijih kodifi kacija, novo kreirano koliziono pravilo bi trebalo da predvidi alternativnu primenu deliktnog i ugovornog statuta i moralo bi da bude do-punjeno jednom posebnom odredbom koja bi odredila na koja se pravna pitanja u vezi sa direktnim zahtevom primenjuje ovo koliziono pravilo.

Haška konvencija o merodavnom pravu za drum-ske saobraćajne nezgode iz 1971. godine sadrži u čl. 9 posebno koliziono pravilo za direktan zahtev oštećenog koje predviđa supsidijernu primenu deliktnog i ugovor-nog statuta. Iako smatramo da je alternativno vezivanje za ova dva statuta jedino adekvatno i pravično rešenje koje na najbolji način vodi računa o interesima ošteće-nog, ne može se prenebregnuti značaj i kvalitet čl. 9 HK, ako se ima u vidu da je ova konvencija usvojena daleke 1971. godine.

Određivanje merodavnog prava za direktan zahtev oštećenog prema štetnikovom osiguravaču...

Slavko DJORDJEVIC, PhDAsisstant Professor, Faculty of Law, Kragujevac

Determination of applicable law for direct action against insurer in Serbian private international law

UDC: 341.922:368.2Systematic scientifi c work

SUMMARY

In this paper author deals with problem of determining the law applicable to direct action against insurer that arises because Serbian PIL Act does not contain the special confl ict rule for this issue. Basically, there are two solutions for the problem that are in detail discussed by author. Firstly, it may be solved in the process of characterisation (qualifi cation) which is usual way for solving this kind of problems. In Serbian legal system the direct action against insurer is classifi ed as the issue that belongs to non-contractual (tort) liability, so it means that confl ict rule for tort liability contained in art 28 of PIL Act shall apply to this issue. However, pursuant to art 2of PIL Act, which serves for fi ling the gaps in this act, there is a possibility to create the new (special) confl ict rule for direct action (second solution). Th e undertaking this task is disputable, since the problem of missing rule may be avoided by characterisation. Despite of that,

author fi nds that the creation of special confl ict rule might be undertaken because of specifi c substantial characteristics of direct action against insurer in Serbian law (i.e. its close connection to delictual liability as well as to insurance contract and its aim to protect the person sustaining damage) that may justify its independent private international law treatment. Having in mind the opinions in contemporary literature of private international law as well as the solutions of some modern codifi cations, author suggests that the newly created confl ict rule should provide alternative application of law applicable to tort liability and law applicable to insurance contract which have to be added with one special provision that regulates scope of its application.

Key words: art 2 of PIL Act, creation of new confl ict rule, Hague Traffi c Accident Convention

1/2015

16 SLAVKO DJORDJEVIC

LITERATURA (REFERENCES)

Dika, M., Knežević, G., Stojanović, S. (1991). Komentar Zakona o međunarodnom privatnom pravu i procesnom pra-vu, Beograd: Nomos.

Đorđević, S. (2010). Merodavno pravo za direktnu tužbu oštećenog protiv štetnikovog osiguravača prema pravilima Regulative „Rim II“, Revija za pravo osiguranja, 9 (1), 9–16.

Firsching, K. (1983). Anwendungsbereich des Deliktssta-tut, Vorschläge und Gutachten zur Reform des deutschen inter-nationalen Privatrechts der außervertraglichen Schuldverhäl-tnisse (Hrsg. E.von Caemmerer), Tübingen: Mohr Siebeck, 181–189.

Graziano,T.K. (2009). Das auf außervertragliche Schuld-verhältnisse anzuwendende Recht nach Inkraft treten der Rom II-Verordnung, RabelsZ 73, 1–76.

Grundmann, S. (1985). Qualifi kation gegen Sachnorm, de-utsch-portugiesische Beiträge zur Autonomie des internationa-len Privatrechts, München: C. H. Beck.

von Hoff mann, B. (2001). Art. 38–42, Staundinger, Julius, Kommenta rzum Bürgerlichen Gesetztbuch mit Einfürungsge-setzt und Nebengesetzen: Einfürungsgesetz zum Bürglichen Ge-setzbuch/IPR, Berlin: Sellier – de Gruyter.

Jakšić, A. (2004). Član 9 ZMPP-a i osnovni pojmovi me-đunarodnog privatnog prava, Dvadeset godina zakona o me-đunarodnom privatnom pravu – zbornik radova, Niš: Centar za publikacije Pravnog fakulteta u Nišu, 57–79.

Jakšić, A. (2009). Međunarodno privatno pravo, Beograd: DJB Diagonala.

Konvencija o zakonu koji se primenjuje na drumske sao-braćajne nezgode iz 1971. godine, Službeni list SFRJ – Među-narodni ugovori. br. 26/76.

Kropholler, J. (2001). Internationales Privatrecht, 4. Aufl ., Tübingen: Mohr Siebeck.

Lukić, R., Košutić, B. (2003). Uvod u pravo, Beograd: Služ-beni list SCG.

Mansel, H.P. (1986).DirektansprüchegegenHaft pfl ichtver-sicherer: anwendbares Recht und internationale Zuständigkeit, Heidelberg: v. Decker & C. F. Müller.

Micha, M. (2010), Der Direktanspruch im europäischen in-ternationalen Privatrecht, Tübingen: Mohr Siebeck.

Neuhaus, P. H. (1976).Die Grundbegriff e des internationa-len Privatrechts, 2. Aufl ., Tübingen: Mohr Siebeck.

Stanivuković, M., Živković, M. (2008). Međunarodno pri-vatno pravo, Beograd: Službeni glasnik.

Šujelić, P. (2005). Pravo osiguranja, Beograd: Centar za publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu.

Varadi, T., Bordaš, B., Knežević, G., Pavić, V. (2007). Me-đunarodno privatno pravo, Beograd: Službeni glasnik.

Varadi, T., Bordaš, B.,Knežević, G. (2001).Međunarodno privatno pravo, Novi Sad: Forum.

Weber, H. (1986). Die Th eorie der Qualifi kation, Tübin-gen: Mohr Siebeck.

Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni glasnik RS. br. 51/2009 i 78/2011.

Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ. br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ. br. 31/93 i Službeni list SCG. br. 1/2003 – Ustavna povelja.

Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih ze-malja, Službeni list SFRJ. br. 43/82 i 72/82 – ispr., Službeni list SRJ. br. 46/96 i Službeni glasnik RS. br. 46/2006 – dr. zakon.